Skladisno Poslovanje i Slobodne Zone

SKLADIŠNO POSLOVANJE I SLOBODNE ZONE Strana 1 od 93

Dr Milorad Kilibarda, dipl. inž. Fakultet za poslovni menadžment Bar

1. SKLADIŠNO POSLOVANJE

Pod skladištem se podrazumevaju sve otvorene, natkrivene ili zatvorene površine namenjene za čuvanje robe. Zato skladišni objekat ne mora nužno podrazumevati postojanje bilo kakve zgrade ili objekta visoke gradnje, nego može označavati i otvoren prostor koji je tako organizovan da tokom nekog vremenskog perioda omogućava čuvanje određene vrste robe. Koreni skladištenja sežu u daleku prošlost, do vremena kada je čovek počeo da proizvodi više nego što mu je bilo dovoljno za potrošnju u tom trenutku. Do industrijske revolucije individualna gazdinstva i domaćinstva funkcionisala su kao samo dovoljne ekonomske jedinice sa svojim ostavama koje imaju skladišnu funkciju. Sa ekonomskom specijalizacijom i intenziviranjem transporta u toku industrijske revolucije skladišna funkcija postaje deo funkcionisanja maloprodaje i veleprodaje i dodatak marketingu. Skladište je bilo statičan sistem neophodan za savlađivanje vremenskih razlika. Dugo je posmatrano kao nužno zlo koje generiše jedino troškove. Malo ili nimalo vodilo se računa o pretovaru i unutrašnjem transportu. Različite robe skladištile su se u istom skladištu i to najčešće u gomilama na podu. Tek II Svetski rat i vreme posle njega moguće je posmatrati kao period u kome počinje da se uočava trend povećanja efikasnosti skladišnog sistema. Nakon ovog perioda, ubrzano se razvijaju različita specijalizovana, regionalna i lokalna skladišta i sve više se razmišlja u pravcu upravljanja zalihama. Takođe primenjuju se tehnike prognoze i upravljanja proizvodnjom. Na taj način smanjuju se vremenske neusaglašenosti u proizvodnji, proizvodnja postaje koordinisana i zahtevi za skladišnim prostorom se smanjuju. Menja se i koncept maloprodaje, pri čemu se pojavljuju sve veći objekti i supermarketi koji onda generišu drugačije zahteve prema skladišnom sistemu. To rezultira pojavom regionalnih distributivnih centara koji preko skladišta obezbeđuju ekonomično skladištenje širokog asortimana proizvoda. Sve ovo uslovljava razvoj i primenu modernih visokomehanizovanih i automatizovanih skladišnih sistema sa, informatički sve naprednijim, upravljanjem. Napredak u ovoj oblasti utiče i na proizvodnju, te skladišta postaju sastavni deo JIT koncepta. Tokom1960-ih i 1970-ih napori u oblasti skladišnih sistema prebacuju se u sferu primene novih tehnologija. Svaka faza i podsistem skladišta se modernizuju i razvijaju se nove tehnike i procedure rada. U 1980-im fokus se prebacuje na poboljšanje konfiguracije skladišta i pretovarne mehanizacije koja se tu koristi, a 1990-e se mogu označiti kao period u kome se teži većoj fleksibilnosti, povećanju produktivnosti i primene informacionih tehnologija.



1. 1. MESTO, ULOGA I ZADACI SKLADIŠNOG SISTEMA Sistem skladištenja ima zadatak da ublaži i izjednačni vremenske, količinske i strukturne razlike u robnim tokovima. Neravnomernosti robnih tokova prouzrokovane su: vremenskim oscilacijama i kolebanjima zahteva tržišta, sezonskim karakterom proizvodnje, kao i činjenicom da proizvodnja mora da se realizuje u ekonomičnim serijama. Skladištenje proizvoda može se realizovati u različitim karikama logističkog lanaca. Skladišni sistemi se nalaze na mestima sučeljavanja različitih robnih tokova kao što su: tokovi makro i mikro distribucije, tokovi dopreme sirovina, tokovi unutrašnjeg transporta, tokovi distribucije finalnih proizvoda. U literaturi se navodi da skladište svojim funkcionisanjem omogućava realizaciju određenih koristi u logističkim procesima uopšte. To su, pre svega koristi od vremena, mesta i od količine. Osnovni efekat skladištenja je vremenska korist s obzirom na funkciju savlađivanja vremenskih razlika između trenutka proizvodnje i potrošnje. Korist od mesta proističe time što skladišta obezbeđuju preduslove za povoljnije savlađivanja prostorne razdvojenost i mesta proizvodnje i potrošnje. Takođe, skladištenjem se obezbeđuje i korist od količine jer se omogućuje zadovoljiti različitu veličinu tražnje. Skladišta se mogu naći na različitim mestima u robnom toku i mogu imati različite funkcije u procesu otpreme i isporuke proizvoda, od pošiljoaca do krajnjeg primaoca (slika 1.).

Slika 1. Mesta skladišta u robnim tokovima



1.1.1. Osnovni zadaci skladišnog sistema Kao osnovni zadaci skladišnog sistema, bez obzira na njegovu ulogu i mesto u logističkom lancu, izdvajaju se:

• prijem i otprema robe: istovar i utovar transportnih sredstava, kvantitativna i kvalitativna kontrola, obeležavanje, eventualno formiranje i rasformiranje logističkih jedinica, registrovanje i unos podataka,

• uskladištenje i iskladištenje robe: transport i manipulisanje materijala unutar i između pojednih skladišnih zona kao što su: pretovarni front -prijemna zona - skladišna pozicija - otpremna zona, i dr.

• čuvanje robe: realizacija kvantitativnih i kvalitativnih zahteva vezanih za držanje zaliha u skladištu, kroz obezbeđenje adekvatnog skladišnog prostora, skladišne opreme i uslova (vlažnost, svetlost, temepratura), u kojima neće doći do neželjenih promena na robi, njenog starenja, pada kvaliteta i dr. Određene grupe proizvoda, pred skladišta postavljaju specifične zahteve u pogledu uslova i vremena čuvanja koji proističu iz potrebe za završetkom proizvodnog procesa (industrija alkoholnih i bezalkoholnih pića, keramamičkih, porcelanskih i betonskih proizvoda ili za dozrevanjem što je karakteristično za distribuciju južnog voća).

• komisioniranje robe: vađenje i sortiranje robe prema nalogu za komisioniranje, formiranje mešovitih paketa, kompletiranje jednica otpreme, unos podataka i dr.

Lokacijski položaj, tehnička oprema i tehnologija skladištenja, primena informaciono-upravljačkog sistema u velikoj meri utiču na kvalitet usluge isporuke i troškove skladištenja i distiribucije proizvoda, kao i na samo funkcionisanje ostalih logističkih sistema. 1.1.2. Namena, vrste i mesto skladišta u robnim tokovima Skladišta su čvorovi u logističkoj mreži u kojima se roba zadržava i priprema za otpremu ka drugoj destinaciji na mreži. Uređenje, oblikovanje, dimenzionisanje skladišnog sistema zavisi od velikog broja faktora, poput: vrste roba koja se skladišti, pojavnog oblika robe (agregatnog stanja: gas, tečnost, komadno, rasuto, upakovano itd.), uloge i mesta skladišta u sistemu, i dr. Roba se u skladištu može odlagati na: određeno mesto; više mesta uz glavne saobraćajnice; određeno mesto u okviru jedne oblasti; potpuno slobodan način raspoređivanja.



Skladišta je moguće podeliti po različitim kriterijumima. Najznačajniji su: vrsta i osobine roba, namena skladišta, način gradnje, stepen centralizacije i decentralizacije, vlasništvo skladišta, način praćenja ulaza i izlaza robe, poreklo robe, grana ili grupacija kojoj roba pripada, oprema, stepen mehanizacije i automatizacije skladišta i specifične osobine roba. Sa stanovišta vrste i osobine roba, moguće su razne podele skladišta. Jedna polazi od razvrstavanja skladišta na skladišta za komadnu robu i skladišta za rastu robu. Druga podrazumeva skladišta sa stanovišta stepena kvarljivosti robe, pa se razlikuju skladišta za lako kvarljivu robu i skladišta za nepokvarljivu robu. Sa stanovišta osobina robe razlikuju se niska skladišta, podrumi, silosi, tankovi za naftu i benzin i hladnjače. Sa stanovišta načina gradnje razlikuju se: pokrivena skladišta i nepokrivena skladišta.

Prema stepenu centralizacije i decentralizacije: centralizovana skladišta (glavna skladišta), decentralizovana skladišta (na nekoliko mesta u blizini potrošača radi skračivanja transportnih puteva robe), centralizovano-decentralizovana skladišta (posebo pogodna u slučajevima kada su kompanije prostorno smeštene na raznim područjima).

Sa stanovišta vlasništva skladišta se dele na: skladišta za vlastitu robu, skladišta za robu trećih lica (javna skladišta), konsignaciono skladište (u kome je smeštena roba koju domaća kompanija prodaje u ime i za račun uvoznika).

Prema evidencijskom praćenju ulaza i izlaza robe skladišta se dele na: priručna ili otvorena skladišta i zatvorena skladišta.

Sa aspekta porekla robe razlikuju se: skladišta domaće robe, skladišta uvozne robe, skladišta robe pod carinskim režimom. Sa stanovišta grane tj. grupacije kojoj roba pripada skladišta mogu biti: skladišta prehrambenih proizvoda, skladišta obuče, skladišta odeće, skladišta električnih aparata, skladišta duvana i cigareta i skladišta auto delova, itd.

Na osnovu privredne oblasti skladišta mogu biti: skladišta poljoprivrednih kompanija, skladišta industrijskih kompanija, skladišta trgovinskih kompanija.

Sa stanovišta skladišno transportne opreme i stepena mehanizacije i automatizacije skladišta se dele na: skladišta niskog stepena mehanizacije (uglavnom zastupljen ručni rad), srednje mehanizovana skladišta (podjednako zastupljeni ručni i mašinski rad), visoko mehanizovana i automatizovana skladišta (visok stepen mehanizacije i automatizacije, prisutan tok informacija putem računara). Prema nameni skladišta se dele na: skladišta materijala za reprodukciju, skladišta poluproizvoda, skladišta opreme, pripremna ili sabirna skladišta, posebna skladišta. Prema nameni skladišta se mogu podeliti na tri karakteristične grupe: skladišta zaliha, pretovarna prolazna skladišta i distributivna skladišta. (Tabela 1).



Tabela 1. Karakteristike pojedinih tipova skladišta

Vrste

skladišta Značajne funkcije Lokacija Vrsta robe

Skladišta zaliha

Veliki skladišni kapaciteti

proizvodno orijentisana

materijali, sezonski polufabrikati, fabrikati

Pretovarna prolazna skladišta

Veliki pretovarni kapaciteti

transportno orijentisana

materijali, poluproizvodi, proizvodi, trgovačka roba

Distributivna skladišta: -dostavna skladišta -skladišta za isporuku

Velika koncentracija logističkih funkcija sabiranja i distribucije

orijentisana ka nabavci orijentisana ka tržištu

materijali, trgovačka roba materijali, trgovačka roba

U zavisnosti od položaja u logističkom sistemu razlikuju se: snabdevačko skladište, proizvodno skladište, distributivno skladište, snabdevačko-distributivno skladište, potrošačko skladište i skladište reciklaže (Slike 2 i 3). U proizvodnim sistemima javljaju se i tzv. skladišta puferi koji imaju funkciju pomoćnog skladišta.

Slika 2. Vrste skladišta u zavisnosti od mesta u lancu

S P S

S

S

S

S



Ind

ustrijs

ka z

on

a

Tržište prodaje Proizvodnja

n

2

3

1

2

1

1

n

2

1

3

n

2

1

3 1

n

2

n

1

2

n

1

Ma

lop

rod

ajn

a m

reža

2

n

Ind

us

trijsk

a z

on

a

Regionalna skladišta Skladišta za

isporuku

Fabrička skladišta

n

1

n

1

n

Ma

lop

rod

ajn

a

mre

ža

1

1

n

Centralna skladišta

Regionalna skladišta

Slika 3. Mesto i uloga skladišta u sistemu distribucije proizvoda

1.2. SKLADIŠNI OBJEKTI

Skladišni objekti su sve otvorene, natkrivene ili zatvorene površine namenjene za čuvanje robe. Osnovna namena - čuvanje robe na način koji će obezbediti da roba tokom mirovanja zadrži sva upotrebna svojstva u dozvoljenim granicama. Po obliku, dimenzijama, konstrukciji i drugim karakteristikama treba da omoguće primenu predviđene tehnologije realizacije skladišnih, pretovarnih i transportnih procesa. Kategorizacija skladišnih objekata - moguća je u odnosu na veliki broj različitih, relevantnih obeležja, kao što su: a) tip objekta :

• otvorena skladišta (deponije, platoi; za robu čije karakteristike to dozvoljavaju) • zatvorena skladišta (za robu koja se ne sme izložiti spoljnjem atmosferskom uticaju.) • natkrivena skladišta (natstrešnicom, bez, ili eventualno sa jednim ili dva bočna zida.)

b) položaj skladišnog objekta u odnosu na nivo tla: • nadzemna skladišta (tpično rešenje) • skladišta zasuta zemljom (za čuvanje opasnih roba) • poluukopana skladišta (obično za rasute robe, obuhvata i skladišta smeštena u

podrumske prostorije spratnih građevina.) • podzemna skladišta (za opasne robe) • podvodna skladišta (za zapaljive tečne materije (tipično za čuvanje nafte uz morske

platforme pri eksploataciji podvodnih ležišta nafte)



c) geometrijski oblik građevinskog objekta - zgrade: • objekti u obliku ravnih geometrijskih figura, najčešće kvadra ili kocke (različiti

oblici zgrada namenjenih za skladištenje komadnih ili rasutih tereta) • objekti sferičnog oblika (rezervoari za skladištenje tečnosti i gasova.) • objekti cilindričnog oblika (bunkeri (kao "puferi" za prihvat robe pre dalje otpreme),

silosi (za duže čuvanje robe), rezervoari za skladištenje tečnosti i gasova) • objekti u obliku cilindra uzdužno presečenog sa ravni (različite vrste hala) • objekti u obliku kalote naslonjene na cilindričnu osnovu (hale za komadne i rasute

robe)

d) konstruktivno rešenje i vrsta materijala: • skladišta sa betonskom nosećom konstrukcijom • skladišta sa čeličnom nosećom konstrukcijom • skladišta sa čelično betonskom nosećom konstrukcijom • "vazdušne" hale (zatvoreni skladišni objekti niske cene, mogućnost premeštanja) • hale sa lakom metalnom konstrukcijom • skladišta sa samonosećom metalnom konstrukcijom (visokoregalna skladišta) • zidani skladišni objekti (ređi; pomoćna skladišta manjih kapaciteta) • skladišni objekti drvene konstrukcije (danas se uopšte ne grade; pri rekonstrukciji) • spratni skladišni objekti (danas nisu opravdani; eventualno se prihvataju za robu

većeg gabarita, ako se ona može skladištiti samo u jednom nivou, na podu objekta)

e) vrsta robe koja se skladišti: • skladišni objekti za čuvanje komadne robe, • skladišni objekti za čuvanje rasute robe , • skladišni objekti za čuvanje tečnosti i gasova.

f) uslovi skladištenja koje skladišni objekat treba da obezbedi:

• nekondicionirani skladišni objekti (ne postoji potreba za obezbeđenje nikakvih posebnih mikroklimatskih uslova za čuvanje robe)

• kondicionirani skladišni objekti (postoje instalacije i sistemi za hlađenje, grejanje ili obezbeđenje posebnih mikro klimatskih uslova tokom čuvanja robe.)

g) kapacitet:

• objekti velikog kapaciteta, • objekti srednjeg kapaciteta, • objekti malog kapaciteta.

i) visina (saglasno domaćim propisima): • objekti male visine, • objekti srednje visine, • objekti velike visine.



1.3. PROCESI U SKLADIŠNOM SISTEMU U okviru skladišnog podsistema najčešće se odvijaju procesi: prijema i otpreme robe; uskladištenja i iskladištenja robe; prerade robe i čuvanja robe (Slika 4 ).

Slika 4. Osnovi procesi u skladištu

1.3.1. Prijem robe u skladišta

Prijem i otprema robe u skladištu može biti: fizički, kvantitativni i kvalitativni. Na slici 5. prikazan je fizički prijem transportnog sredstva i ulazak robe u proces skladištenja.

Slika 5. Fizički prijem robe u skladišni sistem

Kod većih skladišnih sistema razvija se poseban podsistem koji se odnosi na prijem robe u skladište. Ovaj podsistem ima za cilj: da prihvati prispela i postojeća dokumnta robe, da izvrši kvantitativni i kvalitativni prijem robe i da izda prijemnicu tj. zapisnik o prijemu



robe. Prijemnica sadrži: datum prijema, redni broj, naziv dobavljača, vrsta robe, količina robe, kvalitet robe, cena robe, vrsta i broj komada ambalaže i potpis ovlašćenog lica.

Prijemni podsistem realizuje sledeće poslove: prihvat pošiljke uz konstataciju celovitosti i tačnosti, markiranje (obeležavanje), slanje u skladišni sistem.

Ciljevi poslova prijema su pre svega vezani za smanjenje troškova poslovanja i poboljšanja usluga kupcima. Efikasan prijem omogućava sledeće prednosti:

1) Brzim kretanjem robe koja je primljena na prodajni prostor može se ostvariti veliki koeficijent obrta zaliha

2) Što se brže roba puni kontroliše i pošalje faktura računovodstvu brže se naplati usluga

3) Kada se pažljivo nadgledaju aktivnosti prijema brzo se otkrivaju eventualne greške u isporuci

4) Ako je prijemno odeljenje efikasno u manipulisanju i skladištenju robe biće manje šansi da se roba ošteti ili na neki drugi način onesposobi za prodaju.

5) Ako se ispravno radi pažljivo če se uporediti i kontrolisati porudžbina sa iznosom na fakturi i prijemnim dokumentima čime se smanjuje mogućnost greške.

Kvantitativni prijem i otprema robe obuhvata aktivnosti: brojanja, merenja, vaganja i sl. (Slika 6).

Slika 6. Kvantiativni prijem i otprema robe u skladišni sistem



Kvalitativni prijem i otprema robe obuhvata aktivnosti: uzimanje uzoraka, proveru fizičko hemijskih osobina robe, ispitivanje i analizu robe (Slika 7).

Slika 7. Kvalitativni prijem i otprema robe u skladišni sistem

1.3.2. Prerada robe Prerada robe, u značenju tehnološkog zadatka koji se realizuje u skladišnom sistemu, podrazumeva intervencije čiji je rezultat promena na osnovu koje se roba na izlazu, po nekom obeležju razlikuje od te iste robe na ulazu u skladište. Po pravilu prerada robe je posledica zahteva okruženja ili višeg sistema. U skladišnim sistemima se obično realizuju sledeći oblici prerade robe:

• sortiranje – označava oblik homogenizacije, koji podrazumeva da se robe jednake po nekom obeležju odvajaju i grupišu od onih koje to obeležje nemaju. Sortiranje može biti različito po: pravcu otpreme, vrsti robe, dimenzijama, itd. Kod rasutih roba, specifičan oblik “sortiranja” je prosejavanje, gde se kao rezultat dobijaju frakcije iste granulacije (Slika 8),



Slika 8. Sortiranje robe u skladišni sistem

• razdvajanje/spajanje - razdvajanje, i nasuprot tome spajanje, sprovode se sa

ciljem izmene pojavnog oblika robe na izlazu iz skladišta u odnosu na pojavni oblik na ulazu. Spajanje podrazumeva ukrupnjavanje, tj. formiranje većih jedinica na izlazu iz skladišta. Najčešće se odnosi na formiranje jedinice koja sadrži različite robe, pa je u tom slučaju rezultat ove prerade formiranje nehomogenog ili “mešovitog paketa” (Slika 9),

Slika 9. Razdvanja i spajanje robe u skladišni sistem



• fizičko hemijske promene na robi, operacije kojim se menjaju dimenzije i osobine robe, kao što su sečenje šipki ili limova, drobljenje i usitnjavanje, sušenje, zamrzavanje i dr. (Slika 10),

Slika 10. Fizičko hemijske promene na robi u skladišni sistem

• pakovanje – podrazumeva aktivnosti kojima se, po pravilu, homogene robe

smeštaju u zajedničko pakovanje (zajednički “sud”). Osnovna svrha pakovanja (u skladištu) je da roba bude zaštićena od oštećenja, prikladna za rukovanje, smeštaj i dr. Kao proces, pakovanje se javlja u skladištu kada je kao proces, npr. iz proizvodnje prenet u funkciju skladišta ili kada je procesa transporta i distribucije prenata na skladište gde je pri otpremi, zbog zahteva korisnika potrebno robu upakovati (a prispela je raspakovana). Zahtev za pakovanjem se može pojaviti i kada je u toku čuvanja robe, zbog kontrole i drugih zahteva (carina, prerada,...) potrebno osnovno pakovanje rasformirati pa ga ponovo formirati (Slika 11).

Slika 11. Proces pakovanja robe u skladišnom sistemu



• označavanje - obuhvata aktivnosti koje su vezane za procese sa robom koji zahtevaju poznavnje odgovarajućih informacija. Tipično se realizuje kada se na robu, same jedinice ili jedinice pakovanja/ukrupnjavnja postavlja simbol/element za identifikaciju. Označavanje može biti izvedeno na različite načine: alfanumeričkim znacima, crtežima, slikama, barkodom, medijima koji imaju mogućnost memorisanja informacija (tagovi, magnetne kartice, ...). Uloga je da informiše korisnika o sadržaju i karakteristikama pakovanja robe. Sa aspekta skladištenja oznake treba da pruže relevantne informacije o robi od značaja za skladišne procese (dozvoljeno opterećenje, zahtevi za temperaturu, vlagu, i sl.) (Slika 12).

Slika 12. Proces označavanja robe u skladišnom sistemu

• zanavljanje - obuhvata aktivnosti sa ciljem da se roba, čije je vreme čuvanja ograničeno, po isteku definisanog vremenskog intervala zameni novom. Tipično se realizuje kod skladišta materijalnih rezervi.

• komisioniranje - obuhvata aktivnosti sa ciljem da se opsluže zahtevi za

realizacijom porudžbine. Cilj komisioniranja u skladištu je da se obezbedi iskladištenje i otprema tačno onih vrsta i količina roba kako je to precizirano u zahtevu narudžbenici. U suštini, komisioniranje obuhvata pojedinačne ili kombinovane aktivnosti: razdvajanja, spajanja, sortiranja roba. Komisioniranje je tipično prisutno u skladištima u proizvodnji, distribuciji, trgovini, i sl. (Slika 13).



Slika 13. Proces komisioniranja robe u skladišnom sistemu

1.3.3. Čuvanje robe Čuvanje najčešće predstavlja statički proces u okviru koga se realizuje mirovanje robe sa ciljem da se obezbedi neka od osnovnih funkcija skladišta (nakupljanje robe, obezbeđenje rezervi, ...). Način čuvanja zavisi od karakteristika pojavnog oblika robe, funkcije koju skladište realizuje, primenjene tehnologije, kao i drugih specifičnih zahteva robe koja se skladišti. Osnovna karakteristika realizacije procesa čuvanja je vremensko usaglašavanje proizvodnje (nastanka) i upotrebe robe, pri čemu, tokom mirovanja, na robi ne sme doći do neželjenih promena koje bi uslovile neprihvatljivo smanjenje njene upotrebne vrednosti. Proces čuvanja robe podrazumeva primenu takve skladišne tehnologije koja će respektovati karakteristike uskladištene robe, na način da njene kvantitativne i kvalitativne karakteristike ostanu u okviru dozvoljenih granica (Slika 14). U cilju utvrđivanja stanja robe, u određenim vremenskim intervalima može se sprovoditi kontrola njenih kvalitativnih i kvantitativnih karakteristika, što u tom slučaju predstavlja tehnološki zahtev čija se realizacija mora predvideti u procesu razvoja i uobličavanja rešenja procesa u skladištu. U zavisnosti od karakteristika robe, tokom procesa čuvanja može postojati potreba za obezbeđenjem odgovarajućih mikroklimatskih uslova (temperatura, vlažnost, broj izmena vazduha, osvetljenje,..) ili nekih drugih specifičnih zahteva.



Slika 14. Različiti načini čuvanja robe u skladišnom sistemu

1.4. TEHNOLOGIJA SKLADIŠTENJA I SKLADIŠNA OPREMA

Oprema u skladišnom objektu uglavnom može biti stabilna (fiksna) ili mobilna pokretna. Skladišna oprema obuhvata: sredstva i opremu za odlaganje i čuvanje robe (različite vrste regala, polica, rafova, ...), sredstva za rukovanje teretom (utovar, istovar, uskladištenje, iskaldištenje, premeštanje robe, komisioniranje, pakovanje…), sredstva i opremu za praćenje i upravljanje procesima i tokovima u skladištu. 1.4.1. Tehnologije skladištenja robe U skladišnim sistemima mogu se koristiti raziličite tehnologije skladištenja robe. Koja tehnologija će biti primenjena zavisi od čitavog niza faktora, kao što su: vrste i pojavnog oblika robe, vrste skladišnog objekta, raspoloživa površina i visina objekta, sredstva za rukovanje robom, vreme zadržavanja robe u skladištu, frekvencija tokova dopreme i otpreme robe, i dr. Kada je upitanju komadna roba ili roba na paletama, najčešće se pojavljuje sledeće tehnologije: blok sistem podnog skladištenja bez dodatne skladišne opreme, paletni ramovi i nastavci, selektivni paletni regali, ulazni regali, prolazni regali, protočni regali, pokretni regali, visoko regalna skladišta, konzolni regali, police, mezanini i dr. Detaljni opis i prikaz tehnologija za skladištenje paletizovane i komadne robe dat je na slikama od 15 do 26.



Slika 15. Skladištenje robe bez skladišne opreme

Slika 16. Skladištenje robe u paletnim nastavcima



Slika 17. Skladištenje robe u selketivnim regalima

Slika 18. Skladištenje robe u ulaznim regalima



Slika 19. Skladištenje robe u prolaznim regalima

Slika 20. Skladištenje robe u protočnim regalima



Slika 21. Skladištenje robe u pokretnim regalima

Slika 22. Skladištenje robe u visko regalnim skladištima



Slika 23. Skladištenje robe u paletnim regalima sa dvostrukom dubinom

Slika 24. Konzolni regali za skladištenje robe



Slika 25. Police za skladištenje manjih pozicija

Slika 26. Mezanin za skladištenje robe



1.4.2. Rukovanje robom u skladištu

Procesi rukovanja robe u skladištu vezani za utovar i istovar transportnih sredstava, uskladištenje i smeštaj robe u skladištu, komisioniranje i predadu robe za vreme skladištenja, iskladištenje i pripremu za otpremu. Utovar i istovar robe iz transportnih sredstava može se obavljati preko fiksne rampe na pretovarnom frontu ili preko mobilne opreme i sredstava. Na slici 27. prikazan je proces utovara (istovara) robe iz železničkih vagona preko fiksne skladišne rampe, koja omogućava da viljškar nesmetano ulazi i izlazi iz vagona radi zahvatanja ili odlaganja robe.

Slika 27. Fiksna rampa za utovar i istovar železničkih vagona

Utovar i istovar robe iz drumskih transportnih sredstava, može posmatrati kroz dva karakteristična slučaja u zavisnosti da li je nivo fronta pretovara jednak ili različit od nivoa skladišta, odnosno saobraćajnice (Slike 28 i 29).

Slika 28. Utovar i istovar drumskih vozila bez fiksne rampe



Slika 29. Utovar i istovar drumskih vozila sa fiksnom rampom

Ukoliko ne postoji fiksna rampa, za savlađivanje visinskih razlika između tovarnog prostora vozila I manipulativne površine na frontu pretovara mogu se koristiti različite prelaznice, kao što je prikazano na slici 30.

Slika 30. Prelaznice za utovar i istovar drumskih vozila



Drumsko vozilo na pretovarnom frontu, za vreme istovara ili utovara može biti povezano određenim se segmetom (tunelom, vratima) sa skladišnim prostorom i na taj način roba, sredstva i radna snaga zaštićena od kiše i drugih atmosferskih uticaja (Slika 31).

Slika 31. Direktna povezanost drumskog vozila i skladišnog prostora

Robne operacije kao što su: utovar, istovar, uskladištenje i iskladištenje obično se realizuju različitim viljuškarskim tehnikama. Najčešće se koriste čeoni ili bočni viljuškari na elektro pogon unutar zatvorenog skladišnog prostora ili dizel pogon na otvorenim skladišnim površinama (Slike od 32 do 34).

Slika 32. Viljuškari za rukovanje robom



Slika 33. Čeoni viljuškari za rukovanje robom

Slika 34. Bočni viljuškari za rukovanje robom



1.5. ORGANIZACIJA SKLADIŠNOG PROSTORA

Rasporđivanje zona u skladišnom objektu direktno zavisi od oblika osnovnih tokova materijala. U prinicpu se razlikuju dva oblika toka: „U” tok i „I” tok, što je prikazano na slikama od 35 do 37.

Slika 35. ”U oblik” toka materijala i raspored skladišnog prostora

Slika 36. ”I oblik” toka materijala i raspored skladišnog prostora



Slika 37. Cross docking sistem bez dužeg zadržavanja robe u skladištu

1.6. RASPOREĐIVANJE ROBE U SKLADIŠTU

Raspoređivanje i lociranje robe u skladištu je problem vezan za donošenje odluke o fizickom layout-u robe u skladištu. Ovaj zadatak je direktno povezan sa efikasnošcu skladišnog sistema i troškovima koje ovaj sistem generiše. Primena strategija lociranja robe u skladištu utice na:

• Racionalnije korišćenje skladišne opreme, • Brže pronalaženje uskladištene robe, • Racionalnije korišćenej skladišnog prostora, • Veću efikasnost procesa komisioniranja. • Veću bezbednost unutrašnjeg transporta u skladištu, • Poboljšanje proizvodnosti skladišta, • Bolje iskorišcenje ljudskih resursa, • Efikasniji monitoring protoka robe i dr.

Stock Location (str. 462 -) Problem lociranja robe u skladištu tipično je vezan za komadnu robu. Zadatak je zavisan od niza faktora i ograničenja, odnosno komponenti prisutnih u skladišnom sistemu, od kojih pre svega mora da se respektuju:

• Roba je sa svojim karakteristikama jedna od najbitnijih ulaznih veličina. Ona je

definisana pojavnim oblikom, dimenzijama, fizičko-hemijskim karakteristikama (neutralnost, trpeljivost, agresivnost, pakovanje...). Posebno mesto koje je vezano za robu je asortiman i količina. Pri tome količina se odnosi kako na nivo zaliha koje treba da se uskladište, tako i na obim protoka svakog artikla kroz skladište u definisanom vremenu.



• Objekat kao ulazna veličina se vezuje tipično za prostor koji je na raspolaganju za smeštaj zaliha. Pri tome se u skladištima pored osnovne, skladišne zone (zone rezervi), srece u zavisnosti od tehnologije rada i zadataka koji se postavljaju pred skladište (funkcije skladišta) i komisiona zona. Skladišna zona se definiše prostorom - geometrijskim oblikom -površinom, visinom, brojem etaža, i eventualno nekim drugim građevinskim karakteristikama. Tu se pre svega mora definisati položaj ulaza – izlaza, broj vrata i sl. jer oni mogu značajno da utiču na karakteristike zadatka lociranja robe u skladištu. U skladištu se, u zavisnosti od karakteristika robe i tehnologije realizacije procesa, sreće i skladišna oprema obuhvaćena tipičnim i atipičnim tehnologijama (o kojoj ovde neće posebno biti reči).

• Tehnologija u okviru lociranja, (uz respektovanje ostalih ulaznih velicina)

definiše postupke realizacije lociranja robe u skladištu. Zadatak strategije raspoređivanja i lociranja je da se definiše gde će se pri ulazu (prijemu) robe u skladište smestiti (uskladištiti) prispela roba, pri čemu se pored ulaza robe u skladište tipično realizuje i izlaz (koji po pravilu prati komisioniranje). U nekim situacijama se u skladištu sreće kao zadatak i premeštanje robe (preseljenja zaliha sa jedne lokacije na drugu) u cilju ostvarivanja preduslova za povoljniji rad skladišta. Pri raspoređivanju roba u skladištu se u literaturi i praksi sreće veliki broj pristupa, pri čemu treba uočiti nekoliko karakteristicnih faktora vezanih za robu koji mogu biti od uticaja pri rasporedivanju, a odnose se na:

• Komplementarnost je od posebnog značaja jer se logički blisko lociraju robe za koje se očekuje da ce se po pravilu naći na jednoj narudžbini. Primeri bliskost artikala su npr: farbe – četke za farbanje, žileti – kreme za brijanje, što sve utice na potrebna kretanja

• Kompatibilnost ukazuje na međusobnu »trpeljivost« robe a koja će ili neće moći da se locira jednu uz drugu. To, jasno, ima posledice na procese komisioniranja u skladištu. (kamen, šljunak, gume/prehrambeni artikli, benzin/boce sa kiseonikom ....). Kompatibilne su robe kod kojih nema restrikcija pri zajedničkom skladištenju.

• Frekvencija ukazuje da različite robe imaju drugačiji obrt u skladištu, shodno tome su u vezi i kretanja pri komisioniranju. Kada su isporuke jednog artikla česte, u manjim količinama, troškovi mogu da se redukuju sa lociranjem bliže frontu otpreme i obrnuto.

• Veličina artikla može da bude od značaja pri ovakvima analizama – logika da se veliki broj malih artikala locira što bliže frontu otpreme (primer sitnica kod kasa u prodavnicama). Jasno, ovaj pristup može biti primenjen i za robe sa malim obrtom ali koji su veoma gabaritni i pri lociranju u udaljene zone bi generisali niz nepovoljnosti vezanih za unutrašnji transport.



Procesi raspoređivanja robe, u odnosu na način uskladištenja/iskladištenja mogu biti koncipirani na način da obezbede dve osnovne strategije iskladištenja robe po principu:

a) "prvi ušao - prvi izašao" (FIFO - First In First Out) b) "zadnji ušao - prvi izašao" (LIFO -Last In First Out).

Mogu se sresti i druge strategije, kao što su:

� NINO (Nearest In Nearest Out), Najbliže mesto odlaganja, najbliže mesto zahvatanja

� FEFO (First Expire First Out), Prvi se zahvtaju proizvodi sa najkraćim rokom trajanja

� HIFO (Highest Value In First Out), Prvi se zahvata proizvod sa najvećim vrednostima.

U zavisnosti od zahtevane strategije uskladištenja/iskladištenja definiše se i potreban pristup svakoj skladišnoj jedinici. Uobičajena su dva osnovna principa (Slika 38):

1) selektivni pristup tzv. direktni pristup svakoj skladišnoj jedinici, u svakom momentu; (omogućava FIFO strategiju)

2) neselektivni pristup tzv. "zatrpavanje" skladišne jedinice; zahtev za izuzimanjem

određene, "zatrpane" jedinice, podrazumeva dodatno rukovanje drugih jedinica skladištenja radi pristupa potrebnoj jedinici skladištenja; (tipično za LIFO strategiju, ali ne u svim slučajevima)

a) selektivni pristup b) neselektivni pristup

Slika 38. Osnovi pristupi robi u skladištu



1.7. UGOVOR O SKLADIŠTENJU I SKLADIŠNE EVIDENCIJE Ugovor o skladištenju definiše obavezu skladišta (skladištara), da za određeno vreme čuva materijalna dobra korisnika (deponenta, ostavioca), i da ih po isteku tog roka vrati, a korisnik (deponent) se istovremeno obavezuje da će za tu uslugu skladištu platiti ugovorenu sumu. Takođe skladišni ugovor je dvostrano-teretan. Ugovor o skladištenju je formalan ugovor, jer se smatra da je on zaključen kada korisnik (deponent) preda na čuvanje materijalna dobra skladištu i od skladišta dobije pismenu potvrdu o prijemu robe na čuvanje. Skladišni ugovori mogu da budu pojedinačni i generički. Pojedinačni ugovor se odnosi na određena dobra, čiji je vlasnik za sve vreme čuvanja isti. Generički skladišni ugovor je onaj ugovor koji se odnosi na čuvanje zamenljivih materijalnih dobara, tj. dobara koja se međusobno mogu mešati bez obzira na vlasnika, kao što je to slučaj sa žitaricama, voćem i sl. Skladišnica je pisani dokument koju izdaje javno skladište i kojom potvrđuje da je primilo određena materijalna dobra na čuvanje. Skladišnica se najčešće sastoji od priznanice (recepisse, lagerschein) i založnice (varanta – Warrant, lagerfandschein). Skladišnica (priznanica i založnica) sadrži sledeće podatke:

• naziv, odnosno ime i zanimanje deponenta ( ostavioca); • njegovo sedište, odnosno prebivalište; • naziv i sedište skladišta ( skladištara); • datum i broj skladišnice; • mesto gde se skladište nalazi; • vrstu, prirodu i količinu materijalnih dobara (stvari); • navod o tome do kog iznosa su materijalna dobra ( stvari) osigurana; • ostale podatke potrebne za raspoznavanje i utvrđivanje njene vrednosti.

Ukoliko je deponent dobio skladišnicu na celu količinu materijalnih dobara može zahtevati da skladište (skladištar) podeli materijalna dobra (stvari) na određene delove i da mu za svaki deo izda posebnu skladišnicu. Deponent ima pravo da zahteva da mu skladište (skladištar) izda skladišnicu samo za jedan deo zamenljivih materijalnih dobara (stvari) koje je ostavio kod njega. U praksi, priznanica služi kao dokaz da su u njoj naznačena materijalna dobra (stvari) primljena na čuvanje javnog skladišta i služi za prenos prava svojine na materijalnim dobrima (stvarima), tj. za njihovo otuđivanje. Založnica (varant) omogućava imaocu da na osnovu nje može da dobije kredit na osnovu zalaganja uskladištenih materijalnih dobara (stvari), tj. radi ostvarivanja lombarda. Zakonski imalac skladišnice može prenositi skladišnicu, i na taj način raspolagati stvarima navedenim u skladišnici. Priznanica i založnica mogu se prenositi indosamentom, zajedno ili odvojeno. U nekim zemljama skladišnica predstavlja jedinstvenu ispravu koja istovremeno služi i za prodaju materijalnih dobara (stvari) i za zalaganje. U tom slučaju skladišnica je hartija od



vrednosti i ona kao i teretnica (konosman) može da glasi: na ime određenog lica, po naredbi određenog lica, ili samo „po naredbi“ i na donosioca. Najčešće skladišnica glasi „po naredbi“, ili na ime. Skladišnica se izdaje samo u jednom primerku. Prenos skladišnice zavisan je od činjenice da li je u pitanju jednodelna ili dvodelna hartija, pa se zavisno od toga može obaviti prenos cele skladišnice ili samo pojedinih delova, tj. priznanice ili založnice. Najčešće se prenosi cela skladišnica, i u tom slučaju dovoljno je da se izjava o prenosu upiše na poleđini priznanice. Skladišnica se može prenositi i u delovima. Prenos priznanice bez varanta omogućava primaocu da mu se materijalna dobra (stvari) mogu predati, ali samo u slučaju ako on prethodno isplati odgovarajući iznos imaocu založnice, ili položi skladištu (skladištaru) za imaoca založnice iznos koji treba da bude isplaćen na dan dospelosti potraživanja. U slučaju kada se prenosi založnica (varant) njen imalac ima pravo zaloge na materijalna dobra (stvari). Prenos založnice obavlja se indosiranjem, a pri tome se primenjuju opšta pravila koja važe za indosiranje. Prilikom svakog prenosa na priznanici i založnici mora da bude ubeležen datum prenosa, odnosno indosiranja. Na zahtev imaoca priznanice ili založnice prenos na njih uneće se u registar skladišta, gde će se ubeležiti njihovo sedište, odnosno prebivalište. Kada se radi o zamenljivim materijalnim dobrima (stvarima), imalac priznanice bez založnice može zahtevati da mu skladište preda jedan deo materijalnih dobara (stvari), pod uslovom da položi skladištu za račun imaoca založnice odgovarajući iznos u novcu. Prilikom prvog prenosa, na založnici moraju da budu ubeleženi naziv, odnosno ime i zanimanje poverioca, njegovo poslovno sedište, odnosno prebivalište, iznos njegovog potraživanja, računajući i kamate i datum dospevanja. Prvi imalac založnice dužan je da prijavi skladištu da je na njega obavljen prenos založnice, a skladište je dužno da unese taj prenos u svoj registar, a na samoj založnici zabeležiće da je ubeležavanje u registar obavljeno, jer se bez obavljanja ovih radnji založnica se ne može dalje prenositi indosamentom. Imalac založnice bez priznanice, kome ne bude isplaćeno u roku potraživanje obezbeđeno založnicom, dužan je da nadležnom sudu podnese protest. Imalac založnice koji je podigao protest može po proteku od osam dana od dospelosti potraživanja zahtevati prodaju založenih materijalnih dobara (stvari), a isto pravo ima i imalac založnice koji je isplatio imaocu založnice potraživanje obezbeđeno založnicom. Od iznosa postignutog prodajom, izdvaja se odgovarajuća suma novčanih sredstava za podmirenje troškova predaje, potraživanja skladišta iz ugovora o uskladištavanju i ostalih njegovih potraživanja nastalih u vezi sa uskladištenim materijalnim dobrima (stvarima), zatim se isplaćuje obezbeđeno potraživanje imaoca založnice, a ostatak pripada imaocu priznanice. Imalac založnice može zahtevati isplatu od prenosioca , samo u slučaju ako nije mogao postići namirenje svojih potraživanja prodajom založenih materijalnih dobara (stvari).



Ovakav zahtev imalac založnice mora podići o roku koji je predviđen Zakonom o menici i on teče od dana kada je obavljena prodaja materijalnih dobara (stvari), a to pravo on gubi ako ne bude zahtevao u roku od mesec dana, od protesta. Prava i dužnosti deponenta (ostavioca) i primaoca Deponent (ostavilac) ima pravo da:

• od skladišta zahteva da mu se za uskladištena materijalna dobra izda pismena isprava – skladišnica;

• zahteva da se uskladištena materijalna dobra (stvari) osiguraju i da tom prilikom navede rizike za koje ih treba osigurati;

• slobodno raspolaže uskladištenim dobrima (stvarima). Paralelno s pravima, deponent (ostavilac) je dužan da:

• prilikom predaje materijalnih dobara (stvari) na čuvanje skladištu da sva potrebna obaveštenja o njihovim svojstvima;

• uskladištena materijalna dobra preuzme posle isteka roka uskladištavanja; • skladištu plati odgovarajuću nadoknadu za čuvanje materijalnih dobara (stvari), kao

i troškove koje je skladište imalo u vezi uskladištenjem njegovih materijalnih dobara.

Primalac materijalnih dobara dužan je da materijalna dobra pregleda prilikom njihovog preuzimanja i ukoliko primeti nedostatke o tome odmah obavesti skladište. Ukoliko to primalac ne uradi smatraće se da su ona uredno primljena.ako se nedostatci nisu mogli utvrditi prilikom preuzimanja, primalac je dužan da to učini u roku od sedam dana. U suprotnom smatraće se da su materijalna dobra uredno primljena. Obaveze skladištara su:

• Ukoliko u skladištu ima slobodnog prostora za uskladištenje i ukoliko se ta roba po svojim svojstvima može uskladištiti u takav prostor onda je skladištar dužan da primi na uskladištenje određenu robu svakog deponenta,

• Da čuva tu robu i da preduzima potrebne mere radi njenog očuvanja u određenom stanju, te da je preda na zahtev lica koje je robu deponovalo,

• Odgovara za štetu na robi, osim ako dokaže da je ona prouzrokovana usled okolnosti koje se nisu mogle izbeći ili otkloniti, neispravnom ambalažom, manama ili prirodnim svojstvima robe kao i krivicom koja je prouzrokovana od strane lica koje je robu deponovalo,

• Da preduzima radnje radi očuvanja prava lica koja deponuju robu prema prevoziocu koji mu je predao robu za račun u oštećenom stanju ili manjoj količini od one koja piše u prevoznoj ispravi,

• Da osigura robu primljenu na čuvanje, samo ako je to ugovoreno,



• Da po isteku skladišnog ugovora, odnosno roka ležanja, pozove deponenta i da od njega zatraži da u primerenom roku preuzme robu iz skladišta, a ako deponent tako ne postupi skladištar može za njegov račun da proda robu na javnoj prodaji,

• Da na zahtev deponenta izda potvrdu o uskladištenju ( to je isprava koju izdaje skladište i kojom se potvrđuje da je od deponenta primilo na čuvanje robu ili stvari koje su označene u njoj),

• Vodi posebne poslovne knjige: skladišnu knjigu i matičnu knjigu skladišnice. Prava skladišta Pored obaveza skladište ima i određena prava kao što su:

• Nadoknada za čuvanje robe koja se utvrđuje odredbama skladišnog ugovora, a plaća se pri podizanju robe,

• Nadoknada troškova koje je imalo u vezi sa uskladištenom robom, • Da pored smeštaja i čuvanja robe obavlja i druge poslove za deponenta kao što su:

zaključivanje ugovora o prevozu, osiguranju, špediciji, obavljanje carinskih i drugih formalnosti, preradu robe i sl. Međutim javna skladišta ne mogu prodavati niti kupovati materijalna dobra za račun deponenta.

• Prodaja uskladištene robe u sledećim slučajevima: ukoliko deponent ne preuzme robu po isteku ugovorenog roka, kada se roba kvari, a skladište i pored blagovremenog traženja nije dobilo nalog i uputstva deponenta, kada deponent blagovremeno ne ispuni svoje ugovorene obaveze i sl.

Ugovor o uskladištenju, kao i kod svih drugih ugovora i privredi prestaje izvršenjem ugovora o uskladištenju. Takođe, ugovor o uskladištenju prestaje i u slučaju otvaranje stečajnog postupka, ili postupku likvidacije nad skladišnim preduzećem ili ostaviocem robe. Način rada i obaveze držaoca carinskog skladišta propisani su Carinskim zakonom, uredbama i pravilnicima. Tu se javljaju opšti uslovi poslovanja sa cenovnikom i Zakonom o obligacionim odnosima koje sadrže i odredbe o ugovornim odnosima. Vrste skladišnih evidencija

Skladišna evidencija treba da konstatuje celokupno poslovanje skladišta, omogući njegovo pravilno odvijanje i omogući kontrolu skladišnog poslovanja. Ona obuhvata: svu dokumenatciju i evidencijone preglede na osnovu kojih se može konstatovati celokupno kretanje robe kroz skladište i stanje u skladištu u svakom trenutku njegovog poslovanja; radnje koje se na osnovu evidencionih pregleda preduzimaju u cilju koordiniranja operativnog poslovanja; radnje kojima se utvrđuje tačnost evidencionih pregleda ili ispravnost faktičkog stanja u skladištu u cilju kontrole materijalnog poslovanja skladišta kao i u cilju ubrzanja kruženja robe kroz skladište. Skladišnu dokumentaciju čine dokumenti na osnovu kojih se vrši prijem i izdavanje robe i dokumenti u kojima se evidentiraju promene u skladištu. Roba se u skladište prima na osnovu prijemnice, a izdaje na osnovu otpremnice.



1.8. LOGISTIČKI INFORMACIONI SISTEMI Značaj posedovanja pravih, pravovremenih i potpunih informacija danas se može meriti sa posedovanjem novčanog kapitala. Kompanije koje raspolažu svim potrebnim informacijama o funkcionisanju sopstvenog sistema, zatim aktivnostima koje se realizuju u njihovom okruženju ali i infornmacije koje dobijaju od svojih kupaca imaju mogućnosti ostvarivanja dominantnog položaja na tržištu. Upravo iz ovih razloga informacioni sistem u svakoj logističkoj komapniji mora biti na poseban način razvijan i razrađivan. Često se može čuti da su efikasni informacioni tokovi centralni deo logističkog menadžmenta. Informacije su vezivna karika marketing logistike, one spajaju relativno samostale oblasti i podsisteme logističkog sistema i tako utiču na njihovo unapređenje. Kvalitet, prikladnost, brzina i pouzdanost informacija koje proizvodi logistički informacioni sistem su pretpostavke donošenja efikasnih odluka vezanih za odvijanje osnovnih logističkih poslova. Često informacije mogu da posluže i kao korektivni faktor kontrole praćenja fizičkih tokova proizvoda i robe. Podaci o kretanju sirovina i repromaterijla, na ulasku u proizvodni sistem, kao i praćenje tokova u proizvodnji, su od kapitalnog značaja za logističkog menadžera. Informacije o stanju zaliha na svim čvorištima fizičke distribucije robe jedne kompanije, potom informacije koje se tiču tražnje i potreba za servisom potrošača su samo neke od informacija koje predstavljaju važnu kariku funkcije poslovne logistike. Takođe za plasman finalnih proizvoda na tržište je od izuzetne važnosti posedovanje povratnih informacija sa tržišta. Različite informacije egzistiraju na različitim nivoima marketing logistike, odnosno tokovima proizvoda unutar i izvan kompanija. Njihova glavna uloga je da omoguće nesmetano funkcionisanje logističkih tokova između dva ili više nivoa fizičke distribucije proizvoda. 1.8.1. Funkcije logističkog informacionog sistema Funkcionalnost logističkog informacionog sistema se zasniva na informacionoj podršci izgradnje četiri hijerarhijska nivoa odlučivanja u sklopu logističkog menadžmenta:

1. Prvi nivo informacione logističke tražnje u kompaniji se javlja na strateškom planu. Logistički aspekt stratečkog planiranja podrazumeva formulisanje stavova kompanije koji će biti opredeljujući u stvaranju distributivnih alijansi, razvoju kapaciteta objekata i donošenju profitabilne politike servisa potrošača.

2. Drugi nivo funkcionalne raspodele informacija u logističkom upravljanju koristi pri analiziranju i donošenju parcijalnih odluka u logističkoj nadležnosti: organizacija transporta, neophodan nivo zaliha u sistemu, određivanje strukture i lokacije objekata i odluke tipa make or buy



3. Treći nivo informacionih potreba u logistici je usmeren za podršku svakodnevnom upravljanju i kontroli tokova, uz upotrebu različitih oblika finansijske analize i analize produktivnosti sredstava i prilagođavanju odluka vezanih za upravljanje servisom isporuke

4. Četvrti funkcionalni nivo je operativni stepen donošenja odluka na kome se rešavaju pitanja iz domena procesa poručivanja, isporuke robe, cena i fakturisanja i odgovaranja na žalbe i sugestije potrošača.

1.8.2. Upravljanje skladišnim procesima WMS (Warehouse Management Systems)

Jedan od najpoznatijih sistema za upravljanje i kontrolnu skladišnih procesa je tzv. Warehouse Management Systems – WMS, koji predstavlja softver koji je projektovana za upravljanje procesima transporta, rukovanja, prerade i skladištenja robe, čije su osnovne funkcije:

WMS se obično koristi u kombinaciji sa sistemima vezanim za identifikaciju podataka, kao što su bar kod i RFDI i druge tehnologije (Slika 39).



Slika 39. Registracija podataka primenom bar koda

Kako bi se navedene potrebe logističkih menadžera obezbedile, logistički informacioni sistem mora da poštuje sledeće principe logističkog informisanja:

� Dostupnost, sve informacije moraju biti stalno dstupne � Tačnost, sve informacije moraju biti tačne i pouzdane � Ažurnost, obnavljanje i ažuriranje postojećih i prikupljanje novih

informacija je put za ispunjenje dva prethodna principa logističkog informisanja

� Elastičnost, podrazumeva mogućnost da se pri pojavi nekog novog menadžerskog zahteva u funkcionisanju logističkog informacionog sistema odgovori na adekvatan način; poenta dobrog informacionog logističkog sistema jeste njegova spremnost da odgovori na što više zahteva njegovih korisnika

� Fleksibilnost, označava izlazak u susret specifičnim zahtevima kupaca koji mogu da naprave porudžbinu u svako doba dana, sa svakog mesta i sl.

� Unificiranost, logistički izveštaji, dokumenta i analize moraju biti unificirani (formatirani) na pravi način za svaku informacionu potebu i u svakom trenutku.

1.9. BEZBEDNOST U SKLADIŠTU

Skladišta kao mesta realizacije različitih skladišnih, transportnih i pretovarnih operacija sa robom, pojavljuju se, logično, i kao mesta gde se mogu desiti različite vrste akcidenata čije se posledice mogu ogledati u povredama zaposlenog osoblja i u nastanku materijalnih šteta. Svest o značaju povećanja bezbednosti, kao odgovor na prisutni trend povećanja broja povreda i obima materijalnih šteta u industrijskim procesima uopšte, uticala je da oblast zaštite, posebno preventivne, dobija sve više na značaju. U povećanje bezbednosti



uključuju se, u sve većoj meri, pored direktno ugroženih industrijskih i drugih sistema i osiguravajuće kompanije, a posebno značajnu ulogu u ovoj oblasti ima razvoj preventivnog inženjerstva. Osiguravajuće kompanije saraduju sa zainteresovanim firmama, razvijajući programe preventivnog delovanja i metode merenja i procene rizika. U okviru toga razvijaju se programi preventivnog inženjerstva, zaštite na radu i industrijske medicine, uticuci na taj nacin na smanjenje broja povreda i materijalnih šteta.

U okviru svih iznetih oblasti, centralno mesto zauzima izučavanje mogućih uzroka nastanka i posledica akcidenta, što se sprovodi kroz analizu velikog broja faktora počev od tehnologije realizacije radnih procesa pa do psihologije zaposlenih radnika. Bezbednost radnih procesa uopšte, pa tako i skladišnih, je veoma složen i višeznačan problem. Uopšte uzevši, značenjem ovog termina obuhvaćene su sledeće oblasti (Slika 40) :

• Bezbednost rada, odnosno aktivnosti i procedure koje se sprovode u cilju zaštite ljudstva od nastanka povreda i drugih vrsta zdravstvene ugroženosti tokom rada. Problemi zaštite na radu predstavljaju veoma znacajnu oblast, s obzirom na prisustvo transportne i pretovarne mehanizacije, manuelno rukovanje teretom, odlaganje robe na visinu, koji predstavljaju generator potencijalnih povreda.

• Bezbednost radne sredine, koja podrazumeva probleme zaštite atmosfere od

razlicitih vrsta zagadivaca, ili buke koji mogu ugroziti psihofizicko stanje zaposlenog ljudstva ili umanjiti njihovu radnu sposobnost. Problemi zaštite radne atmosfere takode mogu predstavljati veoma znacajan segment ukoliko se radi o skladištima namenjenim cuvanju roba koje stvaraju prašinu ili na neki drugi nacin zagaduju atmosferu (isticanje gasa ili raspršenih tecnih materija), kako radne sredine, tako i šire zone u okruženju skladišta. Problemi zaštite od buke mogu, iako u manjoj meri, biti jedan segment zaštite ljudi koji rade u skladištu, prevashodno kao rezultat prisustva razlicitih pretovarnih i transportnih sredstava koja je emituju.

• Požarnu bezbednost, koja se odnosi na aktivnosti usmerene u pravcu zaštite ljudi i

imovine od požara i eksplozija. Problemi zaštite od požara i eksplozija predstavljaju, s obzirom na moguce posledice, kako one koje se ticu ljudi, tako i materijalnih dobara, svakako najozbiljniji problem iz domena bezbednosti skladišnih procesa uopšte. Osnovni razlog tome leži, ocigledno, u cinjenici da je skladišni sistem, prema svojoj osnovnoj funkciji, mesto gde su smeštene najvece jednovremene kolicine robe. Ukoliko je, uz to, uskladištena roba i zapaljiva, ili takva da tokom sagorevanja stvara toksicne produkte, jasno je kakve su moguce posledice nastanka požara ili eksplozije, kako po zaposlene, ljude u okruženju, tako i po materijalna dobra.



BEZBEDNOST SKLADIŠNIH PROCESA

BEZBEDNOST RADA

BEZBEDNOST RADNE SREDINE

ZAŠTITA OD BUKE

ZAŠTITA RADNE

ATMOSFERE

POŽARNA BEZBEDNOST

BEZBEDNOST LJUDI I MATERIJALNIH DOBARA U OKRUŽENJU SKLADIŠTA

ROBA KOJA SE SKLADIŠTI I SKLADIŠNI PROCESI

BEZBEDNOST ZAPOSLENOG LJUDSTVA I MATERIJALNIH DOBARA U SKLADIŠTU

Slika 40. Relevantne oblasti bezbednosti skladišta Poseban problem predstavljaju javna skladišta u kojima zaposleno osoblje znatno slabije poznaje robu koja se skladišti (posebno ako se radi o cuvanju opasne robe), od ljudi koji rade u skladištima preduzeca koja tu robu proizvode. Imajuci prethodno u vidu, moguce je zakljuciti da je bezbednost skladišta, rezultat, sa jedne strane, karakteristika uskladištene robe, a sa druge strane, posledica primenjene tehnologije i nacina realizacije skladišnih procesa: prijema, prerade, cuvanja i otpreme robe. Roba koja se skladišti, sama po sebi, dakle, s obzirom na svoja osnovna fizičko-hemijska svojstva i karakteristike pojavnog oblika, može predstavljati određenu opasnost. Naime, deo roba koje se danas koriste i čuvaju u skladištima, pored nesporne upotrebne vrednosti poseduju i svojstva koja predstavljaju neku od opasnosti po coveka ili njegovu životnu sredinu. Da bi se zaštitio od efekata štetnog dejstva opasnih materija, čovek je primoran da ih izučava, analizira njihov uticaj i utvrđuje mere zaštite i da time povećava sopstvenu bezbednost i bezbednost dobara. Realizacija skladišnih procesa predstavlja, u suštini, generator akcidenata i pojavljuje se otuda kao osnovni faktor bezbednosti. Greške u tehnologiji realizacije skladišnih procesa, loša organizacija, upravljanje i kontrola rada, ne pridržavanje predvidenih radnih postupaka i procedura, pojavljuju se, otuda, kao faktori povećanja rizika od nastanka različitih vrsta povreda ili drugih oblika ugrožavanja zdravstvenog stanja. Isto tako, pojava akcidenata može generisati i velike materijalne štete, bilo kao posledica oštećenja uskladištene robe i skladišne opreme, bilo kao rezultat nastanka šteta u okruženju. Problem zaštite, globalno posmatran, moguće je posmatrati sa dva aspekta: preventivnog delovanja i aktivnosti koje se sprovode u toku eksploatacije sistema, a imaju za cilj povećanje bezbednosti realizacije procesa. Kada je reč o preventivi, onda se misli na aktivnosti koje se sprovode u cilju sprečavanja pojave akcidenta, ali isto tako se odnose i na smanjenje posledica kada do akcidenta ipak dođe. Druga grupa aktivnosti koja se sprovodi u cilju povećanja bezbednosti, obuhvata procedure i postupke koji se realizuju u



toku eksploatacije sistema. Oblast preventivnog delovanja zauzima centralno mesto kada se radi o problemima bezbednosti, s obzirom da se najveci broj zaštitnih mera nalazi u ovom domenu. Proces eksploatacije sistema podrazumeva praktično sprovođenje prethodno definisanih mera i postupaka, pa se u okviru ovog segmenta aktivnosti u oblasti zaštite praktično mogu definisati kao kontrolne. Preventivna zaštita, otuda, zauzima, po pravilu, centralno mesto kada je reč o povećanju bezbednosti uopšte, a primena aktivnosti iz ove oblasti rezultuje najvećim efektima. Šematskim prikazom na slici 41 rezimirane su navedene oblasti i prikazan njihov međusobni odnos.

D E FIN IS A N JE B E Z B E D N O S N IH

P O S T U P A K A , P R A V ILA I A K T IV N O S T I

P R O JE K T O V A N JE S IS T E M A U Z R E S P E K T O V A N JE

B E Z B E D N O S N IH Z A H T E V A

P R O JE K T O VA N JE I U O B L IČAVA N JE

S IS T E M A

P R O C E S E K S P L O ATA C IJE

S IS T E M A

O B L A S T K O N T R O L E R E A L IZ A C IJE

P R E D V ID JE N IH B E Z B E D N O S N IH P R A V ILA , P O S T U P A K A I A K T IV N O S T I

O B L A S T P R E V E N T IV N O G D E L O VA N JA

Slika 41. Oblasti delovanja koji uticu na povecanje bezbednosti

Značaj izučavanja oblasti zaštite na radu u logistickim sistemima uopšte, pa tako i u skladištima, ima poseban značaj kada se ima u vidu da su, od svih povreda na radu, najčešće one koje se dešavaju pri realizaciji razlicitih procesa rukovanja robom. Povrede koje se dešavaju u različitim klasama logistickih sistema, i koje nastaju kao posledica akcidenata pri rukovanju robom, mogu se podeliti u dve osnovne grupe:

• Traumatske povrede nastaju, po pravilu, kao posledica rukovanja robom sa oštrim ivicama, pada težih predmeta na stopala, posledica pada na klizavim površinama (podovi prekriveni tankim slojem prosutog ulja) kao i posledica nesreća u unutrašnjem transportu (najcešce sudari viljuškara ili drugih sredstava koja se krecu po manipulativnim i saobracajnim površinama). Takođe, ova vrsta povreda nastaje i u skladišnim sistemima baziranim na primeni manuelnog rada.

• Netraumatske povrede obično nastaju kao posledica podizanja, vučenju ili guranja

tereta, i u slučajevima kada pri radu dolazi do čestog saginjanja, podizanja ili izvijanja tela. Navedene aktivnosti pojavljuju se kao uzročnik povreda na muskulatornom i skeletnom sistemu, dovodeći do stresa i privremene radne nesposobnosti.



Definisanje tehnologije realizacije skladišnih procesa, otuda, mora obezbediti i odgovarajuce bezbednosne zahteve, tj. sadržavati sve neophodne mere zaštite na radu. Međutim, s obzirom da je problem bezbednosti radne snage povezan sa različitim oblastima: antropometrijom, biomehanikom i psihologijom rada, to je neophodno, pri razvoju rešenja konsultovati stručnjake ove oblasti. Ovakav pristup u još većoj meri potencira i potreba za primenom i respektovanjem zakonskih propisa1 koji se odnose na ovu oblast. Sa aspekta primenjene tehnologije i uticaja koji tehnološko rešenje ima na bezbednost rada, treba imati u vidu da postoji veliki broj uzroka koji mogu dovesti do nesrece. Prakticno je nemoguce nabrojati sve te uzroke, pa se može govoriti samo o onima koji su najcešci, i predložiti odgovarajuće preventivne mere kojima se ti uzroci otklanjaju ili se bar minimizira rizik njihovog nastanka. Skladišni regali i police moraju biti fiksirani za pod ili zidove, kako bi se onemogućio njihov pad. Ivice i uglovi koji su okrenuti ka radnim prolazima i saobraćajnicama trebaju biti zaštićeni i oblikovani na način da ne predstavljaju smetnju u radu ni potencijalno mesto nastanka akcidenta. S obzirom da se veliki broj povreda javlja kao posledica pada robe sa viših polica ili smeštanja robe po radnim prolazima, potrebno je sprovoditi češće kontrole kojima bi se to sprečilo. Radni prolazi, manevarske površine i saobraćajnice moraju biti slobodni od različitih prepreka ili otpadaka i održavani u dobrom stanju, bez većih oštećenja ili prolivenog ulja, koji bi ugrozili bezbednost. Poseban značaj ima održavanje saobraćajnih površina u radnim prolazima skladišta projektovanih za veće visine slaganja, s obzirom da neravnine poda mogu ugroziti stabilnost tereta pri njegovom odlaganju ili zahvatanju. Logično, podrazumeva se da sve saobraćajnice, prolazi i manevarske površine budu adekvatno dimenzionisani, na način da se omogući bezbedno kretanje. Pri tome, pogodno je da ove površine budu i vidno obeležene, kako bi se omogućila bolja uočljivost. Na nepreglednim mestima ukrštanja unutrašnjih saobraćajnica veliku pomoć može pružiti postavljanje konveksnih ogledala. Znači upozorenja, postavljeni na kritičnim i nepreglednim mestima mogu, takođe, u značajnoj meri povećati bezbednost. Skladišni procesi bazirani na ručnoj tehnologiji rukovanja robom, koji podrazumevaju korišcenje merdevina za penjanje i spuštanje radnika koji nose teret, predstavljaju stalno prisutnu opasnost nastanka povreda. Najveći problem u realizaciji ovih procesa predstavlja nošenje težih jedinica tereta koje zahtevaju angažovanje obe ruke. Otuda se teži tereti moraju skladištiti u nižim policama koje se mogu dohvatiti sa poda. Isto tako, korišcenje merdevina treba izbegavati, ako je to moguće, a, ukoliko je primena ove vrste opreme neophodna, tada treba primenjivati rešenja koja obezbeđuju naviši nivo bezbednosti, s obzirom da proizvođači nude veoma veliki broj različitih rešenja.

1 U svakoj zemlji, pa tako i kod nas, u svakom trenutku postoji veliki broj aktuelnih propisa koji se odnose na

bezbednost, a ticu se, kako postupaka projektovanja i gradnje skladišta tako i eksploatacije i radnih uslova koje je potrebno obezbediti.



Trake za vezivanje logistickih jedinica takode mogu predstavljati jedan od uzroka ozbiljnijih povreda, ukoliko dođe do njihovog kidanja. Naime, prilikom nepažljivog sečenja ili kidanja traka (obično izrađenih od metala ili plastike sa oštrim ivicama) koje su napregnute, dolazi do njihovog naglog oslobadanja slično efektu sabijene opruge, što najčešce uzrokuje povrede ruku i očiju. Iz ovog razloga, pri radu sa trakama za vezivanje tereta treba obezbediti primenu rukavica i zaštitnih naočara. Isto tako, potrebno je da radnici tokom rada izbegavaju položaj tela koji se poklapa sa linijom nategnute trake. Front pretovara predstavlja mesto gde je prisutan veoma veliki rizik od nastanka povreda. Tome doprinosi prisustvo pretovarnih i transportnih sredstava i različite opreme. Povrede mogu nastati kao posledica naletanja pretovarnih sredstava na radnike, kao posledica sudara, usled pada tereta (posebno veliku opasnost predstavljaju dizalice koje teret nose iznad glava zaposlenog ljudstva), kao rezultat neočekivanog pomeranja transportnog sredstva sa pozicije na kojoj se realizuje pretovar, kao i usled delovanja loših atmosferskih uslova i sl. Problem bezbednosti procesa na frontu pretovara zahteva, otuda, značajno angažovanje u domenu zaštite koje se mora sprovoditi permanentno od faze kreiranja rešenja pa sve do kontrole i organizacije rada nakon početka eksploatacije. Na povecanje bezbednosti može se uticati sprovodenjem adekvatne obuke radnika, kontrolom sredstava i opreme, kao i postavljanjem odgovarajucih upozorenja i signalizacije, uz, naravno, neophodnu primenu zaštitne opreme. Kako front pretovara čine manipulativne i saobraćajne površine, jasno je da važe isti principi koji su već pomenuti kada je bilo reči o ovim površinama. Jedinice tereta svojim oblikom, dimenzijama, težinom i prilagođenošću rukovanju, takođe mogu uticati na nivo bezbednosti skladišnih procesa, posebno u sistemima baziranim na manuelnoj tehnologiji rukovanja. Ukoliko se radi o skladišnim jedinicama manjih dimenzija i težina, koji su masovno u upotrebi i uz to se veoma često manuelno rukuju, povrede na radu su uglavnom posledica pada tereta na noge ili stopala ili pak preopterecenja. Pretovarna sredstva i oprema koja se koriste u skladištu predstavljaju jedan od osnovnih uzročnika različitih vrsta nesreća koje za posledicu imaju široki spektar povreda, od onih lakših, pa sve do onih sa najgorim ishodom. U principu, sa bezbednosnog aspekta pretovarna sredstva koja se primenjuju u skladištu pogodno je grupisati u nekoliko kategorija:

• sredstva i oprema sa mehaničkim pogonom koja se kreće po podu - saobraćajnim i manipulativnim površinama, radnim prolazima i sl. (viljuškari, karete, ...),

• sredstva i oprema koja podižu teret i koja ga tokom rada nose na određenoj visini (dizalice, viseći konvejeri i slična oprema),

• sredstva sa manuelnim pogonom koja realizuju uglavnom transportnu funkciju (različite vrste ručnih kolica) i

• različite vrste sredstava sa kontinualnim dejstvom sa pokretnim delovima koji mogu biti uzročnik povreda (trakasti transporteri i slična sredstva).



Masovna primena sredstava koji se kreću po saobraćajnim površinama u skladištu, posebno viljuškara, uslovila je i veliki broj nezgoda sa različitim posledicama. Primena ovih sredstava povezana je i sa dve osnovne vrste nezgoda koje sobom nose veoma visok rizik. To su pre svega opasnost od prevrtanja i sudara. U oba slučaja posledice akcidenta mogu biti veoma teške, s obzirom na karakter povreda koje se pri tome mogu desiti, pri čemu, takode, ne treba zanemariti ni time uzrokovanu materijalnu štetu. Razlozi koji su uticali na to da ova vrsta pretovarnih sredstava bude nosilac značajnog rizika leže prevashodno u dve činjenice. Prvo, u procesu razvoja konstrukcije viljuškara, po pravilu, nisu razmatrani bezbednosni uređaji ili oprema i, drugo, ova sredstva kreću se u specifičnom okruženju. Posebno značajno je upravo okruženje u kome se viljuškar kreće, s obzirom da su po pravilu tokovi radnika koji se kreću peške i samih sredstava obično izukrštani, za razliku od "spoljnjeg" saobraćaja gde postoje trotoari i ulice koji ove tokove razdvajaju. Usled toga, iako su brzine pretovarnih sredstava mnogo manje (max oko 16 km/h), zaustavni put od oko 6,5 m često je prevelik da bi se izbegla nezgoda. Primena dizalica i, uopšte, sredstava koja teret dižu i transportuju ga do odredišta na nekoj visini, može biti uzročnik različitih vrsta povreda do kojih dolazi, ukoliko, iz bilo kojih razloga, dođe do pada tereta. Takođe, drugi tip akcidentnih situacija do kojih može doći pri radu dizalica su one u kojim dolazi do klaćenja tereta ili njegove rotacije oko vertikalne ose. Jasno je da posledice nezgoda mogu biti veoma ozbiljne, pa se moraju preduzimati odgovarajuce mere kojima bi se sprečio nastanak akcidenta. Svakako najpouzdaniji način da se nezgode izbegnu je to da se u toku rukovanja teretom ljudi uklone iz zone ispod tereta. Isto tako, značajno poboljšanje, analogno drugim radnim procesima, može se postići primenom adekvatne signalizacije. Primena sredstava sa manuelnim pogonom (različite vrste ručnih kolica), koja se vuku ili guraju, po pravilu, ne dovodi do nezgoda sa traumatskim povredama. Primena ovih sredstava može dovesti do povreda koje su rezultat preopterecenja radnika ili, pak, lakših netraumatskih povreda. Povećanje bezbednosti pri radu sa ovom vrstom sredstava mora se bazirati prvenstveno na bazi kvalitenije obuke radnika i definisanju radnih postupaka kojima se sprečava nastanak povrede. Primena sredstava sa kontinualnim dejstvom (najčešće se radi o trakastim transporterima i konvejerima - podnim ili visećim), načelno posmatrano, predstavlja nešto manji rizik, kada su u pitanju povrede, nego što je to slučaj sa sredstvima ciklicnog dejstva. To, medutim, ne znači da se radi o potpuno bezbednim sredstvima, s obzirom na prisustvo pokretnih delova koji, usled nepažnje radnika ili kvara mogu dovesti do povreda. Otkazi ili lom pojedinih delova ovih sredstava (kidanje trake, vučnog lanca i sl., koji rezultuju stvaranjem velikih dinamičkih sila), kao i "zaglavljivanje" robe, pri radu mogu biti uzrok kako ozbiljnih povreda, tako isto i velikih materijalnih šteta. Kod visećih konvejera, pored navedenih, prisutan je i rizik koji je posledica nošenja tereta na visini, klaćenja ili rotacije tereta oko vertikalne ose.



1. 10. UPRAVLJANJE ZALIHAMA Sistem zaliha ima funkciju izjednačavanja pounde i potražnje u privrednom sistemu. Prema načinu formiranja i držanja mogu se navesti četiri vrste zaliha. Kalkulativne zalihe koje se formiraju zbog prednosti koje pruža proizvodnja u ekonomičnim serijama, gde se po pravilu proizvode veće količine nego što su jednovremeni zahtevi tržišta. Zaštitne zalihe koje se formiraju zbog nesigurne potrošnje i/ili ponude. Špekulativne zalihe se formiraju sa ciljem da se ostvari dodatna dobit usled očekivanih promena na tržištu (promene cena, poreske politike, uvozno-izvoznog režima i dr.). Anticipativne zalihe formiraju se usled periodičnih promena na tržištu kao što je sezonski karakter. Zalihe predstavljaju zamrznut kapital i veliki broj stručnjaka se u prošlosti bavio razvojem modela optimizacije zaliha u različitim privrednim uslovima. Poslednjih decenija pojavili su se novi proizvodno logistički metodi i principi kao što su JIT (Just-in-time) koncepcija, koji teže eliminaciji i minimizaciji zaliha. Zalihe su sve količine materijala, energije i informacija koje su određeno vreme isključene iz procesa proizvodnje ili upotrebe (potrošnje) a sa ciljem da se u datom trenutku ukazane potrebe mogu koristiti. U praksi, na primer u fabrici, spektar potencijalnih zaliha je izuzetno širok: od zaliha u vidu boce sa tečnim deterdžentom za pranje stakla kod čistačice do kompleksnog miksa zaliha sirovina, poluproizvoda, međufaznih proizvoda, podsklopova i sl. koji se koriste kao delovi u proizvodnom procesu. Sistemi proizvodnje i distribucije u svakom trenutku drže značajan obim zaliha koje su neophodne, pre svega za uravnoteženje proizvodnje i potrošnje u vremenu. U upravljanju zalihama, svake kompanije, nastoji se da se obezbedi potrebni nivo raspoloživosti proizvoda sa što manjim obimom zaliha. Zalihe se prema njihovom fizičkom obliku dele na:

1. zalihe sirovina i goriva (energije), koji čekaju na ulaz u proizvodni proces 2. zalihe poluproizvoda koje čekaju na dalje korišćenje u proizvodnom procesu 3. zalihe gotovih proizvoda spremnih na isporuku finalnim potrošačima.

S obzirom na značaj, mesto i efekte koji nastaju njihovim formiranjem, zalihe su izuzetna oblast interesovanja, sa ciljem da se istraže njihove zakonitosti i mogućnosti uticaja na njih. Ovo je takođe posledica činjenice da su one praktično prisutne u svim ljudskim delatnostima (od domaćinstva, trgovine, usluga, proizvodnjeu fabrikama,... ). Često se u praksi zaboravlja ili nedovoljno respektuje činjenica da zalihe koštaju! Zalihe se uvek posmatraju kao zaštitni faktor koji obezbeđuje kontinuitet između dve faze nekog procesa, odnosno besprekidno funkcionisanje nekog sistema. Moguća mesta zaliha u potencijalnom lancu snabdevanja prikazana su na slici 42.



Slika 42. Moguća mesta formiranja zaliha u potencijalnom lancu snabdevanja

Zalihe se mogu pojaviti na različitim mestima i imati različiti značaj za određene učesnike u lancu snabdevanja. Ukoliko se posmatra lanac distribucije lako je uočljivo da postoji veći broj tačaka u kojima se generišu zalihe iz različitih razloga (Slika 43).

Slika 43. Mesto pojave i uloga zaliha u distributivnom lancu



Kada se govori o podsistemu zaliha kao parcijalmnom delu logističkog sistema, pitanja na koja treba dati odgovore, pre svega su:

� Koja roba treba da se skladišti? � Koliko pojedine robe treba da se skladišti? � Koliko puta treba popunjavati zalihe? � Kada treba objedinjavati – poručivati robu?

Odgovori na ova pitanja definišu potrebne nivoe sigurnosnih zaliha, zatim nivo potrošnje, količinu poručivanja i vreme ponovne nabavke (Slika 44).

Slika 44. Zakonitost popunjavanja i potrošnje zaliha Troškovi (ali i druge posledice), koje nastaju postojanjem ili nedostatkom zaliha, generišu zahtev da zalihe budu na željenom nivou. Problem optimizacije zaliha najpre je rešen u procesu proizvodnje, a vremenom je rešavanje problema optimizacije zaliha, zbog velike kompleksnosti i značaja, preraslo u posebnu granu operacionih istraživanja optimizacije zaliha. 1.10.1. Određivanje željenog stanja zaliha Optimizacija zaliha zahteva poznavanje funkcionisanja poslovnog sistema u kome se istražuju problemi zaliha i njegove veze sa okruženjem (tokovi materijala i informacija). Na zalihe u proizvodnji i/ili trgovini utiče niz faktora koji mogu biti od značaja za određivanje optimalnog (željenog) stanja zaliha. Ovi faktori se mogu grupisati na više načina, različiti su po prirodi, a najčešći su:

1. vrste zaliha i njihova struktura, 2. fizička i hemijska svojstva zaliha, 3. sistem snabdevanja i potrošnje (plasmana), 4. potrošnja (plasman) zaliha, 5. popunjavanje zaliha (snabdevanje),



6. funkcija troškova nastalih postojanjem zaliha, 7. funkcija troškova nastalih odsustvom zaliha, 8. strategija upravljanja (zalihama), 9. sistem kontrole, 10. ograničenja.

Fizičke i hemijske osobine zaliha Kako bi projektanti i inženjeri izbegli neželjene probleme i na siguran način definisali nivo neophodnih zaliha u skladištu moraju poznavati niz karakteristika vezanih za robu koja se skladišti. Te karakteristike mogu biti: oblik; specifična težina; specifična zapremina; mogući izvori opasnosti povezani sa skladištenjem; specijalni zahtevi u odnosu na uslove čuvanja, kao što su: temperatura, prisustvo ili odsustvo vazduha, vlažnost vazduha, pritisak, itd; i sve druge, za određene artikle relevantne osobine. Sve ove karakteristike ubrajaju se u grupu fizičkih i hemijskih karakteristika zaliha. Sve karakteristike zaliha moraju biti dobro poznate, jer se u modelima kojima se definiše željeno stanje zaliha pojavljuju kao limitirajući faktori. Ustvari fizičke i hemijske osobine zaliha u matematičkim modelima pojavljauju se kao faktori koji ograničavaju određene veličine. Kao primer može se razmatrati rok trajanja proizvoda (mogućnost upotrebe), koji limitira dužinu između dva susedna popunjavanja zaliha, a time praktično i nivo nabavke. Ili npr. pokvarljivost robe u odnosu na temperaturu određuje način skladištenja, itd. Sistem snabdevanja i potrošnje (plasmana) zaliha Sistem snabdevanja i potrošnje (plasmana) ima takvo mesto da se jednim svojim delom ponaša kao podsistem sistema zaliha u kompaniji, a drugim delom izlazi iz kompanije u okruženje. Da bi se sopstveni sistem na najbolji mogući način uklopio u okruženje, moraju se sagledati sva mesta, sa svim svojim važnijim karakteristikama, (mogu biti isporučioci ili potrošači za svaki artikal posebno), a takođe i ostvarene i moguće veze između njih. U odnosu na broj punktova gde je moguće prisustvo jednog artikla i na veze između njih, postoji niz različitih oblika povezanosti, od kojih se, ilustracije radi, mogu kao karakteristični uočiti sledeći:

� a -artikal se proizvodi na više mesta, odakle, preko velikog broja punktova, ide u krajnju potrošnju. Ovaj oblik povezanosti ne isključuje i mogućnost postojanja veza izmedu ovih punktova, a time i toka artikala iz jednog u drugi pre krajnje potrošnje

� b-artikal se proizvodi na jednom mestu, odakle, preko velikog broja punktova, ide u krajnju potrošnju. Ovaj oblik povezanosti može isključivati mogućnost postojanja veze izmedu punktova pre krajnje potrošnje, a takode može uslovljavati svakom krajnjem potrošaču mesto snabdevanja

� c-artikal se proizvodi na jednom mestu, odakle se može kretati samo od punkta višeg nivoa u pravcu punkta nižeg nivoa, sve do krajnje potrošnje, kojom prilikom se samo krajnjem potrošaču ne uslovljava mesto snabdevanja



Potrošnja (plasman) zaliha Više je nego očigledno od kakvog je značaja potrošnja kao tehnoekonomska karakteristika zaliha za željeno stanje zaliha. U različitim preduzećima, za različite artikle i različite uslove, potrošnja može imati različita obeležja. Ona može biti:

� kontinualna ili diskontinualna, � konstantna ili promenljiva, � deterministička ili stohastička (sa poznatim zakonom raspodele verovatnoće ili sa

nepoznatim zakonom raspodele verovatnoće), � stacionarna ili nestacionarna, � sa ograničenjem ili bez ograničenja, � zavisna ili nezavisna u odnosu na potrošnju drugih artikala, njihov broj u upotrebi,

godišnje doba, dan u nedelji, itd. Popunjavanje zaliha (snabdevanje) U principu, za popunjavanje zaliha, u odnosu na različit karakter koji može imati, važi sve što je rečeno i za potrošnju. Ovo se može prihvatiti samo uz napomenu da je kod popunjavanja zaliha u odnosu na potrošnju najčešće potencirana:

� diskontinualnost u odnosu na kontinualnost (kakav je najčešće slučaj sa trgovinom), � determinističnost u odnosu na stohastičnost, � prisutnost ograničenja, � mogućnost odlučujućeg uticaja samog preduzeća.

U većini slučajeva moguće je ostvariti odlučujući uticaj na popunjavanje zaliha u preduzeću, te popunjavanje kao karakteristika zaliha najčešće predstavlja, bar što se tiče kvantitativnih obeležja, izlaznu veličinu iz matematičkog modela kojim se optimizira upravljanje zalihama. Funkcija troškova nastalih postojanjem zaliha Troškovi koji nastaju postojanjem zaliha obuhvataju azličite kategoije, tj. razlikuju se troškovi:

� vezivanja odgovarajućih novčanih sredstava, � skladištenja, � osiguranja, � nabavke, � plasmana, � kontrole, � kvara, loma, otuđenja � pojave nekurentne robe, itd.



Funkcija troškova nastalih odsustvom zaliha Troškovi koji se najčešće javljaju kao posledica odsustva zaliha mogu biti iskazani kao:

� marginalni troškovi za dodatnu proizvodnju, ili specijalnu hitnu nabavku u špicu zahteva,

� troškovi stajanja linija proizvodnih procesa, � izgubljena razlika u ceni i gubitak ugleda kod kllijenata

Ovi troškovi se javljaju u širem spektru vrsta, oblika, načina nastajanja i kvantiteta, pa se može desiti da se i pored izuzetne pažnje pri definisanju funkcije troškova njihovim nepogodnim izborom ostvari loše upravljanje zalihama. 1.10.2. Strategije upravljanja zalihama Politika obnavljanja zaliha mora dati odgovore na dva osnovna pitanja:

- Kada zalihe treba da budu dopunjene? - Kojim količinama robe treba dopuniti zalihe?

Prilikom davanja odgovora na ovako definisana pitanja potrebno je razlikvati zalihe koje se drže iz različitih ciljeva. Osnovno razlikovanje se pri tom pravi između operativnih (radnih) i sigurnosnih zaliha. Operativne (radne) ili ciklusne zalihe su one koje su potrebne da zadovolje prosečan obim tražnje u vremenu između ispostavljanja porudžbine i pristizanja naručene robe u skladište. Sigurnosne zalihe služe za zadovoljenje tražnje koja fluktuira značajnije oko nekog prosečnog, konstantnog nivoa u datom periodu. Skladišta regulišu tokove roba kroz distributivne kanale. Robe u skladištu po pravilu stižu u većim, kamionskim (vagonskim) pošiljkama, a odatle idu dalje u manjim pošiljkama. To uzrokuje promenljivoost nivoa zaliha u skladištima. Skladišni menadžer mora obezbediti dopunu zaliha dovoljno unapred da preduhitri njihovo potpuno iscrpljivanje. Pri tom mora se voditi računa o brzini kojom se proizvodi prodaju i vreme potrebno za realizaciju porudžbine od strane dobavljača. Ukoliko bi obe ove veličine bile konstantne skladište treba da drži samo operativne zalihe, jer naručivanje novih količina robe mogu biti precizno planirane, tako da stignu tačno u monemtu iscrpljivanja postojućih roba na zalihama. Međutim najčešće je nemoguće pretpostaviti ovu konstantnost, pa u tom smislu operativne zalihe neće biti dovoljne. Zato je neophodno radne zalihe uvećati sigurnosnim zalihama koje treba da obezbede zadovoljavanje iznadprosečne tražnje. U određivanju veličine sigurnosnih zaliha mora se znati sa kojim rizikom je kompanija spremna da toleriše situacije nepostojanja zaliha i nemogućnosti ispunjenja zahteva kupaca. Radne zalihe se često definišu uzimajući u obzir njihovu vezanost za tražnju. Međutim obim ovih zaliha zavisi i od okolnosti prisutnih u proizvodnji posmatranog proizvoda.



Kod upravljanja popunjavanjem zaliha koriste se dva generalna pristupa:

1. kontinuelni sistem popunjavanja, koji podrazumeva da se visina zaliha kontinualno prati i da se njihovo popunjavanje vrši, kada one padnu ispod definisanog nivoa, sa fiksnom količinom novoporučene robe. U ovom slučaju količine koje se poručuju su fiksne a varijabilan je period između dve porudžbine. Otuda je ovaj sistem poznat i kao sistem fiksnih porudžbina.

2. periodičan sistem koji podrazumeva da se porudžbine vrše u fiksnim intervalima,

nezavisno od raspoloživih zaliha, pri čemu se veličina porudžbine određuje tako da obezbedi neki unapred definisani obim zaliha. U ovom slučaju interval između porudžbina je fiksan, a količine koje se poručuju su varijabilne. Zato se ovaj sistem i zove sistemom fiksnih intervala. Nivo zaliha kod ovog sistema određuje se putem periodičnih popisa robe u objektima u kojima su zalihe prisutne.

Optimalna veličina narudžbine Optimalna veličina narudžbine determinisana je međusobnom uslovljenošću troškova držanja zaliha i troškova realizacije narudžbina. Troškovi držanja zaliha sastoje se od četiri vrste troškova:

1) Finansijski troškovi, nastaju po osnovu toga što roba na zalihama predstavlja investiran kapita.

2) Operativni troškovi skladištenja,koji nastaju u vezi sa izgradnjom i opremanjem skladišta i obavljanjem skladišno-manipulativnih operacija

3) Troškovi depresijacije, odnosno troškovi koji nastaju po osnovu gubljenja vrednosti robe dok je na zalihama. Do gubljenja te vrednosti može doći po različitim osnovama, od umanjenja fizičko-kvalitativnih svojstva robe, preko njenog oštećenja, loma i uništenja do promene u stilovima i ukusima potrošača u proteklom vremenu za koje je roba na zalihama. Sa druge strane postoje i robe koje dok su na zalihama mogu uvećati vrednost

4) Troškovi taksa i poreza, u situacijama kada se roba na zalihama oporezuje. Troškovi držanja zaliha se povećavaju proporcionalno rastu veličine narudžbina. Kada se zalihe popunjavaju ređe a sa velikim količinama njihov prosečan nivo je viši. Troškovi realizovanja narudžbina uglavnom se sastoje od administrativnih troškova. Ovi troškovi varitraju sa brojem narudžbina ali uglavnom ne zavise od veličine narudžbine. Pristup minimizaciji ovih troškova podrazumeva smanjivanje frekvencije narudžbine i povećavanje njihove veličine.



Optimalna veličina pojedinačnih narudžbina je ona veličina koja minimizira sumu troškova držanja zaliha i troškove realizovanja porudžbine:

Q = IVDP /2 , gde je: Q - optimalna veličina porudžbine D - obim godišnje tražnje u jedinicama proizvoda P - troškovi realizacije jedne porudžbine I - učešće troškova držanja zaliha u vrednosti proizvoda V - jedinična vrednost proizvoda.

Uvođenje strategija upravljanja zalihama ima za cilj da se:

� obezbede potrebni proizvodi i zadovolje potrebe i zahtevi korisnika � minimiziraju ukupni troškovi nabavke i držanja zaliha � utvrdi optimalna dinamika poručivanja i veličina jedne porudžbine

Zalihe predstavljaju zamrznut (vezani) kapital. Potrebno je raditi optimizaciju zaliha. Strategija upravljanja zalihama je jedna od tehnoekonomskih karakteristika zaliha, što uslovljava potrebu za stalnim prisustvom povratne sprege između izabrane strategije upravljanja i samog upravljanja zalihama. U praksi, moguće je da u različitim sredinama sa praktično istim problemima vezanim za zalihe, postoje izrazito različite strategije upravljanja zalihama, bilo iz subjektivnih i/ili objektivnih razloga. Vrlo važan deo strategije upravljanja predstavlja izbor veličina preko kojih će se upravljati zalihama, a to su najčešće:

� (q*, r*n) - količina koja se nabavlja i nivo zaliha pri kome se naručuje, � (q*, W*) - količina koja se nabavlja i vreme između dve susedne nabavke, � (M*, r*n) - maksimalno dozvoljena količina zaliha i nivo zaliha pri kome se

naručuje, � (M*, W*) - maksimalno dozvoljena količina zalihe i vreme između dve susedne

nabavke, � (q*, Y) - količina koja se nabavlja uz poznat rok isporuke (Y) za statičke modele, � (q*, R*n,W*p), (M*,R*n,W*p) - gde veličina (Wp) predstavlja vreme izmedu dve

susedne provere stanja zaliha (sistem sa periodičnom proverom). A. Strategija upravljanja preko nivoa zaliha (r*n) i veličine nabavke (q*) – STRATEGIJA (q*, r*n) Ova strategija upravljanja zalihama javlja se kod onih preduzeća koja robu naručuju uz poznat rok isporuke. Činjenica da se zalihama upravlja i preko (rn) čini ovu strategiju vrlo pogodnom za upravljanje zalihama u uslovima stohastičke potrošnje, jer je zaštitna zaliha uvek nivo količine pri kojoj se artikal naručuje. U ovoj strategiji preduzeće upravlja zalihama preko dva parametra:



1. q - količina koja se nabavlja u jednoj isporuci, 2. rn - nivo zalihe pri kome se naručuje,

a koji sa određenom verovatnoćom treba da obezbedi prisustvo zaliha i zadovoljenje potrošnje do pristizanja naručene količine. U ovoj strategiji je neizvesna (slučajna) potrošnja nakon naručivanja, odnosno tokom zadatog vremena isporuke. Hipotetička su različita stanja intenziteta potrošnje posle naručivanja, a dva ekstremna slučaja iz aspektra mogućih stanja su prikazana na narednom dijagramu (Slika 45)

Nivo sigurnosnih zaliha

Slika 45. Definisanje nivoa zaliha pema strategiji (q*, r*n)

B. Strategija upravljanja preko veličine nabavke (q*) i intervala nabavke (W*) – STRATEGIJA (q*,W*) U strategiji (q*, W*) preduzeće upravlja zalihama preko dva fiksna parametra:

1. q - količine koja se nabavlja, 2. W - intervala između dve susedne nabavke.

Strategija (q*, W*) se najčešće sreće kod velikih proizvođača kada su oni u stanju da je nametnu svojim kupcima (krajnjoj potrošnji i veletrgovini). Ova strategija za proizvođača znači da mu je plan proizvodnje i plan otpreme praktično poznat (deterministički) za celu godinu. Zna se tačno, unapred, kada će svaki kupac doći po robu, koju robu i koliko robe će preuzeti, uz obavezu plaćanja. Strategija (q*, W*) za kupca može biti prihvatljiva samo ukoliko i on sam ima determinističku potrošnju potpuno sinhronizovanu sa planom nabavke koji je usaglašen sa isporučiocem. Svako prisustvo stohastike potrošnje čini ovu strategiju za kupca vrlo opasnom i u uslovima stohastičke potrošnje ova strategija ne sme da se prihvati. (slika 46).



Slika 46. Definisanje nivoa zaliha pema strategiji (q*, W*)

C. Strategija upravljanja preko maksimalno dozvoljene količine (M) i nivoa zaliha (r*n) – STRATEGIJA (M, r*n) U strategiji (M, r*n) preduzeće upravlja zalihama preko dva parametra:

1. M -maksimalno dozvoljena količina zaliha 2. rn-nivo zaliha pri kome se naručuje.

Strategija (M, r*n) se najčešće sreće u situaciji kada kupac nabavlja robu uz definisan rok isporuke, a ima stohastičku potrošnju i strogo određen kapacitet skladišta, pri čemu je važno da mu prispela roba uvek napuni skladište. U strategiji (M, r*n) osnovna teškoća je što kupac zna količinu robe koju može prihvatiti tek u trenutku kada je rok isporuke prošao, odnosno, kada se roba isporučuje. Jasno je da se u ovom slučaju u trenutku ugovaranja isporuke ugovara samo orijentaciona količina, što predstavlja određenu teškoću za prodavca i njegovo planiranje. (slika 47)

Slika 47. Definisanje nivoa zaliha pema strategiji (M, r*n)



D. Strategija upravljanja preko maksimalno dozvoljene količine (M) i intervala nabavke (W*) – STRATEGIJA (M*,W*) U strategiji (M, W) preduzeće upravlja zalihama preko dva parametra:

1. M - maksimalno dozvoljena količina zalihe, 2. W - vreme između dve susedne nabavke.

Strategija (M*,W*) je uobičajena u situacijama kada se želi da se obezbedi determinističnost (red vožnje) transportnih procesa, pri čemu jedinica spoljnog transporta izvršava veći broj narudžbina na određenoj ruti kretanja. U ovoj strategiji kupcu se može desiti da kod intenzivne potrošnje ostane jedan period (do proteka vremena W) bez potrebnih zaliha, a prodavcu se može desiti da doveze robu do kupca a da mu pri tome isporuči izrazito malu količinu robe. Strategija (M*, W*) se često koristi prilikom punjenja rezervoara sa tečnim gorivom više kupaca koje realizuje ista jedinica spoljnog transporta (isporuka količine goriva brodskim sastavom za više rezervoara na raznim lokacijama u jednoj ruti, punjenje cisterni za gorivo za grejanje zgrada takođe u jednoj ruti). (Slika 48)

Slika 48. Definisanje nivoa zaliha pema strategiji (M*, W*)

1.10.3. Sistem kontrole zaliha Sistem kontrole je svojim najvećim delom obuhvaćen strategijom upravljanja zalihama, a izdvojen je u posebnu tehnoekonomsku karakteristiku iz razloga što predstavlja jasno izraženu celinu sa posebnom ulogom koju obavlja. To je posledica da on u svakom sistemu zaliha mora biti apsolutno definisan, bilo kao veličina koja ulazi u postupak optimizacije, bilo kao veličina koja izlazi iz njega. Inače, sistem kontrole definiše šta se sve kontroliše, na koji način i kada. U odnosu na to kada se kontrola obavlja, sistem kontrole može biti:



� sa operativnom (stalnom) informacijom, koji u svakom trenutku omogućava korišćenje potrebnih informacija,

� sa periodičnom proverom koji omogućava korišćenje potrebnih informacija samo u određenim trenucima vremena.

Dobar sistem kontrole zaliha treba da ima sledeće karakteristike:

- Da je selektivan; energija, vreme i novac se kanališu na kontrolisanje artikala sa najvećom prodajom;

- Da uključuje pravila naručivanja kako bi se odredilo kada i koliko artikala da se naruči

- Da ekonomično funkcioniše, tj. da minimizira troškove održavanja zaliha i naručivanja

- Da sprečava iscrpljivanje zaliha i na taj način održava viši nivo usluge klijentima

- Da sprečava suvišne zalihe, zastarevanje robe i nužnost snižavanja cena koje iz toga proizilaze

- Da je fleksibilan ili lako prilagodljiv izmenjenim uslovima - Da je lak za primenu, kako na prodajnom prostoru tako i u skladištu.

1.11. SISTEM PAKOVANJA ROBE Sistem pakovanja zauzima vrlo važno mesto u logistici. Odgovarajuće pakovanje proizvoda predstavlja preduslov za efikasnu realizaciju logističkih procesa i aktivnosti na celokupnom lancu distribucije proizvoda. U sistemu pakovanja mogu se izdvojiti četiri osnovne funkcije: proizvodna funkcija, marketing funkcija, upotrebna funkcija, logistička funkcija. Proizvodna funkcija Odgovarajuće pakovanje i pojavni oblik sirovina, materijala, predmeta rada i drugih elemenata koji ulaze u proizvodnju omogućava efikasnu realizaciju tokova materijala u različitim proizvodnim procesima, gde se značajne uštede postižu u procesu kvantitativne i kvalitativne pripreme materijala i predmeta rada, u skladu sa potrebama tehnološkog procesa. Odgovarajuće pakovanje usaglašeno sa količinama koje ulaze u tehnološki proces, povezuje fazu pripreme proizvodnje na jednostavan i racionalan način. S druge strane, pakovanje gotovih proizvoda doprinosi bržem i racionalnijem odvijanju materijalnih tokova u delu ciklusa celokupne proizvodnje, prihvata i skladištenje gotovih proizvoda, otpreme i distribucije proizvoda. Pakovanje robe je često integrisano u sam tehnološki proces, tako da njegove karakteristike utiču ne samo na dužinu vremena proizvodnje, već i na njegovu ekonomičnost.



Marketing funkcija Marketing funkcija pakovanja se prvenstveno odnosi na pakovanje finalnih proizvoda koji se plasiraju na tržište. Svojim oblikom, dizajnom i kvalitetom pakovanje proizvoda direktno utiče na zahteve tržišta, samu prodaju proizvoda i podleže zakonitostima marketiškog ponašanja. Pakovanje, odnosno ambalaža proizvoda, kao jedan od vidova komunikacije sa tržištem, odnosno sa potrošačem, predstavlja izuzetno značajan instrument prodajne politike preduzeća. Putem vizuelnih karakteristika pakovanja proizvod se izdvaja od ostalih proizvoda konkurentnih kompanija, a putem njegovih estetskih osobina utiče na povećanje motivacije za kupovinu. Pakovanje predstavlja značajan instrument prodajne politike kompanije. Sve više dolazi do izražaja funkcija informisanja odnosno davanje ambalaži takvih svojstava koja će što uspešnije predstavljati proizvod na tržištu i unaprediti prodaju. Ambalaža ima funkciju privlačenja pažnje kupaca. Pored toga pakovanje utiče na odluku o kupovini, informiše o sadržaju i jasno identifikuje proizvod i marku. Upotrebna funkcija Upotrebna funkcija se odnosi na interakciju korisnika i pakovanja, koja podrazumeva lako otvaranje, mogućnost ponovnog zatvaranja, prilagođenost rukovanju i naknadnu upotrebu. Pod upotrebnom funkcijom pakovanja podrazumeva se sposobnost ambalaže da nakon otvaranja proizvoda, čijoj zaštiti služi, zadovolji i druge lične ili opšte potrebe potrošača. Tako npr. razne kutije ili kese mogu da posluže za pakovanje sasvim drugih stvari od strane potrošača, limenke ili ambalaža od plastike mogu da posluže u razne svrhe domaćinstvima i sl. Poslednjih godina sve se intenzivnije izražava opšta potreba da se karakteristike industrijske, odnosno komercijalne ambalaže prilagode zahtevu za očuvanjem čovekove okoline, odnosno zahtevu za smanjenjem i ponovnom preradom industrijskog otpada. Logistička funkcija Logistička funkcija pakovanja se dalje može podeliti na sledeće grupe: zaštitna funkcija, funkcija skladištenja, funkcija transporta, manipulativna funkcija i funkcija informisanja. Zaštitna funkcija pakovanja se može posmatrati sa aspekta zaštite robe i sa aspekta zaštite okruženja od štetnog dejstva robe. Zaštita proizvoda predstavlja najvažniji zadatak pakovanja. Ona se sastoji u zaštiti: kvaliteta proizvoda od oštećenja, do kojih može doći u procesu skladištenja, manipulacije, transporta; kvaliteta proizvoda od moguće krađe njegovih elemenata ili eventualnog rasipanja. Isto tako pakovanje mora da štiti okruženje od opasnih materija, radnike od povreda, sredstva i opremu od oštećenja i sl. Sa zaštitnom funkcijom u tesnoj vezi je i funkcija sadržajnosti pakovanja. Sadržajna funkcija se odnosi na sposobnost pakovanja da čuva sadržinu. Ova funkcija mora da odgovori karakteristikama proizvoda, ekonomičnosti i mora da odgovori problemu zaštite od gubitka sadržaja.

Funkcija skladištenja omogućava skladištenje i čuvanje roba. Ambalaža u kojoj se pakuje roba mora biti usklađena sa odgovarajućom tehnikom skladištenja. Zadatak transportne funkcije pakovanja je da rizik od oštećenja robe za vreme transporta svede na najmanju moguću meru. Drugi zadatak pakovanja u oblasti pakovanja sastoji se u racionalnom



korišćenju transportnih sredstava. Mogućnost manipulisanja robom direktno zavisi od pakovanja robe. Ova funkcija dolazi do izražaja pri izboru veličine i načina pakovanja da bi se olakšalo rukovanje, otvaranje, zatvaranje bilo u tokovima distribucije bilo pri samoj upotrebi. Funkcija informisanja predstavlja jedan od vidova komunikacije sa okruženjem, logističkim sistemima koji realizuju procese isporuke, trgovinom i sa potrošačima na tržištu. Pakovanje je nosilac informacija koje se odnose na osnovne podatke o proizvodu i proizvođaču, sadržaju i težini pakovanja, stepenu osetljivosti, upustvu za rukovanje, sastavljanju i rastavljanju logističkih jedinica. Komunikaciona funkcija podrazumeva mogućnost da pakovanje bude nosilac informacija, oznaka, simbola i dr. i da svojim oblikom bojom, simbolima i sl. govori o proizvodu. Sistem obeležavanja proizvoda, pakovanja i logističkih jednica zasnovan je na savremenim informatičkim tehnologijama i standardizovanim oznakama kao što je EAN sistem, UPC kod i dr.

Podsistem pakovanja ima veliki uticaj na ukupne troškove i efikasnost logističkog sistema. Pakovanje i nabavka ambalaže, kao i njeno deponovanje predstavljaju mesta nastanka značajnih troškova, a posebno su važni sa ekološkog stanovišta. Osnovne vrste i zadaci pakovanja Na području logistike, dve su značajne grupe pakovanja i to:

� Konzumno pakovanje (ono što korisnik "nosi kući") � Logističko pakovanje (koje olakšava manipulaciju, transport,...).

Logističko pakovanje može biti različitih formi i oblika. U tom smislu moguće je razlikovati: pakovanje folijom, papirom, katonom, drvenom ambalažom; povratne kontenere različitih dimenzija (pored standardnih koristi se i veliki broj drugih, uz prisutnu tendenciju smanjenja dimenzija); pakovanja za rasutu robu (vreće i kutije).

Osnovni zadaci pakovanja mogu se sagledati kroz: održavanje temperature; vazdušnu izolaciju; zaštitu od korozije, prašine, hemijskih uticaja; zadržavanje količine i forme; otpornost na udare, pritisak, trenje; mogućnost zahvatanja viljuškarom, manipulisanje, ukrupnjavanje; pogodnost za automatizaciju; pogodnost za iskorišćenje površine i prostora; ekonomičnost, primenjivost, pogodnost za informaciono obeležavanje, brzu identifikaciju i reprezentativnost; pogodnost za otvaranje i ponovno zatvaranje; ponovnu primenjivost; ekološku ispravnost; povoljnosti za reciklažu; održivosti higijenski ispravnih proizvoda. Oblik, dimenzije i sadržaj pakovanja moraju maksimalno zadovoljiti logističke zahteve u pogledu transporta, skladištenja, pretovara, prerade, komisioniranja i obeležavanja proizvoda. Poštujući usvojene standarde i modularna rešenja na području oblikovanja proizvoda, pakovanja, tovarnih jedinica, transportnih sredstava moguće je obezbediti brzu transformaciju logističkih jedinica, efikasnu realizaciju logističkih aktivnosti, bolje iskorišćenje transportnih, manipulativnih sredstava i skladišne opreme.



Pri pakovanju proizvoda i formiranju tovarnih jedinica teži se stvaranju idalne logističke jedinice. Stvaranje idealne logistočke jedinice podrazumeva zadovoljenje jednakosti (slika 49):

jedinica pakovanja = jedinici skladištenja = jednici transporta = logistička jedinica

Slika 49. Ukrupnjavanje jedinica pakovanja Logistička jedinica mora da:

• omogući objedinjavanje i ukrupnjavanje robe u veće jedinice, • ima standardnu formu i dimenzije, • omogući i olakša primenu sredstava za manevrisanje, • olakša slaganje, podrži neprekidnost u transportnom lancu od isporučioca do

primaoca Kao standadne logističke jedinice izdvajaju se palete i konteneri. 1961. godine osnovan je Evropski paletni pool na kom je definisana EURO paleta koja ide u razmenu, a čije su dimenzije 800×1200mm. Palete imaju i druge dimenzije: 1000×1200mm (hemijska industrija) i 800×1000mm (industrija pića). Visinu logističke jedinice trebalo bi standardizovati prvenstveno zbog optimalnog korišćenja prostora. Za industriju životnih namernica preporuke su da visina jedinice bude 105cm ili 160 –195cm. Ugovor o pakovanju robe Pakovanjem robe obično se bave proizvođači, pošiljaoci ili specijalizovana preduzeća. Međutim, sve je više međunarodnih špedicija koje se bave ovim poslovima kako bi osigurali brži i bezbedniji transport robe. Špediter može da se nađe u jednoj od dve moguće uloge i to: da sam vrši pakovanje i ukrupnjavanje robe ili da poslove pakovanja ugovori sa specijalizovanim nosiocima usluga. Špediter zaključuje ugovor o pakovanju, u ime i za račun nalogodavca. Zadatak nije samo robu upakovati, nego je “adekvatno” upakovati. Misli se pre svega na sledeće: kakva su fizička i hemijska svojstva robe, dužina transportnog puta, vrsta transportnog sredstva, klimatski uslovi kroz područja kroz koja roba prolazi, estetski izgled ambalaže, njena propagandna poruka itd. Na poslovima savremenog pakovanja robe rade čitavi timovi stručnjaka i renomirani instituti. Pod ambalažom se podrazumevaju sredstva koja služe da robu zaštite, prilikom transportovanja, skladištenja i manipulisanja, kao i od oštećenja i štetnog dejstva spoljnih uticaja. Ambalaža treba da bude od takvog materijala koji će obezbediti da roba, nepromenjenih osobina stigne od proizvođača do potrošača.



2. SLOBODNE ZONE

2.1. POJAM SLOBODNIH ZONA

Pojam «slobodna zona» podrazumeva veliki broj različitih modela elemenata spoljnotrgovinskog poslovanja, oslobođenog različitih dažbina ekonomske politike države. Sam pojam slobodnih zona brojni autori i organizacije su definisali na različite načine. «Trgovačka zona (slobodna luka) je neutralna teritorija, gde trgovci mogu istovariti teret, predahnuti i odlučiti šta će dalje učiniti» (kongresman Emanuel Celler). «Slobodna zona je internacionalna teritorija koja nije pod jurisdikcijom države u smislu protoka roba i usluga, carinske procedure, zakona o radu, ekonomskih zakona i koja se može smatrati kao autonomni pravni sistem kontrolisan prvenstveno od carinskih službi» (F.A. Querci). Slobodna zona je deo teritorije Ugovorne strane gde je svaka uvedena roba uglavnom procenjena, onoliko koliko uvozne carine i porezi zahtevaju, pošto je ista van Carinske teritorije» (Revised Kjoto Convention- annex D.2.). Zakon Evropske zajednice definiše: ,,Sloboda zone i sloboda skladišta su delovi carinskog područja Zajednice ili prostori koji se nalaze u tom području, u kojima: zbog zbog uvoznih dažbina i uvoznih mera trgovinske politike, za robu iz zajednice smatra se da nije carinskom području Zajednice, pod uslovom da nije stavljena u slobodan promet (definitivno ocarinjena) ili da nad njom nije sproveden neki drugi carinski postupak, ili da nije korišćena ili utrošena po nekim drugim uslovima, a ne pod uslovima koji su utvrđeni carinskim propisima. Roba iz Zajednice, samim tim što se smešta u slobodnu zonu ili slobodno skladište, ispunjava uslove, pedviđene zakonom Zajednice kojim se regulišu posebne oblasti, za primenu mera koje se obično primenjuju kod izvoza robe)'' ( Coouncill Regulation ( EEC) NO.2913/92 of 12 october 1992 aticle 166). ''Slobodne zone u SAD (Forgein Trade Zone) su prostori koji se tretiraju kao zone izvan carinskog područja SAD-a. Određene robe se mogu uneti u zone bez formalne carinske procedure ili plaćanja uvoznih carina. U njima strana i domaća lica mogu objaviti privredne



delatnosti kao što su skladištenje, izlaganje, sastavljanje, proizvodnja i prerada, nepodležući formalnim postupcima carinske deklaracije, plaćanja carinskih dadžbina i plaćanja poreza.» (Nacional Association of Forgein Trade Zone USA). UNIDO(United Nations Industrial Development Organization) 1980. godine definiše zone kao relativno male geografski odvojene enklave u državi čija je namera da razvije izvozno orijentisane industrije, nudeći im specijalne investicione i trgovinske pogodnosti u poređenju sa ostalim delom zemlje-domaćina. U principu, one omogućuju da se materijali namenjeni za proizvonju roba za izvoz, koriste bez plaćanja carina. UNCTAD ( United Nations Conference on Trade and Development) 1985.godine posmatra zone kao industriske prostore, koji su specifne enklave unutar carinske teritorije države; zone su uobičajno smeštene blizu internaciolnih luka i aerodroma.Celokupna proizvodnje iz zone, namenjena je izvozu. Uvoz repromaterijla, poluproizvoda, opreme i mašina namenjenih izvoznoj proizvodnji, oslobođeni su plaćanja carina. Bilo kako se definišu slobodne zone i kakve god da su vrste i oblika (u zavisnosti od nacionalnih zakonskih rešenja), svima je zajedničko sledeće:

• slobodne zone su ograđeni prostori unutar carinskog područja zemlje, sa manipularnim i skladišnim prostorima čiji su ulaz i izlaz kontrolisani od strane carinskih službi. Razvojem novog koncepta slobodnih zona i carinske procedure, kontrola se sve više bazira na principu slobodnog ulaza bez ograda i uz poštovanje procedure carinskih skladišta

• Jednostavna procedura unošenja i iznošenja robe u slobodne zone, slobodan tranzit i skladištenje,

• Jednostavna procedura licenciranja korisnika, • Jednostavna carinska procedura, • Oslobađanje od plaćanja carina i poreza, • Fiskalni podsticaji ( oslobađanje od poreza na dodatu vrednost, porez na dobit

korporacija, porez na imovinu, akcize, lokalni porezi, itd.) • Finansijski podsticaji ( slobodan protok kapitala, slobodna repatrijacija kapitala,

profita i dividendi, povlašćene interesne stope, itd.) , • Olakšice pri korišćenju inflastruktura ( niske cene, jeftini servisi, itd.), • Slobodni transportni putevi do/ iz zone, • Zakoni o radu, oslobođeni državne kontrole, • Drugi oblici podsticaja i skraćenih procedura.



Osnovni elementi slobodne zone Ovako dat pojam slobodne zone upućuje na uočavanje tri osnovna elementa koja određuju taj pojam: Teorija- Područje slobodne zone mora biti označeno i izdvojeno sa ciljem da se što efikasnije, nesmetano i potpuno obavlja privredna i druga delatnost. Isključivo zbog ostvarivanja carinskog nadzora nad područjima slobodne zone. Mora da se povede računa da se slobodne zone ne pretvore u privredne getoe u kojima je teško raditi, suprotno od onoga šta one treba da predstavljaju. Organizacija – Obezbeđenje uslova prostorne izdvojenosti područja slobodne zone i stvaranja uslova da se na toj teritoriji mogu slobodno obavljati privredne i druge delatnosti pretpostavlja postojanje odgovarajućeg organizacionog oblika. Postoje dve varijante, od kojih prva kaže da će sama država, preko organa upravljanja ostvarivati postavljene zadatke i zahteve. Druga solucija se ogleda u rešavanju postavljenih zahteva u organizacionom poslovanju koji se poverava određenom privrednom subjektu, dok država zadržava pravo kontrole. Ovo drugo rešenje je mnogo bliže uslovima tržišne privrede, koja obezbeđuje fleksibilnost u organizacionom poslovanju na području slobodne zone. Takvo delovanje može uticati da to područje učini konkurentnijim u odnosu na neko drugo područje, odnosno druge slobodne zone. Nadležni državni organi uprave imaju određene i odgovarajuće ingerencije prilikom kontrole ostvarivanja tih uslova u funkciji realizacije određenih ciljeva. Država ima pravo izbora ukidanja subjekta koji izvršava zadate uslove ili same slobodne zone. Naime država bi trebalo da svoje ingerencije u odnosu na slobodnu zonu ostvaruje na tri nivoa. Prvi nivo se ogleda u trenutku osnivanja, trenutku nastanka, trenutku davanja saglasnosti za osnivanje slobodne zone. Drugi nivo je praćenje da li zakonom utvđeni režim poslovanja poštuju korisnici zone, a posebna ovlašćenja ima služba carine, zatim obezbeđenje kontinuiranog i stalnog nadzora nad posebnim režimom poslovanja na području slobodne zone. Treći nivo je taj da, ako se utvrdi da se osnivanje ne ostvaruje, odnosno da se način poslovanja krđi i ne poštuje od strane korisnika, a da ni kaznene mere ne daju očekivane rezultate, uslovljava donošenje odluke o prestanku postojanja i rada te slobodne zone. Zakon i posebnost režima poslovanja- Posebnost režima poslovanja na teritoriji slobodne zone sadrži dva uslova. Prvi uslov podrazumeva da u slobodnoj zoni način uređenja poslovanja bude povoljniji od načina uređenja poslovanja na ostaloj teritoriji države na kojoj se nalazi slobodna zona. Drugi uslov je da način uređenja bude utvrđen zakonom.



Svoj doprinos sistematizaciji vrsta slobodnih zona dala je i ILO ( Internacuional Labour Organization) koja je podelila zone na:

• Trgovinske ( kao što su Hong Kong, Singapore, Bahamas freeports, Batam, Labuan, Macao) ;

• Proizvodne ( specijalne ekonomske zone kao što su China: kao što su severne provincije, uključujući Hainan i Shenzhen);

• Industrijske slobodne zone ( kao što su Ireland, Taiwan, Malasysia, Donican Republic, Mauritius, Kenya, Hungary);

• Korporacijske zone ( kao što su Indonesia, Senegal); • Servisne ( informatičko proizvodne zone kao što su: India- Bangelore, Caribbean); • Finansijske servisne zone ( kao što su Bahrein, Dubai, Caribbean, Turkey i

Cayman ) i • Komercijalne slobodne zone ( kao što su Jebel Ali,Colon, Miami, Mauritius, Iran).

U različitim vremenskim razdobljima korišećeni su različiti termini i nazivi, za slobdne

zone, kao što su:

• Carinska zona – customs zone,

• Slobodna zona - free zone,

• Slobodna carinska zona – custom free zone,

• Bezcarinska izvozna zona - duty free export zone,

• Slobodna izvozna proizvodna zona - export processing free zone,

• Izvozna proizvodna zona - export processing zone,

• Zona slobodnog izvoza - free export zone,

• Zona slobodne proizvodnje - free production zone,

• Slobodna trgova~ka zona - free trade zone,

• Spoljno trgova~ka zona - foreing trade zone,

• Industrijska izvozna zona - industrial processing zone,

• Industrijska slobodna zona - industrial free zone,

• Zona zajedničkog ulaganja - joint enterprise zone,

• Povlašćena izvozna zona - privileged export zone,

• Specijalna ekonomska zona - special economic zone,

• Zona zajedničkog preduzetništva - zone of joint enterpricsng

Navedeni pojmovi i nazivi ukazuju na različiti karekter koji su imale zona u pojedinim istorijskim razdobljima i u različitim regionima i delovima sveta. Veliki broj naziva ukazuje na široku lepezu delatnosti koje su obavljane u zonama, ali i različitu zakonsku regulativu koja je važila za njihovo poslovanje. Isto tako, može se zaključiti da su bili različiti motivi i razlozi za osnivanje i funkcionisanje zona.



2.2. ISTORIJSKI RAZVOJ SLOBODNIH ZONA

Slobodne zone nisu nov koncept. Sama ideja slobodnih zona stara je kao i sama civilizacija. Preteča slobodnih zona u srednjem veku su slobodni gradovi, a kasnije, u novom veku slobodne luke i slobodne lučke zone. Prve slobodne luke nastale su iz takozvanih javnih smestišta u Egiptu (oko 1500 godina pre nove ere) i Grčkoj (Demonstenovo doba). Javna smestišta služila su za smeštaj hrane i poljoprivrednih proizvoda, čuvanje zaliha za vreme koje mogu da donesu nestašice i nerodne godine – nešto slično današnjoj terminologiji robnih rezervi. Grčki grad Sybaris (osnovan oko 720 godina pre nove ere) može se smatrati jednom od prvih slobodnih luka – grad u kome je vladalo bogastvo, luksuzan život i moć.

Slobodni gradovi su dobijali različite pogodnosti, u početku carinske slobode, a kasnijim razvojem dobijale su različite beneficije u uvozu, uskladištenju, proizvodnji i potrošnji roba. Trgovačke republike u XII iXIII veku su imale karakteristike slobodnih područja – gradova. Najraniji pisani trag o slobodnim zonama srednjeg veka je iz Španije, kada je u XIII veku kralj Alfons X proglasio komercijalne privilegije gradu Kadizu. Među prvim slobodnim lučkim gradovima pojavljuje se grad Livorno koji je nastao 1574 godine, a zatim slede Đenova, Napulj, Venecija, Mesina, Trst, Rijeka, i dr. Do 1817.god. cela teritorija grada Marseja egzistirala je kao izdvojena oblast iz carinskog područja Francuske. U XVII veku Francuska je dala carinske pogodnosti i ukinula poreze u četiri grada: Marseile, Bayonne, Lorienti i Dunquerque. Na istoku su proglašene slobodne luke Britanske imperije Singapur i Hong Kong, a u Nemačkoj slobodna luka Hamburg. Status slobodnih luka imali su i: Gibraltar (1706. godine), Malaka, Tanger. Austrija je 1719.god. Trst i Rijeku proglasila za slobodne lučke gradove – poseban carinski tretman za uvoz sirovina potrebnih za veliki razvoj industrije. 1817. godine Francuska je ukinula sve vrste carinskih eksteritorijalnosti, koje nisu više obnavljane tako da je danas Francuska jedna od retkih zemalaj bez slobodnih zona.

Nedostatak slobodnih lučkih gradova je pojava kriminala, šverca, i drugih negativnih pojava. Iz tih razloga gradovima se oduzimaju povlastice koje su se u nekim slučajevima negativno odražavale na ostali deo zemlje, kao što su prevelika samostalnost i otežana kontrola carinske granice. Koncepcija se prenela na razvoj slobodnih luka, gde se izvan carinske linije nalazi samo lučki deo grada dok je stambeni i poslovni deo grada postajao sastavni deo carinskog područja zemlje. Sužavanje prostora sa slobodnih lučkih gradova na slobodne luke značajno počinje u XIX veku. Međutim, potencira se razvoj slobodnih lučkih gradova i slobodnih luka u evropskim kolonijama: Malta (La Valeta), Hong Kong, Singapur i Gibraltar. Pojedini autori prave razliku između slobodnih luka i slobodnih lučkih zona, u smislu carinske eksteritorijalnosti. Pod slobodnim lukama se podrazumeva da se kompletno lučko područje nalazi izvan carinske linije države, a kod slobodnih lučkih zona samo je deo lučke teritorije izvan carinske linije.



Motivi i razlozi za osnivanje zona je pospešivanje privrednog razvoja i međunarodne robne razmene. Kroz slobodne zone zatvorena tržita i države su se brže razvijale i stvarale povoljnije uslove za strana ulaganja. Uvođenje merkantilizma u XVII i XVIII veku i protekcionističke politike merkantilizma uticalo je na smanjenje uvoza, izvoza i tranzita roba. Merkantilizam – prva teorijska obrada kapitalističkog privrednog sistema (XV vek) – bogastvo je novac, promet odnosno, spoljno trgovinski promet. Protekcionizam je sistem zaštite domaćih proizvoda kroz uvođenje zaštitnih carina – velike na uvoznu, a male na izvoznu robu.

Carinski zakon Nemačke u 1879. god. predvideo je dve vrste zona: freihafenviertel (luka, skladište, fabrika) i freibezirk (deo luke, skladište bez fabrike). Hamburg je uživao potpunu carinsku eksteritorijalnost pošto 1888. godine prestaje da bude slobodna luka i postaje slobodna lučka zona sa širokim spektrom aktivnosti i intenzivnim razvojem. Slično Hamburgu i Bremen se razvijao na osnovu slobodnih carinskih skladišta i slobodne carinske zone (ovaj sistem dobija 1902.god.)

Danska je 1894.god. u Kopenhagenu u luci osnovala slobodnu carinsku zonu – prvu u Skandinaviji sa izuzetno velikim carinskim i drugim privilegijama, koja je postala konkurent nemačkim zonama. Austrougarska je 1898. godine u Trstu i Rijeci sa režima slobodnih luka (“porto franco”) prešla na režim slobodne carinske zone (“punto franco”). Na Versajskoj mirovnoj konferenciji i na Prvom kongresu međunarodne trgovačke komore u Londonu podstiče se razvoj slobodnih carinskih zona. Posle Prvog svetskog rata zbog velikih razaranja i obnove privrede pored aktiviranja starih dolazi i do otvaranja novih zona . u vreme izmešu dva svetska rata došlo je do masovne pojave slobodnih carinskih zona u svetu. U to vreme Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca je osnovala slobodnu zonu u Solunu, kao specifični vid carinskog isključka iz teritorije Grčke i carinskog priključka Kraljevini SHS.

U Italiji se razvija slobodna Trst, kasnije i Brindizi, Napulj, Đenova, Palermo Regio Decreto – dve zone – stara slobodna luka (Punta franco Veccio) i nova slobodna luka (Punto franco Nuovo). U Trstu je osnovana i slobodna industrijska zona (Punto franco industrijale).

Slobodne zone postaju važan element spoljnotrgovinskog poslovanja. U zonama su se robe mogle slobodno uvoziti, skladištiti, pregledati, čuvati, čistiti, oplemenjivati, manipulisati, sortirati, kupovati, prodavati i ponovo izvoziti bez carinskih formalnosti. Uloga carine je ograničena na kontrolu iznošenja robe izvan carinske ograde i borbu protiv krijumčarenja i šverca.

� Posle II svetskog rata obnavljaju se stare i razvijaju nove zone širom sveta i krajem XX veka njihov broj je iznosio oko 1500 u kojima je bilo zaposleno oko 27 miliona ljudi. . Pojavljuju se i tzv. proizvodne slobodne zone ( Export Procesing Zones), kao nov koncept koji osim carinske eksteritorijalnosti pruža i druge vrste pogodnosti. Koncept slobodnih zona postao je toliko snažan da ih sve više zemlje prepoznaju kao novi fenomen. Dok su stare slobodne zone često opisivane kao statične, radno



intenzivne i eksploatatorske enklave zavisne od državnih podsticaja, novi fenomen slobodnih zona ih predstavlja kao dinamične ,kapitalno intenzivne, poslovno efikasne i ekonomski razvojne celine.

� Danas su slobodne zone organizovane preko više međunarodnih udruženja (WEPZA, FEMOZA, NAFTZ) koja pomažu razvoj zona kroz: stručno sagledavanje, edukaciju, razmenu iskustava, organizaciju stručnih skupova i dr.

Slobodne zone predstavljaju ekonomske enklave, fizički odvojene od ostale državne teritorije. Zone imaju poseban režim funkcionisanja, povlastica olakšica i stimulacija kojima se privlače strani investitori. U zonama se uglavnom ne primenjuju važeći nacionalni carinski, poreski i devizni propisi, već je njihovo poslovanje uređeno posebnim zakonom. Slobodne zone se javljaju u dva oblika: potpuno slobodna zona i zona sa ograničenim funkcijama. Kod prvog oblika slobodnih zona dozvoljeno je ne samo skladištenje robe nego i obrada, prerada, oplemenjivanje i proizvodnja robe uz određene carinske i van carinske pogodnosti. Kod drugog oblika slobodnih zona nije dozvoljena industrijska proizvodnja, već su one više skladišta za smeštaj i čuvanje robe pod carinskim nadzorom. Slobodne zone mogu predstavljati sastavni deo carinskog područja zemlje u kome važe određene olakšice i stimulacije. Ovakve zone se ne smatraju carinskom eksteritorijom, odnosno carinskim isključkom i na njima se primenjuje spoljnotrgovinsko carinsko pravo određene države. Privredni subjekti koji posluju u ovakvim slobodnim zonama imaju niz poreskih olakšica i oslobađanja od plaćanja carine i drugih dažbina na robu, mašine i sirovine koje se uvoze u zonu radi proizvodnje za izvoz. Na slici 50 prikazana su osnovna svojstva osnivanja i razvoja slobodnih zona.



SLOBODNA ZONA privilegije beneficije

� slobodna, � carinska, � izvozna, � uvozna, � industrijska, � saobraćajno

ekonomska, � trgovačka slobodna, � transportno tranzitna

STIMULISANI PLASMAN ROBE NA INOSTRANO TRŽITE

TRANSFER ZNANJA

TRANSFER KAPITALA

EKONOMSKI RAZVOJ

KRIMINAL – KRIJUMČARENJE ROBE

RAZVOJ NACIONALNE SAOBRAĆAJNO TRANSPORTNE INFRASTRUKTURE

ANGAŽOVANJE NACIONALNIH RESURSA

VASPITNA ULOGA CARINA NA DOMAĆU PRIVREDU

STIMULISANJE ZAPO[LJAVANJA

CARINSKI ZAKON, ZAKON O CARINSKOJ

TARIFI,

ZAKON O SPOLJNO TRGOVINSKIM POSLOVIMA,

ZAKON O SLOBODNIM ZONAMA,

Granice TRGOVAČKE REPUBLIKE GRADA LUKE ZONE

� carinska roba, � carinski nadzor, � carinjenje robe, � privremeni uvoz i

izvoz robe, � carinske zone, � slobodne zone

� u sadašnje vreme 20% međunarodne trgovine ide preko ovih zona;

� 1450 i više zona ima u svetu od nerazvijenih do razvijenih zemalja sa različitom preferentnom f-jom – profila i naziva;

� osnivaju se na područjima intenzivnih robnih tokova

� pretovara, � skladišti, � čuva, � priprema za tržište

(sortira, pakuje …..), � kupovina, � reeksport

KORENI

- SLOBODNI GRADOVI, - SLOBODNE LUKE

- SLOBODNE CARINSKE LUKE, - SLOBODNI LUČKI GRADOVI

Slika 50. Razvoj i značaj slobodnih zona

2.3. ZAKONSKO PRAVNA REGULATIVA

Režim osnivananja i rada slobodnih zona uređuje se zakonom o slobodnim zonama, koji donosi država na čijoj teritoriji se osnivan slobodna zona. Rad slobodnih zona na području Crne Gore uređen je Zakonom o slobodnim zonama, koji je 2004 godine usvojila Skupština Republike Crne Gore (Sl.list RCG br. 42/04 22.06. 2004 i Sl.list RCG br. 11/07 od 13.12. 2007. godine). Prema navedenom zakonu slobodna zona je deo teritorije Republike Crne Gore, koji je posebno ograđen i označen, na kome se privredne delatnosti obavljaju pod posebnim uslovima utvrđenim posebnim zakonom. Zona i skladište moraju biti ograđeni i uređeni tako da roba, vozila i lica u zoni i skladištu ulaze, odnosno izlaze samo kroz određene ulaze i izlaze. Zona i skladište moraju biti vidljivo označeni na ulazima i izlazima



iz zone i skladišta. Ograda, ulazi i izlazi moraju biti obezbijeđeni i noću osvijetljeni. U zoni moraju biti obezbijeđeni uslovi za rad carinske službe.

Osnivači zone i skladišta Slobodnu zonu ili skladište može osnovati jedno ili više domaćih ili stranih pravnih i fizičkih lica. Korisnik zone i skladišta Korisnik zone i skladišta je domaće ili strano pravno i fizičko lice koje na njenom području obavlja privrednu djelatnost. Privredne djelatnosti u zoni i skladištu U zoni i skladištu se mogu obavljati privredne djelatnosti kojima se ne ugrožavaju životna sredina, zdravlje ljudi, materijalna dobra i bezbjednost zemlje, u skladu sa zakonom. Podzone Zona može imati izdvojene djelove - podzone. Uslovi privređivanje i za sprovođenje carinskog nadzora odnose se i na podzonu. OSNIVANJE I POČETAK RADA ZONE I SKLADIŠTA Nadležnost Slobodne zone i skladišta se osnivaju uz prethodnu saglasnost Vlade Republike Crne Gore (u daljem tekstu: Vlada), na predlog Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom i evropske integracije (u daljem tekstu: Ministarstvo). Mjesto osnivanja zone i skladišta Zona i skladište mogu biti osnovani na području ili blizu pomorske luke ili aerodroma, kao i na drugim pogodnim lokacijama. Uslovi za osnivanje zone i skladišta Zona i skladište se osnivaju ako je to ekonomski opravdano i ako su zadovoljeni ili će biti zadovoljeni potrebni fizički preduslovi (prostorni, infrastrukturni itd.), uz prethodno mišljenje nadležnih organa državne uprave. Osnivanje zone i skladišta je ekonomski opravdano ako se može realno očekivati da će se njima postići značajni efekti u pogledu izvoza, zapošljavanja, transfera savremenih tehnologija, privrednog restrukturiranja itd. Akt o osnivanju zone i skladišta i ugovor osnivača Osnivač podnosi akt o osnivanju zone, odnosno skladišta koji sadrži naročito: naziv osnivača, naziv i sjedište zone ili skladišta, mjesto osnivanja i prostor koji obuhvata, subjekat koji upravlja i djelatnosti koje će se obavljati. Ako zona ili skladište imaju više osnivača, njihova međusobna prava i obaveze uređ uju se ugovorom.



Osnivač podnosi zahtjev za osnivanje zone, odnosno skladišta Ministarstvu. Uz zahtjev podnose se: akt o osnivanju zone ili skladišta; elaborat o ekonomskoj opravdanosti za osnivanja zone ili skladišta od interesa za državu; dokaz da jedan od osnivača ima pravo svojine na zemljištu buduće zone ili skladišta ili pravo njegovog korišćenja po nekom drugom osnovu i da će ga koristiti saglasno namjenama datim u prostorno-planskoj dokumentaciji. Sadržinu elaborata propisuje Vlada i u roku od 60 dana odlučuje o podnesenom zahtevu. Odluka o saglasnosti Vlade objavljuje se u ‘’Službenom listu Republike Crne Gore’’. Saglasnost prestaje da važi ako zona ili skladište ne počne sa radom u roku od godine dana od njenog izdavanja. Osnivač podnosi Upravi carina Crne Gore zahtjev za dobijanje rješenja o početku rada zone ili skladišta. Zona ili skladište počinju sa radom po dobijanju rješenja od strane Uprave carina.Uprava carina je dužna da rješenje donese u roku od 30 dana od dana podnošenja zahtjeva. Uprava carina izdaje rješenje o početku rada zone ili skladišta ako su ispunjeni uslovi za sprovođenje carinskog nadzora na njenom području predviđeni Zakonom o carinskim zonama. Izvještavanje o radu zone i skladišta Osnivač zone ili skladišta je obavezan da po zahtjevu Ministarstva, a najmanje jednom godišnje, do 31. marta tekuće godine za prethodnu godinu, dostavi Izvještaj o radu zone ili skladišta Vladi. Odredbe zakona kojima se reguliše osnivanje i početak rada slobodne zone primjenjuju se i na proširenje zone ili osnivanje podzone. UPRAVLJANJE ZONOM I SKLADIŠTEM Operator zone i skladišta Zonom ili skladištem upravlja subjekt određen aktom o njenom osnivanju (u daljem tekstu: operator). Operator može biti domaće ili strano pravno ili fizičko lice. Operator može istovremeno biti i njen korisnik, što se reguliše ugovorom sa osnivačem. Aktivnosti upravljanja zonom i skladištem Upravljanje zonom i skladištem obuhvata:

• propisivanje opštih pravila poslovanja i tarife u zoni i skladištu; • odlučivanje o zahtjevima za obavljanje djelatnosti u zoni i skladištu i

zaključivanje ugovora sa korisnicima; • propisivanje i obezbjeđivanje unutrašnjeg reda u zoni i skladištu, uključujući i

režim ulaska i izlaska; • obezbjeđenje uslova za nesmetano vršenje carinskog, inspekcijskog i drugog

nadzora; • utvrđivanje i sprovođenje mjera zaštite životne sredine saglasno propisima; • vršenje urbanističkih nadležnosti saglasno propisima; • druge poslove utvrđene opštim pravilima zone.

Operator zaključuje ugovor sa korisnikom i isti dostavlja Upravi carina. Prava i obaveze po ugovoru ostaju na snazi ukoliko dođe do promjene operatora.



Obaveza operatora prema korisnicima Operator je dužan da korisnicima omogući obavljanje djelatnosti pod uslovima predvi đenim zakonom o zoni, aktima zone i ugovorom, uz poštovanje principa ravnopravnosti. POSEBNI USLOVI POSLOVANJA U ZONI I SKLADIŠTU Tretman roba u zoni i skladištu Za robu unesenu u slobodnu zonu i skladište upotrijebljenu ili potrošenu u skladu sa ovim zakonom ne plaća se carina, carinske dažbine i porez na dodatu vrijednost. Roba može u zoni ili skladištu ostati vremenski neograničeno, bez obzira na vrstu uvezene robe i njenu namjenu u zoni ili skladištu, uključujući i robu koju operator i korisnik uvoze radi izgradnje i održavanja objekata, infrastrukture i opreme u zoni ili skladištu i uopšte stvaranja uslova za rad i razvoj zone i skladišta. Obaveza korisnika u pogledu carinskog nadzora i evidencije Korisnik je obavezan da omogući sprovođenje mjera carinskog nadzora i vodi propisanu evidenciju o robi koja ulazi u zonu ili skladište i izlazi iz zone ili skladišta. Slobodan spoljnotrgovinski režim Na uvoz robe iz inostranstva u zonu i skladište i na njen izvoz u inostranstvo ne primjenjuju se dozvole ili eventualna druga ograničenja spoljnotrgovinskog prometa. Upućivanje robe iz zone i skladišta na ostali dio teritorije Republike Roba iz zone i skladišta koja se radi stavljanja u promet upućuje na ostali dio teritorije Republike podliježe obavezi plaćanja carine, carinskih dažbina i poreza na dodatu vrijednost i primjenu eventualnih uvoznih ograničenja. Carine i carinske dažbine ne plaćaju se na domaće komponente (sirovine i td.). Na robu u kojoj domaća komponenta iznosi preko 50% ne primjenjuju se ograničenja u pogledu spoljnotrgovinskog režima. Roba se mora prijaviti nadležnoj carinarnici. Privremeno iznošenje i unošenje robe Roba se može privremeno iznijeti iz zone i skladišta na ostali dio teritorije Republike ili unijeti u zonu i skladište sa ostalog dijela teritorije Republike, radi oplemenjivanja (prerade, dorade ili obrade), ugradnje, ispitivanja, atestiranja, opravke, marketinškog prezentiranja itd. Privremeno iznošenje, odnosno unošenje robe prijavljuje se nadležnoj carinarnici. Roba koja je privremeno iznijeta iz zone i skladišta mora se u zonu i skladište vratiti ili izvesti u inostranstvo u roku potrebnom da se obave predviđene radnje, a najkasnije godinu dana od dana njenog iznošenja iz zone i skladišta. Poreska oslobođenja Korisnik i operator ne plaćaju porez na dobit pravnih lica.



Plaćanja u zoni i skladištu Plaćanja u poslovanju sa inostranstvom, kao i svoja međusobna plaćanja, korisnici obavljaju slobodno, na ugovoreni način i u ugovorenim rokovima, preko banke u zoni ili druge banke sa sjedištemu Republici. Na osnivanje, izdavanje i oduzimanje dozvola za rad, organizaciju, statusne promjene, poslovanje, rukovođenje, upravljanje i kontrolu rada banaka koje se osnivaju i posluju u zoni primjenjuje se Zakon o bankama. Plaćanja u zoni i skladištu mogu se obavljati u ugovorenoj valuti. Ovo se odnosi i na plaćanja između korisnika i operatora. Kreditni odnosi Zaduživanje korisnika i operatora u inostranstvu radi poslovanja u zoni i skladištu, odnosno stvaranje uslova za njega, kao i davanje kredita u te svrhe, slobodno je i ne podliježe eventualnim ograničenjima predviđenim opštim propisima. Ukoliko je korisnik ili operator u državnoj svojini preko 51%, zaduživanje se vrši u skladu sa zakonom. Ugovor o radu i kolektivni ugovori Prava i obaveze zaposlenih u zoni i skladištu i postupak njihovog ostvarivanja uređuje se ugovorom o radu,u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Slobodno ugovaranje zarada zaposlenih Poslodavci (korisnici i operator) i zaposleni u zoni i skladištu slobodno ugovaraju visinu i način isplate zarada. Minimalan procenat domaće radne snage kod korisnika Od ukupnog broja zaposlenih kod određenog korisnika najviše 10% mogu biti strani državljani. Biro rada u zoni Za područje zone i skladišta može se osnovati poseban biro rada. Zakup zemljišta i objekata i gradnja u zoni i skladištu Korisnici koriste zemljište i objekte u zoni i skladištu na osnovu ugovora zaključenog sa operatorom. Radi obavljanja djelatnosti korisnik može na zakupljenom zemljištu, u skladu sa propisima, izgraditi privremeni ili trajni objekat u svojini ili ga kupiti od operatora ili drugog korisnika. Izuzeće od reciprociteta Korisnik zone i skladišta - strano lice može steći pravo svojine na objektu u zoni za obavljanje djelatnosti bez obzira na načelo reciprociteta.



Urbanistička ovlašćenja operatora Operator obezbjeđuje preko nadležnih republičkih organa i organa lokalne samouprave prostorne i urbanističke planove za područje zone i skladišta, urbanističko-tehničke uslove, rješenja o lokaciji, građevinskoj dozvoli i upotrebnoj dozvoli i vrši druge potrebne radnje vezane za planiranje i korišćenje prostora zone i skladišta i izgradnju objekata u zoni. Funkcije nadležnog ministarstva Nadležni republički organ za poslove uređenja prostora nadzire zakonitost u sprovođenju operatorovih ovlašćenja. Slobodno ulaganje kapitala i transfer dobiti Ulaganje kapitala na području zone i skladišta, transfer dobiti i uloga su slobodni. Vlasništvo nad bankama i osiguravajućim kompanijama Banke i druge finansijske organizacije i osiguravajuće kompanije sa sjedištem u zoni mogu u cjelini biti vlasništvo stranih lica u skladu sa zakonom. Izuzeće od nacionalizacije i eksproprijacije Imovina operatora i korisnika ne može biti predmet nacionalizacije i eksproprijacije. V. PRESTANAK RADA ZONE I SKLADIŠTA Uslovi za prestanak rada zone i skladišta Ako se u toku rada zone i skladišta pokaže da su trajno prestali uslovi propisani ovim zakonom za njeno osnivanje, Vlada može, na predlog Ministarstva, a po pribavljenom mišljenju drugih ministarstava, osnivača i operatora, ukinuti saglasnost za osnivanje zone i skladišta. Odluka o ukidanju saglasnosti za osnivanje zone i skladišta objavljuje se u “Službenom listu Republike Crne Gore”. U Odluci o ukidanju saglasnosti za osnivanje zone i skladišta Vlada će odrediti rok u kome će zona i skladište prestati sa radom, a koji ne može biti kraći od šest mjeseci niti duži od godine dana od donošenja te odluke. U roku od šest mjeseci od dana ukidanja saglasnosti za rad slobodne zone, inostrana roba koja se nalazi u zoni ili skladištu mora biti ocarinjena ili vraćena u inostranstvo. U slučaju prestanka rada zone ili skladišta korisnik zadržava pravo svojine na stvarima i pravima koje je uvezao, odnosno unio u zonu ili skladište i može nastaviti sa radom po opštim propisima. VI. KAZNENE ODREDBE Prekršaji operatora Novčanom kaznom u iznosu od dvadesetostrukog do stostrukog iznosa minimalne zarade u Republici kazniće se za prekršaj operator, ako:

• u zoni ili skladištu omogući obavljanje djelatnosti kojima se ugrožava životna sredina, zdravlje ljudi, materijalna dobra i bezbjednost zemlje;

• zona ili skladište počne sa radom prije dobijanja rješenja za početak rada;



• ne propiše opšta pravila poslovanja u zoni ili skladištu; • omogući obavljanje djelatnosti u zoni ili skladištu suprotno zakonu i opštim

pravilima. Za učinjeni prekršaj kazniće se i odgovorno lice operatora novčanom kaznom od dvostrukog do desetostrukog iznosa minimalne zarade u Republici. Prekršaji korisnika Novčanom kaznom u iznosu od desetostrukog do pedesetostrukog iznosa minimalne zarade u Republici kazniće se za prekršaj korisnik, ako:

• ne omogući carinskim organima sprovo enje mjera carinskog nadzora ili ako ne vodi ili neuredno vodi evidenciju o robi u zoni ili skladištu;

• robu iz zone ili skladišta stavlja u promet na ostali dio teritorije Republike bez prijavljivanja nadležnoj carinarnici;

• izvrši privremeni iznos robe iz zone ili skladišta bez prijavljivanja nadležnoj carinarnici ili ako tu robu ne vrati u propisanom roku.

Za ove prekršaje kazniće se i odgovorno lice korisnika novčanom kaznom od jednostrukog do petostrukog iznosa minimalne zarade u Republici. 2.4. FUNKCIJE I DELATNOSTI SLOBODNE ZONE

U slobodnim zonama moguće je obavljati različite funkcije, gde se mogu izdvojiti tri ključne funkcije, odnosno delatnosti zone: � logistička delatnost (transporntno tranzitna funkcija zone), � proizvodna delatnost (proizovodnja, oplemenjivanje robe), � trgovačka delatnost.

2.4.1. Logistička delatnost slobodne zone

Logistička delatnost slobodne zone odnosi se prvenstveno na opsluživanje uvoznih, izvoznih i tranzitnih logističkih tokova (tokovi robe, transportnih sredstava, informacija i novca). U zavisnosti od vrste robnog toka, odnosno konkretnog posla u zoni se obavljaju različite logističke aktivnosti, kao što su:

� istovar, utovar, pretovar i uskladištenje neocarinjene robe koja se uvozi i domaće ocarinjene i neocarinjene robe koja se izvozi i robe koja se provozi;



� priprema robe za tržište: sortiranje, merenje, markiranje, pakovanje, sastavljanje, rastavljanje i pravljenje uzoraka;

� promet robe na malo za snabdevanje saobraćajnih sredstava i prehrambrene robe

za ugostiteljske objekte u carinskoj zoni; � skladištenje domaće robe pod uslovom da ne ometa rad zone.

� Transport robe untar kompleksa slobodne zone,

U velikim pomorskim i rečnim lukama, međunarodnim transportno-logističkim čvorovima razvijaju se snaže tranzitno transportne slobodne zone za ciljem da privuku međunarodne, interkontinetalne tranzitne robne tokove. Primer takve zone je slobodna zona koju je imala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca u Luci Solun i koja je služila izvozu i uvozu robe Kraljevine SHS. Na području Luke Bar osnovana je slobodna zona, čija je dominantna transportno tranzitna funkcija. U slobodnoj zoni je omogućeno skladištenje i opsluživanje različitih vrsta roba, uz primenu raznih olakšica t.j. oslobađanje ili smanjenje od plaćanja carina, raznih taksi i drugih dažbina. Osnovni zahtev koje svaki skladišni objekat mora da zadovolji jeste da omogući čuvanje robe na način na koji će obezbediti da roba tokom mirovanja ne promeni, izgubi na količini ili na svojoj vrednosti. Prilikom skladištenja robe treba imati u vidu postojanje dva tipa skladištenja. Prvi tip čistog skladištenja je skladištenje bez ikakvog manipulisanja, a drugi je skladištenje sa nizom manipulacija. Gore navedena delatnost čistog skladištenja, može se jedino razlikovati u primenama carinskih kontrola i nadzora. Kod prvog tipa skladištenja, bez ikakvog manipulisanja sa robom, manipulisanje može da se lako izvede i u nekom carinskom skladištu slobodne zone bez ikakve dodatne carinske kontrole. Dok kod drugog tipa delatnosti skladištenja, sa nizom manipulacija na toj robi, može da se sprovede u nekom carinskom magacinu ili skladištu, uz neophodne mere carinskog nadzora i dodatne carinske kontrole. Savremeno skladištenje sa manipulacijama robe, u oblasti uvoza ima karakter dispozicionog međuskladištenja. Primer tranzitnog međuskladištenja u slobodnoj zoni ima slobodna zona u Lincu. Takvu ulogu slobodne zone, kao „lager skladišta”, odnosno „ dispozicionog lager skladišta” iskoristili su, na primer, bugarski poljoprivrednici i izvoznici, koji smeštaju svoje poljoprivredne proizvode u njoj radiblagovremene intervencije na tržištima zemalja Zapadne Evrope. U toj zoni Bugari lageruju svoje poljoprivredne proizvode, na primer jaja, kako bi u datom trenutku, recimo za Uskršnje praznike, na tržištima Nemačke, Švajcarske, Italije i Austrije stigli pre Danaca i Holanđana, koji su geografski bliži od Bugarske, a koji su im najjači konkurenti. Oni jaja skladište u posebnim skladištima-hladnjačama kako bi bili konkurentni u datom trenutku. Naravno, ovakva usluga lagerovanja u zoni u Lincu obavlja se bez naplate carina i drugih dažbina, ali uz naplatu troškova u vezi sa skladištenjem. Izvozno međuskladištenje u slobodnoj zoni se obavlja u cilju dobijanja



poreskih privilegija ili dozvola za izvoz (npr. u austrijskim zonama). Međutim, funkcija savremenih slobodnih zona mnogo više dolazi do izražaja kao stimulator izvoza, odnosno njegovog pospešivanja. Logistički sistem slobodne zone učestvuje u realizaciji robnih tokova vezanih za privremeni uvoz i izvoz robe, koji može biti radi:

• oplemenjivanja (prerada, dorada, obrada); • opravke (predmet opravke, namenjena za opravku, rekondicioniranja – osveženja

robe); • priploda i razmnožavanja (životinje i biljke); • proizovodnje (sirovine, polufabrikati, pomoćni materijali – reprodukcioni materijal

radi proizvodnje koja je za izvoz); • ugradnje oprema i reprodukcioni materijali u finalne proizvode • montaže i sklapanja proizvoda, alata, instrumenta i drugih sredstva; • ispitivanja, prikazivanja ili probe; • komisione prodaje; • izlaganja na međunarodnim sajmovima i izložbama; • održavanja kulturno umetničkih i sportskih priredbi; • potreba stranih predstavništava; itd.

Preko logističkih podsistema zone realizuju se robni tokovi vezani za reeksport. Pod poslovima reeksporta se podrazumeva da preduzeće i drugo pravno lice može kupovati robu u inostranstvu radi prodaje u inostranstvu, a kupljenu i uvezenu, odnosno privremeno uvezenu robu, može ponovo izvoziti na osnovu odobrenja nadležnog organa.Poslovi reeksporta nisu dozvoljeni kod svih slobodnih zona. Kod poslova reeksporta karakteristične su dve situacije. Prva se odnosi na slučaj kada se u slobodnu zonu uvozi roba iz jedne zemlje da bi se u zoni prerađivala, prepakivala, ambalažirala, sortirala, mešala, etiketirala, dorađivala, obrađivala i dr, pa se nakon toga izvozi u drugu zemlju. Ovakvi poslovi donose devizni prihod reeksportnim preduzećima. Druga situacija je kada se roba uvozi iz jedne zemlje, a izvozi u drugu zemlju u nepromenjenom stanju. Na robu koja se iz slobodne zone stavlja u promet na teritoriji naše zemlje primenjuju se važeći carinski propisi i obavezno plaća carina i druge dažbine u momentu izlaska, prelaska kapije zone.

2.4.2. Proizvodna delatnosti slobodne zone

Proizvodnja u slobodnim eksportnim proizvodnim zonama ili, skraćeno, u slobodnim zonama, za mnoge zemlje, predstavljala je put integracije u međunarodnu trgovinu. Veliki broj zemalja, zatvorenih za spoljnotrgovinske transakcije, lociranjem, kako domaće



industrije, tako i inostranih investitora u posebno ograđene prostore na svojoj teritoriji, prostore slobodnih zona, ostvarile su ekspanziju izvoza, povećale zaposlenost stanovništva i kapaciteta, razvile svoje tržiše. Ovaj poces je, po pravilu, praćen povećanjem nacionalne konkurentnosti zemlje domaćina, slobodne zone i rastom njenog udela na međunarodnom tržištu. Proizvodnja ostvarena u zoni nosi oznaku „made in zemlja domaćin“. Zone mogu biti osnovane privatnim i državnim kapitalom. Sve više slobodnih reksportnih proizvodnih zona u svetu osnivaju privatne firme. Primera radi, na Filipinima je od 1995. do 2001. godine, osnovano 40 privatnih zona, što je vodilo povećanju zaposlenosti u ovim zonama, sa oko 230.000 radnika (1994) na 708.000 (2001) dok je njihov izvoz u istom periodu povećan sa 2.7 mld USD na19.5 mld USD1. Ono što slobodnu eksportnu zonu odvaja od slobodne carinske zone jeste složenost poslova koji se u njoj mogu obavljati. Dok se u slobodnoj carinskoj zoni obavljaju poslovi manje složenosti, kao što je skladištenje, prepakivanje, sortiranje, distribucija, dotle se u slobodnoj eksportnoj proizvodnoj zoni mogu obavljati sve vrste proizvodnje, poslovi dorade i oplemenjivanja kao i uslužne delatnosti. Slobodne eksportne proizvodne zone su izvozno orijentisane i većina zemalja osnivača zone svojim zakonodavstvom predviđa da uslov poslovanja preduzeća u ovoj zoni bude obaveza izvoza određenog procenta ostvarene godišnje proizvodnje. Oplemenjivanje robe Pod oplemenjivanjem robe podrazumevaju se poslovi prerade, dorade i obrade. Ovi poslovi se mogu obavljati u više faza može da ih obavlja više preduzeća i druga pravna lica. Pravno lice, lice po zakonu, može da obavlja poslove oplemenjivanja robe stranog lica ili preduzeća koje obavlja poslove reeksporta, odnosno može dati robu na oplemenjavanje stranom licu. Poslovi prerade robe podrazumevaju sve procese kroz koje se menjaju osnovna svojstva privremeno uvezene robe. U procesu prerade roba može da menja svoj sastav, formu, oblik i bitne karakteristike. Robi u procesu prerade se mogu dodavati drugi materijali nakon čega se dobijaju sasvim mnovi proizvodi. Poslovi dorade robe podrazumevaju različite aktivnosti kao što su: štampanje, bojenje, čišćenje, sortiranje, ispitivanje kvaliteta, pakovanje, prepakivanje, mešanje, ušivanje, ugrađivanje, montaža i dr. Za razliku od prerade robe u procesima dorade , privremeno uvezena roba ne menja osnovna svojstva. Kroz proces dorade dolazi do finalizacije proizvoda i dodavanja vrednosti proizvodu.



Poslovi obrade robe podrazumevaju različite mehaničke, fizičke, hemijske i druge postupke koji se preduzimaju radi poboljšanja kvaliteta proizvoda, bez dodavanja druge robe i materijala. U međunarodnim robnim tokovima često se pojavljuju zahtevi za obradom robe kao što su: hemijska i mehanička čišćenja radi odstranjivanja nepotrebnih materijala, mehaničko brušenje i sl. U slobodnim eksportnim proizvodnim zonama najčešće su locire: montažna proizvodnja, automobilska industrija, elektronska industrija, farmaceutska industrija, proizvodnja prehrambenih proizvoda, proizvodnja odeće i obuće i mnogi drugi industrijski sektori. Takođe, su prisutni poslovi dorade i oplemenjivanja kao i uslužne delatnosti. Pri oplemenjivanju određene carinske robe u slobodnoj zoni, po pravilu, učestvuju i domaći materijali, a pri napuštanju finalnog proizvoda iz zone carini se samo inostrani deo vrednosti robe, a ne i vrednost utrošenog domaćeg materijala. Pod stranom robom koja izlazi iz zone smatra se ona roba koja je u celini proizvedena u inostranstvu kao i roba čija je vrednost u procesu proizvodnje u slobodnoj zoni uvećana do 49%. Izuzetak su robe čija je vrednost uvećana kroz sortiranje, pakovanje, sastavljanje, rastavljanje, pravljenje uzoraka i sl. Ovako uvećana vrednost se ne smatra povećanjem vrednosti robe. Slobodne zone omogućavaju domaćoj privredi plasman robe, reprodukcionog materijala i sirovina u proizvodnju namenjenu izvozu. Inostranim proizvođačima zone omogućavaju nabavku sirovina i reprodukcionih materijala po nižim cenama nego što su cene na svetskom tržištu. Zone koje imaju manji stepen povlastica i olakšica u manjoj meri se bave industrijskom proizvodnjom, odnosno njihova funkcija je više usmerena na smeštaj, skladištenje, čuvanje i održavanje robe. Slobodne zone koje daju značajnije beneficije za strane investitore i korisnike imaju za cilj da u što većoj meri privuku inostrani kapital, odnosno povećaju strane investicije u njima. U konkurentskoj borbi zone se utrkuju koja će dati što više povoljnosti, beneficija i olakšica stranim ulagačima, jer će u suprotnom strani investitori sa svojim kapitalom otići u konkurentske zone. Veoma je važno da strani ulagači imaju poverenje u zakonske propise i političko-privrednu stabilnost zemlje u koju ulažu. Čestim menjanjem zakonskih propisa dolazi do neizvesnog poslovanja i nesigurnosti ulagača. Slobodne zone doprinose ekonomskom razvoju područja na kome se nalaze. Država na čijoj teritoriji se nalazi slobodna zona ima značajan ekonomski interes koji se ostvaruje kroz razvoj domaće privrede, zapošljavanje domaće radne snage, kao i razvoj domaćih saobraćajnih i drugih infrastrukturnih kapaciteta. U zemljama u razvoju i tranziciji često je



radna snaga jeftinija nego u razvijenim zemljama što predstavlja značajan razlog za strane investicije. Slobodna zona je otvorena za sve privredne subjekte, osim delatnosti koje ugrožavaju životnu sredinu, materijalna dobra i zdravlje ljudi.

2.4.3. Trgovačka delatnost slobodne zone

U globalnoj programskoj orjentaciji trgovačka delatnost slobodne zone obuhvata programe:

� trgovine robom koja je proizvedena u zoni, a namenjena je domaćem i međunarodnom tržištu,

� trgovine robom sa svetskog tržišta namenjene širem gravitacionom regionu (domaćem i međunarodnoom tržištu),

� trgovine roba proizvedenih u zemlji domaćina, a namenjenih svetskom tržištu, � konsignacione i komisione prodaje robe, � prodaje carinske robe, � trgovine i prodaje robe na malo u području zone, � trgovačkih poslova zasnovanih na različitim formama partnerskih uvozno izvoznih

aranžmana (bater, lizing, kompenzacioni poslovi, paralelne trgovine i dr.). Izvoz robe proizvedene u slobodnoj carinskoj zoni u treće zemlje predstavlja uvoz za te zemlje i odvija se shodno spoljnotrgovinskim propisima zemlje uvoza. Carinska procedura kao i plaćanje uvoznih carinskih dažbina sprovodi se po zakonima i odredbama zemlje uvoza. Plasman robe i usluga iz zone na teritoriju zemlje domaćina ima tretman uvoza i podleže carinskom zakonu zemlje domaćina. To znači da se na robi, koja se uvozi iz slobodne eksportne carinske zone, sprovodi postupak uvoznog carinjenja, u koji spada i plaćanje uvozne carine i ostalih dažbina shodno propisanoj carinskoj tarifi. Ukoliko je u ovakav proizvod ugrađena domaća komponenta, pri obračunu carinske dažbine, carinska osnovica će biti umanjena za vrednost domaće komponente. Trgovačka delatnost zone je posebno interesantna za robu iz prekookeanskih zemalja. Roba bi se u velikim transportnim jedinicama dopremala pomorskim putem u zonu gde bi se skladištila, pakovala, sortirala i distribuirala do korisnika u regionu. Trgovački deo zone pored svojih poslovno administrtivnih funkcija, mora imati i sve prateće sisteme koje karakterišu spoljnotrgovačka preduzeća i veletrgovine. U zoni bi bili locirani predstavnici spoljno trgovinskih preduzeća, trgovina na veliko i malo sa ili bez svih izložbeno – prodajnih i skladišno distributivnih podsistema.



U fizičkom smislu, plasman i distribucija robe podrazumeva dobro organizovan logistički sistem koji preuzima sve funkcije: transporta, skladištenja, pakovanja, markiranja, sortiranja, ukrupnjavanja, realizacije porudžbine i dr. Najveći deo ovih funkcija preuzimaju na sebe profesionalni logistički podsistemi (outsourcing sistem za trgovinu i proizvodnju). 2.5. PREDNOSTI I NEDOSTACI POSLOVANJA U SLOBODNIM ZONAMA U zoni mogu poslovati kako domaći, tako i strani rezidenti. Koje se olakšice nude firmama koje posluju u slobodnim zonama? Metode privlačenja firmi u zonu su različite od zemlje do zemlje. Po pravilu je uvoz robe i komponenata, za potrebe firme u zoni, na režimu LB (slobodan uvoz). Zatim ovaj uvoz je oslobođen uvoznih carinskih, poreskih i raznih drugih dažbina i taksi. Po pravilu se prilikom uvoznog carinjenja u zonu, plaća samo taksa za carinsko evidentiranje. Stepen olakšica i pogodnosti koje firma iz zone ostvaruju zavisiće od kreativnosti i ciljeva zemlje domaćina i njenih zakonskih propisa. Od osnivanja prvih slobodnih eksportnih proizvodnih zona (pedesete godine dvadesetoga veka u Irskoj) do kraja dvadesetoga veka širom sveta formirano je preko 850 ovakvih zona. U zemljama u kojima su osnovane ova zone su postale nosioci izvoza, razvoja, zaposlenosti i integracije u međunarodnu trgovinu. Orijentisane na izvoz ove zone su, po pravilu, locirane na mestima sa kojih je lako i brzo moguće obaviti otpremanje robe na različita tržišta. Zato su mesta njihovog lociranja, velike luke, blizina aerodroma, raskrsnice puteva, blizina velikih tržišta susednih zemalja itd. 2.5.1. Pozitivni efekti slobodnih zona Pristalice slobodnih zona navode sledeće argumente u prilog njihovog razvoja ja teritoriji zemlje domaćina: � u slobodnim zonama se zapošljava veliki broj lokalnog stanovništva. � inostrani investitori transferišu novu, savremenu tehnologiju neophodnu u radnom

procesu. � lokalna radna snaga u zoni uči kroz rad. Ovi radnici se radeći u zoni, sreću sa

savremenom tehnologijom, što su nova iskustva koja podižu opšti nivo znanja i veština radne snage.

� kompanije koje su investirale u zonu plaćaju zemljište i infrastrukturne objekte koje koriste, kao i usluge koje im se pružaju.

� dalje koristi od formiranja slobodnih zona odnose se na razvoj lokalnog tržišta, pošto zaposleni u zoni povećavaju tražnju na domaćem tržištu.



� povezivanjem inostranih kompanija u zoni sa domaćom industrijom može se povećati zaposlenost kapaciteta domaće industrije.

� pošto je proizvodnja u zoni orijentisana na izvoz i lokalni proizvođači kao podisporučioci povećavaju svoje učešće u izvozu.

� istovremeno ovi procesi mogu voditi prestrukturiranju domaće industrije i njenom prilagođavanju zahtevima firmi iz slobodne zone čime se utiče na porast konkurentnosti izvoza zemlje domaćina.

Slobodne zone imaju velike prednosti za firme koje u njima proizvode. One obezbeđuju konkurentnost proizvođača iz zona kroz faktore koji utiču na snižavanje troškova proizvodnje. Tu svakako spada oslobađanje od poreza, taksi kao i carina na uvoz repromaterijala kao i niski troškovi radne snage lokalnog stanovništva. Troškovi zemljišta i infrastrukture su, po pravilu, u slobodnoj zoni niži, što utiče, takođe, na snižavanje troškova proizvodnje investitora u zoni. Međutim, ima i onih koji smatraju da podizanjem zona zemlja domaćin trpi veću štetu od koristi. 2.5.2. Argumenti protiv slobodnih zona U slobodnim eksportnim proizvodnim zonama proizvođačima je dopušteno neograničeno pravo raspolaganjem i transferom ostvarene dobiti. Upravo ova pogodnost za proizvođače u zoni predstavlja adut protivnicima slobodnih eksportnih zona da istaknu da se na ovaj način odlivaju sredstva iz zemlje domaćina, čime se poništavaju pozitivni efekti formiranja slobodnih zona. Jednom rečju, zarade ostvarene u zoni su velike, ali odlaze van zemlje domaćina. Mnogi kritičari slobodnih zona, takođe smatraju da proizvodnja u zoni konkuriše proizvođačima iz zemlje domaćina zone i da može ugušiti domaću industriju. Takođe se ističe da preti velika opasnost od uvoza prljave tehnologije u slobodne eksportne proizvodne zone, naročito, u zemljama u razvoju. Kako su menadžeri u firmama podignutim u slobodnim proizvodnim zonama uglavnom stranci, visoko plaćeni, čak višestruko u odnosu na domaću radnu snagu smatra se da su efekti učenja kroz rad kod domaće radne snage zanemarljivi. Ovo stoga što lokalna radna snaga radi jednostavne, tipske poslove u procesu masovne proizvodnje koji i ne zahtevaju veliku umešnost. Kritičari ističu da je u zonama izražena eksploatacija radne snage koja je izuzetno nisko plaćena. Upravo se, usled ovakve strukture radne snage u slobodnim eksportnim proizvodnim zonama, pre svega u zemljama u razvoju, locira radno intenzivna proizvodnja, koja ne zahteva visoku stopu investicija po radnom mestu. Nije retkost da zemlje u razvoju



ističu manji stepen zakonske zaštite radnika i sindikalne organizovanosti, u zonama, u odnosu na ostatak teritorije, kao faktor privlačenja stranih kompanija u zone. I najzad, ističe se da velika saradnja firmi iz zone i lokalne industrije, zahteva da lokalni proizvođači odgovore na zahteve u pogledu standarda i kvaliteta proizvođača iz zone. Neke analize kritičara slobodnih ekonomskih zona ukazuju da domaći sadržaj ne prelazi 25% u ukupnoj vrednosti finalnog proizvoda proizvedenog u ovakvima zonama. Bez obzira na sve pomenute kritike koje se odnose na uticaj ovih zona, na privredu zemlje domaćina, njihov broj se sve više povećava, dok njihov izvoz, početkom dvadesetoga veka, predstavlja petinu svetskog izvoza i znatan procenat izvoza velikog broja zemalja u kojima su locirane.

2.6. FAKTORI KOJI UTIČU NA RAZVOJ SLOBODNE ZONE

Postoje razni faktori koji utiču na osnivanje slobodne zone, a uslov i pitanje koje se javlja pre nastanka jeste mesto na kome će se izgraditi i nastati slobodna zona. Kao značajni faktori koji utiču na nastanak slobodnih zona pominju se: geografski, saobraćajni i privredno-politički faktori, zatim raspoloživa radna snaga, konkurencija, olakšice, lokacijski položaj i dr. Geografski faktor Geografski faktor je veoma značajan pri izboru lokacije za slobodnu zonu i on će omogućiti brži transport robe u slobodnoj zoni sa nekog drugog područja i tržišta. Geografski faktor je od posebnog značaja, jer strani investitori vode posebno računa o njima pri plasmanu investicija u zoni. To je u savremenim uslovima prodaje i plasmana roba vrlo značajno za vlasnike roba, jer brži plasman roba dovodi do bržeg obrta stečenog kapitala i novih nabavki roba, sirovina i reprodukcionog materijala. Time se obezbeđuje novi proizvodni ciklus, možda opet u isoj ili nekoj drugoj slobodnoj zoni. Saobraćajni faktor Saobraćaj, u užem smislu reči, označava organizovano kretanje posebnih transportnih jedinica po mreži saobraćajnica. Pomoću saobraćaja se posiže prenos proizvedene robe sa mesta proizvodnje do mesta gde će se predati na korišćenje, odnosno predati korisniku. Međunarodni transport to isto definiše, samo se tu transport ostvaruje na međunarodnom nivou, odnosno roba prelazi granice više država. Veliki je značaj saobraćaja, jer on predstavlja veoma važnu vezu između slobodnih zona i njihovog zaleđa. Sa saobraćajnog stanovišta i raspoloživosti vidova transporta slobodne zone mogu biti locirane uz: pomorske luke, rečna pristaništa, aerodrome i robno-transportne centre. Slobodne zone u pomorskim lukama imaju značajne prednosti jer su sa različitim regionima u svetu povezane prirodnim transportnim putevima. Pomorski transport je najjeftiniji vid prevoza i omogućava realizaciju velikog obima interkontinentalnih tokova (oko 2/3



svetskog robnog prometa obavlja se pomorskim putem). Pored značajnih prednosti pomorskog transporta neophodno je da pomorske luke i slobodne zone budu povezane adekvatnim saobraćajnim vezama i kopnenim vidovima saobraćaja sa korisnicima u zaleđu. Slobodne zone u velikim morskim lukama omogućavaju efikasno sprovođenje mera carinskog nadzora pri robnim manipulacijama i logističkim procesima u podsistemima zone. Pored pomorskih luka slobodne zone se osnivaju i u rečnim pristaništima na važnijim međunaronim plovnim putevima. Tako,na primer, na Dunavu se razvija veći broj slobodnih zona. Slobodne zone koje se osnivaju uz aerodrome, robno-transportne centre i velika saobraćajna čvorišta imaju značajne prednosti u pogledu povezanosti sa korisnicima, tržištima, privrednim i administrativnim centrima, raspoloživom radnom snagom i dr. Privredno-politički faktori Privredno-politički faktori imaju presudan uticaj na osnivanje, rad, razvoj i funkcionisanje slobodnih zona. Ukoliko je privredno-politička stabilnost i otvorenost neke zemlje veća samim tim je i njena uloga u međunarodnoj robnoj razmeni značajnija i veća. Radna snaga Raspoloživa radna snaga, njena kvalifikovanost i cena rada u značajnoj meri utiču na osnivanje i razvoj slobodnih zona. Strani investitori posebno vode računa o kvalifikovanosti i ceni radne snage, te pri izboru zemlje ili lokacije, gde žele da investiraju, bitnu ulogu ima ovaj faktor. Konkurencija Konkurencija koja se javlja između slobodnih zona u principu može biti lojalna ili nelojalna. U slučaju lojalne konkurencije javiće se jedan zdrav konkurentski odnos između zona, što rezultira povećanim kvalitetom proizvoda i usluga i povoljnijim cenama. Sa druge strane, nelojalna konkurencija dovodi do nezadovoljstva i nepovoljnih uslova privređivanja koji su neprihvatljivi u otvorenoj međunarodnoj robnoj razmeni Olakšice Da bi država privukla investitore u podsisteme slobodnih zona redovno se odobravaju određene poreske, carinske, kreditne i druge olakšice. Davanjem zakonskih olakšica država ili lokalna samouprava stimuliše investitore i podstiče razvoj proizvodnih i drugih kapaciteta u zoni. Nivo zakonskih olakšica varira od države do države i zbog toga strani investitori i osnivači slobodnih zona biraju povoljnije uslove investiranja. Međutim, potrebno je znati da prednosti privrednih subjekata koji posluju u zoni ne mogu biti prevelike u odnosu na subjekte koji posluju van zone. Zemlje u razvoju se često opredeljuju za slobodne zone što im omogućava da racionalno koriste sopstvena prirodna bogatstva i resurse i na taj način rešavaju svoje privredne poteškoće.



Lokacijski položaj Za uspešan razvoj i funkcionisanje slobodnih zona od presudne važnosti je makro i mikro lokacijski položaj. Makro lokacijski položaj odnosi se na transportno-saobraćajnu povezanost zone sa gravitacionim tržištima i okruženjem. Mikro lokacijski položaj podrazumeva prostornu raspoloživost lokacije, mogućnost razvoja i proširenja podsistema. Kako je već rečeno, lokacije slobodnih zona se nalaze u velikim transportnim i logističkim čvorištima na efikasnim međunarodnim transportnim koridorima i pravcima. Razvijena transportno-saobraćajna infrastruktura omogućava efikasno snabdevanje slobodne zone i nesmetan protok robe, informacija i kapitala. Razvijena tehnička infrastruktura (vodosnabdevanje, elektroenergetski sistem, telekomunikacije i dr.) predstavljaju preduslove za uspešno funkcionisanje podsistema zone. Dobra gegrafsko-saobraćajna povezanost lokacije posebno utiče na privlačenje tranzitnih tokova i razvoj tranzitnih poslova u tranzitnoj zoni. 2.7. VRSTE SLOBODNIH ZONA Slobodne zone se osnivaju iz različitih tazloga, a sve u cilju da postignu rezuiltate zbog čega su i osnovane. One imaju različite zadatke, uloge, ovlašćenja i razne privilegije. Svi ovi uslovi utiču na slobodne zone tako da se one i međusobno razlikuju pa se iz tih razloga javljaju različite vrste slobodnih zona. Njihovu podelu po tipu, odnosno vrsti slobodnih zona, možemo razvrstati i po kriterijumima, a to su: mesto nastanka, način osnivanja, prema funkcijama, prema potrebama područja, načinu upotrebe, prema delatnostima koje se obavljaju u zonama i prema geografskom kriterijumu. Prema mestu nastanka , postoje dva tipa slobodnih zona. Prvi, ako slobodne zone zauzimaju prostor u blizini aerodroma ili magistralnog i međunarodnog puta, onda ona pripada kontinentalnom tipu zona. Drugi, ako se osnivaju na području pomorskih luka ili rečnog pristaništa pripadaju lučkom tipu. Prema načinu osnivanja, slobodne zone mogu biti one koje se osnivaju autonomnim aktima jedne države ili zone koje se osnivaju međunarodnim ili bilateralnim ugovorima. Slobodne zone koje se osnivaju autonomnim aktima jedne države u skladu sa nacionalnim propisima i zakonima, odnosno pravni status slobodnih zona se samostalno uređuje od strane države. Slobodne zone koje se osnivaju međunarodnim multilateralnim ili bilateralnim ugovorima podrazumevaju njihovo osnivanje od strane dve ili više država koje njen pravni status uređuju svojom voljom ( da li će biti sastavni deo carinskog područja ili carinskog isključka određene države ili će biti carinski priključak druge države).



Slobodne zone prema funkcijama možemo podeliti na one sa ograničenim funkcijama i zone sa slobodnim funkcijama. Slobodne zone sa ograničenim funkcijama su one zone kod kojih postoji neko ograničenje u pogledu delatnosti ili polju rada koji se obavlja u zoni (na primer roba može da se skladišti, ali se pri tome ne radi na njenom oplemenjivanju). Slobodna zona sa slobodnim funkcijama je totalno suprotna od slobodne zone sa ograničenim funkcijama u pogledu delatnosti, odnosno polju rada, jer dozvoljava i skladištenja i oplemenjivanje robe (obrada, prerada i dorada). Specifične potrebe područja, uslovile su nastanak tri tipa slobodnih zona. Prvi tip je klasična slobodna zona koja ima pretežno komercijalnu funkciju, koja olakšava tranzit robe koja stiže iz inostranstva i koja je namenjena stranom tržištu. Drugi tip je izvozna industrijska slobodna zona koja se oslanja pre svega na jeftinu radnu snagu uz privlačenje stranog kapitala i tehnologije i koja ima za cilj ubrzani razvoj izvozno-industrijske delatnosti. Treći tip su uvozne slobodne zone, njihov glavni cilj je snižavanje troškova carinskih dažbina kako bi se olakšao uvoz određene robe na carinsko područje gde je zona locirana. Pored obavljanja čisto trgovinskih poslova obavljaju i neke faze operacija prerade robe. Prema načinu upotrebe, slobodne zone mogu biti: zone namenjene pojedinim zemljama ili zone koje su namenjene opštoj upotrebi – svim zemljama. Primer za zone koje su namenjene pojedinim zemljama bio je slučaj sa našom slobodnom zonom u Solunu koja je bila namenjena za tadašnji jugoslovenski promet roba pri uvozu, izvozu i tranzitu. Inače, sve savremene slobodne zone danas su otvorene za sve države. Po vrstama delatnosti, slobodne zone mogu biti: zone za smeštaj i čuvanje robe, proizvođačke i izvozno orjentisane zone, slobodne turističke zone. Slobodne zone za smeštaj i čuvanje robe su pretežno osnovane u cilju skladištenja i lagerovanja robe i one su više tranzitnog karaktera. Proizvođački i izvozno orjentisane slobodne zone smatraju se danas savremenim slobodnim zonama, koje sa maksimalnim povlasticama i beneficijama i sa što manje dažbina nastoje da razvijaju savremenu proizvodnju. Uz modernu proizvođačku tehnologiju, koja je uvezana uz potpuno oslobađanje od carina i dažbina, uz jeftinu radnu snagu i sa što savremenijim tehnologijama slobodna zona trudi se da proizvede što kvalitetniju robu koja će biti namenjena izvozu. Slobodne turističke zone koje se uposlednje vreme javljaju mogu se manifestovati na dva načina. Jedan od tih načina javlja se kod specijalnih ekonomskih zona u Kini koje su u sebi, pored razvoja, proizvodnje, uključile i turističke usluge, te se u njima izgrađuju veći hoteli u kojima se smeštaju turisti, ali se mogu pojaviti i na čitavoj teritoriji države ( Hong Kong , Kipar, Malta, Singapur i dr.). Proglašavanjem teritorije cele države slobodnom zonom, uglavnom su to male države sa malom teritorijom, daju se pozitivni efekti za osnivanje slobodne zone koji se proširuju na celo područje države.



Prema geografskom kriterijumu, slobodne zone mogu se podeliti na dva tipa: prema lokaciji i regionu (zemlji). Prema mestu lokacije možemo ih podeliti na: lučke slobodne zone, slobodne zone u robno-transportnim centrima i drugim saobraćajnim centrima i raskrsnicama. A, po regionima mogu biti locirane na određenim kontinentima, kao na primer slobodne zone u Evropi, Aziji, Africi, Australiji, Americi, ali i slobodne zone na Mediteranu, na Dunavu, na Bahamima, Bermudima i dr. U narednom sematskim prikazima dati su različiti načini struktuiranja i podele slobodnih zona. PREMA NAČINU

OSNIVANJA 1

ZONE KOJE SE OSNIVAJU AUTONOMNIM AKTIMA JEDNE DRŽAVE

(*) ZONE KOJE SE OSNIVAJU MEĐUNARODNIM MULTILATERALNIM

ILI BILATERALNIM UGOVORIMA

(*) zone se osnivaju od strane dve ili više država � Slobodna zona u Solunu – 1923/24 – carinski isključak Grčke, carinski priključak

Jugoslavije – carinsko pravo Jugoslavije, sudska i policijska vlast Grčke � Slobodna zona Sežana – Ankona – Osimski sporazum iz 1975 – privredni granični

razvoj regije Izgradnja terminala sa 10 saobraćajnih traka iz obe zemlje (Italija – Jugoslavija) sa skladištima, parkinzima, hladnjačama, komorama za dozrevanje voća, rezervoarima za ulje i hemijske proizvode, kontenerskim terminalom, utovarno istovarnim frontovima, servisnim sistemima. Trebalo je da ima trgovinsko industrijski karakter i poseban ekonomsko saobraćajni status.

PREMA NAČINU

UPOTREBE 2

ZONE NAMENJENE OPŠTOJ UPOTREBI

� mogu ih koristiti više zemalja, to je današnji trend, bez bilo kakvih izuzetaka i ograničenja

ZONE NAMENJENE POJEDINIM ZEMLJAMA

� Solunska zona je bila namenjena prometu jugoslovenskih uvozno izvoznih tokova



PREMA OGRANIČENOSTI

FUNKCIJA 3

ZONE SA OGRANIČENIM FUNKCIJAMA

ZONE SA POTPUNO SLOBODNIM FUNKCIJAMA

(limited function institution)

Primer: samo skladištenje bez oplemenjavanja

Nova slobodna luka Hamburg, Bremen, Kil, Malme, Geteburg, Grac

(full function institution)

Primer: pored logističkih aktivnosti moguće je i oplemenjavanje (obrada, prerada, dorada)

Stara slobodna luka Hamburg, Kopenhagen, Linc, Trst

PREMA ISTORIJSKOM

NASTANKU 4

ZONE ČIJI NASTANAK JE VEZAN ZA SLOBODNE GRADOVE,

SLOBODNE LUKE

Primer: Hamburg, Trst, Bremen

ZONE KOJE NISU VEZANE ZA ISTORIJU SLOBODNIH LUKA GRADOVA

Primer: Štokholm, Grac, Linc, Inzbruk



PREMA STEPENU POVLAŠĆENOSTI CARINSKOG REŽIMA 5

ZONE KOJE UŽIVAJU VELIKE PRIVILEGIJE ZA STRANE INVESTITORE

Više su proizvodnog karaktera

ZONE SA MANJIM STEPENOM PRIVILEGIJA

Manje se bave proizvodnjom, više su orjentisane na skladištenje i odr`avanje robe u njima

PREMA PRAVNOM STATUSU 6

ZONE KOJE SU SASTAVNI DEO CARINSKOG PODRUČJA

Primenjuju se spoljno trgovinski zakoni zemlje u kojoj se nalazi; od 1963.god. sve naše zone imaju ovaj pravni status

ZONE KOJE SE SMATRAJU EKSTERITORIJOM – ISKLJUČAK IZ

CARINSKOG PODRUČJA

- ne primenjuju se carinsko pravo i spoljno trgovinsko pravo matične zemlje - veći deo zona u svetu posluje kao carinski isključak, odnosno carinski carinski priključak neke druge zemlje



PREMA VRSTI DELATNOSTI 7

TRANSPORTNO TRANZITNE

- pretovar, skladištenje, čuvanje robe (Solunska zona) - zona u Lincu (Austrija) – Bugarski poljoprivredni proizvodi i kokošija jaja se skladište radi plasmana u Zapadnu Evropu

PROIZVODNO INDUSTRIJSKE

TRGOVAČKE ZONE

TURISTIČKE ZONE

- nove tehnologije proizvodnje, uvezene bez carina; jeftina radna snaga

- plasman robe na svetska tržišta

Hong Kong, Kipar, Malta, Singapur - smeštaj turista –

lanci hotela - nisu velike

teritorije

MOGU BITI I KOMBINOVANE

PREMA GEOGRAFSKOM

POLOžAJU 8

POMORSKE LUKE,

GRADOVI

- 2/3 svetskog tržišta obavlja se pomorskim putem - 2/3 površine zemlje je pod vodom (okeani, mora) - koridori transportni

REČNE LUKE

U ROBNO

TRANSPORTNIM CENTRIMA

U SAOBRAĆAJNIM CENTRIMA I

RASKRSNICAMA

U PRIVREDNIM CENTRIMA

PO REGIONIMA, KONTINENTIMA



PREMA MESTU NASTANKA 9

LUČKE ZONE

pomorska i rečna pristaništa

KONTINENTALNE ZONE

međunarodni kontinentalni magistralni pravci, aerodromi Grac, Inzbruk, Šenon (Irska – aerodrom)

PREMA POTREBAMA

POJEDINIH PODRUČJA 10

KLASIČNE ZONE

- olakšavaju tranzit robe

UVOZ IZVOZ

UVOZNE ZONE

IZVOZNE INDUSTRIJSKE ZONE



PREMA OGRANIČENOSTI PRISTUPA ROBE 11

11

ZONE SA OGRANIČENIM PRISTUPOM ROBE

nije dozvoljen pristup sa sve vrste roba ili za robe iz određenih pravaca. Na primer, u Španiji nije dozvoljen uvoz alkohola, kafe, šećera i kakaoa. U Portugaliji je dozvoljen uvoz robe samo iz zemalja kolonija i Brazila. U Italiji postoji tendencija da se uvozi samo roba iz zemalja sa kojoma su sklopljeni trgovinski ugovori

ZONE SA SLOBODNIM PRISTUPOM ROBE

u ovim zonama dozvoljava se pristup svakoj robi bez obzira na njenu vrstu i poreklo. Primer ovakve zone je Hamburg

PREMA STRUKTURI VLASNIŠTVA

PREDUZEĆA U ZONI 12

ZONE U KOJIMA JE DOZVOLJENO OTVARANJE 100% STRANE FIRME

u zonama Indije je dozvoljeno otvaranje 100% strane firme samo ako je u deficitarnom sektoru u pogledu tehnologije i tražnje na tržištu. Ukoliko u zonama posluju samo inostrana preduzeća, njihov doprinos ukupnom razvoju može biti manji nego ako u zonama posluju i domaća, odnosno mešovita preduzeća. U nemačkim zonama je dozvoljeno 100% strano ulaganje u izgradnju objekata i osnivanju preduze}a.

ZONE U KOJIMA JE OBAVEZAN OBLIK ZAJEDNIČKOG ULAGANJA KAPITALA

oko 1/4 preduzeća u zonama Južne Koreje je otvoreno na osnovu zajedničkih ulaganja



PREMA ZAPOSLENOSTI DOMAĆE RADNE SNAGE U ZONI 13

VELIKA ZAPOSLENOSt

broj zaposlenih u zoni čini 3/4 ukupno zaposlenih u industriji zemlje domaćina – Makao, Mauricijus

UMERENA ZAPOSLENOST

MALA ZAPOSLENOST

NEZNATNA ZAPOSLENOST

broj zaposlenih u zoni čini 16-35% ukupno zaposlenih u industriji zemlje domaćina – Singapur, Malezija, Dominikanska republika, Tunis, Šri Lanka

broj zaposlenih u zoni čini 5-10% ukupno zaposlenih u industriji zemlje domaćina – Meksiko, Hong Kong, Južna Koreja i Kina-Tajvan

broj zaposlenih u zoni čini do 1.5% ukupno zaposlenih u industriji zemlje domaćina – Brazil, Egipat, Filipini i dr.

PREMA OGRANIČENOSTI VRSTE PROIZVODNJE 14

ZONE U KOJIMA SU DOZVOLJENE

SVE VRSTE PROIZVODNJE

ZONE SA ZABRANOM

NEKE VRSTE PROIZVODNJE

nekada se ne dozvoljava izvoz iz zona na tradicionalna tržišta zemlje domaćina – ova ograničenja se javljaju zbog konkurencije domaćih preduzeća i preduzeća iz zone na izvoznom tržištu neke zemlje. Tako je Tajvan od 1974. godine zabranio tekstilnu industriju u zonama, a Šri Lanka je zabranila izvoz odeće iz slobodnih zona na tržište Evropske unije.



2.8. SLOBODNE ZONE U SVETU Smatra se da 20% međunarodne razmene otpada na slobodne zone.

TUNIS

Proizvode se cipele za nemačko tržište. Proizvodnja je oko 200.000 pari. proizvodnja u Tunisu po paru je 1.58 $, plus troškovi dopreme sirovina i otpreme gotovih proizvoda 0.41 $ po paru, ukupno 1.99 $.proizvodnja u Nemačkoj po paru iznosi 4.65 $(znatno niže nadnice u Tunisu za 36.3% nego u Nemačkoj 79.2% u prerađivačkoj industriji)

NEMAČKA Istorijski i prvenstveno u Hamburgu i Bremenu. Hamburg – 60% uvoznih roba u Nemačkoj idu preko skladišta u Hamburgu; Češka (1 mil.tona), Austrija, Mađarska, Švajcarska – transportno tranzitni karakter niz fabrika za proizvodnju hemikalija, alkoholnih pića, voćnih sokova, farmaceutskih proizvoda, mineralnih ulja, itd.razni oblici ćuvanja i oplemenjivanja robe, servisiranje, itd. Bremen – slično Hamburgu, proizvodi opremu za brodove. U Nemačkim zonama dozvoljeno je 100% strano ulaganje u izgradnju objekata.

DANSKA Kopenhagen – lučki deo sa fabrikama, skladištima, poštom, bankom i nizom pratećih uslužnih delatnosti. Uvozna (90%), izvozna i tranzitna delatnost.

AUSTRIJA Slobodne zone: Beč, Linc, Inzbruk, Grac

GRČKA Prvenstveno slobodne zone u Solunu i Pireju

IRSKA Šenon – industrijska zona.Proizvodni programi avio industrije, elektronske, hemijske industrije, telekomunikacione opreme, proizvodnja softvera, itd. šansa američke privrede za plasman na Evropsko tržište, blizina aerodroma

RUMUNIJA Prvenstveno slobodne zone Sulina, Konstanca, Galaci i Braila

MAĐARSKA Registrovano je preko 100 slobodnih zona. Veliki broj slobodnih zona otvoren je u gradovima Severo-Zapadne Mađarske. U njima rade kompanije kao što su AUDI, IBM, PHILIPS, OPEL, itd.Država je 1999.god. imala deficit u prometu robe od 2.85 milijardi dolara, slobodne zone su imale suficit od 2.19 milijardi dolara.

PORTUGAL Madeira – ostrvo – slobodna industrijska trgovačka zona. Zone ostrva i luke su izuzetno pomorski povezane sa svetom New York, Bremen, Hamburg, Roterdam, Lisabon, …Ova zona daje šansu prodora svim kompanijama na tržište EU.

TURSKA Sve vrste delatnosti se mogu sresti u Turskim slobodnim zonama kojih ima oko 20. Izuzetne poreske olakšice kao i ostale trgovačke i bankarske transakcije.



SLOBODNE ZONE KOD NAS 1923/24.godine

Međunarodnim sporazumom između Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Grčke, osniva se slobodna zona u Solunu – predstavljala je carinski isključak Grčke i carinski priključak Jugoslavije.

1963.godine

Carinski zakon (Sl.list SFRJ, br 13/63) definisao je slobodne carinske zone

1990.godine

Usvajanjem posebnog lex specijals – zakon o slobodnim i carinskim zonama � Slobodne zone – pospešuje razvoj domaće privrede i proizvodnje, � Carinske zone – pospešuje carinske postupke pri uvozu, izvozu i tranzitu

robe 1992.godine

Carinski zakon (Sl.list SRJ, br 45/92, 16/93, 50/93, 28/96) definiše carinske zone i njihov rad

1994.godine

Zakon o slobodnim zonama SRJ (Sl.list SRJ, br 81/94)

2004. godine

Zakon o slobodnim zonama Crne Gore (Sl.list RCG br. 42/04 22.06. 2004 i Sl.list RCG br. 11/07 od 13.12. 2007. godine) Osnovana Slobodna zona Luke Bar



ISPITNA PITANJA

1. Osnovni zadaci skladišnog sistema 2. Podela skladišta sa različitih stanovišta 3. Mesto i uloga skladišta u logističkom lancu i sistemu distribucije 4. Vrste skladišnih objekata 5. Koji su osnovni procesi u skladišnom sistemu 6. Proces prijema robe u skladištu (šta se podrazumeva pod efikasnim prijemom robe) 7. Šta obuhvata kvantitativni, a šta kvalitativni prijem i otprema robe 8. Proces prerade robe u skladištu (koji su osnovni oblici prerade) 9. Šta je sortiranje, a šta razdvajanje i spajanje robe u skladištu 10. Šta se podrazumeva pod fizičko-hemijskim promenama robe, a šta pod pakovanjem 11. Šta predstavlja proces komisioniranja robe u skladištu 12. Proces čuvanja robe u skladištu (šta karakteriše čuvanje robe i koji su načini) 13. Tehnologija skladištenja robe bez pomoćne opreme 14. Skladištenje robe u paletnim nastavcima 15. Skladištenje robe u selektivnim i ulaznim regalima 16. Skladištenje robe u prolaznim i protočnim regalima 17. Skladištenje robe u pokretnim regalima i visokoregalnim skladištima 18. Police i mezanini za skladištenje robe 19. Šta obuhvataju procesi rukovanja robe u skladištu 20. Proces utovara i istovara železničkih i drumskih vozila (sa rampom i bez rampe) 21. Šta karakteriše čeone, a šta bočne viljuškare 22. Organizacija skladišnog prostora (u zavisnosti od oblika toka materijala) 23. Raspoređivanje robe u skladištu (kakav je uticaj strategija lociranja robe) 24. Uticaj robe, objekta i tehnologije na raspoređivanje robe 25. Koji faktori vezani za robu utiču na raspoređivanje robe 26. Selektivni i neselektivni pristup skladišnoj jedinici i principi raspoređivanja robe 27. Ugovor o skladištenju (šta definiše i kakav može biti) 28. Skladišnica (šta predstavlja i sadrži) 29. Prava i dužnosti deponenta prema ugovoru o skladištu 30. Prava i obaveze skladištara 31. Funkcije logističkog informacionog sistema 32. Upravljanje skladišnim procesima (osnovne i dodatne funkcije WMS) 33. Koji su osnovni principi logističkog informisanja 34. Šta obuhvata bezbednost skladišnih procesa 35. Šta utiče na bezbednost skladišnih procesa 36. Vrste povreda u skladišnom sistemu 37. Kako tehnologije utiču na bezbednost skladišnih procesa 38. Osnovne funkcije sistema upravljanja zalihama i vrste zaliha 39. Mesta i razlozi nastanka zaliha 40. Kako se mogu popunjavati zalihe 41. Šta obuhvataju troškovi držanja zaliha



42. Koje strategije upravljanja zalihama postoje 43. Koje karakteristike treba da ima dobar sistem kontrole zaliha 44. Koje su osnovne funkcije sistema pakovanja 45. Logistička funkcija pakovanja 46. Šta predstavljaju slobodne zone (koja su zajednička obeležja svih zona) 47. Osnovni elementi slobodne zone 48. Istorijski razvoj slobodnih zona 49. Zakonsko pravna regulativa vezana za osnivanje, početak rada i upravljanje zonom 50. Posebni uslovi poslovanja u zoni i uslovi za prestanak rada zone 51. Logističke delatnosti slobodne zone 52. Proizvodna delatnost slobodne zone 53. Oplemenjivanje robe u slobodnoj zoni 54. Trgovačka delatnost slobodne zone 55. Prednosti i pozitivni efekti poslovanja u slobodnoj zoni 56. Argumenti protiv slobodnih zona 57. Faktori koji utiču na razvoj slobodne zone 58. Vrste slobodnih zona prema mestu nastanka i načinu osnivanja 59. Vrste slobodnih zona prema vrsti delatnosti i geografskom kriterijumu 60. Vrste delatnosti prema funkcijama, potrebi i načinu upotrebe zone

Documents

Skladisno Poslovanje i Slobodne Zone