УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФАКУЛТЕТ СПОРТА И ФИЗИЧКОГ ВАСПИТАЊА

ДИПЛОМСКЕ АКАДЕМСКЕ СТУДИЈЕ - МАСТЕР

ЛУКИЋ ГОРАН

КИНАНТРОПОЛОШКА АНАЛИЗА СКОКА СА МОТКОМ

(Семинарски рад из Кинантрополошке анализе спортова)

Ментор:

Проф. др Дејан Мадић

Нови Сад, 2012.

САДРЖАЈ:

1. УВОД...........................................................................................................................................3

2. СТРУКТУРАЛНА АНАЛИЗА .................................................................................................4

3.БИОМЕХАНИЧКА АНАЛИЗА ..............................................................................................15

4.МОТОРИЧКЕ СПОСОБНОСТИ..............................................................................................16

5.КОГНИТИВНЕ СПОСОБНОСТИ...........................................................................................19

6.КОНАТИВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ.......................................................................................19

7.ЗАКЉУЧАК...............................................................................................................................20

8.ЛИТЕРАТУРА..........................................................................................................................21

2

1.УВОД

Скок мотком нема поуздане античке коријене, иако припада оним атлетским

дисциплинама које имају веома дугу народну традицију. Води поријекло из прескока, које

су људи у немогућности да савладају одређене препреке (потоци, рјечице, рупе, јаме,

усјеке, итд), изводили уз помоћ мотке, дебелог и дугог штапа. Скок мотком је једина

атлетска скакачка дисциплина, било да је реч о дужинским или висинским скоковима, у

којој се користи помагало, вањско тијело (мотка). Из ових разлога мотка представља веома

битан фактор у остваривању резултата у овој дисциплини, а током развоја ове дисциплине

придавано јој је веома много значаја. У почетку су мотке прављене од јасеновог, кедровог,

смрчиног, брезиног и боровог дрвета. Дрво за њих се налазило у локалним шумама.

Овакве мотке су биле тешке и неподесне. Залет је због тога био спор и неуједначен, а

техника скока веома примитивна. Почетком XX вијека почиње употреба мотки од

бамбусове трске, које доминирају свијетом скока мотком све до четрдесетих година, када

је током ИИ Свјетског рата бамбус постао тешко доступан, па се почињу користити шупље

металне мотке, најчешће од алуминијума. Револуцију у овој дисциплини направиће појава

мотки од стаклених влакана (фибергласс). Први ће овакву мотку званично употријебити

легендрани амерички атлетичар, двоструки олимпијски побједник Боб Матхиас (Лондон

1948, имао је само 17 година и Хелсинки 1952 са 21 годином), и то у десетобоју, а не у

скоку мотком.

3

2.СТРУКТУРАЛНА АНАЛИЗА

Структуралном анализом добијамо информације о техници. Развојем мотки

развијала се и техника скока мотком. За вријеме употребе мотки од бамбусове трске

постојала су два основна начина скока. Први облик технике је био одразни тип, а други је

био замашни тип. Атлетичари који су користили први облик технике скок су заснивали на

снажном одразу, а представници друге технике су такорећи утрчавали у скок веома

снажним замахом. Код употребе металне мотке, за разлику од данашњих мотки, одраз је

био усмјерен напријед и горе и био је због врсте материјала од којег је мотка направљена

много наглашенији. За разлику од одраза, хват, ношење и трчање је било идентично као са

савременим моткама. Како год, сваки облик технике, без обзира на то колико изгледа

јединствено, мора бити условљен биомеханичким законитостима, које са друге стране, у

појединим модификацијама основне технике, омогућавају максимално искоришћавање

индивидуалних потенцијала скакача. За скок мотком се може рећи да је најсложенија

индивидуална атлетска дисциплина. Врхунски скакачи у овој дисциплини морају

посједовати способности које су и спринтерског и скакачког и бацачког типа. Осим тога,

посједују и веома висок ниво координације. За њено потпуно савладавање потребне су

године напорног рада. Ниједна друга дисциплина у атлетици не захтијева тако напоран

технички тренинг. Често се због тога моткаши траже међу гимнастичарима, који због

својих потенцијала лакше савладавају задатке, које поставља техника скока мотком. Неки

од најбољих свјетских скакача и скакачица мотком су прије мотке били гимнастичари.

Скок мотком се дијели на 4 основне фазе:

фаза залета, фаза одраза, фаза лета и фаза доскока.

1.Фаза залета

основни задаци залета и у овој скакачкој дисциплини су веома слични осталим скоковима.

Атлетичари морају остварити што већу и то контролисану брзину трчања, која се мора

задржати на што већем нивоу током постављања мотке у кутију. Битна разлика у односу на

друге скокове је што атлетичар током залета у рукама има мотку, тако да се и техника

цијелог залета мора прилагодити њој. Мотка се прије почетка залета узима објема рукама и

4

током цијелог његовог трајања се носи са обје руке. Размак између хвата једне и друге

руке је између 50 и 80цм. Карактеристике хвата мотке, поред основних, у суштини су

индивидуалног типа. Хват се не мијења од скока до скока, већ је ствар која се кроз дуги

временски период одређује на тренинзима. Одређене варијације постоје, када су услови

такмичења другачији од стандардних, међутим, и такве промјене су ствар коју је скакач

већ тренингом припремио. Основни фактори који утичу на висину хвата мотке су брзина

залета, снага одраза, висина скакача, ниво овладаности техником скакања. Дужина залета

се разликује од скакача до скакача, а најчешће је у размаку између 35 и 45м. Та дужина

отприлике одговара дужини од 18 до 22 тркачка корака. Основни фактор дужине залета су

скакачеве моторичке способности и морфолошке карактеристике. Дужина мора бити

прецизно дефинисана, јер ће кратак залет онемогућити скакачу да постигне максималну

контролисану брзину и довољну концентрисаност код постављања мотке, а веома дуг

залет ће отежати скакачу да одржава оптималну брзину, што ће довести до напора који ће

онемогућити квалитетно постављање мотке у кутију и самим тим до лошег скока. Да би се

дужина залета и начин његовог трчања прецизно дефинисали користе се маркери који

омогућавају атлетичарима да контролишу параметре свог трчања. У зависности од форме,

самим тим и дијела сезоне, затим терена, временских прилика, маркери се постављају

другачије. Према томе, досљедност брзине трчања током залета, која највише зависи од

квалитета технике спринтерског трчања, уз правилан положај тијела (усправан), омогућава

постизање максималне контролисане брзине, која представља први услов врхунског

резултата. Атлетичари у залет крећу на више начина, карактеристичним ходом од

неколико корака, лаганим трчањем, енергичним трчањем с мјеста или на неки специфичан,

потпуно индивидуалан начин, који ће им омогућити концентрисаност и развијање брзине у

наставку залета. Ношење мотке током залета мора бити природно. То значи да скакача и

мотку доживљавамо као једно. Природно ношење мотке током залета основни је

предуслов квалитетног постављања (убадања) мотке у кутију. Угао под којим се она носи

током залета је између 40 и 60°. Завршетак мотке је најчеће изнад главе скакача током

залета и мало према унутра од средишње линије кретања, како би скакачи лакше трчали.

Приближавањем кутији скакач постепено спушта врх мотке. Посљедње кораке залета

одликује увећање темпа трчања са приближно једнаком дужином корака. На тај начин се

постиже увећање брзине на самом крају залета. То увећање брзине се остварује слободно и

5

постепено. Тркачки кораци, током залета за скок мотком су у односу на спринтерско

трчање нешто краћи, а труп је опруженији. На крају залета се одвија посљедња, а ако је до

тада све изведено на квалитетан начин, и његова најважнија фаза, постављање мотке у

кутију. Овај дио технике скока мотком се у анализама појединих аутора обрађује

издвојено, што само објашњава његову значајност. Како је постављање мотке у кутију

суштински посљедњи дио залета, јер се и његова припрема и његова изведба одигравају

током посљедњих корака залета, анализираће се као такав.

Слика 1: два корака залета

Постављање врха мотке у кутију започиње три до три и по корака прије одраза. Врх мотке

се усмјерава према кутији предњом руком, а горња се рука, која је до тада у залету била

задња, поставља што више и у пројекцији је одразног стопала. Сви покрети које скакач у

том тренутку изводи својим рукама морају бити хармонични. Горња рука (код дешњака

десна, код љевака лијева) се наставља кретати напријед и горе испред главе док доња рука

(код дешњака лијева, код љевака десна), усмјерава мотку у кутију. Изузетно је битно

високо и рано убости мотку, како би се постигао највећи могући угао између мотке и тла.

6

Рамена оса током убадања мора бити паралелна са попречним ивицама кутије. Не смије се

током убадања нагињати на мотку, окрећући лијево раме напријед и кружно постављајући

горњу руку ван и далеко од тијела. Од пресудног је значаја да се за вријеме постављања

мотке у кутију скакачи крећу равно према мотки. Правилна техника убадања мотке у

кутију се дефинише истовременим постављањем одразне ноге, дотицањем краја кутије

предњим крајем мотке и избацивањем задњег дијела мотке увис изнад главе.

2.Фаза одраза

Одраз код скока мотком је у односу на остале скакачке дисциплине значајно другачији.

Присуство мотке, цјелокупну атлетску дисциплину скок мотком чини битно различитом,

али та различитост посебно долази до изражаја у току припреме за одраз, током одраза и

касније у фази лета. Иако припада групи вертикалних (висинских) скокова, одраз код

скока мотком је усмјерен сасвим напријед и није посебно акцентиран (слика 2). Може се

чак рећи да је посљедњим кораком залета само направљен нешто дужи скок у трчању. То

су разлози, због којих се одраз код скока мотком, назива и "утрчавање у мотку". Стопало

одразне ноге се поставља на мјесто вертикалне пројекције десне шаке (ако је одраз са

лијеве ноге). На крају одраза стопало одразне ноге ће се налазити око 20цм испред

вертикалне пројекције десне шаке, односно хвата (хватишта), којим она држи мотку. Труп

је у том моменту усправан. Десна рука је потпуно испружена и подиже мотку изнад главе,

а лијева је благо савијена у лакту који је окренут према доље. За вријеме постављања

стопала на тло, кукови и горњи дио тијела гурају се према напријед. Кољено замашне ноге

брзо и енергично се креће напријед и горе. Лијева нога се опружа до потпуне екстензије и

у тренутку одвајања од подлоге заједно са горњим дијелом тијела образује вертикалну

линију. На самом крају одраза скакачи лијевом, доњом руком, притискају мотку у

усправном смјеру, док се тијело скакача креће напријед и преко десне, горње руке, врши

сабијајући утицај на мотку која ће се почети савијати. Угао који мотка образује са тлом на

крају одраза нешто је већи од 30°, угао одраза је између 70 и 75°, док се тежиште тијела

помјера под углом од 18 до 20°. Према томе, скакач за вријеме одраза покушава да утрчи

(уђе) са мотком. Горња рука (најчешће код дешњака десна, код љевака лијева) ће преузети

већи дио масе тијела, а доња је фиксирана са веома малим потиском према напријед.

7

Карлица се креће напријед пратећи кретање замашне ноге напријед и горе. На самом крају

одраза, као резултат двојне силе, мотка се савија и скакач започиње фазу лета.

Слика 2: Одраз

3.Фаза лета

Фаза лета започиње, као и код свих скакачких дисциплина, одвајањем прстију одразне

ноге од подлоге. У прво вријеме фазе лета скакач је у једном облику виса на мотки.

Замашна нога наставља да се креће према напријед повлачећи карлицу за собом (слика 3).

За то вријеме одразна нога сустиже замашну ногу и то сустизање траје све до тренутка

максималне савијености мотке. Тијело се током цијелог тог периода све више окреће

леђима према тлу. Тим положајем се одржава моменат силе постигнут залетом,

8

постављањем мотке у кутију и одразом. Горња (у овом случају десна) рука је скоро сво

вријеме опружена, а доња (у овом случају лијева) је савијена под углом који је око 90° и

још увијек не дозвољава тијелу да се приближи мотки. Обје руке обављају лагане и

технички дотјеране покрете без превише повлачења горњом и без превеликог потискивања

доњом руком, што би у супротном довело до губљења брзине.

Слика 3: Фаза лета

Како одразна нога сустиже замашну, она тако повлачи и читав доњи дио тијела према горе.

Оса ротационог кретања тијела пролази кроз рамени појас. Док је за вријеме виса горњи

дио тијела био опуштен и истегнут, за вријеме замаха цијело тијело се ротационо креће

захваљујући веома снажној мишићној контракцији у раменом појасу, рукама и цијелом

горњем дијелу тијела. Такво кретање се наставља све док се кукови скакача не нађу између

мотке и његове главе. Кукови се морају што више подићи, како би кретање, које слиједи са

опружањем мотке, било квалитетно. Тада скакач додатно потискује карлицу напријед и

истовремено привлачи наткољенице обје ноге према грудима. Тај тренутак који

9

представља крај прве фазе лета - када је скакач након виса кроз замах, потискујући

карлицу и привлачећи наткољенице, стигао у овакав положај, гђе су му леђа у паралелном

положају са подлогом и гђе је савијање мотке највише, назива се још и сликовито гнијездо

(слика 5). Не изводе га сви скакачи на исти начин и није код свих тако карактеристично.

Међутим, основне одлике таквог положаја су код свих скоро идентичне. Поткољенице обје

ноге су савијене, налазе се поред мотке у висини изнад нивоа главе и рамена. Код највећег

савијања мотке, лук њеног савијања гледа према напријед и улијево, док је горњи дио на

којем скакач виси у скоро паралелном положају са тлом. У току тог кратког периода када

је мотка на највишем нивоу савијеност током цијелог скока, силе савијања и силе које

продукује еластичност мотке су изједначене. Међутим, како се тежиште тијела креће

према самој мотки, а његово убрзање престаје, притисак на мотку се умањује и она почиње

да се исправља, опружа (слика 4).

Слика 4: Фаза лета

10

Друга фаза лета започиње од тренутка када се мотка почне исправљати. Од тада, скакач

опружање мотке доживљава тако да му мотка представља чврст ослонац. У тим тренуцима

он захваљујући таквој ситуацији може још подићи савијена кољена. Циљ овог дијела скока

је да се искористе силе које продукује еластичност мотке и да се обави највеће подизање

тежишта тијела. Осим тога што скакач користи кретање мотке, ефикасност цијелог

кретања скакача према летвици, директно зависи од квалитеног функционисања цијелог

комплекса његових моторичких способности. Веома снажна и високо координирана

мишићна активност траје од момента започињања опружања тијела према летвици до

напуштања мотке од стране горње (десне) руке. Цијели период се, такође, може

сегментирати на три подфазе: опружање тијела, окретање тијела и потисак од мотке.

Слика 5: Фаза лета

Опружање тијела започиње са исправљањем ногу у кољенима (слике 5 и 6). Скакач је до

овог тренутка користио све своје способности да мотку савлада и да онда у овој фази,њене

11

потенцијале искористи за своје циљеве. Сликовито се може рећи да, скакач или скакачица,

током ове фазе од мотке добија све оно што јој је током прве фазе лета пренио својим

кретањима са њом и на њој. Тијело у моменту опружања личи на стијену на једном крају

катапулта. Окидањем (овђе опружањем мотке), скакач креће преко летвице. Опружајући

ноге, скакач изводи мали замах поткољеницама, забацујући стопала увис и назад, тако да

ће се она наћи изнад његове главе. Даље испружање скакачевог тијела се наставља у свим

зглобовима ногу и трупа, на начин да тијело буде испружено дуж мотке. Врхунски скакачи

и скакачице на крају овог дијела постижу скоро вертикалан положај тијела и започињу

сљедећу подфазу окретања тијела. Прије него што је тијело постигло пуну вертикалу,

скакач започиње окрет засуком горњег дијела тијела улијево привлачећи десно раме уз

мотку. Ноге и кукови остају у скоро истом положају. Засук којим се труп приближава

мотки, а тијело окреће предњим дијелом према летвици је покрет који високо

координирано морају извести мишићи руку и ротатори трупа уз помоћ њихових

синергиста, као и уз сарадњу мишића који фиксирају доњи дио тијела. У положају, у којем

је скакач још увијек највећим дијелом окренут леђима према летвици, треба остати

довољно дуго, јер се у њему скакач најлакше подиже. Цијели окрет на мотки се завршава

изласком у упор, када је тијело већ започело прелазак летвице. Потисак од мотке је

посљедња подфаза друге фазе лета. Атлетичари су са високо подигнутим ногама десним

раменом одмах уз мотку са савијеном десном руком чија је шака још увијек држи. Лијева

рука је у том тренутку потпуно опружена и започиње одвајање од мотке (слика 6). Након

тога се десна рука енергично опружа и потискује тијело од мотке. У тренутку када је десна

рука окончала опружање и потисак од мотке, тијело атлетичара је већ ногама прешло

летвицу. Након потиска од мотке креће трећа и посљедња фаза лета, која започиње

одвајањем прстију десне руке скакача од мотке. Он или она се тада након потиска крећу

увис са донекле савијеним тијелом. Тијело изнад летвице често има лучни положај. Руке се

трзајем одводе даље од летвице шакама близу рамена, а лактовима према ван, што даје

импулс за пребацивање трупа преко летвице. Скакач мора правовремено извести све

покрете, тако да након кретања лијеве па потом трзаја десне руке, када дође у положај да

му се брада нађе изнад летвице, глава и рамена се крећу уназад. Руке затим врше покрет

увис и назад и крећу се лактовима према ван. Тим покретима се скакач одаљио од летвице,

12

односно, прелетио је преко ње. Радње које након тога изводи дио су посљедње фазе,

доскока (слика 7).

Слика 6: Фаза лета

4.Фаза доскока

Одмах по преласку летвице скакач се спрема за доскок на своја леђа. Након одвајања од

летвице, атлетичар благо савија ноге у зглобовима кука и кољена, а руке доводи испред

себе, како би их сачувао од могућих повреда. Како је висина са које скакач доскаче велика,

увијек изнад 4 метра, све кретње које се изводе након преласка летвице су намијењене

безбједном доскоку

13

Слика 7: Доскок

14

3.БИОМЕХАНИЧКА АНАЛИЗА

Основна карактеристичност скока мотком јесте кретање система човјек-мотка-

човјек. Скок мотком се изводи преношењем силе залета и одраза на покретно клатно које

као осовина обртања подиже скакача нагоре и омогућава му савладавање летвице, тј.

висине на коју је она постављена. Атлетичари претварају праволинијско кретање у угаоно,

трчањем залета по хоризонталној линији и клатну по луку. Кинетичка енергија тијела која

је настала од залета, одраза и кретања скакача на мотки савија мотку у почетној фази лета.

Савијање је веће уколико је брзина залета већа, енергичније утрчавање у мотку и веће

подизање тежишта тијела. У почетној фази савијања мотке појављују се два клатна.

Послије одвајања од тла тијело скакача се креће по луку. Маса скакача је концентрисана у

тачки која се сматра тежиштем тијела и има могућност ротације око тачке хватишта

скакача за мотку, што представља прво клатно. Друго клатно представља кретање мотке

око тачке ослонца у кутији. Вертикално кретање цијелом систему се саопштава

утрчавањем, уласком скакача у мотку. Брзине кретања клатна мотке и скакача су

различите. Високим нивоом координираности, како кретних елемената, тако и унутар и

међумишићног рада, атлетичар постиже максималне амплитуде и једног и другог клатна.

Брзина клатна скакача је највећа у тренутку преласка тежишта тијела кроз тетиву која

везује хватише на мотки са тачком ослонца. Атлетичари треба што је могуће више да

одгоде моменат преласка линије мотке, јер то позитивно утиче на кретање мотке која тежи

вертикалном положају. Дакле, уколико привлачење рукама на мотку настане сувише рано,

мотка мора смањити своју брзину. Када привлачење буде прекасно, мотка ће свој пут

прећи тако брзо да скакач неће стићи прије летвице привући се на руке. Потпуни ефекат

скока мотком се може постићи када је импулс који је мотки саопштен приликом одраза

највећи, а привлачење рукама изведено што касније. За скакача мотком се каже да морају

имати вјештину скакача увис, брзину спринтера и контролу гимнастичара. Морају

посједовати веома снажне руке и рамена, висок ниво самопоуздања и склоност ка ризику.

У свим категоријама скока мотком, како мушким тако и женским, брзина залета

представља веома важан фактор побољшања резултата. У женском скоку мотком овај

параметар се сматра чак највећим потенцијалом за напредак резултата. Управо због ових

разлога, повезаност између брзине трчања залета и самог резултата је одувијек била у

жижи интересовања истраживања у оквиру скока мотком. Антропометријске

15

карактеристике и неуромускуларна координација атлетичара, дају залету лични стил.

Начин ношења мотке и тркачки ритам представљају индивидуалитет скакача. Динамика

брзине трчања је снажно генетски детерминисана. Брзина залета најбољих скакача током

година се константно повећавала. У том контексту, техника скока мотком, специјалне

способности скакача и скакачица мотком и специјална снага трупа и руку, не смију никада

бити игнорисане, јер су такође веома важне. Аутори кроз истицање конкретних примјера,

подвлаче да је повезаност брзине залета и самог резултата, већа код жена, него код

мушкараца, као и да је однос брзине залета жена и мушкараца код скока мотком знатно

другачији, него што је то код других скакачких дисциплина.

Успјех у скоку мотком је:

1. 40% је детерминисано брзином залета,

2. 40% је детерминисано техником,

3. 15% је детерминисано снагом горњег дијела тијела и

4. 5% је детерминисано скакачком способношћу.

4.МОТОРИЧКЕ СПОСОБНОСТИ

Када говоримо о моторичким способностима које имају утицај на успјешност у

скоку са мотком неопходно је познавати структуру покрета и утицај моторичких

способности на технику. Моторичке способности које утичу на успјешност скакача са

мотком су:

Снага,

Флексибилност,

Брзина,

Издржљивост ,

Кординација,

16

Снага представља основну или доминантну моторичку способност, а дефинише се

као способност савладавања или супростављања некој спољашној сили мишићним

контракцијама. У скоку са мотком , скакачи користите руке у примјени технике, док је

снага доњих екстремитета од велике важности за извођење технике. У тренажном процесу

развој снаге је есенцијална подлога за даљу надоградњу и усавршавање ове спортске. По

већини аутора опште прихваћен модел је испољавања три типа снаге, а то су : експлозивна,

репетитивна и статичка снага. Када се говори о овој моторичкој способности јако је важно

и споменути вртсе мишићних контракција а општа подјела је на: концентричне,

ексцентричне и статичке.

Флексибилност већи број аутора дефинише као слободни обим покрета у једном

или више зглобова наводећи како је то способност извођења покрета великом амплитудом

а да је најчешћа мјера флексибилности максимална амплитуда покрета дијелова тијела у

појединим зглобним системима. Битно је рећи и да постоје и класификације, највише

утиче да ли ће се жељени покрет извести правино или не уз жељену амплитуду кретања а

без опасности да се спортиста повриједи. Најприхваћенија подијела гипкости јесте на:

активну која се састоји у способности да се постигне велика амплитуда покрета у неком

зглобу активношћу мишићних група које прелазе преко тог зглоба, и пасивну која се

састоји у способности да се постигне највећа амплитуда дјеловањем спољашњих сила.

Брзина, као моторича способност је највише урођена и представља биомоторичку

способност човјека да изведе одређене врсте покрета за најкраће вријеме у датим условима. Иако

се на брзину може јако мало утицати, развојем снаге доминантних мишићних група које

учествују у одрђеном покрету и усавршавањем технике покрета може се утицати на то да

се покрет изведе приближно жељеном брзином. При томе се претпоставља да извршење

задатка не траје дуго и да не долази до замора. Присутна су три основна вида испољавања брзине:

латентно вријеме моторне реакције, брзина појединачног покрета и фрекфенција покрета.

Видови испољавања брзине релативно су независни један од другог. Комбинацијом ова три вида

испољавају се сви случајеви брзине.

Издржљивост се дефинише као способност да се нека активност врши дужи

временски период без смањивња те ефикасности физичке акивности. Издржљивост се

темељи на ефикасности функционисања регулационих механизама који се манифестују

енергетским резервама и функционалном квалитету енергетског потенцијала.. Анаеробни

17

систем је прије свега одговоран за кратке, брзе и енергичне активности током извођења

скока.

Агилност је способност брзе промене смера кретања. Развој агилности се

максимизира у каснијем биолошком периоду полазне основе се стичу у ранијем животном

периоду.

Координација покрета у спортовима који у својој структури имају комлексна

ациклична кретањаима велики утицај на спортску успјешност а дефинише се као

способност реализације комплексних моторичких структура и премијештање тијела или

дијелова тијела усклађених у времену и простору. Борба за гард и усклађеност кретања у

простору и времену веома су важна. Од координације покрета зависи успјешност

извођења техника.

18

5.КОГНИТИВНЕ СПОСОБНОСТИ

Омогућава обраду моторичких информација, и преставља битну ставку спорта.

Везана је за тајминг код скакача са мотком, кад и који покрет користити у датом тренутку.

Служи и за аутоматизацију покрета скакача на тренигу.

Когнитивна способост зависи од:

1.стања рецепторског система, гдје сва чула морају бити здрава, неоштећена и у одличном

функционалном стању почев од видних, проприцептивних па и слушних;

2.процесора за декодирање, структурирање и претраживање улазних информација они

морају бити способни за брзу прераду информација у новонасталим ситуацијама;

3.процесора за серијалну анализу информација, од њихове ефикасности у претраживању

меморије и проналажењу већ спремљених информација одговорних за дату ситуацију

4.процесора за симултантну анализу информација, који су одговорни за претраживање

дуготрајне и краткотрајне меморије коју има их предходних искустава како из такмичења

тако и из тренинга

6.КОНАТИВНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Утицај собина личности на успјешност у атлетици је изузетно значајна карика у

постизању врхунског спортског резултата. У професионалним екипама ангажују се

психолоз како би атлетичари максимално били припремљени за спортски наступ. Висока

мотивација, самопоуздање су неки од предиктора спортског успеха.

Особине лицности су задужене за ефикасну адаптацију на услове које поствавља спорт и

трениг. За успјех у атлетици врхунских спортиста наглашене ове особине личности:

-Развијање интелектуалне способности,

-Већа еиноционална стабилност,

-Снажнији и постојанији емоционално-вољни квалитети,

-Изражена склоност за доминацијом,

-Контрола интегративних функција и процеса и

-Орјентација на постигнуће и успех

19

7.ЗАКЉУЧАК

Иако не представља изворно атлетску дисциплину, прије свега због сложености

своје цјелокупне кретне структуре (чиме уз скок увис одудара од осталих атлетских

дисциплина, које су заправо природни облици кретања), као и присуства мотке као

вањског предмета, скок мотком се кроз двадесети вијек ипак наметнуо као изузетно

атрактивна и захтјевна дисциплина иза које стоји иста таква тренажна подршка. Сваки

скакач мора имати тренинг који ће га довести до досљедних и максималних перформанси.

Мора се узети у обзир сљедеће:снага, флексибилност, вјештина прескакања мотком,

брзина , издржљивост за прескоке, агилност и координација (гимнастика), окретност у

зраку, просторна свјесност (трамполина), одмор (најважнији у раздобљу великих

такмичења) и ментална концентрација. Појава нове генерације скакача и скакачица

мотком, као тренутно стање у свијету скока мотком, усмјерава нову свјетлост на њу и

започиње нови талас великих, а можда и нових највећих резултата у историји ове атлетске

дисциплине.

20

8. ЛИТЕРАТУРА

1. Тончев, И. (2001). Атлетика. Нови Сад. Универзитет у Новом Саду – Факултет

физичке културе.

2. Грујић, Н. (2004). Физиологија спорта. Петроварадин

3. Нићин, Ђ. (2000). Антропомоторика. Нови Сад: Факултет физичке културе.

4. Момировић, К., Хорга, С. и Боснар, К. (1984). О могућности синтезе неких теорија

личности на основу једног кибернетског модела конативних фактора. Човек и

занимање.

5. Бала, Г. (2008). Успешно писање у кинезиологији. Нови Сад. Универзитет у Новом

Саду – Факултет спорта и физичког васпитања.

6. Курелић, Н. (1954). Атлетика. Београд. Издавачка књига.

7. Вујков,Н. Идризовић, К.Скок мотком, чињенице и проекције. Покрајински завод за

спорт и Факултет за спорт и физичко васпитање Никшић.

21