Krivicno pravo i krivicnopravna zastita

Krivicno pravo

Pojam krivicnog prava

Krivicno prava je grana pozitivnog prava (a moze se shvatiti i kao naucna disciplina) ciji su osnovni cilj i svrha postojanja obavljanje zastitne funkcije. Ta se zastita ostvruje propisivanjem odredjenih drustveno opsasnih ponasanja kao krivicnih dela i propisivanjem krivicnih sankcija za ta dela, kao i uslova za njihovu primenu prema uciniocima krivicnog dela. Drugim recima, cilj krivicnog prava jeste suzbijanje kriminaliteta i zatita najznacajnijih i vrednosti od ponasanja koj ih povredjuju ili ugrozavaju.

Krivicno pravo je zakonsko pravo, jer jedini pravni akt kojim se moze propisati krivicnopravna norma jeste zakon, za razliku od drugih grana prava koje sadrze i druge pravne norme. Medjutim, za postizanje cilja krivicnog prva nije dovoljno samo da norme budu propisane vec je vazno da se one zaista primenjuju (stoga danasnja kaznena politika i nije dobra, jer nije cilj povecavati kazne, mnogo je vaznije da kazna zaista stigne do izvrsioca, pa makar i njena tezina bila manja, imace vise efekta).

Cilj krivicnog prava jeste da deluje na ponasanje coveka. Drustvo putem njega izrazava svoje ocekivanje da ce se clanovi drustva uzdrzati od vrsenja ponasanja koja su proglasena krivicnim delima.

Treba napomenuti da drzava nije u stanju da obzbedi primenu krivicnih sankcija prema svim uciniocima krivicnih dela i da mnogi od njih ostanu neotkriveni. Iako to zaista i nije moguce, ipak treba imati u vidu da suvise selektivna primena krivicnog dela slabi njegovu funkciju.

Krivicno pravo u objektivnom smislu – predstavlja krivicno pravo shvaceno kao sistem zakonskih normi i kao deo pozitivnog prava.. Sistem zakonskih normi koji cine krivicno pravo moze se podeliti na dve celine:

• Opsti deo – koji sadrzi odredbe relevantne a sve ili vecinu krivicnih dela.

• Posebni deo – koji sadrzi pojedina krivicna dela, odnosno kojima se odredjena ponasanja proglasavaju krivicnim delima.

Krivicno pravo u subjektivnom smislu – predstavlja pravo na kaznjavanje i pripada samo drzavi. Ostvarivanje tog prava nije neograniceno, te iako se samo pravo ne moze osporiti ipak se mora stalno preispitivati.

Naziv – u vecini zemalja koristi se naziv “Kazneno pravo”, sto je bio slucaj i u naso starijoj literaturi. Kod nas kazneno pravo ima siri smisao, pa bi zbog toga bilo neprihvatljivo koristiti ga umesto termina krivicno pravo (kazneno pravo obuhvata vise grana prava koje su srodne, ili imaju iste ciljeve koji se medjusobno dopunjavaju. Tu pored krivicnog prava, koje se nekad naziva imaterijanim krivicnim pravom, spadaju i: krivicno procesno pravo, krivicno izvrsno pravo, pravo o privrednim prestupima i prekrsajno pravo).

1

Krivicno pravo kao drzavno srestvo uticaja na drustveno ponasanje – drzava ima na raspolaganju sredstva koja se mogu svrstati u dve grupe:

• Represivna – predstavljaju sankcije u odnosu na vec ucinjeneo krivicno delo, te su stoga okrenute proslosti. Pre svih, krivicno pravo predstavlja represivni instrument drzave.

• Preventivna – nastoje spreciti drustveno opasno ponasanje pre nego sto je ucinjeno i ova su sredstva okrenuta buducnosti. U ova sredstva ulaze uglavnom razne aktivnosti u oblasti socijalne politike, shvacene u najsirem smislu (obrazovanje, vaspitanje, poboljsanje zivotnog standarda…). Treba istaci da i krivicno pravo ima, u odredjenom smislu, preventivnu funkciju (represija primenjena na jedne utice da sledeci ne cine ista dela jer ih ceka kazna. Medjutim, da bi to moglo da se desi drzava mora da uhvati vecinu pocinilaca i da prema njima uvek primeni propisane sankcije, jer u protivnom nece imati nikakvog smisla).

Fragmentarni karakter krivicnog prava – drustveno opasna ponasanja e javljaju u razlicitim oblastima drustvenog zivota, i krivicno pravo regulise heterogene drustvene odnose. No ono to cini fragmentarno i parcijalno, te s tim u vezi i ova karakteristika. Naime, krivicno pravo treba da: (1) pruzi zastitu samo najvecim vrednostima; (2) da pruzi zastitu samo od najopasnijih oblikanapada na vrednosti.

Pojam krivicnog zakona i jugoslovenskog krivicnog zakonodanstva

Obuhvatanje celokupne materije krivicnog prava cini se njenom kodifikacijom, tj. kodeksom, odnosno krivicnim zakonikom. Krivicno zakonodavstvo se moze odrediti kao skup, ili sistem krivicnih zakona koji vaze u jednoj zemlji, pod cime se podrazumevaju svi zakoni koji regulisu krivicnopravnu materiju.

Jugoslovnesko krivicno zakonodavstvo cine:• KZ Savezne Republike Jugoslavije.• Krivicni zakoni Srbije i Crne Gore.• Sporedno savezno i republicko zakonodavstvo, tj.

krivicnopravne odredbe koje sadrze pojedini republcki zakoni.

Osim razlikovanja na materijalno procesno krivicno pravo, moze se u okviru materijalnog, razlikovati i osnovno i posebno krivicno zakonodavstvo.

Osnovno krivicno zakonodavstvo – nalazi se u Krivicnom zakonu Savezne Republike Jugoslavije, Krivicnom zakonu Republike Srbije kao i u Krivicnom zaknu Repbulike Crne Gore, kao i u njihovim izmenama i dopunama.

KZ Savezne Republike Jugoslavije sastoji se od Opsteg dela (cl 1. do cl. 113.) i Posebnog dela (cl. 114. do cl. 254.) Opsti deo sadrzi pravila i institute koji su zajednicki za sva pojedina krivicna dela. Posebni deo kao katalog krivicnih dela, odeljen je dalje u grupe krivicnih dela prema objektu krivicnopravne zastite. Posebni deo KZ SRJ sadrzi krivicna dela od znacaja za celu zemlju (protiv ustavnog uredjenja i bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije, protiv covecnosti, protiv vojske Jugoslavije…)Krivicni zakoni Republika sadrze pretezno materiju posebnog dela.

2

Sporedno krivicno zakonodavstvo – regulise sirok spektar oblasti i nalazi se u raznim zakonima. Kaznene norme koje ti zakoni sadrze, a koje cesto predvidjaju i odredjena krivicna dela, nisu integrisane u krivicne zakone republika, odnosno KZ SRJ. Tu spadaju: carinski zakon, Zakon o proizvodnji i prometu lekova, Zakon o deviznom poslovanju…

Jedna od osnovnih slabosti sporednog krivicnog zakonodavstva jeste sto je ono regulisano u mnogobrojnim zakonima koji su (1) medjusobno nedovoljno uskladjeni; (2) zakonodavna tehnika koja se u njemu koristi znacajno se razlikuje od one u posebnom delu KZ SRJ.

Opsti deo KZ SRJ primenjuje se u odnosu na sva krivicna dela, bilo da su propisana krivicnim zakonima bilo u sporednom krivicnom zakonodavstvu (clan 7. KZ SRJ). Opsti uslovi za postojanje krivicnog dela i za primenu krivicnih sankcija sadrzana u odredbama opsteg dela KZ SRJ vaze, dakle, za sva pojedina krivicna dela.

Mesto krivicnog prava u pravnom sistemu

Zajedno sa ostalim granama prava cini pravni sestem jedne zemlje. To, naravno, porazumeva medjusobnu povezanost pojedinih grana prava. Ta povezanost je jos vise izrazena kada je rec o krivinom pravu jer ono nema neku jasno ogranicenu oblast drustvenih odnosa koju samostalno regulise. No, i pored toga krivicno pravo, u odnosu na druge grane prava, zadrzava svoju samostalnost i od ostalih se razlikuje pre svega po nacinu zastite sto podrazumeva i sopstveni instrumentarijum, sistem, institute i pojmove.

Krivicno pravo i kazneno pravo u sirem smisluKazneno pravo obuhvata vise grana prava koje su srodne, ili

imaju iste ciljeve koji se medjusobno dopunjavaju. Tu pored krivicnog prava, koje se nekad naziva imaterijanim krivicnim pravom, spadaju i: krivicno procesno pravo, krivicno izvrsno pravo, pravo o privrednim prestupima i prekrsajno pravo.

Krivicno procesno pravo – odnos krivicnog prava i krivicnog procesnog prva moze se ukratko odrediti kao odnos sustine i forme. Krivicno procesno pravo omogucava primenu krivicnog prava. Ove dve grane ne bi mogle da postoje samostalno.

Krivicno izvsno pravo – regulise postupak izvrsenja krivicnih sankcija i takodje je u funkciji primene krivicnog prava, tj. omogucava finalni stadijum te primene.

Pravo o privrednim prestupima i prekrsajno pravo – odnos izmedju ovog prava i krivicnog prava odredjen je, pre svega, vrstom i karakterom delikata koje ove tri grane predvidjaju. Krivicno pravo se, relativno posmatrano, bavi najtezim oblicima krivicnih dela, dok iza njega slede privredni prestupi pa prekrsaji. Rec je o srodnim deliktima koji imaju zajednicka obelezja.

Krivicno pravo i ustavno pravoMedjusobnu vezu ove dve grane prava karakterise to sto i

krivicno pravo, kao i sve druge grane prava, mora da polazi od odredjenih ustavnih nacela (nacelo zakonitosti). Osim toga, ustavno pravo regulise i neka prava iz krivicnopravne materije te

3

je ta pitanja neophodno konkretizovati (to je slucaj kada ustav garantuje krivicnopavnu zasstitu odredjenih vrednosti).

Krivicno pravo pruza krivicnopravnu zastitu i samom ustavnom uredjenju koje je usavom utvrdjeno.

Krivicno pravo i druge grane pravaKrivicno pravo nastoji da pruzi zastitu vrlo heterogenim

dobrima i stoga ima veze sa svim granama prava.Supsidijarni karakter krivicnog prava – obicno te grane prava

vec pruzaju odredjenu zastitu dobrima koje regulisu, medjutim kada nisu u stanju da to ucine, onda u pomoc dolazi krivicno pravo (krivicno pravo kao poslednja linija odbrane drustva).

Akcesorni karakter krivicnog prava – znaci da, po pravilu, ne stvara pravna dobra koja stiti, vec ih ono nalazi u oblasti drugih grana prava i to u formi u kojoj ona vec postoje u tim granam prava. Stoga se u krivicnom pravu i koriste termini drugih grana prava (imovina, brak…)

Bez obzira na izneto, krivicno pravo se ne moze svesti na neki dopunski, pojacani vid pravne zastite. Ne samo da postoje dobra koja se primarno stite krivicnim pravom, i to dobra najviseg reda, kao sto je zivot, vec je krivicno pravo, kao grana prava, autonomno i po mnogo cemu se ralzikuje od ostalih grana prava.

Takodje, ne sme se zaboraviti da je ono nastalo mnogo pre vecine drugih grana prava, sto govori u prilog autonomnosti krivicnog prava.

Sa nekim granama prava postoje izvesne slicnosti. Tako u gradjanskom pravu postoji deliktna gradjanskopravna odgovornost koja ima slicnosti sa krivicnopravnom odgovornoscu. Sustinska razlika ejste da u gradjanskom pravu moze biti odgovornosti bez krivice.

Krivicno pravo i moral

Taj odnos do izrazaja dolazi, pre svega, kod odnosa krivicnog dela, tj. onoga sto je krivicnim pravom zabranjeno, i moralnog prestupa. Postoje u osnovi tri razlicita shvatanja:

• Po prvom – najcesce zastupanom stanovistu, krivicno pravo bi trebalo da obuhvati eticki minimum, tj. krivicna dela bi istovremeno predstavljala najteze povrede morala.

• Po drugom – krivicno pravo bi trebalo da bude neutralno u odnosu na moral.

• Po trecem – krivicno pravo ne bi trebalo da se zadovoljava samo time da odrazava moralne norme. Ono bi trebalo da cak razvija i jaca moralen vrednosti.

Postojeci odnos – kada se govori o postojecem odnosu krivicnog prava i morala, onda se on uobicajeno, predstavlja kao odnos dva kruga koji se seku. To bi znacilo da postoje odredjena ponasanja koja se poklapaju, gde je krivicno delo istovremeno i moralni prestup. Medjutim, postoje i oblasti u kojima se razlikuju.

Razlike – osnovna razlika izmedju morala i krivicnog prava jeste u tome sto se moralne norme ne moraju nuzno obrazlagati racionalnim razlozima, sto oni koji ih usvajaju ne postavljaju pitanje njihove opravdanosti, pruihvataju ih kao takve, kao nesto u sta se ne sumnja.

Takodje, u pogledu nacina ostvarivanja i primene moralnih i pravnih normi, postovanje i primena pravnih normi postize se

4

prinudom, dok u pogledu postovanja moralnih normi postoji dobrovoljnost. Iz toga bi vazilo da moralnim shvatanjima koja su stvarno usvojena u nekom drustvu i nije potrebna krivicnopravna zastita. U slucajevima gde se krivicno pravo i moral poklapaju, ne radi se o zastiti moralnih shvatanja, pa ni o njihovom podrzavanju, vec se odredjenim dobrima nastoji pruziti zastita kroz oba normativna sistema.

Pitanje, koliko moralna shvatanja uticu na vrednovanje objekata krivicnopravne zastite i koliko ih treba uzimati u obzir prilikom odredjivanja granica krivicnog prava – povreda odredjene moralne vrednosti treba da bude predvidjeno kao krivicno delo i to iz dva razloga:

(1) moral je mnogo ekstenzivniji nego krivicno pravo. Stoga, ako neko ponasanje u tako ekstenzivnom ambijentu ne predstavlja povredu, onda je krivicna sankcija u najmanju ruku sumnjiva.

(2) krivicno pravo u odnosu na ponasanja koja istovremeno nisu predmet moralne osude, sasvim je neefikasno. Stavise, inkriminisanje takvih ponasanja generalno slabi drustvenu osudu vezanu za kaznu i njenu primenu sto negativno utice na njene efekte u odnosu na ponasanja cije je predvidjanje kao krivicnih dela nesporno.

Nemoralnost jednog ponasanja, iako daleko od toga da bude dovoljno, trebalo bi da bude jedan od neophodnih uslova da se jedno ponasanje proglasi za krivicno delo.

Naravno, ipak treba imati u vidu da su to dva samostalna normativna sistema.

Medjunarodno krivicno pravo

Pojam medjunarodnog krivicnog pravaMedjunarodno krivicno pravo je pojam koji ima vise znacenja.

Najstarije i istovremeno najuze znacenje jesto on koje se odnosi na prostorno vazenje krivicnog prava jedne zemlje.Taj pojam se moze shvatiti u dva znacenja:

U sirem znacenju – to su sva ona ponasanja za koja je medjunarodna zajednica zainteresovana da budu suzbijana: gusarstvo, medjunarodni terorizam, otmica vazduhoplova, ilegalni promet droge…

U uzem smislu – se uglavnom podrazumevaju ona a koja se posle Drugog svetskog rata sudilo od strane Medjunarodnog vojnog suda u Nirnbergu. Tu spadaju: zlocini protiv covecnosti, zlocini protiv mira i ratni zlocini. Osim navedenih krivicnih dela, spada i zlocin genocida koji je uveden Konvencijom o sprecavanju i kaznjvanju zlocina genocida iz 1948. godine. Inace, statut Medjunarodnog vojnog suda u Nirnbergu predvidjao je i odredjena pravila o krivicnoj odgovornosti za medjunarodna krivicna dela koja su kasnije potvrdjena od strane OUN i poznata su pod nazivom “Nirnberski principi”.

Najvaznije medjunarodne konvencije – koje nalazu drzavama potpisnicama propisivaje odredjenih medjunarodnih krivicnih dela jesu:

• Zenevske konvencije iz 1949.• Dva dopunska protokola zenevskih konvencija iz 1977.• Konvencija o sprecavanju i kaznjavanju zlocina genocida iz

1948.• Veci broj drugih konvencija.

5

Medjunarodno krivicno zakonodavstvo kao supranacionalno zakonodavstvo – sada se sve vise govori o tome. Sudski organ buduceg supranacionalnog zakonodavstva trebalo bi da bude stalni medjunarodni krivicni sud.

Treba reci da takvo pravo jos uvek ne postoji. Zagovornici smatraju da je moguce primenjivati deo medjunarodnog javnog prava koji se obicno naziva “Humanitarnim pravom”. Medjutim, ako se analizira to pravo, dolazi se do zakljucka da to nije pravo koje moze biti neposredan osnov za utvrdjivanje individualne krivicne odgovornosti i primenu kazne, odnosno krivicnih sankcija. Ono ne sadrzi osnovne uslove za utvrdjivanje krivicne odgovornosti i primenu krivicnih sankcija, niti propisuje te sankcije.

Takodje, oni koji se bave medjunarodnim pravom, dosta olako prelaze preko najkrupnijih pitanja krivicnog prava.

Medjunarodni krivicni sud i medjunarodno krivicno pravoU Rimu je 1998. godine, na diplomatskoj konferenciji odrzanoj

pod okriljem OUN, usvojen Statut medjunarodnog krivicnog suda.Da bi sud bio osnovan bilo je potrebno da 60 zemalja dostavi

sudu svoje instrumente ratifikacije, sto je vec ucinjeno i sud ce poceti sa radom negde u junu ove godine.

Gledajuci na buduci rad suda, moglo bi se ocekivati da ce se on baviti samo krivicnim delima koja strani drzavljanin izvrsi na stetu drzave ugovornice, odnosno njenog drzavljanina. Iako je ucinjen izvestan napredak unosenjem u Statut nekih elementarnih krivicnopravnih instituta, niz pitanja i dalje nisu resena. Svesni tih nedostataka, tvorci Statuta su ipak u clan 21. uneli odredbu koja u slucaju da se ne moze primeniti medjunarodno pravo, ukljucujuci i odredbe Statuta, pod odredjenim uslovima upucuju na primenu nacionalnog krivicnog zakonodavstva one drzave cije bi pravosudje inace bilo nadlezno u konkretnom slucaju.

Pitanje, koliko osnivanje i rad dva “ad hoc” tribunala prestavlja korak u pravom smeru i u kojoj meri iskustva ta dva tribunala mogu doprineti uspesnom pocetku rada stalnog medjunarodnog suda – u stranoj literaturi je prisutno shvtanje da i pored brojnih nedostataka ovi tribunali predstavljaju pozitivan doprinos ostvarivanjuu ideje o stalnom medjunarodnom krivicnom sudu. Medjutim, imajuci u vidu brojne nepravilnosti moglo bi se reci da je to i paradigma u negativnom smislu (to je misljenje “patriota”).

Prigovor selektivne pravde – on je odbacen jer se zlocini jednih ne mogu opravdavati time sto neki drugi nisu osudjeni.

Odnos dva ad hoc” tribunala i stalnog medjunarodnog krivicnog suda – nema sumnje da statut medjunarodnog krivicnog suda predstavlja napredak u odnosu na ove tribunale. Medjutim, taj napredak fakticki i nije mogao da ne stupi, jer se od 34 clana Statuta tribunala za bivsu Jugoslaviju, samo dva odnose na materiju opsteg dela (clan 7) a ceitri na materiju posebnog dela.

Statut stalnog medjunrodnog krivicnog suda predstavlja pomak u pozitivnom smislu – jer se u njemu zapazaju nastojanja da se odredjeni krivicnopravni instituti i pitanja koliko toliko regulisu

Danas vise nije prihvatljivo da se naceo zakonitosti u medjunarodnom krivicnom pravu moze fleksibilnije shvatati. Name, ako se vec zagovara neposredna primena medjunarodnog krivicnog prava , za ncelo zakonitosti moraju da vaze isti oni strogi standardi koji su uobicajeni u medjunarodnom krivicnom pravu. U stvari to bi znacilo potrebu donosenja medjunarodnog krivicnog kodeksa.

6

Pitanje u kojo meri je realno ocekivati da drzave ispunjavaju obaveze iz relevantnih medjunarodnih akata – kada je rec o krivicnim delima protiv covecnosti, genocidu i krivicnim delima protiv mira i ratnim zlocinima, uocava se univerzalna pojava da u toj oblasti ne dolazi do ozbiljnije primene nacinalnog krivicnog prava. Stavise, ta dela se cesto vrse uz blagoslov drzave. Upravo je to jedan od najjacih argumenata za stvaranje stalnog medjunarodnog krivicnog suda.

Naravno, sagledavanje stanje u toj oblasti dovodi u sumnju perspektive medjunarodnog krivicnog prava. Najvise se postavlja pitanje da li ce ono vaziti i za gradjane najmocnijih drzava. Takodje, ostaje dilema da li je bolje kaznjavati bar neke nego ne kaznjavati uopste, kao deo prigovora selektivne pravde…

Mozda je najbolje resenjeu aktivnijem odnosu domacih krivicnih pravosudja pojedinih zemalja, ali i u stalnom medjunarodnom krivicnom sudu oslobodjenom politickog uticaja i koji bi imao univerzalnu jurisdikciju za odredjena krivicna dela i imao isti odnos prema gradjanima bilo koje zemlje.(moram da napomenem da mi se cini da je sud u Tribunalu za bivsu jugoslaviju dosta nepristrasan, i skoro bez ikakvog politickog uticaja).

Osnovna nacela krivicnog prava

Nacelo zakonitostiUstav Savezne Republike Jugoslavije podize nacelo zakonitosti

na rang ustavnog nacela (cl. 27, st. 1.). odredba se odnosi na sva tri delikta kaznenog prava (krivicno delo, privredni prestup i prekrsaj). Medjutim, kod prpisivanja krivicnog dela i krivicne sankcije, to moze biti ucinjeno samo zakonom, a ne drugim propisima koa sto je npr. Uredba (cl. 27, st. 2.).

Nacelo zakonitosti, kao jedno od osnovnih nacela krivicnog prava, sadrzano je u odredbi clana 3 KZ SRJ. Prema toj odredbi, nikome ne moze biti izrecena kazna ili druga krivicna sankcija za delo koje, pre nego sto je ucinjeno, nije zakonom bilo odredneo za krivicno delo i za koje nije bila zakonom propisana kazna (Nullum crimen, nulla poena sine lege) – uobicajeno je da se nacelo zakonitosti izrazava ovom latinskom formulacijom).

Pravna drzava ne samo da stiti gradjane krivicnim pravom. Ona ih mora zastititi i od krivicnog prava. Upravo princip zakonitosti sluzi sprecavanju samovoljnog, nepredvidljivog kaznjavanja bez zakona, ili na osnovu neodredjenog ili retroaktivnog zakona.

Nacelo zakonitosti u krivicnom pravu ima cetiri segmenta:

• Nulla poena sine lege scripta – Lex scripta (scriptus – pisan) – iskljucuje primenu nepisanog prava. Znaci da samo pisanim krivicnim zakonom mogu biti propisana krivicna dela.

• Nulla poena sine lege praevia – Lex praevia (praevius – prethodan) – predstavlja zabranu retroaktivne primene zakona. Dakle, nema krivicnog dela i krivicne sankcije ukoliko to nije bilo propisano krivicnim zakonom, pre nego sto je ucinjeno.

• Nulla poena sine lege certa – Lex certa (certus – odredjen) – krivicinm zakonom mora biti u sto vecoj meri precizno odredjeno ponasanje koje predstavlja krivicno delo i kazna za njega. Treba, u sto vecoj meri, izbegavati neodredjene norme, kao sto su generalne klauzule.

7

• Nulla poena sine lege stricta – Lex stricta (strictus – tacan, uzak, izricit) – predstavlja zabranu stvaranja prava putem analogije. Znaci da krivicni zakon obuhvata smo ono na sta se odnosi, a ne neke slicne situacije.

Tesko je reci koji je od ova cetiri segmenta nacela zakonitosti najznacajniji, ali ipak se pre svega misi na zabranu povratnog dejstva krivicnog zakona, odnosno, na princip da zakon deluje smo na buducnost

Nacelo legitimnostiKrivicno pravo mora uvazavati nacelo legitimnosti koje pre

svega znaci da krivicnopravna represija i krivicno pravo u celini moraju u sustinskom smilsu biti opravdani i nuzni.

Legitimnost, u najsirem smislu, znaci opravdanost i prihvatljivost odredjenih ustanova i normi. Za pojam legitimnosti je od presudnog znacaja vrednosni element. Legitimnost pretpostavlja saglasnost nekog ponasanja ili stanja sa odredjenim sistemom vrednosti.

Treba ukazati na razliku izmedju legitimnosti i legalnosti, tj. da ova dva principa mogu biti u raskoraku u kom slucaju s postavlja pitanje cemu dati prednost. Kao odgovor treba reci da nelegitimnost neke pravne norme nije dovoljan razlog da se ona ne primenjuje(osim izuzetno kada je raskorak ocigledan). Resenje je u primeni norme ali sa sto brzom promenom postojece i njenim uskladjivanjem sa nacelom legitimnoti. Prema tome, nacelo legitimnosti je pre svega od znacaja za stvaranje krivicnog prava, a samo izuzetno i za njegovu primenu.

Nase krivicno zakonodavstvo sadrzi odredbu koja se odnosi na jedan vazan aspekt nacela legitimnosti. To je odredba o osnovama i granicama krivicnopravne prinude (clan 2. KZ SRJ). Prema ovoj odredbi: “Zastita coveka i drugih osnovnih vrednosti drustva i primenjivanje krivicnopravne prinude, u meri u kojoj je to nuzno za suzbijanje drustveno opasnih delatnosti, predstavljaju osnov i granice za odredjivnje krivicnih dela i propisivanje krivicnih sankcija.”

Primenom ovog principa, izrazava se teznja da se ogranici krivicnopravna represija na minimum. To je u skladu s time da krivicnopravna zastita treba da bude poslednji stub odbrane drustvenih vrednosti. To je ono sto obezbedjuje legitimnost krivicnopravne represije. (obratiti paznju na drugu glavu knjige)

Nacelo individualne subjektivne krivicne odgovornostiOvo nacelo ima svoja dva aspekta: (1) neko moze odgovarati za

svoje postupke samo ako je kriv. Dakle, ako postoji subjektivni odnos prema ucinjenom delu (subjektivna odgovornost); (2) zabrana odgovornosti za postupke drugih lica. Dakle, svako odgovara samo za svoje postupke, za ono sto je on ucinio (individualna odgovornost).

Nasuprot tome leze objektivna i kolektivna odgovornost.

Ipak, savremena krivicna prava, pa i nase, poznaju izvesne izuzetke u smislu da ovo nacelo nie sasvim dosledno sprovedeno. Iako je uglavnom rec o opravdanim kriminalno-politickim razlozima, ipak treba se truditi da se izizeci svedu na najmanju mogucu meru, kad ih vec nije moguce sasvim izbeci. To narocito treba iciniti kada nema kriminalno politickog opravdanja (postojanje organizovanja zlocinackog udruzenja kao oblika saucesnistva u nasem krivicnom pravu).

8

Nacelo humanostiNacelo humanosti ima dva aspekta:

Prvi – zastitna funkcija krivicnog prva mora biti humanisticki orjentisana – dakle, krivicno pravo, ma koliko njegove sankcije bile, u relativnom smislu, humane, mora bitri uzmereno na zastitu coveka i njegovih osnovnih i najvaznijih dobara.

Drugi – u odnosu na ucinioca krivicnog dela, krivicno pravo i krivicne sankcije treba da budu humane.

Iako je sigurno da u osnovi ovo nacelo ne treba osporavati, treba imati u vidu da nejgovo isticanje cesto ima ideoloske motive da se krivicno pravo i kazna prikazu humanijim nego sto stvarno jesu. Stoga, iako samu ideju, kao civilizacijsku tekvinu, ne treba dovoditi u pianje, ona objektivno ima svoje granice koje leze u cinjenici da su krivicne sankcije, a narocito kazna, nuzno nehumane i da nuzno sadrze odredjen zlo. Zbog toga nacelo humanosti u krivicnom pravu treba shvatiti kao teznju da se izbegne nepotrebna nehumanost.

Nase zakonodavstvo je ukidanjem smrtne kazne, na putu da dosegne nivo koji postoji u rugim evropskim zemljama. Mada nekada blagost kazni biva rezultat slabosti i neefikasnosti u u primeni krivicnog prava. Nacelo humanosti proistice i iz ustava Savezne Republike Jugoslavije: “Niko ne sme biti podvrgnu mucenju, ponizavajucem kaznjavanju i postupanju.” (cl. 25, st. 3.).

Nacelo pravednosti i srazmernostiKazna i druga krivicna sankcija koja se primenjuje prema

uciniocu krivicnog dela mora biti pravedna i razmrna ucinjenom delu. Gledanje na krivicno pravo i na kaznu kao na pravednu retribuciju, danas nije prihvatljivo.

Takodje, “promena licnosti” koja je nekada bila zastupljena u krivicnom zakonodavstvu bivsih jugoslvenskih drzava, sada je izbacena i odbacena.

Znacaj ovog nacela dolazi do posebnog izrazaja u oblasti krivicnih sankcija i to narocito kod kazne koja je i dalje osnovna krivicna sankcija, i noseci stub krivicnopravne zastite.

Razvoj krivicnog prava

Osvrt na pojavu i razvoj krivicnog pravaKrivicno pravo je jedna od najstarijih grana prava. Znacajne

slicnosti sa krivicnim pravom i kaznom imaju neki oblici drustvene reakcije koje su primenjivala primitivna drstva i pre nastanka drzave (progonstvo).

Tek sa nastankom drzave (koja obezbedjuje prinudu) moze se govoriti o krivicnom pravu u pravom smislu. Medjutim, dugo je vremena proslo dok drzava nije obezbedila prinudu. Stoga, u jednom periodu ona je pravo kaznjavanja delila sa pojedincima, ili sa odredjenim drustvenim grupama. Zato se, paralelno sa postepenim jacanjem drzave, srecu i ustanove koje su postojale i pre njenog nastanka(talion, krvna osveta, kompoicija…).

Moderno krivicno pravo nastalo je u drugoj polovini osamnaestog veka. Do stvaranja tih novih ideja doslo je na osnovu ideja Monteskjea, Rusoa, Voltera i drugih. Medjutim, najznacajniji uticaj izvrsio je, ne tako poznati, Cezare Bekarija. On je u

9

svojoj knjizi “o zlocinima i kaznama” objavljenoj 1764. udario temelje modernog krivicnog prava, a mnoge njegove ideje i danas su aktuelne i predstavljaju opsta dostignuca krivicnog prava.

Od prvih zakona koji se javljaju, najznacajniji su: Toskanski krivicni zakonik (1786), Napoleonov krivicni zakonik (1810), Bavarski krivicni zakonik (1813), cij je tvorac bio poznati Anselm Fojerbah.

Krivicno pravo, iako u stalnoj uzlaznoj liniji, dozivljavalo je stalne oscilacije. One su se u pojedinim zemljama kretae od liberlanog do totalitarnog krivinog prava.

U pogledu najnovijih tendencija na planu krivicnog zaknodavstva pojedinih, pre svega evropskih zemalja, moze se primetiti stajanje na proverenim principima i dostignucima krivicnog prava i njihovo potvrdjivanje. I tamo gde je doslo do usvajanja nekih koncepcija i resenja stranih krivicnom pravu, od toga se odustalo, i izvesnim novinama vratilo na proverena polazista i nacela krivicnog prava (Svedska j eksperimentisala, a sada je nacinila brojne izmene u pogledu vracanja nekih proverenih nacela).

Razvoj naseg krivicnog pravaSrednjevekovni period:

O starom srpskom krivicnom pravu nema pouzdanih izvora za period pre 12. veka. U to doba krivicno delo se smatra privatnom stvari pojedinca. Umesto kazne postoji privatna reakcija u obliku krvne osvete i sistema kompozicije. Naziv za kompoziciju, kao i postupak mirenja, zvao se Vrazda.

Drzava preuzima represiju u svoje ruke, tek donosenjem Dusanovog zakonika 1349. i njegovim izmenama i dopunama 1354. godine. Ovde se zlocin ne smatra kao privatna stvar pojedinca nego kao javna stvar koja se tice cele zajednice. Zakonik najteze delikte proglasava za javne i zaprecuje smrtnom kaznom i surovim telesnim kaznama. Zakonik je pravio razliku izmedju umisljaja i nehata i predvidjao kaznjivost samo najtezih nehatnih dela i to znatno blazom kaznom.Sa propascu srpske srednjevekovne drzave i prodorom turaka, primenjuje se serijatsko pravo.

Period do stvaranja Jugoslavije (19. i pocetak 20. veka):U toku Prvog srpskog ustanka donose se odredjene krivicnopravne odredbe:

• Zakonik Prote Mateje Nenadovica iz 1804. godine –

• Karadjordjev kriminalni zakonik iz 1807. godine – ne zna se da li je ikada primenjivan. Oba ova zakonika predvidjala su krivicna dela vojne prirode i propisivala surove telesne kazne.

• Kriminalni (kaznitelni) zakonik za Knjazevstvo Srbiju iz 1860. godine – prestavlja prvi kompletan krivicni zakonik u modernom smislu. Uradjen je po ugledu na Pruski krivicni zakonik iz 1851.

Krivicno pravo Jugoslavije 1918 – 1941. godine:Na unifikaciji krivicnog zakonodavstva pocelo se raditi 1921.

godine, a novi Krivicni zakonik Kraljevine Jugoslavije donet je 27. januara 1929. godine. Radjen je pod uticajem nemackih projekata iz 1925. i 1927. godine i stavova neoklasicne skole. Mnoga resenja iz tog krivicnog zakonika postoje u osnovi i danas u nasem krivicnom zakonu.

10

Krivicno pravo Jugoslavije u toku Drugog svetskog rata (1941 – 1945.):

Primenjivao se zkon iz 1929. godine, osim tamo gde nisu bili u primeni novi zakoni novonastalih drzava. Jedino znacajno jeste donosenje Uredbe o vojnim sudovima iz 1944. godine. Ova uredba sadrzi odredbe o ustrojstvu i nadleznosti vojnih sudova, o krivicnim delima, kaznenim i zastitinim merama, o postupku i o izvrsenju presude.

Jugoslovenski krivicno pravo od 1945. do 1992. godine:Odmah posle rata zapocinje zakonodavna delatnost i u oblasti krivicnog prava.

• Zakon o krivicnim delima protiv naroda i drzave od 1945. godine – sadrzi inkriminacije politickih krivicnih dela i ratne zlocine.

• Zakon o vrstama kazni od 1945. godine –

• Zakon o nevaznosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941 godine i za vreme neprijateljske okupacije od 1946. godine – svi ovi zakoni primenjivani su do 1951. godine kad je donesen novi krivicni zakon.

U pogledu kodifikacije krivicnog prava odluceno je da se to ucini u dve faze. Prava faza bila je donosenje opsteg dela, a druga da se kasnije donese i posebni deo. Tako je 1947. donet “Krivicni zakonik – Opsti deo”. On je radjen pod uticajem sovjetskog zakonodavstva.

Medjutim, zbog zahladjenja odnosa sa SSSR-om odustalo se od nastavka donosenja posebnog dela i preslo na donosenje kompletno novog krivicnog zakona. Tako je 1. jula 1951. godine donesen “Krivicni zakonik FNRJ”. On je predstavljao savremen i legislativno-tehncki dobro uradjen zakonik. Iako je pisan pod uticajem stranog krivicnog zakonodavstva (Svajcarskog KZ) on ipak prdstavlja originanu kodifikaciju materijalnog krivicnog prva. Doziveo je dosta izmena i dopuna od kojih je najvaznija Novela iz 1959. godine, koja je donela promene u sistemu krivicnih sankcija, od kojih posebno treba istaci one prema maloletnicima.

Na osnovu Ustava SFRJ iz 1974, krivicni zakon iz 1951. prestao je da vazi.1. jula 1977. godine. Materija opsteg dela krivicnog prava ostala je skoro u celini u zakonodavnoj nadleznosti federacije, dok je posebni deo podeljen prema odredbi ustava SFRJ izmedju federacije i federalnih jedinica. Krivicni zakoni republika i pokrajna menjani su vise puta, a najznacajnije izmene i dopune saveznok i republickih krivicnih zakona izvrsene su 1990. godine.

Krivicno parvo Savezne Republike Jugoslavije:Savezna Republika Jugoslavija je donela ustav 1992. godine.

Uskladjivanje materijalnog krivicnog prava ucinjeno je nesto nakon toga. Krivicni zakonsrje uskladjen je sa ustavom 1993. godine. Srbija je 1994. izvrsila mnogobrojne izmene i dopune svog Krivicnog zakona. Crna Gora je iste godine donela nov krivicni zakon.

Ustav od 1992. godine zadrzao je podeljenu zakonodavnu nadleznost u krivicnopravnoj materiji iako za to nije bilo podrske u strucnim krugovima.

Pokusano je sa donosenjem jedinstvenog krivicnog zakona, tj. odricanja dela nadleznosti republika u korist savezne drzave, a u smislu clana 79, ustava Savezne Republike Jugoslavije. Predlog su podnele republike clanice. Nakon toga je obrazovana grupa eksperata da izradi jedinstveni krivcni zakonik. Taj je nacrt bio gotov 1998, medjutim, skupstina Crne gore je povukla svoju saglasnost, te je stoga sudbina ovog nacrta neizvesna, a narocitu u svetlu najnovijih dogadjaja.

11

Izvori krivicnog prava

Izvori se mogu podeliti na osnovu razlicitih kriterijuma. Najvaznije su dve podele: na medjunarodne i nacionalne i podela na neposredne i posredne izvore. U knjizi se poslo od podele na medjunarodne i nacionalne, s tim da je naglaseno kada je rec o posrdnim a kada o neposrednim izvorima.

Medjunarodni izvoriMedjunarodni ugovori su, po pravilu, posredni izvor krivicnog

prava. Kao i ustavi mnogih zemalja, Ustav Savezne Republike Jugoslavije, clan 16, stav 2. predvidja da medjunarodni ugovori koji su ratifikovani i objavljeni predstavljaju deo unutrasnjeg pravnog poretka.

Ovo su posredni izvori zato sto je njihova ratifikacija neophodna. Naime, obaveze iz ratifikovanih medjunarodnih akata koje se odnose na to da se odredjena ponasanje predvide kao krivicna dela i sanmkcionisu, ispunjavaju se tako sto se to cini donosenjem, odnosno izmenama ili dopunama nacionalnog krivicnog zakonodavstva.

Jugoslavija je ratifikovala veci broj medjunarodnih konvencija (zenevska konvencija i dopunski protokoli te konvencije…) na osnovu kojih je u svoje zakonodavstvo unela veci broj krivicnih dela.

Nacionalni izvoriUstav:

Ustav Savezne Republike Jugoslavije iz 1992. godine sadrzi dve vrste odredaba od znacaja za krivicno pravo: (1) prve su one koje odredjene krivicnopravne principe podizu i na rang ustavnih principa (nacelo zakoitosti); (2) druge su one koje predstavljaju osnov propisivanjaodredjenih inkriminacija (ustav Savezne Republike Jugoslavije predvidja u clanu 23, stav 6. da je nezakonito lisenje slobode kaznjivo).

Te odredbe predstavljaju posredan izvor krivicnog prava (jer moraju biti realizovane kroz krivicno zakonodavstvo) i imaju dvostruki znacaj: za zakonodavca koji ih konkretizuje u krivicnom zakonu, kao i za sud prilikom tumacenja (pre svega sistematskog i teleoloskog) i primena krivicnopravnih odredaba.

Zakon:Zakon je jedini glavni i neposredni izvor jugoslovenskog

krivicnog prava. To je posledica dosledno sprovedenog nacela legaliteta. To ne znaci da je on iskljucivi izvor krivicnog prava, jer sa ko posredni izvori i dopunski izvori javljaju i drugi pisani pravni propisi.

Jednak znacaj u smislu izvora krivicnog prava imaju savezni i republicki zakoni. Zakonske izvore krivicnog prava u Saveznoj Republici Jugoslaviji predstavljaju KZ SRJ, KZ RS, KZ RCG, te krivicnopravne norme iz sporednog zakonodavstva, kako sveznog tako i republickog.

Podzakonski propisi:Propisima koji imaju nizi rang od zakona, ne mogu se

propisivati krivicna dela niti pak instituti osteg dela krivicnog prava. Medjutim, oni mogu biti dopunski izvori krivicnog prava onda kada krivicni zakon upucuje na njih. To je slucaj kod tzv. Blanketnih krivicnih dela.

12

Sudska praksa:Formalno gledajuci, sudska praksa ne predstavlja izvor

krivicnog prava. Medjutim, u sirem, sustinskom smislu, ona ima veliki znacaj za krivicno pravo.

Krivicni zakon ne moze biti u toj meri savrsen da sudskoj praksi ne ostavlja odredjeni prostor koje donekle znaci i stvaranje prava iako se ona formalno posmatrajuci kece u granicama tumacenja. U ovom pogledu narocit znacaj imaju dluke visih sudova i pravna shvatanja zauzeta u njima. Po pravilu, kada se resava isto pravno pitanje sudovi vode racuna o stavovima visih sudova, a cesto uvazavaju i stavove drugih sudova.

Teorija krivicnog prava:Nauka krivicnog prava ne predstavlja izvor krivicnog prava.

Iako ne u smislu izvora, uticaj nauke krivicnog prava na krivicno pravo je pozeljan, i to kako na nivou stvaranja krivicnog zakona, tako i prilikom njegove primene. (prilikom poslednjih izmena i dopuna zakona o krivicnom postupku u skupstni Srbije, nije konsultovana prksa).

Tumacenje u krivicnom pravu

Pojam i vrste tumacenjaPojam tumacenja (lat. Interpretacija, gr. Egzogeza) obicno se

odredjuje tako sto se pod njim podrazumeva iznalazenje pravog smisla pravne norme.

Tumacenje i primena krivicnog zakona su dve posebne faze, ali su one obicno povezane i slede jedna drugu.

Uobicajeno je da se razlikuju vrste tumacenja: s obzirom na subjekta koji tumaci krivicni zakon i s obzirom na nacin na koji se to cini, odnosno na metod koji se koristi prilikom tumacenja.

Subjekti tumacenjaOdgovara na pitanje KO tumaci krivicne zakone. Naravno to

moze ciniti svako ko je intelektualno sposoban da dodje do smisla ili poruke koju preko odredjenih jezickih znakova nudi tvorac zakona.

Autenticno tumacenje – daje organ koji je tvorac zakona. Kod nas su to republicka skupstina za republicke zakone i Savezna skupstina za svezne zakone. Ovo tumacenje obavezuje one koji tumace i primenjuju pravo

Doktrinarno tumacenje – cini krivicnopravna teorija. Ovo tumacenje nije obavezujuce, ali svakako ima veliki uticaj ili bi bar trebalo da ga ima, jer su predstavnici nauke krivicnog prava u najvecojmei pozvani da daju tumacenja, narocito u slozenim i spornim pitanjima. Ono nastaje kao posledica naucnih dela teoreticara krivicnog prava.

Sudsko tumacenje – daju sudovi. Ono nije obavezno (osim za konkretni slucaj za koji se daje), a takodje ima i veliki uticaj.

Sud ne vezuje tumacenje koje daje drugi sud, no, tumacenja visih sudova iako formalno ne obavezuju nize sudove, imaju veliki znacaj i njih se nizi sudovi u velikoj meri pridrzavaju. Cak su ova misljenja oslonac nizim sudovima u tumacenju i predstavljaju nacin za ujednacavanje sudske prakse.

13

Metodi tumacenjaJezicko tumacenje – predstavlja tumacenje putem jezickog

znacenja zakonskog teksta i dolazi se do njegovog pravog smsla. Ono je dovoljno u nekim jednostavnim slucajevima.

Sistematsko tumacenje – polazi od mesta zakonske norme koju ona ima u pravnom sistemu.U krivicnom zakonu znacajno je mesto neke norme koju ona ima u: (1) okviru odredjenog clana; (2) u siroj glavi koja regulise odredjenu oblast; (3) mesta koju norma ima u celom krivicnom zakonu; (4) mestu koje norma ima u celokupnom pravnom sistemu.

Komparativno tumacenje – nema neki veci znacaj. Veci znacaj ima samo u onim zemljama u kojima se zakonski tekst oficijelno donsi i objavljuje na vise jezika. Izuzetno, kada je neko resenje u domacem zakonodavstvu istovetno sa nekim u stranom zakonodavstvu, onda se moze uporedjivanjem doci do boljeg znacenja cele norme.

Istorijsko tumacenje – polazi od toga kako je zekon nastao i dolazi do onoga sta je zakonodavac normom hteo da postigne. Ili, sta je ona objektivno znacila u vremenu kada je nastala.

Teleolosko tumacenje (telos – cilj, svrha) – predstavlja shvatanje smisla i cilja krivicnopravne norme. U tumacenju svake konkretne norme treba uvek poci od zastitnog objekta, tj. od onoga sta se tom mormom zeli zastititi. Iznalazi se “smisao zakona” (ratio legis).

Ono je merodavno u slucaju kolizije rezultata do kojih se dolazi primenom pojedinih metoda tumacenja.

Jedna podvrsta teleoloskog tumacenja jeste teleoloski redukcionizam. Ono predstavlja spoj teleoloskog i restriktivnog tumacenja. Norma se tumaci restriktivno tako sto se svodi na njen cilj. Od teleoloskog redukcionizma treba razlikovati ekstenzivno teleolosko tumacenje., koje predstavlja njegovu suprotnost. Ono nije dozvoljeno u krivicnom pravu jer vodi kreativnoj analogiji.

Logicko tumacenje – predstavlja tumacenje putem pravila logike. Naravno, ne bilo koje logike, vec putem formalne logike. Ova vrsta tumacenja predstavlja znacajan metod tumacenja u krivicnom pravu.

Postoji vise nacina logickog tumacenja. Za krivicno pravo je najznacajnije logicko tumacenje putem argumenata “a fortiori” koje ima dva oblika:

• Argumentum a maiori ad minus – predstavlja zakljucivanje od veceg ka manjem. Tu vazi pravilo da ono sto se odnosi na vise vazi i za manje (ko moze vise, moze i manje), dakle, ako je sud ovlascen da ucinioca oslobodi od kazne, tim pre je ovlacen da mu kaznu samo ublazi.

• Argumentum ad minori ad maius – predstavlja zakljucivanje od manjeg ka vecem. Vazi pravilo da ako se nesto odnosi na laksi slucaj, tim pre vazi i za tezi slucaj. Prmer: kada sluzbeno lice nekome manje isplati nego sto je duzan, ali ne i kada mu uoste nista ne isplati > ovo krivicno delo ipak postoji i kada mu uopste ne isplati.

Dalje, u oblike logickog tumacenja spadaju i tumacenje putem razloga suprotnosti (argumentum a contrario). To je pravilo da se nesto odnosi samo na odredjenu situaciju, a ne i na ono sto je suprotno tome.

Treba spomenuti i argument koherentnosti (argumentum a coherentia). Ovim se nastoji otkloniti suprotnosti koje postoje izmedju dve norme koje su u sukobu, koje imaju razlicito znacenje. On uvek zahteva koriscenje i sistemskog tumacenja.

14

Ekstenzivno i restriktivno tumacenjeZa ovo tumacenje moglo bi se reci da predstavlja posledicu

primene nekih metoda tumacenja a ne neki poseban metod tumacenja. Od njegovog koriscenja u velikoj meri zavisi da li ce neko ponasanje biti, u konkretnom slucaju, smatrano krivicnim delom, odnosno da li ce zakonski opsi krivicnog dela obuhvatiti siru ili uzu kriminalnu zonu.

Medjutim, nije jednostavno odrediti kada uopste dolazi u obzir koriscenje ekstenzivnog, odnosno restriktivnog tumacenja. U nacelu, moze se reci da ekstenzivno ili restriktivno tumacenje dolazi u obzir kada kriminalna zona nije dovoljno odredjena. No, ekstenzivno i restriktivno tumacenje se kristi i kod tumacenja normi opsteg dela krivicnog prva.Primer: pojam istovremenosti kod nuzne odbrane zbog prirode obog instituta mora se ekstenzivno tumaciti.

Jedno tumacenje se pokazuje kao manje ili vise ekstenzivno samo u medjusonom odnosu i uporedjivanju sa drugim mogucim tumacenjima, dok pri tome sva moguca resenja moraju biti “pokrivena” zakonom , tj. ne smeju prelaziti granice postavljene zkaonom. Zato se kod ekstenzivnog tumacenja ne radi o analogiji kojom se stvara pravo. Ono ostaje u okviru zakona jer se bavi samo odredjivanjem sadrzine pojedinih pojmova upotrebljenih u zakonu, dok analogija kojom se stvara pravo (kreativna analogija) ide dalje i stvara pravnu normu.I ekstenzivno i restriktivno tumacenje znaci, kao se to obicno kaze, samo kvantitativnu korekturu upotrebljenog izraza a da se pri tome ne dira u njegov kvalitet.

Vladajuce shvatanje polazi od maksime: ni ekstenzivno ni restriktvino nec ispravno tumacenje.

Restriktivno tumacenje ne moze se koristiti kada to nije opravdano ili ocigledno protivno prirodi i svrsi nekog instituta, ili inkriminacije; kada bi dovelo do toga da taj institut ne bi mogao da ostvaruje svoju svrhu (pretpostavljam da je to slucaj kad neko krivicno delo, ako bi se zakon najuze moguce tumacio, ne bi mogao da dovede do inkriminacije uopste).

Analogija u krivicnom pravuZa krivicno pravo dovoljno je razlokovanje dve vrste analogije

Stvaranje prava putem analogije (kreativna analogija) – vezana je za pitanje pravnih praznina. Medjutim, kada je rec o krivicnom zakonu mora se poci od toga da pravne praznine ne postoje, da i onda kada je rec o ociglednom propustu zakonodavca ne postoje pravne praznine koje bi bilo dozvoljeno popunjvati. To je zato sto, za razliku od drugih grana prava, u krivicnom pravu nacelo zakonitosti je strogo postavljeno. Dakle, ma koliko bilo opravdano neko ponasanje predvideti kao krivicno delo, to bi predstavljalo krsenje nacela zakonitosti.

S obzirom na to da je stvaranje krivicnog prava putem analogije u direktnoj suprotnosti sa nacelom zakonitosti koje je uzdignuto na rang vrhovnog principa krivicnog prava, danas je nesporno da je kreativna analogija zabranjena u krivicnom pravu.

Tumacenje prava putem analogije – ono predstavlja jednu vrstu logickog tumacenja “Argumentum a simili ad simile”. Tu je rec o zakljucivanju koje polazi od pretpostavke da se slicno u slicnom rastvara. Iako tumacenje putem analogije u krivicnom pravu nije pozljno siroko koristiti, ono je u ne tako retkim slucajevima

15

neophodno. Postoje slucajevi kada zakon izricito upucuje na ovaj nacin tumacenja. Tako na primer zakon propisuje da se radnja izvrsenog dela sabotaze preduzima na prikriven, podmukao ili drugi slican nacin (clan 127. KZ SRJ).

Treba napomenuti da se tumacenje putem analogije u nekim slucajevima granici sa ekstenzivnim tumacenjem. Naime, prilikom ekstenzivnog tumacenja prosirivanje znacenja nekog pojma moze da obuhvati i slicne slucajeve u odnosu na one na koje se taj pojam odnosi.

Nauka krivicnog prava i njen odnos sa drugim naukama

Pojam i zadatak nauke krivicnog pravaNauka krivicnog prava izucava pozitivno krivicno pravo jedne

zemlje. Ona, pre svega, obuhvata krivicnopravnu dogmatiku. To je nauka krivicog prava u uzem smislu. Osim toga, ona obuhvata i deo kriminalne politike, discipline koja se danas izdvojila ipostala relativno samostalna disciplina. Dok se dogmatika bavi pitajnem kakvo je postojece pravo i kako ga treba primenjivati, kriminalna politka se bavi pitanjem kako bi krivicno pravo trbalo da bude. Zato se kriminalna politika ne ogranicava na koriscenje pravnog metoda. Ona koristi razlicite metode i zato se ne moze svrstati u pravne nauke, odnosno, ona je to samo delimicno.

Izraz “dogmatika” (grcki, dogma – pravilo, misljenje) za mnoge ima izvestan negativna prizvuk. To medjutim nije slucaj sa krivicnopravnom dogmatikom. Naprotiv, u okviru nje skoro u pogledu svakog pitanja postoji veliki broj razlicitih misljenja i shvatanja. Stoga ne treba mesati krivicnopravnu dogmatiku sa dogmatizmom.

Krivicnopravna dogmatika je naucna discipina koja se bavi “tumacenjem, sistematizacijom, i usavrsavanjem zakonskih resenja i naucnih teorija u oblasti krivicnog prava”.

Kao i krivicno prvo kao pozitivna grana prava, i nauka krivicnog prava ima svoj opsti i posebni deo. U stvari, ta naucna podela je i izazvala podelu u pozitivnom pravu. Osnovni predmet izucavanja opsteg dela nauke krivicnog prava jeste krivicno delo i krivicna sankcija. Sto se tice nauke posebnog dela, ona se bavi proucavanjem pojedinacnih krivicnih dela.

Naucni sistem opsteg dela krivicnog pravaNaucni sistem je od daleko veceg znacaja za opsti nego za

posebni deo. Posto je rec o veoma slozenom sistemu koji se mora uobliciti u jednu logicnu i jasnu celinu, treba teziti da se taj sistem u najvecoj meri pojednostavi (Paund kaze da cilj treba da bude “neprestana juristicka borba da se dodje do sto jednostavnijeg sistema”) a ne da se cini jos slozenijim.

Tome pomaze svodjenje svih pojmova i instituta opsteg dela krivicnog prava na dva najvisa pojma: krivicno delo i krivicnu sankciju (biparticija). U nasoj starijoj teoriji krivicnog prava bila je zastupljena i triparticija, gde je treci pojam bio pojam krivca.

Mada nauka treba da ide znatno dalje od sudske prakse i da nikako ne bude samo u njenoj funkciji, ipak nije pozeljno ni opravdano ni veliko udaljavanje nauke i prakse. Zato sistem makoliko on kod opsteg dela krivicnog prav bio vazan, ne sme biti sam sebi cilj (sto se nekada cini kod nemackih teoreticara krivicnog prava).

16

Sam sistem bi se mogao podelititi u tri dela:Prvi deo – razmatra pitanja od znacaja ne samo za opsti deo,

vec i za krivicno pravo u celini (odredjivanje pojma i mesta krivicnog prava, osnovna nacela, izvore, tumacenje…)

Drugi deo – obuhvata sve institute vezane za krivicno delo (opsti pojam krivicnog dela, razmatraju se cetiri obavezna elementa u tom pojmu…)

Treci deo – obradjuje krivicne sankcije (i neka pitanja koja ne spadaju u striktnom smislu u krivicne sankcije).

Odnos nauke krivicnog prava sa drugim naukamaOdnos sa krivicnom naukama (pravnim i vanpravnim):

Ovde je rec o odnosu nauke krivicnog prava sa ceitiri naucne discipline: kriminalnom politikm, kriminologijom, peneologijom i kriminalistikom.

Krivicno procesno pravo – u odnosu na nauku krivicnog prava, nauka krivicnog procesnog prava se pre svega razlikuje po predmetu proucavanja. Ona izucava pre svga krivicni postupak. Stoga je sporno da li je nauka krivicnog procesnog prava bliza krivicnom pravu ili nekim drugim procesnim disciplinama gradjanskom procesnom pravu).

Kriminalna politika – odnos nauke krivicnog prava i kriminalne politike predstavlja najslozenije pitanje. Osnovni problem jeste u tome sto je kriminalna politika prema tradicionalnom shvatanju deo nauke krivicnog prava, ali joj se danas sve vise priznaje samostalnost.

Kriminalna politika (politika suzbijanja kriminaliteta) se bavi izucavanjem svih oblika drustvene reakcije na kriminalitet. Kriminalna politka kao prakticna delatnost jeste racionalna i organizovana delatnost usmerena na suzbijanje kriminaliteta. Za nauku krivicnog prava mogu biti od znacaja oba pristupa. Znacajniji je ipak naucni pristup i to onaj koji se bavi procenom krivicnog prava kao sredstva suzbijanja kriminaliteta. Nauka krivicnog prava ne moze biti ravnodusna prema tome na koji se nacin krivicno pravo koristi u suzbijanju kriminaliteta, kakvo krivicno pravo odgovara postavljenim idealima, kakva mu je buducnost i slicno.

Kriminologija, penologija i kriminalistika – sve te discipline imaju zajednicki cilj kao i krivicno pravo, a to je da u krajnjoj liniji suzbijanje kriminaliteta.

Kriminoogija cini to tako sto se bavi etiologijom i femnomenologijom kriminaliteta (uzrocima i pojavnim oblicima kriminaliteta).

Penologija se bavi izucavanjem procesa izvrsenja krivicnih sankcija.

Kriminalistika se bavi otkrivanjem krivicnih dela i njihovih ucinilaca.

U traganju za materijalnim pojmom krivicnog prava i krivicnog dela, kao i u izucavanju sustine krivicnih sankcija i njihove svrhe, nauka krivicnog prava mora da se osloni i na rezultate do kojih se doslo u pomenutim disciplinama.

Odnos sa pravnim naukama:Najvise je povezana sa filozofijom prava. Mnogo je znacajniji

odnos sa ostalim krivicnim naukama.

17

Odnos sa ostalim naucnim disciplinama:Veliki broj naucnih disciplina mogu biti od znacaja za nauku

krivicnog prava. Filozofija, sociologija, psihologija, sudska medicina, socijalna patologija, socijalna politika, sudska psihijatrija… pa do nekih nauka koje mogu biti od znacaja samo za pojedina krivicna dela (ekologija, u vezi s krivicnim delo zagadjenja zivotne srdine).

Prema tome, uloga ovih nauka je veoma razlicita. U nekim slucajevima, krivicno pravo u njima trazi opste polazne koncepte za resavanje nekih svojih problema (etika, u vezi pitnja svrhe i opravdanja kazne) pa do sudske medicine i sudske psihijatrije koje, kao i nauka krivicnog prava, za cilj imaju bolju i efikasniju primenu vazeceg krivicnog prva.

Razvoj nauke krivicnog pravaNastanak nauke krivicnog prva i pojedine skole:

Nauka krivicnog prava se pojavila znatno kasnije od samog krivicnog prva kao grane pozitivnog prva.

U vremenu nastanka nauke krivicnog prava, tacnijenjenog razvoja, zbog toga sto krivicne nauke nisu bile jos dovoljno izdiferenciranem postalo je uobicajeno da se svi pravci nazivaju krivicnorpavnim skolama. To se u potpunosti moze reci samo za klasicnu sklu, dok se drugi pravci u vecoj ili manjoj meri bave pitanjima uzroka zlocina i mogucim oblicima reakcije na njega.

Najveci uticaj na razvoj krivicnopravne nauke imao je Cezare Bekarija, koji je 1764. godine napisao knjigu “O zlocinima i kaznama”.

Klasicna skola – prva znacajna skola krivicnog prava. Ona je postavila i razradila osnovne pojmove i opste institute krivicnog prava i stvorila od njih sistem u kome je medjusobni odnos tih pojmova i instituta od posebnog znacaja. Njoj treba pripisati zaslugu za usvajanje nacela zakonitosti. Takodje, ona insistira da principu pravednosti, srazmernosti i moralne odgovornosti zasnovane na slobodi covekove volje, a kao krivicnu sankciju jedino poznaje kaznu sa svojom eticko retributivnom funkcijom.

Kao nedostatci, mogu joj se prebaciti: rigidnost koja u stvari proizilazi od njenog osnovnog polazista a to je da se svakom uciniocu za pricinjeno zlo mora kroz kaznu vratiti zlom. Ona u krivicnom pravu i kazni, osim ostvarenja ideje pravde i moralnih nacela ne vidi nikakvo sredstvo za apostizanje odredjenih korisnih drustvenih funkcija.

Antropoloska skola – predstavlja reakciju na klasicnu skolu. Osnivac je Cesare Lambrozo sa svojom poznatom knjigom “Covek zlocinac” (1876.) iskljucivo se orjentise na ucinioca krivicnog dela postavivsi tezu o rodjenom zlocincu.

Italijanska pozitivna skola – predstalja logicni nastavak ideja antropoloske skole, a takodje i reakcija na klasicnu skolu. Najvazniji predstavnici ove skole jesu R. Garofalo i E. Feri.

Garofalo je poznat po svom shvatanju materijalnog pojma krivicnog dela, odnosno pojma prirodnog zlocina koji predstavlja povredu osecanja samilosti ili postenja, dok su ostalo artificijelni zlocini koji su samo proizvod zakonodavca.

Feri, smatra da tri vrste faktora deluju kao uzroci zlocina: individualni (vezan za licnost ucinioca); fizicki (godisnje doba, klimatske prilike…) i socijalni (drustveni odnosi). Ucinioce deli na: rodjene, slucajne, iz navike i iz strasti.

Moderna (socioloska) skola – takdje, reakcija na klasicnu skolu. Glavni predstavnik je List. Njegovo tvrdjenje da se ne kaznjava zlocin vec zlocinac, govori da List ne prihvata tezu

18

pozitivne skole o abnormalnom delinkventu, a pogotovo ne stav o rodjenom zlocincu.

Ova skola stavlja naglasak na socijalne uzroke zlocina, pa otuda i naziv skole. Kazni se daje pre svega specijalno-preventivni zadatak. Takodje, zalazu se za uvodjenje supstituta kratkotrajnim kaznama lisenja slobode, kao sto je uslovna osuda.

Neoklasicna skola – ublazila je preterivanja i rigidnost klasicne skole. Imala je uticaj na veili broj zakonodavstava. Kod nje se zapazaju umerenost i kompromisna resenja a u pogledu onih pitanja koja su bila predmet sporenja klasicne i novonastalih skola.

Osnovne karakteristike su da: (1) polazi od morlne odgovornosti i krivicu ucinioca i dalje stavlja u prvi plan; (2) ne insistira na apsolutnoj slobodi volje; (3) u pogledu kazne smatra da je to glavna sankcija ali se ne zalaze za uvodjenje i drugih krivicnih sankcija kao sto su mere bezbednosti; (4) pripisuju joj se zasluge za uvodjenje instituta bitno smanjene uracunljivosti; (5) posvecuje vise paznje maloletnim uciniocima, a krivicnim sankcijama prema maloletnicima daje posebno mesto.

Pokret drustvene odbrane – dobija na znacaju posle Drugog svetskog rata. Ekstremni pravac koji se zalaze za potpuu zamenu krivicnog prava novim sistemom drustvene odbrane (F. Gramatika).

Nova drustvena odbrana – ne odbacije sasvim kaznu, vec je izjednacva sa ostalim sankcijama koje naziva merama drustvene odbrane kojima bi cilj bio resocijalizacija ucinioca. Izmedju represije i prevencije opredeljuje se za politiku prevencije. Ovaj pokret je bio i ostao vise kriminalno-politicki pokret, a manje krivicnopravna skola.

Savremeni stavovi o mogucnostima i buducnosti krivicnog prava:Danas je usvojeno shvatanje da krivicno pravo treba da bude

samo jedno od sredstava za suzbijanje kriminaliteta. Medjutim, postoji i radikalan stav koji postavlja pitanje da li je krivicno pravo bar u svojm dosadasnjem obliku nuzno za postizanje tog cilja. Tako Radbruh i gramatika, koji iako pripadaju razlicitim orjentacijama, ne vide u kazni podobno sredstvo za suzbijanje kriminaliteta.

Ovi i slicni predlozi su donekle uticali da je izvesno vreme bila prihvacena jedna umerenija pozitivisticka orjentacija koja nije negirala kaznu, ali joj je davala sasvim druge ciljeve i sadrzaj. On je doprineo sirenju orjentacije na tretman i resocijalizaciju. Medjutim, upravo u zemljama u kojima je ova orjentacija bila izrazena, doslo je do razocarenja u takav stav. Stoga je ova orjentacija napustena u tim zemljama (Svedska).

Abolicionizam – kriticki stav prema krivicnom pravu dozivljava svoju kulminaciju u savremenom abolicionizmu. To je pokret koji se zalaze za ukidanje krivicnog prava i koji u krivicnom pravu, ne samo da ne vidi nacin za suzbijanje kriminaliteta, vec tvrdi da je krivicno pravo samo po sebi drustveno zlo. Medjutim, abolicionizam ne predstavlja neki smisljeni program mera koje bi mogle zameniti krivicno pravo, odnosno, ne nudi nista ozbiljno kao alternativu.

Njihova alternativa je u vidu izmirenja zrtve i ucinioca ili u simbolicnoj kompenzaciji i slicno.

Iako je abolicionizam u svom ekstremnom obliku neprihvatljiv i neostvarljiv u savremenim drustvima, on bi mogao imati i neke pozitivne strane. On podstice na diskusiju o nekim vaznim filozofskim i politickim pitanjima vezanim za krivicno pravo, a opravdana je i njegova kritika u pogledu sirine granica krivicnog prava jer se kao krivicna dela u svim savremenim drustvima predvidjaju mnoga ponasanja koja to ne zasluzuju.

19

No, teznja da se potpuno ukine krivicno pravo je kako je primeceno, opasno naivna, jer krivicno pravo bi bilo zamenjeno necim jos gorim od krivicnog prava, a to je raznim neformalnim oblicima socijalne kontrole ili spontanim reagovanjem grupa ili pojedinaca bez ikakve formalizacije tih postupaka koja obezbedjuje vazne grantije. Treba biti realniji i prihvatiti cinjenicu da je krivicno pravo u stalnom razvoju, da se stalno menja i usavrsava.

Neoklasicizam – (ne treba mesati sa neoklasicnom skolom krivicnog prav). Pravac koji zauzima optimisticki stav prema mogucnostima krivicnog prava. Nastao je kao reakcija na orjentaciju na tretman i resocijalizaciju. Neoklasicizam specijalnu prevenciju stavlja sasvimu drugi plan i potpuno se okrece generalnoj prevenciji.

Zasluga neoklasicizma je da je on doprineo reafirmaciji kazne, generalne prvencije i nacela srazmernosti u krivicnom pravu.

Kao zakljucak treba reci da je nauka krivicnog prava, i pored izdvajanja kriminalne politike u samostalnu naucnu discipinu, kao i postojanja pravne filozofije, ipak u stalnom traganju za boljim i ispravnijim krivicnim pravom.

20

Krivicnopravna zastita (krivicno pravo u materijalnom smislu)

Opsta problematika krivicnog prava

Postoje neka nacelna pitanja na koja bi trebalo odgovoriti. S jedne strane, pitanje je koja dobra i od kojih napada stititi krivicnim pravom, a s druge strane, koliko se ciljem zastite tih dobara sme ogranicavati prostor za slobodno delovanje pojedinca.

Znacaj ovih pitanja je daleko od toga da ima samo teorijski karakter, jer od odgovora na njih zavisi kako se krivicno pravo izgledati, kako ce se primenjivati, u kojoj meri ce obavljati svoju zastitnu funkciju, kakav ce biti odnos pojedinca i drzave itd. Stalno preispitivanje drustvene i eticke utemeljenosti krivicnog prva i njihovih granica nuzna je posledica cinjenice da ono predstavlja najizrazitiji i najostriji vid pravne represije, te zbog toga samo nacelo legaliteta nije dovoljno da opravda primenu te represije.

Pokusaj da se legitimnost svede na legalnosti i time u stvari negira, ima pravno-pozitivisticku, pa i konzervativnu pozadinu. Naravno, raskorak izmedju legitimnosti i legalnosti moze biti manje ili bise izrazen. Medjutim, ima misljenja da su legalnost i legitimnost isto, tacnije da je bitna jedino legalnost. Stoga, legitimitet koji nije u skladu sa legalitetom, nije legitiman. Smit kaze: “Nema legitimnih vec samo legalnih normi. One ostaju validne sve dotle dok se ne utvrdi njihova nevalidnost u okviru pravnog poretka. Ono sto je legalno, istovremeno je i legitimno”.

Takodje, moze da se napomene i D’anton po pitanju granica krivicnopravne zastite i teze da je treba postaviti u skladu sa mogucnostima. D’anton kaze: “Pametan covek zna kada je nemocan, i to ne oglasava”.

Odredjivanje granica krivicnopravne zastite jos vise je sporno. Nije se uspelo doci do opstih materijalnih kriterijuma za odredjivanje tih granica. Cak ni deklarativno prihvatanje nekih principa kao sto je krivicno pravo kao ultima ratio, odnosno princip njegove supsidijarnosti, ne vodi birnom unapredjenju resavanja ovog problema s obzirom na to da nedostaju konkretni kriterijumi za primenu tih principa.

Krivicnopravna zastita polazi od stava da postoji nesto sto je vredno te zastite, da se stite neke pozitivno vrednvane datosti. Zbog toga je prilikom procene opravdanosti krivicnopravne zastite i pojedinih inkriminacija nuzno zaci i u oblast etike. Potrebno je opredeliti se za odredjenu polaznu vrhovnu, osnovnu, normu, odnosno vrednost. To naravno ne iskljucuje koriscenje objektivnih kriterijuma.

Cinjenica da postojeca krivicnopravna zastita na normativnom, zakonskom planu u svim savremenim drustvima postavljena ekstenzivno, ima za posledicu ne samo neefikasnost krivicnog prava u celini nego i nedostatak materijalne legitimacije pojedinih inkriminacija.

Presudnu ulogu prilikom odredjivanja granica krivicnopravne zastite ima njen cilj, tj. ono cemu se zeli pruziti ta zastita. Pre svega postavlja se pitanje legitimnosti sredstava za postizanje ciljeva krivicnopravne zastite, kao i pitanje njene nuznosti. I najzad, kada ze govori o granicama krivicnopravne zastite i njenoj legitimnosti ne moze se zanemariti uloga drustvenih faktora ko sto je klasni i politicki faktor, odnosno

21

klasni aspekt krivicnog prava sa cime je povezano i pitanje konsenzusa i konflikta interesa.

Shvatanja o legitimnosti krivicnopravne zastite

Nekada su postojale izvesen retributivisticke teorije, dakle one koje u kazni vise samo pravednu odmazdu za ucinjeno zlo, ali su one danas potpuno napustene. Izvesno ozivljavanje retributivizma ne ide toliko daleko da dovodi u pitanje zastiitnu funkciju krivicnog prava.

Medjutim, danas se sve cesce govori o krizi legitimnosti krivicnog prava u celini. Radbarh kaze da se samo u ime bozijih ili moralnih zakona moglo kaznjavati mirne savesti, dok kod kaznjavanja samo u ime drzave ili drjstvene nuznosti i svrsishodnosti “drhte ruke koje kaznjavaju”. Iako se u nauci krivinog prava dosta olako prelazi preko pitanja legitimnosti sa konstatacijom da se radi o zastiti drustva ili da se krivicnim pravom stiti eticki minimum, ima i onih koji se pitanu ko se stiti i od cega, tj. u ciju korist krivicno pravo obavlja svoju funkciju.

Najradikalnija kritika u ovom pravcu ide dotle da krivicno pravo predstavlja sredstvo represije nad vecinom u drustvu.

Negativan stav prema krivicnopravnoj zastiti imaju abolicionisti, i oni zahtevaju totalno ukidane krivicnog prava. Medjutim, njihove ideje su u domenu utopije.

U okviru orjentacija koje zauzimaju pozitivan stav postoje znacajne razlike. Dominira shvatanje da se krivicnim pravom i kaznom stite one vrednosti u pogledu kojih postoji minimalan konsenzus u drustvu te da je ta zastita u interesu celog drustva. Polazi se od toga da je u pitanju koflikt interesa koji se u okviru postojecih mehanizama u drustvu moze razresiti. Smatra se da u krivicnom pravu dolaze do izrazaja oni interesi koji su se potvrdili u demokratskoj proceduti.

Posto u savremenim drustvima manje ili vise postoje razliciti oblici nejednakosti. Krivicno pravo u krajnjoj liniji odrzava te odnose nejednakosti. To je vise izrazeno u primeni krivicnog prava jer se na zakonskom nivou zastita pruza jednako svima.

Usmerenost i granice krivicnopravne zastite

Osnovno sredstvo krivicnog prava i danas je kazna. Nemogucnost da se ona transformise u “nesto drugo” a da i dalje ostane glavni oslonac krivicnog prava, vodi strozim uslovima za legitimnost krivicnopravne zastite. Osim toga, kazni u krivicnopravnoj interevenciji ima mesta samo kada su iscrpljene sve mogucnosti za pruzanje zastite.

Pored zahteva da se inkriminisanju pribegava kao krajnjem sredstvu, od znacaja za legitimnosti proglasenja nekog ponasanja krivicnim delom je i uvazavanje nekih drugih principa. (1) To je pre svega odredjenost inkriminacije (bez cijeg ostvarivanja se dovodi pravna sigurnost gradjana u pitanje); (2) da se zakonskim opisom kao krivicna dela predvide samo ona ponasanja koja je moguce izbeci; (3) zahtev da to budu samo ona ponasanja koja su podobna da budu osnov za individualnu, subjektivnu krivicnu odgovornost.

Dosadasnji razvoj krivicnog prava u savremenim drustvima pokazao je univerzalnu tendenciju stalnog sirenja granica krivicnopravne zastite. S jedne strane, to dovodi do isuvise

22

sirokog zadiranja u slobodu pojedinca, a s druge strane, vodi jos neefikasnijoj zastititi onih dobara kojima je zaista neophodna. Ekstenzivno postavljeno krivicno pravo ne moze obezbediti generalnu prevenciju koja je neophodna za jednu relativno efikasnu krivicnopravnu zastitu.

Resenje navedenih problema ne mzoe se videti u pokusaju da se ekstenzivno krivicno pravo efikasnije primenjuje. Resenje treba videti u modelu krivicnopravne zastite ogranicene samo na zastitu najvrednijih dobara od najtezih oblika napada. Tu se postavlja pitanje koja su to dobra? Kome dati prednost zavisi od toga kako ce s shvatiti sadrzina opsteg objekta krivicnopravne zastite. Na prvo mesto bi u nacelo trebalo pruziti onim opstim dobrima bez kojih osnovna ljudska prava ne bi bilo moguce ostvariti.

Dakle, s jedne strane, opravdano je teziti suzavanju polja krivicne zastite, a s druge, njenom intenziviranju u odnosu na suzeno polje. U osnovi tog koncepta se nalazi teznja da se sloboda coveka minimalno ogranici izbegavanjem krivicnopravne intervencije tamo gde ona nije neophodna, a s druge strane, nastojanje da se teziste krivicnopravne zastite stavi na osnovna dobra coveka. Upravo takva humanisticka orjentacija na planu zastite moze krivicnom pravu i njegovom nuzno nehumanom sredstvu, kazni, dati human karkter.

Naravno, ne postoje neke univerzalne minimane granice krivicnopravne zastite. One se uvek odredjuju s obzirom na dato drustvo.

Suzavanje obima krivicnopravne zastite i pri tom njeno drugacije usmeravanje ne bi zahtevaloradikalne promene. Nikako se ne sme upasti u zamku koja bi znacila napustanje nekih dostignuca do kojih je krivicno pravo u toku istrje tesko doslo. Njihovo napustanje znacilo bi otvaranje vrata za mnogobrojne zloupotrebe.

Kao zakljucak moglo bi se reci da treba zaustaviti sirenje granica krivicnog prava stavljajuci teziste na zastitu onih dobara ciji se visok stepen legitimnosti ne moze osporiti, a to su covek i njegova istorijski determinisana osnovna prava.

23

Vremensko i prostorno vazenje krivicnog zakonodavstva

Vremensko vazenje krivicnog zakona

Kao i drugi zakoni i krivici zakon stupa na snagu onog dana kada je to njime izricito propisano. Ono sto je specificno za ovu oblast, pre svega kada je rec o kompletnom krivicnom zakoniku (ali cesto i kod obimnijih i znacajnijih izmena i dopuna), to vreme je, po pravilu, duze nego kod drugih zakona. Razlog za to jeste potreba da se gradjani upoznaju sa novim krivicnim zakonom. Moguce je da se propise i da nake odrebe kasnije stupanu na snagu u odnosu na ceo zakon. Takodje, nisu retki ni slucajevi da to vreme traje i duze od godinu dana.

Ukoliko nije izricito propisan dan stupanja na snagu – vazi opste pravilo da zakon stupa na snagu osmog dana nakon objavljivanja u sluzbenom glasilu (clan 116. Ustava Savezne Republike Jugoslavije). Postoje i slucajevi kada stupa ranije, ali to nije prakssa u krivicnom zakonodavstvu.

Specificnosti – vezane za remensko vazenjeregulisane su odredbom clana 104, stava 1. KZ SRJ.

Na ucinioca krivicnog dela primenjuje se zakon koji je vaziou vreme uzvrsenja krivicnog dela, sto je u potpunosti sa nacelom zakonitosti.

Izuzetak je obavezna retroaktivna primena zakona koji je blazi za ucinioca (cl. 104, st. 2.) – Moguce je da se zakon nakon izvrsenja dela promeni vise puta. U tom slucaju primenice se onaj zakon koji je najblazi za ucinioca (dakle uzimaju se i “medjuzakoni”).

Kada se procenjuje da li je jedan zakon blazi moze doci do vise situacija: (1) kada novi zakon, za razliku od starog zakona, ucinjeno delo uopste ne predvidja (dekriminalizacija); (2) kada novi zakon dozvoljava iskljucenje krivicnog dela i krivicne odgovornosti; (3) pa do situacija gde se zakoni razlikuju u pogledu mogucnosti za izricanje kazne (glavne ili sporedne), odnosno druge krivicne sankcije.

U slucaju spora, odnosno kada se ne moze odrediti koji je zakon blazi, treba ostati pri osnovnom pravilu i primeniti zakon koji je vazio u vreme izvrsenja krivicnog dela.

Pitanje do kada se moze primeniti blazi zakon – da li samo do do pravosnazne presude ili i u postupku vanrednih pravnih lekova? Prihvatljivo je misljenje da je primena blazeg zakona moguca i posle donosenja pravosnazne presude ako je u postupku po nekom pravnom leku ponovo doslo do glavne rasprave, odnosno ako se o stvari ponovo meritorno odlujuje.

Pitanje zakona sa ogranicenim vremenskim trajanjem – da li se nakon prestanka tih zakona primenjuje kasniji zakon koji je po pravilu blazi. Moze se gledati na dva nacina: (1) koji bi onda bio cilj njihovog donosenja ako se ne bi mogli primenjivati? (2) prestanak razloga zbog kojih su doneti ukazuju da ih vise nije potrebno primenjivati. Ovaj problem se ne moze resiti bez izricite zakonske odredbe koja postoji u nekim stranim zakonodavstvima (Austrija i Nemacka). KZ SRJ ne regulise tu situaciju, tako da i kod zakona sa ogranicenim vremenskim trajanjem dolazi u obzir primena kasnijeg, blazeg zakona.

24

Prostorno vazenje jugoslovenskog krivicnog zakonodavstva

Pravila o prostornom vazenju krivicnog zakonodavstva resavaju pitanje cije ce krivicno zakonodavsto u konkretnom slucaju biti primenjeno.

Svaka drzava tezi tome da primeni sopstveno krivicno zakonodavstvo onda kada za to ima interesa. Taj interes postoji kada je krivicno delo izvrseno na teritoriji odredjene zemlje, kada je krivicno delo ucinio njen drzavljanin i kada je krivicno delo ucinjeno protiv njenih interesa ili protiv njenog drzavljanina.

Postoji pod odredjenim uslovima i opsti interes svih drzava da se i van tih slucajeva obezbedi primena krivicnih sankcija prema uciniocu krivicnog dela. Stoga se u okviru krivicnog prava primenjuju cetiri principa koji to obezbedjuju: teritorijalni, realni (ili zastitini), personalni i univerzalni princip.

Teritorijalni princip (vazenje jugoslvoenskog krivicnog zakonodavstva za dela ucinjena u zemlji)

Teritorijalni princip obuhvata osnovni princip vazenja jugolovenskog krivicnog zakonodavstva (clan 104. KZ SRJ). Ostali principi (realni, personalni i univerzalni) primenjuju se samo u slucajevima kada se ne moze primeniti teritorijalni princip, odnosno kada je krivicno delo ucinjeno u inostranstvu.

Prema teritorijalnom principu jugoslovensko krivicno zakonodavstvo primenjuje se na sva krivicna dela koja su ucinjena na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije nezavisno od drzavljanstva ucinioca. Jugoslovensko krivicno zakonodavstvo vazi za svakoga ko na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije ucini krivicno delo.

Ovaj princip je prosiren principom zastave broda (cl. 104, st. 2) i principom registracije aviona (cl. 104, st. 3).

Jugoslovnesko krivicno zakonodavstvo, u smislu primene teritorijalnog principa, podrazumeva sve krivicnopravne odredbe sadrzane u saveznim zakonima i zakonima republika (kako u KZ SRJ i republickim krivicnim zakonima, tako i u sporednom saveznom i republickom krivicnom zakonodavstvu).

Ekstradicija – Nase krivicno pravo predvidja mogucnost da se krivicno gonjenje stranca koji je ucinio krivicno delo na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, pod uslovom uzajamnosti, ustupi stranoj drzavi (clan 108, stav 5. KZ SRJ). Takodje, treba ovde spomenuti i clan 522. ZKP koji predvidja uslove za ustupanje vezane za ucinjeno krivicno delo koji su u sustini materijalnopravnog karaktera.

U slucaju kada je delo ucinjeno na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije, a u stranoj drzavi je pokrenut ili dovrsen krivicni postupak – gonjenje u Saveznoj Republici Jugoslaviji preduzece se samo po odobrenju saveznog drzavnog tuzioca za krivicna dela predvidjena u saveznom krivicnom zakonu, odnosno po odobrenju republickog javnog tuzioca za dela predvidjan u republickom krivicnom zakonu (cl. 108, st. 1. KZ SRJ).

Izuzetak – predvidja medjunarodno javno pravo, a odnosi se na lica koja uzivaju potpuni diplomatski imunitet za koja vazi njihovo nacionalno zakonodavstvo.

25

Pojam teritorije je odredjen je u clanu 113. stav 1 KZ SRJ, tako sto se tim pojmom obuhvata suvozemna teritorija, obalno more i vodene povrsine unutar granica Savezne Republike Jugoslavije, kao i vazduzni prostor nad njima.

Realni, personalni i univerzalni princip (vazenje jugoslovenskog krivicnog zakonodavstva za dela ucinjena u inostranstvu)

Realni princip:Dovodo do toga da se krivicno pravo jedne drzave primenjuje

na sva krivicna dela ucinjena na stetu te drzave ili njenih gradjana. Poostoje dve vrste realnog principa. Zbog posebnih uslova za njihovu primenu mozemo ih nazvati primarnim i supsidijarnim realnim principom.

Primarni realni princip – jugoslovensko krivicno zakonodavstvo vazi za svakog (i naseg i stranca) ko u inostranstvu ucini neko krivicno delo protiv ustavnog uredjenja i bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije (izuzimajuci krivicno delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mrznje, razdora i netrpeljivosti iz clana 134. KZ SRJ), ili ucini krivicno delo falsifikovanja nvca iz clana 168. KZ SRJ ako se falsifikovanje odnosi na domaci novac (clan 105. KZ SRJ).

Nema dodatnih uslova – jugoslovensko krivicno zakonodavstvo bez nekih posebnih uslova primenjuje na svakoga ko u inostranstvu izvrsi neko od navedenih krivicnih dela.

Primaran i obligatoran – u ovim slucajevima, realni princip je primaran i obligatoran

Takodje, nase krivicno pravo bice primenjeno i onda kada je ucinilac u inostranstvu osudjen i kaznu izdrzao. Kazna koja je izdrzana uracunace se u kaznu koju izrekne domaci sud (cl. 109. KZ SRJ).

Supsidijarni realni princip – jugoslovensko krivicno zakonodavstvo vazi i za stranca koji u inostranstvu ucini prema nasoj zemlji neko drugo krivicno delo, a ne samo neko od onih dela koji su navedeni u clanu 105. u odnosu na koja se primenjuje primarni (bezuslovni) realni princip.

Ovo vazi i za stranca koji ucini bilo koje krivicno delo protiv drzavljana Savezne Republike Jugoslavije. (pasivni personalni princip)

U oba slucaja potrebno je da se stranac zatekne na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije ili da joj bude ekstradiran (clan 107, stav 1).

Personalni princip:Jugoslovensko krivicno zakonodavstvo vazi za drzavljanina

Savezne Republike Jugoslavije i kada u inostranstvu ucini neko drugo krivicno delo, osim krivicnih dela navedenih u clanu 105. KZ SRJ, ako se zatekne na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije ili joj bude ekstradiran (clan 106. KZ SRJ). (aktivni personalni princip)

Razlog za primenu ovog principa – jeste da nasi drzavljani dolaskom u SR Jugoslaviju ne bi izbegli krivicnu odgovornost za krivicna dela ucinjena u inostranstvu, s obzirom na to da ne mogu biti ekstradirani.

Posebni uslovi – za primenu ovog principa, odnosno situacije u kojima se nece primenjivati predvidjeni su u clanu 108. stavovi 2. i 3. KZ SRJ. Prema tim odredbama personalni, supsidijarni realni i univerzalni princip nece biti primenjivani i krivicno gonjenje se nece preduzeti u sledeca tri slucaja:

26

• Ako je ucinilac potpuno izdrzao kaznu na koju je u inostransvu osudjen.

• Ako je ucinilac u onostranstvu pravosnaznom presudom oslobodjen ili mu je kazna zastarela ili oprostena.

• Ako se za krivicno delo po stranom zakonu goni po zahtevu osteceng a takav zahtev nije podnesen.

Dakle, opravdano je uvaziti primenu stranog krivicnog zakonodavstva.

Postoji jos jedan uslov: da se za krivicno delo kaznjava i po zakonu zemlje u kojoj je delo ucinjeno. U izuzetnim prilikama, kada to ne vazi, gonjenje se moze preduzeti samo po odobrenju saveznog drzavnog tuzioca za krivicna dela predvidjena saveznim zakonodavstvom ili republikog tuzioca za krivicna dela predvidjna republickim krivicnim zakonicima.

Univerzalni princip:Regulisan je odredbama clana 107, stav 2. KZ SRJ.

Jugoslovensko krivicno zakonodavstvo vazi i za stranca koji prema stranoj drzavi ili prema strancu ucini u inostranstvu krivicno delo za koje se prema jugoslovenskom krivicnom zakonodavstvu moze izreci kazna zatvora u trajanju od pet godina ili teza kazna.

Uslovi – za primenu univerzalnog principa su: (1) da se stranac zatekne na nasoj teritoriji a ne bude ekstradiran stranoj drzavi; (2) da je delo kaznjivo po zakonu zemlje u kojoj je ucinjeno.

Sud ne moze izreci kaznu tezu od predvidjene krivicnim zakonodavstvom zemlje u kojoj je delo ucinjeno.

Gonjenje se nece preduzeti u slucajevima koja vaze u clanu 108. st. 2. i 3. KZ SRJ.

U praksi, uglavnom se vrsi ekstradicija, medjutim to ne umanjuje nacelni znacaj ovog principa jr ono obezbedjuje da se prema uciniocu krivicnog dela uvek moze primeniti krivicna sankcija.

Izuzetak u pogledu uslova da mora postojati inkriminacija u zakonodavstvu date drzave – postoji ako je u pitanju delo koje se prema pravnim nacelima priznatim od strane medjunarodne zajednice smatra krivicnim delom. U tom slucaju gonjenje se moze preduzeti samo po odobreju saveznog drzavnog tuzioca.

Pitanje uracunavanja pritvora i kazne izdrzane u inostranstvu:Odredba clana 109. KZ SRJ predvidja obavezno uracunavanje

pritvora, lisavanje slobode u ekstradicionom postupku, kao i kazne zatvora koju je ucinilac izdrzao na osnovu presude inostranog suda. Treba naglasiti da uracunavanje vazi samo ako je ucinila izdrzao delimicno kaznu. Ako je kanu izdrzao u potpunosti, do krivicnog gonjenja nece ni doci, na osnovu clana 108, stav 2, tacka 1. KZ SRJ.

Vazenje republickog krivicnog zakona (kolizione norme)Odredbe clana 110. KZ SRJ predvidjaju resenje u slucaju

kolizije republickih krivicnih zakona. Tu je kao osnovni princp prihvacen princip primene zakona one republike na cijoj teritoriji je krivicno delo ucinjeno (clan 110, stav 1. KZ SRJ) . Kao dopunski princip primena zakona republike u kojoj se uciniocu sudi (clan 110, stav 2. KZ SRJ)

To znaci da se za sva krivicna dela ucinjena na teritoriji jedne republike primenjuje krivicni zakon te republike, bez obzira gde se uciniocu sudi.

Ukoliko je krivicno delo ucinjeno na teritoriji obe republike- primenice se zakon republike u kojoj se sudi.

27

Postoje i dve posebne situacije:Kada je rec o maloletnom uciniocu ili punoletnom licu koje je

krivicno delo ucinilo kao maloletnik – primenice se, pored saveznog zakona, zakon one republike koji vazi u mestu u kome se uciniocu sudi. Prema odredbi clana 460. ZKP maloletniku se sudi u mestu njegovog prebivalista ili boravista.

Za krivicna dela izvrsena u inostranstvu + krivicna dela izvrsena na domacem brodu ili u domacem vazduhoplovu dok se nalaze van teritorije Savezne Republike Jugoslavije – vazi krivicni zakon republike u kojoj se uciniocu sudi (clan 112. KZ SRJ). Obzirom na procesnopravne odredbe u ovom slucaju, koje odredjuju nadleznost suda na cijem podrucju okrivljeni ima prebivaliste ili boraviste, sledi da ce se primeniti krivicni zakon republike na kojoj ucinlac to ima, a ako ne to onda zakon one republike na cijoj je teritoriji uhvacen ili se sam prijavio.

Pojam krivicnog dela

Opsti pojam krivicnog dela – shvatanja u nasoj teoriji

Odredjivanje krivicnog dela predstavlja jedno od najvaznijih ali i najslozenijih pitanja u nauci krivicnog prava. Rec je o utvrdjivanju opstih obelezja koja mora posedovati bilo koje ponasanje da bi se moglo smatrati krivicnim delom. Osim tih obaveznih, opstih obelezja, kod svakog pojeding krivicnog dela javljaju se posebna, konkretizovana obelezja koja cine posebne norme tih krivicnih dela sto predstavlja materiju posebnog dela krivicnog prava.

Odnos nase i strane krivicnopravne dogmatike – U stranoj nauci krivicnog prava dominiraju novija shvatanja opsteg pojma krivicnog dela. Nasa teorija ostaje u okvirima klasicnog pojma krivicnog dela koje potice iz nemacke doktrine.Taj pojam je danas prevazidjen, medjutim, ne mogu mu se odreci neke karakteristike: relativno je jednostavan, sto je znacajno za primenu i praksu; takodje, nudi relativno jasne pojmove, sto je znacajno zbog pravne sigurnosti.

Formalni i materijalni pojam krivicnog dela – Uobicajeno je da se pojam krivicnog dela odredjuje u formalnom i materijalnom smislu.

Formalni pojam krivicnog dela – ogranicava se na njegove pravne elemente. U okviru formalnog pojma krivicnog dela, u starijoj nemackoj literatri postojao je sukob dva shvatanja: (1) realistickog, koje definise krivicno delo kao fizicko realni fenomen; (2) normativnog (juristickog), prema kome je krivicno delo jedan cisto pravni pojam.

U nasoj teoriji se polazi od toga da je ono pre svega delo coveka koje prouzrokuje povredu prava. To znaci da se prednost daje realisticnom pojmu. Polazeci od toga da je krivicno delo, pre svega, delo coveka kao fizicka pojava u realnosti, a kao njegovi dalji formalni elementi javljaju se protivpravnost i odredjenost u zakonu.

Postoji saglasnost da u kao obavezan elemenat krivicnog dela treba uneti i jedan subjektivni elemenat, a to je vinost (krivica). Ona se u nasoj teoriji shvata kao psihicki odno ucinioca prema delu. (u nasoj teoriji napusteno objektivno shvatanje koje je zastupao T. Zivancevic, koje negira vinost kao

28

obavezan element krivicnog dela, pa se po tom shvatanju delo shvata u subjektivno-objektivnom smislu).

Materijalni pojam krivicnog dela – tezi da odredi njegovu sustinu, odnodno sadrzinu krivicnog dela.

Dok u pogledu formalnog pojma postoji dosta visok stepen saglasnosti oko toga sta cini taj pojam, materijalni pojam krivicnog dela odreddjivan je na vrlo razlicite nacine. Ono sto je zajednicko za sva nastojanja jeste odredjivanje materijalnog, transpozitivnog sadrzaja krivicnog dela nezavisno od njegovog pravnog pojma. Drugim recima, svodi se na nastojanje da se postave materijalni kriterijumi za odredjivanje koje ljudsko ponsanje prema nekim svojim svojstvima zasluzuje da bude proglaseno krivicnim delom.

U nasoj teroriji se kao centralni elemenat tog pojma javlja drustvena opasnost nekog ponasanja koje mu daje karakter krivicnog dela. Drustvena opasnost je karatkteristicna za pravo bivsih socijalistickih zemalja. Medjutim, ona je bila poznata u teoriji krivicnog prava jos pre jednog veka. Ona je i onda bila priznavana kao nacin odredjivanja sustine, odnosno, sadrzoine krivicnog dela, ali nije unosena u pojam krivicnog dela kao zaseban element. Ona se shvatala ko materijalna strana protivpravnosti, ili kako se obicno kaze, zakonodavni motiv inkriminisanja.

Shvatanje u nasoj teoriji – U nasoj teoriji, uobijcajeno je da se opsti pojam krivicnog dela odredjuje kao delu ucinjeno sa vinoscu koje je drustveno opasno, protivpravno i u zakonu odredjeno kao krivicno delo. Krivicno delo je “Ono delo vinog coveka koje je opasno za odredjeno drustvo, koje je protivpravno i koje je odredjeno u zakonu kao krivicno delo”. (Z. Stojanovic)

Postoji opsta saglasnost oko toga da u pojam krivicnog dela ulaze najmanje tri elementa: radnja coveka, protivpravnost i vinost. Manji broj autora u pojam krivicnog dela unosi i neke druge elemente (pr. Kaznjivost). Vecina u pojam krivicnog dela unosi i odredjenost (predvidjenost) dela u zakonu kao i drustvenu opasnost.

Zakonska definicija – KZ SRJ daje (nepotpunu) materijalno-formalnu definiciju opsteg pojma krivicnog dela: “Krivicno delo je drustveno opasno delo koje je zakonom odredjeno kao krivicno delo i cija su obelezja odredjena zakonom.” (cl. 8, st. 1.)

Protivpravnost se ne pominje kao obavezan element krivicnog dela, a ni vinost nije uneta . Stoga se javljaju izvesne sumnje da li KZ SRJ zaista prihvata objektivno-subjektivnu koncepciju krivicnog dela.

Elementi iz zakonske definicije – Polazeci od zakonske definicije koja sadrzi samo neke elemente opsteg pojma krivicnog dela i vladajuceg shvatanja u nasoj teoriji, obavezni elementi koji ulaze u opsti pojam krivicnog dela bili bi: delo coveka, drustvena opasnost, protivpravnost, odredjenost u zakonu i vinost.

Delo coveka – zahteva dalje rasclanjivanje, pa se smatra da ima tri elementa: radnju, posledicu i uzrocnu vezu izmedju njih.

Protivpravnost – se obicno shvata kao protivpravnost nekoj pravnoj normi, odnosno krsenje nekog pravnog propisa ljudksom radnjom.

Posto nije svako delo odredjeno u zakonu krivicno delo uvek protivpravno, smatra se da je potrebna odredjenost u zakonu i protivpranost uneti u opsti pojam krivicnog dela. Naime, postoje odredjeni osnovi (opsti i posebni) koji iskljucuju protivpravnost i kod onih ponasanja koja su u zakonu predvidjena kao krivicna dela (primeri: nije svako ubistvo krivicno delo: prilikom nuzne odbrane ili prilikom izvrsenja smrtne kazne)

29

Vinost – se u nasoj teoriji uglavnom shvata kao odredjeni psihicki odnos ucinioca prema svom delu (psiholoska teorija vinosti). Vinost (krivica) cini subjektivnu stranu krivicnog dela koja se osim kroz njene oblike (umisljaj i nehat) ispoljava i kroz niz instituta opsteg dela za koje je uobicajeno da se zbog svog zncaja posebno razmatraju.

Drustvena opasnost – iako izricito uneta u pojam krivicnog dela od strane zaknodavca, nije nesporna kao samostalni obavezan element krivicnog dela jer prestavlja vise uslov koji bi svako ponasanje trebalo da ispuni da bi bilo krivicno delo, a ne element koji svako krivicno delo treba da poseduje.

Krivicno delo je opasno za odredjeno drustvo i to u odredjenom vremenskom periodu. Stoga se moze reci da je drustvena opasnost relativna i u vremenskom i u prostornom smislu.Takodje se istice da se drustvena opasnost moze stepenovati. To bi znacilo da je za proglasenje nekog ponasanja za krivicno delo potrebno da kao takvo, kao vrsta, tip ponasanja, sadrzi u sebi dovoljnu kolicinu drustvene opasnosti. To je takodje od znacaja za ocnu tezine krivicnog dela i propisivanje kazne od strane zakonodavca.

30

Odredjenost u zakonu – ogranicava sirok krug protivpravnih ponasanja na ona protivpravna ponasanj koja su proglasena krivicim delom. Ovaj element je u tesnoj vezi sa nacelom zakonitosti u krivicnom pravu.

Odredjivanje opsteg pojma krivicnog dela

Obzirom na pojam to kako je opsti pojam krivicnog dela definisan nasim zaknom, postoji potreba da se on nesto drugacije odredi. Ta potreba se javlja u pogledu tri kljucne stvari:

• Prvo – nije opravdano unositi materijani element u taj pojam (slozena problematika, a sem toga moze biti i u koliziji sa formalnim pojmom)

• Drugo – veoma je vazno odrediti redosled pojedinih elemenata u opstem pojmu krivicnog dela i postaviti ih kao stepene koji nisu proizvoljni jer od toga zavisi i primena krivicnog prava.

• Trece – sam sadrzaj pojedinih elemenata potrbno je odrediti na drugaciji nacin imajuci u vidu neka savremena shvatanja o njima.

Opsti pojam krivicnog dela moze se odrediti na sledeci nacin:

krivicni delo je radnja koja je u zakonu predvidjena kao krivicno delo, koja je protivpravna i koja je skrivljena.Ovako odredjen opsti pojam krivicnog dela ima sledeca cetiri obelezja: (1) radnju; (2) predvidjenost; (3) protivpravnost; (4) krivicu.

Radnja krivicnog dela je noseci element, bez obzira sto su svi elementu istog znacaja i ranga, jer ukoliko nedostaje bilo koji od cetiri elementa nema ni kricicnog dela

Elementi krivicnog dela, iako se mogu razmatrati posebno, tesno su povezani tako sto predstavljaju jednu celinu. Zato se ne moze prihvatiti ostro suprotstavljanje u smislu podela na formalne i materijalne, normativne i realne, subjektivne i objektivne elemente.

Medjusobni odnos pojedinih elemenata opsteg pojam krivicnog dela

Medjusobni odnosi – Odnos radnje i ostala tri elementa izrazava se pre svega u tome sto je samo ona substantiv, dok su svi ostali elementi atributi, tj. odredjuju kakva radnja mora biti da bi predstavljala krivicno delo.

Po prirodi stvari postoji medjusobno prozimanje tih elemenata i oni se ne mogu u potpunosti jedan od drugog odvojiti. Tako radnja, iako nesto sto je osnov krivicnog dela i na sta se drugi elementi odnose i govori o tome kakva ona mora biti da bi prdstavljala krivicno delo, ipak ima veze sa ostalim elementima. Zakonskim opisom se predvidja radnja izvrsenja. Dalje, radnja mora imati i subjektivni sadraj, pa tako delimicno ulazi u sferu koju obuhvata krivica.

I izmedju predvidjenosti u zakonu i protivpravnosti ima izvesnih prozimanja. Ono sto je u zakonu predvidjeno kao krivicno delo po pravilu je i protivpravno. Medjutim, ako postoji neki od osnova za iskljucenje protivpravnosti, nema protivpravnosti a samim tim ni krivicnog dela.

31

Redosled – pojedinih elemenata nije dat proizvoljno i on se ne moze menjati, a da ne dodje do neprihvatljivih teorijskih i prakticnih posledica. Naime, postepenost u utvrdjivanju ostvarneosti navedena cetiri elementa veoma je vazna. Uvek se pocine radnjom, a zavrsava krivicom, odnosno utvrdjivanjem krivicne odgovornosti. Prema tome, cetiri obavezna elementa u pojmu krivicnog dela istovremeno predstavljaju i cetiri stepena, ili nivoa, kroz koje se mora proci da bi se na kraju moglo konstatovati da je ucinjeno krivicno delo.

• Prvo: delo – se utvrdjuje da li neka radnja krivicnog dela ispunjava uslove koji se zahtevaju za radnju krivicnog dela.

• Drugo: predvidjenost u zakonu – zatim se, prilikom utvrdjivanja da li su ispunjena bitna obelezja zakonskog opisa odredjenog krivicnog dela, dolazi do znacajnog suzavanja kruga radnji putem kojih su ostvareni svi zakonski uslovi za postojanje odredjenog krivicnog dela.

• Trece: protivpravnosti – utvrdjuje se nije li iskljucena protivpravnosti nekog ponasanja koje isunjava sva zakonska obelezja nekog krivicnog dela (nuzna odbrana…) Tek ukoliko ne postoji neki od osnova koji iskljucuju protivpravnost, moze se konstatovati da je ucinjeno krivicno delo u objektivnom smislu.

• Cetvrto: krivica – najzad je potrebno utvrditi i krivicu ucinioca. To je poslednji nivo na kome se donosi odluka i konacna ocena o tome da li je u konkretnom slucaju ucinjeno krivicno delo.

Radnja krivicnog dela

Radnja krivicnog dela

Pojam i funkcije radnjeU stranoj krivicnopravnoj literaturi, narocito nemackoj,

radnji krivicnog dela se pridaje izuzetan znacaj. Tom pitanju je posvecena paznja kao retko kojem drugom pitanju. Medjutim, rezultati do kojih se doslo ne zadovoljavaju i u nesrazmeri su sa ulozenim trudom. To je dalo povoda nekim autorima da zauzmu stav da je uzaludno voditi dalju raspravu o krivicnopravnom pomu radnje i da se sistem nauke krivicnog prava i pojam krivicnog dela i bez radnje moze postaviti. To shvatanje je neprihvatljivo. Krivicno delo mora imati svoj supstrat, tj. mora postojati nesto sto pod odredjenim uslovima postaje krivicno delo. To nesto je ljudksa radnja

PojamU pogledu odredjivanja pojma radnje krivicnog dela, javlja se

vise teorija:

Objektivno-subjektivna teorija (kauzalna teorija) (naturalisticki pojam radnje) – prema njoj, radnja je voljni telesni pokret ili voljno propustanje da se preduzme telesni pokret (po pravilu radnju ne cini samo jedna, vec niz telesnih pokreta).

Telesni pokret “u fiziolosko-psiholoskom smislu je kontrakcija (grcenje sa opruzanjem) misica (misicna inervacija proizvedena reakcijom motornih nerava)”, dok je propustanje telesnog pokreta “odsustvo pomenute kontrakcije”.

32

Sadrzina volje, tj. ono sto je ucinilac hteo da potigne preduzimanjem radnje, irelevantno je za postojanje radnje prema ovoj teoriji.

Slabost ove teorijie je sto radnju vidi samo kao fizioloski fenomen posmatran sa aspekta prirodnih nauka.

Finalna teorija – nije dovoljno da je voljnom radnjm pokrenut spoljni proces, vec se zahteva usmerenost radnje na ostvarenje negok cilja, tj. ona je “vrsenje ciljne delatnosti”

Prigovor ovom shvatanju jeste da obuhvata isuvise mnogo, tj. da delimicno obuhvata i ono sto je sadrzina drugih elemenata opsteg pojma krivicnog dela.

Socijalna teorija – za nju je vazna normativna ocena i vrednovanje odnosa ljudkse radnje prema spoljnom svetu i drustvenoj stvarnosti.

Postoji veci broj socijalnih shvatanja pojma radnje, medjutim, zajednicko im je to sto prema svima njima da bi se neko ponasanje moglo smatrati radnjom krivicnog dela, ono mora imati dredjeni drustveni znacaj.

Slabost ove teorije jeste u njenoj neodredjenosti i nepreciznosti, mada joj je to, s druge strane, i njena prednost jer pojam radnje moze biti ispunjen razlicitim sadrzajima.

Negativni pojam radnje – pema njemu, radnju krivicnog dela cini neizbegavanje onoga sto se moglo izbeci.

Personalna teorija – odredjuje radnju kao ispoljavanje licnosti, ali i ona, kao i prethodna, mada na jedan drugi nacin, suvise prosiruje krug radnji koje bi se mogle smatrati radnjom krivicnog dela.

Funkcije:Postavlja se pitanje koje funkcije u koju ulogu ima radnja u pojmu

krivicnog dela. Ona ima trostruku funkciju, odnosno ima ulogu osnovnog elementa, povezujuceg elementa i razgranicavajuceg elementa.

Kao osnovni element – ona je visi pojam (genus proximum) koji obuhvata sve oblike ispoljvanja kaznjivog ponasanja. Ona obuhvata injenje i propustanje (necinjenje), umisljajnu i nehatnu radnju, dovrsenu i nedovrsenu radnju itd. Ostvarivanje volje moze se izvrsiti bilo jednim pokretom bilo vecim brojem pokreta, a ukljucivanje volje moze ici od minimuma pa do ostvarivnja licnosti u vecem obimu.

Kao povezujuci element – ona predstavlja noseci stub, kicmu u pojmu krivicnog dela jer se ostali elementi u to pojmujavljaju kao atributi radnje, odnosno kao uslovi koje radnja mora da ispuni da bi predstavljala krivicno delo. Ova funkcija podrazumeva da ona ne sme da sadrzi ono sto je sadrzano u drugim elementima u pojmu krivicnog dela.

Kao razgranicavajuci element – njena uloga je u tome da iz pojma radnje iskljuci dogadjaje i radnje koji ne mogu predstavljati radnju krivicnog dela, odnosno ona je element koji vec na prvom nivou mora da izvrsi razgranicenje u odnosu na ono sto je krivicnopravno irelevantno (npr. misli, radnje u nesvesnom stanju…)

Kada nema radnje krivicnog dela:Razgrnicavajuca funkcija radnje je od posebnog prakticnog

znacaja. Prema opsteprihvacenom stanovistu, nema radnje krivicnog dela onda kada je preduzeta pod uticajem:

• Apsolutne sile (vis absoluta) – tj. neodoljive sile koja potpuno iskljucuje donosenje ili realizovanje odluke od strane onoga prema koje je primenjena jer joj se ni na koji

33

nacin ne moze suprotstaviti, cime se iskljucuje voljna radnja, a time i krivicno delo.

• U stanjima gubitka svesti – ali mora doci do potpunog gubitka svesti, jer se poremecaju svesti resavaju na planu krivicne odgovornosti.

• Refleksnih pokreta – jer su organska posledica spoljnih nadrazaja.

Sporno je pitanje u vezi:

• Kompulzivna sila (vis compulsiva) i pretnje – iako uticu na donosenje odluke i volju ucinioca, ipak je ne iskljucuju, cime ne iskljucuju ni postojanje radnje.

• Automatizovane radnje – preovladjuje shvatnaje da, posto kod njih nije sastvim iskljucena voja, pa cak da i se i sa njima moze ostvarivati odredjeni cilj, radnja krivicnog dela ipak postoji. (no kod nekih vrsta radnji, npr. upravljanje automobilom, tesko je postaviti granicu izmedju refleksnih pokreta i automatizovanih radnji).

U pogledu navedenih situacija, funkciju eliminacije i razgranicenja u odnosu na radnju krivicnog dela podjednako dobro mogu obaviti kako stara objektivno-subjektivna, tako i nova teorija o ispoljavanju licnosti i sve ostale teorije izuzev socijalne terije. Socijalni pojam radnje sam po sebi, u nekim situacijama ne bi mogao uspesno da izvrsi razgranicavajucu funkciju.

Socijalno personalni pojam radnje:Do prihvatljivog pojma radnje moze se doci spajanjem odredjenih teorija.

Dakle ima opravdanja za jedan mesoviti pristup, a to bi bio socijalno-persolanli pojam radnje.

Prema njemu, radnja bi bila: drustveno relevantno ispoljavanje licnosti. Socijalnom pojmu radnje moze se prigovoriti da ne postji radnja koja nema odredjeni drustveni znacaj (cak i nesvesne radnje ga imaju), a personalnom da svaki postupak, sav (ukoliko ga je ispolio) ili drzanje pojedinca predstavlja njegovo ispoljavanje licnosti. Ovako odedjen pojam radnje ukljucuje u ogranicenom obimu i odredjena drustvena, nikako pravna vrednovanja i ocene.

Dalje modifikacije – iako ovako odredjivanje radnje krivicnog dela zadovoljava, ipak je potrebno izvrsiti odredjenu modifikaciju tako utvrdjenog pojma. Naime “ispoljavanje licnosti” je vise psiholoski termin. Stoga bi se u definiciju pojma radnje trebala uvbesti sintagma “ostvarivanje volje”.

Ispoljavanje licnosti se uglavnom svodi na ostvarivanje volje. Medjutim, nije svako ostvarivanje volje krivicno delo (covek moze da ispolji svoje stavove javno i na taj nacin ostvari svoju volju). Zato shvatanje radnje kao ostvarivanje volje, ne samo da je jednostavnije i preciznije, nego u izvesnoj meri i suzava krug mogucih radnji i to tako sto eliminise one radnje koje ne bi bilo opravdano smatrati radnjom krivicnog dela. S druge strane, ne moze se traziti ni to da je volja u potpunosti ostvarena, dovoljno je da se na ma koji nacin zapocne sa ostavrivanjem volje. Zato radnju krivicnog dela treva odrediti kao drusveno relevantno ostvarivanje volje.

Prednost ovakvog odredjivanja pojma radnje u odnosu na naturalisticki pojam najbolje se moze videti na primeru podstrekavanja. Gotovo da nema nekakve misicne interakcije. Naturalisti to brane treperenjem glasnih zica, ali to svakak nije dovoljan argument

34

Vrste radnjeMoguce je razlikovati vise vrsta radnje krivicnog dela. Osim radnje izvrsenja,

koju preduzima izvrsilac, postoji i radnja saucesnistva koju preduzima saucesnik.U teoriji je opsteprhvacena podela na radnju cinjenja i radnju necinjenja (propustanja)

I nas zakonodavac vrsi podelu radnje izvrsenja na cinjenje i necinjenje (cl. 30. KZ SRJ). Od radnje izvrsenja treba razlikovati pripremne radnje, odim u slucaju kda su proglasene samostanim krivicnim delom i kao tkve predvidjene zakonom.

S obzirom na to da se radnja moze ispoljiti u cinjenju ili neciljenju, postoji podela svih krivicnih dela na krivicna dela cinjenja (komisivni delikti) i krivicna dela necinjenja (omisivni delikti).

Polazeci od kauzalnog pojma radnje, nasa teorija krivicna dela cinjenja definise kao voljno preduzimanje telesnog pokreta, a krivicna dela necinjenja, ili krivicna dela propustanja, kao voljno propustanje telesnog pokreta.

Socijalno-personalni pojam podjednako dobro pokriva obe sitacije. Ostvarivanje volje moze se vrsiti na vrlo razlicite nacine. Pri tome se aktivno i pasivno drzanje ponekad preplicu, a neku radnju cemo oznaciti kao radnju cinjenja ili kao radnju propustanja prema principu preteznosti.

Podela krivicnih dela necinjenja:Prava krivicna dela necinjenja – mogu se izvrsiti samo

necinjenjem i njihova radnja izvrsenja je tako u zakonu i potavljena (primer: neprijavljivanje pripremanja krivicnog dela cl. 202. KZ RS).

Neprava krivicna dela necinjenja – su ona krivicna dela cija radnja je u zakonu postavljena kao radnja cinjenja, ali se izuzetno, pod odredjenim uslovima, mogu izvrsiti i necinjenjem (ubistvo)

Za neprava krivicna dela neinjenja centralno je postojanje duznosti da se preduzme cinjenje i njih moze izvrsiti samno lice kod kojeg ta duznost postoji a koje se u teoriji obicno naziva garantom. Uglavnom se u nasoj teoriji i praksi uzima da ta duznost postoji na osnovu: (1) zakonskog propisa; (2) nekog pravnog posla; (3) prethodnog cinjenja garanta kojim je stvorio opasno stanje. Dakle ukoliko odredjeno lice, kod kojeg po jednom od navedenih osnova, postoji duznost da preduzme odredjenu radnju, a ono to propusti zbog cega nastupo posledica krivicnog dela, to lice (uz postojanje drugih uslova) smatrace se izvrsiocem krivicnog dela. Treba napomenuti i to da uglavnom nisu sporni oni koji ustanovljavaju pravnu duznost da se spreci posledica krivicnog dela. Medjutim, tendencija prosirivanja osnova koji ustanovljavaju neciju obavezu, dovodi do spora po nekim pitanjima (npr. da li vanbracni drugovi imaju obavezu otklanjanja opasnosti od nekog lica sa kojim ajedno zivi). Time se dolazi do prosirivanja kriminalne zone i to putem pravnodegmatske konstrukcije, sto je neprihvatljivo.

Alternativno i kumulativno propisivanje radnje izvrsenja:S obzirom na propisivanje radnje izvrsenja u zakonskom opisu pojedinih

krivicnih dela, razlikuje se alternativno i kumultivno propisana rdnja krivicnog dela.Alternativno propisana radnja izvrsenja: “ILI” – zastupljena je

kod velikog broja krivicnih dela, znaci da je za postojanje radnje izvrsenja kao birnog elementa krivicnog dela, dovoljno da je izvrsena bilo koja od (ponekad veoma brojnih) alternativno

35

propisanih radnji (prime je krivicno delo ratnog zlocina protiv civilnog stanovnistva ovo ILI ovo ILI ovo ILI…).

Kumulativno propisana radnja izvrsenja “I” – znatno se redje koristi, a potrebno je za postojanje radnje izvrsenja da budu ostvarene sve (najcesce dve) propisane radnje izvrsenja (primer nepruzanja pomoci licu povredjenom u saobracajnoj nesreci: da je lice izazvalo I da ga ostavi bez pomoci).

Radnja, uzrocna veza i posledica krivicnog dela

PosledicaRadnja krivicnog dela uvek prouzrokuje neku vrstu posledice.

Medjutim, ta posledica nije u svim slucajevima neophodna za postojanje krivicnog dela, to nije posledica u krivicnopravnom smislu. Samo kod krivicnih dela kod kojih zakon izricito zahteva nastupanje odredjene posledice, ona je neophodna a njegovo postojanje. Kod drugih krivicnih dela posledica nije obavezan uslov, tj. rec je o posledici koja je irelevantna za postojanje krivicnog dela.

Zato se moze govoriti o posledici krivicnog dela u uzem i sirem smislu: (1) u sirem (pravom) smislu, posledica pogadja zastitni objekat. Ona ima znacaj prilikom procene drustvene opasnosti nekog ponasanja, odnosno, nju procenjuje zakonodavc kada donosi odluku o tome da li ce neko ponasanje predvideti kao krivicno delo ili ne; (2) u uzem smislu, ona ima izvestan znacaj prilikom odmeravanja kazne kada se uzima u obzir i intenzitet povrede ili ugrozavanja zasticenog dobra.

Definicija posledice u nasoj teoriji - Posledica se u nasoj teoriji, u skladu sa realistickim pojmom krivicnog dela, shvata kao proizvedena promena ili stanje u spoljnom svetu (T. Zivanovic).

Prema vladajucem shvatanju u nasoj literaturi, svako krivicno delo ima svoju posledicu (T. Zivanovic). Ovaj stav potice od Listovog (socioloska skola) shvatanja pojma radnje krivicnog dela. On u sam pojam radnje unosi posledicu, odnosno radnjui odredjuje pomocu posledice. “Radnja je voljno prouzrokovanje posledice u spoljnom svetu”. Kasnije je zbog necinjenja (propustanja) modifikovao i radnju odredio kao “promenu, tj. prouzrokovanje ili nesprecavanje promene u spoljnom svetu putem voljnog ponasanja”.

Navedeno shvatanje bi se moglo prihvatiti samo ukoliko se posledica shvati u sirem smislu (kao radnjm prourokovano negativno dejstvo na zastitni objekat). Naime, treba praviti razliku izmedju:

Formalna ili delatnosna krivicna dela – koja nemaju posledicu kao konstitutivni element bica krivicnog dela - pa je za postojanje krivicnog dela u konkretnom slucaju ne treba ni utvrdjivati. Odnosno, dovrsenje radnje izvrsenja znaci i dovrsenje krivicnog dela.

Materijalna ili posledicna krivicna dela – imaju posledicu u zakonskom opisu – posledica se u svakom slucaju mora dokazivati.Razlikovanje na krivicna dela sa posledicom i na ona bez posledice, znacajno je za razgranicenje dovrsenog krivicnog dela sa pokusajem, za utvrdjivanje mesta i vremena izvrsenja krivicnog dela kao i za resavanje nekih drugih pitanja.

S obzirom na vrstu posledice, krivicna dela se mogu podeliti na krivicna dela

povrede i krivicna dela ugrozavanja.36

Krivicna dela povrede – posledica krivicnog dela povrede jeste unistenje ili ostecenje objekta radnje. Povreda podrazumeva negativnu fizicku, materijalnu promenu na objektu radnje prouzrokovanu radnjom krivicnog dela (ubistvo, teska telesna povreda…).

Krivicna dela ugrozavanja – posledica se sastoji u apstraktnoj (mogucoj) ili konkretnoj opasnosti (opasnosti koja je nastupila).

• Apstraktna opasnost – jeste mogucnost za nastupanje konkretne opasnosti (krivicno delo unistenja, ostecenja ili uklanjanja znakova kojima se upozorava na opasnost ili znaka koji sluzi saobracaju (cl. 192. KZ RS).

• Konkretna opasnost – nastaje ukoliko je do opasnosti za zivot ili telo ljudi ili imovinu veceg obima zaista i doslo (krivicno delo ugrozavanja saobracaja pasnom radnjom ili sredstvom (cl. 197. KZ RS).

To znaci da se ove dve vrste opasnosti razlikuju prema vecem ili manjem stepenu verovatnoce da ce doci do povrede kao posledice.

Kod krivicnih dela sa apstraktnom opasnoscu kao posledicom nije potrebno da se postojanje te posledice utvrdjuje u svakom konkretnom slucaju. Postoji misljenje da zato delikti sa apstraktnom opasnoscu poprirodi stvari spadaju u delatnosna (formalna) krivicna dela. Zaista, ni kod jednih ni kod drugih posledica nije sadrzana u bicu krivicnog dela. Razlika je u tome sto ova ipak imaju posledicu u vidu neke apstraktne opasnosti, a s druge strane nije pogresno krivicna dela sa apstraktnom posledicom smatrati jednom podvrstom delatnosnih krivicnih dela, ali je pogresno delatnosna krivicna dela poistovoetiti sa delima cija je posledica apstraktna krivicna opasnost.

Stepenovanje – i krivicna dela povrede i krivicna dela ugrozavanja mogu se ispoljiti u dve forme:

• krivcna dela povrede – kao unistenje ili ostecenje

• krivicna dela ugrozavanja – kao konkretna ili apstraktna opasnost.

Dakle, tezina napada na zasticeno dobro moze se stepenovati. Od najtezeg ka najlaksem: unistenje, ostecenje, ugrozavanje i apstraktna opasnost(posredan napad).

Lice koje pogadja posledica – naziva se pasivnim subjektom. To moze biti i pravno lice a nekada i drustvo, odnosno drzava.

Kod mnogih krivicnih dela pasivno lice je istovremeno i objekt radnje (tj. lice na kome se preduzima radnja izvrsenja), medjutim kod drugih krivicnih dela to nije slucaj (bitno je samoda je rec o licu koje je osteceno krivicnim delom, na ciju stetu se krivicno delo vrsi).

Uzrocna veza (uzrocnost)Uzrocnost, kao i posledica, moguci je element odredjenih krivicnih dela

ukoliko to proizilazi iz njihovog zakonskog opisa, odnosno bica.Kod onih krivicnih dela koja se smatraju dovrsenim tek

nastupanjem posledice koja je sadrzana u zakonskom opisu krivicnog dela, osnovni problm uzrocnosti sastoji se u diferenciranju i izdvajanju jednog od mnostva uslova koji doprinose nastupanju posledice i njegovom oznacavanju kao uzroka posledice.. ono sto je jasno jeste da je krivicnopravno relevantan samo onaj uslov koji predstavlja ljudsku radnju. Sve ostalo na planu uzrocnosti moglo bi biti sporno, tako da se uvezi sa resavanjem tog pitanja javilo vise teorija.

Teorija adekvatne uzrocnosti:

37

Uzrok je onaj uslov koji je tipican utom smislu da redovno, odnosno po pravilu, prouzrokuje odredjenu posledicu.

Slabost ove teorije je sto ona eliminise atipicne slucajeve , iako oni u odredjenoj konstelaciji mogu, izuzetno, biti uzrok nastupanja posledice (primer: i mala posekotina kod lica obolelog od hemofilije moze da izazove smrtonosno krivarenje). Stoga teorija adekvatne uzrocnosti moze posluziti kao dopunski kriterijum da se suzi krug uslova koji se prema teoriji ekvivalencije mogu smatrati uzrokom, ali s tim da ona nije pogodna za primenu u slozenijim atipicnim slucajevima.

Teorija jednakosti uslova (teorija ekvivalencije):

Uzroci su svi relevantni uslovi, tj. oni bez kojih ne bi nastupila posledica. Ona izjednacuje sve uslove koji su na bilo koji nacin doprineli nastupanju posledice. Ova teorija izrazava se kroz formulu: condicio sine qua non (uzrok je onaj uslov bez kojeg posledica ne bi nastupila).

Slabost ove teorije je u tome sto:• Isuvise prosiruje pojam uzroka.

• Primenom ove teorije u nekim slucajevima se uposte ne moze doci do zadovoljavajuceg resenja (na srecu to su slucajevi koji su u praksi veoma retku). To je primer slucaj dvostruke uzrocnosti, primer kada dva ucinioca potpuno nezavisno jedan od drugog istovremeno pucaju na zrtvu, a oba hica su smrtonosna… Iako je ovo samo jedan udzbenicki primer, koji je u praksi tesko zamisliv, a tesko je i dokazati istovremenost, a ako istovremenosti nema onda se slucaj bez problema resava primenom formule condicio sine qua non, tj. posledicu je prouzrokovala prva radnja.

• Problem sa slucajevima potpuno nepredvidjljive uzrocnosti. Primer kada lice posalje drugo lice u sumu u nadi da ce to lice nastradati od udara groma. Orjentacioni dopunski kriterijum koji bi eliminisao uzrocnost u ovom i slicnim slucajevima moga bi biti stepen vece ili manje verovatnoce nastupanja posledice. Ako je verovatnoca veoma mala, i ako je rec o inace uobicajenim postupcima, onda bez obzira na zelje i namere nekog lica, uzrocnost ne bi postojala.

Orjetacioni kriterijumi (Srzentic – Stajic):

U nasoj teoriji postoji shvatanje da se pitanje uzrocnosti ne moze resiti pomocu neke formule, odnosno teorije, ali se mogu postaviti odredjeni orjentacioni kriterijumi. Ti kriterijumi su prema Srzneticu – Stajicu sledeci:

• Uzrocnost u krivicnom pravu se mora naslanjati na ucenje o uzrocnosti dijalektickog materijalizma.

• U oba slucaja postojanja daljih i blizih uslova, odnosno posrednih i neposrednih uslova, neposredni uslovi su uvek uzroci posledice.

• Uzrok se uvek ogranicava na ljudsku radnju , pa i onda kada nije imala pretezan znacaj za nastupanje posledice.

• U slucaju prekida uzrocne veze i zasnivanja novog uzrocnog odnosa, uslov koji je pokrenuo prvobitni uzrocni odnos ne moze biti uzrok konacne posledice.

• Pitanje uzrocnosti treba posmatrati odvojeno od vinosti. Navedeni kriterijumi predstavljaju korisne kriterijume za

resavanje problema uzrocnosti. Medjutim, oni imaju ogranicenu vrednost, odnosno megu biti samo, kako se i navedeni autori ogradjuju, putokazi prilikom resavanja problema uzrocnosti u konkretnom slucaju.

38

Pitanje uzrocnosti posmatrano u okviru problematike tzv. Objektivnog

uracunavanja:

Prema teoriji o objektivnom uracunavanju uzrocnost je samo neophodna pretpostavka da bi se neko delo odredjenom uciniocu moglo objektivno pripisati.

U prvoj fazi potrebno je ustanoviti postojanje fakticke veze izmedju radnje i posledice, sto se svodi na uobicajeno razmatranje pitanja uzrocnosti.

U drugoj fazi, da bi se suzio krug brojnih uslova koji se mogu smatrati uzrokom bez kojeg posledica n bi nastupila, pristupa se utvrdjivanju normativne veze izmedju radnje i posledice. Osnovno pitanje koje se u drugoj fazi postavlja jeste da li je ucinilac mogao da upravlja dogadjajem odnosno da li se ceo dogadjaj moze svesti na jednu licnost kao subjekta dogadjaja. Posto ne postoji apsolutna mogucnost vladanja nad tokom dogadjaja, da bi se nekom licu posledica pripisala kao njegovo delo, dovoljno je sto je to lice svojom radnjom stvorili ili povecalo opasnost iz koje je proistekla posledica.

Iako ova teorija u literaturi vec dosta razradjena, ona jos ne predstavlja jedan koherentn sistem i jos je dosta toga u okviru nje sporno.

Resavanje problema uzrocnosti kod krivicnih dela necinjenja (propusatanja):

U okviru ove oblasti, problem uzorcnosti zadaje jos vece probleme. Za postojanje krivicnog dela potrebno je utvrditi povezanost iznedju propustanja odredjene radnje i nastupanja posledice krivicnog dela. No problem je upravo u tome sto propustanje samo po sebi ne moze prouzrokovati nikakvu posledicu.

U nasoj teoriji preovladjuje shvatanje da je uzrocnost kod krivicnih dela necinjenja moguca i da se ona sastoji u propustanju da se jos jedan uzrocni lanac skrene sa svog redovnog toka cime dolazi do zabranjene posledice.

Postavlja se pitanje sta bi bilo ako bi se preduzela radnja koju je neko lice (garant) bilo duzno da preduzme, pa ako se utvrdi da u tom slucaju posledica ne bi nastupila, smatra se da uzrocnost postoji. Tacnije, treba postaviti pitanje da li bi posledica izostala da je garant preduzeo radnju koju je bio duzan da preduzme.Ovde je sporno koji je stepen verovatnoce mora postojati da bi se neko krivicno delo propustanja objektivno moglo pripisati garantu. U savremenoj krivicnopravnoj teoriji postoje u tom pogledu dva shvatanja:

• Po jednom – potreban je visok stepen verovatnoce koji se granici sa sigurnoscu.

• Prema drugom – dovoljno je da preduzeta radnja dovodi do umanjenja rizika u odnosu na opasnost koja pret zasticenom dobru.

Iako drugo shvatanje u novije vreme ima sve vise pristalica, ono je neprihvatljivo zasto sto znatno prosiruje sferu naprevih krivicni dela necinjenja obunvatajuci i one slucajeve u kojima je otklanjanja posledice i pored preduzete radnje veoma neizvesno. Polazeci od nacela zakonitosti prihvatljivije je prvo shvatanje. Naime, potrebno je da povezanost izmedju propustanja i posledice krivicnog dela bude takva da je skoro izvesno da posledica ne bi nastupila da je radnja garanta bila preduzeta.

39

Takodje, hipoteticki kauzalitet se nikada ne moze sa apsolutnom sigurnoscu utvrditi tako da ne bi bilo opravdano zahtevati potpunu izvesnost.

Predvidjenost u zakonu

Predvidjenost u krivicnom zakonu

Predvidjenost u zakonu neke radnje, odnosno ljudskog ponasanja kao krivicnog dela u stvari znaci ostvarenje bitnih elemenata zakonskog opisa nekog krivicnog dela. Otuda se element predvidjenosti u zakonu pre svega vezuje za pojam bica krivicnog dela.

Osim ostvarenosti bitnih elemenata bica krivicnog dela, predvidjenost u zakonu obuhvata i uslove kaznjivosti. Dakle, bice krivicnog dela i uslovi kaznjivosti cine zaknski opis nekog krivicnog dela.

Osim toga, predvidjenost u zakonu ima i svoju materijalnu stranu kod koje je centralno pitanje zasto je odredjeno ponasanje predvidjeno u zakonu kao krivicno delo. To je njegova drustvena opasnost.

Za razliku od vladajuceg shvatanja u nasoj teoriji koje drustvenu opasnost istice kao samstalni element u opstem pojmu krivicnog dela, ili ga posmatra kao materijalnu stranu protivpravnosti, drustvenu opasnost treba posmatrati kao materijalnu stranu predvidjenosti u zakonu.

Bice i elementi bica krivicnog dela

Bice krivicnog dela obuhbata skup obaveznih obelezja koja cine posebne

pojmove pojedinih krivicnih dela.

Ono predstavlja tipziranje pojedinih oblika krivicnog neprava. Umesto bica moglo bi se govoriti o pojmu kradje, ubistva, klevete itd. U nasoj teoriji se kaze da je odnos izmedju opsteg pojma krivicnog dela i bica krivicnog dela odnos izmedju opsteg i posebnog. To je samo delimicno tacno i znaci svodjenje uloge bica krivicnog dela na vise jedan tehnicki termin. Medjutim, bice krivicnog dela ima daleko znacajniju funkciju. Moze se reci da bice krivicnog dela predstavlja “most” izmedju opseg i posebnog dela krivicnog prava. Bez ostvarenosti svih elemenata bica krivicnog dela nema ni ostvarenosti opsteg elementa predvidjenosti u zakonu, tj. nema krivicnog dela. Zato je bice krivicnog dela, preko predvidjenosti u zakonu kao krivicnog dela, u stvari institut opsteg dela.

Bice krivicnog dela proizilazi iz zakonskog opisa nekog krivicnog dela. Propisivanje nekog krivicnog dela se vrsi tako sto se u zakonu odredjuje njegova obavezna konstitutivna obelezja. Time se ostvaruje predvidjenost radnje u zakonu kao jednog od osnovnih elemenata opsteg pojma krivicnog dela.

Osim toga, tj. konkretizacije radnje krivicnog dela, bice krivicnog dela moze sadrzati i neka posebna obelezja koja se javljaju samo kod pojedinih krivicnih dela. Zato se moze razlikovati radnja izvrsenja kao obavezni element bica krivicnog

40

dela, s jedne, i svi ostali elementi bica koji su fakultativnog karaktera i u stvari blize odredjedjuju radnju, tj. govore o tome ko preuzima radnju, kako, na cemu ili prema kome, cime, gde, kada itd.

Obelezja bica krivicnog dela:Objektivna obelezja bica krivicnog dela – tu se mogu svrstati

posledica, predmet radnje, sredstvo, nacin izvrsenja, licno svojstvo, licni odnos ili licni status izvrsioca, mesto i vreme izvrsenja krivicnog dela.Objektivna obelezja mogu biti:

• Deskriptivna – kada se odnose na cinjenice koje se mogu opaziti culima (tudja pokretna stvar).

• Normativna – kada njihov pojam zavisi od odredjenih pravnih normi ili proizilaze iz odredjenih vrednovanja (tudja pokretna stvar).

Subjektivna obelezja – to pre svega spadaju umisljaj i nehat.u nasoj teoriji, to pitanje se uopste ne raspravlja, vec se umisljaj i nehat u skladu sa klasicnom (neoklasicnom) koncepcijom pojma krivicnog dela smatraju oblicima vinosti. U stranoj teoriji, uglavnoj nemackoj, doinira shvatanje da postoji subjektivno bice krivicnog dela koje obuhvata umisljaj i nehat. Jedan deo autora zastupa i stav o dvostriukoj funkciji umisljaja i nehata, jednom kao bitnom elementu bica krivicnog dela, drugi put kao oblika krivice (ali ima autora koji smatraju da je to nepotrebno komplikovanje krivicnopravnog sistema). Dakle, oni su oblik ponasanja koje je pridvidjeno kao krivicno delo i oblik irivice.

Teskoce su u tome kako razgraniciti onaj deo umisljaja, odnosno nehata, koji se nalazi u bicu krivicnog dela i onaj koji se ematra oblikom krivice (Haft izmedju ostalog, smatra da se smisao bica mnogih krivicnih dela ne moze shvatiti samo ako se uzima u obzir umisljaj. On navodi primer “kradje”, smatra, da se postojanje “oduzimanja” zavisi od umisljaja, te da se taj element ne moze ni utvrditi ukoliko se u obzir ne uzme i umisljaj). Umisljaj i nehat u bicu krivicnog dela predstavljaju indiciju za postojanje umisljaja odnosno nehata kao oblika krivice umisljaj i neht kao subjektivna obelezja bica krivicnog dela javljaju se u jednom apstraktnom obliku i bitno uticu na zakonsko odredjivanje pojma pojedinih krivicnih dela (neka strana krivicna zakonodavstva nehatno ubistvo uopste i ne nazivaju ubistvom).

Kada je rec o umisljaju i nehatu kao oblicima krivice, u pitanju je njihov konkretan sadrzaj, kod konkretnog ucinioca krivicnog dela od cega zavisi postojanje njegove krivice.

U subjektivna obelezja spadaju i namera i pobuda. Medjutim u nasoj teoriji subjektivna obelezja su neopravdano su svedena samo na odredjenu nameru ili pobudu. Kao primer neka posluze i dela protiv imovine kod kojih se zahteva namera da se za sebe ili drugoga pribavi protivpravna imovinska korist, a postojanje namere nezamislivo je bez umisljaja. Upravo to ukazuje na nelogicnost shvatanja koje u subjektivne elemente bice krivicnog dela svrstava nameru, ali ne i umisljaj

Da nema subjektivnog sadrzaja nekog ponasanja kao takvog, bez obzira na to ko ga preduzima, ne bi se, na primer, moglo razlikovati ubistvo od nesrednog slucaja i to ne na planu krivice vec na nivou bica krivicnog dela. I sa aspekta zastitne funkcije krivicnog prava to subjektivno daje nekom ponasanju drustveno opasnog ponasanja koje predstavlja ugrozavanje ili povredu zasticenog dobra. Po tome se krivicno delo razlikuje i od elementarnih nepogoda i katastrofa. Prema tome, i u sustinskom a ne samo formalnom smislu, umisljaj i negat ulaze jednim svojim delom u bice krivicnog dela kao njegovi subjektivni elementi.

41

Uobicajena je i podela obelezja (elemenata) krivicnog dela na osnovna i dopunska.

Skup osnovnih obelezja – cini osnovni oblik nekog krivicnog dela.

Dopunska obelezja – su kvalifikatorne i privilegujuce okolnosti. (1) propisujuci kvalifikatorne okolnosti, zakonodavac propicuje teze oblike nekog krivicnog dela i za njea propisuje strzu kaznu; (2) kod priviegujucih okolnosti zakon predvidja lakse oblike i predvidja blazu kaznu u odnosu na osnovni oblik (primer: ako kod krivicnog dela prevare, umesto namere da se pribavi protivpravna korist postoji samo namera da se drugi osteti).

Uslovi kaznjivosti

Predstavljaju odredjene dopunske uslove koji su, osim ostvarenja bica krivicnog dela, neophodni da bi krivicno delo postojalo i da bi njihov izvrsilac mogao biti kaznjen. Postoje dve grupe, dve brste uslova kaznjivosti: objektivni uslovi kaznjivosti i licni osnovi iskljucenja kazne.

Objektivni uslovi inkriminacijeObjektivni uslov inkriminacije je uslov koji se nalazi van

bica krivicnog dela, on predstavlja dodatni uslov za postojanje onih krivicnih dela kod kojih je predvidjen (u onim slucajevima gde je u zakonski opis unet objektivni uslom inkriminacije, bice krivicnog dela predstavlja samo latentno krivicno delo. Ostvarenjem objektivnog uslova inkriminacije bice krivicnog dela se oslobadja tog latentnog stanja i postaje stvarno krivicno delo). To za najvazniju posledicu ima da taj uslov ne mora biti obuhvacen krivicom (vinoscu) ucinioca.

Pravna priroda i funkcija ovih uslova je sporna, iako su poznati u gotovo svim savremenim krivicnim zakonodavstvima. Objektivni uslov inkriminacije predstavlja jedan dodatni uslov cije je koriscenje samo izuzetno moze biti opravdano, i to sa cinjem suzavanja kriminalne zone kod pojedinih krivicnih dela, tj. jedan dodatni uslov koji se po prirodi stvari ne moze smatrat obelezjem bica krivicnog dela, a iz kriminalno-politickih razloga ne bi bilo opravdano da, ukoliko on nije ispunjen postoji krivicno delo (primer: neprijavljivanje krivicnog dela, ima smisla samo ako to nije ucinjeno u trenutku kada sprecavanje jos nije bilo nemoguce)Primer je i ucestvovanje u tuci. Inkriminisano je samo ucestvovanje ukolik je u tuci neko lice liseno zivota ili ako je nekom licu naneta teska telesna povreda. Iako to u jednom sirem smislu, posledica tuce, to nije posledica krivicnog dela vec objektivni uslov inkriminacije. U odnosu na tu okolnost ne sme postojati ni direktno prouzrokovanje ucinioca, niti pak njegov umislja ili nehat, jer onda se ne bi radilo o ovom krivicno delu vec o drugom, tezem krivicnom delu (ubistvo, teska telesna povreda). Zakonodavac je procenio da je ucestvovanje u tuci samo po sebi potencijalno opasno ponasanje koje treba inkriminisati, ali je predvidjanjem objektivnog uslova inkriminacije krivicno delo ogranicio samo na one situacije gde je ta opasnost i realizovana.

Medjutim, u nasem krivicnom pravu doslo je od strane zakonodavca do neopravdano siroke upostrebe ovog instituta. Cesto se nesto sto predstavlja posledicu krivicnog dela predvidja kaoobjektivni uslov inkriminacije. Dakle, sledi do indirektnog krsenja nacela nullum crimen sine culpa, odnosno nacela subjektivne krivicne odgovornosti. S tim u vezi je i podela na prave i neprave objektivne uslove inkriminacije:

42

• Pravi objektivni uslovi inkriminacije – imaju funkciju razgranicenja i preciziranja kriminalne zone.

• Nepravi objektivni uslovi inkriminacije – u stvari se radi o (prikrivenim) obelezjima bica krivicnog dela te zato predstavljaju pvredu nacela subjektivne krivicne odgovornosti.

Osnovni kriterijum za razlikovanje pravih od nepravih objektivnih uslova inkriminacije – jeste postavljanje hipotetickog pitanja: da li bi norma kojom je predvidjeno neko krivicno delo uopste imala smisla ako bi se izostavio objektivni uslov inkriminacije?

43

Licni osnovi iskljucenja kaznjivostiTo nisu obelezja bica krivicnog dela, vec dodatne okolnosti

koje uticu na kaznjavanje, odnosno nekaznjavanje odredjenih lica. Primer: kod krivicnog dela neprijavljivanja pripremanja krivicnog dela, nece se kazniti bracni drug ucinioca, srodnik po krivi u pravoj liniji, brat ili sestra i druga lica cija je kaznjivost kod ovog krivicnog dela izricito iskljucena.

Licni osnov iskljucenja kaznjivosti ne spada u bice krivicnog dela, ali naravno spadaju u predvidjenost u zakonu. Merodavno je da one objektivno postoje a nije ni od kakvog znacaja da li ucinilac zna za njih ili ne.

Subjekt krivicnog dela

Zakonskim opisom krivicnog dela uvek je obuhvacen subjekt krivicnog dela. Nemoguce je neku radnju propisati kao krivicno delo, a da se kao bitni element bica krivicnog dela ne predvidi njegov subjekt. Pri tome nas zakonodavac se, osim ako ne trazi neko posebno svojstvo subjekta, sluzi izrazom “KO”.

Subjekt (ucinilac) krivicnog dela jeste covek, tj. fizicko lice koje preduzima radnju izvrsenja (izvrsilac), ili radnju saucesnistva (saucesnik).

Izvrsilac – je ono lice koje preduzima radnju izvrsenja, koje ostvaruje elemente bica krivicnog dela sadrzane u zakonskom opisu.

Saucesnik – je lice koje preduzima radnju saucesnstva i ispunjava i ostale uslove predvidjene prema odredbama opsteg dela (cl. 22-26. KZ SRJ).

Subjekt ili ucinilac je najsiri pojam ne samo u smislu da obuhvata izvrsioca i saucesnike, nego i u smislu da je siri od pojma krivca, tj. da pored krivca obuhvata i lica koja bez krivice preduzimaju radnju krivicnog dela.

Subjektom se smatra i ono lice koje se prilikom izvrsenja krivicnog dela posluzilo zivotinjom, mehanickom ili prirodnom silom. Medjutim, sporno je da li je subjekt krivicnog dela i ono lice koje se za izvrsenje krivicnog dela posluzilo drugim licem. Na to pitanje se moze potvrdno odgovoriti samo u nekim situacijama, odnosno ukoliko su ispunjeni uslovi za postojanje posrednog izvrsilastva (pre svega ako to lice ne preduzima voljnu radnju jer je krivicno delo izvrsilo pod uticajem aposlutne sile…).

Pitanje da li pravno lice moze biti subjekt krivicnog dela – odavno se raspravlja. Danas je sve prisutnije misljenje koje nasuprot pravilu da pravno lice nemoze krivicno odgovarati (“societes delinquere non potest”), polazi od toga da i pravno lice moze biti subjekt krivicnog dela. U nasem pravu pravno lice ne mzoe biti subjekt krivicnog dela. Prihvaceno je srednje resenje prema kome pravno lice predstavlja subjekt privrednog prestupa kao posebne kategorije delikta u nasem kaznenom pravu.

Objekt krivicnog dela

Objekt krivicnog dela moze biti zastitni objekt (objekt zastite) i objekt radnje.U pogledu znacaja – moglo bi se reci da je zastitni objekt

znacajniji za krivicno rpavo u celini jer je vezan za zastitnu funkciju kao osnovnu funkciju krivicnog prava. Medjutim i objekt radnje ima vaznu ulogu u krivicnopravnoj dogmatici, a od narocitog je znacaja za posebni deo, tj. kod pojedinih krivicnih dela.

44

Zastitni objekt (objekt zastite) – predstavljaju odredjena dobra kojima se krivicnim pravom pruza zastita. Zastitni objekt moze biti opsti i grupni. U nasoj teoriji opsti zastitni objekt se shvata kao dobro, interes, vrednosti ii drustveni odnos protiv kojeg je krivicno delo upravljeno, odnosno koje se stiti krivicnim pravom.U vezi sa opstim zastitnim objektom postavlja se pitanje ko je nosilac (titular) zastitnog objekta: pojedinac ili drzava danas preovladjuje duazlisticko shvatanje, tj. i jedan i drugi subjekt se oznacava nosiocem zastitnog objekta. Ipak, prednost bi trebalo dati dobrima coveka. Zato, opsti zastitni objekt treba videti u osnovnim dobrima coveka (ili njegovim pravima) kao i onim drustvenim dobrima koja su u funkciji postojanja i ostvarenja osnovnih dobara coveka.Utvrdjivanje onoga sto spada u osnovna ljudska prava u jednom odredjenom drustvu po pravilu ne zadaje vece teskoce (druga je prica da li se ta prava i u kojoj meri primenjuju). Vecina njih se moze svesti na mali broj genusnih pojmova, odnosno opstih osnovnih prava (pravo na slobodu, pravo na egzistenciju, prava koja se ticu kvaliteta zivota…). Dakle, utvrdjivanje kruga osnovnih ljudskih prava je prvi korak u resavanju pitanja njihove krivicnopravne zastite.Da bi se utvrdilo koja ljudska prava i od kojih napada treba stititi krivicnim pravom, mora se primeniti princip ultima ratio, sto bi znacilo da su iscprljene sve ostale mogucnosti zastite.Medjutim, kada je rec o dobima koja sluze ostvarenju osnovnih ljudskih prava, potrebno je pre primene nacela ultima ratio, izvrsiti njihovu selekciju. Kriterijum odabira ne sme se postaviti suvise siroko jer bi se onda teziste zastite sa osnovnih ljudskih prava prebacilo na njih (sredstva za njihovo ostvarenje).KZ SRJ u clanu 1. stav 1. odredjuje opsti zastitini objekt: “Krivicno zakonodavstvo u Saveznoj Republici Jugoslaviji zasticujuci od nasilja, samovolje, krsenja ustavnosti i zakonitosti i drugih drustveno opasnih dela, osnovna prava i slobode coveka i gradjanina, nezavisnost i bezbednost zemlje i ustavom utvrdjeni poredak.”

Grupni zastitni objekat, predstavlja ona dobra koja su zajednika za odredjenu grupu krivicnih dela kao sto su, na primer, zivot i telo, imovina, cast i ugled, privreda…On predstavlja vazan kriterijum za odredjivanje koje ponasanje treba propisati kao krivicno delo. Takodje, on je znacajan i a tumacenje norme kojom se propisuje bice krivicnog dela, kao i za primenu nekih opstih instituta (sticaj odmeravanje kazne…).

Osim zastitnog objekta (opsteg i grupnog) i objekta radnje, poznate su u teoriji i neke druge vrste objekta krivicnog dela. To su napadni i gramaticki objekt. No, pojam ovih vrsta objekta je veoma sporan. Iako nastali u nemackoj teoriji, shvatanja o pojmu i znacaju gramatickog i naparnog objektasu upravo u toj teoriji veoma razlicita i daje im se mali znacaj.Napadni objekt ima svoje opravdanje samo ako se shvati kao ona vrsta objekta radnje koja je predmet neposrednog napada preko kojeg dolazi do povrede ili ugrozavanja zastitnog objekta.

Objekt radnje – je fizicki, materijalni predmet na kome se ostavruje radnja krivicnog dela. Taj predmet nije samo predmet u svakodnevnom smislu reci vec obujhvata i lice. U tom smislu objekt rasnje naziva se pasivnim subjektom. Sire, to je u stvari ono lice koje je nosilac dobra koje je zasticeno krivicnim pravom, cije je dobro povredjeno ili ugrozeno. To moze biti i pravno lice a u pogledu fizickog lica kao pasivnog subjekta ne postavljaju se nikakvi uslovi, tj. to moze biti i dusevno bolesno lice, dete…

45

Sva krivicna dela imaju zastitni objekt, dok objekt radnje imaju samo neka krivicna dela kod kjih je to izricito zakonom predvidjeno kao bitan element.

Drustvena opasnost kao materijalna strana predvidjenosti u zakonu

Funkcija drustvene opasnostiPredvidjeno je u zakonu ono ponasanje koje je drustveno

opasno. Drustvena opasnost je materijalna strana predvidjenosti u zakonu. Samim tim ona je osnov i opravdanje za propisivanje nekog krivicnog dela. Ona je, kako se to kaze, zakonodavni motiv inkriminisanja, odnosno razlog zbog kojeg zakonodavac neko ponasanje proglasava krivicnim delom. Materijalni pojam krivicnog dela se najcesce vezuje za drustvenu opasnosti. Drustvena opasnost ima funkciju kritickog preispitivanja onoga sto je u zakonu predvidjeno kao krivicno delo.

Drustvena opasnost nekog ponasanja treba za zakonodavca da bude kriterijum i neophodan uslov da se ono proglasi krivicnim delom.To ipak ne znaci da se ona uvek prihvata i kao kriticki instrument za preispitivanje postojeceg krivicnog prava i stvaranje novog. Naime, ponekad se polazi od stava da jedino zakonodavac moze ispravno proceniti drustvenu opasnost nekog ponasanj cime se u stvari negira njena kriticka funkcija.

Odredjivanje pojma drustvene opasnostiPojam drustvene opasnosti je sve drugo samo ne jedan koliko-toliko precizan

pojam, te stoga moze biti razlicito shvacen. Zato drustvena opasnost cesto sluzi tome da se pukim pozivanjem da nju nastoji legitimisati inkriminisanje bilo kog ponasanja.

Jedan od glavnih zadataka prilikom inkriminisanja kao i oblikovanja krivicnopravne zastite u celini jeste: sto potpunije i tacnije upoznavanje drustvene stvarnosti kako bi se doneo zakljucak o objektu koji treba stititi i o drustvenoj opasnosti nekog ponasanja. Konacni sud o drustvenoj opasnosti nekog ponasanja treba doneti posle svestranog razmatranja njegovih karakteristika i njegovog znacaja i efekta za pojedinca i drustvo. Primer eutanazije govori o podeljenosti oko jednog pitanja.

Takdje, treba imati u vidu i to da ce doci do zakljcuka o tome da li su ova i niz drugih ponasanja, drustveno opasna u meri da je neophodno i opravdano koriscenje krivicnog prava, nije dvoljno jer je potrebno izvrsiti i stepenovanje drustvene opasnosti.

Pitanje je i da li ce zakonodavac biti spreman da deluje u interesu drustva predvidjajuci kao krivicna dela samo ona ponasanja koja se na osnovu empirijske gradje i njenog vrednovanja ukazuju opasnim za sve, odnosno vecinu clanova drustva, ili ce granice krivicnopravne zastite odredjivati pretezno u skladu sa interesuma vladajuce klase, ii uzih grupa koje imaju politicku vlast. Drugim recima, da li je odredjivanje krivicnopravne zastite u sustini politicki proces u kome se krivicna dela ne propisuju na osnovu stvarne stetnosti nekog ponasanja za sve clanove drustva ili su one rezultat politicke moci vladajuce klase i pojedinih drustvenih grupa koje stite svoje sopstvene interese predstavljajuci ih kao opste?Odgovor zavisi od vrste dobara kojima se nastoji pruziti krivicnopravna zastita. (1) ako je rec o inkriminacijama u politickoj ili ekonomskoj sferi zakonodavac ce teziti tome da

46

drustvenu opasnost procenjuje, pre svega, sa aspekta drustvene grupe koja poseduje poliricku i ekonomsku moc; (2) ako je rec o ikriminacijama iz neke druge oblasti drustvenih odnosa, gde ne dolazi do sukoba klasnih interesa, nema razloga da se ne tezi predvidjanju kao krivicnih dela samo onh ponasanja koja su stetna za sve ili vecinu u drustvu.

Drustvena opasnost i zastitni objektDrustveno opasni karakter nekom ponasanju daje objekt krivicnipravne zastite, odnosno ono sto treba stititi krivicnim pravom. Polazeci od pojma opsteg zastitnog objekta, moze se reci da je drustveno opasno ono ponasanje koje povredjuje ili ozbiljno ugrozava neko ljudsko pravo ili neko drustveno dobro neophodno za ostvarivanje tog prava.U nekim slucajevima, ono sto povezuje ponasanje sasvim heterogena po svojoj prirodi jeste samo zastitni objekt. Napad na neke zastitne objekte moze se izvrsiti vrlo razlicitim radnjama. U tim slucajevima objektivne karakteristike tog ponasanja same pos ebi ne znace mnogo u proceni njegove drustvene opasnosti. Od znacaja je samo usmerenosti tih razlicitih radnji na odredjenu vrstu napada na neki zastitni objekt (od znacaja je samo posledica).Iako drustvena opasnost ponasanja ne znaci nista vise od cinjenice da ono dovodi do odredjenih negativnih posledica na zastitnom objektu, da predstavlja odredjeni moralitet napada na njega, za njega se ipak vezuju neki principi koji predstavljaju prepreku cistom utilitarizmu i zastiti po svaku cenu: (1) zahtev da se ne zadire u licnu sferu i da se u sto manjoj mri ogranicava prostor za slobodno delovanje pojedinca; (2) zahtev da se kao krivicna dela predvide samo ponasanja koja su podobna da budu osnov subjektivnu krivicnu odgovornost; (3) da se kriminalna zona odredi na nacin koji omogucava garantivnu funkciju krivicnog zakna; (4) da se izbegava inkriminisanje onih ponasanja kod kojih se ne moze ocekivati nikakav generalno-preventivno dejstvo… itd.

Protivpravnost

Pojam protivpravnosti u krivicnom pravu i odnos sa predvidjenoscu u zakonu

Odredjenost ljudskog ponasanja u krivicnom zakonu kao krivicnog dela, po pravilu, znaci njegovu protivpravnost. Protivpravnosti u krivicnom delu nema ukoliko nema predvidjenosti dela u zakonu kao krivicnog dela. Izuzetno, protivpravnost moze biti iskljucena zbog cega bi delo, iako je u zakonu odredjeno kao krivicno delo, izgubilo karakter krivicnog dela. Razlog za unosenje protivpravnosti kao konstitutivnog elementa u opsti pojam kricivnog dela jesu upravo osnovi iskljucenja protivpravnosti pa bi se elementat protivpravnosti u tom slucaju mogao odrediti negativno kao odsustvo osnova koji iskljucuje protivpravnost.

Podeljena misljejna da li predvidjenost u zakonu i protivpravnost treba da budu jedan element ili treba da ostanu razdvojeni –

Shvatanja polaze od toga da je protivpravnost obuhvacena predvidjenoscu u zakonu, odnosno bicem krivicnog dela. To je tzv. Teorija o negativnim obelezjima krivicnog dela. Prema njoj, osim pozitivnih elemenata, tj. onih koji su zadrzani u zakonskom opisu krivicnog dela, da bi neko ponasanje bilo krivicno delo potrebno je i da nije iskljucena protivpravnost, odnosno da ne postoji neki

47

od osnova koji iskljucuje protivpravnost. To shvatanje potpuno izjednacava ona ponasanja koja ispunjavaju sve elemente bica krivicnog dela cije je postojanje iskljuceno zbog nekog osnova protivpravnosti i ona ponasanja koja su krivicnopravno irelevantna jer uposte ne ispunjavaju elemente bica krivicnog dela. Kada neko ubije coveka u nuznoj odbrani ili ubije mvu, to je za njih potpuno isto. Medjutim, to nisu identicne situacije. U prvom slucaju mora doci do primene krivicnog prava da bi se doslo do zakljucka da krivicno delo ne postoji, dok je drugi slucaj krivicnopravnos skoro irelevantan jer vec na prvi pogled, tj. vec na nivou elemeta predvidjenosti u zakonu je jasno da tog elementa nema, a samim tim ni krivicnog dela.

Drugo shvatanje – negira potrebu zasebnog postojanja predvidjenosti u zakonu i protivpravnosti. Ono polazi od toga da protivpravnost u sebi obuhvata i predvidjenost u zakonu.Ovde je problem u tome kako eliminisati ona brojna ponasanja koja su protivpravna ali nemaju nikakav znacaj za krivicno pravo.

Ako se protivpravnost svede na krivicnu protivpravnost, tj. na protivpravnost normama krivicnog prava i time resi navedeni problem, dolazi se do problema druge vrste, a to je da u odredjenim slucajevima osnivi iskljucenja protivpravnosti nisu predvidjeni krivicnopravnim vec nekim drugim pravnim normama.

Treca grupa shvatanja – postoje i shvatanja koja iz nekih drugih razloga pritovpravnosti ne daju mesto zasebnog elementa u opstem pojmu krivicnog dela. Naime, oni tvrde da je protivpravnostnesto vise od toga, da je ona sama sustina krivicnog dela, odnosno da odrazava njegovu unutrasnju prirodu.

Zakljucak – protivpravnost i predvidjenost u zakonu ipak predstavljaju dva odvojena elementa u opstem pojmu krivicnog dela. Time se, ne samo izbegavaju problemi sa kojima se suocavaju nasotanja da ova dva elementa spoje u jedan, vec je i sa aspekta samog sistema opsteg dela i pojma krivicnog dela, kao i za potrebu analize i resavanja konkretnih slucajeva, prihvatljivije postaviti ih kao dva zasebna elementa.

Uostalom, i kada bi se spojili u jedan element zanemarujuci prigovore koji se tome mogu uputiti, opet bi bilo nuzno prvo utvrdjivati da li su ispunjena bitna obelezja bica krivcnog dela, a potom utvrdjivati nije li iskljucena protivpravnosti.

Osnovi iskljucenja protivpravnosti

Opsti uslovi iskljucenja krivicnog dela se mogu podeliti u dve kategorije, prema tome da li su propisani krivicnim zakonom iil nisu.

U prvu grupu spadaju: neznatna drustvena opasnost, nuzna odbrana i krajnja nuzda. S obzirom na to da su oni eksplicitno propisani krivicnim zakonom, nema sumnje da su to osnovi koji iskljucuju krivicnu protivpravnost.

U drugu se mogu svrstati osnovi do kojih se doslo u teoriji, ili ih poznaju neka strana krivicna zakonodavstva: izvrsenje sluzbene duznosti, pristanak povredjenog, naredjenje pretpostavljenog, dozvoljeni rizik…

Osnovi iskljucenja eksplicitno predvidjeni u zakonu

Neznatna drustvena opasnostNase krivicno zakonodavstvo predvidja ovaj institut kao opsti

osnov koji iskljucuje postojanje krivicnog dela, kao i uslove za njegovu primenu: “Nije krivicno delo ono delo koje, iako sadrzi

48

obelezja krivicnog dela odredjena zakonom, predstavlja neznatnu drustvenu opasnost zbog malog znacaja i neznatnosti ili odsutnosti stetnih posledica”. Cl.8.st.2. KZ SRJ.

U pogoledu njegove pravne prirode, mada to nije sasvim jasno kao kod nuzne odbrane i krajnje nuzde, moze se braniti stav da je i ovde rec o osnovu koji iskljucuje protivpravnost (u materijalnom smislu). Naime, iako u konkretnom slucaju neko cinjenicno stanje moze u potpunosti biti podvedeno pod zakonski opis nekog krivicnog dela, cime je istovremeno ostvaren i element predvidjenosti u zakonu, odsustvo minimalne kolicine drustvene opasnosti ukazuje na nedostatak krivicne protivpravnosti u materijalnom smislu, te tako iskljucuje i materijalnu i formalnu krivicnu protivpravnost.Delo iako nije protivpravno u krivicnopravnom smilsu moze ostati protivpravno sa aspekta neke druge grane prava.

Opravdanje potrebe za ovakvim institutomPotreba za jednim ovakvim institutom moze se pravdati time

sto zakonodavac ne moze uvek na nivou bica krivicnog dela da izvrsi selekciju u odnosu na bagatelna ponasanja koja ne povredjuju ili ugrozavaju zastitni objekt u meri koja opravdava krivicnopravnu reakciju.

Medjutim, postoji realna opasnost slabljenja nacela zakonitosti i prodora arbitrernosti jer se dozvoljava da, bez dovoljno preciznih kriterijuma, sud (a u praksi i nadlezni tuzilac odlucujuci po krivicnoj prijavi) da prevagu materijalnom kriterijumu i onda kada su ispunjeni svi elementi krivicnog dela.

Cilj

Cilj ovog instituta jeste da iskljuci primenu krivicnog prava u odnosu na slucajeve u kojima su ispunjena sva obelezja krivicnog dela, ali se radi o tako beznacajnom delu da primena krivicnih sankcija ocigledno nema svrhe.

Jos je u rimskom krivicnom pravu bio poznat princip minima non curat praetor (sudija se ne brine o malim stvarima). Zapadnoevropska zakonodavstva ova problem uglavnom resavaju na planu krivicnog procesnog prava kroz predvidjanje instituta oportuniteta krivicnog gonjenja.

Osnovna pretpostavka za primenu instituta neznatne drustvene opasnosti jeste da su ostvarena sva bitna obelezja bica krivicnog dela u konkretnom slucaju. Odredba clana 8. stav 2. KZ SRJ zahteva kumulativno ostvarenje dva uslova (da je delo malog znacaja i zbog neznatnosti ili odsutnosti stetnih posledica). Dakle, za primenu ovog instituta pre svega je od znacaja drustvena opasnost in concrto, odnosno posebna drustvena opasnost, dok je apstraktna tezina krivicnog dela u drugom planu.

Uslov da je delo malog znacaja - Prilikom procene ispunjenja ovog uslova, sporno je kakav znacaj ima propisana kazna, odnosno pitanje koja je to krivicna dela s obzirom ba opsti stepen drustvene opasnosti i njihovu tezinu nikad u konktretnom slucaju ne mogu biti delo malog znacaja? Tu granicu nije utvrdila ni praksa ni teorija, ali je jasno da sto je propisana kazna visa, utoliko u konkretnom slucaju moraju u vecoj meri biti prisutne i izrazene objektivne i subjektivne okolnosti koje ukazuju da je delo malog znacaja.

Uzdrzavanje zakonodavca da odredi granicu za primenu ovog instituta omogucava arbitrernost u njegovoj primeni. Takodje, nereciznost zakonskog uslova vezanog za propisanu kaznu omogucava njegovu primenu i kod tezih krivicnih dela.

Uslov da je potrebna neznantnost ili odsustvo stetnih posledica – ovaj uslov je postavljen alternativno. Dakle, u prvom slucaju,

49

posledice moraju biti neznatne, a u drugom, posledica ne sme da nastupi uopste.

Nuzna odbranaNuzna odbrana, mada prvobitno nastala u vezi sa krivicnim delom ubistva,

predstavlja jedan od najstarijih instituta opsteg dela krivicnog prava. Ovaj institut danas nije sporan, medjutim, njegove granice su predmet mnogi rasprava.

Definicija – clan 9. stav.2. “Nuzna odbrana je ona odbrana koja je neophodno potrebna da ucinilac od sebe ili drugog odbije istovremeni protivpravni napad”.

Opste je prihvaceno da nuzna odbrana ima dva elementa: napad i odbranu, kao i da se uslovi za nuznu odbranu posebno vezuju za ove dve komponente.

Uslovi napada:

Ponasanje coveka – napad preduzima covek i on se sastoji u cinjenju a samo izuzetno u necinjenju.

Uperenost prema nekom pravom zasticenom dobru – napad mora biti usmeren na bilo koje pravom zasticeno dobro (ne postoji ogranicenje u pogledu vrste iznacaja dobra).

Protivpravnost – napad mora biti protivpravan, sto znaci da je protivan normama pravnog sistema procenjujuci to objektivno, a ne sa aspekta napadaca. Dakle, nije dozvoljena nuzna odbrana na nuznu odbranu ili na radnje prduzete u krajnjoj nuzdi (Medjutim, dozvoljena je nuzna odbrana u odnosu na one radnje koje predstavljaju prekoracenje nuzne odbrane).Napad je protivpravan i onda kada ga je napadnuti izazvao (ljubavnik udate zene ima pravo da se brani od muza).Nuzna odbrana u slucaju izazvanog napada ipak podleze odredjenim ogranicenjima. Ona je iskljucena onda kada je napad namerno isprovociran da bi se zloupotrebilo pravo na nuznu odbranu.

Istovremenost – istovremenost postoji sve dok napad traje, a to znaci sve dok ne prestane, kao i onda kada napad neposredno predstoji. U praksi se javljaju i situacije u kojima je tesko utvrditi koje su radnje odbrane preduzete nakon prestanka npada i da li se u tim situacijama radi o nepostojanju uslova istovremenosti, ili se, pak, radi o tome da odbrana nije neophodno potrebna sto je presudno za postojanje prekoracenja granica nuzne odbrane.Vladajuce shvatanje prihvata da je uslov istovremenosti ispunjen i u slucaju prduzimanja odredjenih zastitnih mera koje se aktiviraju tek u momentu napada (pustanje elektricne struje u zicanu ogradu…) s tim sto tu vrlo cesto dolazi do situacije prekoracenja nuzne odbrane.

Stvaran – napad mora stvarno postojati, a u suprotnom je rec o putativnoj nuznoj odbrani kada se ta situacija resava kroz institut stvarne zablude.

Uslovi odbrane:

Kroz radnju ostvareno bice nekog krivicnog dela – ako taj uslov nije ispunjen (odbrana je uspela i bez ostvarenja bica krivicnog dela) onda nema ni svrhe primenjivati institut nuzne odbrane.

Upravljena prema nekom napadacevom dobru – ako bi se napad odbijao povredom dobra nekog treceg lica moglo bi se raditi o krajnjoj nuzdi ali ne o nuznoj odbrani.

50

Neophodno potrebna za odbijanje napada – najsporniji uslov koji izaziva i najvise teskoca u sudskoj praksi jeste upravo pitanje granica nuzne odbrane. Teorija i praksa postavile su nekoliko orjentacionih kriterijuma za ocenu da li je ovaj uslov ispunjen (intenzitet napada, upotrebljenih sredstava, nacini i sredstva na raspolaganju…). Od posebnog znacaja je pitanje srazmere izmedju napadnute vrednosti napadacevog dobra i dobra koje se brani. Osnov za ovo ograniceje nuzne odbrane ne nalazi se u samom zakonskom tekstu, ali proizilazi iz iz smisla ovog instituta i njegove socijalno-eticke funkcije. Nuzna odbrana se ne sme dozvoliti po svaku cenu i bez obzira na vrednost napadacevog dobra. Bilo bi to preterano individualisticko, pa i egoisticko shvatanje nuzne odbrane. Uz to tako shvacena nuzna odbrana vodila bi zloupotrebi nuzne odbrane.Inace preovladjuje shvatanje da se napadnuti ne mora uvek ograniciti na defanzivnu odbranu nego ima pravo i na ofamnzivnu udbranu ako se drugacije ne moze odbraniti.Bekstvo – nuzna odbrana predstavlja pravo napadnutog da ne mora da se bekstvom spasava od napaa. Medjutim, treba razlikovati bekstvo od izbegavanja koje ne znaci i ponizavanje, odnoso povredu dostojanstva napadnutog.

Sudska praksa – iako su izlozeni uslovi u nasoj teoriji uglavnom nesporni, u sudskoj praksi neki od njih se tumace na neprihvatljiv nacin sto vodi neopravdanom suzavanju primene instituta nuzne odbrane za sta nema ni pravnih ni kriminalno-politickih ili drugih opravdanja. Naime, ni jedna drzava nema tako mocan apoaret da svugde zastiti pojedinca, te je stoga suzavanje prava na nuznu odbranu neprihvatljivo.

Pitanje da li je potrebno postojanje subjektivnog elementa – sporno je da li kod odbrane, osim navedenih uslova, mora postojati i subjektivni element koji se sastoji u svesti i volji napadnutog da odbija napad. Primer da il postoji nuzna odbrana u situaciji kada napadnuti odbije napad, a da pri tome uopste nije bio svestan da napd postoji, odnosno da je odbijao napad?

Nasa teorija i sudska praksa se vrlo retko direktno izjasnjavaju o ovom pitanju. U praksi se zauzima stav da u nekim situacijama gde nedostaje ovaj element nema nuzne odbrane ali se tumaci sa drugacijim obrazlozenjem. Premer ucestvovanja u tuci, se opravdava u sudskoj praksi time da se obojica nalaze u protivpravnom napadu.

U nekim zemljama preovladjuje shvatanje da je subjektivni element neophodan u vidu “odbrambbene volje”.

Prekoracenje (eksces) granica nuzne odbrane

Clan 9. stav 3. “Ucinilac koji je prekoracio granice nuzne odbrane moze se blaze kazniti, a ako je prekoracenje ucinio usled jake razdrazenosti ili prepasti izazvane napadom, moze se i osloboditi od kazne”.

Dakle, postoji onda kada su ispunjeni svi uslovi odbrane i napada, osim uslova koji zahteva da je odbrana bila neophodno potrebna. To je tzv. Intenzivno prekoracenje (intenzivni eksces) (za razliku od ekstenzivnog prekoracenja (ekscesa) koje postoji kada napad prestane i sudska praksa ga sa pravom ne prihvata).

U slucaju prekoracenja nuzne odbrane postoji krivicno delo i krivicna odgovornost. To znaci da prvobitni napadac ima pravo na nuznu odbranu u odnosu na krivicno delo koje se vrsi u prekoracenju nuzne odbrane.

Prekoracenje granica nuzne odbrane predstavlja fakultativni osnov za ublazavanje kazne. Pod dodatnim uslovima, kada je prekoracenje izvrseno usled jake prepasti ili nadrazenosti izazvane napadom, prekoracenje granica nuzne odbrane moze voditi

51

oslobodjenju od kazne, tj. predstavlja fakultativni osnov za oslobodjenje od kazne.

Krajnja nuzdaIskljucuje postojanje protivpravnosti, tj. predstavlja opsti osnov za

iskljucenje postojanja krivicnog dela.

Ovaj institut se primenjuje na dosta heterogene situacije. Otuda i izvesne sumnje u pogledu toga da li je opravdano sve te situacije obuhvatiti samo jednim institutom. Te sumnje su nasle svoj odraz kako u teoriji krivicnog prava (diferencirajuce teorije) tako i u zakonodavstvu pojedinih zemalja koje predvidjaju vise vrsta ovog instituta (krajnja nuzda koja iskljucuje protivpravnost i krajnja nuzda koja iskljucuje krivicu).

Zakon - Krajnja nuzda postoji kada je delo ucinjeno radi toga da ucinilac otkloni od sebe ili drugog istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi nacin nije mogla otkloniti, a pri tom ucinjeno zlo nije vece od zla koje je pretilo (clan 10. stav 3. KZ SRJ).Za razliku od nuzne odbrane, ovde se radi o sukobu prava sa pravom.

Elementi krajnje nuzde su opasnost i otklanjanje opasnosti:

OpasnostOpasnost je stanje u kome ne neko dobro ugrozeno i prema

okolnostima konkretnosg slucaja postoji neposredna mogucnost da ono bude povredjeno. Ono moze, za razliku od napada kod nuzne odbrane, biti izazvana ne samo ljudskom radnjom (vec iprirodne nepogode, zivotinje…). Uslovi opasnosti su:Da se njome ugrozava bilo koje pravom zasticeno dobro – zakon nije ogranicio dobra koja se mogu stititi. A mogu se stititi kako svoja tako i tudja dobra.

Da je neskrivljena – na krajnju nuzdu se ne moze pozivati neko ko je bilo sa umisljajem bilo iz nehata izazvao opasnost. U tom slucaju krivicno delo postoji. No izazivanje opasnosti iz nehata predstavlja fakultativni osnov za ublazavanje kane (clan 10.stav.3)

Da je istovremena – istovremenost postoji dok traje opasnost kao i onda kada ona neposredno predstoji.

Da je stvarna – opasnost mora stvarno postojati. Naravno i ovde moze doci do situacije kada postoji putativna krajnja nuzda sto se resava u okviru instituta stvarne zablude.

Uslovi otklanjanja opasnosti:

Da se ona na drugi nacin nije mogla otklonit osim vrsenjem radnje kojom su ostvareni svi elementi krivicnog dela – treba uciniti sve sto je moguce da ne dodje do povrede tudjeg dobra. Za razliku od nuzne odbrane, od krajnje nuzne se mora spasavati i bekstvom.Takodje, ako je vec doslo do povrede tudjeg dobra, ono se mora uciniti u sto manjoj meri.

Da ucinjeno zlo nije veco od onaga koje je pretilo – najvise sto zakon prihvata je da ono bude isto. Kod ovog uslova potrebna je kompleksna procena konkretne situacije gde se pre svega polazi od hijerarhije pravom zasticenih dobara cija se vrednost uporedjuje.

52

Kao i kod nuzne odbrane, i ovde je sporno pitanje ostvarenje subjektivnog elementa , tj. da li je lice svestno opasnosti i da je voljno otklanja.

Prekoracenje krajnje nuzde – clan 10. stav 3.”Ucinilac koji je sam izazvao opasnost ali iz nehata, ili je prekoracio granice krajnje nuzde, moze se blaze kazniti, a ako je prekoracenje ucinjeno pod osobito olaksavajucim okolnostima – moze se osloboditi od kazne”.

Inace institut krajnje nuzde ne moze se primeniti u situacijama u kojima je ucinilac duzan da se izlozi opasnosti (clan 20.stav 4.). To je obicno slucaj sa vrsiocima odredjenih profesija (policajci, vatrogasci…). Medjutim, ova duznost nije apsolutne prirode. Tako, ova lica nisu duzna da se izlazu opasnosti onda kada je prema okolnostima konkretnog slucaja sasvim izvesno da ce doci do njihove smrti.

Osnovi iskljucnja protivpravnosti koji nisu predvidjeni krivicnim zakonom

Vrsenje sluzbene duznostiOsnov iskljucenja protivpravnosti koji proizlaze iz vrsenja odredjene sluzbene

duznosti zasnovane na zakonu. U ovim slucajevima, kao i u nizu drugih, na osnovu zakona i drugih propisa izvrsava se sluzbeno ovlascenje. U tim slucajevima, izuzev kada dolazi do prekoracenja tog ovlascenja, nema protivpravnosti, pa ni krivicnog dela.

Naredjenje pretpostavljenogU nekim stranim zakonodavstvima naredjenje pretpostavljenog smatra se

opstim osnovom iskljucenja protivpravnosti. U nasem krivicnom pravu naredjenje pretpostavljenog se javlja

kao osnov iskljucenja protivpravnosti samo u vrsenju sluzbene duznosti u Vojsci Jugoslavije i to pod odredjenim uslovima. To znaci da je potrebno da se naredjenje tice sluzbene duznosti i da se ne odnosi na izvrsenje ratnog zlocina ili nekog drugog tezeg krivicnog dela (clan 239. KZ SRJ). Primena ovog osnova je sasvim iskljucena u slucaju da je potcinjeni znao da izvrsenje naredjenja predstavlja krivicno delo (clan 239. KZ SRJ). Osnov i opravdanje za takvo resenje moze se naci u tom sto pootcinjeni niije duzan da izvrsi naredjenje pretpostavljenog ako bi izvrsenje naredjenja predstavljalo krivicno delo.

Inace pod pojmom teskog krivicnog dela, treba ubrojati ona koja su eksplicitno propisana, a to je ratni zlocin. Pored toga to su ona krivicna dela za koja je propisan posebni mimimum od najmanje 5 godina.

Pristanak povredjenogCentralni problem kod pristanka povredjenog kao osnova iskljucenja

protivpravnosti jeste: gde povuci granicu izmedju krivicnih dela za koja je drustvo apsolutno zainteresovano, i onih gde bi se eventualno moglo dozvoliti pasivnom subjektu da svojim pristankom iskljuci njihovu protivpravnost.

Posredno, zakonodavac priznaje znacaj pristanka povredjenog tako sto kod odredjenih krivicnih dela predvidja krivicno gonjenje po privatnoj tuzbi, tj. od volje povredjenog zavisi da li ce doci do primene krivicnog prava.

Pristanak povredjenog ima znacaj kod pvreda nanetih prilikom sportskih takmicenja (narocito kod nekih sportova ucesnici prihvataju mogucnost eventualnih povreda). Krivicno delo ce biti iskljuceno ukoliko je povreda naneta u okviru pravila nekog sportskog takmicenja. Tu su moguce dve situacije:

53

• Povreda je sama po sebi dozvoljena – npr. boks.

• Povreda je uobicajena i kaznjava se u okviru pravila igre – faul u fudbalu

Naprotiv, ako je do nje doslo umisljajno, ili ako je ona naneta ne u kvirima pravila sporta, nego i nekih drugih razloga i motiva, krivicno delo ce postojati. Resavanje pitanja povreda u sportu resava se, u delu novije strane literature, i primenom teorije socijalne adekvatnosti.

Neophodan uslov!!! Je da pristanak bude dat prethodno. Nije dovoljno da se pasivni objekat naknadno saglasio sa ucinjenim krivicnim delom (to bi moglo imati uticaja na odmeravanje krivicne kazne).

Ostali osnoviDozvoljeni rizik – je osnov za koji se zalaze jedan deo strane teorije. On se

zasniva na principu preteznog interesa. Ponasanja u odredjenim oblastima zbog tehnickih dostignuca danas sa sobom nose odrejdene rizike koji se mogu pretvoriti u povredu tela, zivota, imovine. Do toga, u odnosu na ukupan obim tih aktivnosti, dolazi u veoma malom procentu, tako da je i to razlog sto se moze tolerisati.

U nasoj teoriji smatra se da u ovim situacijama nema drustvene opasnosti, odnosno zauzima se stav da je osnov iskljucenja krivicnog dela u tome sto je neka delatnost drustveno korisna i prihvatljiva, pa da se zato i neke njene negativne pojave mogu tolerisati.Dozvoljeni rizik se moze prihvatiti kao osnov za iskljucenje pritvpranosti samo onda kada je ucinilac ucinio sve sto je potrebno i uobicajeno da opasnos minimalizuje i svede na najmanju mogucu meru. Koje su to preventivne mere zavisi o kojoj je oblasti rec.

U vrsenju roditeljskog prava – ukoliko se merama disciplinskog kaznjavanja ne ostvare elementi nekog tezeg krivicnog dela, a ona se preduzimaju u cilju vaspitanja, treba uzeti da je protivpravnost iskljucena.

Sporno je pravo na fizicko kaznjavanje, ali ni tu protivpravnost svakako ne bi bila iskljucena u slucaju da je detetu bila nanesena telesna povreda.

Pitanje povreda, pa i pruzrokovanja smrti, u okviru preduzimanj medicinnskih zahvata – neki autori to pitanje razmatraju u vezi sa pristankom povredjenog, a neki opet u okviru dozvoljenog rizika.Ipak, taj osnov je kod lekarskih intervencija prihvatljiv pod odredjenim uslovima:

• Da se lekarski zahvat vrsi po pravilima lekarske profesije (lege artis).

• Da postoji pristanak pacijenta (ili pretpstavljeni pristanak akonije u mogucnosti da ga da).

Da je zahvat izvrsen u nameri lecenja (a ne npr. u eksperimentalne svrhe)

Krivica

Pojam krivice

Krivicno je odgovoran onaj ucinilac koji je izvrsio delo koje je u zakonu predvidjeno kao krivicno delo, koje je protivpravno i koje mu se moze pripisati u krivicu. Za odredjivanje pojma krivice, bitne su dve stvari: (1) kako ce se odrediti

54

njen odnos sa pojmom krivicne odgovornosti; (2) koja ce se teorija prihvatiti prilikom odredjivanja njenog pojma.

Odnos krivice i krivicne odgovornostiNas krivicni zakon ne govori o krivici, vec poznaje opsti pojam krivicne

odgovornosti. Tako u clanu 11.stav 1. kaze: “Krivicno je odgovoran ucinilac koji je uracunljiv i koji je krivicno delo ucinio sa umisljajem ili iz nehata”.

Dakle, ovde se pojam “krivicna odgovornosti” koristi kao genusni pojam koji oznacava vinost (krivicu) i uracunljivost. Medjutim, taj pojam nije neophodan (ja bih cak rekao suvisan) jer suzava pojam krivice i stavlja ga u drugi plan. Dovoljno bi bilo da stoji samo krivica, jer krivica ne moze postojati bez uracunljivosti.

Dakle, za razliku od krivicnopravne teorije, nase krivicno zakonodavstvo uopste ne koristi termin vinost (krivica). Iako je krivica centralni pojam, odnosno osnov i uslov krivicne odgovornosti. Naime ne odgovara se samo zbog ucinjenog dela, vec zato sto je ucinilac kriv (sustinska stvar odgovornosti je krivica).

Krivicna odgovornost je termin koji pretezno ima deklarativni karakter, a ne i sustinski. Ono sustinsko resava se na nivou konstitutivnih elemenata krivicnog dela. Postojanje svih tih konstitutivnih elemenata istovremeno znaci i postojanje krvicne odgovornosti koja je osnov i za proimenu krivicnih sankcija, pre svega kazne (neke krivicne sankcije mogu se primeniti i onda kada nema krivicne odgovornosti, ali tada nema ni krivicnog dela u potpunom smislu, tj. nedostaje krivica, pa se moze govoriti samo o krivicnom delu u objektivnom smislu).

Pojam krivicne odgovornosti u sirem smislu , kao skup uslova potrebnih za primenu krivicne sankcije ukljucujuci i ucinjeno krivicno delo, nije prihvacen u vecem delu nase teorije. U nasoj teoriji preovladjuje uze shvatanje pojma krivicne odgovornosti ciji konstitutivni elementi, prema vladajucem shvatanju kod nas, jesu uracunljivost i vinost.

Iako vladajuce shvatanje, u nasoj teoriji, sa njim se ne treba sloziti iz dva razloga:

• Kao prvo – do krivicne odgovornoti dolazi kada su ostvareni svi elementi krivicnog dela (radnja, predvidjenost u zakonu, protivpravnost i krivica), tako da je krivicna odgovornosti u sustini mnogo siri pojam nego sto je krivica (a kasnije ce se ispostaviti da su oni ovde sinonimi).

• Kao drugo – krivica ne moze postojati bez uracunljivosti pa je stoga suvisno uracunljivost unositi kao posebnu komponentu, ili element krivicne odgovornosti (dakle neuracunljiv ucinilac ne moze biti krivicno odgovoran).

Stoga, ako je vec suvisno unosti i uracunljivost u pojam krivicne odgovornosti kao sto to cini KZ SRJ a pod njegovim uticajem i nasa teorija, onda se krivicna odgovornost svodi na vinost , tako da ova dva pojma u stvari postaju sinonimi.

55

Uracunljivost – je sposobnost ucinioca za krivicu kja podrazumeva ispravnost njegovog psihickog aparata, ili drugim recima podrazumeva da se ucinilac posmatra kao licnost (S. Frank: “Samo licnost moze biti uracunljiva, odgovorna i kriva). Takodje, uracunljivost je neophodna pretpostavka ili obavezan elemenat krivice sto znaci da bez uracunljivosti nema ni krivice.Ona se utvrdjuje u svakom konkretnom sluvaju, tacnije, utvrdjuje se njena neuracunljivost.

Krivica – je dvostruki odnos: psihicki odnos ucinioca prema delu, kao i odnos drustva prema njemu zbog ucinjenog dela.

U pogledu krivice, umisljaj je pravilo za krivicnu odgovornost, dok je nehat iuzetak (u to smislu da se za krivicno delo ucinjeno iz nehata odgovara samo kada to zakon izricito propisuje (cl.11.st.2. KZ SRJ)).

Krivicna odgovornost je neophodna pretpostavka za izricanje odredjenih krivicnih sankcija, pre svega kazne. KZ SRJ polazi od toga da se krivicna odgovornost (uracunljivost i vinost) moze stepenovati sto ima odredjene implikacije na planu odmeravanja kazne (cl.41. KZ SRJ) i izbora krivicne sankcije (cl.53,59. KZ SRJ)

Normativna i psiholoska teorija kriviceBez krivice (subjektivnog odnosa ucinioca prema delu) ne moze biti reci o

krivicnom delu. U nasoj teoriji, preovladjuje shvatanje da se krivica (vinost)

najkrace odreduje kao skup psihickih odnosa ucinioca prema svom delu. Psihicki odno moze se svesti na svest i volju, koji predstavljaju dva osnovna elementa vinosti (psiholoska teorija krivice).

Prema normativnoj teoriji krivice, krivica se svodi samo na prekor koji se zbog ucinjenog krivicnog dela upucuje uciniocu krivicnog dela. Kod ovih teorija, umisljaj i nehat nisu oblici, pa ni stepeni krivice, vec elementi bica krivicnog dela. Iako je to tako, ipak se ne moze raspravljati o krivici a da se ne procenjuje i subjektivni, psiholoski sadrzaj koji postoji kod ucinioca.

Zato se prekor mora zasnivati ii na psiholoskim elementimaa kao sto su uracunljivost, mogucnost svesti o protivpravnosti dela, umislja i nehat. To ukazuje na opravdanost mesovitih: psiholosko-normativnih teorija krivice. One polaze od toga da je krivica psihicki odnos ucinioca prema delu zbog kojeg mu se moze uputiti prekor. Ove teorije su najprihvatljivije jer ne odbacuju prirodni sadrzaj krivice, tj. polaze od psiholoskih sadrzaja krivice, ali taj pojam dopunjavaju i normativnim elementima.

Osnovna smetnja koja u KZ SRJ postoji u odnosu na prihvatanje mesovite, psiholosko-normativne teorije krivice jeste resenje koje on sadzi u pogledu pravne zablude prema kojem ni neotklonjiva pravna zabluda ne iskljucuje krivicu. To bi znacilo ne samo pvredu principa subjektivne krivicne odgovornosti, vec i principa pravne drzave (takvo resenje je u nekim zemljam proglaseno protivustavnim, jer ne moze se nekom uputiti prekor nepoznavanja norme, ako on tu normu nikako nije mogao znati, obzirom naokolnosti konkretnog slucaja).

Za utvrdjivanje krivice znacajna su i neka moralna vrednovanja (iako se cesto poklapaju, ipak te dve vrste krivice treba razlikovati). U vezi sa tim je i pitanje da li je neophodan osecaj krivice kod ucinioca, svest o tome da je kriv za ucinjeno delo? Stvarnost ukazuje da nisu retki ucinioci kod kojih je ta svest odsutna. Ova cinjenica je dodatni razlog u prilog stavu da se krivica ne moze iscrljlivati samo u psiholoskom odnosu ucinioca prema svom delu. Taj odnos mora biti vrednovan i rezultirati sudom o postojanju ili nepostojanju krivice ucinioca za konkretno delo.

56

VAZNO!!! Pretpostavka krivice nedozvoljena je u krivicnom pravu (ona se mora utvrdjivati u svakom konkretnom slucaju).

Oblici, stepeni krivice

Umisljaj (dolus)Umisljaj je tezi stepen krivice i on se uvek zahteva za postojanje krivicnog

dela. Izuzetno, kod nekih krivicnih dela, predvidjenje i nehat kao blazi oblik krivice.

U starijoj doktrini postojao je spor oko toga na cemu se zasniva umislj, da li na elementu volje (teorija volje) ili na elementu svesti (teorija prdstave).

Danas su ove teorije prevzidjene i polazi se od toga da su oba elementa umisljaja neophodna, da su oni medjusobno uslovljeni (kako se nesto moze hteti a ne znati da se hoce) te da umisljaj znaci i znanje i htenje zakonskih obelezja krivicnog dela.

Zakonska definicija: “Krivicno delo ucinjeno je sa umisljajem kada je ucinilac bio svestan svog dela i hteo njegovo izvrsenje; ili kad je bio svestan da usled njegovog cinjenja ili necinjenja moze nastupiti zabranjena posledica ali je pristao na njeno nastupanje”. (cl.13. KZ SRJ).

Iz zakonske definicije proizilaze dve vrste umisljaja: direktni i eventualni. Obe vrste umisljaja imaju dva elementa: svest (intelektualni) i volju (voluntaristicki).

Svest – treba da obuhvati sve bitne elemente bica krivicnog dela (radnju, posledicu, uzrocnu vezu…), medjutim, postavlja se pitanje kakvu predstavu ucinilac mora imati o normativnim elementima bica krivicnog dela? Normativna obelezja mogu se shvatiti ispravno samo ako se dovedu u vezu sa pravnim i drugim drustvenim normama. Medjutim, ako bi se od ucinioca trazilo da zna pravnu definiciju normativnih obelezja koja ulaze u bice krivicnog dela, samo pravnici bi mogli dlovati umisljajno. Zato je dovoljno da ucinilac ima predstavu o cinjenicnom stanju koje je zakonodavac zeleo da obuhvati krivicnopravnom normom , odnosno da ima prestavu o znacaju i funkciji koju u drustvenom zivotu imaju u zakonu navedena obelezja, a na cemu se zasniva i njihova pravna ocena.

Volja – voljni element pretpostavlja postojanje odluke ucinioca da preduzme radnju kojom ce ostvariti krivicno delo. On delo zeli ili bar pristaje na njega.

Iako su volja i svest konstitutivni elementi i direktnog i evetnualnog umisljaja, ta dva oblika umisljaja se upravo razlikuju prema tim elementima. Intelekrualni, a narocito voluntaristicki element su drugacije postavljeni kod direktnog odnosno eventualnog umisljaja.

Direktni umisljajPostoji onda kada je ucinilac bio svestan svog dela i hteo

njegovo izvrsenje.Stepen intenziteta elementa svesti i volje je kod direktnog umisljaja veoma visok. Ucinilac zna da svojom radnjom ostvaruje sve bitne elemente bica krivicnog dela, ukljucuuci i posledicu cije nastupanje shvata kao realnu mogucnost. On takodje hoce izvrsenje dela, a u pogledu posledice, on hoce njeno nastupanje.

57

Moze se govoriti o nekoliko situacija u kojima postoji direktan umisljaj. Iako u teoriji iako u teoriji ima oko toga izvesnih rezlika, one se moogu svesti na tri osnovne situacije:

• Prva – ostvarivanje bica krivicnog dela je jedini, pravi cilj preduzimanja radnje – ako se ucinilac odlucio da ostavri bice krivicnog dela, ako on to hoce, ako vrsenjem krivicnog dela zeli da postigne odredjeni cilj, postojace diraktan umisljaj ma koliko mu verovatno izgledalo ostvarenje svih bitnih obelezja tog dela, pod uslovom da to smatra mogucim (primer: provalnik zna da mora da neutralise zastitne uredjaje, zeli to, ali nije siguran da ce moci. Ipak je ubedjen da ce moci)

• Druga – kada uciniocu osvarenje bica krivicnog dela sluzi samo za postizanje nekog drugog cilja – (primer: ubistvo radnika obezbedjenja banke u cilju obijanja sefa iste. Dakle to ce biti direktan umisljaj jer je bio svestan da to ukljucuje eventualno ubistvo cuvara radi ostvarivanja cilja). Neka krivicna dela po svojoj prirodi sluze upravo ostvarivanju nekog drugog cilja (npr. falsifikovanje isprave) i vrse se sa direktnim umisljajem onda kada je ucinilac svestan da time postize odredjeni cilj i to hoce.

• Trece – kada ucinilac hoce jedno delo ali uz to delo sasvim izvesno (zbog nacina radnje izvrsenja, upotrebljenog sredstva…) dolazi do izvrsenja drugog dela - U stvari, svest ucinioca o drugom delu, o sasvim izvesnom nastupanju odredjene uzgredne posledce, daje osnova za stav da ucinilac hoce to drugo delo, odnosno da postoji voljni element.S obzirom na vreme kada dolazi do ostavrenja tog uzgrednog dela, odnosno posledice, razlikuju se dva slucaja: (1) kada posledica nastupa istovremeno (primer: aktiviranje eksplozivne naprve u avionu radi ubistva jednog odredjenog lica, a usput poginu svi ostali u avionu); (2) nastupa kasnije kao nuzna posledica vrsenja krivicnog dela koje se htelo (primer: ubistvo majke sa malim detetom, koja se nalazi na nekom usamljenom mestu i posledica cijeg ubisva je smrt deteta, a to je i bila prethodna namera).

Eventualni umisljajPostoji kada je ucinilac bio svestan da usled njegovog

cinjenja ili necinjenja moze nastupiti zabranjena posledica ali je pristao na njeno nastupanje.

Intenzitet elementa svesti, a narocito volje, slabije je izrazen nego kod direktnog umisljaja. Dakle, ucinilac je svestan nastupanja posledice, ali nije siguran da ce ona nastupiti. A u pogledu voljnog elementa, razlika je jos veca, jer se ostvaruje u jednoj blazoj formi, formi pristajanja na posledicu.

Znacaj razlikovanja direktnog i eventualnog umisljaja – znacajno je iz pre svega dva razloga: (1) ima krivicnih dela koja se mogu izvrsiti samo sa direktniim umisljajem, a opet jedan manji broj krivicnih dela moze se izvrsiti samo sa eventualnim umisljajem; (2) direktni umisljaj po pravilu znaci visi stepen krivicne odgovornosti u odnosu na eventualni umisljaj, sto je od znacaja kod odmeravanja kazne.

Razlike izmedju eventualnog umisljaja i svesnog nehata – predstavlja jedan od najvaznijih problema kod umisljaja, pa i krivice u celini. Naime, element svesti je isti, a razlika postoji u pogledu elementa volje: kod eventualnog umisljaja ucinilac pristaje na posledicu, kod svesnog nehata on nece nastupanje posledice, ne pristaje na nju. To znaci da se zakonodavac opredelio za teoriju pristajanja. Naime, ona ne resava slucajeve u

58

kojima postoji potpuna ravnodusnost ucinioca u poledu nastupanja posledice (ravnodusnost nije isto sto i pristajanje).

Frankova formula – danas aktuelna. Prema toj formuli postavlja se pitanje da li bi ucinilac preduzeo radnju u slucaju kada bi znao da ce posledica nastupiti (primer: delo ugrozavanja javnog saobracaja, kod obilazenja, a automobil nailazi iz drugog pravca i dovesce u konkretnu opasnost zivote vozaca i putnika u tim kolima). Dakle,

(1) ako je vozac znao, pa se i pored toga odlucio na preticanje, znaci da se saglasio sa posledicom.

(2) Ako bi se uzdrzao od preticanja da je znao da mu drugo vozilo dolazi u susret, postojao bi svesni nehat.

59

Iako teorijski gledano, ova formula postavlja relativno preciznu gramnicu izmedju eventualnog umisljaja i svesnog nehata, njena prakticna vrednost je mala jer se radi o dvostrukom hipotetickom pitanju na koje u konkretnom slucaju tesko dati odgovor. (odgovor na ovo pitanje jos je slozeniji jer ucinilc na taj nacin dovodi u opasnost i svoj zivot).

Normativne teorije – nude jedan normativni kriterijum za postavljanje granice izmedju eventualnog umisljaja i svesnog nehata, a to je stav ucinioca prema zasticenom dobru. Ako je kroz njegovo ponasanje doslo do izrazaja njegovo nepostovanje i bezobirnost prema tom dobru, rec je o eventualnom umisljaju, a ne svesnom nehatu.

Trenutak postojanja – umisljaj mora postojati u momentu izvrsenja krivicnog dela, a kod saucesnika u momentu preduzimanja radnje saucesnistva. Pretodni i naknadni umisljaj (dolus antecedans i dolus subsequens) irelevantni su, odnosno mogu imati znacaj samo prilikom odmeravanja kazne.

Alternativni umisljaj – iako ga nase pravo izricito ne predvidja, postoji kada ucinilac predvidja mogucnost nastupanja dve ili vise konkretno odredjenih posledica koje se medjusobno iskljucuju, a njegova volja je u itom stepenu upravljena na bilo koju od tih posleidica:

(1) ako je rec o istim posledicama , odnosno umisljaj je upravljen na dva ili vise objekata iste vrednosti, treba uzeti da postoji ono krivicno delo koje je i ostvareno.

(2) Kada je rec o razlicitim po tezini posledicama , odnosno kada umisljaj obuhvata alternativno dva ili vise po vrednosti rzlicita zastitna objekta, a nastupi laksa posledica, treba uzeti da postoji pokusaj tezeg krivicnog dela. No osim kada postoji prividni idealni sticaj (kao u navedenom primeru) i tu bi u nekim slucajevima moglo biti sporno da i postoji sticaj dovrsenog i pokusanog dela, ili samo pokusano teze delo.

Nehat (culpa)Nehat(culpa) je laksi oblik, odnosno stepen krivice kod kojeg

postoji krivicna odgovornost samo kada to zakon kod pojedinih krivicnih dela izricito propisuje (clan 11. stav 2.). Dakle umisljaj je pravilo, dok je nehat izuzetak (time je on , ne samo sustinski nego i formalno sadrzan u bicu krivicnog dela, tako da on, kao i umislja, ima dvostruki karakter. On je i oblik krivice i subjektivni element bica krivicnog dela).

Za razliku od nekih umisljajnih krivicnih dela koja mogu biti dovrsena i bez nastupanja posledice (koja se iscrpljuju u samoj radnji) nehatna krivicna dela podrazumevaju po svojoj prirodi nastupanje posledice. To je i razlog njihovog postojanja, uprvo taj nepaljiv i nemaran odnos ucinioca prema mogucnostima nastupanja posledice cini sustinu nehatnog delikta.

ZakonClan 14. KZ SRJ: “Krivicno delo je ucinjeno iz nehata kada je ucinilac bio svestan da usled njegovog cinjenja ili necinjenja moze nastupiti zabranjena posledica, ali je olako drzao da ce je moci spreciti ili da ona nece nastupiti; ili kad nije bio svestan mogucnosti nastupanja zabranjene posledice, iako je prema okolnostima i prema svojim licnim svojstvima bio duzan i mogao biti svestan te mogucnosti”.Dakle, zakon razlikuje dve vrste nehata: svesni i nesvesni.

60

Svesni nehat (luxuria) – postoji kada je ucinilac svestan da zbog njegovog cinjenja ili necinjenja moze nstupiti zabranjena posledica, ali olako drzi da ce je spreciti ili da ona nece nastupiti. Dakle, za razliku od umisljaja, narocito eventualnog umisljaja, ucinilac ne pristaje na posledicu.

Postavlja se pitanje: da li postoji svesni nehat ili eventualni umisljaj onda kada se ucinilac oslanja na slucaj, ili na neke sasvim neodredjene okolnosti usled kojih drzi da posledica nece nastupiti? Ukoliko ne postoji materijalni supstrat za realnu procenu da posledica nece nastupiti, treba uzeti da je u pitanju eventualni umisljaj (primer: (1) voznja kroz kratku jednosmernu ulicu uz nadu da nece naici kola iz suprotnog pravca; (2) voznja suprotnom stranom autoputa u nadi da ce ostali automobili, koji idu pravilno, uspeti da izbegnu).

Nesvesni nehat (negligentia) – nesvesni nehat se iskljucivo zasniva na normativnim elementima, jer su psiholoski elementi (svest i volja) kod ucinioca potpuno odsutni. Za postojanje nesvesnog nehata presudna je ocena o tome da li je ucinilac mogao i bio duzan da se drugacije ponasati tako izbegne nastupanje posledice.

U nasoj teoriji, polazeci od resenja iz KZ SRJ, za nesvesni nehat potrebno je kumulativno ispunjavanje objektivnog i subjektivnog uslova (postoje i misljenja da nesvesni nehat treba posmatrati samo sa subjektivnog aspekta). Naime, opravdano je traziti i jedno i drugo: i da je ucinilac mogao i da je bio duzan da predvidi nastupanje posledice. (inace, duznost predstavlja pravni standard i ona se utvrdjuje tako sto se procenjuje da li bi jedan prosecan gradjanin u konkretnom slucaju bio svestan mogucnosti nastupanja posledice, tj. utvrdjuje se standardno, uobicajeno ponasanje u konkretnoj situaciji.

Kada nece postojati nesvesni nehat:

(1) kada je ispunjen samo jedan uslov (nisu komulativno ostvarena oba)

(2) ukoliko su sposobnosti ucinioca bile ispod sposobnosti (zbog cega nije mogao da predvidi posledice)

(3) ukoliko su sposobnosti ucinioca iznad posebnih posobnosti obicnog gradjanina (zbog cega je on mogao da predvidi posledice).

Slucaj – kod slucaja nema krivice, tu prestaje krivicna odgovornost, tj. postoji samo objektivna veza (uzrocnost) ali ne i subjektivna veza izmedju ucinioca i dela makar ona bila zasnovana i na normativnim elementima (nesvesni nehat), jer nema mogucnosti ili duznosti da se predvidi nastupanje posledice.

Osnovi iskljucenja krivicne odgovornosti

NeuracunljivostUcinilac koji je krivicno delo ucinio u stanju neuracunljivosti ne moze biti

smatran krivim, odnosno krivicno odgovorim.Postoji pretpostavka uracunljivosti, a u slucaju sumnje u

pogledu uracunljivosti, utvrdjuje se da li ona postoji kod ucinioca ili ne,m u svakom konkretnom slucaju.

61

Metodi utvrdjivanja postojanja neuracunljivosti:Postoje tri metoda: bioloski, psiholoski i mesoviti:

(1) Psiholoski metod – merodavne su samo posledice, odnosono poremecaju koji dolaze na psihickom planu.

(2) Bioloski metod – u obzir se uzimaju samo odredjena bolesna, abnormalna psihicka stanja.

(3) Mesoviti metod – trazi i jedno i drugo, i uzrok i posledicu.

Polazeci od mesovitog, biolosko-psiholoskog metoda, resenje u nasem krivicnom pravu zahteva kako ostvarivanje bioloskog tako i ostvrivanje psiholoskog osnova (cl.12.st.1. KZ SRJ: “Nije uracunljiv ucinilac koji u vreme izvrsenja krivicnog dela nije mogao shvatiti znacaj svog dela ili niije mogao upravljati svojim postupcima usled trajne ili privremene dusevne bolesti, privremene dusevne poremecenosti ili zaostalog dusevnog razvoja (neuracunljivost)”.

Bioloski osnov se moze ispoljiti u tri oblika:

(1) Dusevna bolest – koja moze biti trajna ili privremena. Dakle, zakon pravi razliku prema mogucnostima izlecenja odnosno trajanju bolesti. S obzirom na uzrok dusevne bolesti mogu biti: egzogene (one koje su izazvane nekim spoljnim faktorima koji spolja deluju na organizam gde se njihovo dejstvo moze ustanoviti, pa se stoga govori o dusevnim bolestima (psihozama) koje su organski uslovljene), i endogenim (one dusevne bolesti ciji je uzrok unutrasnji, kod kojih se ne mogu dokazati organski uzroci (shizofrenija, paranoja…)).

(2) Privremena dusevna poremecenost – obuhvata kako normalna (san), tako i neka patoloska stanja koja su prolaznog karaktera. To mogu biti stanja izazvana jakim afektima ili intoksikacijama usled dejstva droga ili uzimanja alkohola…

(3) Zaostali dusevni razvoj (oligofrenija) – takva forma dusevne poremecenosti gde je ostecena inteligencija bez obzira na uzrok (moze se stepenovati: laka, srednja i teska).

Psiholoski osnov se moze manifestovati u dva oblika:

(1) odsustvo moci rasudjivanja – predstavlja nemogucnost shvatanja znacaja svog dela. To je u slucajevima kada ucinilac ne shvata prirodni znacaj svog dela, kada nije svestan delovanja prirondnih zakona ili ne shvata drustveni znacaj svoga dela.

(2) Odsustvo moci odlucivanja – kada je ucinilac u nemogucnost da upravlja svojim postupcima. To su slucajevi kada je ucinilac izgubio vlast nad voljom, iako, ima pravilnu predstavu o znacaju svog dela, prirodnim zakonima…

Zakonski uslov u pogledu ovog slucaja postavljen je alternativno.

Medjutim, ono sto je postavjeno kumulatino jeste postojanje jednog bioloskog i jednog psiholoskog uslova, pa bilo koja kombinacija odredjenih predstavlja osnov za neuracunljivost.

Trenutak izvrsenja – obe komponente moraju postojati (odnosno, mora postojati uracunljivost) u trenutku izvrsenja dela.

62

Naknadna ima samo procesni znacaj (to je osnov za prekid istrage, odnosno za obustavljanje krivicnog postupka).

Konkretizacija – neuracunljivost se uvek utvrdjuje samo u odnosu na odredjeno krivicno delo. To dalje znaci da je moguce da jedan ucinilac bude u istem vremenskom momentu u odnosu najedno delo neuracunljiv, a u odnosu na drugo uracunljiv.

Zakonska posledica uracunljivosti – lice koje svojom radnjom ostvari sve elemente bica nekog krivicnog dela u stanju neuracunljivosti nije za to delo krivicno odgovorno, odnosno kao krajnji rezultat se uzima da ne postoji ni krivicno delo jer nije ostvaren njegov subjektivni element.

U odnosu na neuracunljivog ucinioca, pod uslovom da je opasan za okolinu (a svakako jeste cim je ucinioc) mogu biti primenjene odredjene mere bezbednosi. To su mere: (1) obaveznog psihijatrijskog lecenja i cuvanja u zdravstvenoj ustanovi (cl.63. KZ SRJ); (2) obaveznog psihijatrijskog lecenja na slobodi (cl.64. KZ SRJ). Uz njih postoje i jos neke mera, a to su zabrana vrsenja poziva, delatnosti ili duznosti; zabrana upravljanja motornim vozilom i oduzimanje redmeta (cl.62.st.2. KZ SRJ).

63

Bitno smanjena uracunljivostNije osnov koji iskljucuje krivicnu odgovornosti. Sustinski

se razlikuje od uracunljivosti i ima sasvim drugi krivicnoprvni znacaj.U vreme nastanka, bilo je onih koji su bili protiv stepenovanja uracunljivosti. Medjutm, danas je ovaj institut nesporan.

Zakon:

Clan 12. stav 2. KZ SRJ: “Ucinilac krivicnog dela cija je sposobnost da shvati znacaj svog dela ili sposobnost da upravlja svojim postupcima bila bitno smanjena usled nekog stanja iz stava 1. ovog clana moze se blaze kazniti (bitno smanjena uracunljivost)”.

Izmedju neuracunljivosti i bitno smanjene uracunljivosti postoji kvlitativna razlika: bitno smanjena uracunljivo lice je krivicno odgovorno za delo koje je ucinilo u stanju bitno smanjene uracunljivosti.

Ona postoji i onda kada je sposobnost ucinioca da shvati znacaj svog dela ili sposobnost da upravlja svojim postupcima usled jednog od tri zakonska oblika dusevne poremecenosti bila bitno smanjena.

Posto je bitno smanjen ucinilac krivicno odgovoran, njemu se mogu izreci sankcije koje se izricu krivicno odgovornom uciniocu (kazna, mere upozorenja…). Medjutim, zakon, uvazavajuci specificnosti ovog stanja, predvidja mogucnost ublazavanja kazne, kao i mogucnost izricanja uz kaznu mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog ;ecenja i cuvanja u sdravstvenoj ustanovi iz clana 63. KZ SRJ. Ili obaveznog psihijatrijskog lecenja na slobodi (cl.64.st.3 KZ SRJ).

Trenutak postojanja – kao i kod svega, bitno smanjena uracunljivost mora postojati u trenutku izvrsenja krivicnog dela. Takodje, ona se procenjuje i u odnosu na svako konkretno krivicno delo.

Bitno smanjena uracunljivost se razlikuje od obicne smanjene uracuinljivosti – obicnu smanjenu uracunljivost poznaje nasa sudska praksa i teorija, ali ne i zakn. Ona predstavlja dalje stepenovanje uracunljivosti. Medjutim, ona moze imati smao karakter olaksavajuce okolnosti kod odmeravanja kazne prilikom stepenovanja krivicne odgovornosti.

Stvarna zabludaPojam i vrste stvarne zablude

Zabluda u najsirem smislu jeste nepostojanje svesti, ili postojanje pogresne svesti o nekim okolnostima.

Clan 16. KZ SRJ razlikuje dve vrste stvarne zblude:

(1) Zabludu o stvarnim obelezjima bica krivicnog dela – obicno se naziva zabluda u uzem smislu – deluje na element predvidjenosti dela u zakonu (bice krivicnog dela). Postoji onda kada kod ucinioca ne postoji svest o bilo kojoj stvarnoj okolnosti koja ulazi u bice krivicnog dela. Zabluda se moze odnositi samo na jednu stvarnu okolnosti, koja cini sastavni deo obelezja krivicnog dela, ukoliko je to presudno za postojanje krivicnog dela. Po prirodi stvari, zabluda se odnosi na neko objektivno obelezje bica krivicnog dela, tj. zabluda ne moze postojati u odnosu na ono sto cini subjektivno bice krivicnog dela.

64

(2) Zabluda o razlozima iskljucenja protivpravnosti – obicno se naziva zabluda u sirem smislu – deluje u odnosu na element protivpravnosti. Postoji onda kada je ucinilac u zabludi u pogledu neke stvarne okolnosti cije bi postojanje, uz druge uslove, vodilo iskljucenju postojanja krivicnog dela. Tu nije rec o tome da ucinilac pogresno smatra da njegovo delo nije protivpravnost, vec o tome da se zabluda odnosi na neku stvarnu okolnosti cije bi postojanje dovelo do primene nekog osnova koji iskljucuje krivicno delo.

Otklonjiva i neotklonjiva:

Neotklonjiva pravna zabluda – postoji kada ucinilac u konkretnoj situaciji nikako nije mogao imati pravilnu predstavu o relevantnoj stvanoj okolnosti

Otklonjiva pravna zabluda (stvarna zabluda iz nehata)– kada je ucinilac prema okolnostima konkretnog slucaja i prema svojim licnim svojstvima mogao i bio duzan da ima pravilnu predstavu o relativnim stvarnim okolnostima koje ulaze u bice krivicnog dela.

Krivicnopravno dejstvo stvarne zablude:Stvarna zabluda, bilo da li je otklonjiva ili neotklonjiva,

uvek iskljucuje umisljaj. Medjutim, samo neotklonjiva pravna zabluda iskljucuje i

umisljaj i nehat, tj. uvek iskjucuje krivicnu odgovornost. Naime, clan 16. stav 1. KZ SRJ kaze: “Nije krivicno odgovoran ucinilac koji u vreme izvrsenja krivicnog dela nije bio svestan nekog njenovog zakonom odredjenog obelezja;ili koji je pogresno smatrao da postoje okolnosti prema kojima bi, da u stvarno postojale, to delo bilo dozvoljeno”.

Otklonjiva pravna zabluda (zabluda iz nehata – ne iskljucuje krivicnu odgovornost za nehat. Clan 16. stav 1. KZ SRJ kaze: “Ako je ucinilac bio u zabludi usled nehata, krivicno je odgovorn za krivicno delo ucinjeno iz nehat kad zakon i za takvo delo odredjuje krivicnu odgovornost”.

Zabluda o predmetu, licu i uzrocnoj veziSlucajevi zablude o objektu radnje, a to su Zabluda o predmetu (error in

objecto) i zabluda o licu (error in persona), nisu releventni za krivicno pravo kada su predmet ili lice istog kvaliteta

Zabluda o uzrocnoj vezi (aberratio ictus), tj. kada ucinilac prouzrokuje posledicu na drugom objektu radnje krivicnog dela, a ne na onom na kojem je hteo, vladajuce shvatanje je da ovu situaciju treba resavati tako da se uzme da postoji sticaj krivicnog dela u pokusaju sa sticajem nehatnog krivicnog dela.

Pravna zabludaPojam pravne zablude

Zakon: clan 17. KZ SRJ: “Ucinilac krivicnog dela koji iz opravdanih razloga nije znao da je to delo zabranjeno moze se blaze kazniti ili osloboditi od kazne”.

U nemackoj teoriji postoji podela na direktnu i indirektnu pravnu zabludu.Direktna pravna zabluda – postoji kada ucinilac ne zna da je

ponasanje koje preduzima u zakonu predvidjeno kao krivicno delo (primer: kupovina ili prodaja strane valute van ovlascenih mest, a ne zna da je to krivicno delo).

Indirektna pravna zabluda – postoji kada postoji neka pravna zabluda u pogledu nekog osnova koji iskljucuje protivpravnost. Naime ucinilac pogresno procenjuje postojanje pravnh uslova za primenu nekog od tih osnova, ili pogresno smatra da nesto predstavlja osnov koji iskljucuje protivpravnost (primer: ucinilac misli da je dozvoljena nuzna odbrana na nuznu odbranu).

65

I u jednom i u drugom slucaju pravne zablude kod ucinioca ne postoji svest o zabranjenosti dela koje cini. To je kod pravne zablude i dovoljno, jer nije potrebno da ucinilac smatra da je delo dozvoljeno. S druge strne stoji eventualna pravna zabluda, kada ucinilac racuna da njegovo delo moze biti zabranjeno, ali ga bez obzira prduzima. Tada se ne nalazi u pravnoj zabludi.

66

Razlike izmedju pravne zablude i stvarne zablude:Kod stvarne zablude, ucinilac ne zna cinjenicnu podlogu krivicnog dela, a kod pravne zablude, on je u zabludi u pogledu zabranjenosti dela.

U slucaju stvarne zablude o bicu krivicnog dela on ne zna neku stvarnu okolnost koja ulazi u to bice, a kod pravne zablude (direktne) on ne na da je to uopste predvidjeno kao krivicno delo, ili pogresno shvata krivinopravnu normu.

U pogledu okolnosti koji iskljucuju protivpravnost, kod stvarne zablude ucinilac pogresno drzi da postoji neka stvarna okolnost koja kada bi zaista postojala doslo bi do iskljucenja protivpravnosti, a time i krivicnog dela, a kod pravne zablude u pogledu osnova koji iskljucuje protivpravnost on zna sve stvarne okolnosti ali ne razume pravni znacaj tih okolnosti (indirektna pravna zabluda).

Kod nekih dela gotovo je nemoguce da postoji pravna zabluda. Ovde je od znacaja podela krivicnih dela na mala in se i mala prohibita.Mala in se – zlo samo po sebi – iskljuceno je postojanje pravne zablude (ubistvo, kradja), smatra se da su neka dela nepromenjiva.Mala prohibita – sasvim je moguce postojanje pravne zablude, jer za mnoge propise ne znaju cak ni pravnici (neka krivicna dela u oblasti privrednog i finansijskog poslovanja…).

Krivicnopravni znacaj pravne zabludePravna zabluda u nasem zakonodavstvu ne utice na postojanje ili

nepostojanje krivicne odgovornosti, ona moze da utice samo na kaznjavanje. To proizilazi iz clana 17. KZ SRJ.

Medjutim, samo pravna zabluda iz opravdanih razloga moze imati karakter fakultativnog osnova za oslobodjenje od kazne, dok obicna pravna zabluda moze eventualno da bude samo obicna olaksavajuca okolnost koja u nekim slucajevima moze uticati na stepenovanje krivicne odgovornosti prilikom odmeravanja kazne u okviru kazne propisane za krivicno delo koje je ucinjeno u stvarnoj zabludi.

Resenje iz KZ SRJ, clan 17. polazi od principa error iuris nocet (nepoznavanje prava skodi). To resenje ne odgovara stanju u savremenim drustvima ge su pravne, pa i krivicnopravne norme brojne i slozene. Ipak, ono donekle uvazava realnost time sto predvidja korekciju tog nacela, dozvoljavajuci mogucnost ublazavanja, pa i oslobadjanja od kazne. Da bi se to desilo, potrebno je da ucinilac iz opravdanih razloga bude u pravnoj zabludi.

Neotklonjiva pravna zabluda – iskljucuje krivicnu odgovornost. Izuzetno i u nekim slucajevima otklov\njive prvne zablude mogu postojati opravdani razlozi, ali je stepen opravdanosti nizi a ima i manje opravdanja da sud iskoristi mogucnost u pogledu ublazavanja, odnosno oslobodjenja od kazne. Kod nas je, smatra se, obligatorno oslobadjanje od kazne u slucaju neotklonjive pravne zablude, iako je to i danas sumnjivo.

Neznanje pravnog propisa, pravna zabluda, moze osloboditi samo od kazne, medjutim krivicna odgovornost ipak postoji.

Sila i pretnja (prinuda)Treba razlikovati apsolutnu silu (neodoljivu silu; vis absoluta) kompulzivnu silu (vis compulsiva) i pretnju.

Apsolutna sila iskljucuje postojanje krivicnog dela. KZ SRJ podrazumeva pod silom “Kao sila smatra se i primena hipnoze i omamljujucih sredstava, s ciljem da se neko protiv svoje volje dovede u nesvesno stanje ili onesposobi za otpor” (cl.113.st.10.).

67

Postoji saglasnost oko toga da se uvek kada je prema nekome primenjena sila takvog intenziteta da joj se on nikako nje mogao odupreti, nego je bio prinudjen da ostvari bice krivicnog dela, a krivicno delo ne postoji zato sto nema voljne radnje. Dakle, oko pitanja vezanih za apsolutnu silu nema nikakvih sporova.

Kompulzivna sila – predstavlja upotrebu fizicke snage prema nekom licu sa ciljem da se onoprinudi da izvrsi odredjeno krivicno delo. Ona u vecoj ili manjoj meru utice na donosenje odluke prinudjenog lica, ali to lice ipak nije liseno svake mogudnosti da odlucuje ili da svoju odluku realizuje kao sto je to slucaj kod apsolutne sile. Dakle, posto takva sila ne iskljucuje voljnu radnju, namece se pitanje da li ona moze imati znacaj za postojanje krivice.

Pretnja – predstavlja stavljanje u izgled nekog zla licu koje se prinudjava. Ta pretnja mora da bude ozbiljna i moguca, sto se procenjuje pre svega sa aspekta lica kome je upucena. Treba razlikovati pretnju od opomene, jer je kod pretnje nuzno da lice koje preti na bilo koji nacin doprinese zlu kojim preti.

Sa stanovista KZ SRJ nesporno je da kada u ovim situacijama budu ispunjeni uslovi za krajnju nuzdu, a to je pre svega slucaj kod pretnje, moze doci do iskljucenja postojanja krivicnog dela (dakle, da bi neko izbegao zlo kojim mu se preti ucini krivicno delo, a pri tom budu ostvareni svi ostali uslovi za krajnju nuzdu krivicno delo nece postojati (medjutim, ukoliko se primeni institut krajnje nuzde, dolazi do iskljucenja protivpravnosti, a ne krivice, sto je teorijiski tesko obrazloziti, jer cinjenica da se krivicno delo vrsi pod uticajem sile ili pretnje ne bi trebalo da utice na protivpravnost , jer i u tom delu delo ostaje protivpravno…)

Samostalan znacaj kompulzivne sile i pretnje u krivicnom pravu – misljenja se razlikuju pocev od onoga koje smatra da je iskljucena krivicna odgovornost (Tahovic smatra da kompulzivna sila i pretnja mogu iskljuciti ili umanjiti uracunljivost, ili u nekim slucajevima iskljuciti vinost), pa do onih koji uzimaju da je uticaj kompulzivne sile i pretnje irelevantan (Srzentic-Stajic: znacaj kompulzivne sile i pretnje treba razmatrati samo u okviru instituta nuzne odbrane i kranje nuzde, a ako nisu ispunjeni uslovi za primenu tih instituta onda one mogu uticati samo na odmeravanje kazne).

Razmatranje ovog itanja u okviru krivicne odgovornosti (krivice) – ukoliko postoji voljna radnja, pa makar ona bila i iznudjena, onda na nivou krivice treba utvrditi da li voljna radnja koja je bila posledica upotrebe kompulzivne sile ili pretnje moze biti dovoljan osnov za krivicu.

Krivicno delo izvrseno pod uticajem kompulzivne sile ili pretnje moze biti samo umisljajno krivicno delo. Stoga se pitanje uticaja kompulzivne sile i pretnje uglavnosm svodi na pitanje da li ucinilac deluje umisljajno ako to cini pod uticajem kompulzivne sile i pretnje. Po pravilu, voljni element umisljaja tu postoji. Izuzetno, u nekim ekstremnim slucajevima kada je intenzitet kompulzivne sile i pretnje bio veoma visok, umisljaj bi mogao biti iskljucen (uslov bi bio da je akt prinude bio takav da nije bio moguce uspesan otpor, niti da se akt prinude mogao na neki drugi nacin izbeci. U starijoj literaturi ovo pitanje je zauzimalo znacajnije mesto, pa se kao neki kriteirjum uzimao stav da je odgovornost prinudjenog iskljucena onda kada je primena kompulzivne sile ili pretnje bila takva da joj se nije mogao pruziti otpor, kada se od prinudjenog nije moglo ocekivati da nadje drugi izlaz (a kao kriterijum za davanje odgovora na to pitanje uzimao se prosecni gradjanin “ni heroj ni kukavica”)).

68

Rasprava u okviru uracunljivosti – moze se postaviti i pitanje postojanja uracunljivosti. Sila i pretnja, mada retko, prouzrokuju privremenu dusevnu poremecenost, koja moze dovesti do neuracunljiosti, a cesce bitno smanjene neuracunljivosti. Prema tome krivica moze nekada biti iskljucena zato sto se prinudjeni nalazio u neuracunljivom stanju (ali bi tada trebalo da se radi o neuracunljivosti a ne o pretnji i sili, pa smatram da je to nepotrebno).

Moze se zakljuciti da se uticaj sile i pretnje u krivicnom pravu, u zavisnosti od okolnosti konkretnog slucaja, a pre svega u zavisnosti od intenziteta upotreboljene prinude i mogucnosti da joj se odupre, moze resavati na sledece nacine:

(1) apsolutna sila iskljucuje radnju – tako da nema ni tog osnovnog, pocetnog elementa krivicnog dela.

(2) Kompulzivna sila i pretnja mogu, kada su za to ispunjeni uslovi, preko instituta krajnje nuzde iskljuciti postojanje krivicnog dela.

(3) U nekim slucajevima uracunljivost ce biti bitno smanjena ili ce cak postojati neuracunljivost.

(4) I najzad, ima situacija kada ce biti iskljcen umisljaj , jer ce pre svea nedostajati njegov voljni element.

Posebni slucajevi odgovornosti u krivicnom rpavu

Actiones liberae in causaKZ SRJ clan 12. stav 3. “Krivicno je odgovoran ucinilac krivicnog dela

koji upotrebom alkohola, droga ili na neki drugi nacin dovede sebe u stanje u kome nije mogao da shvati znacaj svog dela ili upravljati svojim postupcima, ako je pre nego se doveo u to stanje delo bilo obuhvaceno njegovim umisljajem ili je u odnosu na krivicno delo kod njega postojao nehat, a zakon za takvo delo predvidja krivicnu odgovornost za nehat”. Ovde je predvidjen institut actiones liberae in causa (seu ad libertatem), tj,. radnje slobodne u uzroku (ili vezane za slobodno stanje).

Njegov cilj je jeste resavanje problema krivicne odgovornosti unih ucinilaca koju su krivicno delo ucinili u stanju neuracunljivosti, ali su sami sebe doveli u to stanje (otuda i naziv: iako je u momentu izvrsenja (in actu) njegove radnje nisu bile slobodne, tj. on je bio neuracunljiv, u jednom prethodnom stanju (in causa), pre nego sto je prouzrokovano stanje sopstvene neuracunljivosti, njegove radnje su bile slobodne u smislu skrivljenog zapocinjanja uzrocnog toka koji se zavrsio vrsenjem krivicnog dela u neuracunljivom stanju).

Iz kriminalno-politickih razloga, ovaj institut dozvoljava jedini izuzetak od pravila da se krivicna odgovornost (uracunljivost i krivica) utvrdjuju u vreme krivicnog dela. Taj se momenat u odnosu na vreme izvrsenja krivicnog dela pomera unazad, tj. u vreme pre nego sto je ucinilac sam sebe doveo u stanje neuracunljivosti u kome je izvrsio krivicno delo.

Iz zakona proizilazi da kod ucinioca mora postojati umisljaj ili nehat, te stoga moramo razlikovati dve situacije:

(1) umisljajna actio libera in causa – ucinilac se sa umisljajem dovodi u stanje neuracunljivosti u kome vrsi krivicno delo u odnosu na koje je postojao umisljaj (direktni ili eventualni) u momentu actio praecedens.

69

(2) Nehatna actio libera in causa – kod ucinioca postoji u momentu prethodnog delovanja (actio praecedens) nehat (svesni ili nesvesni) u odnosu na krivicno delo koje je kasnije ucinio u stanju neuracunljivost, u koje je sam sebe doveo iz nehata ili sa umisljajem. (u praksi su mnogo cesce sitacije kada postoji nehat u odnosu na delo u neuracunljivom stanju u koje se ucinilac sam doveo). U okviru te situacije moguca su setiri slucaja: direktni umisljaj, eventualni umuisljaj, svesni nehat i nesvesni nehat.

Institut actiones liberae in causa primenjuje se i kod krivicnih dela necinjenja – ako ucinilac dovede sebe u stanje neuracunljivosti a bio je svestan da u tom stanju svojim propustanjem moze ostvariti bice krivicnog dela a to je i hteo, odnosno pristao na to, ili je pak olako drzao da do toga nece doci, odnosno nije bio svestan toga ali je to morao znati i bio je duzan, postojace njegova krivicna odgovornost.

Ukratko receno, za primenu instituta actiones liberae in causa postrebno je da kumulativno budu ispunjena dva uslova:

(1) da je ucinilac sam sebe doveo u stanje neuracunljivosti – zakon kao tipicne radnje dovodjenja u to stanje navodi upotrebu alkokhola ili droga, ali to mogu biti i drugi nacini.

(2) Da je u tom stanju ucinio krivicno delo u odnosu na koje je kod njega, u momentu pre nego sto se doveo u to stanje, postojao umisljaj ili nehat (ukoliko j zakonom uopste predvidjen nehatni oblik).

Da li se primenjuje u slucaju dovodnjeja sebe u stanje bitno smanjene uracunljivosti - Institut actiones liberae in causa, dakle, primenjuje se samo onda kada se ucinilac doveo u stanje neuracunljivosti i nesporno je da se ne primenjuje onda kada se neko doveo samo u stanje bitno smanjene uracunljivosti.

Zakon tu mogucnost ne iskljucuje ni onda kada neko sam sebe do bitno smanjene uracunljivosti. No, logickim tumacenjem (argumentum a fortori) ta se mogusnost u ovoj situaciji ozbiljno dovodi u pitanje. Jer, ako se neko ko se dovede u stanje neuracunljivosti kaznjava istom onom kaznom kao da je bio uracunljiv, zasto bi se onda mogla ublaziti kazna onome uciniocu koji se doveo samo u stanje bitno smanjene uracunljivosti. Cak, to tim pre vazi za onoga ko se samo doveo u stanje bitno smanjene uracunljivosti.

Odgovornost za krivicna dela kvalifikovana tezom posledicomPostoji veci broj krivicnih dela koja osim svog osnovnog oblika imaju i svoje

teze oblike u slucaju da iz osnovnog oblika proizadje teza posledica (primer: izvrsilac hoce da nanese zrtvi teske telesne povrede, a ubije zrtvu).

To pitanje regulisano je opstom odredbom, tj. vazi issto pravilo za sva krivicna dela. KZ SRJ, clan 15.: “kada je iz krivicnog dela proizasla teza posledica za koju zakon propisuje tezu kaznu, ta se kazna moze izreci ako je ucinilac u odnosu na tu posledicu postupao iz nehata”.

Dakle, za odgovornost za krivicna dela kvalifikovana tezom posledicom potrebno je da se ta teza posledica moze pripisati nehatu (svesnom ili nesvesnom). Medjutim, postojanje nehata u odnosu na tezu posledicu, po pravilu, nije lako utvrditi. To je, pre svega, zbog toga sto se dari o specificnoj situaciji gde je umisljaj ili nehat ucinioca upravljen ka osnovnom delu i njegovoj posledici.

Sporna pitanja:70

Da li osnovno delo moze ostati u pokusaju a da postoji odgovornost za tezu posledicu? – u praksi se na ovo pitanju uglavnom odgovara potvrdno.

Da li u odnosu na tezu posledicu uvek mora postojati nehat? – Da, gramaticko tumacenje upucuje na to. Izuzetno, odgovornost za krivicno delo kvalifikovano tezom posledicom postoji u dva slucaja kada je u odnosu na tu posledicu postojao umisljaj:

(1) Kada teza posledica sama po sebi, ne predstavlja krivicno delo.

(2) Slucajevi kada se za krivicno delo kvalifikovano tezom posledicom moze izreci teza kazna, nego primenom odredaba za odmeravanje kazne izvrsene u sticaju (neprihvatljivo je da se uciniocu moze izreci stroza kazna kada je, u odnosu na tezu posledicu, postupao iz nehata nego kada je umisljajno zeleo da teza posledica nastupi)

Zato odredbu clana 15. KZ SRJ treba tumaciti onako kako je ova konstrukcija postavljena i formulisana u nekim stranim zakonodavstvima: da je u odnosu na tezu posledicu postojao BAR nehat (sto ne iskljucuje i vise, tj. postojanje umisljaja).

Nije sporno da je moguca primena odredbe clana 15. KZ SRJ i onda kada je osnovno krivicno delo izvrseno iz nehata.

Odgovornost za krivicna dela ucinjena putem stampe i drugih sredstava javnog obavestavanja

Sredstva javnog obavestavanja mogu se iskoristiti za izvrsenje razlicitih krivicnih dela (kleveta, pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uredjenja…). Vodjenje postupka prema izvrsiocu, tj. autoru informacije cesto je otezano, a u nekim slucajevima i sasvim onemoguceno. To iziskuje ustanovljavanje posebnih pravila o krivicnoj odgovornosti za krivcna dela ucinjena putem stampe i drugih sredstava javnog informisanja.

Zakon – odredbama clanova 27.i 28.i 29. KZ SRJ regulisana je ova stvar:Stav 27. KZ SRJ: “Stav 1:Za kriminlna dela ucinjena putem novina ili druge povremene stampane publikacije, putem radija, televizije ili filmskih novina krivicno je odgovoran odgovorni urednik, odnosno lice koje ga je zamenjivalo u vreme objavljivanja informacije:

1. ako je do zavrsetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom autor ostao nepoznat;

2. ako je informacija objavljena bez saglasnosti autora;3. ako su u vreme objavljivanja informacije postojale

stvarne ili pravne smetnje za gonjenje autora koje i dalje traju.

Stav 2:Nije krivicno odgovoran urednik, odnosno lice koje ga zamenjuje, ako iz opravdanih razloga nije znao za koju od okolnosti navedenih u tac.1 do 3. stava 1. ovog clana”.

Clan 28. KZ SRJ:“Stav 1: Kad postoje uslovi iz clana 27. ovog zakona, krivicno su odgovorni:

1. izdavac – za krivicno delo ucinjeno putem nepovremene stampane publikacije, a ako nema izdavaca ili postoje stvarne ili pravne smetnje za njegovo gonjenje – stampar koji je za to znao;

2. proizvodjac – za krivicno delo ucinjeno putem gramofonske ploce, magnetofonske trake, filma za javno i privatno prikazivnje i dijapozitiva, fonograma, videosredsava,

71

auditivnih sredstava ili slicnih sredstava komuniciranja namenjenih sirem krugu lica.

Stav 2: ako je izdavac, stampar ili proizvodjac pravno lice ili drzavni organ, krivicno je odgovorno lice koje odgovara za izdavanje, stampanje ili proizvodnju”.

Clan 29.KZ SRJ: “Odredbe o krivicnoj odgovornosti lica navedenih u cl.27, 28. ovog zakona primenjuju se samo ako ta lica nisu krivicno odgovorna po opstim odredbama o krivicnoj odgovornosti ovog zakona”(Ovde se govori o supsidijarnom karakteru ovih odredaba, sto znaci da ce navedena lica najpre odgovarati ako su preduzeli radnju izvrsenja krivicnog dela ili su prema opstim pravilima bili saucesnici u delu autora).

Krivicna odgovornost pravnog licaRazvoj i stanje u svetu

Specificnost pravnih lica predstavljale sy skoro nepremostivu prepreku za iznalazenje adekvatnog resenja u okviru krivicnog prava i krivicne odgovornosti. Tome na putu stoje pre svega neka osnovna nacela savremenog krivicnog prva (nacelo subjektivne individualne odgovornosti, nacelo nulla poena sine culpa, neprihvatljivost kolektvinog kaznjavanja…). I na pravno-dogmatskom planu tesko je naci odgovarajuca resenja. Da je to ipak moguce pokazuju neka, za sada retka, strana zakonodavstva.

Najznacajnije koncepcijsko pitanje tice se krivicne, odnosno, kaznene odgovornosti pravnog lica u sirem smislu. O tome postoje tri stava:

(1) Prvi – odbacuje kako krivicnu, tako i svaku drugu kaznenu odgovornost pravnog lica.

(2) Drugi – odbacuje krivicnu odgovornost, ali prihvata kaznenu odgovornost ili kao neku odgovornost sui generis, ili pak kao odgovornost za druge kaznjive delikte (pre svega prekrsaje).

(3) Treci – da i pored brojnih teskoca, krivicna odgovornost pravnih lica ne samo moguca, vec potrebna i opravdana.

Cini s da najvise opravdanja ima ova druga (medjutim, meni se cini da ima ova treca).

Pitanje kaznene odgovornosti pravnog lica uvek je bilo sporno, pa se i neka uobicajena shvatanja moraju prihvatiti sa odredjenim rezervama, pre svega nacelo ‘societas delinquere non potest”.

Jos je u rimskom pravu bilo dileme po ovom pitanju, ali je tamo delikt bio smatram deliktom lica koji ga sacinjavaju. U srednjem veku, teorija nije bila bas jedinstvena po ovom pitanju. Prvi put se javlja u Engleskom pravu a tek polovinom 19. veka dolazi do prvih precendenata kojima se dozvoljava kaznjavanje pravnih lica. Godine 1899. to je potvrdjeno donosenjem “Interpretation Act”-a.

Izuzimajuci anglosaksonsko pravo, danas su i dalje u manjini zemlje cije zakonodavstvo predvidja krivicnu odgovornost pravnh lica u pravom smislu. U Evroi, medjutim, u poslednje vreme uocava se jasan trend uvodjenja odredjenih oblika odgovornosti pravnih lica. Najpre u Holandiji (1976), zatim u svedskoj (1986). Osim Francuske, sledece zemlje su uvele odredjene oblike krivicne odgovornosti: Norveska 1991; Finska 1995; Spanija 1995; Danska 1996; Belgija 1999. Ovakav razvoj je i rezultat odredjenih inicijativa u okviru saveta Evrope i Evropske Unije. (Savet Evrope je 1988. godine doneo preporuku broj P (88) 18

72

zemljama clanicama da uvedu krivicnu odgovornost pravnih lica, ili druge sisteme kaznene odgovornosti pravnih lica).

Odgovornost pravnih lica u nasem pravuUmesto krivicne odgovornosti ili odgovornosti samo za

prekrsajne delikte, nase je pravo izabralo “sredji put” uvodjenjem specificne kategorije delikata: privrednih prestupa. I pored drugacijih misljenja preovladjuje stav da su privredni prestupi opravdali svoje postojanje u nasem pravnom sistemu. (mada treba imati i odredjene reerve, pre svega zvbog rznih protivurecnosti kojima obiluje materija privrednih prestupa, takdje, norme su u legislativno-tehnickom smislu nekvalitetne. Takodje, prisutna je i neuskladjenost pojedinih propisanih privrednih prestupa, kako medjusobno, tako i sa krivicnim delima…)

Medjutim, treba imati u vidu da sa uvodjenjem prava o privrednim prestupima, samom cinjenicom da je rec o kaznenoj odgovornosti sui generis, ne resavaju neki problemi koji se javljaju na planu krivicne odgovornosti pravnih lica.

Sadasnja koncepcija odgovornosti za privredne prestupe, nastala je kao rezultat teznji za ustanovljavanjem kaznene odgovornosti pravnih lica kojoj bi cilj bio obezbedjivanje postovanja zakoa i prpisa u oblasti privrednog poslovanja pravnih lica. Postojeca resenja u oblasti prava o privrednim prestupima tesko da mogu ostvariti ambicioznije ciljeve u smislu ostvarivanja zastitne funkcije kako se ona uobicajeno shvata u krivicnom pravu.

Pitanje: da li je opravdanpo postojanje privrednih prestupa i kaznene odgovornosti, ili i pored poznatih prigovora treba uvesti i krivicnu odgovornosti pravnih lica? – iako ima osnova da se tvrdi da kriminalitet pravni lica podrazumeva “nesto vise” od prekrsajne odgovornosti, ipak ne sme se zaboraviti, da krivicno pravo ne sme da odustane od svojih osnovnih nacela i tekovina (ne samo zbog pravno-dogmatskih razloga, nego i zbog toga sto bi uvodjenje u krivicno pravo objektivne odgovornosti, kolektivnog kaznjavanja… sadrzalo u sebi opasnost od prosirivanja tih izuzetaka i na neke druge cituacije). Zato, za sada, nema dovoljno razloga da se napusta “srednji put” iako se on u praksi nije pokazao dovoljno efikasnim.

Objektivna odgovornosti i sankcije prema pravnim licimaSvrha sankcija se ne moze ostvarivati direktnim uticajem na pravno lice kao takvo, vec na njegove organe i clanove.

Da li prtnja kaznom i drugim sankcijama deluje generalno-preventivno na pravna lica? - specificna problem na planu generalne prevencije kod pravnih lica jeste ostvarivanje zahteva da kaznjavanje bude pravedno, jer kazna pogadja i one clanove pravnog lica koji su nevini, odnosno one koji su se cak protivili izvrsenju delikta (zasto nisu prijavili)

U pogledu specijalne prevencije – situacija je relativno jasna, kada su u pitanju opste zastitne mere koje odgovaraju merama bezbednosti u krivicnom pravu. Njihov specijalno-preventivni ucinak se u principu ne moze negirati

Retribucija – u pogledu retribucije, kao eventualnog cilja kazne, treba prihvatitit da ona moze biti ostavrljiva i kod pravnih lica.

Novcana kazna – kao jedina kazna koja se bez teskova moze primenjivati i prema pravnom licu, po pravilu, manje znaci za pravno nego fizicko lice

73

Uslovna osuda – i ostvarivanje njene svrhe, javljaju se jos ozbiljnije sumnje. Ta sankcija je duboko ukorenjena, inkorporisana u sistem individualne subjektivne odgovornosti. Van tog sistema, ona bitno menj svoj karakter i domasaj.

(moje misljenje, je da kazna mora da deluje u dva smera i da ima dvostruku prirodu:

1. novcana kazna – koja ce opteretiti sve clanove prvnog lia, a to ce imati i preventivnu ulogu koja podstice bolji i moralniji menadzment (veci porez, jednokratna kazna)

2. lustrativne mere – sankcije prma fizickim licima unutar pravnog lica koja su odgovorna, u vidu zabrana obaavljanja rukovodjece delatnosti na teritoriji koju pokriva odredjeni krivicni zakon, bar na odredjano vreme (jer trajna bi bila neprihvatljiva)).

Oblici i nacini ostvarivanja krivicnog dela

Pripremanje i pokusaj krivicnog dela

Nacelna pitanja kaznjivosti nedovirsenog krivicnog dela

Osnovno pitanje koje se u vezi sa tim postavlja, jeste gde je granica cije prekoracenje od strane ucinioca znaci njegov ulazak u “kriminalnu zonu”.

Uobicajeno je u nasoj krivicnopravnoj literaturi da se smatra da postoje cetiri moguce faze u ostavrenju krivicnog dela. To su: donosenje odluke, pripremne radnje, pokusaj i dovrseno krivicno delo.

U pogledu kaznjavanja za neke od ovih faza postoji spor izmedju objektivnih i subjektivnih teorija:

(1) subjektivne teorije – polaze od toga da je vec u najranijoj fazi krivicnopravna intervencija opravdana s obzirom na ispoljenu volju ucinioca da izvrsi krivicno delo

(2) Objektivne teorije – smatraju da samo stetne posledice na zastitnom objektu, na pravnom dobru (makar i u obliku ugrozavanja) opravdavaju krivicnopravnu intervenciju.

Donosenje odluke – kada se radi o fazi donosenja odluke (da se izvrsi krivicno delo) postoji saglasnost da za samu odluku ne treba kaznjavati. Uobicajena je izreka: “Cogitationis poenam nemo patitur” (za misli se ne kaznjava). Dakle, ne postoji najznacajniji element pojma krivicnog dela, radnja krivicnog dela.

Pokusaj – kod pokusaja moze da se govori o postojanju cetiri elementa krivicnog dela (i pored toga sto nije nastupila posledica).

Pripremne radnje – kaznjavanje za pripremne radnje tesko je obrazloziti. Kod njih nedostaje radnja krivicnog dela, kao i predvidjenost u zakonu. Osim u slucaju kada su one same proglasene za krivicno delo, pripremnanje nekog krivicnog dela ko i prethodni stadijum pre zapocinjanja njegovog izvrsnja ne moze se obuhatiti

74

opstim pojmom krivicnog dela. Zbog toga je kaznjavanje za pripremne radnje strano bilo kom sistemu opsteg dela i opstem pojmu krivicnog dela. A to je slucaj i sa nasi krivicnom zakonodavstvom.

S obzirom na to da kod pokusaja, a narocito kod pripremnih radnji dolazi do brojnih i po pravilu udaljenih oblika ugrozavanja zastitnog objekta, krivicnopravnu zastitu treba svesti samo na najintenzivnije oblike ugrozavanja.

Osnovni kriterijumi jesu: vrednost zastitnog objekta i intenzitet njegovog ugrozavanja. Potrebno je utvrditi koja je to “minimalna kolicina” intenziteta ugorzavanja i kod najvrednijeg dobra, odnosno mora se postaviti donja granica ispod koje ne bi bila opravdana krivicnopravna intervencija. Tu donju granicu odredjuje intenzitet ugrozavanja ali i jos jedan kriterijum taj kriterijum jeste zabrana zadiranja krivicnog prava u privatnu, licnu sferu gradjana. S tim u vezi, postavlja se pitanje: gde su granice privatnosti? – nije prihvatljivo da se ta granica svede samo na zabranu kaznjavanja misli. Pravo na nepovredivost privatne sfere pojedinca obuhvata bar i saopstavanje svojih misli u privatnom krugu, ili pravo na ”glasno razmisljanje” odnosno pismeno ili na drugi nacin belezenje svojih misli. Ne sme se krivicnopravna zastita postaviti tako da se vec najraniji spoljni znaci njegove opasnosti po zasticeno dobro obuhvataju minimalnom zonom. Dakle, mora se poci od prava gradjana na jednu licnu, od kontrole slobododnu sferu.Takodje, dok neki odnosi izmedju dva lica ne izlaze iz njihove privatne sfere, cinjenica da pojedinac sam preduzima nekok ponasanje ne mora nista da znaci u pogledu privatnosti tog ponasanja. Tu je presudan odnos prema javnosti, odnosno momenat kada ponasanje pojedinca postaje relevantno i za ruge, a ne samo za one koji to ponasanje preduzimaju (drustvena opasnost).

Pripremanje krivicnog dela

Pripremanje, po samoj svojoj prirodi, podrazumeva umisljaj (ne moze se nehatno pripremati krivicno delo). Upravo u umisljaju moze se videti jedno od najvaznijih opravdanja za kaznjavanje i samog pripremanja krivicnog dela.

KZ SRJ u clanu 18. sadrzi odredbe o pripremanju krivicnog dela:Stav 1: Ko sa umisljajem priprema izvrsenje krivicnog dela kaznice se samo kad to zbog posebne drustvene opasnosti samog pripremanja zakon narocito odredjuje.Stav 2: pripremanje krivicnog dela moze se zakonom odrediti kao posebno krivicno delo ili se zakonom moze propisati kaznjavanje za pripremanje odredjenog krivicnog dela.Stav 3: kad zakon propisuje kaznjavanje za pripremanje odredjenog krivicnog dela, pripremanje se moze sastojati u nabavljanju ili osposobljavanju sredstava za izvrsenje krivicnog dela, u otklanjanju prepreka za izvrsenje krivicnog dela, u dogovaranju, planiranju ili organizovanju sa drugima izvrsenja krivicnog dela, kao i u drugim radnjama kojima se ostvaruju usovi za neposredno izvrsenje krivicnog dela a koje ne predstavljaju radnju ucinioca.

Dakle, kao sto stoji u stavu 1, za kaznjivost umisljajnog pripremanja izvrsenja krivicnog dela, potrebno je da je to izricito predvidjeno u posebnom delu.

U stavu 2 stoji da se to moze izvrsiti na dva nacina:

(1) Propisivanjem pripremanja kao posebnog krivicnog dela – tu se, formalno gledajuci, i ne radi o pripremnim radnjama jer ih je zakon podigao na rang izvrsenja. Iz toga sledi da za njih vaze opsti standardi za propisivanje opisa bica

75

krivicnog dela, tako da se neki znacajni posebni problemi ne javljaju kod te vrste pripremnih radnju (primer: kaznjive su pripremne radnje za proizvodnju opojnih droga (cl. 245. st. 3. KZ SRJ)).

(2) Propisivanjem kaznjavanja pripremanja kao faze u ostvarivanju nekog krivicnog dela – problem predstavlja kako odrediti u cemu se one sastoje, kao i kako u konkretnom slucaju postaviti granicu izmedju radnje izvrsenja i pripremne radnje. Upravo zbog tog problema, KZ SRJ nastoji da da jednu okvirnu, orjentacionu definiciju. To je ucinjeno u stavu 3. clana 18. KZ SRJ tako sto su pripremne radnje svrstane u cetiri grupe na osnovu odredjenih kriterijuma. Te cetiri grupe su: - nabavljanje ili osposobljavanje sredstava za izvrsenje krivicnog dela;- otklanjanje prepreka za izvrsavanje krivicnog dela;- dogovaranja, planiranje ili organizovanje sa drugima izvrsenja krivicnog dela;- druge radnje kojima se stvaraju uslovi za neposredno izvrsenje krivicnog dela a ne predstavljaju neposrdno izvrsenje. Ova poslednja grupa jeste sporna jer i dalje ostavlja otvoreno pitanje odredjivanja pojma pripremnih radnju.

Ono sto je znacajno jeste da zakonska defiicija vezuje pripremne radnje za neposredno izvrsenje krivicnog dela, tj. pripremne radnje ne mogu biti udaljene od radnje izvrsenja krivicnog dela.

Kao primere pogedati clanove KZ SRJ: 170, 138.

Pokusaj krivicnog dela

Pojam i vrste pokusajaPokusaj krivicnog dela je nepotpuno ostvarenje bica krivicnog dela. Tu nedostaje

neko o predvidjenih elemenata bica krivicnog dela, a to je po pravilu posledica. (kod pokusaja krivicnoh dela koja u svom bicu nemaju posledicu nedostaje deo radnje izvrsenja, tj. radnja izvrsenja je zapoceta li nije dobrsena).

Pokusaj se u odnosu na pripremne radnje kvalitativno razikuje. On predstavlja krivicno delo, mada nepotpuno, dok pripremanje krivicnog dela samo po sebi nije krivicno delo, ono ne ispunjava zakonski opis nekog krivicnog dela. U praksi je nekada veoma tesko povuci granicu, kriterijum za razgranicenje je relativno jednostavan. Taj kriterijum jeste da li je preduzeta radnja izvrsenja (pokusaja) ili nije (pripremne radnje).

Za postojanje pokusaja krivicnog dela karakteristican je izostanak posledice. To znaci da ucinilac sa umisljajem preduzima radnju izvrsenja delimicno ili u celini, zapocinje radnju izvrsenja ali posledica izostaje.

Clan 19. KZ SRJ:Stav 1: ko sa umisljajem zapocne izvrsenje krivicnog dela, ali ga ne dovrsi, kaznice se za pokusaj krivicnog dela za koje se po zakonu moze izreci zatvor do pet godina ili teza kazna, a za pokusaj drugog krivicnog dela samo kad zakon izricito propisuje kaznjavanje i za pokusaj.Stav 2: ucinilac ce se za pokusaj kazniti u granicama kazne propisane za krivicno delo, a moze se i blaze kazniti.

Kao sto se vidi iz stava 1. treba razlikovati dve situacije i dve vrste pokusaja:

76

(1) Nesvrseni pokusaj – ucinilac je preduzeo samo deo radnje izvrsenja, on radnju izvrsenja nije dovrsio pa samim time nije ni prouzrokovao posledicu.

(2) Svrseni pokusaj – ucinilac preduzima kompletnu radnju izvrsenja, ali iz razlicitih razloga posledica ne nastupa.

Sporno je da li ova podela treba da bude izvrsena na osnovu subjektivnih ili objektivnih kriterijuma – u nasoj teoriji se ovo pitanje ne spominje, dok u stranj preovladjuje subjektivnso shvatanje.

Nastupanje posledice iskljucuje pokusaj. Pokusaj moze postojati od momenta kada je izvrsilac zapoceo radnju izvrsenja, pa sve do momenta nastupanja posledice. Pokusaj i posledica predstavljaju contraditio in adjecto

Izostanak posledice ne znaci uvek i pokusaj krivicnog dela (neka krivicna dela ne mogu postojati u pokusaju, jer je to nemoguce zbog njihove prirode, kao sto je slucaj sa krivicim delima necinjenja, ili zato sto je radnja pokusaja inkriminisana kao dovrseno krivicno delo)

Nastupanje posledice ne znaci uvek postojanje krivicnog dela (usled delovanja nekih drugih uzroka, nastupanje posledice, ali se ucinilac ne moze smatrati krivim za njeno nastupanje…)

Umisljaj – konstitutivni element pokusaja jestu umisljaj ucinioca, jer se pokusaj iz nehata ni hipoteticki ne moze zamisliti, a i kad bi to bilo moguce, to ne bi imalo nikakav krivicnopravni znacaj

Kvalifikovani pokusaj – relevantan prilikom oderavanja kazne. Predstavlja tezu vrstu pokusaja i postoji onda kada je kro pokusaj nekog tezeg krivicnog dela dovrseno neko lakse krivicno delo. U tom slucaju uzima se da postoji samo pokusaj tezeg krivicnog dela (a ne sticaj) ali okolnosti da je kroz pokusaj dovrseno neko lakse krivicno delo treba tretirati kao otezavajucu okolnost prilikom odmeravanja kazne.

Kaznjavanje za pokusajKod kaznjavanja za pokusaj treba razlikovati dva pitanja:

Kod kojih krivicnih dela je pokusaj kaznjiv i kako – resenje u jugoslovenskom krivicnom pravu odredjuje krug krivicnih dela kod kojih je pokusaj kaznjiv vezivanjem za propisanu kaznu. Dakle, polazi se od toga da je kaznjavanje za pokusaj opravdano kod tezih krivicnih dela. Ipak, neophdno je precizirati koja su to krivicna dela. To se cini tako sto se razgranicenje vrsi obzirom na zaprecenu kaznu. Kaznjava se za pokusaj onih krivicnih dela za koja se moze izreci kazna zatvora u trajanju od pet godina ili teza kazna (stav 1. clana 19.) (pri tom, nije znacajno da li je kazna zatvora od 5 godina minimum ili maksimum ili unutar raspona propisane kazne nekog krivicnog dela).

Izuzetno, pokusaj moze biti kaznjen i kod drugih, laksih krivicnih dela. Uslov za to jeste da je kod takvog krivicnog dela izricito propisano da ce se ucinilac kazniti i za pokusaj. Razlg nije njihova teznia vec njihova priroda (tj. potrebna je reakcija jos u ranijoj fazi njihovog ostvarenja).

Kojom kaznom se kaznjava za pokusaj – pokusaj se kaznjava istom kaznom koja je propisana za krivicno delo, ali e kazna moze ublaziti (cl.19.st.2. KZ SRJ).

77

Nepodoban pokusajNepodoban pokusaj postoji onda kada s obzirom na nepodobnost sredstva ili

nepodobnost predmeta radnje krivicnog dela nije bilo moguce prouzrokovati posledicu.Clan 20. KZ SRJ: “Ucinilac koji pokusa da izvrsi krivicno delo nepodobnim

sredstvom ili prema nepodobnom predmetu moze se osloboditi od kazne”.

Dakle, kao sto se vidi iz zakona, uslov je postavljen alternativno, a to ne znaci da je nemoguce i ispunjenje oba uslova. (u stranoj teoriji ima misljenja da postoji i treci uslov, a o je s obzirom na nepodobnost subjekta).

Dve vrste nepodobnog pokusaja:

Apsolutno nepodoban pokusaj – postoji onda kada odredjenim sredstvm ili na odredjenom predmetu ni pod kojim uslovima nije moguce prouzrokovati posledicu

Relativno nepodoban pokusaj – kada u konkretnom slucaju , zbog delovanja odredjenih okolnosti i uslova, odredjenim sredstvima ili na odredjenom prdmetu nije moguce prouzrokovati posledicu.Ovu podelu treba smao uslovno prihvatiti. Naime, granica izmedju apsolutno i relativno nepodobnog pokusaja nije uvek moguce precizno odrediti. Time se moze opravdati resenje iz naseg krivicnog zakonodavstva koje ne pravi podelu na ove dve vrste nepodobnog pokusaja. Ipak, ova podela ima odredjeni znacaj za kaznjavanje za nepodoban pokusaj u onim slucajevima u kojima je moguce izvrsiti razgranicenje. Stepen ugrozavanja zsticenog dobra kod apsolutno nepodobnog pokusaja nizi je nego kod relativno nepodobnog pokusaja.

Irealni pokusaj – razlikuje se od nepodobnog pokusaja. Naime, on nije kaznjiv. Irealni pokusaj je ekstremna varijanta apsolutno nepodobnog pokusaja. Ucinilac veruje da moze da ucini krivicno delo na nacin koji je s aspekta uovicajenog zivotnog iskustva, odnosno za razumntog coveka potpuno besmislen (primer. Pokusaj da se neko ubije koriscenjem crne magije, vradzbina i sl.)

Reenje prihvaceno u KZ SRJ polazi od toga da je opravdano kaznjavati za nepodoban pokusaj. Medjutim, imajuci u vidu cinjnicu da stepen ugrozavanja zasticenog dobra nizi kod nepodobnog pokusaja, zakon predvidja mogucnost oslobodjenja od kazne, sto ukljucuje i imogucnost ublazavanja kazne).

Dobrovoljni odustanakPojam dobrovoljnog odustanka

Uobicajeno je da se smatra da je cilj postojanja instituta dobrovoljnot odustanka od izvrsenja krivicnog dela da se cinilac stimulise da ne izvrsi krivicno delo na taj nacin sto mu se stavlja u izgled mogucnost oslobodjenja od kazne u slucaju da dobrovoljno ne dovrsi zapoceto krivicno delo. Ipak, ne treba razloge traziti samo u tome (cesto im to nije ni poznato, pa odustaju iz drugih razoga). Zato, opravdanje instituta dobrovoljnog odustanka treba gledati u tome sto je u slucaju dobrovoljnog odustanka stepen drustvene opasnosti pokusanog dela u nacelu nizi i sto ponekad sama okolnost da je uinilac dobrovoljno odustao ukazuje da sa aspekta svrhe kaznjavanja nije potrebno izreci kaznu uciniocu.

78

Subjektivna i objektvna komponenta – dobrovoljni odustanak sadrzi subjektivnu i objektivnu komponentu.

Na objektvnom planu potrebno je da ucinilac prestane sa daljim preduzimanjem radnje izvrsenja (kod nesvrsenog pokusaja) odnosno sa preduzimanjem kaznjivih pripremnih radnji (kod svrsenog pokusaja).

U pogledu subjektivnog elementa potrebno je da je odluku doneo sam, pod uticajem unutrasnjih mnotiva, a ne pod uticajem nekih spoljnih okolnosti koje predstavljaju smetnju za dovrsenje krivicnog dela.

Dobrovoljnost, u principu, postoji onda kada je ucinilac i pored toga sto je bio svestan da krivicno delo moze da dovrsi, od njega odustao (nema dobrovoljnosti kada ucinilac pogresno uzima da postoji neka spoljna okolnost koja ga sprecava u dovrsenju krivicnog dela, pa zbog toga odustane). Poseban problem su tzv. Relativne spoljne smetnje, tj. one smetnje koje otezvaju izvrsenje krivicnog dela, ali g ne onemogucavaju (primer silovanja, pa jaci otpor zahteva jacu prisilu, ali ucinilac nije spreman da to ucini). U principu, relativne spoljne smetenje ne iskljucuju dobrovoljnost, ali u slucajevima kada su one takvog intenziteta da bi dovrsenje krivicnog dela za ucinioc znacilo ili povecani rizik za otkrivanje ili uopste izvrsenje krivicnog dela cine bitno tezim, treba uzeti da je dobrovoljnost iskljucena. To je, dakle, fakticko pitanje koje treba procenjivati u svakom konkretnom slucaju.

Kod nesvrsenog pokusaja dovoljno je da se ucinilac suzdrzi od daljeg preduzimanja radnje, s tim da mora definitivno odustati od dovrsenja dela.

Kod svrsenog pokusaja kada ucinilac veruje da je preduzeo sve sa ciljem izvrsenja krivicnog dela, potrebno je njegovo aktivno delovanje kojim on (licno ili preko drugoga) sprecava nastupanje posledice. (dobrovoljni odustanak kod svrsenog pokusaja moguc je samo kod krivicnih dela kod kojih posledica nastupa posle kraceg ili duzeg vremena posle dovrsavanja radnje (temporalni delikti)).Posledica ni u kom slucaju ne sme nastupiti. Zato nema odustanka u slucajevima kada je ucinilac ucinio sve da spreci nastupanje posledice ali ona ipak nastupi (jedino sto se prilikom odmeravanja kazne moze uzeti u obzir kao olaksavajuca okolnost)

Pitanje: sta ako izvrsilac preduzme sve radnje da spreci izvrsenje krivicnog dela, a u medjuvremenu, nezavisno od njega, to ucini neko drugo lice (primer: gurne dete u vodu i dok pliva da ga spasi to ucini neko drugi). Neka zakonodavstva prosiruju slucaj dobrovoljnog odustanka i na slucajeve kada posledica izostane bez doprinosa izvrsioca pod uslovom da je dobrovoljno i ozbiljno nastojao da posledicu spreci.

Kaznjavanje za dobrovoljni odustanakKZ SRJ polazi od nacelnog stava da je dobrovoljni odustanak

kaznjiv. On predstavlja fakultativni osnov za oslovodjenje od kazne (clan 21. stav 3. KZ SRJ) a samim tim i fakultativni osnov za neograniceno ublazavanje kazne.

Ukoliko sud odluci da ucinioca oslobodi kazne za pokusaj krivicnog dela od kojeg je odustao, mora ga kazniti za delo koje je dovrsio kroz pokusaj krivicnog dela koje se oslobadja od kazne (cl.21.st.3. KZ SRJ). Tu je sporno pitanje da li se to odnosi i na ona krivicna dela koja se nuzno izvrsavaju kroz pokusaj nekih krivicnih dela ili samo na druga krivicna dela? (u stvari pitanje je da li je ovom odredbom obuhvacen i kvalifikovani pokusaj). Imajuci u vidu zakonsku formulaciju, treba reci da ce odgovarati samo za krivicna dela odvojena od dela od kojeg je dobrovoljno odustao.(smatram da treba da odgovara za sva dela od kojih nije odustao, a samo za dela koja su nedovrsena, mogu biti predmet oslobodjenja od kazne. Primer. Sve sto prethodi samom silovanju treba da bude

79

kanjeno (uznemiravanje, telesne povrede… a samo silovanje ako se od njega dobrovoljno odustalo moze da bude predmet oslobodnjenja od kazne).

Vreme i mesto izvrsenja krivicnog dela

Vreme i mesto izvrsenja krivicnog dela – opste napomene

Vreme i meste izvrsenja krivicnog dela resena su u nasem zakonodavstvu izricitom odredbom u clanovima 31. i 32. KZ SRJ.

Vreme izvrsenja

Clan 31. KZ SRJ: “Krivicno delo ucinjeno je u vreme kad je ucinilac radio ili bio duzan da radi, bez obzira kad je posledica nastupila.”Vreme izvrsenja krivicnog dela vazno je za resavanje vise pitanja u krivicnom pravu: vremensko vazenje krivicnog zakona, zastarelost, utvrdjivanje krivicne odgovornosti, maloletstvo, krivicna dela koja kao konstitutivno obelezje imaju odredjeno vreme…)

Postoje dva moguca nacina resavanja ovog pitanja:

(1) Teorija delatnosti – vremenom izvrsenja krivicnog dela smatra se vreme kada je preduzeta radnja izvrsenja.

(2) Teorija posledice – vremenom izvrsenja smatra se vreme kada je nastupila posledica. (ovo vreme se razlikuje narocito kod temporalnih delikata, tj. kod onih krivicnih dela kod kojih izmedju preduzete radnje i nastupanja posledice prodje krace ili duze vreme).

(3) Teorija jedinstva – postoji u teoriji, i po njoj se vreme izvrsenja krivicnog dela smatra i vreme kada je preduzeta radnja i vreme kada je nastupila posledica. Ipak, primenom ove teorije doslo bi do neresivih situacija ako se ne bi kao vreme izvrsenja smatrao samo jedan vremenski momenat.

Nas zakon, opredelio se za teoriju delatnosti.

Momenat nastupanja posledice – nije od znacaja za utvrdjivanje vremena izvrsenja radnje krivicnog dela. Tacnije, i za pokusaj vazi da je izvrsen onda kada je preduzeta radnja izvrsenja.

Kod produzenog krivicnog dela – uzima se da je vreme izvrsenja krivicnog dela momenat preduzimanja poslednje radnje koji ulazi u sastav produzenog krivicnog dela.

Kod trajnih krivicnih dela – uzima se da je vreme izvrsenja krivicnog dela vreme kada je dobrsena radnja izvrsenja.

Vreme radnje saucesnistva – KZ SRJ ne odredjuje sta se smatra vremenom radnje saucesnistva, pa je to pitanje u nasoj teoriji sporno. Vladajuce shvatanje polazi od toga da i kod saucesnistva vreme treba vezati za vreme preduzimanja radnje izvrsenja (a ne radnje saucesnistva), s tim sto se dozvoljava da se vreme kada je ono relevantno za utvrdjivanje licnih okolnosti saucesnika od kojih zavisi njegova krivicna odgovornosti odredjuje prema vremenu preduzimanja radnje saucesnistva (navedeni izuzetak je veoma vazan jer ne bi bilo logicno ni prihvatljivo da se uzme da je podrstrekac, npr. neuracunljiv zato sto je je to bio u vreme kada

80

je izvrsilac preduzeo radnju izvrsenja krivicnog dela, iako je bio uracunljiv onda kada je preduzeo radnju podstrekavanja).

81

Mesto izvrsenja

Clan 32. KZ SRJ:Stav 1: Krivicno delo je izvrseno kako u mestu gde je

ucinilac radio ili je bio duzan da radi, tako i u mestu gde je posledica nastupila.

Stav 2: Pripremanje i pokusaj krivicnog dela smatraju se izvrsenim kako u mestu gde je ucinilac radio, tako i u mestu gde je po njegovom umisljaju posledica trebalo da nastupi ili je mogla nastupiti.

Odredjivanje mesta izvrsenja neophodno je u krivicnom pravu zato sto od toga zavisi resavanje vise pitanja: prostorno vazenje krivicnog zakonodavstva, primena republickih krivicnih zakona, krivicna dela koja u bicu kao konstitutivan element sadze odredjeno mesto, u krivicnom procesnom pravu odredjivanje mesne nadleznosti suda… Utvrdjivanje mesta narocito je vazno kod krivicnih dela cija se radnja izvrsenja preduzima u jednom mestu, a posledica nastupa u drugom (distanciona krivicna dela).

Postoje tri pristupa, odnosno tri teorije:

(1) Teroija delatnosti – za mesto izvrsenja relevantna je radnja;

(2) Teorija posledice – za mesto izvrsenja relevantna je posledica;

(3) Teorija ubikviteta (ubique – svuda, na svakom mestu); teorija jedinstva – mestom izvrsenja smatra je i jedno i drugo;

Kod krivicnih dela necinjenja, mesto radnje je ono mesto gde je ucinilac bio duzan da radi, tj. mesto u kome je blagovremenim preduzimanjem radnje mogao da otkloni nastupanje posledice. (u nekim slucajevima to znaci i mesto u koje je ucinilac trebalo da se uputi da preduzme radnju koju je bio duzan da preduzme radi sprecavanja nastupanja posledice. Moguce je, stoga, da se kod krivicnih dela necinjenja izvrsilac uopste ne nalazi u mestu u kome je krivicno delo izvrseno, i to ne samo u mestu u kome je posledica nastupila, nego ni u mestu u kome je propustena radnja koju je izvrsilac bio duzan da preduzme (navesti neki primer).

Ukoliko se izvrsilac posluzi prirodnim silama, zivotinjom, tehnickim napravama… mestom izvrsenja se smatra i ono mesto gde je doslo do dejstva tih sila, odnosno naprava.

Kod pokusaja krivicnog dela i kaznjivih pripremnih radnji – kao mesto izvrsenja smatra se ne samo ono mesto u kome je preduzeta radnja, vec i ono mesto u kome je posledica prema umisljaju ucinioca trebalo da nastupi.

Kod saucesnistva – postojeca odredba, kao ni kod vremena, ne odredjuje sta se smatra mestom u odnosu na saucesnike. Kod vremena je ovo pitanje jos vise sporno nego kod vremena. Jedno misljenje, sa istim obrazlozenjem o akcesornoj prirodi saucesnistva, polazi od toga da je i za saucesnistvo merodavne mesto radnje izvrsenja (a ne mesto saucesnistva), kao i mesto posledice. Drugo misljenje uzima osim tih mesta i mesto gde je preduzeta radnja saucesnistva.ovo je resenje logicno, jer bi se u slucaju prihvatanja prvog resenja doslo do nekih nelogicnih situacija (primer: podstrekavanje na nasoj teoritoriji za krivicno delo koje je izvrseno u nekoj drugoj zemlji, nase krivicno pravo bi moglo da se primeni samo pod uslovima koji vaze za realni ii

82

personalni ili univerzalni princip, umesto jednostavne primene teritorijalnog principa).

Deoba krivicnih dela

Podela krivicnih dela s obzirom na radnju i posledicu

Krivicna dela se mogu podelti s obzirom na vise kriterijuma:S obzirom na radnju izvrsenja – krivicna dela cinjenja i

krivicna dela necinjenja (propustanja).S obzirom na to da li je radnja preduzeta umisljajno ili

nehatno – umisljajna i nehatna.S obzirom na posledicu – krivicna dela bez posledice

(delatnosna) i krivicna dela sa posledicom (posledicna).S obzirom na trajanje posledice – trajna krivicna dela (ona

kod kojih se posledica sastoji u stvorenom protivpravnom stanju koje traje duze ii krace vreme. Za sve to vreme krivicno delo postoji: primer: protivpravno lisavanje slobode) i krivicna dela stanja (rec je o tome da je samo proizvedena posledica tajnog karaktera, ali da je bice krivicnog dela ostvareno samim nastupanjem odredjenog stanja: primer: krivicno delo dvobracnosti).

S obzirom na to kada nastupa posledica – momentalna (posledica nastupa odmah) i temporalna (posledica nastupa nakon kraceg ili duzeg proteka vremena).

S obzirom na to da li je izostala posledica – pokusano i dovrseno krivicno delo.

Druge podele krivicnih dela

S obzirom na neka posebna svojstva izvrsioca, poznata je podela na – opste i posebne delikte.

S obzirom na objekt krivicnopravne zastite – postoji podela na veci broj krivicnih dela. Svima njima je zajednicko da su klasifikovana prema istom objektu krivicnopravne zastite. Ta podela je znacajna za sistematizaciju posebnog dela, tj. krivicna dela su u okviru posebnog dela upravo po tom kriterijumu svrstana u odredjene grupe (krivicna dela protiv zivota i tela; krivicna dela protiv imovine…).

Takdje, postoje i krivicna dela sa dve ili vise grupnih zastitnih objekata, tzv. Viseobjektna krivicna dela.

Tradicionalna podela krivicnih dela prema njihovoj tezini – tu podelu uveo je jos francuski KZ iz 1810. godine, a to je podela na zlocine, prestupe i istupe. Osnov te podele jeste u tezini dela, odnosno u zaprecenoj kazni.

Ova podela je danas ili uproscena (predvidjanjem samo dve kategorije krivicnih dela) ili sasvim napustena (jer joj je uglavnom cilj bio resavanje veceg broja materijalno pravnih i procesno pravnih pitanja vezivanjem za odredjenu kategoriju krivicnih dela).

Podela na opsta i politicka krivnicna dela

Znacaj ove podele u nasoj krivicnopravnoj teoriji je precenjen. Osim sto se ne moze dozvoliti izdavanje stranca stranoj drzavi zbog politickog krivicnog dela (pricao je Lopicic o tome u vezi ekstradicije, da je to bio jedan od retkih principa oko kojeg

83

su se svi slozili na nekoj konferenciji po tom pitanju) ali ni zbog vojnog krivnicnog dela (cl.533.st.2. ZKP) podela na opsta i politicka krivicna dela nema nikakve druge prakticne posledice.

Zbog znacaja koje se daje ipak treba reci nekoliko reci.Postoje krivicna dela oko kojih nema spora da su politickog karaktera. Ona su kao takva prdvidjena u zakonu, iz samog zakonskog opisa njihova priroda je lako prepoznatljiva (primer: krivicna dela kod nas svrstana u glavu krivicnih dela protiv ustavnog uredjenja i bezbednosti Savezne Republike Jugoslavije).

Medjutim, ima i krivicnih dela koja su politicka po svom karakteru ili motivu. U vezi sa tim nastale su dve teorije:

(1) Subjektivna teorija – presudan je politicki motiv.(2) Objektivna teorija – procenjuje se priroda krivicnog

dela.

Podela na apsolutna i relativna krivicna dela – Apsolutna krivicna dela – objekt krivicnopravne zastite je

politicke prirode.Relativna politicka krivnica dela – rec je o obicnim delima

koja se vrse s plitickim ciljeivam.Kod obe ove podele, problem je utvrditi kada obicna krivicna dela dobijaju karakter politickih krivicnih dela. Resenje se trazi preko, tzv. Kompleksnih krivicnih dela. Kompleksna (mesovita) krivicna dela su opsta krivicna dela kojima se moze vrsiti napad na politicka dobra (ubistvo ili povreda ugleda predstavnika najvisih organa vlasti) koneksna su ona opsta, obicna krivicna dela koja se brse radi ostvarivanja politickih ciljeva, koja su u vezi sa vrsenjem politickih krivicnih dela a nekada se vrse zajedno sa njima (razbojnistvo u toku rata…).

Ostvarenje krivicnog dela od strane vise ucinilaca (saucesnistvo)

Pojam i vrste saucesnistva

Uopsteno receno, pod saucesnistvom se podrazumeva ostvarenje krivicnog dela od strane vise lica (u stvari to je sticaj vise lica u jednom krivicnom delu).

Pored objektivne veze koja se sastoji u zajednickom prouzrokovanju posledice, izmedju vise lica mora postojati i subjektivna veza da bi se radilo o saucesnistvu. Saucesnistvo je zajednocko ostvarivanje krivicnog dela od strane vise lica uz pomoc svesti kod njih da zajednicki deluju.

Saucesnistvo, kao institut, zasniva se na restriktivnom shvatanju pojma izvrsilastva (izvrsilac je ono lice koje samo ostvaruje bitne elemente bica krivicnog dela, koje samo preduzima radnju izvrsenja). Nasuprot retriktivnom, stoji ekstenzivno tumacenje koje polazi od toga da je izvrsilac svako ono lice koje je na bilo koji nacin ucestvovalo u ostvarenju krivicnog dela, sto znaci da negira saucesnistvo kao institut (to shvatanje je zadrzano u austrijskom krivicnom pravu).

Kod nas i u teoriji i u zakonodavstvu prihvacen je restriktivni pojam izvrsioca (sto znaci da se pravi razlika izmedju izvrsioca i saucesnika).U okviru restriktivnog mogu se razlikovati dve varijante tog pojma:

(1) Najuze shvatanje pojma izvrsioca – koje polazi od toga da je izvrsilac samo ono lice koje samo vrsi krivicno delo.

84

(2) Prosireno shvatanje pojma izvrsioca – podrazumeva izvesno prosirivanje na saizvrsioca i posrednog izvrsioca (to je prihvaceno u nemackoj i razlikuje tri forme izvrsilastva: neposredno izvrsilastvo, posredno izvrsilastvno i saizvrsilastvo).

U nasoj teoriji je prihvaceno najuze shvatanje pojma izvrsioca sto podrazumeva da se i saizvrsilastvo smatra saucesnistvom. Ipak, polazeci od toga da je saizvrsilastvo negde izmedju izvrsilastva i saucesnistva, prihvcena je podela na: (1) saucesnistvo u uzem smislu (podstrekavanje, pomaganje i organizovanje zlocinackih udruzenja); (2) saucesnistvo u sirem smislu (pored navedenih oblika obuhvata i saizvrsilastvo, koje se moze smatrati samo saucesnistvom u jednom sirem smislu, odnosno da se ono u pogledu nekih bitnih svojstava razlikuje od ostalih oblika saucesnistva).

Za postojanje saucesnistva potrebno je da je delo ivrseno ili pokusano, odnosno da je izvrsilac usao u kriminalnu zonu (akcesorna priroda saucesnistva). Za razliku od nje postoji i princialna teorija kja polazi od toga da ono postoji sasvim nezavisno od toga da li je izvrsilac nesto preduzeo sa ciljem izvrsenja krivicnog dela (medjutim, ona je danas napustena).

Posredni izvrsilac – od saucesnistva treba razlikovati posrednog izvrsioca. Lice koje preduzima radnju izvrsenja smatra se samo sredstvom, a ne izvrsiocem, posredni izvrsilac je ono lice koje ostvarujuci sve subjektivne elemente krivicnog dela navede drugog na ostvarenje krivicnog dela, a da se pri tome taj drugi ne moze smatrati izvrsiocem krivicnog dela jer mu u potpunosti nedostaje subjektivna strana krivicnog dela. ??????????

Pravna priroda saucesnistva

Principijelna teorija – prema ovoj teoriji je irelevantno da li je izvrsilac preduzeo bilo sta i gde saucesnistvo postoji uvek onda kada je neko od ucesnika preduzeo bilo koju radnju i za nju samostalno odgovara.

Akcesorna teorija – zahteva da je izvrsila izvrsio krivicno delo, odnoson da je preduzeo radnju koja ulazi u kriminalnu zonu. (dovrseno delo, kaznjiv pokusaj ili kaznjive pripremne radnje). To nikako ne znaci da sauciesnici odgovaraju za radnju odnosno delo glavnog izvrsioca. Ono je samo nuzan uslov za postojanje saucesnistva (ne moze se ucestvovati u necemu sto ne postoji).

Moze se govoriti o postojanju dvostruke prirode akcesornosti:Kvantitativna akcesornost – postojanje saucesnistva zavisi od

toga u koji je stadijum izvrsilac dospeo, dokle je dosao u svojoj kriminalnoj aktivnosti, odnosno koliko je, u kojoj meri ostario kriminalno ponasanje. Dakle, ako je kriminalno delo dovrseno kvantitaivna akcesornost postoji. Medjutim, ako je samo pokusano ili su preduzete pripremne radnje, saucesnistvo ce postojati samo ukoliko je takav pokusaj ili pripremna radnja kaznjiva.

Kvalitativna akcesornst – znaci da postojanje saucesnistva takodje zavisi i od toga sta je izvrsilac ostvario, da li je ostvario krivicno delo sa svim negovim obaveznim elementima, ili je za postojanje saucesnistva dovoljno da su ostvarni samo neki elementi opsteg pojma krivicnog dela. Tu postoji nekoliko situacija, odnosno nekoliko varijanti akcesornosti:

• Potpuna (ekstremna) akcesornost – nuzno je da izvrsilac ostvario krivicno delo sa svim negovim opstim obelezijma, a narocito da je postojala i njegova krivica.

85

• Limitirana (ogranicena akcesornost) – dovoljno je da je izvrsilac ostvario sve objektivne elemente krivicnog dela. Dakle, dovoljno je da je odredjeno u zakonu kao krivicno delo i da je protivpravno, a krivica nije neophodna.

• Hiperekstremna akcesornost – sve okolnosti koje imaju znacaj za postojanje krivicnog dela, krivicne odgovornosti, ili odmeravanje kazne koje postoje kod izvrsioca prenose i na sve ostale ucesnike u krivicnom delu (u nasem krivicnom pravu prihvaceno je sasvim suprotno stanoviste koje je eksplicitno izrazeno u odredbi stava3. clana 25. KZ SRJ, te se te okolnosti uzimaju u obzir samo kod onog ucesnika kod kojeg postoje). Ov shvatanje nigde nije prihvaceno, bar ne u svom cistom obliku.

• Minimalna akcesornot – dovoljno za postojanje saucesnistva da su ostvarne bitna obelezja krivicnog dela, a ne i njegova protivpravnost (dakle i kad neko pomogne drugom u nuznoj odbrani)

U vezi sa kvalitativnom akcesornioscu javlja se i jedno pitanje: da li je za postojanje saucesnistva i krivicnu odgovornost saucesnika dovoljno da glavni izvrsilac ostvari samo nehatno krivicno delo. Tacnije da li saucesnistvo zavisi od umisljajnog dela ili je za njegovu odgovornost dovoljno i da je podstrekavao ili pomagao u nehatnom delu izvrsioca? – ako se podje od limitirane akcesornosti gde za postojanje saucesnistva uopste nije potrebna krivica glavnog izvrsioca, dakle ni njegov umisljaj ni nehat, onda ce tim pre postojati saucesnistvo ako dok izvrsioca postoji nehat.Krivicu izvrsioca ne treba zahtevati jer ona je individualna, krivica izvrsioca i inace nije relevantna za saucesnike, za njihovu krivicnu odgovornostt ona mora postojati kod svakog saucesnika.

86

Saizvrsilastvo

Clan 22. KZ SRJ: “Ako vise lica, ucestvovanjem u radnji ili na drugi nacin, zajednicki ucine krivicno delo, svako od njih kaznice se kaznom propisanom za to delo”.

Osnovni problem koji se javlja jeste u koji slucajevima, osim kada se ucestvuje u radnji izvrsenja sto je nesporno, moze postojati saizvrsilastvo? U nasoj zakonskoj definicije to nije jasno, pa su stoga i dalje aktuelne teorije koje nastoje da odrede pojam saizvrsilastva.

Formalno-objektivna teorija – svodi sazivrsilastvo samo na slucajeve kada neko makar i delimicno preduzme radnju izvrsenja. Medjutim, cesto neko u ostvarenju krivicnog dela ima vazniju ulogu od onga ko neposredno preduzima radnju izvrsejna i stoga nije opravdano svoditi ga na rang pomagaca. Predstavnik ove teorije je A. Fojerbah.

Subjektivna teorija – saizvrsilastvo postoji uvek onda kada neko ucestvuje u ostvarenju krivicnog dela tako sto delo hoce kao svoje, sto potupa sa izvrsilackom voljom (cum animo auctoris). Medjutim, ako neko, cak i kada preduzme radnju izvrsenja postupa tako da delo hoce kao tudje (animus socii) bice smatran pomagacem (primeri: dva slucaja iz Nemacke prakse kada je ova teorija uzeta u obzir: u interesu i na molbu majke vanbracnog deteta njena sestra je to dete sama lisila zivota tako sto ga je utopila u kadi sa vodom (slucaj “kade”). Prvostepeni sud je smatrao sestru za izvrsioca a majku za podstrekaca, drugostepeni sud je primenom ekstremne subjektivne teorije zauzeo stav da je interes za interes, a time i izvrsilacka volja postojala samo kod majke tako da je majku proglasio posrednim izvrsiocem a sestru kao pomagaca. Drugi slucaj je sa agentom ruske kontraobavestajne sluzbe, ali je princip isti (slucaj “Stasinskij”))Pokusano je da se ova teorija ublazi ogranicenom subjektivnom teorijom pema kojoj se izvrsilacka volja mora na neki nacin materijalizovati kroz neke radnje ucinioca da bi bio smatran saizvrsiocem. Medjutim, nije dala odgovor na glavno pitnje koje su to radnje koje, osim radnje izvrsenja, dolaze u obzir.

Teorija vlasti nad delom (materijalno-objektivna teorija) – saizvrsilac je onaj koji je u svakoj fazi ostvarenje krivicnog dela imao presudnu ulogu u smislu da je bitno mogao uticati na tok zivrsenja krivicnog dela. Sustina ove teorije proizilazi iz finalnog pojma radnje. Ta teorija je danas jedna od vladajucih u stranoj krivicnopravnoj literaturi i praksi.Teorija o podeli rada – prihvata je jedan deo nase sudske prakse. Medjutim, cinjenica da se vise lica unapred dogovorilo kako da ostvare krivicno delo, da su pri tome podelili uloge i napravili plan, ipak ne moze nekoga ko je u tom planu dobio ulogu pomagaca, i kasnije zaista preduzeo radnju pomaganja, da transformise u saizvrsioca.

Objektivno-subjektivna teorija – predstavlja jednu mesovitu teoriju, nastalu mesanjem prethodno nabrojanih. Po ovoj teoriji, neophodno je da bude ostvarena i objektivna i subjektivna komponenta. U slucaju da je makar i deimicno preduzeta radnja izvrsenja, za postojanje saizvrsilastva na subjektivnom planu ne trazi se nista vise od opsteg subjektivnog uslova za postojanje saucesnistva, a to je svest o zajednickom delovanju. Medjutim, ako neko nije preduzeo radnju izvrsenja, vec neke druge radnje koje same po sebi mogu biti radnje pomaganja, potrebno je da je subjektivni element ostvaren u jednoj intenzivnijoj formi, pa cak i u form izvrsilcke volje.

Objektivni i subjektivni element se moraju posmatrati u medjusobnoj vezi (i moze se uzeti, do odredjene granice da jace izrzen subjektivni element moze donekle kompenzovati slabije

87

izrazen objektivni element. Medjutim, i tada te radnje moraju objektivno imati osetan znacaj za ostvarenje krivicnog dela (tako, kda neki od ucesnika ne preduzimaju radnju izvrsenja vec neke druge radnje koje omogucuju i doprinose izvrsenju dela, smatrace se saizvrsiocima ako kod njih postoji volja d krivicno delo izvrse zajednicki, tj. da “hoce delo kao zajednicko, pa prema tome i kao svoje, tako da preduzete radnje takvih saizvrsilaca cine prirodnu i logicnu celinu sa radnjama ostalih saizvrsilaca, koji preduzimaju zakonom odredjenu radnju izvrsenja krivicnog dela” (Vrhovni sud Jugoslavije Kz. 32/65). U praksi se cesto uzima da je ono lice koje cuva strazu prilikom izvrsenja kradje saizvrsilac. Medjutim, cuvanje strae samo po sebi jeste radnja pomaganja koja moze prerasti u saizvrsilastvo samo pod dodatnim uslovima koji zavise od okolnosti konkrtnog slucaja (npr. da je postojao dogovor o podlei ukradenh stvari, da se kradja nije mogla izvrsiti bez cuvanja straze…)

Kod delicta propria (kod kojih je posebno svojstvo ucinioca bitno obelezje krivicnog dela) saizvrsilac moze biti samo ono lice koje moze biti i samostalan izvrsilac.

Kod svojerucnih krivicnoh dela (krivicna dela koja moze izvrsiti samo jedan ucinilac licno i samostalno) nije moguce saizvrsilastvo (primer: obljuba)

Sukcesivno saizvrsilastvo – postoji onda kada se neko pridruzi nekome u toku izvrsenja krivicnog dela (nije nuzno da su svi saizvrsioci ucestvovali u izvrsenju dela od samog pocetka). Sukcesivno saizvrsilastvo nespojivo je sa onim teorijama koje za postojanje saizvrsilastva traze prethodni dogovor, i prethodnu podelu uloga saizvrsioca u izvrsenju dela.

Prividno saizvrsilastvo – nema saizvrsilastva u slucaju prividnog saizvrsilastva, odnosno onda kada dva ili vise lica zajednicki prouzrokuju posledicu krivicnog dela bez postojanja svesti o zajednickom delovanju.

Nuzno saizvrsilastvo – postoji kod onih dela ciji opis bica krivicnog dela ulazi kao obavezan element da mogu biti ostvarena samo od strane dva ili vise lica (primer: krivicno delo oruzane pobune).

VAZNO!!! Saizvrsilac se kaznjava kao da je delo sam izvrsio, tj. kaznom koja je propisana za ucinjeno delo.

Podstrekavanje

Clan 23. KZ SRJ:Stav 1 : Ko drugog sa umsiljajem podstrekne da ucini krivicno

delo kaznice se kao da ga je sam ucinio.Stav 2 : Ko drugog sa umisljajem podstrekava na izvrsenje

krivicnog dela za koje se po zakonu mzoe izreci pet godina zatovra ili teza kazna, a delo ne bude ni pokusano, kaznice se kao za pokusaj krivicnog dela.

Dakle, clan 23. KZ SRJ ne odredjuje pojam podstrekavanja, pa je njegovo odredjivanje prepusteno teoriji i sudskoj praksi.

Podstrekavanje je oblik saucesnistva kojim se umisljajno navodi drugo lice da izvrsi krivicno delo. Stvaranje odluke kod drugog lica da se izvrsi krivicno delo je glavna, centralna karakteristika podstrekavanja. Zato u nasoj teoriji neki autori pojam podstrekavanja odredjuju kao umisljajno izazivanje ili ucvrscivanje odluke kod podstreknutog da preduzme protipravnu radnju kojom ce ostvariti obelezja nekog bica krivicnog dela (ukoliko je kod izvrsioca vec postojala odluka da izvrsi krivicno delo (omnimodo facturis) nece postojati podstrekavanje, vec neuspelo podstrekavanje ili psihicko pomaganje).

88

Tu treba imati u vidu da odluka moze biti manje ili vise ucvrscena. Stoga se ne moze prihvatiti shvatanje da svako ucvrscivanje odluke da se ucini krivicno delo predstavlja podstrekavanje. U nekim slucajevima, kada bi odluka i inace bila ostvarena, dalje jacanje te odluke treba smatrati psihickim pomaganjem.

Danas vladajuce shvatanje u podstrekavanje ukljucuje i ucvrscivanje odluke, s tim sto se problem razgranicenja sa psihickim pomaganjem pojednostavljuje i ne ulazi u raspravljanje pitanja da li ucvrscivanje, jacanje odluke moze predstavljati psihicko pomaganje.

Odredbom KZ SRJ podstrekavanje moze biti svaka radnja koja se krece u rasponu od blagog nagovaranja do nekih formi prinude (obecanje, molba, savetovanje, prevara… pretnja je specificna, jer i ona moze predstavljati radnju podstrekavanja. Medjutim, treba imati u vidu da intenzitet sile i pretnje ne sme biti takav da iskljucuje krivicu podstreknutog, jer u tom slucaju postoji posredno izvrsilastvo a ne podstrekavanje).

Nacin podstrekavanja – Podstrekavanje se najcesce vrsi verbalnim putem (ali je moguce da bude ostvareno i na druge nacine kao sto su konkludentne radnje (gestovi) ili stvaranjem situacije koja na neko lice deluje tako sto kod njega stvara odluku da izvrsi krivicno delo).

Navodjenje ne mora biti eksplicitno (ono se moze uciniti i na jedan rafinirani nacin, suptilnije).

U nacelu to moze biti bilo koja radnja koja moze imati takav efekat, koja moze za rezultat kod podstreknutog imati donosenje edluke da se izvrsi krivicno delo. Ipak, mora postojati odredjeni psihicki uticaj podstrekaca na ucinioca, ili komunikativni uticaj koji se za radnju podstrekavanja zahteva u preteznom delu novije literature (tzv. teorija psihickog kontakta)

Stvaranje provocirajucih situacija ne dovodi do podstrekavanja. Naime, u pravu su oni koji smatraju da ne predstavlja radnju podstrekavanja samo stvaranje situacije za koju se pretpostavlja da ce kod nekog lica izazvati odluku da izvrsi krivicno delo(primer: neko navede ljubomornog muza da ode kuci gde ga njegova zena vara sa nekim, pa on ucini neko krivicno delo, podstrekavanja nece biti).

Slucaj modifikovanja neke odluke – podstrekavanje moze postojati i u slucaju kada se modifikuje nekav ec stvorena odluka kod podstreknutog da izvrsi krivicno delo. Tu postoje tri situacije:

(1) Ako se odluka izmeni tako da podstreknuti izvrsi neko sasvim drugo krivicno delo u odnosu na ono koje je bio spreman da izvrsi – nesporno je da tu postoji podstrekavanje.

(2) Ako podstreks izmeni odluku podstreknutog tako da ovaj ucini teze krivicno delo od onog koje je planirao (istovrsno ili drugo) – postoji spor oko toga kako resiti ovu sitaciju. Ima onih koji smatraju da se podstrekac treba kazniti samo za “dodatak”, dok, s druge strane, ima i misljenja da treba da odgovara za teze krivicno delo, tacnije za delo u celini (primer: ucinilac hoce da izvrsi obivcnu kradju, a podstrekac ga navede da izvrsi kradju upotrebom prinude cime ono prerasta u krivicno delo razbojnistva, ne bi bilo prihvatljivo da podstrekac odgovara samo za krivicno delo prinude).

(3) Ako se podstrekva na laksi oblik, odnosno laksi oblik istovrsnog krivicnog dela u odnosu na ono koje je podstreknuti odlucio da izvrsi – tu ne postoji podstrekavanje s obzirom da postojeca odluka obuhvata u sebi laksi oblik krivicnog dela (primer: izvrsilac doneo odluku

89

da izvrsi kradju sa oruzjem, a podstrekac ga ubedi da to ucini bez oruzja).

(4) Izmena odluke u pogledu odredjenih elemenata bica krivicnog dela – iako na prvi pogled deluje da to nema nikakvog znacaja, diferencijacijom tih slucajeva dolazi se do razlicitih posledica i resenja. Izmene u pogledu podstrekavanja promene sredstava, mesta i vremena izvrsenja, po pravilu, ne predstavljaju podstrekavanje vec psihicko pomaganje. Glavno pitanje je da li je doslo do takve izmene plana izvrsioca da to, u stvari, predstavlja novi plan za izvrsenje istog krivicnog dela. (primeri: (1) kada neko hoce da ukrade crno vino a podstrekac ga ubedi da treba da ukrade belo, to predstavlja psihicko pomaganje; medjutim (2) ako je neko odlucio da izvrsi krivicno delo ubistva a podstrekac ga ubedi da treba da ubije neko savim drugo lice, to je vec podstrekavanje).

Potrebno je da je krivicno delo izvrseno ili pokusano – sto je u skladu sa akcesornom prirodom saucesnistva.

Nije potrebno da je podstreknuti krivicno odgovoran – zbog toga sto nase pravo prihvata teoriju limitirane akcesornosti.

Posredno podstrekavanje – podstrekavanje moze biti i posredno, tj. preko treceg lica odnosno preko vise lica kada se svi oni javljaju kao posredni podstrekaci,

Sapodstrekavanje – postoji kada je podstrekavanje izvrseno od strane vise lica.

Podstrekavnje se uvek odnosi na konkretno krivicno delo i mora biti upravljeno ili na odredjeno lice ili odredjeni krug lica – a da pri tome nije neophodno da podstrekac poznaje izvrsioca.Podstreknuti ne mora poznavati podstrekaca, niti mora biti svestan da je podstreknut.

Umisljaj podstrekaca treba da obuhvati svest o uzrocnoj vezi izmedju radnje podstrekavanja i odluke da se izvrsi krivicno delo, kao i sva bitna obelezja tog dela.

Sporna sitacija je: kada je umisljaj lica koje vrsi radnju podstrekavanja upravljen na to da izvrsilac smo zapocne radnju izvrsenja sa ciljem njegovog hvatanja na delu pre nego sto ga dovrsi, zbog lakseg dokazivanja dela. – ni cinjenica da motiv agenta-provokatora nije kriminalan ne moze da iskljuci njegovu krivicnu odgovornost, vec se moze uzeti u obzir samo prilikom odmeravanja kazne (narocito ako je delo ucinjeno).

U jednom krivicnom delu ne moze postojati sticaj saucesnistva. Medjutim, kada se radi o vise krivicnih dela sticaj pojedinih oblika saucesnistva je moguc.Podstrekac se kaznjava kao da je delo sam izvrsio, a ukoliko je delo ostalu u pokusaju, a pokusaj je kaznjiv, podstrekacu se kao i izvrsiocu kazna moze ublaziti.

U nekim slucajevima podstrekavanje se predvidja kao posebno krivico delo. To se cini ili zato sto radnja podstrekavanja ne bi predstavljala saucesnistvo prema opstim pravilima, ili zbog toga sto se zeli propisati stroza kazna nego za izvrsioca (obicno pod nekim dodatnim uslovima) (primeri su izbegavanje vojne obaveze ili navodjenje na samoubistvo).

Neuspelo podstrekavanje – postoji onda kada podstreknuti nije delo ni pokusao (cl.23.st.2. KZ SRJ). Tu razlikujemo dve situacije: (1) kada podstrekac nije uspeo da stvori ili ucvrsti odluku kod podstreknutog, sto bi odgovaralo nesvrsenompokusaju; (2) kada je uspeo da izazove ili ucvrsti odluku ali podstreknuti iz bilo kojeg razloga nije delo izvrsio niti pokusao, sto odgovara svrsenom pokusaju.

Za neuspelo podstrekavanje moze se za izvrsenje krivicnog dela za koje se moze izreci kazna od pet godina zatvora ili teza kazna, kazniti kao za pokusaj krivicnog dela.

90

Pomaganje

Clan 24. KZ SRJ

Stav 1: Ko drugome sa umisljajem pomogne u izvrsenju krivicnog dela kaznice se kao da ga je sam ucinio, a moze se i blaze kazniti.

Stav 2: Kao pomaganje u izvrsenju krivicnog dela smatra se nrocito: davanje saveta ili uputstava kako da se izvrsi krivicno delo, stavljanje uciniocu na raspolaganje sredstava za izvrsenje krivicnog dela, kao i unapred obecano prikrivanje krivicnog dela, otklanjanje prepreka za izvrsenje krivicnog dela, ucinioca, sredstava kojima je krivicno delo izvreno, tragova krivicnog dela ili predmeta pribavljenih krivicnim delom.

Pomaganje je oblik saucesnistva u uzem smislu kod koga se sa umisljajem doprinosi izvrsenju krivicnog dela. Medjutim, radnja pomaganja ne mora (iako u nekim slucajevima jeste) condicio sine qua non za izvrsenje krivicnog dela. Pomaganje postoji i onda kada bi ostvarenje krivicog dela bez radnje pomaganja bilo moguce, ali na drugi nacin i u drugom obliku. (primer: ko izvrsiocu provalne kradje pridrzava merdrevine dok se penje u stan izvrsava radnju omaganja, iako bi ovaj svakako mogao i drugacije da udje u stan).

Nacini preduzimanja pomaganja – pomaganje se moze preduzeti na razne nacine, a neki su narocito naborjani u cl.24.st.2. KZ SRJ. No to mogu biti i druge radnje.S obzirom na radnju, pomaganje moze biti fizicko i psihickio (davanje saveta kako da se izvrsi krivicno delo, a u nekim slucajevima i davanje podrske da se izvrsi krivicno delo i njegovo odobravanje).

Granica izmedju podstrekavanja i pomaganja – za razliku od podstrekavanja, gde je to tesko zamisliti, pomaganje se moze vrsiti i necinjenjem. Da bi to bio slucaj, kod pomagaca mora postojati obaveza cinjenja, tj. kao i izvrsilac krivicnih dela propustanja i on mora imati polozaj garanta.

Za postojanje pomaganja nije potrebno da je izvrsilac krivicno odgovoran, dovoljno je da su ostvareni objektivni elementi krivicnig dela (limitirana akcesornost).

Posredno pomaganje – postoji kada se doprinos izvrsenju krivicnog dela ostvaruje preko nekog treceg lica.

Sapomaganje – kada vise lica pomazu izvrsiocu.U oba slucaja javlja se vise pomagaca, s tim da u prvoj situaciji samo jedan ili neki imaju direktan kontakt sa izvrsiocem, a u drugoj sv imaju neposredan kontakt, odnoso pruzaju neposrednu pomoc.

Umisljaj pomagaca – treba da obuhvati, pored cinjenice da svojim radnjama doprinosi ostvarenju krivicnog dela, i sve bitne elemente u pogledu tog krivicnog dela.

Ukoliko isto lice u istom krivicnog delu preduzme i radnju nekog drugog oblika saucesnistva, pomaganje ce uvek biti kosumirano tim drugim oblikom, jer se uzima da je pomaganje najlaksi oblik saucesnistva (prividan sticaj).

Pomaganje postoji samo pre ili u toku izvrsenja krivicnog dela – pomoc pruzena posle izvrsenog krivicnog dela koja se sastojji u tome da se krije izvrsilac, da se prikrivaju tragovi ili sredstva kojim je delo izvrseno i slicno, osim ako to nije

91

ranije obecano, predstavlja posebno krivicno delo pomoci uciniocu posle izvrsenog krivicnog delav (cl. 204. KZ SRJ).Poseban je slucaj sa temporalnim deliktima. U tim slucajevima moguce je pruziti pomoc uciniocu sve do nastupanja posledice (to se ne odnosi na krivicn dela koja se smatraju dovrsenim i bez nastupanja).

U pogledu kaznjavanja pomagaca – zakon predvidja mogucnost ublazavanja kazne, tj. odmeravane i izricanje kazne koja je po vrsti ili meri blaza od one koja je propisana za izrseno krivicno delo.

Pomaganje kao posebno krivicno delo – i radnja pomaganja moze u odredjenim slucajevima biti predvidjena kao posebno krivicno delo. Razlozi su isti kao i kod podstrekavanja, s tim sto se ovde moze dodati jos jedan razlog, a to je kada zakoodavac zeli da iskljuci mogucnost blazeg kaznjavanja pomagaca.

92

Organizovanje zlocinckih udruzenja

Clan 26. KZ SRJ: “Ko je radi vrsenja krivicnih dela stvorio ili iskoristio organizaciju, bandu, zaveru, grupu ili drugo udruzenje krivicno je odgovoran za sva krivicna dela koja su proizasla iz zlocinackog plana tih udruzenja i kaznice se kao da ih je sam ucinio, bez obzira da li je i u kom svojstvu neposredno ucestvovao u izvrsenju pojedinog od tih dela”.

Ovaj oblik saucesnistva se veoma retko srece u stranom krivicnom zakonodavstvu. Za to postoje dva razloag: (1) moze se prigovoriti da ulazi u sferu objektivne odgovornosti; (2) da je kao oblik saucesnistva suvisan jer ostali oblici mogu obuhvatiti situacije u kojima je opravdano da drugi ucesnici, osim izvrsioca krivicno odgovaraju.

Za postojanje ovog oblika saucesnisva, potrebno je kumulativno ispunjenje tri uslova:

(1) Da je neko lice stvorilo novu ili iskoristio postojecu organizaciju, bandu, zaveru, grupu ili drugo udruzenje sa ciljem vrsenja krivicinih dela;

(2) Da postoji zlocinacki plan;(3) Da je od strane pripadnika organizacije, odnosno

udruzenje izvrseno bar jedno krivicno delo (pokusaj, kaznjive pripremne radnje).

Organizator kao saucenik odgovara za sva krivicna dela oja izvrse prpadnici zlocinackog udruzenja. Pri tome nije potrebno ni da su mu izvrsioci, tj. pripadnici udruzenja poznati, niti organizator mora da za bilo sta u vezi sa izvrsenim krivicnim delima. Jedino sto je bitno jeste to da su sva dela proizasla iz zlocinackog plana. Organizator se za njih kaznjava, kao da ih je sam ucinio.

Treba razlikovati dve grupe krivicnih dela za koje postoji krivicna odgovornost organizatora:

(1) Jedno su dela koja su obuhvacena planom

(2) Drugo su dela koja su u tesnoj vezi sa delima zbog kojih zlocinacko udruzenje postoji. Ta veza mora biti stvarnog a ne pravnog karaktera (primer: planom je prdvidjeno krivicno delo falsifikovanja, a u cilju toga se ucini i krivicno delo provalne kradje. Organizator ce odgovarati i za delo provalne kradje).

Samo ako pripadnik zlocinackog udruzenja izvrsi delo koje nije prdvidjeno planom niti je u tesnoj vezi sa njima, organizator nece odgovarati. U vezi sa tim moze se taviti prigovor da to nije dovoljno za subjektivnu odgovornost, te da ovaj oblik saucesnistva nije u skladu sa principom nulla poena sine sulpa.

Jedini razlog koi bi donekle isao u prilog zadrzavanju ovok oblika saucesnistva jeste porast organizovanih formi kriminaliteta.

Krivicna odgovornost saucesnika

Clan 25. KZ SRJ:Stav 1: Saizvrsilac je krivicno odgovoran u granicama svog

umisljaja ili nehata, a podstrekac i pomagac – u granicama svog umisljaja.

Stav 2: Saizvrsilac, podstrekac ili pomagac koji je dobrovoljno sprecio izvrsenje krivicnog dela moze se osloboditi od

93

kazne. To vazi i u slucaju pripremanja krivicnog dela, bez obzira da li je zakonom prpisano kaznjavanje za pripremanje odredjenog krivicnog dela.

Stav 3: Licni odnosi, svojstva i okolnosti usled kojih zakon iskljucuje krivicnu odgovornosti, ili dozvoljava oslobodjenje od kazne, ublazavanje ili poostravanje kazne, mogu se uzeti u obzir samo onom izvrsiocu, saizvrsiocu, podstrekacu i pomagacu kod koga takvi odnosi, svojstva i okolnosti postoje.

U pogledu krivice (vinosti) postoji razlika izmedju saizvrsilastva i ostalih oblika saucesnistva. Dok krivicna odgovornost saucesnika u uzem smislu postoji samo u granicama njihovog umisljaja, saizvrsilac je krivicno odgovoran i onda kada kod njega postoji nehat.

Krivicna odgovornost saucesnika, pa i samo saucesnistvo, postoji nezavisno od toga da li postoji krivicna odgovornost izvrsioca. Jedino sto se zahteva jeste da je izvrsilac izvrsio krivicno delo, odnodno da je prduzeo radnje koje ulaze u kriminalnu zonu (dovrseno delo, kaznjiv pokusaj, kaznjive pripremne radnje). Pri tome se ne trazi da je izvrsilac krivicno odgovoran. Dovoljno je da je izvrsilac ostvario sve objektivne elemente krivicnog dela (limitirana akcesornost).

Saizvrsilac odgovara u granicama svoga umisljaja ili nehata, te ne odgovara za ono sto je ostvario drugi saizvrsilac (takddje, moguce je da je u istom delu jedan saizvrsilac postupao sa umisljajem, a drugi iz nehata).

Podstrakac i pomagac odgovaraju u granicama svog umisljaja. Ono sto nije bilo obuhvaceno njihovim umisljajem predstavlja eksces izvrsioca i oni za to ne odgovaraju. Tu su moguce tri situacije:

(1) Kvalitativni eksces – izvrsilac izvrsi neko sasvim drugo krivicno delo, a ne ono na koje je bio podstrekavana odnosno u kome mu je bila pruzena pomoc. Tada nema krivicne odgovornosti saucesnika jer radnja saucesnistva nije ni u kakvoj uzrocnoj vezi sa krivicnim delom. Pri tome jedino treba voditi racuna da li su ispunjeni usllvi za neuspelo podstrekavanje. Medjutim, to nema veze sa izvrsenim delom (primer: neko je podstrekavao na ubistvo, a izvrsi se siovanje ili nista se ne izvrsi, nema krivicne odgovornosti podstrekaca za silovanje, ali ima za neuspelo podstrekavanje na ubistvo).

(2) Kvantitativni eksces – dolazi do izvrsenja tezeg krivicnog dela (ili tezeg istovrsnog dela), a umisljajem saucesnika je bio obuhvacen samo laksi oblik. Polazeci od pravila da saucesnici odgovaraju samo u granicama umisljaja, nesumnjivo dolazi do rezultata da oni odgovaraju samo za osnovi oblik.

(3) Negativni kvantitativni eksces – dolazi do izvrsenja lakseg krivicnog dela. U ovom slucaju, prednost u odnosu na pravilo da odgovaraju u granicama umisljaja ima pravilo o akcesornosti saucesnistva. Pa ce stoga odgovarati samo za lakse delo (jer teze nije ostvareno, a ne odgovara se za nista)

Dobrovoljno sprecavanje dela – nije dovoljno da je saucesnik odustao od daljeg preduzimanja radnje saucesnistva, vec je potrebeno da je sprecio izvrsioca da izvrsi krivicno delo (odnosno kaznjiv pokusaj ili kaznjive pripremne radnje). To znaci da i onda kada je saucesnik ucinio sve da spreci ucinioca da ne izvrsi krivicno delo, ali u tome ne uspe, ne moze doci do primene ove odredbe koja, kao i kod dobrovoljnog odustanka, prdvidja fakultativni osnov za oslobodjenje od kazne.

94

O krivicnim sankcijama uopste

Pojam krivicne sankcije

Krivicne sankcije predstavljaju sredstvo za ostvarivanje zastitne funkcije krivicnog prava koja je osnovni cilj i svrha postojanja krivicnog prava u celini.Zakon – cl.1.st.2. KZ SRJ: “Zastita se ostvaruje predvidjanjem drustveno opasnih ponasanja kao krivicnih dela i propisivanjem krivicnih sankcija za ta dela, kao i kroz primenu krivicnog prava, tj. izricanjem propisanih sankcija uciniocima krivicnih dela”.

Polazeci od elemenata koji ne bi trebalo da budu spotni, opsti materijalno-formalni pojam krivicnih sankcija bi se mogao odrediti na sledeci nacin. Krivicne sankcije su represivne mere koje se s ciljem suzbijanja kriminaliteta prema uciniocu protivpravnog dela koje je u zakonu predvidjeno kao krivicno delo na osnovu odluke suda donete nakon sprovedenog krivicnog postupka. Elementi, odnosno osnovna obelezja krivicnih sankcija prema tome su:

(1) Cilj krivicnih sankcija je suzbijanje kriminaliteta;(2) One su po svojoj prirodi represivne mere;(3) Primenjuju se prema uciniocu protivpravnog dela koje

je u zakonu odredjeno kao krivicno delo;(4) Moraju biti predvidjene zakonom;(5) Primenjuje ih, odnosno izrice sud;(6) Izricu se u krivicnom postupku.

Vrste krivicnih sankcija

Sistem krivicnih sankcija u jugoslvoenskom krivicnom pravu sadrzi cetiri vrste krivicnih sankcija. To su:

(1) Kazne; (2) Mere upozorenja (uslovna osuda i sudska opomena); (3) Mere bezbednosti; (4) Vaspitne mere.

Medjutim, ipak je rec o dualistickom sistemu krivicnih sankcija gde se s jedne strane javlja kazna, a s druge, mere bezbednosti (naime, mere upozorenja su alternativna kazna i tesko su zamislive bez njenog postojanja, a vaspitne mere su u stvari u krajnjoj liniji specijalna vrsta mera bezbednosti koje se primenjuju prema odredjenoj kategoriji ucinilaca (maloletnicima)).

Opsta svrha krivicnih sankcija jesta ostvarivanje zastitne funkcije krivicnog prava. Cl.5.st.2. KZ SRJ : “Opsta svrha propisivanja i izricanja krivicnih sankcija je suzbijanje drustveno opasnih delatnosti kojima se povredjuju ili ugrozavaju drustvene vrednosti zasticene opstim krivicnim zakonodavstvom”. Iako se u navedenom clanu govori o drustvenim vrednostima, tu se svakako podrazumevaju i dobra pojedinca koja su u jednom demokratskom drustvu istovremeno i drustvena dobra od najviseg znacaja (zivot, sloboda, ugled, cast…)

Posebna svrha svake sankcije – pored opste svrhe, svaka vrsta, tip sankcije ima i svoju posebnu svrhu. Tako KZ SRJ u clanovima 33, 51, 60 i 74 sadrzi i odredbe o posebnoj svrsi svake od tih sankcija.

95

Mere koje imaju slicnosti sa sankcijama – nase krivicno pravo poznaje i odredjene mere koje, iako imaju izvesne slicnosti sa krivicnim sankcijama, nisu obuhvacene sistemom krivicnih sankcija jer im nedostaju neke bitne karakteristike koje svaka krivicna sankcija mora da poseduje.

Pravne posledice osdude (cl. 88-90. KZ SRJ) ne izrice sud u krivicnom postupku, vec one nastupaju po sili zakona kod osude za odredjena krivicna dela ii na odredjene kazne.

Mera oduzimanja imovinske koristi pribavljene krivicnim delom (cl. 84-87. KZ SRJ) nije krivicna sankcija ali iz drugih razloga, jer na ono sto je stekao krivicnim delom, ucinilac nikada ne moze stci neka prava, pogotovo ne pravo svojine.

Odredbe o rehabilitaciji, brisanju odude i davanju podataka iz kaznene evidencije (cl. 91-94. KZ SRJ).

Kazna

Pojam i vrste kazne

Kazna predstalvja najvazniju krivicnu sankciju. I mada je bilo odredjenih kriminalno-poitickih nastojanja da se kazna ukine ona nisu opravdana. Krivicno pravo nezamislivo je bez kazne, odnosno ono bi bez nje sasvim promenilo svoj karakter.

Pojam kazne se ne razlikuje mnogo od opsteg pojma krivicnih sankcija. Materijalno-formalni pojam kazne se odredjuje na sledeci nacin: “Kazna je represivna mera koja se sa ciljem suzbijanja kriminaliteta primenuje prema uciniocu krivicnog dela na osnovu odluke sudaa nakom sprovedenog krivicnog postupka”. Jedina razlika u odnosu na opsti pojam krivicnih sankcija jeste sto se vde kao pretpostavka za primenu kazne trazi da je ucinjeno krivicno delo. Objektivno-subjektivni pojam krivicnog dela kaze da se kazna moze izreci samo krivicno odgovornom uciniocu (sto je saglasno odredbi clana 34. KZ SRJ).

Stepen represivnost najvisi je kod kazne. Medjutim, kazna se ne svodi na golu represiju. Ono sto je karakteristicno za kaznu jeste da ona znaci i socijalo-eticki prekor koji drustvo upucuje uciniocu krivicnog dela.

Nacelo zakonitosti je takodje kod kazne najdoslednije sprovedno. Osim opstih odredaba o kazni u opstem delu ona se propisuje i za svako pojedino krivicno delo u posebnom delu, jer zakonodavac za svako krivicno delo istovremeno propisuje i kaznu.

Krivicne sankcije moze izricati samo sud u krivicnom postupku. Samo sud moze pruziti one garantije koje su neophodne kod primene sankcija koje tako tesko pogadjaju ucinioca kao sto je kazna.

Sistem kazne u jugoslvenskom zakonodavstvu – obuhvata dve kazne. To su: (1) kazna satvora; (2) novncana kazna. (smrtna kazna je ukinuta najnovijim izmenama krivicnog zakona Srbije, a KZ SRJ jos ranije. U zamenu za ovu kaznu dosla je kazna zatvora u trajanju od 40 godina).

Podele krivicnih sankcija – u nasem krivicnom zakonodavstvu postoji uobicjena podela na glavne i sporedne kazne (cl. 35. KZ SRJ).

Glavna kazna je zatvor, dok se novcana kazna moze izreci i kao glavna i kao sporedna kazna. Glavna kazna se moze izreci

96

samostalno (s tim sto se samo jedna kazna moze izreci kao glanva), a sporedna kazna samo uz samostalnu. (medjutim, medjusobni odnos akazni prilikom njihovog izricanja nije veliki, jer nas kazneni sistem se svodi samo na dve kazne).

Opravdanje i svrha kazne

Pitanje opravdanja kazne – treba razlikovati utilitaristicke i retributivisticke teorije.

Retributivisticke teorije – opravdanje kazne vide u njenoj nuznosti i koristnoj funkciji koju ona obavlja za drustvo.

Utilitaristicke teorije – polaze pre svega od moralne odgovornosti i opravdanje kazne vide u retribuciji koja polazi od ideje srazmernosti i ideje pravrdnosti.

Svrha kaznjavanja – postoje tri teorije:

Apsolutna teorija (odgovara retributivistickom pristupu) (danas napustena) – svrha kazne je vracanje zla za ucinjeno zlo, tj. ona je sama sebi cilj. Apsolutne teroije nemaju nikakav realni cilje, njih ne iteresuje ishod i empirijsko delovanje kazne. One su inspirisan filozofskim idejama Kanta (po cenu nestajanj jednog drustva treba slediti kategoricki imperativ apsolutne pravde koji nalaze da se uciniocu dogodi ono sto njegova dela zasluzuju) i Hegela (kazna je “negacija negacije prava”. Posebna volja prestupnika koja njegovim protvpravnim delom negira opstu volju pravnom poretka, negira se, odnosno ponistava kaznom).

Relativna teorija (odgovara utilitaristickom pristupu) (danas dominirajuca teorija) – svrhu kazne vidi u suzbijanju vrsenja krivicnih dela, odnosno prevenciji. Treba razlikovati generalnu i specijalnu prevenciju:

• Generalna prevancija – kazna za cilj moze imati vrsenje uticaja na potencijalne ucinioce. Unutar ove vrste prevencije treba razlikovati pozitivnu generalnu prevenciju (sastoji se u podrzavanju i jacanju odnih drustvenih i moralih mnormi koje sluze kao prepreka vrsenju krivicnih dela) i negativna generalna prevencija (sastoji se u zastrasivanju potencijalnihycinilaca)

• Specijalna prevencija – odnosi se na ucinioca koji je vec ucinio krivicno delo.

Mesovita teorija – smatra da je svrha i jedno i drugo, i prevencija i retribucja. No i kada je kazna po svom bicu retribucija, njoj ne treba svesno teziti.

KZ SRJ izricito odredjuje svrhu krivicnih sankcija, u clanu 33.Clan 33. KZ SRJ: “U okviru opste svrhe krivicnih sankcija (clan 5. stav 2), svrha kaznjavanja je:

(1) Sprecavanje ucinioca da cini krivicna dela i njegovo prevaspitavanje; (specijalna prevencija)

(2) Vaspitini uticaj na druge da ne cine krivicna dela; (generalna prevencija)

(3) Jacanje morala i uticaj na razvijdanje drustvene odgovornosti i discipline gradjana. (pozitivna generalna prevencija)

Shvatanje u nasem KZ SRJ uglavnom odgovara modernim shvatanjima generalne prevencije.

97

Opsta pravila o izvrsenju kazne

Materija izvrsenja krivicnih sankcija ne spada u oblast opsteg dela krivicnog prava. Njome se bavi penologija. Medjutim zbog tradicije da se ona malo cacne u opstem delu pomenuta je i ovde, pa zsto samo veoma kratko.

KZ RS clan 6. sadrzi odredbu kojom se propisju svrha i izvrsenje kazne. Ona predstavlja nacelnu odredbu ciji je osnovni cilje ogranicavanje u izvrsenju kazne samo na ostvarivanje svrhe kaznjavanja predvidjene clanom 33. KZ SRJ. Dakle, ovu odredbu treba shvatiti tako da se izvrsavanje, kazne ne smeju ostvariti neki ciljevi van svrhe kaznjavanja kako je ona odredjena u KZ SRJ.Ogranicenje u pogledu izvrsavanja kazne sa aspekta zastite ljudksih prava.Obustava prava za vreme izdrzavanja kazne (samo za vreme dok je lice u zatvoru jer je fakticki onemoguceno da vrsi neku od nabrojanih javnih funkcija. Medjutim, ova suspenzija prestaje danom njegovog izlaska iz zatvora i svkako se ne sme tumaciti kao lisavanje odredjenih prava vec samo kao njihova suspenzija).

Vrste kazni

Smrtna kazna

Opsta pitanja kazne lisenja slobode

Sire uvodjenje kazne lisenja slobode vezano je za pocetak 19. veka. Pre toga, ono je bilo mera obezbedjenja pristunosti okrivljenog pre sudjenja i u odnosu na koga su bile primenjivane druge kazne. (stoga i izreka da su sudije ranije orazlnile zatvore, a danas ih pune).Postavlja se pitanje: sta je to uticalo da kazna lisenja slobode postane danas najvaznija krivicna sankcija? – nekoliko faktora: (1) kazna lisenja slobode nema realnog osnova dok se ne stvore jaki drzavni organi; (2) zahteva dovoljno bogatu materijalnu osnovu drustva jer je rec o skupoj sankciji; (3) licna sloboda, kao dobro coveka, mora zauzimati visoko mesto na vrednonoj skali i svim clanovima drustva mora biti priznato pravo na licnu slobodu.Danas kazna lisenja slobde predstavlja najvazniju kaznu u savremenim kaznenim sistemima. Njen znacaj ne proizilazi iz nene ceste primene (stavise ona se primenjuje samo u 20% slucajeva), vec iz toga sto se pre svega od zaprecene kazne zatovra ocekuje da ima generalno preventivno dejstvo i sto neke druge sankcije ne bi mogle potojati bez nje (bilo koja zamena mora imati svoj osnov, tako i uslovna osuda prdstavlja samo zamenu, supstrat za kaznu zatvora).

Pitanja vezana za kaznu lisenja slobode:Pitanja njenog propisivanja – Osnovno pitanje jesde da li

predvideti jednu ili vise vrsta kazni lisenja slobode? – ipak su u vecini oni zakonici koji predivdjaju vise vrsta lisenja slobode. Resavanje ovog pitanja zavisi od toga da li su u odredjenoj zemlji mnoguci uslovi za izvrsavanje razlicitih kazni lisavanja slobode.Pitanje kaznenih raspona – predstavlja pitanje koliko siroki ti rasponi treba da budu? S jedne strane, oni ne smeju biti suveise uski (onemogucavaju pravilno odmeravanje kazne), ali s druge strane, oni ne smeju biti ni suvise siroki (jer bi to vodilo

98

arbitrernosti, pa i krsenju nacela zakonitotsti) ipak u danasnje vreme postoji tendenicija propisivanja suvise irokih raspona.

Pitanja alternativa kazni lisenja slobode – bilo je argimenata da lisenje slobode cesto postize efekat suprotan od zeljenog. S tim u vezi javljaju se razne ideje alternativa lisenju slobode.Rad u javnom interesu – ka sankcija propiuje se u odredjenom trajanju, tj. odredjuje se najmanji i najveci broj sati rada kao i duzina vremenskog perioda, a sud u konkretnom slucaju odredjuje tacam broj sati rada, kao i vreme u kome ce se obaviti.Bitne karakteristike su:

• Rad mora biti dobrovoljan (jer bi inace bio u suprotnosti sa medjunarodnom konvencijom koja zabranjuje prinudan rad kao krivicnu sankciju).

• Karakteristicna je vrsta rada koji se nalaze (te ne moze biti bilo oji rad, narocito ne orad koji predstavlja neki privrednu delatnost, nego rad koji ima humanitarni iopstekorisni karakter (pomoc starim i bolesnim licima,. Rad u oblasti zastite zivotne sredine…).

Razlozi za i protiv alternaticnih kazni:Za – osudjeno lice ne gubi svoje drustvene kontakte, moze nstaviti obavljanje svoje profesije, nema ni ostalih negativnih posledica lisenja slobode, znatno manji troskovi, rekompenzacija drustvu za ucinjeno delo…Protiv – problemi naplanu izvrsenja, osudjeni dolaze u neposredan kontakt sa licima koja su vrlo ranjiva…U svakom slucaju, i razlozi za i razlozi protiv ove sankcije, daju osnov za ozbiljno razmisljanje i ispitivanje opravdanosti za njeno uvodjenje u nase krivicno pravo.

Ostale alternative – naknada stete; neformalno poravnanje ostecenog i ucinioca; ambulantni tretman; mere pojacanog nadzora; kucni pritvor.

Pitanje kratkotrajnih kazni lisenja slobode – u novije vreme, kritika koja se rasplamsavala izmedju 80-tih godina 19. i 20. veka, slabi, a javljaju se neki novi argumenti u prilog toj kazni.Ta romena motivisana je realnijim sagledavanjem dometa resocijalizacije jer se osnovi prigovor kratkotrajjnim kaznama lisenja slobode sastojao u tvrdjenju da je ciljeve resocijalizacije nemoguce postici u kratkom vremenskom periodu (izgubljene su iluzije).Mozda ima istine i u tvrdjenju da je danas povecan stepen senzibiliteta ljudi na oduzimanje slobode, tako da i kratkotrajne kazne lisenja slobode predstavjaju tezak zahvat u dobra pojedinca i u tom smislu mogu predstavljatu alternativu dzim kaznama lisenja slobode.Jedno je ipak jasno: gledanje na kratkotrajne kazne lisenja slobode ne moze biti jednostrano, niti ima dovoljno razloga da se od njih odustane. Za njih i danas ima mesta u sistemu krivicnih sankcija.

Kazna zatvora u jugoslovenskom krivicnom pravu

Nas zakonodavac se odlucio samo za jednu vrstu kazne: zatvor. (ima mesta z kriminalno-politicka razmisljanja o uvodnjenju nekih novih formi kazne lisenja slobode (narocito onih kombinovanih sa povremenim boravkom osudjenog na slobodi) koje su u skladu sa nekim savremenim kriminalno-politickim trendovima.

Clan 38. KZ SRJ:

99

Stav 1: Zatvor ne moze biti kraci od 30 dana ni duzi od 15 godina. (odredjuje opsti minimum i maksimum kazne zatvora. Svrha propisivanja opsteg minimuma i maksimuma jestepre svega da se u okviru njega kod pojedinih krivicnih dela propise posebni minimum i posebni maksimum, tj. da po pravilu opsti minimum i maksimum ne primenjuju neposredno. Medjutim, kod nekih krivicnih dela kod kojih je propisan samo posebni minimum ili posebni maksimum, opsti minimum ili opsti maksimum primenjuju se neposredno).

Stav 2 : Za najteza krivicna dela ili najteze oblike teskih krivicnih dela moze se propisati i kazna zatvora do 40 godina. ova kazna moze se propisati samo uz kaznu zatvora do petnaest godina i ne moze se izreci licu koje u vreme izvrsenja krivicnog dela nije navrsilo dvadeset i jednu godinu zivota. (izuzetak od opsteg minimuma i opsteg maksimuma. Kazna izmedjut 15 i 40 godina ne moze se izreci).

Stav 3 : Zatvor se izrice na pune godine i mesece, a do sest meseci i na pune dane.

Stav 4: Zatvor se izdrzava u zatvorenim, poluotvorenim ili otvorenim ustanovama za izdrzavanje kazne.

Stav 5: Osudjeni koji je izdrzao polovinu kazne zatvora, a izuzetno i onaj koji je izdrzao trecinu ove kazne moze se otpustiti sa izdrzavanja kazne pod uslovom da do isteka vremena za koje je izrecena kazna ne ucini novo krivicno delo (uslovni otpust).

Stav 6: Osudjeni na kaznu zatvora u trajanju od 40 godina moze se otpustiti sa izdrzavanja kazne ako je izdrzao najmanje 20 godina, pod uslovom da do isteka vremena za koje je kazna izrecena ne ucini novo krivicno delo (uslovni otpust).

Uslovni otpust

U nasem pravu, poselo se od shvatanja da je uslovni otput samo faza u izvrsenju kazne zatvora. Takvo shvatanje se moze dovesti u pitanje jer ono narocito u sistemima ko sto je nas gde se uslovno otpusteni ne stavlja pod zastitni nadzor predstavlja fikiju bez realne podloge. U stvari, uslovni otpust suspenduje kaznu i u tom pogledu ima slicno dejstvo kao i uslovna osuda…..########################

Mogucnost uslovnog otpustanja osudjenog predvidjena je u slucaju kumulativnog ispunjenja dva uslova:

(1) Da je izdrzao kaznu najmanje jednu poovinu, a izuzetno i jednu trecinu.

(2) Da se za vreme izdrzavanja kazne tako popravio da se sa osnovom moze ocekivati da vise nece vrsiti krivicna dela (ispunjenje ovog uslova je u praksi veoma tesko utvrditi, jer dobro vladanje osudjenog ne mora da ima mnogo veze sa njegovim popravljanjem).

Opozivanje uslovnog otpusta – regulisano je republickim krivicnim zakonom. Clan 10. KZ RS predvidja obavezno opozivanje ako osudjeni za vreme dok je na uslovnom otpustu ucini krivicno delo za koje je izrecena kazna zatovra preko jedne godine, i fakultativno kada je izrecena kazna zatvora do jedne godine.

O uslovnom otpusatnju odlucuje posebna komisija, a o opozivanju uslovnog otpusta odlucuje sud. Mnogo je prigovora zbog ovakvog nacina odlucivanja o davanju uslovnog otpusta. Ne moze jedna komisija organizovana od strane organa uprave, odnosno ministra pravde, odlucivati o uslovnom otpustu (bilo bi opravdana do to cini sud). Takodje, dubiozna je mogucnost otpusta nakon izdrzane jedne trecine kazne (predstavlja osnov za arbitrernost i

100

znaci takoreci potpunu suspenziju sudske odluke o izrecenoj kazni).

Novcana kazna

Nastala je u vezi sa sistemom kompozicije. Danas je ona jedna od najcesce primenjivanih krivicnih sankcija.

Novcana kazna se sastoji u placanjui odredjenog novcanog iznosa u korist drzave. U podrucju lakseg i srednjeg kriminaliteta ona je u nekim zemljama potpuno istisnula kaznu lisenja slobode.

Sistemi:Stari sistem (sistem fiksnih novncanih iznosa) – podrazumeva

propisivanje kazne u dredjenom iznosu, odnosno raspona u okviru kojeg se uciniocu odmerava kazna.

Sistem dani-novcane kazne (sistem dnevnih globa) – podrazumeva da se prethodno odmeri kazna u vremenskom trajanju, tj. danima i to prema opstim pravilima za odmeravanje kazne, da se posle toga utvrdi novcana vrednost, odnosno novcani ekvivalent jednog dana, te se prostim mnozenjem dodje do novcane kazne koja se izrice. Kljucno u tom sistemu jeste da se vrednost jednog dana utvrdjuje na osnovu imovinskog stanja ucinioca cime se u znatno vecoj meri nego kod sistema fiksnih iznosa postize da novcana kazna jednako pogadja siromasne i bogate (do vrednosti jednog dana dalazi se tako sto se utvrde mesecni ili godisnji prihodi ucinioca, zatim se od toga oduzmu redovni troskovi koje ima, tj. utvrdjuje se koliko moze da ustedi, pa se ta usteda deli sa brojem dana u mesecu odnosno godini).

Novcana kazna u jugoslovenskom krivicnom pravu

Nas zakonodavac je ostao pri sistemu fiksnih novcanih iznosa.

Clan 39. KZ SRJ sadrzi odredbe o izricanju i izvrsenju novcane kazne. Osim ovog clana, za izricanje novcane kazne je od znacaja i clan 36. stav 2. kazsr koja propisuje da se za krivicna dela ucinjena iz koristoljublja novcana kazna kao sporedna moze izrcei i kad nije propisana zakonom, ili kad je zakonom propisano da ce se ucinilac kazniti zatvorom ili novcanom kaznom, a sud kao glavnu kaznu izrekne kaznu zatvora.Clan 36. KZ SRJ:Stav 2: Za krivicna dela ucinjena iz koristoljublja novcana kazna kao sporedna moze se izreci i kad nije propisana akonom, ili kad je zakonom propisano da ce se ucinilac kazniti zatvorom ili novcanom kaznom, a sud kao glavnu kaznu zrekne kaznu zatvora.

Clan 39. KZ SRJ:Stav 1: Novcana kazna ne moze biti manja od hiljadu dinara.

Novcana kazna ne moze biti veca od 200.000 dinara, a za krivicna dela ucinjena iz koristoljublja veca od 800.000 dinara. (dakle ovde je odredjen opsti minimum i maksimum novcane kazne)

Stav 2: U presudi se odredjuje rok placanja novcane kazne koji ne moze biti kraci od 15 dana niti duzi od tri meseca, ali u opravdanim slucajevima sud moze dozvoliti da osudjeni isplati kaznu i u otplatama, s tim da rok isplate ne moze biti duzi od dve godine. (rok i nacin placanja)

Stav 3: Ako se novcana kazna ne moze ni prinudno naplatiti, sud ce je izvrsiti tako sto ce za svakih zapocetih 200 dinara novcane kazne odrediti jedan dan zatvora, s tim da zatvor ne moze biti duzi od sest meseci.

101

Stav 4: Ako osudjeni isplati samo deo novcane kazne, ostatak ce se srazmerno pretvoriti u zatvor, a ako osudjeni isplati ostatak novcane kazne, izvrsenje zatvora ce se obustaviti.. (ovde napomenuti da ako je suma znatno veca od dozvoljenog maksimuma za kaznu zatvora, isplacena suma se procentualo gleda, tako da ce procentualno biti sluzena i kazna zatovra. Fakticki i kazna od 100.000 dinara predstavlja kaznu od 6 meseci zatvora, pa ce shodno tome i 50.000 biti 3 meseca).

Stav 5: Posle smrti osudjenog novcana kazna se nece izvrsiti.

Odmeravanje kazne

Pojam i vrste odmeravanja kazne

Odmeravanje kazne moze biti zakonsko i sudsko. Samo sudsko odmeravanje predstavlja odmeravanje kazne u pravom smislu reci. Zakonodavac vrsi samo okvirno odmeravanje (odmeravanje in abstracto).

U nasoj teoriji koristi se pojam individualizacija kazne. U sirem smislu, ona predstavlja ukupan proces koji se odvija pocev od izbora kazne pa do njenog izricanja (pa cak i njenog izvrsenja) sto znaci da ona obuhvata i odmeravanje kazne. U uzem smislu, ona je samo jedan od principa na osnovu kojeg se vrsi odmeravanje kazne, a koji pre svega podrazumeva upoznavanje licnosti ucinioca.

Odmeravanje kazne moze biti u okviru kazne propisane za odredjeno krivicno delo, zatim odmeravanje blaze od propisane kazne (ublazavanje kazne) i odmeravanje teze od propisane kazne (poostravanje kazne).

Redovan nacin odmeravanja kazne jeste onaj koji se vrsi u okviru propisane kazne za odredjeno krivicno delo, dok se ublazavanje kazne, odnosno poostravanje moze izvrsiti izuzetno i pod uslovima predvidjenim zakonom.

U oblast odmeravanja kazne spada i oslobadjanje od kazne, a posebni nacini odmeravanja kazne postoji u slucaju odmeravanja kazne za krivicna dela ucinjena u sticaju i odmeravanja kazne osudjenom licu.Kada je rec o redovnom odmeravanju kazne, osnovni kriterijumi jesu: propisana kazna, svrha kaznjavanja i olaksavajuce i otezavajuce okolnosti (cl. 41. st. 1. KZ SRJ).

Prilikom odmeravanja kazne sud mora u prvom redu voditi racuna o propisanoj kazni a ucinjeno krivicno delo. Kada je rec o kazni zatvora u nasem pravu to se cini izmedju posebnog minimuma i posebnog maksimuma. Ukoliko nije propisan posebni minimum ili posebni maksikmum, primenjuje se opsti ili posebni maksimum (objasniti to kako i kada).

Prilikom odmeravanja kazne, sud mora voditi racuna o tome da je u konkretnom slucaju potrebno postici svrhu kaznjavanja. Postavlja se pitanje ako razlicite svrhe kaznjavanja zahtevaju razlicitu kaznu u konkretnoom slucaju, kojoj svrsi dati prednost?

Olaksavajuce i otezavajuce okolnosti

U pogledu olasksavajucih i otezavajucih okolnosti postoje dva koncepcijski razlicita pristupa. Jedan je nabrajanje olaksavajucih i otezavajucih okolnosti, dok drugi podrazumeva samo uopsteno

102

navodjenje okolnosti o kojima sud mora da vodi racuna prilikom odmeravanja kazne.

KZ SRJ se opredelio za drugo resenje, te ukazuje na osnovne okolnosti koje sud mora uzeti u obzir u procesu odmeravanja kazne (u zavisnosti od toga kako je ostvarena u konkretnom slucaju, jedna ista okolnost moze biti otezavajuca ili olaksavajuca okolnost).

Zakon to navodi u clanu 41. KZ SRJ u stavu 1. navodi sledece okolnosti koje su od znacaja:

(1) Stepen krivicne odgovornosti – i uracunljivost i krivica se mogu stepenovati. Medjutim, stepenovanje se mzoe izvrsiti i u okviru pojedinih oblika krivice (primer: vazno je koliko je intenzivno ucinilac hteo nastupanje posledice).

(2) Pobude iz kojih je delo ucinjeno – motivi se mogu eticki vrednovati sto je znacajno za odmeravanje kazne (primer: da li je neko izvrsio kradju da bi obezbedio neke svoje elementarne zivotne potrebe ili da bi se kockao). Ima misljenja koja smatraju da treba povezati stepen krivicne i pobudu, u smislu da sto je stepen vise to je motiv negativniji…

(3) Jacina povrede ili ugrozavanja zasticenog dobra – u ovom pogledu je narocito vazna poledica. Bolje da je delo u pokusaju nego dovrseno. Ili razlike u stepenu posledice (unistenje, ostecenje, konkretna opasnost, apstraktna opasnost).

(4) Okolnosti pod kojima je delo ucinjeno – u novije vreme ovde se uzima u obzir i doprinos zrtve izvrsenju krivicnog dela. Doprinos zrtve sopstvenoj viktimizaciji treba u nacelu uzeti kao olaksavajucu okolnost.

(5) Raniji zivot ucinioca – ranija neosudjivanost se po pravilu smatra za olaksavajucu okolnost.

(6) Licne prilike ucinioca – nezaposlenost, lose zdravstveno stanje, da ucinilac ima maloletnu decu…

(7) Drzanje ucinioca posle ucinjenog krivicnog dela – tu se mogu razlikovati dve grupe okolnosti: jedne se odnos na ublazavanje posledica prouzrokovanih krivicnim delom (pomoc i izvinjenje zrtvi, naknada stete, stvarno kajanje…); u drugu spadaju one za vreme drzavanj pojedinca u toku krivicnog postupka (poricanje, kajanje, menjanje iskaza, laganje, uticaj na svedoke…)

(8) Druge okolnosti koje se odnose na licnost ucinioca – tesko je pronaci neke okolnosti koje se odnose na licnost ucinioca a da one nisu obuhvacene drugim okolnostima iz clana 41. (primer: stepen obrazovanja, psihofizicke sposobnosti ucinioca…)

Nacin procenjivanja okolnosti:Sporno je kako procenjivati okolnosti. S tim u vezi mogu se

koristiti dva metaoda: analiticki i sinteticki. Pristalice (1) analitickog metoda smatraju da sud mora pazljivo da analizira svaku okolnost, da je vrednuje i utvrdi koliko svaka od njih utice na kaznu. Pristalice (2) sintetickog metoda misle da sud mora da ceni krivicno delo i ucinioca kao jednu celinu i da na osnovu jednog opsteg utiska i uverenja odmeri kaznu. Ovaj metod se pretezno i koristu. Medjutim, najbolja je varijanta mesovitog, alanliticko-sintetickog metoda. To znaci da sud na osnovu opsteg utisk, polazeci od propisane kazne, trebalo da dodje do jedne polazne osnove, do neke prosecne, orjentacione kazne i onda kada je povecava i snizava nakom pazljivog zajednickog vrednovanja svake olaksavajuce i otezavajuce okolnosti.

103

Princip zabrane dvostrukog vrednovanja – nasa sudska praksa prihvata ovaj princip, a on znaci da nije dozvoljeno da se neka okolnost vrednuje dva puta, prvi put od strane zakonodavca kada ih on predvidja kao konstitutivne elemente krivicnog dela, a drugi put prilikom odmeravanja kazne. To znaci da se kao otezavajuca ili olaksavajuca okolnost ne moze uzeti nesto sto predstavlja element bica krivicnog dela za koje se odmerava kazna.

Imovno stanje ucinioca – posebno je vazna okolnost prilikom odmeravanja novcane kazne.

Ublazavanje kazne

Institut ublazavanja kazne, odnosno nacin odmeravanja kazne omogucava sudu da pod odredjenim uslovima moze izreci kaznu koja je blaza od propisane za krivicno delo za koje se odmerava kazna. S obzirom na to razlikuje se ublazavanje po vrsti i po meri.

Clan 42. KZ SRJ: “Sud moze uciniocu odmeriti kaznu ispod granice propisane zakonom ili promenitit blazu vrstu kazne:

1. kad zakon predvidja da se ucinilac moze blaze kazniti; 2. kad utvrdi da postoje osobito olaksavajuce okolnosti koje

ukazuju da se i sa ublazenom kaznom moze postici svrha kaznjavanja.

Dakle, imajuci u vidu resenje iz ovog clana moze govoriti o: zakonoskom (tacka 1) i sudskom ublazavanju (tacka 2). Ovu podelu treba shvatiti uslovno u tom smislu da je u prvom slucaju sud vise vezan akonom, dok u drugom slucaju ublazavanje kazne u mnogo vecoj meri zavisi od njegove procene.

Zakonski osnov ublazavanja kazne:Propisani su kako u opstem delu, tako i u posebnom delu.

U opstem delu propisano je vise osnova za ublazavanje kazne i svi su oni fakultativnog karaktera (prekoracenje granica nuzne odbrane, prekoracenje granica nuzne odbrane…). Neki od ovih osnova ukoliko postoje odredjeni dodatni, dopunski uslovi, ili pod isitim uslovima, predstavljaju i osnov za oslobodjenje od kazne.

U posebnom delu, kod pojedinih krivicnih dela, nase krivicno zakonodavstvo vrlo retko predvidja mogucnost ublazavanja kazne.

Sudski osnov ublazavanja kazne:Iz clana 42. tacka 2. KZ SRJ jasno se vidi da je potrebno

kumulativno ispunjenje dva uslova: (1) da postoje dve ili vise osobito olaksavajuce okolnosti; (2) da one ukazuju da se i sa ublazenom kaznom u konkretnom slucaju moze postici svrha kaznjavanja.Dakle, radi se o generalnom ovlascenju suda koji moze uvek onda kada smatra da su ova dva uslova ispunjena da ublazi kaznu. Upravo ova mogucnost dovodi do veoma cestog koriscenja ovog instituta u praksu, sto nije u njegovoj prirodi.

Ublazavanje kazne je po pravilu ograniceno, odnodno sazkon propusje granice ublazavanja kazne (clan. 43. stav 1. KZ SRJ : “Kad postoje uslovi za ublazavanje kazne iz clana 42. ovog zakona, sud ce ublaziti kaznu u ovim granicama”).Zatim se dalje navode pravila:

1. ako je za krivicno delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor u trajanju od tri ili vise godina, kazna se moze ublaziti do jedne godine zatvora;

2. ako je za krivicno delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor u trajanju od dve gorine, kazna se moze ublaziti do sest meseci zatvora;

104

3. ako je za krivicno delo kao najmanja mera kazne propisan zatvor u trajanju od jedne godine, kazna se moze ublaziti do tri meseca zatvora;

4. ako je za krivicno delo propisana kao najmanja mera kazna zatvora ispod jedne godine, kazna se moze ublaziti do 15 dana zatvora; (medjutim, ovde je greska jer je opsti minimum za kaznu zatvora, prema clanu 38. stav 1. KZ SRJ, 30 dana, pa stoga treba da stoji 30 dana umesto 15).

5. ako je za krivicno delo propisana kazna zatovra bez naznacenja najmanje mere, tj, bez propisanog posebnog minimuma, umesto zatvrora moze se izreci novcana kazna; (ovde je jedini put predvidjena mogucnost ublazavanja kazne po vrsti)

6. ako je za krivicno delo propisana novcana kazna sa naznacenjem najmanje mere, kazna se moze ublaziti do hiljadu dinara, tj. do opsteg minimuma novcane kazne.

Oslobodjenje od kazne

Institut oslobodjenja od kazne podrazumeva da ucinilac krivicnog dela koji je krivicno odgovoran ne mora uvek da bude kaznjen iz odredjenih kriminalno-politickih razloga, bilo zato sto su ciljevi kazne i inace vec postignuti.

Za razliku od ublazavanja kazne, sud moze ucinioca osloboditi od kazne samo u onim slucajevima koji su izricito predvidjeni u krivicnom zakonu.

Oni su predvidjeni kako u opstem delu KZ SRJ, tako i u posebnom delu, tj. kod pojedinih krivicnih dela.

U opstem delu to su: prekoracenje nuzne odbrane usled jake razdrazenosti ili prepasti izazvane napadom; prekoracenje krajnje nuzde pod posebno olaksavajucim okolnostima; pravna zabluda iz opravdanih razloga; nepodoban pokusaj; dobrovoljni odustanaka; dobrovoljno sprecavanje izvrsenja krivicnog dela.

U posebnom delu primer je: ucinilac krivicnog dela otmice koji dobrovoljno pusti oteto lice iako nije ostvaren cilj otmice, moze se osloboditi od kazne.

U vezi sa oslobodjenjem od kazne, predvidjeno je i neograniceno ublazavanje kazne, jer ko moze vise moze i manje.

Oslobadjanjem od kazne ne dira se u postojanje krivicnog dela i krivicne odgovornosti. To je bitna razlika u odnosu na situacije gde ne moze doci do kaznjavanja zato sto postoji neki od opstih osnova koji iskljucuje krivicno delo (protivpravnost ili krivica). U slucaju oslobodjenja od kazne donosi se osudjujuca presuda kojom se ucinilac proglasava krivicno odovornim, ali se oslobadja od kazne. Takva presuda je osudjujuca i upisuje se u kaznenu evidenciju, a brise se iz nje ako osudjeni u roku od jedne godine od dana pravosnaznosti sudske odluke ne ucini novo krivicno delo (clan 93. stav 1. KZ SRJ).

KZ SRJ u clanu 45. predvidja i poseban osnov za oslobodjenje od kazne. Prema toj odredbi sud moze osloboditi od kazne ucinioca krivicnog dela ucinjenog iz nehata kad posledica dela tako tesko pogadjaju ucinioca da izricanje kazne u takvom slucaju ocigledno ne bi odgovaralo svrsi kaznjavanja.

Radi se o osnovu za oslobodjenje od kazne kojoi se u nacelu moze primeniti kod svih krivicnih dela ucinjenih iz nehata (izuzev kod nekih: uistvo iz nehata, krivicna dela protiv bezbednosti i javnog saobracaja…). Pored toga da je rec o krivicnom delu iz nehata, potrebno je i kumulativno ispunjenje dva uslova: jedan

105

zahteva da posledice dela tesko pogadjaju ucinioca. A drugi da zbog toga izricanje kazne ne bi odgovaralo svrsi kaznjavanja. U sudskoj praksi preovladjuje shvatanje da tumacenje prvog uslova treba da ide sire, jer nije neophodno da posledica pogadja bas ucinoca krivicnog de, vec moze da pogadaj i druga lica, pod uslovom da je on sa njima u bliskim odnosima i s obzirom nastvarne odnose prema tim licima (teska pogodjenost se, u tom slucaju, smatra dusevnim patnjama ucinioca zbog trpljenja njemu bliskih lica).

Povrat

Pojam povrata

Povrat postoji onda kada ucinilac koji je ranije osudjivan ponovo ucini krivicno delo. Za razliku od realnog sticaja, gde se takodje radi o tome da je jdno lice ucinilo dva ili vise krivicnig dela ali mi se za njih istovremeno sudi (tacnije, za prethodna nije bilo sudjeno) ovde je rec i vec osudjivanom licu koje nakon osude ponovo ucini krivicno delo. Dakle, sustinska razlika jeste da, dok kod povrata ucinilac na primenu sankcije umesto da ona na njega deluje preventivno, reaguje ponovnim vrsenjem krivicnog dela.

Vrste povrata i njihov krivicnopravni znacaj

Nase krivicno pravo poznaje obicni i visestruki povrat. Neka druga krivicna zakonodavstva poznaju i generalni (kada ucinilac vrsi razlicita krivicna dela u povratu) i specijalni (kada ucinlac vrsi ista krivicna dela u povratu). Tu podelu indirektno prihvata i KZ SRJ upucujuci sud da prilikom odlucivanja o dejstvu obicnog i visestrukog povrata uzme u obzir srodnost dela na koje se odnosi ranija osuda i novog krivicnog dela.

Obicni povrat:. Obican povrat predstavlja fakultativnu otezavajucu Za

postojanje obicnog povrata ne postavljaju se nikakvi uslov osim da je ucinilac najmanje jedanput ranije osudjivan okolnost. Prilikom odlucivaja da li ce obican povrat uzeti kao otezavajucu okolnost zakon posebno upucuje sud da procenjuje okolnosti koje se tivu odnosa ranije ucinjenog krivicno deal i onog za koje mu se sudi (tj. da uzme u obzir da li je ranije krivicno delo iste vrste kao i novo delo); da li su oba dela ucinjena iz istih pobuda; koliko je vremea proteklo od ranije osude, odnosno od izrzane ili oprostene kazne (clan 41. stav 2. KZ SRJ).

Visestruki povrat:Zakon predvidja vise uslova za postojanje visestrukog

povrata. Oni se mogu svrstati u cetiri grupe a predvidjeni su clanom 46. KZ SRJ:

(1) Uslovi koji se odnose ma ranije izvrseno krivico delo, odnosno na ranije osude:

1. da je ucinilac ranije najmanje dva puta osudjivan,2. da je osudjivan na kaznu od najmanje jednu godinu

zatvora,3. da su krivicna dela za koja je osudjivan ucinjena sa

umisljajem;(2) Uslovi koji se ticu novog krivicnog dela za koje se

uciniocu sudi:1. da je za to krivicno delo propisana kazna zatvora,

106

2. da je ucinjeno sa umisljajem;(3) Uslov koji se odnosi na ucinioca

1. da pokazuje sklonost ka vrsenju krivicnih dela;(4) Uslov koji se odnosi na vremenski interval:

1. da nije proteklo pet godina ili vise od dana otpustanja ucinioca sa izdrzavanja ranije kazne do izvrsenja novog krivicnog dela.

Iz navedenih uslova vidi se da se visestruki povrat primenjuje samo na umisljajna krivicna dela (zahteva se umisljaj i kod prethodnih dela i kod novog dela).Dela moraju biti ozbiljna (ranije osude moraju biti na minimum jednu godinu, a takodje i novo delo mora biti na minimum godinu dana).Potrebno je da je prisutan jedna kontinuirana tendencija ka ponavljanju krivicnih dela (izrazena skroz uslov sklonosti izvrsioca ka vrsenju krivicnog dela i odredjivanja perioda od pet godina razmaka).

Ako navedeni uslovi budu kumulativno ispunjeni, sud moze uciniocu izreci kaznu strozu od kazne proisane za delo za koje mu se sudi, odnosno odmerava kazna.

U tom slucaju postoje dva ogranicenja: (1) da stroza kazna ne sme preci dvostruku meru propisane kazne; (2) ne sme preci opsti maksimum.

Dakle, visestruku povrat predstavlja fakultativni osnov za poostravanje kazne i to jedini koji nase krivicno pravo predvidja. Prilikom odluke, sud treba narocito da uzme u obzir srodnos ucinjenih krivicnih dela, pobude iz kojih su ucinjena, okolnosti pod kojima su ucinjena, kao i potrebu da se radi svrhe kaznjavanja izrekne takva kazna (clan 36. stav 3. KZ SRJ).

Inace, kriminalno-politicki je sporno kako treba reagovati na visestruku povrat, nase zakonodavstvo prihvata poostravanje kazne, ali se tome prigovara jer se ucinilac stroze kaznjava zbog krivicnih dela za koja je vec kaznjen i osudjen. U nekim zemljama pokusalo se sa nekim dodatnim merama bezbednosti, medjutim to nije dalo neke rezultate.

Odmeravanje kazne za krivicna dela u sticaju.

Za odmeravanje kazne za krivicna dela u sticaju ne pravi se razlika izmedju realnog i idelanog sticaja.

U pogledu centralnog pitanja, kako odrediti jednu kaznu, javljaju se dva moguca resenja:

Po jednom, do jedinstvene kazne dolazi se tako sto se prethodno utvrdi posebna kazna za svako krivicno delo u sticaju, pa se onda na osnovu tih pojedinacnih kazni, primenom odredjenih principa (apsoropcije, apseracije i kumulacije) dolazi do jedinstvene kazne,

Po drugom resenju, jedinstvena kazna se odmerava bez prethodnog utvrdjivanja posebnih kazni za pojedina krivicna dela i pri tome se na rzne nacine odredjuje kazneni okvir unutar kojih se odmerava jedinstvena kazna.KZ SRJ prihvata prvo resenje.

Clan 48. KZ SRJ:Stav 1: Ako je ucinilac jednom radnjom ili sa vise radnji

ucinio vise krivicnih dela za koja mu se istovremeno sudi, sud ce prethodno utvrditi kazne za svako od tih dela, pa ce za sva dela izreci jedinstvenu kaznu.

107

Stav 2: jedinstvenu kaznu sud ce izreci po sledecim pravilima:

1. ako je za neko krivicno delo u sticaju utvrdio kaznu zatvora od 40 godina izreci ce samo tu kaznu;

2. ako je za neko krivicno delo u sticaju utvrdio kaznu od 15 godina, izreci ce samo tu kaznu;

3. ako je za krivicna dela u sticaju utvrdio kazne zatvora, jedinstvena kazna mora biti veca od svake pojedine utvrdjene kazne, ali ne sme dostici zbir utvrdjenih kaznij niti preci petnaest godina zaatvora;

4. ako su za sva krivicna dela u sticaju propisane kazne zatvora do tri godine, jedinstvena kazna ne moze biti veca od 8 godina zatvora;

5. ako je za krivicna dela u sticaju utvrdio samo novcane kazne, povisice najvise utvrdjenu kaznu, ali ona ne sme preci zbir utvrdjenih kazni ni 200.000 dinara, odnosno 800.00 dinara kad su jedno ili vise krivicnih dela izvrsena iz koristoljublja;

6. ako je za neka krivicna dela u sticaju utvrdio utvrdio kazne zatvora, a za druga dela novcane kazne, izreci ce jednu kaznu zatvora i jednu novcanu kaznu, po odredbama tac. 3 do 5. ovog stava.

Stav3: Sporednu kaznu sud ce izreci ako je utvrdjena makar i za jedno krivicno delo u sticaju, a ako je utvrdio vise novcanh kazni, izreci ce jednu novcanu kaznu po odredbi tacke 5. stava 2. ovog clana.

Stav 4: Ako je sud za krivicna dela u sticaju utvrdio kazne zatvora i maloletnickog zatovra, izreci ce zatvor kao jedinstvenu kaznu primenom pravila predvidjenih u tac. 2 do 4. stava 2. ovog clana.

Apsorpcija: (stavovi 1,2)Prema odredbama clana 48. KZ SRJ princip apsorpcije

primenjuje se onda kada za jedno krivicno delo u sticaju utvrdjena kazna zatvora od 40 godina kada ona apsolrbuje druge kazne (takodje, primenjuje se i kada je izrecena kazna zatovra od 15 godina). treba pomenuti i nuznu apsorpciju, a ona postoji u slucaju da je za jedno ili vise krivicnih dela utvrdjena kazna zatovra ispod 30 dana, a za drugo u trajanju od 6 meseci, jer se kazna zatvora preko 6 meseci ne moze izricati na dane (clan 38. stav 4. KZ SRJ).

Asperacija:Primenjuje se u slucaju kada su za pojedina krivicna dela u

sticaju utvrdjene kazne zatvora. Prihvatanje apsorpcije bi u ovim slucajevima predstavljalo neopravdano laku kaznu za ucinioca, dok bi kumulacija kod kazne zatvora bila suvise stroga.

Ako je za vise dela utvrdjeno vise kazni zatvora, sud ce izreci jedinstvenu kaznu koja mora biti veca od svake pojedine utvrdjene kazne, ali ne sme dostignuti zbir utvrdjenih kazni, a ne sme preci ni opsti maksimum. (primer: ako je za dela u sticaju predvidjena kazna od 1, 2 i 3 godine, kazna se mora kretati u rasponu od 3 godne i 1 meseca i 5 godina i 11 meseci).Odredbe clana 48. ne daju dalje kriterijume za odmeravanje jedinstvene kane u okviru tog raspona koji moze biti dosta sirok.

Stoga bi se moglo reci da je ovde rec o svojevrsnom poostravnju kazne. KZ SRJ ipak predvidja jedno ogranicenje u tom pogledu. Cilj tog ogranicenja jeste da se kod laskih krivicnih dela otkloni mogucnost izricanja dugih kazni zatvora. Ogranicenje se sastoji u tome da ako su za sva krivicna dela u ticaju propisane kazne zatvora do tri godine, jedinstvena kazna ne moze preci 8 godina zatvora.

Kumulacija:

108

Primenjuje se onda kada je sud za krivicna dela u sticaju utvrdio samo novcane kazne. Tada se izrice jedna jedinstvena kazna koja odgovara zbiru pojedinacnih novcanih kazni, s tim da ona ne sme preci opsti maksimum novcane kazne, niti 800.000 dinara, ako je bar jedno delo u sticaju izvrseno iz koristoljublja.

Ako je za neka krivicna dela u sticaju utvrdio kazne zatvora, a za druga dela novcane kazne, sud ce izreci jednu kaznu zatvora i jednu novcnanu kaznu, primenjujuci princip apsrecacije i pogledu zatvora, a princip kumulacije u pogledu novcane kazne.

Mogucnost da se za neka krivicna dela ucinjena u sticaju utvrdi uslovna osuda, a za druga krivicna dela zatvora, te da se izrekne zajedno kazna zatvora i uslovna osuda, ali izricito i ne zabranjuje takvu mogucnost. Medjutim, prema jednoj odluci Vrhovnog suda Srbije, ta mogucnost nije moguca.

Takodje, postoje i dve posebne sitacije:Prva – sporednu kaznu koja moze biti samo novcana sud ce

izreci ako je utvrdjena makar i za jedno krivicno delo u sticaju, a ako je utvrdio vise novcanih kazni, izreci ce jednu novcanu kaznu primenjujucu princip kumulacije.

Druga – pitanje odnosa zatvora i maloletnickog zatvora. Ako je sud za krivicna dela u sticaju utvrdio kazne zatvora i maloletnickog zatvora, izreci ce zatvor kao jedinstvenu kaznu primenom principa koji vaze za zatvor (asperacija, a u propisanim slucajevima apsorpcija).

Odmeravanje kazne osudjenom licu

Clan 49. KZ SRJ:Stav 1: Ako se osudjenom licu sudi za krivicno delo ucinjeno

pre nogo sto je zapocelo izdrzavanje kazne po ranojoj osudi, ili za krivicno delo ucinjeno za vreme izdrzavanja zatvora ili maloletnickog zatvora, sud ce izreci jedinstvenu kaznu za sva krivicna dela primenom odredava clana 48. ovog zakona, uzimajuci ranije izrecenu kaznu kao vec utvrdjenu. Kazna ili deo kazne koju je osudjeni izdrzao uracunace se u izrecenu kaznu zatvora.

Stav 2: za krivicno delo ucinjeno u toku izdrzavanja kazne zatvora ili maloletnickog zatovra, sud ce uciniocu izreci kaznu nezavisno od ranije izrecene kazne, ako se primenom odredava clana 48. ovog zakona ne bi mogla ostvariti svrha kaznjavanja s obzirom na trajanje neizdrzanog dela ranije izrecene kazne.

Stav 3: Osudjeni koji za vreme izdrzavanja kazne zatvora ili maloletnickog zatvora ucini krivicno delo za koje zakon propisuje novcanu kaznu ili zatvor do jedne godine, kaznice se disciplinski.

Uracunavanje pritvora i ranije kazne

Clan 50. KZ SRJ:Stav 1: Vreme provedeno u pritvoru, kao i svako lisenje

slobode u vezi sa krivicnim delom, uracunavaju se u izrecenu kaznu zatova, maloletnickog zatvora i novcanu kaznu.

Stav 2: zatvor ili novcana kazna koju je osudjeni izdrza, odnosno platio za prekrsaj ili privredni prestup, kao i kazna ili disciplinska mera lisenja slobode koju je izdrzao zbog povrede vojne discipline, uracunava se u kanu izrecenu za krivicno delo cija obelezja obuhvataju i obelezja prekrsaja, privrednog prestupa, odnosno povrede vojne discipline.

109

Stav 3: Pri svakom uracunavanju izjednacuje se dan pritvora, dan lisenja slobode, dan maloletnickog zatvora, dan zatvora i dve stotine dinara novcane kazne.

1.Mere upozorenja

Uslovna osuda• Nastanak i sistemi• Mehanizam funkcionisanja u nasem pravu• Uslovi za izricanje• Opozivanje uslovne osude• Uslovna osuda sa zastitnim nadozrom

Sudska opomena

2. Mere bezbednosti• Obavezno psihijatrijsko lecenje u zdravstvenoj ustanovi• Obavezno psihijatrijsko lecenje na slobodi• Obavezno lecenje alkoholicara i narkomana• Zabrana vrsenja delatnosti ili duznosti• Zabrana upravljanja motornim vozilom• Oduzimanje predmeta• Proterivanje stranca iz zemlje

3. Oduzimanje imovinske koristi stecene krivicnim delom• Osnov i nacin oduzimanja• Zastocta ostecenog• Oduzimanje od preduizeca ili druge organizacije

4. Pravne posledice osude• Nastupanje• Vrste• Pocetak i trajanje

5. Rehabilitacija, brisanje osude i davanje podataka iz kaznene evidencije

6. Amnestija i pomilovanje

7. Zastarelost• Pojam• Zastarelost gonjenja• Zastarelost izvrsenja krivicnih sankcija

8. Krivicne sankcije prema maloletnicima• Status maloletnih ucinilaca u krivicnom pravu jugoslavije• Sankcije prema maloletnicima i neke njihove specificnosti

110

• Vaspiten mere, pojam i vrste (disciplinske mere, vaspitne mere pojedinacnog nadzora, zavodske vaspitne mere, izmena odluke o vaspitnim merama i obustava njihovog izvrsenja)

• Maloletnicki zatvor• Uslovni otpust maloletnih ucinilaca• Primena vaspitnih mera na punoletna lica koja su izvrsila krivicno delo nad

maloletnicima• Primena vaspitnih mera na mladje punoletnike ucinioce krivicnih dela

111