110
POLARISOVA SF ANTOLOGIJA '94 Preveo Mića Milovanović Majkl Svonvik JEDNOROGOVO JAJE Mesec? On je jednorogovo jaje, iz koga će se izleći sutrašnja noć. Oh, kako će, veseli i razdragani, dečaci gledati moć' kako razbija ljusku, pruža se vani i puzi preko neba. Dečaci će se smejati. Devojčice, bojim se, plakati bi mogle i skriti se, ako treba... Vejčel Lindzi Sunce je pročistilo planine. Ginter Vajl podigao je ruku kao da salutira, a zatim se trgnuo, jer ga je blesak pogodio u oči u trenu koji je bio potreban njegovom šlemu da se polarizuje. Prevozio je šipke gorivog elementa reaktora u industrijskom kompleksu u krateru Četerdži. Reaktor Četerdži B zapao je u kritično stanje četrdeset sati pre zore, odnevši sa sobom petnaest daljinskih i mikrotalasnih releja i izazvavši strujni udar koji je prouzrokovao posredne kvarove u svim fabrikama u kompleksu. Srećom, povremeno topljenje bilo je predviđeno projektom sistema. Kada se Sunce izdiglo iznad visoravni Retikus, novi reaktor već je bio sagrađen i spreman da uđe u pogon. Ginter je mehanički vozio, odmeravajući razdaljinu do Samostalnosti po količini đubreta koje je oivičavalo put za More Pare. U blizini grada, ostavljene građevinske mašine i uništeni montažeri stajali su na otvorenom vakuumskom skladištu i čekali potencijalne lovce na otpad. Deset kilometara dalje eksplodirao je kamionet pod pritiskom i razbacao mašinske delove i džinovke crve izolacione pene širom predela. Na dvadeset petom kilometru, slabo projektovan nagib na deonici puta prisvojio je izvestan broj palih predmeta i razbijenih bočnih pozicionih svetala. Četrdeset kilometara dalje, međutim, put je bio čist, prav, jasan rez po tlu. Zanemarujući glasove u pozadini lobanje, saobraćajno brbljanje i automatske bezbednosne poruke koje je kamion rutinski slao u njegov primopredajni čip, skrolovao je topografske podatke na instrumentalnoj ploči. Otprilike ovde. Ginter je skrenuo sa puta za More Pare i počeo da ostavlja tragove po devičanskom tlu. "Napustili ste prijavljenu trasu", reče kamion. "Skretanje sa prijavljene trase može se obaviti samo uz zabeleženu dozvolu vašeg dispečera." "E pa, dobro." Ginterov glas činio se prejak u njegovom šlemu, jedini fizički zvuk u avetinjskoj graji. Ostavio je kabinu bez pritiska, a izolatorski slojevi na njegovom odelu utišavalii su čak i preneto kloparanje sa površine točkova. "I ti i ja znamo da, sve dok baš puno ne zakasnim, Bet Hamilton neće zameriti ako u međuvremenu malo švrljam." "Prevazišli ste lingvističke sposobnosti ove jednice." "U redu je. Nek' te to ne brine." Svežnjem žice spretno je prevezao predajnički prekidač na radiju kamiona. Glasovi u glavi naglo su utihnuli. Sada je bio potpuno izolovan. "Rekli ste da to više nećete da činite." Reči, odašiljane pravo u njegov primopredajni čip, zvučale su duboko i rezonantno, kao da ih je izovarao Bog. "Politika Generacije pet izričito zahteva da svi vozači neprestano održavaju radio..." "Ne kukaj. Odvratno je." "Prevazišli ste lingvističke..." "Ma, daj, zaveži." Ginter je prstom prešao preko topografske karte, sledeći put koji je smislio veče ranije: trideset kilometara preko tla boje trešnje, terena preko koga nijedan čovek niti mašina nisu prešli, a onda prema severu do Marčisonovog puta. Ako bude imao sreće, možda će u Četerdži stići i pre vremena. Vozio je kroz lunarnu ravnicu. Sa obe strane promicale su stene. Ispred, planine su se jedva primećivale. Osim tragova koji su se smanjivali za njim, od obzorja do obzorja nije bilo ničega što bi ukazivalo na postojanje čovečanstva. Tišina je bila savršena. 1

SF Antologija 94

  • Upload
    doli12

  • View
    98

  • Download
    17

Embed Size (px)

DESCRIPTION

SF

Citation preview

Page 1: SF Antologija 94

POLARISOVA SF ANTOLOGIJA '94Preveo Mića Milovanović

Majkl SvonvikJEDNOROGOVO JAJEMesec? On je jednorogovo jaje,iz koga će se izleći sutrašnja noć.Oh, kako će, veseli i razdragani,dečaci gledati moć'kako razbija ljusku, pruža se vanii puzi preko neba.Dečaci će se smejati. Devojčice, bojim se,plakati bi mogle i skriti se, ako treba...

Vejčel Lindzi

Sunce je pročistilo planine. Ginter Vajl podigao je ruku kao da salutira, a zatim se trgnuo, jer ga je blesak pogodio u oči u trenu koji je bio potreban njegovom šlemu da se polarizuje.

Prevozio je šipke gorivog elementa reaktora u industrijskom kompleksu u krateru Četerdži. Reaktor Četerdži B zapao je u kritično stanje četrdeset sati pre zore, odnevši sa sobom petnaest daljinskih i mikrotalasnih releja i izazvavši strujni udar koji je prouzrokovao posredne kvarove u svim fabrikama u kompleksu. Srećom, povremeno topljenje bilo je predviđeno projektom sistema. Kada se Sunce izdiglo iznad visoravni Retikus, novi reaktor već je bio sagrađen i spreman da uđe u pogon.

Ginter je mehanički vozio, odmeravajući razdaljinu do Samostalnosti po količini đubreta koje je oivičavalo put za More Pare. U blizini grada, ostavljene građevinske mašine i uništeni montažeri stajali su na otvorenom vakuumskom skladištu i čekali potencijalne lovce na otpad. Deset kilometara dalje eksplodirao je kamionet pod pritiskom i razbacao mašinske delove i džinovke crve izolacione pene širom predela. Na dvadeset petom kilometru, slabo projektovan nagib na deonici puta prisvojio je izvestan broj palih predmeta i razbijenih bočnih pozicionih svetala.

Četrdeset kilometara dalje, međutim, put je bio čist, prav, jasan rez po tlu. Zanemarujući glasove u pozadini lobanje, saobraćajno brbljanje i automatske bezbednosne poruke koje je kamion rutinski slao u njegov primopredajni čip, skrolovao je topografske podatke na instrumentalnoj ploči.

Otprilike ovde.Ginter je skrenuo sa puta za More Pare i počeo da ostavlja tragove po devičanskom tlu. "Napustili ste

prijavljenu trasu", reče kamion. "Skretanje sa prijavljene trase može se obaviti samo uz zabeleženu dozvolu vašeg dispečera."

"E pa, dobro." Ginterov glas činio se prejak u njegovom šlemu, jedini fizički zvuk u avetinjskoj graji. Ostavio je kabinu bez pritiska, a izolatorski slojevi na njegovom odelu utišavalii su čak i preneto kloparanje sa površine točkova. "I ti i ja znamo da, sve dok baš puno ne zakasnim, Bet Hamilton neće zameriti ako u međuvremenu malo švrljam."

"Prevazišli ste lingvističke sposobnosti ove jednice.""U redu je. Nek' te to ne brine." Svežnjem žice spretno je prevezao predajnički prekidač na radiju

kamiona. Glasovi u glavi naglo su utihnuli. Sada je bio potpuno izolovan."Rekli ste da to više nećete da činite." Reči, odašiljane pravo u njegov primopredajni čip, zvučale su

duboko i rezonantno, kao da ih je izovarao Bog. "Politika Generacije pet izričito zahteva da svi vozači neprestano održavaju radio..."

"Ne kukaj. Odvratno je.""Prevazišli ste lingvističke...""Ma, daj, zaveži." Ginter je prstom prešao preko topografske karte, sledeći put koji je smislio veče

ranije: trideset kilometara preko tla boje trešnje, terena preko koga nijedan čovek niti mašina nisu prešli, a onda prema severu do Marčisonovog puta. Ako bude imao sreće, možda će u Četerdži stići i pre vremena.

Vozio je kroz lunarnu ravnicu. Sa obe strane promicale su stene. Ispred, planine su se jedva primećivale. Osim tragova koji su se smanjivali za njim, od obzorja do obzorja nije bilo ničega što bi ukazivalo na postojanje čovečanstva. Tišina je bila savršena.

1

Page 2: SF Antologija 94

Ginter je živeo za ovakve trenutke. Ulazeći u ovakvu čistu, samotnu prazninu, doživljavao je beskrajno proširivanje bića, kao da je sve što vidi - zvezde, ravnica, krateri i ostalo - sadržano u njemu samom. Grad Samostalnost bio je samo san koji iščezava, daleko ostrvo na blago zatalasanoj površini kamenog mora. Niko ovde više neće biti prvi, pomisli on. Samo ja.

Doplovilo je sećanje iz detinjstva. Bilo je Badnje veče i on je bio u očevim kolima, na putu za ponoćnu misu. Sneg je padao, gusto i bez vetra, vraćajući svim poznatim putevima u Diseldorfu njihovu čistotu i neokaljanost pod plaštom beline. Otac je vozio, a on se nagnuo preko prednjeg sedišta i zadivljeno, netremice posmatrao ispred sebe taj mirni, preobraženi svet. Tišina je bila savršena.

Osetio je kao da ga je samoća dodirnula i od njega načinila sveca.Kamion je krčio put kroz dugu blagih, sivih, prigušenih preliva, više nagoveštaja nego boja, kao da

se nešto svetlo i razdragano neprestano skriva tik iza plašta prašine. Sunce mu je bilo na ramenu, a kada je okrenuo osovinu da izbegne stenu, senka kamiona zavrtela se i posegnula za beskonačnošću. Vozio je nagonski, opčinjen jednostavnom lepotom terena preko koga je prolazio.

Na pomisao, njegov PC poslao mu je muziku na čip. Stormy Weather, ispuni vaseljenu.

Spuštao se niz dugačku, gotovo nepreglednu kosinu, kada su mu upravljački uređaji zamrli u rukama. Kamion je izgubio napajanje i, tociljajući se, stao. "Prokleta bila, usrana mašino", zarežao je. "Šta je sad?"

"Tle ispred je neprohodno."Ginter tresnu pesnicom po tabli, od čega su karte zaigrale. Tle ispred bilo je glatko i koso nagnuto, a

sve sklonosti ka nepravilnostima pripitomila je pre mnogo eona eksplozija koja je stvorila More Kiša. Kukavička naprava. Udarcem nogom otvorio je vrata, a zatim se spustio dole.

Kamion je zaustavio malecki rile; zmijolika depresija koja je meandrirala preko puta kojim je nameravao da ide i izgledala baš kao suvo rečno korito. Odskakao je do njene ivice. Bila je široka petnaest metara, a duboka najviše tri metra. Taman dovoljno plitka da ne bude prikazana na kartama. Ginter se vratio u kabinu i bezvučno zalupio vrata za sobom.

"Vidi. Strane nisu tako strme. Sto puta sam se spuštao niz gore. Poći ćemo polako i lagano. Važi?""Tle ispred je neprohodno", reče kamion. "Molim vas, vratite se na prvobitno određenu trasu."Sada je Vagner bio uključen. Tanhojzer. Nervozno ga je mišlju isključio."Ako si tako prokleto heurističan, zašto nikad ne poslušaš glas razuma?" Besno je zagrizao usnu, pa

brzo odmahnuo glavom. "Ne, vraćanje bi nas odvelo daleko od plana. Rile mora da se raspline za par stotina metara. Hajde da ga pratimo dok se to ne desi, a zatim vešto nazad do Marčisona. I eto nas u kompleksu."

Tri sata kasnije konačno su stigli na Marčisonov put. Do tada, već je bio sav znojav i smrdljiv, a ramena su ga bolela od napora. "Gde smo?" zlovoljno upita. A onda, pre nego što je kamion stigao da odgovori, dodade: "Poništi to." Tle je iznenada pocrnelo. To mora da su ejektorske lepeze iz Soni-Rajnpfalcovog rudnika. Njihov šinski top bio je orijentisan gotovo pravo prema jugu da bi se izbegle zavisne fabrike, tako da je njihova jalovina prvo pogađala put. To je značilo da je blizu.

Marčison nije predstavljao mnogo više od stecišta tragova kamiona; grubo zaravnjen put obeležen narandžastim oznakama na obližnjim stenama. Ginter je ubrzo prošao pored niza orijentira: industrijska lepeza Harada, makrofabrička lepeza More Oluja, lepeza Krup fünfzig. Poznavao ih je sve. G5 radila je robotiku za mnoge.

Laki tegljač bez bočnih stranica koji je nosio natovaren buldožer projurio je pored njega, podižući sprej prašine koja je padala istom brzinom kao i šljunak. Onaj koji je daljinski upravljao njime mahnuo mu je vretenastom rukom u znak pozdrava. Mahinalno mu je odmahnuo i zapitao se da li je to neko koga poznaje.

Teren u okolini bio je izrovan i izdubljen, tle i stene nabacani u nemarne hrpe i brdašca, a povremena alatna stanica ili platforma sa rezervoarom kiseonika za hitne potrebe uklesane u obližnju liticu. Proleteo je pored znak TOALET NA ISPIRANJE POLA KILOMETRA. Napravio je facu. Onda se setio da mu je radio još isključen i skinuo namotaj žice s njega. Vreme je da se vrati u stvarni svet. Smesta je u primopredajnom čipu začuo glas svog dispečera, oštar i pun statičkog šuma.

"...vin sine! Vajle! Gde si, kog kurca?""Tu sam, Bet. Malo kasnim, ali tačno sam tamo gde treba da budem."

2

Page 3: SF Antologija 94

"Kurv..." Snimak se prekinuo i do njega je, uživo, dopro preteći glas Hamiltonove: "Srce, trebaće ti za ovo stvarno dobro objašnjenje."

"Oh, znaš kako je." Ginter je skrenuo pogled s puta, na udaljena, prašnjava nefritna brda. Voleo bi da se popne do njih i da se nikad ne vrati. Možda bi pronašao pećine. Možda tamo ima čudovišta: vakuumskih trolova i mesečevih zmajeva sa sporim i strpljivim metabolizmom, koji se vekovima pomeraju za jednu dužinu tela, hipergustih bića koja mogu da plivaju kroz kamen kao da je voda. Zamislio ih je kako rone, sledeći linije magnetskih sila, duboko, duboko u dijamantske i plutonijumske žile, zabačenih glava i pevajući. "Pokupio sam stoperku i smuvali smo se."

"Probaj da to kažeš E. Izmailovoj. Besna je kao ris na tebe.""Ko?""Izmailova. Ona je nova šefica rasturača. Stigla je ovde na osnovu multikoroporacijskog ugovora.

Ima skoro četiri sata kako je uzela skakač i od tada čeka tebe i Zigfrida. Rekla bih da se nisi sreo s njom?""Nisam.""Pa, ja jesam, i bolje se pazi pred njom. Ona je upravo ona vrsta gadne ribe koju neće zanimati tvoji

antikviteti.""Ma, daj, ona je samo još jedan tehno na platnom spisku, je l' tako? Nije na mojoj liniji

komandovanja. Ne deluje mi da mi može bilo šta.""Sanjaj, luče. Ne treba puno potezati da se jedan takav kurčić kao što si ti pošalje dole na Zemlju."

Sunce je bilo samo za širinu prsta iznad brda, kada se na vidiku pomolio Četerdži A. Ginter je s vremena na vreme zabrinuto bacao pogled na Sunce. Sa vizirom podešenim na H-alfa talasne dužine, predstavljalo je blistavu belu kuglu prekrivenu lagano uzburkanim crnim pegama; bilo je granulastije nego obično. Činilo se da je aktivnost Sunčevih pega visoka. Čudio se što Služba prognoze zračenja nije izdala površinsko upozorenje. Momci u Opservatoriji obično uspešno kontolišu stvari.

Četerdži A, B i C predstavljali su trojku jednostavnih kratera odmah ispod Hladnog, i dok su dva manja bila gotovo nezanimljiva, Četerdži A poticao je od meteora koji se probio kroz bazalt Kiša do tako dražesne žile aluminijumske rude kakve nema u brdima. Smešten tik uz Samostalnost, bio je jedan od ljubimaca rukovodilaca, tako da Gintera nije iznenadilo što Ker-Makgi odlazi čak tamo da osposobi njihov reaktor.

Kompleks je vrveo od hodača, stalkera i montažera. Bili su posvuda po fabrikama s mehurastim kupolama, topionicama, utovarnim dokovima i vakuumskim garažma. Sazvežđa plavih iskrica vrcala su prilikom rastavljanja velikih industrijskih konstrukcija. Flote teško natovarenih kamiona lepezasto su se udaljavale u lunarnu ravnicu, uzburkujući prašinu iza sebe. Fets Valer poče da peva The Joint is Jumping i Ginter se nasmeja.

Usporio je do puženja, napravio širok luk da izbegne gasni galvanizator koji je bio nabačen na utovarivač i presekao preko nagnutog prilaznog puta Četerdžija B. Novo sletište bilo je načinjeno u eksplozijama steni neposredno ispod ruba, a skupina ljudi stajala je tamo oko nepomičnog skakača. Jedno ljudsko bIće i osam daljinskih.

Govorio je jedan od daljinskih, praveći rukama trzave male gestove. Nekoliko ih je pasivno stajalo, jednakih kao toliko starinskih telefona, nezatraženih od strane rukovodstva iz Zemaljaske Strane, ali dostupnih ako bi bilo neophodno uključiti još savetnika.

Ginter je odvezao Zigfrida sa krova kabine i, sa kontrolnom pločom u jednoj ruci i kalemom kabla u drugoj, poslao ga da hoda prema skakaču.

Ljudsko biće krupnim koracima pođe ka njemu. "Ti! Šta te je zadržalo?" E. Izmailova nosila je drečavo crveno-narandžasto odelo butika Studio Volga koje je predstavljalo oštar kontrast njegovom kompanijskom odelu sa G5 logoom na grudima. Nije mogao da joj razazna lice ispod zlatnog stakla njenog vizira. Ali mogao je da ga čuje u njenom glasu: užarene oči, tanke usne.

"Probušila mi se guma." Našao je dobru, glatku kamenčinu i spustio kalem, vrteći ga da bi bio siguran da je je dobro legao. "Doneli smo možda petsto jardi oklopljenog kabla. Je l' vam to dosta?"

Kratko, napeto klimanje glavom."Dobro." Izvadio je pištolj sa klinovima. "Skloni se." Klečeći, ankerisao je kabl za stenu. Onda je na

brzinu proverio funkcije jedinice. "Znamo li kako je unutra?"Daljinski je oživeo, napravio korak napred i predstavio se kao Don Sakai i G5 kriznog upravljačkog

tima. Ginter je već radio sa njim: pristojan, tvrd momak, ali, kao i svi Kanađani, preterano se plašio

3

Page 4: SF Antologija 94

nuklearne energije. "Gospođa Lang, iz Soni-Rajnpfalca, uvela je svoju jedinicu, ali zračenje je bilo tako jako da je izgubila kontrolu posle preliminarnog skeniranja." Drugi daljinski potvrdno je klimnuo, ali vreme prenosa do Toronta bilo je taman dovoljno da Sakai to ne primeti. "Daljinski je nastavio dalje." Nervozno se zakašljao, a zatim nepotrebno dodao: "Autonomna kola bila su previše osetljiva."

"Pa, to neće biti problem sa Zigfridom. On je glup k'o noć. Na evolucionoj lestvici mašinske inteligencije bliži je rabošu nego kompjuteru." Dve i po sekunde su protekle, a onda se Sakai ljubazno nasmejao. Ginter klimnu Izmailovoj. "Provedi me kroz ovo. Reci mi šta hoćeš."

Izmailova stade pored njega - odela su im se nakratko pritisnula dok je uključivala kabl s priključcima na oba kraja u njegovu kontrolnu ploču. Neobični oblici preletali su preko spoljašnjosti njenog vizira kao senke iz snova. "Zna li on šta radi?" upita ona.

"Hej, ja...""Zaveži, Vajle", zareža mu Hamiltonova na privatnom kanalu. Otvoreno, ona reče: "Ne bi bio tu da

kompanija nema potpuno poverenje u njegove tehničke sposobnosti.""Siguran sam da nikada nije bilo u pitanju..." poče Sakai. Zaćutao je kad su reči Hamiltonove sa

zakašnjenjem stigle do njega."Na skakaču je uređaj", reče Izmailova Ginteru. "Idi i uzmi ga."Poslušao je, preuređujući Zigfrida na malo, zbijeno opterećenje. Jedinica se nagnula iznad skakača i

obmotala velike, osetljive šake oko uređaja. Ginter je naneo blag pritisak. Ništa se nije dogodilo. Težak pederčić. Polako, pažljivo, povećao je snagu. Zigfrid se uspravio.

"Uz put, a onda nadole."Reaktor je bio neprepoznatljiv, istopljen, izuvijan i smotan u sebe, humka šljake sa savijenim cevima

koje su štrčale sa krajeva. Na početku incidenta dogodila se eksplozija u rashladnom sistemu i jedan zid kratera bio je svetao od raspršenog metala. "Gde je radioaktivni materijal?" upita Sakai. Čak i sa razdaljine od trista trideset hiljada kilometara, zvučao je napeto i zabrinuto.

"Sve je radioaktivno", reče Izmailova.Čekali su. "Mislim, znate, šipke goriva.""Upravo sad, vaše šipke su verovatno tri stotine metara niže i još idu. Govorimo o fisionom

materijalu koji je dostigao kritičnu masu. Još na samom početku procesa šipke su se sve stopile u neku vrstu supervruće barice koja je sposobna da progori sebi put kroz stenu. Zamislite je kao gustu, tešku grudvu voska koja sebi krči put ka lunarnom jezgru."

"Bože, kako volim fiziku", reče Ginter.Šlem Izmailove okrenuo se prema njemu, najednom prazan. Posle duge pauze ponovo se uključio i

okrenuo u stranu. "Bar je put do dole čist. Odvedi svoju jedinicu do samog kraja. Tamo, s jedne strane, ima istražni kosi, tunel. Stari. Hoću da vidim da li je još otvoren."

Ženina pažnja bila je usmerena na Zigfridovo napredovanje. Pometeno, ona reče: "Gospodine Sakai, lanac preko pristupnog puta bio bi dovoljan da se ovo mesto raščisti. Zidovi kratera zaštitili bi od gama-zračenja svakoga ko bi radio u blizini, a ne bi bilo teško usmeriti na drugu stranu prelete skakača da njihovi putnici ne bi bili izloženi. Većina bioloških opasnosti prilikom rastapanja reaktora potiče od alfa-zračenja koje emituju čestični radioizotopi u vazduhu ili vodi. Kada su koncentrisani u telu, alfa-emiteri mogu da nanesu značajnu štetu; bilo gde drugde, ne mogu. Alfa-čestice zaustavlja list papira. Sve dok držite reaktor izvan vašeg ekosistema, on je bezbedan kao i bilo koja druga velika mašina. Nepotrebno je, pa čak i, oprostite na izrazu, praznoverno zakopavati uništeni reaktor samo zato što je radioaktivan. Ali ja ne vodim politiku. Ja samo razaram stvari."

"Je li ovo tunel koji tražiš?" upita Ginter."Da. Spusti ga do dna. Nije daleko."Ginter je uključio svetla na Zigfridovim grudima i spustio cilindrični relej da se kabl ne bi pokidao.

Pošli su nadole. Konačno, Izmailova reče: "Stani. Dovoljno je." Polako je spustio uređaj, a onda, prema njoj, pucnuo ručnim zglobom mašine. "To je obavljeno", reče Izmailova. "Vrati jedinicu. Imaš jedan sat da napraviš rastojanje između sebe i kratera."

"Uh... Još imam da istovarim šipke goriva.""Ne, danas nemaš. Novi reaktor je rasklopljen i odvučen izvan zone eksplozije."Ginter pomisli na svu mašineriju koja je bila rastavljena i sklonjena iz industrijskog kompleksa i tog

časa prvi put ga je pogodila čista ekstravagancija razmere operacije. Obično se samo najosetljiviji uređaju sklanjaju iz zone eksplozije. "Čekaj malo. Kakvu to vrstu čudovišnog eksploziva planiraš da upotrebiš?"

4

Page 5: SF Antologija 94

Bilo je samosvesnog šepurenja u držanju Izmailove. "Ništa što ne znam kako se koristi. Ovo je uređaj diplomatske klase, istog dizajna kakvog sam videla u akciji pre pet godina. Primenjen je bez ijedne jedine mehaničke greške gotovo sto puta. To ga čini najpozdanijim oružjem u istoriji ratovanja. Trebalo bi da se osećaš počašćen što si imao priliku da radiš s jednim od njih."

Ginter je osetio kako mu se meso zaledilo. "Isuse i Majko Božja", reče on. "Navela si me da rukujem aktovskom nuklearkom."

"Bolje se navikavaj. Vestinghaus Lunar stavlja ove bebice u masovnu proizvodnju. Cepaćemo planine pomoću njih, probijati puteve po brdima, razarati zidove rilea da vidimo šta ima unutra." Glas joj je zadobio vizionarku notu. "A to je samo početak. Postoje planovi za obogaćivanje polja u Sinus Estumu. Izazvati eksplozije nekoliko bombi iznad regolita, a zatim vaditi plutonijum iz tla. Bićemo skladište goriva za čitav Sunčev sistem."

Strah mora da mu se ispoljavao u držanju, jer se Izmailova nasmejala. "Misli o tome kao o oružju mira."

"Da ste samo bili tamo", reče Ginter. "Bilo je neverojebenovatno. Jedna strana kratera samo je nestala. Razložila se u ništavilo. Pretvorila u prah. A dugo, dugo potom sve se sjajilo! Krateri, mašine, sve. Moj vizir bio je toliko blizu preopterećenja da je počeo da trepće. Mislio sam da će da pregori. Bilo je ludo." Podigao je karte. "Ko je podelio ovo sranje?"

Krišna se stidljivo iskezio i zagnjurio glavu. "Ja idem."Hiro se mrštio na svoje karte. "Ja sam upravo umro i otišao u pakao.""Da te zamenim?" reče Anja."Ne. Zaslužujem da patim."Nalazili su se u parku Noguči, na rubu središnjeg jezera, smešteni na umetnički razbacane stene koje

su bile isklesane tako da deluju kao da su erodirane vodom. Šuma do kolena visokih mladica breza rasla je s jedne strane, a nečija igračka jedrilica plutala je blizu udarnog konusa u središtu jezera. Pčele su zbrkano zujkale po detelini.

"A onda, još dok se zid mrvio, ova luda ruska kučka..."Anja je bacila trojku. "Pazi šta pričaš o ludim ruskim kučkama.""...naglo se uspela skakačem...""Video sam na televiziji", reče Hiro. "Svi smo videli. Bilo je u vestima. Momak koji radi za Nisan

reče mi da je BBC dao tome trideset sekundi." On je slomio nos vežbajući karate, kada je naleteo na instruktorovu pesnicu; kontrast kvadratnog belog flastera i čupavih, crnih obrva davao mu je tmuran, piratski izgled.

Ginter izbaci jednu. "Daj drugu. Čoveče, niste vi ništa videli. Niste osetili kako se tle posle zatreslo.""Kakva li je samo veza Izmailove sa Aktovskim ratom?" upita Hiro. "Očigledno, ona nije kurir. Da li

je bila povezana sa snabdevanjem ili je bila u strateškom?"Ginter sleže ramenima."Ti se sećaš Aktovskog rata?" sarkastično upita Hiro. "Polovina Zemljine vojne elite zbrisana u

jednom jedinom danu? Svet vraćen s ruba ratnog ponora smelom akcijom? Osumnjičeni teroristi ispali globalni heroji?"

Ginter se sasvim dobro prisećao Aktovskog rata. Tada je imao devetnaest godina i radio je na Finskom geotermalnom projektu, kada je ceo svet zapao u grč i gotovo uništio sam sebe. Bio je to glavni činilac u njegovoj odluci da napusti planetu. "Možemo li ikada da razgovaramo o nečemu drugom, a ne o politici? Muka mi je i ne želim više da slušam o Armagedonu."

"Hej, zar ne treba da se vidiš s Hamiltonovom?" iznenada upita Anja.Bacio je pogled gore na Zemlju. Istočna obala Južne Amerike upravo je prelazila liniju između dana

i noći. "Oh, do đavola, ima dovoljno vremena da završim ovu ruku."Krišna je dobio sa tri kraljice. Hiro je preuzeo delenje. Brzo je promešao i sredio karte besnim,

kratkim udarcima ruke. "Dobro", reče Anja, "šta te izjeda?"Besno je podigao pogled, a zatim ga spustio i prigušenim glasom, kao da je iznenada postao stidljiv

kao Krišna, rekao: "Idem kući.""Kući?""Misliš, na Zemlju?""Jesi li lud? Kad sve samo što nije otišlo u majčinu? Zašto?"

5

Page 6: SF Antologija 94

"Zato što sam više poludeo od Meseca. Biće da je to najružnije mesto u Vaseljeni.""Ružan?" Anja je pomno gledala unaokolo na terasaste vrtove, potoke koji počinju na najvišem

nivou i padaju u obliku osamedest magličastih vodopada pre nego što stignu do središnjeg jezera odakle ponovo kreću u reciklaciju, skladno zavojite staze. Ljudi su prolazili kroz velike nadsvođene grmove ruža i pored kula od forsitija snolikim, klizećim korakom koji je šetnju po Mesecu činio tako nalik na podvodno kretanje. Drugi su ispadali i upadali u službene tunele, zastajali da gledaju kako zebe prave kovite i lete, usmerene ka lejama krastavaca. Na buvljoj pijaci na središnjem nivou, gde su kapitalisti iz hobija i u slobodno vreme rasprodavali fabričke sisteme, travnate korpe, pritiskivače za papir od narandžastog stakla, kurseve postinterpretacionog plesa i meme-analize elizabetanske poezije, šatori su predstavljali vašar gizdave svile, tirkiza, grimiza i akvamarina. "Ja mislim da je lep. Možda malo prenaseljen, ali to je estetika prvih naseljenika."

"Liči na trgovački centar, ali ne mislim na to. Meni..." tražio je reči. "Meni... smeta mi ono što mi radimo ovde. Mislim, raskopavamo ga, razbacujemo đubre, paramo planine, a zašto?"

"Zbog novca", reče Anja. "Potrošna dobra, sirovine, budućnost za našu decu. Šta tu nije u redu?""Mi ne pravimo budućnost, mi pravimo oružje.""Pa na Mesecu nema čak ni pištolja. Ovo je međukorporacijska zona razvoja. Ovde je oružje

zabranjeno.""Ti znaš na šta mislim. Svi ti trupovi bombardera, detonatorski sistemi i kućišta raketa koji se ovde

grade i šalju na nisku orbitu Zemlje. Ne pretvarajmo se da ne znamo čemu oni služe.""Pa?" slatkasto reče Anja. "Mi živimo u stvarnom svetu, niko od nas nije toliko naivan da veruje da

moguće imati vlade bez vojski. Zašto je gore ako se te stvari grade ovde umesto bilo gde drugde?""Mene boli ona kratkovida, egocentrična pohlepa u onome što radimo! Jesi li u poslednje vreme

izvirila na površinu i videla kako je razrovana, rasporena i šta je sve po njoj razbacano? Još ima mesta gde možeš da baciš pogled na sirovu lepotu nepromenjenu još od dana kada su se naši preci ljuljali na drveću. Ali mi bacamo đubre po njima. Za pokolenje, najviše dve, Mesec neće biti ništa lepši od nekog drugog đubrišta."

"Ti si video šta je manufaktura vezana za Zemlju učinila od okoline", reče Anja. "Njeno sklanjanje sa planete je dobra stvar, je l' tako?"

"Da, ali Mesec...""Čak ni nema ekosferu. Ovde nema ničega što bi se moglo povrediti."Zurili su jedno u drugo. Konačno, Hiro reče: "Ne želeim da razgovaram o tome", i mrzovoljno

podiže karte.

Pet ili šest ruku kasnije, jedna žena doluta i bubnu na travu pored Krišninih nogu. Senka na očima bila joj je živ elektični grimiz, a luckast osmeh goreo joj je na licu. "Ej, ćao", reče Krišna. "Je l' svi znate Sali Čang? Ona je, kao i ja, deo istraživačkog tima Centra za samoreprodukujuće tehnologije."

Ostali klimnuše. Ginter reče: "Ginter Vajl. Manuelni radnik Generacije pet."Zakikotala se.Ginter je namignuo. "Izgleda da si raspoložena." Kucnuo je zglobovima prstiju po špilu. "Pratim.""Na psiliju sam", reče ona."Jednu kartu.""Psilocibinu?" upita Ginter. "Mene bi zanimalo tako nešto. Uzgajaš li ga ili mikrofabrikuješ? Ja

imam par fabrika u sobi; možda bih mogao da preusmerim neku od njih ako bi htela da mi odobriš korišćenje softvera?"

Sali Čang odmahnu glavom i nemoćno se nasmeja. Suze su joj tekle niz obraze."Pa, kad se skineš, možemo o tome da porazgovaramo." Ginter zaviri u svoje karte. "Ovo bi bila

super ruka da igramo šah.""Niko ne igra šah", prezrivo reče Hiro. "To je igra za kompjutere."Ginter pokupi talon sa dva para. Promešao je, Krišna je odbio da seče i on poče da deli karte. "I tako,

ova luda Ruskinja..."Niodkuda, Čangova zaurla. Od mahnitih napada smeha presamitila se unazad, a zatim ponovo

nagnula napred. Sa oduševljenjem usled otkrića koje joj je igralo u očima, uperila je prst pravo u Gintera. "Ti si robot!" viknu ona.

"Izvini?"

6

Page 7: SF Antologija 94

"Ti si običan robot", ponovila je. "Ti si mašina, automat. Pogledaj se! Samo odgovaraš na podsticaje. Uopšte nemaš slobodnu volju. Tamo nema ničega. Ne možeš da izvedeš nijedan originalan čin da sebi spaseš život."

"A je li?" Ginter se osvrnu onaokolo, tražeći nadahnuće. Dečačić - mogao bi to biti Pjotr Nahfiz, iako je to odavde teško reći - nalazio se pored vode i hranio šarane mrvicama hlepčića od morskih račića. "Šta misliš da te bacim u jezero? To bi bio originalan čin?"

Smejući se, ona odmahnu glavom. "Tipično ponašanje primata. Na primećenu opasnost reaguje se pokazivanjem tobožnje agresije."

Ginter se nasmejao."A onda, kada to ne upali, primat se povlači u pokazivanje pokornosti. Smirivanja. Majmun

demonstrira ovu bezazlenost... kapiraš?""Hej, ovo uopšte nije smešno", upozoravajuće reče Ginter. "U stvari, prilično je uvredljivo.""Pa se vraća na pokazivanje agresije."Ginter uzdahnu i podiže obe ruke uvis."Kako treba da reagujem? Prema tebi, sve što kažem ili

uradim potpuno je pogrešno.""Ponovo pokornost. Napred-nazad, napred-nazad od agresije do pokornosti i opet nazad." Pravila je

pokrete rukom kao da je ova klio. "Baš kao mala mašina... kapiraš? Sve je to automatsko ponašanje.""'Ej, Kriš... ti si ovde neurobioštasiveć, je l' tako? Reci neku lepu reč za mene. Izvuci me iz ovog

razgovora."Krišna je pocrveneo. Izbegavao je da se sretne s Ginterovim očima. "Znaš, gospođa Čang vrlo visoko

kotira u Centru. Nad bilo čim što ona misli o razmišljanju vredi se zamisliti." Žena ga je posmatrala požudno, blistavih očiju, suženih zenica. "Međutim, mislim da ona možda smatra da svi mi samo, u suštini, jezdimo kroz život. Kao da nas vodi autopilot. Ne samo tebe, već sve nas." Obratio se pravo njoj. "Je l' tako?"

"Ne, ne, ne, ne." Odmahivala je glavom. "Baš njega.""Dižem ruke." Ginter je spustio karte i legao na leđa na granitnu ploču da bi kroz staklo krova mogao

da gleda Zemlju koja je ušla u fazu smanjivanja. Kada je sklopio oči, mogao je da vidi skakač Izmailove kako se podiže. Bio je to štur uređaj, malo više od platforme sa stolicom iznad skupine od četiri boce otpadnog gasa kao pogonskog goriva i kompleta inteligentnih nogu. Video ga je kako uzleće dok je eksplozija cvetala - nakratko je izgledalo kao da lebdi visoko iznad kratera kao soko na vrhu termale. Prekrštenih ruku, prilika obučena u crveno sedela je i posmatrala, delujući nekako neljudski mirno. U odraženom svetlu, gorela je žarko kao zvezda. Na jedan užasan način, bila je predivna.

Sali Čang obgrlila je kolena i stala da se ljulja napred-nazad. Smejala se i smejala.

Bet Hamilton bila je opremljena za teleprisustvo. Uključila je jedno sočivo u trenutku kada je Ginter ušao u kancelariju, ali je nastavila da pokreće ruke i noge. Snoliki, mali, avetinjski pokreti koji će biti primljeni i uvećani u nekoj fabrici negde iza obzorja. "Opet kasniš", reče ona, bez nekog posebnog naglaska.

Većina ljudi osetila bi bar žalac stvarnosne bolesti prilikom istovremenog kontakta sa dve različite okoline. Hamiltonova je pripadala onim retkim pojedinacima koji su mogli da podele svoju svest između dve razdvojene stvarnosti, a da ne izgube delotvornost ni u jednoj. "Zvala sam te da razmotrimo tvoju budućnost u Generaciji pet. Konkretno, da razmotrimo mogućnost da budeš prebačen da drugo postrojenje."

"Misliš, Zemaljsku Stranu.""Vidiš?" reče Hamiltonova. "I nisi tako glup kao što se praviš." Ponovo je isključila sočivo, stala

sasvim mirno, a zatim podigla ruku u metalnoj rukavici i prošla kroz složen niz pokreta prstiju. "Pa?""Šta pa?""Tokio, Berlin, Buenos Aires... da li nešto od toga magično deluje na tebe? Šta je s Torontom? Pravi

potez sada mogao bi da bude veliki uzlet u tvojoj karijeri.""Ja želim samo da ostanem ovde, obavljam svoj posao i podižem platu", pažljivo reče Ginter. "Ja ne

jurim priliku za unapređenje, ili veliku povišicu, ili neki lateral za uspon u karijeri. Ja sam srećan tu gde jesam."

"Sasvim sigurno to na smešan način pokazuješ." Hamiltonova je isključila rukavice i oslobodila šake. Počešala je nos. S jedne strane nalazio se njen radni sto, uglačana kocka crnog granita. PC se nalazio tamo, pored grančica kristala bakra. Na njenu pomisao, on je preneo glas Izmailove na Ginterov čip.

7

Page 8: SF Antologija 94

"Sa najdubljim žaljenjem moram da vas upozorim na neprofesionalno ponašanje jednog člana vašeg osoblja", počeo je. Slušajući pritužbe, Ginter je osetio potpuno neočekivan ubod žalosti, pa čak i ljutnje što se Izmailova drznula da ga tako ocrni. Pažljivo je izbegao da to pokaže.

"Neodgovoran, neposlušan, nehajan i lošeg vladanja." Tobože se iskezio. "Izgleda da joj se ne sviđam." Hamiltonova je ćutala. "Ali ovo nije dovoljno da..." Izdao ga je glas. "Ili jeste."

"U normalnim okolnostima, Vajle, bilo bi. Šefica rasturača nije 'samo tehno na platnom spisku', kao što si se ti tako zanimljivo izrazio; ove vladine licence nije tako lako dobiti. A iako toga možda nisi svestan, tvoje ocene delotvornosti vrlo su niske. Puno potencijala, malo izvršenja do kraja. Međutim, srećom po tebe, ova Izmailova ponizila je Dona Sakaija i on nam je stao do znanja da nismo pod nekim naročitim pritiskom da joj udovoljimo."

"Izmailova je ponizila Sakaija?"Hamiltonova je netremice gledala u njega. "Vajle, znaš, ti si zaboravan."Onda se setio tirade Izmailove o nuklearnoj energiji. "Jeste, tako je. Shvatio sam.""Dakle, možeš da biraš. Mogu da napišem ukor, koji će otići u tvoj stalni dosje, zajedno sa pritužbom

Izmailove. Ili ćeš da sedneš na lateral za Zemljasku Stranu, a ja ću da se postaram da ove sitnice ne uđu u korporacijski sistem."

To i nije bio neki izbor. Ali on je to stoički primio. "U tom slučaju, izgleda da ćeš me i dalje imati na grbači."

"Još malo, Vajel. Još malo."

Sledeća dva dana proveo je na površini. Prvog dana opet je prevozio šipke goriva do Četerdžija C. Ovoga puta držao se puta i reaktor je snabdeven gorivom tačno po planu. Drugog dana otišao je sve do Triesnekera da pokupi neke stare šipke koje su bile privremeno uskladištene već šest meseci dok su se Ker-Makgijevi ljudi raspravljali da li da ih reprocesiraju ili bace. Za njega to nije bio loš posao, jer iako je ciklus Sunčevih pega bio u silaznoj fazi, na snazi je bilo površinsko upozorenje i on je dobijao dodatak za povećan rizik.

Kada je stigao tamo, teh predstavnik teleprisustvovao se odnekud iz Francuske da mu kaže da zaboravi na to. Bio je još jedan sastanak i odluka je još jednom odložena. Krenuo je nazad u Samostalnost uz zvuke 'a kapela' verzije Opere za tri groša u glavi. Zvučala je strašno sladunjavo i pištavo za njegov ukus, ali to je bilo ono što su slušali gore kod kuće.

Petnaest kilometara kasnije, UV-metar na ploči je skočio.Ginter je pružio ruku i prstom lupnuo metar. Nije odgovorio. Dok mu se jeza pela uz vrat, bacio je

pogled gore na krov kabine i prošaptao: "Oh, ne.""Služba prognoze zračenja upravo je pojačala status površinskog upozorenja na Najdrastičnije",

hladno reče kamion. "Ovo se čini zbog nepredviđene oluje protuberanci i odmah stupa na snagu. Svi koji se trenutno nalaze na površini neka što hitnije nađu sklonište. Ponavljam: odmah nađite sklonište."

"Ja sam osamdeset kilometara od..."Kamion je usporio i stao. "Pošto ova jedinica nije oklopljena, preterano nepredviđeno zračenje može

da prouzrokuje njen kvar. Da bi se osigurao bezbedan rad ovog vozila, sve kontrole biće zamrznute u manuelnom modu, a ova jedinica sad će se isključiti."

Sa prestankom zaštitnih funkcija vozila, Ginterova glava napunila se preklapajućim glasovima. Statički šum provlačio se kroz njih i činio besmislenim ono što su pokušavali da kažu: **drastič***ije-Ponavljam: Po***insko**oz**enje je pov***no na Naj***stič*i**. S** jedini** i pers****treba d****ah nađu sklon***e. Maksim***a i****eno** ****eset min**a. ***ite sk***šte o**ah. Ovo j* sni*** Sl***e prog*oze ***čenja. ***g ne***i**ne protuber***, st**us je podignu***a Najdr***e! Odve *et. Upra****u izd**i Na***ast***ije up**or**e***njaj se ***ovr*ine, proklet b****uješ li? Nađi skl***šte. Ne poku**aj *a**e vratiš u Samos- talnost. ***v **e te sp*žiti. Sl**j,*i**red mest***de se sad n**a**{ *** tr* fab***e. Sluša****i ti****nu? Vajskopf A*is**on, Ni*** i Luna**M***ofa****l. Vajl! ^***{ li m***jl, je si l* tu? Ha*de, bla***ože, da***i **zu, **ko, Sabra, **ng - dov**ite sv****uzice ovamo. N**u ja ****udem kr**a što s*** st***da u****e ***tlo. *ajde vr**ajte se od**h! Sv***edom! Je****neko zn***e je Miha*** 'Ajde, *Miša, ne s**di *e. Poč*** n** svoj** glasom, ***eš? Z***o Ez

"Bet! Najbliže sklonište je nazad u Vajskopfu - to je pola sata punom brzinom, a dobio sam upozorenje na dvadeset minuta. Reci mi šta da radim!"

8

Page 9: SF Antologija 94

Ali prva susnežica teških čestica stala je da pada tako jako da se više ništa nije moglo razabrati. Jedna ruka, očigledno njegova, odlebdela je napred i usključila radio-relej. Glas u glavi mu je zamro.

Pucketanje statičkog šuma se nastavljalo. Kamion je nepomično stajao, pola sata ni od čega, a nevidljiva smrt cvrčala je i praštala sa krova kabine. Stavio je šlem i rukavice, dvaput proverio njihove zaptivke i otkvačio vrata.

Otvorila su se uz tresak. Stranice uputstva za upotrebu odletele su, a rukavica se veselo otkotrljala preko površine, jureći ružičaste ukrasne kockice koju mu je Euridicija poklonila te poslednje noći u Švedskoj. Šaka pšeničnih biskvita iz jedne otvorene konzerve na ploči pretvorila se u prah i nestala, vodeći za sobom i konzervu. Eksplozivna dekompresija. Zaboravio je da obori pritisak. Ginter se sledio od obeshrabrujućeg saznanja da je mogao da načini tako elementarnu - tako opasnu - grešku.

A onda je i on bio na površini, zabačene glave, zagledan u Sunce. Bilo se žarilo od pega i jedne ogromne i nepredviđene protuberance.

Umreću, pomisli on.U jednom dugom, parališućem trenu, osetio je jezovitu sigurnost te pomisli. Umreće. Znao je to

zasigurno, znao to pouzdanije nego što je ikada išta znao.U svom umu, mogao je da vidi kako Smrt preleće preko lunarne ravnice prema njemu. Smrt je bila

bezoblični crni zid koji se pužao u beskonačnost u svim pravcima. Sekao je Vaseljenu nadvoje. Na ovoj strani bio je život, toplota, krateri i cveće, snovi, rudarski roboti, misao, sve što je Ginter poznavao ili mogao da zamisli. Na drugoj strani... nešto? Ništa? Zid nije ništa nagoveštavao. Bio je nečitljiv, zagonetan, apsolutan. Ali plovio je prema njemu. Sad je bio tako blizu da je mogao da posegne i dodirne ga. Uskoro će stići. Ginter će proći kroz njega i onda će saznati.

Trgnuo se i oslobodio te pomisli, a zatim skočio prema kabini. Uzverao se uz njen bok. Primopredajni čip je šuštao, zvečao i pucketao, ali on je ipak istrgao magnetne pojaseve kojima je Zigfrid bio pričvršćen, zgrabio kalem i kontrolnu ploču, i skočio preko ivice.

Doskočio je nespretno, pao na kolena i otkotrljao se pod prikolicu. Oko šipki goriva bilo je omotano dovoljno zaštite da zaustavi bilo koju količinu teškog zračenja - bez obzira na to odakle poticalo. Zaštitiće ga i od Sunca i od njegovog tovara. Primopredajni čip mu je zaćutao, a on je osetio kako mu se vilica opušta od napetosti koja ga je stiskala.

Bezbedan.Ispod prikolice bilo je mračno i imao je vremena da razmisli. Čak i da prebaci povratno disanje na

maksimum i isključi sve periferalije na odelu, ne bi imao dovoljno kiseonika da presedi oluju. Pa, dobro. Moraće da nađe zaklon. Vajskopf je bio najbliži, samo petnaest kilometara udaljen, a u G5 postrojenju za montažu nalazilo se sklonište. To će mu biti cilj.

Pipajući, našao je noseće čelične podupirače i iskoristio Zigfridove magnetne pojaseve da se prikači na donju stranu prikolice. Bio je to nezgrapan, mučan posao, ali na kraju uspeo je da ostane da visi licem prema putu. Prstima je prebirao po kontrolama hodača i uspravio Zigfrida u sedeći položaj.

Dvanaest tegobnih minuta kasnije, najzad je uspeo da spusti Zigfrida s krova neozleđenog. U unutrašnjosti kabine nije bilo predviđeno da stane ništa ni upola te veličine. Da bi ubacio hodača unutra prvo je morao da iseče vrata, a onda da istrgne stolicu iz kabine. Odbacio je obe stvari pored puta i ugurao Zigfrida unutra. Hodač se dvaput previo, preoblikujući se, ponovo preoblikujući, i konačno uspeo da se nagura u raspoloživi prostor. Nežno, pažljivo, Zigfrid je preuzeo upravljanje i ubacio u prvu.

Uz mukli udarac, kamion se pokrenuo.Bio je to đavolski put. Kamion, ionako spor, valjao se putem kao tvrdoglava svinja. Zigfridov optički

aparat bio je nagnut nad upravljačke uređaje i nije mogao da se podigne, a da se ne trgnu i oslobode hodačeve ruke. Nije mogao da pogleda napred, a da pre toga ne zaustavi kamion.

Upravljao je, gledajući kako put prolazi ispod njega. Grubo, mogao je da usmerava kamion po znacima koji su promicali pored. Kad god bi odlutao od tragova, Zigfridovim ručnim kontrolama okretao bi kamion nazad, tako da je polako plutao s jedne na drugu stranu, putujući u cik-cak.

Dok su senke treskale i odskakale, put je tekao ka Ginteru opasno jednolično. Tresao se i drmusao u svom improvizovanom povoju. Posle nekog vremena, počeo je da ga boli vrat od naprezanja da drži glavu povijenu nagore ne bi li gledao kako zaslepljujući put nestaje u senci ispod prednje osovine, a oči su ga probadale od mileće ponovljivosti onoga u šta su gledale.

9

Page 10: SF Antologija 94

Kamion je podizao prašinu, a najmanje čestice nosile su dovoljno statičkog naboja da se priljube za njegovo odelo. U nepravilnim razmacima brisao je rukavicom fini, sivi film sa vizira, razmazujući ga u dugačke, majušne pruge.

Počeo je da halucinira. Bili su to blage vizualne prikaze, pravougaone mrlje obojene svetlosti koje su se kretale preko njegovog vidnog polja i nestajale kada bi protresao glavu i čvrsto stisnuo oči, na tren se usredsređujući. Ali svako opuštanje od pritiska gledanja nagonilo ga je da sve duže drži oči zatvorene, a to nije smeo sebi da dozvoli.

Ovo ga je podsetilo na poslednji susret s majkom i na to šta je tada rekla. Da je najgora stvar kad si udovica to što svaki dan život počinje iznova, ništa bolji nego prethodnog dana, bol je još sveža, a odsustvo njenog muža je fizička činjenica koja ne postaje nimalo prihvatljivija. To je kao kad si mrtav, rekla je, jer se ništa ne menja.

Oh, Bože, pomisli on, ovo ne vredi truda. Onda je kamen veličine njegove glave krenuo pravo prema njegovom šlemu. Mahnito je rukama trgnuo kontrole i Zigfrid žestoko zakrenu kamion, tako da je kamen odskočio u stranu i promašio ga. Što je stavilo kraj na te misli.

Signalisao je svom PC-u. Začuo se Saint James' Infirmary. Nije pomoglo.'Ajde, đubre jedno, pomisli on. Možeš ti to. Bolele su ga ruke i ramena, baš kao i leđa, kad već o

tome razmišlja. Da bi stvar bila još perverznija, jedna noga mu se ukočila. Zbog ugla pod kojim je morao da drži glavu da bi posmatrao put, usta su mu gotovo stalno bila otvorena. Posle nekog vremena, drhtavo kretanje upozorilo ga je da mu se barica pljuvačke skupila na krivini zaštitnika za lice. Balavio je. Zatvorio je usta, progutao nazad ispljuvak i nastavio da zuri napred. Minut kasnije otkrio je da to ponovo radi.

Polako, bedno, kretao se ka Vajskopfu.

G5 Vajskopf bilo je tipično postrojenje te vrste: mehurasta kupola za ujednačavanje temperaturnih promena tokom dugog lunarnog dana, mikrotalasna relejna kula u koju se mogli smestiti nadzornik i stotinu poluautonomnih jedinica za obavljanje posla.

Ginter je prešišao pristupni put, zaokrenuo nazad na njega i poveo kamion pravo do boka fabrike. Naveo je Zigfrida da ugasi motor, a onda pustio da kontrolna ploča padne na tle. Prilično duže od minuta naprosto je samo visio tamo, zatvorenih očiju, kušajući kraj kretanja. Onda se oslobodio pojaseva i ispuzao ispod prikolice.

Sa statičkim onomatopejama i rešetanjem u glavi, doteturao se do fabrike.U prigušenom svetlu koje se filtriralo kroz pokrivač kupole, fabrika je bila mutna kao podmorska

kaverna. Svetlo na njegovom šlemu kao da ju je izobličavalo, isto koliko ju je i osvetljavalo. Mašine su se povijale ka središtu tog kruga, nadimajući se kao kad bi ih neko gledao kroz sočivo ribljeg oka. Isključio ga je i sačekao da mu se oči prilagode.

Nešto kasnije, mogao je da vidi montažne robote, vitke kao duhove, kako se kreću nezemaljski skladno. Protuberanca ih je aktivirala. Njihali su se kao morska trava, neznatno neusklađeni između sebe. Podignutih ruku, plesali su u skladu sa slučajnim radio-ulazima.

Na montažnoj traci ležali su ostaci napola napravljenih robota; izgledalo je kao da su odrani i da im je izvađena utroba. Njihovi fini ornamenti bakarnih i srebrnih nerava bili su izloženi pogledu i na njima je nasumično rađeno. Dugačka ruka sa elektičnom varnicom na vrhu zglobno se spustila i naterala metalni torzo da se trgne.

Bili su to, većinom, slepi mehanizmi; moćni uređaji pričvršćeni za pod po logici montažnih puteva. Ali bilo je tu i mobilnih jedinica - nadzornika i majstora za sve - koje su pijano vrludale fabrikom, obnevidele od Sunca.

Iznenadna kretnja navela je Gintera da se okrene tačno na vreme da vidi kako se metalni bušač kotrlja ka njemu, udara ogromnom rukom o pod i pravi rupu odmah pored njegovih nogu. Osetio je udarac preko tabana.

Odskočio je unazad. Mašina ga je pratila; dijamantima obrubljen probojac nervozno je klizio u omotač i iz njega, drhtavih i nežnih kretnji kao kod tek rođenog ždrebeta.

"Lakše, luče", prošapta Ginter. Na drugom kraju fabrike zelene strelice utisnute u zid kratera pokazivale su na gvozdena vrata. Sklonište. Ginter se odmicao od bušača, idući koso prema servisnom prolazu između dva reda mašina koje su se mreškale kao trava na vetru.

Udarna presa kotrljala se napred na svojim točkićima. A onda se, zbunjena poljem pokreta, zaustavila i nesigurno skenirala redove robota. Ginter se sledio.

10

Page 11: SF Antologija 94

Najzad, polako, tromo, metalni bušač se okrenuo.Ginter je potrčao. Statička buka urlala mu je u glavi. Sive senke plivale su između udaljenih mašina,

kao ajkule, ponekad se približavajući, ponekad odmičući. Statički šum postao je glasniji. Širom fabrike, zavarivački lukovi žmirkali su na vrhovima montažera, kao majušne zvezde. Saginjući se, trčeći, izmičući, stigao je do skloništa i ščepao vrata vazušne komore. Čak i kroz rukavicu, mogao je da oseti hladnoću ručice.

Okrenuo ju je.Vazdušna komora bila je mala i okrugla. Provukao se kroz vrata i nagurao u neodgovarajući prostor,

skupljajući se koliko je god mogao. Naglim trzajem zatvorio je vrat.Mrak.Ponovo je uključio svetiljku na šlemu. Odbijeno bleštavo svetlo pogodilo ga je u oči, suviše jako za

tako skučen prostor. Povijen, sa bradom na kolenima, u zaokruženom prostoru komore, osetio je ironično drugarstvo sa Zigfridom u kamionu.

Unutrašnje kontrole komore bile su jednostavne da jednostavnije ne mogu biti. Vrata su se otvarala ka unutra, tako da ih je vazdušni pritisak držao u zatvorenom položaju. Postojala je potezna šipka koja je, kada se povuče, puštala kiseonik u vazdušnu komoru. Kada bi se pritisak izjednačio, unutrašnja vrata lako su se otvarala. Potegao je šipku.

Pod se zatresao kad je nešto teško promaklo.

Sklonište je bilo malo, jedva dovoljno da u njega stane poljski krevet, hemijski toalet i aparat za disanje sa dodatnim rezervoarima kiseonika. Jedan jedini plafonski uređaj obezbeđivao je i svetlost i toplotu. Od ostalih pogodnosti, nalazilo se tu još ćebe. Za zabavu, postojala su džepna izdanja Biblije i Kurana; tu su ih ostavila sada neverovatno daleka misionarska društva. Čak i u praznom skloništu nije bilo puno prostora.

Ali ono nije bilo prazno.Jedna žena, namrštena, uzmicala je i podignutom rukom zaklanjala se od njegove svetiljke na šlemu.

"Ugasi to", rekla je.Poslušao je. U blagoj svetlosti koja je usledila, video je: potpuno belu frizuru sa zaravnjenim vrhom,

ružičastu kožu lobanje koja se providela sa strane. Visoke jagodice. Neznatno podignute očne kapke, nalik na krila, pažljivo oblikovanom senkom na očima. Tamne usne, puna usta. Morao je da se divi ličnosti koja je tako brižljivo šminkala lice da bi ga posle sakrila ispod šlema. Onda je ugledao crveno-narandžasto odelo Studio Volga.

Bila je to Izmailova.Da bi prikrio nelagodnost, usporio je sa skidanjem rukavica i šlema. Izmailova je pomerila svoj šlem

sa kreveta da napravi mesta i on sede pored nje. Pružajući ruku, on kruto reče: "Već smo se sreli. Ja se zovem..."

"Znam. Piše ti na odelu.""A, da. Tako je."Protekao je neprijatno dug trenutak, tokom koga su oboje ćutali. Najzad, Izmailova pročisti grlo i

žustro reče: "Ovo je smešno. Ne postoji nijedan razlog zbog..."KLANG.Glave su im se jednovremeno trgnule prema vratima. Zvuk je bio oštar, bučan, metalan. Ginter naglo

navuče šlem i dohvati rukavice. Izmailova, takođe se oblačeći što je brže mogla, napeto, ispod glasa, reče u primopredajni čip: "Šta je to?"

Metodično zatvarajući jednu po jednu patent-bravu na zglobu ruke, Ginter odvrati: "Mislim da je to bušač metala." A onda, budući da je šlem prigušio njegove reči, ponovio ih je preko čipa.

KLANG. Ovaj drugi put, očekivali su zvuk. Sada nije bilo sumnje. Nešto je pokušavalo da slomi spoljna vrata vazdušne komore.

"Šta?""Možda neka vrsta čekića, ili kovački uređaj. Budi srećna da nije laserski bušač." Podigao je ruke

ispred sebe. "Izvrši mi bezbednosnu proveru."Okrenula mu je zglobove na jednu stranu, nazad, uzela mu šlem u ruke i cimnula ga u stranu da

proveri zaptivanje. "Prošao si." Ispružila je svoje zglobove. "Ali šta to pokušava?"

11

Page 12: SF Antologija 94

Rukavice su joj savršeno zaptivale. Jedna spona na šlemu radila je malo na tome, premda ne previše, da naruši celovitost. Slegnuo je ramenima. "Zbunjen je - ko zna šta radi. Možda čak pokušava da popravi oslabelu šarku."

KLANG."Pokušava da uđe unutra!""Da, i to je moguće."Glas Izmailove neznadno se povisio: "Ali čak i da je dobio pogršenu naredbu, nemoguće je da

postoji bilo kakav program u njegovoj memoriji koji bi ga naveo da to čini. Kako slučajni ulaz može da ga nagna da ovako postupa."

"On ne radi na taj način. Ti razmišljaš o robotici kakva je bila kad si ti bila dete. Ovi uređaji su poslednja reč tehnike. Oni ne manipulišu uputstvima, oni manipulišu konceptima. To ih, znaš, čini fleksibilnijim. Ne moraš da im programiraš svaki mogući korak kada želiš da urade nešto novo. Samo im zadaš cilj..."

KLANG."...na primer, razmontiraj rotacionu bušilicu. Ona ima banku dostupnih veština, kao što su: sečenje,

otkivanje i gruba manipulacija - koje zatim spaja u različite konfiguracije sve dok ne nađe put koji će je odvesti do cilja." Sad je pričao samo da bi nešto pričao, pričao da se suzrdrži od panike. "Što u normalnim okolnostima fino radi. Ali kad se neka od ovih stvari pokvari, ona to čini na pojmovnom nivou. Kapiraš? Pa je..." "Pa je ona odlučila da smo mi rotacione bušilice koje treba demontirati."

"Ovaj... aha."KLANG."Pa šta ćemo kad uđe unutra?" Oboje su nehotično ustali i stali licem prema vratima. Nije bilo puno

mesta, a i to malo oni su ispunjavali. Ginter je bio naglašeno svestan da tu nema dovoljno prostora ni za borbu ni za bekstvo.

"Ne znam šta ćeš ti", reče on, "ali ja ću tog drkadžiju da puknem u glavu toaletom."Okrenula se i pogledala ga.KLA... zvuk je bio prećen napola šištavom eksplozijom. Nagla, potpuna tišina. "Probio je spoljna

vrata", bezizražajno reče Ginter.Čekali su.Mnogo kasnije, Izmailova reče: "Da li je moguće da je otišao?""Ne znam." Ginter je otkopčao spone na svom šlemu, skinuo ga, kleknuo i priljubio uho na pod.

Kamen je bio gotovo bolno hladan. "Možda ga je eksplozija uništila." Mogao je da čuje slabe vibracije montažera i teže tutnjanje mašina koje su švrljale po podu fabrike. Ništa od toga nije zvučalo blizu. U sebi, izbrojao je do sto. Ništa. Ponovo je izbrojao.

Najzad se uspravio. "Nema ga."Oboje su seli. Izmailova je skinula šlem, a Ginter je nespretno počeo da oslobađa rukavice. Petljao je

oko kopči. "Vidi me." Drhtavo se nasmejao. "Sav sam se smotao. Ne mogu ni ovo da uradim, toliko sam nervozan."

"Daj da ti pomognem." Izmailova je podigla kopče i povukla rukavicu. Skinula se. "Daj drugu ruku."A onda, nekako, stali su da skidaju odelo jedno drugom, cimajući kopče, oslobađajući zaptivke.

Počeli su polako, ali su ubrzavali sa svakim otkopčanim delom, da bi na kraju cimali i vukli mahnito žurno. Ginter je otvorio prednjicu odela Izmailove i otkrio crveni svileni kamisol. Zavukao je ruke ispod njega i gurnuo tkaninu naviše preko njenih grudiju. Bradavice su joj bile tvrde. Pustio je da joj dojke ispune njegove šake i stisnuo.

Izmailova je ispustila dubok, jecav zvuk iz dubine grla. Otvorila je Ginterovo odelo, svukla njegov donji deo i zavukla ruku unutra da ga ščepa za kurac. Već mu se bio digao. Izvukla ga je i nestrpljivo gurnula Gintera na krevet. Onda je klekla iznad njega i uvela ga u sebe.

Usta su joj se spojila s njegovim, topla i vlažna.Napola u odelu, a napola van njega, vodili su ljubav. Ginter je uspeo da oslobodi jednu ruku i

zavukao ju je u odelo Izmailove da bi prevlačio njome preko njenih dugačkih leđa i duž potiljka. Kratke dlačice njene nakostrešene kose golicale su mu dlan.

Grubo je jahala po njemu; telo joj je bilo sklisko od znoja. "Svršvaš li?" promrmljala je. "Svršavaš li? Reci mi kad ćeš da svršiš." Grizla ga je za rame, sa strane vrata, po bradi, donjoj usni. Nokte mu je zarivala u meso.

12

Page 13: SF Antologija 94

"Sad", prošapta on. Moguće da je samo rekao ispod glasa, a da je ona to pokupila preko primopredajnog čipa. Ali onda ga je stisnula čvršće nego ikada, kao da pokušava da mu slomi rebra i celo telo protresao joj je orgazam. Onda je i on svršio, stišavajući njenu strast u spirali beznađa, ekstaze i oslobađanja.

Bilo je to bolje nego bilo šta što je ranije doživeo.Posle, konačno su se oslobodili svojih odela. Odbacili su i izgurali stvari sa kreveta. Ginter je

izvukao ćebe ispod njih i uz pomoć Izmailove obavio ga oko njih oboje. Ležali su zajedno, opušteni, i ćutali.Neko vreme slušao je kako ona diše. Zvuk je bio blag. Kada je okrenula lice prema njemu, mogao je

da ga oseti; toplo, slabašno golicanje na početku grla. Njen miris prožeo je prostoriju. Ovog stranca pored njega.

Ginter je osećao iscrpljenost, toplinu, ugodnost. "Koliko si dugo ovde?" upita on. "Mislim, ne ovde u skloništu, već..."

"Pet dana.""Tako malo." Nasmešio se. "Dobro došla na Mesec, Izmailova.""Ekatarina", pospano reče ona. "Zovi me Ekatarina."

Vičući, vinuli su se u visine i na jug, preko Heršela. Ptolemejev put savijao je i vijugao ispod njih, nestajući sa vidika i uvek se iznova vraćajući. "Ovo je super!" kreštao je Hiro. "Ovo je... trebalo je pre godinu dana da te nagovorim da me izvedeš ovamo."

Ginter je proverio kurs i samnjio gas, tonući ka istoku. Ostala dva skakača, robujući njegovom, sledila su ga u zbijenoj formaciji. Dva dana prošlo je od oluje protuberanci i Ginter, još na obaveznom oporavku, obećao je da će odvesti prijatelje u brda čim se ukine površinsko upozorenje.

"Stižemo na cilj. Bolje triput proverite sigurnosne pojaseve. Dobro ti je tamo iza, Kriše?""Sasvim udobno, da."Onda su se spustili na sletalište kompanije Kipući zaliv.Hiro se drugi spustio, a prvi izišao na površinu. Skakutao je naokolo kao koli pušten s uzice, jurio

uzbrdo i nizbrdo, tragao za boljim vidikovcima. "Ne mogu da verujem da sam ovde! Radim ovo svaki dan, ali znate šta? Ovo je zapravo prvi put da sam zaista napolju. Mislim, fizički."

"Pazi gde gaziš", upozorio ga je Ginter. "Ovo nije kao teleprisustvo - ako slomiš nogu, Krišna i ja ćemo morati da te izvučemo."

"Verujem ti. Čoveče, svako koga uhvati oluja, a ko završi tucajući...""Hej, pazi šta govoriš. U redu?""Svi su čuli priču. Mislim, svi smo mislili da si mrtav, a onda su vas našli kako spavate. Sto godina

će se o tome pričati." Hiro se praktično gušio od smeha. "Ti si legenda!""Pusti to." Da bi promenio temu, Ginter reče: "Ne mogu da verujem da želite da fotografišete ovaj

haos." Operacija Kipući zaliv bila je površinsko rudarenje. Buldožeri-roboti skidali su regolit i ubacivali ga u prerađivačko postrojenje koje je počivalo na ogromnim konzolama. Tragali su ovde za torijumom, a proizvedena količina bila je dovoljno mala da se mogla prenositi skakačem do rasplodnog reaktora. Nije bilo potrebe za šinskim topom, a jalovina je gomilana u veštačke planine u blizini fabrike.

"Ne budu smešan." Hiro razmahnu rukom prema jugu, ka Ptolemeju. "Tamo!" Zid kratera bio je osunčan, dok su najniži delovi okolnog tla još bili u senci. Činilo se kao da se blagi nagibi visoko uzdižu; sam krater bio je katedrala, blistavo bela.

"Gde ti je aparat?" upita Krišna."Nije mi potreban. Naprosto beležim podatke u šlem.""Nije mi baš najjasniji ovaj tvoj projekat mozaika", reče Ginter. "Objasni mi još jednom kako bi to

trebalo da radi.""Anja se toga setila. Ona je iznajmila montažer da iseče heksagonalne podne pločice - crne, bele i u

četrnaest međunijansi sivog. Ja obezbeđujem slike. Izabraćemo onu koja nam se najviše sviđa, skenirati je crno-belo, raslojiti je da bismo dobili vrednosti intenziteta, a zatim pustiti montažer da položi pod, tako da svaka pločica predstavlja jedan piksel. Izgledaće super - dođi sutra da vidiš."

"Aha, doći ću."Čavrljajući kao veverica, Hiro ih je poveo od ivice rudnika. Krenuli su na zapad, preko kosine.

13

Page 14: SF Antologija 94

Krišnin glas dopro je do Gintera preko primopredajnog čipa. Bio je to stari trik. Čipovi imaju efektivni prenosni prečnik od petnaest jardi - ako si dovoljno blizu, možeš da isključiš radio i razgovaraš čip u čip. "Izgleda da imaš problema, prijatelju."

Oslušno je da li je tu i drugi noseći ton, ali ništa nije čuo. Hiro je bio van dometa. "Izmailova. Izgleda..."

"...da si se zaljubio u nju.""Otkud znaš?"Razmaknuto su se poređali po kosini koja se uzdizala; Hiro je bio na čelu. Neko vreme niko nije

govorio. Bilo je u nečeg smirenog, poverljivog u toj podeljenoj tišini, nalik na anonimni mir ispovedaonice. "Molim te, nemoj ovo pogrešno da shvatiš", reče Krišna.

"Šta da pogrešno shvatim?""Gintere, ako uzmeš dve seksualno kompatibilne osobe, smestiš ih jednu uz drugu, izoluješ i navedeš

da se useru od straha, one će se zaljubiti. To je neminovno. To je mehanizam opstanka, nešto što je usađeno u tvoje osnovno ustrojstvo mnogo pre nego što si rođen. Kada milijarde godina evolucije kažu da je došlo vreme za vezivanje, tvoj mozak nema puno izbora nego da posluša."

"Hej, dođite ovamo!" viknu Hiro preko radija. "Ovo morate da vidite.""Dolazimo", reče Ginter. A onda, dodade preko čipa: "Praviš od mene jednu od onih mašina Sali

Čang.""Na neki način, mi i jesmo mašine. To nije tako loše. Osećamo žeđ kada nam je potrebna voda,

adrenalin se upumpava u krv kada nam je potreban dodatni priliv agresivne energije. Ne možeš da se boriš protiv svoje prirode. Zašto bi?"

"Da, ali...""Zar nije ovo divno?" Hiro se verao preko kamenjara. "Pruža se sve dalje i dalje. A pogledajte tamo

gore!" Podigavši pogled, videli su da je ono uza šta su se peli rasut materijal iz uske pukotine potpuno ispunjene kamenim gromadama. Bile su ogromne, velike kao skakači, a neke od i kao spremišta kiseonika. "Hej, Krišna, mislio sam da te pitam - šta ti to, u stvari, radiš tamo u Centru?"

"Ne mogu da razgovaram o tome.""Ma, daj." Hiro je podigao na rame kamen veličine njegove glave i odbacio ga, kao bacač kugle.

Kamen se polako vinuo naviše i spustio se daleko dole nizbrdo u beloj eksploziji prašine. "Ovde si među prijateljima. Nama možeš da veruješ."

Krišna odmahnu glavom. Sunce mu se odbijalo o vizir. "Ne znate ni šta pitate."Hiro je podigao drugi kamen, veći od prvog. Ginter ga je znao u ovakvom raspoloženju: zloćastog

lica i iskežen. "Tačno to. Nas dvojica nemamo pojma o neurobiologiji. Možeš sledećih deset sati provesti podučavajući nas, a mi i dalje ne bismo mogli dovoljno toga da shvatimo da bismo ugrozili bezdednost." Još jedan prasak prašine.

"Ne razumete. Centar za samoreprodukujuće tehnologije nije smešten ovde bez razloga. Laboratorijski rad mogao bi da se obavlja i tamo, na Zemlji, za samo delić lunarnih troškova. Naši sponzori premestili su ovde projekte zato što su istinski zabrinuti."

"Pa, šta možeš da nam kažeš o tome? Daj nam samo dostupne stvari; vesti za video časopise. Ništa tajno."

"Pa... dobro." Sad je bio red na Krišnu. Podigao je mali kamen, zavrteo ga kao igrač bezbola i bacio. Smanjivao se i nestao u daljini. Beli oblačić podigao se s površine. "Znate Sali Čang? Ona je upravo završila kartiranje neurotransmiterskih funkcija."

Onda je sačekao. Kada Krišna ništa više nije dodao, Hiro sarkastično reče: "Auu.""Detalji, Krišna. Neki od nas ne mogu tako brzo da sagledaju Vaseljenu u zrnu peska kao ti.""Trebalo bi da je očigledno. Mi već gotovo deceniju imamo potpunu genetsku kartu mozga. Sad

tome dodajemo hemijsku kartu Sali Čang, a to je analogno davanju ključeva od bibilioteke. Ne, još bolje od toga. Zamislite da ste ceo život proveli u ogomnoj biblioteci punoj knjiga na jeziku koji ne znate ni da čitate ni da govorite, i da ste upravo pronašli rečnik i čitač slika."

"I šta kažeš? Da ćemo potpuno razumeti kako funkcioniše mozak?""Da ćemo potpuno kontrolisati funkcionisanje mozga. Hemijskom terapijom moći ćemo da

navedemo svakoga da misli ili oseća šta god poželimo. Imaćemo trenutne lekove za sve netraumatske mentalne bolesti. Moći ćemo da fino podešavamo agresiju, strast, kreativnost - podižemo ih, spuštamo, biće

14

Page 15: SF Antologija 94

sve to isto. Sad shvatate zašto se naši sponzori toliko brinu zbog onoga što može proisteći iz ovih istraživanja."

"Ne, ne baš. Svetu treba više razuma", reče Ginter."Slažem se. Ali ko je taj ko će definisati razum. Mnoge vlade smatraju političke disidente plodnim

tlom za mentalno utamničenje. Ovo će otvoriti vrata mozga, dopustiće da se ispituje spolja. Prvi put biće moguće otkriti neispoljenu pobunu. Moći će da se van zakona stave određeni vidovi razmišljanja. Potencijal za zloupotrebu nije beznačajan.

Razmotrite takođe vojne primene. Ovo znanje, povezano sa nekim novim nanooružjem, moglo bi da proizvede fanatični borbeni gas, koji bi vam omogućio da armiju neprijatelja okrenete na sopstveni narod. Ili, još lakše, baciti ih u stanje psihotične mahnitosti i okrenuti ih na same sebe. Gradovi se mogu umiriti proizvođenjem katatonije kod stanovništva. Može se stvoriti druga, interna stvarnost, što bi dopustilo zavojevaču da koristi mase za ropski rad. Mogućnosti su bezgranične."

Varili su ovo u tišini. Najzad, Hiro reče: "Isuse, Krišna, ako je ovo ono što je dostupno, kakve su to, kog vraga, stvari koje morate da krijete?"

"Ne mogu da vam kažem."

Minut kasnije, Hiro je opet odjurcao. U podnožju obižnjeg brda pronašao je veliku kamenu gromadu koja je stajala nagnuta napred na manjem kraju. Obigravao je oko nje i pokušavao da napravi dobar snimak, a da u pozadini ne uhvati sopstvene otiske stopala.

"Pa, u čemu je problem?" reče Krišna preko čipa.Probem je u tome što ne uspevam da se sretnem s njom. Ekatarinom. Ostavljao sam poruke, ali ona

neće da odgovori na njih. A ti znaš kako je to u Samostalnosti - zaista je naporno izbegavati nekoga ko želi da se s tobom sretne. Ali njoj to uspeva."

Krišna je ćutao."Sve što želim da znam jeste - šta se ovde događa?""Ona te izbegava.""Ali zašto? Ja sam se zaljubio, a ona nije; je l' to pokušavaš da mi kažeš? Mislim, je l' u tome štos, ili

šta?""Pošto nisam čuo njenu stranu priče, ne mogu tačno da ti kažem šta ona oseća. Ali mogu da se

kladim da i ona oseća isto što i ti. Razlika je u tome što ti misliš da je to dobra ideja, a ona ne. Tako da te izbegava. Susret bi joj samo još više otežao da vlada svojim osećanjima prema tebi."

"Sranje!"Neočekivan sarkazam dopro je iz Krišninog glasa: "A šta ti hoćeš? Pre minut si se bunio što mislim

da si mašina. Sad si nesrećan što Izmailova misli da nije.""Hej, momci! Dođite ovamo. Otkrio sam sjajno mesto za snimak. Ovo morate da vidite."Okrenuli su se i videli da im Hiro maše s vrha brda. "Mislio sam da odlaziš", progunđao je Ginter.

"Rekao si da ti je dosta Meseca, da odlaziš i da se nikad više nećeš vratiti. Kako to da ti se odjednom toliko digao moral?"

"To je bilo juče! Danas sam pionir, graditelj svetova, osnivač dinastija!""Ovo postaje mučno. Kako od tebe izvući jasan odgovor?"Hiro je visoko odskočio i zauzeo pozu, raširenih ruku i pomalo luckastu. Zateturao se malo prilikom

doskoka. "Anja i ja se venčavamo!"Ginter i Krišna se zagledaše jedan u drugog, prazan vizir u prazan vizir. Nateravši se da ispolji

oduševljenje, on reče: "Hej, sereš? Stvaro! Česti..."Zavijajući vrisak statičkog šuma dopro je niotkuda. Ginter se trgnuo i stišao radio. "Moj glupi radio

je..."Jedan od druge dvojice - zajedno su se kretali, pa nije mogao da ih raspozna iz daljine - upirao je

prstom naviše. Ginter je zabacio glavu da pogleda na Zemlju. U sekundi nije bio svestan šta traži. A onda je video: dijamantska svetla tačka usred noći. Ličila je na malu, svetlu rupu u stvarnosti, negde u kontinentalnoj Aziji. "Šta je to, kog vraga?" upita on.

"Blago, Hiro reče: "Mislim da je to Vladivostok."

Do trenutka kada su u povratku stigli do Sinusa Medii, prvo svetlo je pocrvenelo i izbledelo, a dva druga su se rascvetala. Novinarski operateri na Opservatoriji radili su prekovremeno da spoje izveštaje sa

15

Page 16: SF Antologija 94

velikih novinskih kanala u montažu glasina i strahovanja. Radio je bio pun razgovora o pogocima na Seul i Buenos Aires. Izgledalo je da je to sigurno. Pogoci u Panamu, Irak, Denver i Kairo bili su pod sumnjom. Nevidljiva raketa proletela je nisko iznad Hokaida i bila skrenuta u Japansko more. Švajcarske orbitalne stanice izgubile su nekoliko fabrika usled rasprskavajućih satelita. Nije bilo slaganja po pitanju ko je agresor, a iako su mnoge sumnje navodile na jednu stranu, Tokio je sve pobijao.

Gintera je najviše impresionirao zvučni zapis jednog britanskog video-esejiste koji je rekao da nije važno ko je pucao prvi. 'Koga ćemo okriviti? Južnu alijansu, Tokio, generala Kima ili možda neku tajanstvenu terorističku grupu za koju niko nikad nije čuo? U svetu čija su oružja vezana na mušicu nišana, to pitanje je besmisleno. Kada je prva bomba eksplodirala, ona je aktivirala autonomne programe koji su ispalili ono što je službeno označavano kao 'odmeren odgovor'. Ni sam Goršov to nije mogao da spreči. Njegovi taktički programi izabrali su tri ovonedeljna najverovatnija agresora - od kojih su bar dva sasvim sigurno bila nevina - i lansirali odgovor. Ljudska bića tu nisu imala nikakvog udela.

Ove tri nacije imale se svoje povratne 'odmerene odgovore'. Ishod toga tek počinjemo da saznajemo. Sada ćemo napraviti pauzu od pet dana, tokom kojih će pregovarati sve uključene države. Otkud sve to znamo? Sažeci svih najvećih odbrambenih programa dostupni su na bilo kojoj javnoj mreži podataka. Oni nisu tajna. Otvorenost je ono što najviše zastrašuje u svemu tome.

Imamo pet dana da izbegnemo rat koji bukvalno niko ne želi. Pitanje je, mogu li u pet dana vojne i političke snage preuzeti kontrolu nad sopstvenim odbrambenim programima? Hoće li? Ako se uzme u obzir bol i bes koji je umešan u sve to, tradicionalne mržnje, nacionalšovinizmi i prirodne reakcije onih čiji su voljeni već među mrtvima, mogu li oni na vlasti na vreme prevazići svoju prirodu kako bi se izbegao konačni i potpuni rat? Naše dobro informisane procene kažu - ne. Ne, ne mogu.

Laku noć i nek' nam se Bog smiluje.'Ćutke su leteli ka severu. Čak i kad je radio-prenos prekinut usred reči, niko nije progovorio. Bio je

to kraj sveta i sve što bi rekli postalo bi beznačajno pred tom činjenicom. Naprosto su išli kući.Predeo oko Samostalnosti bio je načičkan grafitima, velikim štampanim slovima ispisanim na

stenama: KARL OPS - AJNDHOVEN '49 i LUIZA MAKTAJ ALBUKERKI NM. Ogromno oko u piramidi. ARSENAL - SVETSKI ŠAMPION U RAGBIJU sa krunom preko toga. KUKURUZNI HLEB. Pi Lambda Fi. GLAVE MOTORA. Div sa toljagom. Spuštajući se iznad njih, Ginter je razmišljao kako se svi oni odnose na mesta i stvari sa onog sveta iznad, da nijedan nije prirođen Mesecu. Ono što je uvek izgledalo besmisleno, sada ga je pogađalo kao neizrecivo tužno.

Sletište za skakače i vakuumsku garažu delila je samo kratka šetnja. Nisu se mučili da zovu minibus.Garaža se sada Ginteru činila čudnovato nepoznata, iako je prošao kroz nju hiljadu puta. Izgledalo ku

je da lebdi u sopstvenoj tajni, kao da je sve sklonjeno i zamenjeno tačno jednakim duplikatima, ali vraćeno različito i nekako neprepoznatljivo. Parkirana vozila bila su koso poređana u redove po tipu unutar obojenih linija. Plafonska svetla napinjala su se da dostignu pod, ali nisu mogla.

"Majku mu, kako je ovo mesto mirno!" Hiroov glas delovao je neprirodno glasno.Bilo je to tačno. Ni u najdubljim krajevima garaže nije se pomicao ni jedan jedini daljinski ili

robotski servisni uređaj. Čak se ni njuškač gubitka pritiska nije pokretao."Mora da je zbog vesti", proimrmlja Ginter. Otkrio je da nije spreman da otvoreno govori o ratu. U

pozadini garaže, pet vazdušnih komora stajalo je u redu. Iznad njih, topla, žuta traka prozora sjala je u steni. U sobi iza, mogao je da vidi nadzornika kako se muva naokolo.

Hiro je mahnuo rukom, a mala prilika unutra nagnula se napred da odmahne. Prišli su najbližoj komori i sačekali.

Ništa se nije dogodilo.Posle nekoliko minuta, odmakli su se od komore da zavire kroz prozor. Nadzornik je još bio tamo i

lagano se kretao. "Hej!" viknu Hiro preko otvorene frekvencije. "Ti gore! Radiš li?"Čovek se nasmešio, klimnuo i odmahnuo."Onda otvori ta prokleta vrata!" Hiro krupnim koracima pođe napred; uz poslednje potvrdno

mahanje nadzornik se nagnuo nad upravljačke uređaje."Ovaj, Hiro", reče Ginter, "nešto nije u redu sa..."Vrata su se otvorila uz eksploziju.Tako su lupila kad su se naglo otvorila, da su napola ispala iz šarki. Vazduh iznutra izleteo je napolje

kao naboj iz topa. U trenu, garaža je bila puna slobodnog alata, delova vakuumskih odela i komadića odeće. Ključ za odvijanje pogodio je Gintera pljoštimice po ruci, zavrteo ga i oborio na pod.

16

Page 17: SF Antologija 94

Šokiran, podigao je pogled. Parčad i delići stvari ostali su da vise u vazduhu jedan dug, nadrealan tren. Onda, kad je vazduh utekao, polako su počeli da poniru dole. Nespretno je ustao, masirajući ruku preko odela. "Hiro, jesi li u redu? Kriše?"

"Oh, moj Bože", reče Krišna.Ginter se naglo okrenuo. Video je da Krišna čuči u senci kamiona s ravnim dnom iznad nečega što

nikako nije mogao da bude Hiro, jer je bilo savijeno na pogrešan način. Prišao je kroz svetlucavu nestvarnost i klekao pored Krišne. Zurio je dole na Hiroovo telo.

Hiro je stajao pravo pred vratima kada ih je nadzornik otvorio, ne izvršivši prethodno dekompresiju unutrašnjeg hodnika. Primio je svu silinu udara. Podigao ga je i tresnuo o bok kamiona, slomivši mu kičmu i razbivši mu vizir na šlemu povratnim udarcem. Mora da je trenutno umro.

"Ko je to tamo?" upita jedna žena.Minibus je ušao u garažu, ali Ginter to nije primetio. Podigao je pogled i na vreme da vidi kako za

njim ulazi drugi, a onda i treći. Ljudi su počeli da mile napolje. Uskoro je dvadesetak njih prilazilo kroz garažu. Razbili su se u dve grupe. Jedna se uputila pravo prema komorama, a manja je krenula ka Ginteru i njegovim prijateljima. Izgledalo je baš kao da je u pitanju vojna operacija. "Ko je to tamo?" ponovila je žena.

Ginter je podigao prijateljevo telo na ruke i ustao. "To je Hiro", reče on bezizražajno. "Hiro."Plutali su napred oprezno, polukrug odela sa praznim vizirima, nalik na kahine. Mogao je da

razabere logoe korporacija. Micubiši. Vestinghaus. Holst orbitalne. Crveno-narandžasto odelo Izmailove bilo je među njima, a i živopisna Modrijanova šara koju nije prepoznao. Žena je ponovo progovorila, napeto, zabrinuto. "Hiro, reci mi kako se osećaš."

Bila je to Bet Hamilton."Nije to Hiro", reče Krišna. "To je Ginter. Ovo je Hiro. Ovo što on nosi. Bili smo u brdima i..." glas

mu se slomio i zbrkao."Jesi li to ti, Krišna?" upita neko. "Ima tu i zrnca sreće. Pošaljite ga napred; trebaće nam kada

uđemo." Neko drugi prebacio je ruku preko Krišninih ramena i odveo ga.Preko radija, jedan jasan glas obratio se nadzorniku. "Dmitrij, jesi li to ti? Signe ovde. Sećaš me se,

zar ne, Dmitrij? Signe Omsted. Ja sam ti prijatelj.""Naravno da te se sećam, Signe. Sećam te se. Kako bih ikada mogao da zaboravim svog prijatelja?

Naravno da se sećam.""Oh, dobro. Tako sam srećan. Slušaj me pažljivo, Dmitrij. Sve je u redu."Ogorčeno, Ginter je prebacio bradom radio na odašiljanje. "Đavola je. Ta budala gore..."Krupan čovek u Vestinghausovom odelu zgrabio je Gintera za povređenu ruku i prodrmao ga.

"Zaveži, pička ti materina!" zarežao je. "Ovo je ozbiljno, budalo jedna. Nemamo vremena da te tetošimo."Hamiltonova se umešala između njih. "Pobogu, Posnere, upravo je video..." Zastala je. "Ja ću da se

pobrinem za njega. Ja ću da ga smirim. Samo nam dajte pola sata. Važi?"Ostali su izmenjali poglede, klimnuli i okrenuli se.Na Ginterovo iznenađenje, Ekatarina mu se obratila preko primopredajnog čipa. "Žao mi je,

Gintere", promrmljala je. Onda je nestala.Još je držao Hiroov leš. Otkrio je da zuri dole u prijateljevo uništeno lice. Meso je bilo puno masnica

i nabubrelo kao prekuvana viršla. Nije mogao da skrene pogled."Hajde." Bet ga je malo gurnula da na pokrene. "Stavi telo nazad na taj pik-ap i povezi nas napolje

do litice."

Na insistiranje Hamiltonove, vozio je Ginter. Otkrio je da pomaže kad je zabavljen nečim. Sa rukama koje su plutale na volanu, netremice je gledao ispred i ne bi li ugledao prečicu do Mauzoleja. Osećao je kao da ga oči grebu i kao da su neljudski suve.

"Napali su nas da nas preduhitre", reče Hamiltonova. "Sabotaža. Tek sad počinjemo da slažemo kockice. Niko nije znao da ste na površini, jer bismo već poslali nekog po vas. Ovde je bio popriličan haos."

Ćutke je vozio, uljuljkan i zaštićen svim tim miljama teškog vakuuma obavijenim oko njega. Mogao je da oseti prisustvo Hiroovog leša u zadnjem delu kamiona, neprestano psihičko probadanje između lopatica. Ali sve dok ne govori, bezbedan je; može da ostane po strani od Vaseljene koja sadrži bol. Bol ga ne može dodirnuti. Čekao je, ali Bet nije dodala ništa onome što je već rekla.

Konačno, on reče: "Sabotaža?"

17

Page 18: SF Antologija 94

"Softversko topljenje u radio-stanici. Eksplozije na svim šinskim topovima. Tri momka iz Mikrospejskraft aplikacija stradala su kada je opalio šinski top Boitsovij Kot. Pretpostavljam da je to bilo neizbežno. Sa svom vojnom industrijom smeštenom ovde gore, ne iznenađuje što je neko hteo da nas izbaci iz igre. Ali to nije sve. Nešto se dogodilo ljudima u Samostalnosti. Nešto zaista grozno. Ja sam bila napolju u Opservatoriji kada se to zbilo. Jedna novinarka pozvala je da vidi da li postoji neki softverski bekap da se ponovo pokrene stanica, a čula je samo neko blebetanje. Lude stvari. Mislim, stvarno lude. Morali smo da isključimo daljinske Opservatorije, jer su operateri bili..." Sada je plakala, blago i nezaustavljivo; prošao je čitav minut pre nego što je ponovo mogla da progovori. "Neka vrsta biološkog oružja. To je sve što znamo."

"Stigli smo."Dok su se zaustavljali u podnožju litice Mauzoleja, Ginteru pade na pamet da nisu poneli opremu za

bušenje. Onda je izbrojao deset crnih niša u steni i shvatio da je neko mislio unapred."Nisu pogođeni jedino oni koji su radili u Centru ili u Opservatoriji, ili napolju na površini. Možda

stotinak nas, sve ukupno."Otišli su okolo do stražnje strane pik-apa. Ginter je sačekao, ali Hamiltonova se nije ponudila da

ponese telo. Iz nekog razloga, zbog toga se naljutio i zamerio joj. Otvorio je vrata, skočio na papučicu i podigao leš u odelu.

Pre današnjeg dana, samo šestoro ljudi umrlo je na Mesecu. Hodali su pored niša u kojima su njihova tela čekala večnost. Ginter je napamet znao njihova imena: Hajse, Jasuda, Špehalski, Dubinjin, Mikami, Kastiljo. A sada Hiro. Činilo se neshvatljivo da će ikada doći dan kada će biti toliko mrtvih da ih neće znati poimenice.

Krasuljci i žuti ljiljani bili su tako raskošno razbacani ispred grobnica, tako da nije mogao izbeći da ne zdrobi pod nogama neke od njih.

Ušli su u prvu praznu nišu i on je spustio Hiroa na kameni sto usečen u steni. U halou njegove svetiljke na šlemu, telo je delovalo žalostivo iskrenuto i neugodno smešteno. Ginter je otkrio da plače; krupne, vrele suze puzile su mu niz lice i ulazile mu u usta kada bi udahnuo. Isključio je radio, sve dok nije uspeo da treptanjem otare suze. "Sranje." Prešao je rukom preko šlema. "Pretpostavljam da bi trebalo da nešto kažemo."

Hamiltonova ga je uzela za ruku i stisnula."Nikad ga nisam video onako srećnog kao što je bio danas. Trebalo je da se oženi. Skakao je

unaokolo, smejao se i govorio o podizanju porodice. A sad je mrtav, a ja čak ne znam ni koje je vere bio." Nešto mu je palo na pamet i on se bespomoćno okrenuo prema Hamiltonovoj. "Šta ćemo da kažemo Anji?"

"Ona ima svojih problema. Hajde, pomoli se, pa da idemo. Nestaće ti kiseonika.""Dobro." Pognuo je glavu. "Gospod je pastir moj, poželeti neću..."

Po povratku u Samostalnost, družina s površine zauzela je vazdušne komore, što je bio prizor koji je odvojio nadzornika od upravljačkih uređaja. Čovek iz Vestinghausa, Posner, pogledao ih je odozgo sa osmatračkog prozora. "Ne otvarajte odela", upozorio je. "Sve vreme ih držite dobro zaptivena. Šta god da su đubrad bacila, još je tu. Možda je u vodi, možda u vazduhu. Jedan dašak i odoste odavde! Shvatate?"

"Da, da", gunđao je Ginter. "Ne pizdi."Posnerova ruka zamrznula se iznad kontrola. "Uozbiljimo se. Ne puštam vas unutra dok ne priznate

težinu situacije. Ovo nije odlazak na piknik. Ako niste spremni da pomognete, niste nam potrebni. Je li to jasno?"

"Potpuno razumemo i u potpunosti ćemo sarađivati", brzo reče Hamiltonova. "Zar ne, Vajle?"Klimnuo je jadno.Samo jedna komora bila je slomljena, a između nje i mase vazduha Samostalnosti nalazilo se još pet

kompleta hermetičnih vrata. Projektanti grada bili su oprezni.Pod nadzorom Posnera, prolazili su kroz hodnike, komore, sobe za presvlačenje i peli se teretnim

eskalatorima. Konačno su dospeli do unutrašnjosti grada.Zastali su na rubu Pakla, trepćući.U prvom trenutku, bilo je nemoguće ukazati na bilo koji izvor opsedajućeg osećanja pogrešnosti koje

je izjedalo rubove svesti. Parkovi su bili načičkani ljudima, signalna svetla na spoju zidova kratera i svoda jarko su sijala, a vodopadi su i dalje skladno padali s terase na terasu. Sitne ptice komično su klatile glavom gore-dole u travi.

18

Page 19: SF Antologija 94

Onda su se nametnule pojedinosti. Jedan čovek teturao se na četvrtom nivou, trzao glavom i kruto mahao rukama. Punačka žena progegala se pored njih; vukla je za sobom prazna kolica napravljena od tezge mikrofabrike na točkovima, kvačući kao patka. Neko je sedeo u šumi visokoj do kolena pored parka Noguči i vadio drvo za drvetom.

Ali prilikom podrobnijeg pregleda, još više su uznemiravale mirne prilike. Tu je ležao jedan čovek, napola u ulazu u tunel, a napola izvan njega, svestan sebe otprilike kao pas. Tamo, tri žene stajale su u pozama krajnje iscrpljenosti, koje su se graničile s očajem. Na sve strane, ljudi se nisu dodirivali, razgovarali ili na bilo koji način pokazivali da su svesni jedni drugih. Delili su samo potpunu i opštu podvojenost.

"Šta ćemo..." Nešto je tresnulo Gintera po leđima. Oborilo ga je s nogu i on posrnu napred. Prevrćući se, postao je svestan da ga udaraju pesnice, opet i opet, i da mu jedan mršav čovek kleči na grudima i histerično viče: "Ne čini to! Ne čini to!"

Hamiltonova je uhvatila čoveka za ramena i odvukla ga. Ginter se podigao na kolena. Pogledao je u lice ludila; izbečene i zastrašene oči, izraz pun panike. Čovek se smrtno uplašio Gintera.

Naglo se trgnuvši, čovek se oslobodio. Potrčao je kao da ga jure zlodusi. Hamiltonova je netremice gledala za njim. "Dobro si?" upita ona.

"Da, naravno." Ginter je doveo u red opremu na odelu. "Hajde da vidimo možemo li da nađemo ostale."

Krenuli su prema jezeru, zureći naokolo na prilike zaokupljene sobom, raštrkane po travi. Niko nije pokušao da im se obrati. Jedna žena je protrčala, bosonoga. Ruke su joj bile pune cveća. "Hej!" viknu Hamiltonova za njom. Ova se hitro nasmejala preko ramena, ali nije usporila. Ginteru je ovlaš bila poznata: izvršni nadzornik za Martin Marijetu.

"Jesu li svi ovde ludi?" upita on."Izgleda."Žena je stigla do obale i sada je širokim zamasima bacala cvetove u vodu. Prekrivali su površinu."Kakva prokleta šteta." Ginter je stigao u Samostalnost pre cveća; znao je koliko je napora uloženo

da se dobije dozvola za sađenje cveća i prepravljanje gradske ekologije. Jedan čovek u Krupovom odelu s plavim prugama trčao je duž ruba jezera.

Kad više nije bilo cveća, žena se sama bacila u vodu.U prvi mah, izgledalo je kao da je iznenada odlučila da skoči. Ali na osnovu naprezanja i koprcanja

dok se probijala dublje kroz vodu, bilo je jasno da ne ume da pliva.Dok je ovo Ginter shvatio šta se događa, Hamiltonova se već bacila napred i potrčala prema jezeru.

Zakasnelo, krenuo je i on za njom. Ali čovek u Krupovom odelu bio je brži od oboje. Bacio se u vodu za ženom. Ispružena ruka zgrabila ga je za rame, a onda on potonu, vukući i nju za sobom. Lice joj je bilo crveno i grcala je kada je ponovo izronio, sa rukom preko njenih grudiju.

Do tada, Ginter i Bet već su zagazili u jezero i njih troje zajedno izvukoše ženu na obalu. Kada su je pustili, žena se mirno okrenula i odšetala, kao da se ništa nije dogodilo.

"Otišla je po još cveća", objasnio je sastavni deo Krupa. "Ovo je već treći put kako čestita Ofelija pokušava da se udavi. Ona nije jedina. Ja se tu motam i izvlačim ih kad upadnu."

"Znaš li gde su ostali? Da li neko upravlja ovim? Da li neko izdaje naređenja?" upita Hamiltonova."Da li ti je potrebna bilo kakva pomoć?" upita Ginter.Krupov čovek slegnu ramenima. "Dobro sam. Ali nemam pojma gde su ostali. Moji prijatelji su otišli

na drugi nivo kada sam odlučio da ostanem ovde. Ako ih vidite, recite im da bi mi bilo drago da nešto čujem od njih. Trojica momaka u Krupovim odelima."

"Hoćemo", reče Ginter.Hamiltonova je već odlazila.Na stepenici tik ispod vrha stepeništa ispružio se jedan od Ginterovih kolega iz G5 tima. "Sidni",

oprezno reče on. "Kako ide?"Sidni se zakikotao. "Trudim se, ako je to ono na šta si mislio. Ne vidim da 'kako' u tome nešto

mnogo znači.""Dobro.""Bolje bi bilo postaviti pitanje zašto ne radim." Ustao je i vrlo prirodno se pridružio Ginteru prilikom

penjanja uz stepenice. "Očigledno ne mogu da budem na dva mesta istovremeno. Ni ti ne bi želeo da veliku hiruršku operaciju obavljaju u tvom odsustvu, zar ne?" Ponovo se zakikotao. "To je oksimoron. Kao konji: ona klasično lepa praksitelovska tela koja seru dugačka, nadrealna govna."

19

Page 20: SF Antologija 94

"Dobro.""Uvek sam im se divio zato što sažmu toliko umetnosti u jedan jedini prizor.""Sidni", reče Hamiltonova. "Tražimo naše prijatelje. Tri čoveka u radnim odelima sa plavim

prugama.""Video sam ih. Znam samo kuda su pošli." Oči su mu bile mirne i prazne; činilo se kao da nisu

usredsređene ni na šta posebno."Možeš li da nas odvedeš do njih?""Čak i cvet prepoznaje svoje lice." Skladno vijugav pošljunčani put vodio je kroz privatne baštenske

parcele i terene za kriket. Pratili su ga niz put.Na drugoj terasi nije bilo puno ljudi; činilo se da se većina, posle dolaska ludila, povukla u pećine.

Ono malo njih koji su preostali, ili su ih prenebregavali, ili su se sklanjali pred njima. Ginter je otkrio da opsednuto zuri u njihova lica, pokušavajući da analizira nedostatke koje je osećao u svakom od njih. Strah se ugnezdio u njihove oči, baš kao i užasna svest o tome da im se dogodilo nešto grozno, praćena potpunim zanemarivanjem prirode toga.

"Bože, ovi ljudi!"Hamiltonova je frknula.Osećao se kao da hoda kroz san. Njegovo odelo prigušivalo je zvukove, a kroz vizir šlema boje su

bile manje jake. Bilo je to kao da je tanano odvojen od sveta, kao da, istovremeno, i jeste i nije tamo; utisak koji je pojačavalo svako novo lice što je gledalo pravo kroz njega s ludačkom ravnodušnošću neviđenja.

Sidni je skrenuo za ugao, ubrzao korak, pa protrčao kroz ulaz u tunel. Ginter je pojurio za njim. Na ulazu, zastao je da bi mu se šlem prilagodio na novi nivo svetlosti. Kada se prizor razbistrio, video je kako Sidni zamiče u bočni prolaz. Pošao je za njim.

Na spoju prolaza se osvrnuo, ali njihovog vodiča više nigde nije bilo. Sidni je nestao. "Jesi li videla kojim putem je otišao?" upitao je Hamiltonovu preko radija. Nije bilo odgovora. "Beti?"

Krenuo je niz hodnik, zastao i okrenuo se. Ove stvari duboko zalaze. Mogao bi večno da luta po njima. Vratio se napolje na terasu. Hamiltonove nije bilo na vidiku.

U nedostatku bilo kakvog boljeg plana, sledio je stazu. Neposredno iza ukrasnog žbuna božikovine, zaustavila ga je u mestu prizor koji kao da je poticao pravo iz dela Vilijema Blejka.

Čovek je skinuo košulju i sandale i na sebi imao samo kratke pantalone. Čučao je na vrhu stene, budan, strpljiv, i jeo paradajz. Čelična cev bila mu je koso položena preko kolena kao štap ili skiptar, a ispleo je i neku vrstu krune od platinijumske žice sa hiperprovodničkim čipovima, vrednim pravo bogatstvo, koji su mu visili preko čela. Izgledao je baš kao kakva kraljevska životinja.

Mirno je zurio je u Gintera, ne trepćući.Gintera je prošla jeza. Čovek je delovao manje ljudski nego čovekoliki majmun, vešt na svoj način,

ali bezuman. Osećao se kao da preko eona zuri u pradedu majmuna, koji čuči na rubu svesti. Zgrabio ga je nevoljni osećaj praznovernog straha. Da li se ovo događa kada se uklone više mentalne funkcije? Da li arhetip leži tik ispod kože i čeka priliku da se pojavi?"

"Tražim prijatelja", reče on. "Jednu ženu u G5 odelu kao što je moje? Jeste li je videli? Tragala je za tri..." Zastao je. Čovek je prazno gledao u njega. "Oh, nije važno."

Okrenuo se i krenuo dalje.Posle nekog vremena, izgubio je svaki osećaj trajanja. Postojanje se rasparčalo u nepovezane slike:

čovek presavijen gotovo nadvoje ceri se i stiska žutu gumenu patkicu. Žena koja skače iza monitora vazduha kao lutka iz kutije, vrišti i maše rukama. Stara prijateljica ispružena na tlu plače slomljene noge. Kada je pokušao da joj pomogne, uplašeno je otpuzala od njega. Nije mogao da joj priđe, a da ne nanese još više štete. "Ostani tu", rekao je. "Naći ću pomoć." Pet minuta kasnije shvatio je da se izgubio i da nema pojma kako da se vrati do nje. Došao je do stepenica koje su vodile nazad na najniži nivo. Nije bilo razloga da siđe njima. Nije bilo razloga ni da ne siđe. Sišao je.

Tek što je stigao do kraja stepenica, kada neko u luksuznom odelu boje lavande projuri pored njega.Ginter je bradom uključio radio u šlemu."Zdravo!" Odelo boje lavande se osvrnu - vizir mu je nalikovao na ploču opsidijana - ali ne stade.

"Znate li gde su svi nestali? Potpuno sam se izgubio. Kako da saznam šta treba da radim?" Odelo boje lavande zaroni u tunel.

Slabašno, dopro je glas: "Pokušaj u kancelariji upravnika grada."

20

Page 21: SF Antologija 94

Kancelarija upravnika grada bila je tesna kockica na udaljenosti od osmine kilometra u dubini zamršenog lavirinta administrativnih i servisnih tunela. Nikada nije bila naročito važna u shemi stvari. Osnovne dužnosti upravnika grada bile su održavanje zaliha vazduha i vode i pravljenje planova inspekcija vazdušnih komora - funkcije koje bi bilo koji kompjuter bolje obavljao samo da su se usudili da ih povere mašini. Prostorija verovatno nikada nije bila tako puna kao sad. Desetine ljudi opremljenih za potpuni vakuum prelivalo se i u hol, zabrinuto slušajući kako se Ekatarina savetuje sa gradskim Programom kriznog upravljanja. Ginter se progurao što je bliže mogao; čak i tako, jedva da ju je video.

"...komore, farme i javna dobra, i stavili smo pod ključ sve daljinske. Šta je sledeće?"Ekatarinin PC visio je sa njene radne opreme i pojačavao nemi glas PKU-a. "Sad kad je ustanovljena

elementarna kontrola, industrijski sektor mora biti drugi na redu. Fabrike treba staviti pod ključ. Reaktori se moraju ugasiti. Nema dovoljno nadzornika da bi nastavili da rade. Fabrike imaju konzervirajuće programe koji su dostupni na zahtev.

Treće, ne mogu se zanemariti farme. Petnaest minuta bez kiseonika i celokupna tilapia će uginuti. Kalimari su još osetljiviji. Moraju se odmah odrediti tri iskusne poljoprivredne komponente. Udvostručite taj broj ako imate samo neiskusne komponente. Savetodavni softver je dostupan. Kakvi su vam resursi?"

"Ja ću se vratiti na to. Šta još?""Šta je s ljudima?" upita ratoborno jedan čovek. "Zašto se, kog vraga, toliko brinete o fabrikama, kad

su naši ljudi u stanju u kome jesu."Izmailova oštro podiže pogled. "Ti si jedan od istraživačkih elemenata Čangove? Šta ćeš ti ovde? Zar

nemaš dovoljno posla?" Osvrnula se unaokolo, kao da se naglo probudila iz sna. "Svi vi! Šta čekate?""Ne možeš nas se tek tako rešiti. Ko je tebe unapredio u glavnokomandujućeg? Mi ne moramo da

slušamo tvoja naređenja."Posmatrači su se nervozno vrpoljili, ne udaljavajući se, očekujući da se ugledaju jedni na druge.

Odela su im bila praktično jednaka u ovoj gužvi, šlemovi prazni i bezizražajni. Ličili su na mnoštvo pokretnih jaja.

Raspoloženje gomile balansiralo je jedan tren na ivici prihvatanja i besa, pripravno da padne na bilo koju stranu dodirom perceta. Ginter podiže ruku. "Glavnokomandujući!" glasno reče. "Ovde redov Vajl! Čekam naređenje. Recite mi šta da radim."

Smeh se prolomio prostorijom i napetost se smanjila. Ekatarina reče: "Uzmi najbližeg do sebe i počnite da sklanjate ugrožene iz administrativnih područja. Izvetite ih na otvoreno, gde će teže da naude sami sebi. Kad god ispraznite prostoriju ili hodnik, dobro je zbravite. Jasno?"

"Da, gospođo." Potapšao je po najbližem odelu i njegov šlem odsečno klimnu. Ali kad se okrenuo da ode, put mu je bio zakrčen gomilom tela.

"Ti", Ekatarina je uprla prstom. "Idi do komora farmi i penom ih zatvori; neću da se ni slučajno zaraze. Svi koji imaju iskustva sa radom fabrika - a to je, mislim, većina nas - trebalo bi da nađu daljinskog i krenu da ih zatvaraju. PKU će pomoći u navođenju. Ako nemate ništa drugo da radite, prionite na raščišćavanje hodnika. Sazvaću opšti sastanak kada sastavimo opsežniji plan delovanja." Zastala je. "Šta sam izostavila?"

Na iznenađenje, odgovorio joj je PKU: "U gradu ima dvadeset tri deteta, od toga dva sedmogodišnja prelegalna, a ostatak su petogodišnjaci ili mlađi, potomci trajno registrovanih lunarnih elemenata. Trajne direktive su da deci treba posvetiti posebnu brigu i zaštitu. Kapela na trećem nivou može da se pretvori u prihvatni centar. Treba proneti glas da se deca odvode tamo, čim se pronađu. Dodeli jednom pouzdanom pojednicu nadzor nad njima."

"Bože moj, da." Okrenula se prema ratobornom čoveku iz Centra i odrezala: "Uradi to."Oklevao je, a onda ironično salutirao i okrenuo da pođe.To je probilo led. Gomila je počela da se razilazi. Ginter i njegov par u radu - ispostavilo se da je to

Liza Nagenda, 'površinski pacov' kao i on sam - krenuli su na posao.Potonjih godina, Ginter će se sećati ovog razdoblja kao vremena kad mu je život ušao u mračni tunel.

Duge, grozomorne sate, on i Liza proveli su vukući se od kancelarija do magacina, boreći se da udalje ugrožne sa korporacijskih područja i izvedu ih na svetlost dana.

Ugroženi nisu sarađivali.Prvih nekoliko prostorija u koje su ušli bile su prazne. U četvrtoj, žena smućenog izgleda besno je

prebirala po ladicama i registrima i razbacivala njihov sadržaj. Pod je bio sav u neredu. "Unutra je negde", rekla je mahnito.

21

Page 22: SF Antologija 94

"Šta je unutra, dušo", smirujuće je rekao Ginter. Morao je da glasno govori da bi se čuo kroz šlem. "Šta tražiš?"

Zabacila je glavu, uz vragolast, zadovoljan osmeh. Obema rukama zagladila je kosu, visoko odignutih laktova, potiskujući je pravo preko lobanje, a zatim gurajući slobodne pramenove iza ušiju. "Nije važno, jer sam sigurna da ću sad da nađem. Pojavila su se dva skarabeja, a između njih gorući Sunčev disk; to je dobro znamenje, a da ne pominjem da je analogija za seks. Ja sam upražnjavala seks, sve što čovek može da poželi, u doba od devet godina, bludničeći iza šupe s kraljem guštera. Šta me je bilo briga? Tada sam imala krila i mislila da mogu da letim."

Ginter se malo približio. "Pričaš gluposti.""Znaš, Tolstoj je rekao da u šumi iza njegove kuće postoji jedan zeleni štap koji će, kada jednom

bude pronađen, prouzrokovati da svi ljudi vole jedni druge. Verujem u taj zeleni štap kao u osnovno načelo fizičkog postojanja. Vaseljena postoji u matrici od četiri dimenzije koje možemo da pojmimo i sedam koje ne možemo, zbog čega doživljavamo mir i bratstvo kao pojavu sedmodimenzionog zelenog štapa."

"Moraš da me saslušaš.""Zašto? Reći ćeš mi da je Hitler mrtav? Ne verujem u ta sranja.""Diži ruke", reče Nagenda. "Ne možeš se raspravljati s nekim ko je otkačio. Zgrabi je za ruke i da je

izbacimo napolje."Međutim, to nije bilo tako lako. Žena ih se bojala. Kad god bi joj prišli, uplašeno se izmicala. Dok su

polako prilazili, nisu mogli da je sateraju u ugao, a kada su oboje pojurili, ona je preskočila sto, a onda se zavukla u prostor za noge. Nagenda ju je zgrabila za noge i povukla. Žena je zakukala i stisnula se uz kolena Nagendinog odela. "Puštaj me", zareža Liza. "Gintere, skini ovu ludakinju s mojih prokletih nogu."

"Nemojte da me ubijete!" vrištala je žena. "Uvek sam dvaput glasala... znate da jesam. Rekla sam im da ste gangsteri, ali sam pogrešila. Ne izbijajte mi kiseonik iz pluća!"

Izveli su ženu iz kancelarije, a onda je ponovo izgubili kada se Ginter okrenuo da zaključa vrata. Odlepršala je niz hodnik sa Nagendom za petama. Onda je uletela u jednu drugu kancelariju i morali su da počnu sve iz početka.

Trebalo im je više od sata da izvedu ženu iz hodnika i puste je u park. Za razliku od toga, troje sledećih brzo su rešili. Onaj naredni opet je bio naporan, a ispostavilo se da je peta ponovo žena koju su prvo sreli, a koja je odlutala nazad da potraži svoju kancelariju. Kada su je opet odveli na otvoreno, Liza Nagenda reče: "To je četvoro otkačenih - ostalo ih je još tri hiljade osamsto pedeset osam."

"Vidi..." počeo je Ginter. A onda je začuo Krišnin glas preko primopredajnog čipa, krut i prenaglašeno jasan. "Neka se smesta svi upute do središnjeg jezera na organizacioni sastanak. Ponavljam: smesta idite do jezera. Odmah pođite do jezera." Očigledno je govorio preko privremeno postavljenog predajnika. Zvuk je bio loš, a glas preko čipa brujao mu je i praštao.

"Dobro, važi, shvatila sam", reče Liza. "Sad možeš da zaćutiš.""Molim vas, smesta pođite do jezera. Svi treba da odmah pođu do središnjeg...""Ššš."Kad su izišli u park, na otvorenim površinama već su se tiskali ljudi. Ali ne samo prilike u odelima

onih koji su se spasli. Svi ugroženi pojavljivali su se iz pećina i hodnika Samostalnosti. Hodali su prema jezeru slepo, nesigurno, kao da su tek zazvani iz groba. Nivo tla ispunjavao se ljudima.

"Mater mu jebem", reče Ginter, čudeći se."Gintere?" upita Nagenda. "Šta se to događa?""Primopredajni čipovi. Mater mu jebem, trebalo je samo da im se obratimo preko čipova. Uradiće

sve što im glasovi u glavi kažu da urade."Tle oko jezera bilo je tako ispunjeno ljudima da je Ginter imao problema da uoči bilo koje drugo

odelo. Onda je ugledao priliku u odelu kako stoji na ivici drugog nivoa i široko maše. Odmahnuo je i uputio se prema stepenicama.

Kad je stigao do drugog nivoa, poprilična grupa neugroženih već se bila skupila. Sve više i više njih se pojavljivalo, vođeno grupisanjem odela. Najzad, Ekatarina progovori preko otvorenog kanala njenog radija u odelu.

"Nema razloga da čekamo da se svi okupimo. Mislim da su svi dovoljno blizu da bi me čuli. Sedite, odmorite malo, svi ste to zaslužili." Ljudi su se spustili na travu. Neki su se ispružili na leđa ili stomak, sve u odelu. Većina je samo sedela.

22

Page 23: SF Antologija 94

"Srećnim slučajem, otkrili smo način na koji možemo da kontrolišemo naše ugrožene prijatelje." Slabo tapšanje. "Ali pred nama je još mnogo problema, a sve njih neće biti tako lako rešiti. Svi smo mi videli ono očigledno. Sada moram da vam kažem ono gore. Ako na Zemlji krene potpuni termonuklearni rat, mi ćemo, verovatno decenijama, biti potpuno i sveobuhvatno odsečeni."

Žagor je prošao gomilom."Šta ovo znači? Osim trenutnih neugodnosti - nema više luksuzne robe, nema više svilenih košulja,

nema novog semenja, nema novih videa, nema povratka kući onima koji još nisu rešili da ostanu - izgubićemo i mnogo toga što nam je potrebno za opstanak. Sve naše sposobnosti mikrofabrikovanja potiču od švajcarskih orbitalnih stanica. Zalihe vode dovoljne su nam za godinu dana, ali sićušne količine gube se na rđu i odlaze u vakuum svaki put kada neko uđe ili iziđe kroz vazdušnu komoru, a te količine su nam neophodne za postojanje.

Međutim, mi možemo da opstanemo. Možemo da dobijemo sirov vodonik i kiseonik iz regolita i da ih sagorimo da bismo stvorili vodu. Već pravimo sopstveni vazduh. Možemo i bez najvećeg dela nanoelektronike. Možemo da napredujemo i razvijamo se, čak i ako Zemlja... čak i ako se dogodi ono najgore. Ali da bismo to učinili, biće nam potrebna sva naša proizvodna sposobnost, kao i sva nadzorna sposobnost. Moramo ne samo da obnovimo naše fabrike, već i da nađemo načina da obnovimo naše ljude. U danima koji nas očekuju biće i više nego premnogo posla za sve nas."

Nagenda dodirnu svojim šlemom Ginterov i prmrmlja: "Kakva budalaština.""Daj, 'oću da čujem ovo.""Srećom, Program kriznog upravljanja sadrži planove za tačno ovakvu situaciju. Prema njegovim

podacima, koji su možda nepotpuni, ja posedujem više iskustva u vojnom komandovanju od bilo kog drugog funkcionalnog. Da li neko želi da ovo dovede u pitanje?" Sačekala je, ali niko ništa nije rekao. "Za vreme opasnosti preći ćemo na kvazivojno ustrojstvo. Ovo isključivo iz organizacionih razloga. Za oficire neće biti nikakvih povlastica, a vojno ustrojstvo prestaće odmah po razrešenju našeg sadašnjeg problema. To je važnije od svega."

Nakratko je spustila pogled na svoj PC. "U tu svrhu, ustanovaljam ispod sebe trijumvirat potčinjenih oficira, koji će se sastojati od: Karlosa Diaza-Rodrigeza, Miiko Ezumi i Vila Posnera. Ispod njih biće devet oficira, svaki odgovoran za jedinicu od ne više od deset pojedinaca."

Pročitala je imena. Ginter je bio dodeljen Četvrtoj jedinici, grupi Bet Hamilton. Onda Ekatarina reče: "Svi smo umorni. Grupa u Centru pripremila je postupak dekontaminacije, kuhinju i nekakve spavaonice. Jedinice Jedan, Dva i Tri ostaće ovde još četiri sata, a onda se povući na pun osmočasovni san. Jedinice od Četiri do Devet mogu da se vrate u Centar na obrok i četvoročasovni san." Zastala je. "To je to. Hajde sad, pođite i malo sklopite oči."

Začuli su se pojedinačni uzvici oduševljenja, koji nisu proizveli utisak, pa su zamrli. Ginter je ustao. Liza Nagenda ga je prijateljski stisnula za dupe, a kada je on krenuo na desno, povukla ga je za ruku i usmerila ga na levo, prema servisnim eskalatorima. Lagodno prisno, stavila mu je ruku oko struka.

Poznavao je momke koji su spavali sa Lizom Nagendom i svi oni su se slagali da je ona čangrizava, posesivna, histerična, besmisleno emocionalna. Ali šta ima veze. Bilo je to lakše nego odbiti.

Odvukli su se.

Bilo je previše toga da se uradi. Radili su do iscrpljenosti - ali to nije bilo dovoljno. Uspostavili su sistem radio-prenosa uskog opsega za PKU i slali mikrotalasne poruke nazad u Centar da bi on mogao da što delotvornije usmerava njihove napore - ali ni to nije bilo dovoljno. Neprestano su se organizovali i preuređivali. Ali opterećenje je bilo preveliko i nesreće su bile neizbežne.

Pola preostalih šinskih topova - malih uređaja korišćenih za isporuku sirovih i polufabrikovanih materijala iznad brda i preko zaliva - teško je oštećeno kada je podnevno Sunce savilo njihove aluminujumske šine; štitnici protiv Sunca nisu bili namešteni na vreme. Nepoznat broj buldožerskih robota odlutao je sa površinskih kopova i po svoj prilici bio izgubljen. Teško se moglo odrediti koliko njih, jer su inventarski podaci bili zbrkani. Nije se moglo verovati ni u kakvu hranu uskladištenu u Samostalnosti; obroci u centru morali su biti požnjeveni pravo sa farmi i iznošeni kroz komore za slučaj opasnosti. Jedna neiskusna farmerka pogrešila je prilikom upravljanja svojim daljinskim i deset rezervoara akvakulture isparilo je u vakuum, izbacujući na površinu u obliku gejzira devet hiljada ribica veličine prsta. Na Posnerovo naređenje, oprema daljinskih upravljača žurno je spakovana i prebačena u Centar. Kada je raspakovana, na većini su bile oštećene zglobne ruke.

23

Page 24: SF Antologija 94

Bilo je i malih pobeda. U svojoj drugoj smeni, Ginter je otkrio četrnaest bala pamuka u vakuumskom spremištu i naložio montažeru da sašije futone za Centar. To je značilo kraj spavanju na golom podu i učinilo od njega lokalnog heroja tokom ostatka tog dana. U Centru nije bilo dovoljno toaleta; Diaz-Rodrigez naredio je da se donesu dodatni iz zaklona od oluja protuberanci u fabrikama. Huriel Garza je otkrio da je nadaren za kuvanje sa ograničenim zalihama.

Međutim, gubili su tle pod nogama. Ugroženi su bili nepredvidljivi, a bilo ih je posvuda. Jedan ludi analitičar sistema, slušajući glasove u glavi, bacio je u jezero nekoliko barela ulja za podmazivanje. Filtri za vodu su se zapušili i potoci su morali da budu zatvoreni dok se ne poprave. Jedna doktorka nekako je uspela da se zadavi sopstvenim dijagnostičkim aparatom. Ekologiju grada teško su ugrožavali slučajevi vandalizma.

Konačno, neko se setio da uspostavi glasovnu petlju za neprekidno emitovanje. "Ja sam miran", pričalo je. "Ja sam spokojan. Ne želim ništa da radim. Srećan sam tamo gde sam."

Ginter je radio sa Lizom Nagendom, pokušavajući da ponovo uspostavi tečenje potoka, kada se začula petlja. Podigao je pogled i video kako se neugodna tišina širi nad Samostalnošću. Uz i niz terase, otkačenjaci su stajali u pozama krajnje i potpune pasivnosti. Jedini pokreti dolazili su od malog broja odela koja su kao pčelice zujale oko novih katatoničara.

Liza je stavila ruke na bokove. "Super. Sad ćemo morati da ih hranimo.""Hej, daj o'ladi malo, važi? Ovo je prva dobra vest koju sam čuo, već ni sam ne znam od kada.""Ne vredi to ništa, srculence. To je samo jedno te isto."Bila je u pravu. Ginter je to, na žalost, znao. Jedan beznadežan zadatak bio je zamenjen drugim.

Umorno se oblačio za treći dan, kada ga je Hamiltonova zaustavila i rekla: "Vajle! Znaš li nešto o ektrotehnici?"

"Ne, ne baš. Mislim, umem da sređujem struju u kamionu, a možda i da postavim mikrotalasni relej, takve stvari, ali..."

"Poslužiće. Pusti to što radiš i pomozi Krišni da uspostavi sistem za kontrolu otkačenjaka. Da nekako možemo upravljati svakim pojedincem."

Smestili su radnju u staru Krišninu laboratoriju. Ostaci starih bezbednosnih standarda još su se vukli i nikome nije bilo dozvoljeno da tamo spava. Stoga je prostorija bila predivno uredna i čista, opremljena laboratorijskom opremom urađenom na orbiti sa glatkim, bezličnim površinama. Bio je to povratak u vreme pre meteža i ludila. Da nije bilo vonja novog tunela, oštrog, sirovog mirisa sečene stene koju je vazduh prenosio, bilo bi moguće pretvarati se da se ništa nije dogodilo.

Ginter je stajao u opremi za teleprisustvo i upravljao daljinskim kroz apartmane Samostalnosti. Ličili su na bezbroj nepovezanih ćelija haosa. Ušao je u jedan i pronašao reči BUDA = KOSMIČKA INERCIJA nažvrljane na zidu nečim što je ličilo na ljudski izmet. Jedna žena sedela je na futonu, kidala pune šake bele tvari iz nje i bacala ih uvis. Pamuk je prekrivao prostoriju kao svež sneg. Sledeći apartman bio je prazan i čist, a mikrofabrički komplet blistao se na polici. "Ovim te nacionalizujem u ime Narodne Provizorne Republike Samostalnosti i ugnjetavanih masa gde god da su", ironično je rekao. Daljinski ga je oprezno podigao. "Jesi li gotov s tom shemom čipa?"

"Neće trebati još puno", reče Krišna.Gradili su prototip kontrolera. Ideja je bila da kodiraju svaki PC, da bi PKU mogao da ga identifikuje

i obraće se njegovom vlasniku lično. Spuštajući napon, mogli su da ograniče prenosni domet na metar i po, tako da svaka ugrožena osoba dobije lična naređenja. Postojeći čipovi, međutim, bili su prvorazredni, visoko-osetljivi proizvodi Švajcarskih obitalnih stanica i nisu mogli da podržavaju ekscentrična napajanja. Morali su da se zamene.

"Ali ne shvatam kako možeš da očekuješ da će moći da bilo šta korisno rade. Mislim, potrebni su nam nadzornici. Ne nadaš se, valjda, da ćeš od njih dobiti suvislu misao."

Nagnut nad svoj PC, Krišna nije odmah odgovorio. Onda je rekao: "Znaš li kako jogi zaustavlja svoje srce? Istraživali smo to kada sam bio na postdiplomskim studijama. Zatražili smo od jogi Premananda da zaustavi srce u trenutku kada je prikačen na naše instrumente i on se ljubazno odazvao. Imali smo sve najsavremenije skenere mozga, ali se ispostavilo da su najzanimljiviji nalazi snimljeni na EKG-u.

Otkrili smo da se jogijevo srce nije usporilo, kako smo očekivali, već da je pre krenulo sve brže i brže, dok nije dostiglo svoje fizičke granice i počelo da fibrilira. On nije usporio srce; on ga je ubrzao. Ono nije stalo, već je ušlo u spazam.

24

Page 25: SF Antologija 94

Posle testiranja, upitali smo ga da li je znao za to. Rekao je da nije, a to je ono najzanimljivije. Bio je ljubazan po tom pitanju, ali očigledno je smatrao da naši nalazi nisu previše značajni."

"Hoćeš da kažeš...""Problem sa šizofreničarima je taj što se u njihovoj glavi toliko toga odigrava. Previše glasova.

Previše ideja. Oni ne mogu da usredsrede pažnju na jedan jedini lanac misli. Ali greška bi bilo smatrati ih nesposobnim za složeno razmišljanje. U stvari, oni blistavo razmišljaju. Njihovi mozgovi naprosto rade sa tako visokom delotvornošću da oni ne uspevaju da suvislo organizuju svoje misli.

Primoredajni čip obezbeđuje još jedan glas, ali glasniji, uporniji. Zato mu se pokoravaju. On se probija kroz tu buku, obezbeđuje žižu, služi kao matrica oko koje može da se iskristališe misao."

Daljinski je otključao vrata konferencijske sale duboko u administrativnim tunelima. Osam mikrofabrika čekalo je uredno poređano na konferencijskom stolu. Dodao je devetu, okrenuo se i otišao, zaključavši vrata za sobom. "Znaš", reče Ginter, "sve te razrađene mere opreza možda su nepotrebne. Šta god da je upotrebljeno protiv Samostalnosti možda više nije u vazduhu. Možda nikada nije ni bilo u vazduhu. Možda je bilo u vodi ili tako nešto."

"Oh, nema sumnje da je tamo, na milione njih. Imamo posla sa šizomimetičkim mašinama koje se prenose vazduhom. Projektovane su da neograničeno dugo ostanu u vazduhu."

"Šizomimetička mašina? Šta je to, kog vraga?"Rastreseno jednoličnim glasom, Krišna reče: "Šizomimetička mašina je strateško nesmrtonosno

oružje sa snažnim psihološkim udarnim dejstvom. Ona ne samo da onesposobljava svoje ciljeve, već postavlja nesrazmerno težak teret na neprijateljske snage i materijalnu podršku u brizi za žrtve. Upravo zbog te vrednosti, ima beskrajno demoralizirajuće dejstvo na one koji su u dodiru sa žrtvama, posebno na one koji su uključeni u brigu oko njih. Stoga je naročito poželjno kao strateško oružje." Moguće da je navodio upustvo za upotrebu.

Ginter je utonio u razmišljanje o tome. "Sazivanje sastanka preko čipova nije bilo greška, zar ne? Znao si da će to upaliti. Znao si da će se povinovati glasu koji im govori pravo u mozak."

"Da.""Ovo sranje je zakuvano u Centru, zar ne? To je ono o čemu nisi smeo da govoriš.""Deo toga."Ginter je isključio svoju opremu i pogasio sočiva. "Nosi se, Krišna! Nosi se pravo u Pakao, kurčino

glupa!"Krišna je podigao pogled sa onoga što je radio, zbunjen. "Jesam li rekao nešto pogrešno?""Ne! Nisi rekao ni jednu jedinu jebenu pogrešnu stvar - samo je zbog tebe četiri hiljade ljudi

skrenulo s uma, ništa više! Probudi se i dobro pogledaj šta ste vi manijaci uradili sa vašim istraživanjem oružja!"

"To nije bilo istraživanje oružja", blago reče Krišna. Povukao je dugačku, zamršenu linuju na shemi. "Ali kada je čisto istraživanje finansirano od strane vojske, vojska traži i vojnu primenu istraživanja. Tako ti je to."

"U čemu je razlika? Dogodilo se. Ti si odgovoran."Sada je krišna zaista sklonio PC u stranu. Govorio je nesvojstveno vatreno. "Gintere, nama je

potrebna ova informacija. Shvataš li da pokušavamo da upravljamo tehnološkom civilizacijom uz pomoć mozga koji je evoluirao u neolitu? Ja sam savršeno ozbiljan. Svi smo mi zarobljeni u starim programima lovca-sakupljača, a od njih više nema koristi. Pogledaj šta se događa na Zemlji. Do guše su u ratu koji niko nije želeo da započne i niko ne želi da vodi, i to je pat pozicija koju niko ne može da zaustavi. Ona vrsta razmišljanja koja nas je do toga dovela ne radi više za našu dobrobit. Ona se mora promeniti. A tome smo mi težili - pripitomiti ljudski mozak. Zauzdati ga. Obuzdati.

Priznajem, naše istraživanje okrenulo se protiv nas. Ali šta je još jedno oružje, među toliko drugih? Da neuroprogrameri nisu bili dostupni, iskoristilo bi se nešto drugo. Senfni gas, možda, ili plutonijumska prašina. Što se toga tiče, mogli su naprosto da naprave rupu u svodu i da puste da se svi ugušimo."

"Sereš da bi se opravdao, Krišna! Ništa ne može opravdati ono što ste uradili."Tiho, ali s ubeđenjem, Krišna reče: "Nikad me nećeš ubediti da naše istraživanje nije možda

najvažnija stvar koju je danas moguće obavljati. Moramo da steknemo kontrolu nad ovim čudovištem unutar naših lobanja. Moramo da promenimo naš način razmišljanja." Glas mu se spustio. "Tužno je što ne možemo da se promenimo ako ne preživimo. Ali da bismo preživeli, prvo moramo da se promenimo."

Posle toga radili su u tišini.

25

Page 26: SF Antologija 94

Ginter se probudio iz nemirnog sna i otkrio da je prošlo tek pola vremena za spavanje. Liza je hrkala. Pažljivo, da je ne probudi, obukao se i, bosonog, na vrhovima prstiju iskrao se iz svoje niše i krenuo niz hol. Svetlost u zajedničkoj sobi bila je upaljena i začuo je glasove.

Ekatarina je podigla pogled u trenutku kada je ušao. Lice joj je bilo bledo i izmučeno. Oko očiju imala je blede kolutove. Bila je sama.

"Ej, zdravo. Upravo sam razgovarala sa PKU-om." Mišlju je isključila svoj PC. "Sedi."Privukao je stolicu i nagnuo se preko stola. Suočen sa njom, otkrio je da ima malih, ali primetnih

problema sa disanjem. "Pa. Kako ide?""Uskoro će isprobati vaše kontrolere. Prva količina čipova izići će iz fabrika za oko jedan sat. Mislila

sam da ostanem budna da vidim kako rade.""Znači, tako je loše?" Ekatarina odmahnu glavom, ne gledajući u njega. "'Ej, 'ajde, čekaš ovde

ishode, a vidim da si umorna. Mora da dosta zavisi od ovoga.""I više nego što znaš", tmurno je rekla. "Upravo sam prošla kroz brojke. Stvari su lošije nego što

možeš da zamisliš."Pružio je ruku i dodirnuo njenu hladnu, beskrvnu šaku. Stisnula ga je tako čvrsto da ga je zabolelo.

Oči su im se srele i u njima je ugledao sav strah i čuđenje koje je osećao.Ustala je, bez reči."Sama sam u niši", reče Ekatarina. Nije puštala njegovu ruku, u stvari, držala ju je tako čvrsto da se

činilo da je nikada neće ni pustiti.Ginter je dopustio da ga povede.

Vodili su ljubav i tiho pričali o nevažnim stvarima, pa opet vodili ljubav. Ginter je mislio da će ona zadremati odmah posle prvog puta, ali u njoj je bilo puno energije nervoze za tako nešto.

"Reci mi kada ćeš da svršiš", promrmljala je. "Reci mi kada ćeš da svršiš."Prestao je da se pomera. "Zašto uvek to kažeš?"Ekatarina ga je zbunjeno posmatrala i on je ponovio pitanje. Onda se nasmejala dubokim, grlenim

smehom. "Zato što sam frigidna.""Ha?"Uzela ga je za ruku i protrljala svoj obraz o nju. Onda je zagnjurila glavu, nastavljajući kretnju preko

svog vrata i uz bočnu stranu lobanje. Osetio je na dlanu kratku, golicavu kosu, a onda, iza njenog uha, dve čvoruge ispod kože na mestu gde su ugrađeni biočipovi. Jedan od njih bio je njen primopredajni čip, a drugi... "To je proteza", objasnila je. Oči su joj bile sive i ozbiljne. "Prikačena je na centre za zadovoljstvo. Kada mi je potrebno, mogu da mišlju uključim orgazam. Tako uvek možemo da svršimo u isto vreme." Dok je govorila, polako je pomicala bokovima ispod njega.

"Ali to znači da ti uopšte nije potrebna bilo kakva vrsta seksualnog podsticaja, zar ne? Možeš po želji da izazoveš orgazam. Dok se voziš autobusom. Ili dok si za stolom. Možeš naprosto da uključiš to i satima da svršavaš."

Delovala je kao da se zabavlja. "Otkriću ti tajnu. Dok je bilo novo, radila sam takve akrobacije. Svi to rade. Ali čovek to brzo preraste."

Povređenog ponosa, Ginter reče: "Šta onda ja radim ovde? Ako imaš to, kog ću ti ja vraga?" Krenuo je da se odmiče od nje.

Ponovo ga je povukla na sebe. "Ti si neka vrsta ugodnosti", reče ona. "Na jedan smišljen način. Dolazi ovamo."

Vratio se do svog futona i počeo da skuplja delove odela. Liza je pospano sela i tupo zurila u njega. "Pa", reče ona. "To je to, zar ne?"

"Pa, da. Izgleda da sam ostavio nešto nedovršeno. Jednu staru vezu." Oprezno je pružio ruku. "Ne ljutiš se, a?"

Prenebregavši njegovu ruku, ustala je, naga i besna. "Imaš petlju da staneš tu, a da još nisi stigao ni da obrišeš moj osmeh s kurca, i da kažeš da se ne ljutim? Govno jedno!"

"Ma, daj, Liza, nije baš tako.""Đavola nije! Zatreskao si se u tu beloguzu rusku ledenu kraljicu i ja odoh u istoriju. Nemoj da misliš

da ja ne znam sve o njoj."

26

Page 27: SF Antologija 94

"Nadao sam se da još možemo da ostanemo, znaš, prijatelji.""Dobar fazon, govnaru." Stegnula je pesnicu i tresnula ga iz sve snage posred grudi. Suze su mu

zaiskrile u očima. "Vuci se odavde. Muka mi je da te gledam."Otišao je.

Ali nije spavao. Ekatarina je bila budna i kiptela nad prvim izveštajima koji su stizali u vezi sa novim kontrolnim sistemom. "Oni rade!" vikala je. "Oni rade!" Navukla je svileni kamisol i uzbuđeno šetkala tamo-amo, naga od pojasa. Pubične dlačice bile su joj beli plamen, sa gotovo nevidljivim tragovima manjih dlačica koje su joj dopirale do pupka i mazile slatku unutrašnjost njenih stegana. Umoran, kakav je bio, Ginter je osetio novu žudnju za njom. Na iznuren, ispran način, bio je srećan.

"Auh!" Poljubila ga je snažno, ne seksualno, i pozvala PKU. "Ponovi sve naše ranije projekcije. Vraćamo naše ugoržene komponente na posao. Prilagodi sve planove rada."

"Po naređenju.""Kako ovo menja naše dugoročne izglede?"Program je ćutao nekoliko sekundi, procesujući. Onda je rekao: "Ući ćete u neophodno, ali vrlo

opasno stanje oporavka. Prelazite sa visoko stabilne situacije sa malim izgledima u visoko nestabilnu situaciju sa velikim izgledima. Sa više slobodnog vremena, vaše neugrožene komponente brzo će postati nezadovoljne vašom vladom."

"Šta se događa ako naprosto siđem s položaja?""Izgledi se drastično smanjuju."Ekatarina je pognula glavu. "U redu, šta će, najverovatnije, biti naš najteži novi problem?""Neugrožene komponente zahtevaće da saznaju više o ratu na Zemlji. Želeće da se smesta ponovo

uspostavi medijski priliv.""Mogao bih lako da sredim prijemnik", dobrovoljno se javio Ginter. "Ne neki preterano...""Da se nisi usudio!""Ha? Zašto ne?""Gintere, slušaj ovako: koje su ovde dve najzastupljenije nacije?""Pa, rekao bih da su to Rusi i... auh.""Tako je, auh. Za sada, mislim da je najbolje ako niko nije siguran ko bi trebalo da bude čiji

neprijatelj." Upitala je PKU: "Kako da postupim?""Dok se situacija ne stabilizuje, ne ostaje vam ništa drugo nego da im skrećete pažnju. Da im

mozgovi budu stalno zabavljeni nečim. Ulovite sabotere i organizujte suđenje za ratne zločine.""To ne dolazi u obzir. Nema lova na veštice, nema žrtvenih jaganjaca, nema suđenja. Svi smo

zajedno u ovom."Bezosećajno, PKU reče: "Nasilje je leva ruka vlade. Žurite da odbacite njegove mogućnosti, a da

niste ozbiljno razmislili.""Neću da raspravljam o tome.""Dobro. Ako za sada hoćete da odložite korišćenje sile, mogli biste da se zadržite na lovu na oružje

koje je upotrebljeno protiv Samostalnosti. U njegovo pronalaženje i identifikovanje uključili bi se svi, punom snagom, a ne bi bilo neophodno ukazivati na nekog. Takođe, mnogi bi to protunačili u smislu da postoji mogućnost za izlečenje, pa bi se tako podigao opšti moral, a da, zapravo, ne biste morali da lažete."

Umorno, kao da je ovo nešto kroz šta je već mnogo puta prošla, ona reče: "Zar zaista nema nade da će se izlečiti?"

"Sve je moguće. Međutim, u svetlosti sadašnjih resursa, to se ne bi moglo smatrati verovatnim."Isključijući PKU, Ekatarina je mišlju isključila i PC. Uzdahnula je. "Možda bi to trebalo da uradimo.

Tobože da krenemo u poteru za oružjem. Trebalo bi da nešto od toga ispadne."Zbunjen, Ginter reče: "Ali to je jedno od oružja Čangove, zar ne? Šizomimetička mašina, je l' tako?""Gde si to čuo?" oštro je upitala."Pa, Krišna je rekao... nije delovalo kao... mislio sam da je to svima dostupno."Ekatarinino lice je otvrdnulo. "Programe!" pomislila je.PKU se vratio u život. "Spreman.""Pronađi Krišnu Narasimana, neugroženog, Jedinica Pet. Smesta želim da razgovaram s njim."

Ekatarina je navukla gaćice i šorts i mahnito počela da se oblači. "Gde su mi proklete sandale? Programe! Reci mu da dođe u zajedničku prostoriju. Odmah."

27

Page 28: SF Antologija 94

"Primljeno."

Na Gintertovo iznenađenje, Ekatarini je trebalo više od sata da prinudi Krišnu na poslušnost. Na kraju, međutim, mlada istraživačka komponenta otišla je do sefa, predstavila mu se i otvorila skladišta. "Nije to bilo baš tako bezbedno", reče on, izvinjavajući se. "Da su naši sponzori znali koliko smo puta ostavljali sve otključano da bismo mogli da ulazimo i izlazimo, oni... dobro, nema veze."

Izvadio je iz vitrine pljosnat metalni pravougaonik veličine dlana. "Najverovatnije je ovo upotrebljeno. To je aerosolna bomba. Biološki agensi se unose ovde, a okida se udaranjem po poleđini ovde. Unutra ima dovoljno pritiska da izbaci agens uvis pedeset stopa. Vazdušna strujanja obavljaju ostalo." Pružio ga je Ginteru koji je užasnuto zurio u njega. "Ne brini, nije napunjena."

Izvukao je tanku ladicu u kojoj su se nalazili blistavi redovi tankih cilindara od hroma. "U ovima se nalaze same mašine. To je nanooružje tek skinuto sa police. Najmodernije stvari, rekao bih." Prevlačio je vrhom prsta po njima. "Programirali smo svako od njih da stvori različitu mešavinu neurotransmitera. Dopamin, fenciklidin, norepinefrin, acetilholin, met-enkefalin, supstanca P, serotonin... ovde unutra nalazi se dobar komadić Raja, a..." tapnuo je po praznini... "upravo ovde je naš nedostajući deo Pakla." Namrštio se i promrmljao: "Čudno. Zašto nedostaju dva cilindra?"

"Šta to?" upita Ekatarina. "Nisam čula šta si sad rekao.""Oh, ništa važno. Hm, slušaj, možda bi moglo da pomogne kad bih istrgao par dijagrama bioloških

veza i pokazao vam hemijsku podlošku ovih stvari.""Zaboravi. Neka samo glatko i jednostavno teče. Pričaj nam o tim šizomimetičkim mašinama."Trebalo je više od sata da bi im objasnio.Mašine su hemijske fabrike veličine molekula, umnogome nalik na montažere u mikrofabrikama.

Obezbedila ih je vojska, u nadi da će grupa Čangove pronaći oružje u obliku magle koje bi se moglo raspršiti na putu armije da bi je navelo da promeni odanost. Ginter je nakratko odremao dok je Krišna objašnjavao zašto je to nemoguće i probudio se negde pošto su majušne mašine već našle put do mozga.

"To je zapravo lažna šizofrenija", objasnio je Krišna. "Prava šizofrenija je predivno složen mehanizam. Ove mašine stvaraju pre neku vrstu jeftine imitacije. One preuzimaju kontrolu nad hemijom mozga i počinju da ispumpavaju dopamin i još nekoliko neuromedijatora. To nije pravi nered, per se. Oni samo održavaju mozak u omamljenom stanju." Zakašljao se. "Shvatate."

"U redu", reče Ekatarina. "U redu. Kažeš da možeš da reprogramiraš ove stvari. Kako?""Koristimo ono što se u tehnici zove glasničke mašine. One su neka vrsta neuromodulatora - one

kažu šizomimetičkim mašinama šta da rade." Izvukao je još jednu ladicu i jednoličnim glasom rekao: "Nestali su."

"Da se držimo stvari, ako je moguće. Kasnije ćemo se brinuti o tvom inventaru. Pričaj nam o tim glasničkim mašinama. Možeš li da pripremiš dovoljno njih da kažu šizomimetičkim da se isključe?"

"Ne, iz dva razloga. Prvo, ovi molekuli su proizvedeni u švajcarskim orbitalnim stanicama; mi nemamo industrijsko postrojenje da ih proizvedemo. Drugo, šizomimetičkim je nemoguće reći da se isključe. Oni nemaju dugmad za isključivanje. Oni su pre katalizatori nego prave mašine. Moguće ih je preraditi da stvaraju različite hemikalije, ali..." Zastao je i pogled mu odblude u daljinu. "Majku mu." Dohvatio je svoj PC i dijagram hemijskih veza pojavio se na jednom zidu. A onda, pored njega, listing glavnih neurofunkcija. Zatim jedan drugi dijagram prekriven nažvrljanim bihejvioralnim simbolima. Sve više i više podataka izletalo je na zid.

"Ovaj, Krišna...""Beži", frknuo je. "Ovo je važno.""Misliš li da ćeš moći da nađeš lek?""Lek? Ne. Nešto bolje. Mnogo bolje."Ekatarina i Ginter izmenjaše pogled. Onda ona reče: "Da li ti je nešto potrebno? Mogu li da ti

dodelim nekog kao ispomoć?""Potrebne su mi glasničke mašine. Nađite mi ih.""Kako? Kako da ih nađemo? Gde da tražimo?""Sali Čang", nestrpljivo reče Krišna. "Mora da su kod nje. Niko drugi nije imao pristup." Dohvatio je

svetlosnu olovku i počeo da ukoso žvrlja formule po zidu."Naći ću ti je. Programe! Reci..."

28

Page 29: SF Antologija 94

"Čangova je otkačena", podsetio ju je Ginter. "Dohvatila ju je aerosolna bomba." Koju mora da je sama aktivirala. Zgodan način da se ukloni dokaz koji bi mogao da dovede do bilo koje vlade što je upravljala njome. Ona je bila prva koja je poludela.

Ekatarina se uštinu za nos, trgnuvši se. "Predugo sam budna", reče ona. "U redu, shvatila sam. Krišna, od sada neprekidno si na dužnosti istraživača. PKU će obavestiti vođu tvoje jedinice. Obavesti me ako ti je potrebna bilo kakva pomoć. Nađi mi način da se isključi ovo prokleto oružje." Ne obraćajući pažnju na to što je on slegnuo ramenima, ona reče Ginteru: "Povlačim te iz Jedinice Četiri. Od sad, odgovaraš direktno meni. Želim da nađeš Čangovu. Nađi je i nađi te glasničke mašine."

Ginter je bio mrtav umoran. Nije mogao da se seti kada je poslednji put odspavao dobrih osam sati. Ali uspeo je da izvede ono što se nadao da predstavlja poverljiv kez. "Primljeno."

Ludakinja ne bi trebalo da može da se krije. Sali Čang je mogla. Niko ne bi trebalo da je u mogućnosti da izbegne poruci PKU, sad kad je ovaj bio prikačen na sve veći broj uroženih pojedinaca. Sali Čang je bila. PKU je obavestio da niko od otkačenjaka nije svestan gde se Čangova nalazi. Prihvatio je naredbu da svakog sata svi oni bace pogled i potraže je, sve dok je ne nađu.

U zapadnim tunelima zidovi bili su uklonjeni da bi se stvorio prostor veliki kao unutrašnjost bilo koje fabrike. Vraćeni su daljinski i sada im je bilo dodeljeno gotovo dve stotine otkačenjaka razmaknutih tako da ne dođu u sukob sa poljem uputstava njihovih suseda. Ginter je prošao pored njih, kroz šaptave glasove PKU: "Da li se računa na sve buldožere? Ako je tako... Ukloni sve pokvarene mašine. Možeš ih smestiti... za vakuumom zavarenu prašinu na gornjoj površini šina... temperaturu redukcije, a zatim vidi da li je dopremanje kiseonika kompatibilno..." Na daljem kraju jedno jedino odelo sedelo je na stolici sa nadzorničkim uređajem u krilu.

"Kako ide?" upita Ginter."Krajnje vrhunski." Prepoznao je Takajunijev glas. Radili su zajedno u mikrotalasnoj relejnoj stanici

Flamarion. "Najveći broj fabrika pušten je i radi, a na putu smo da osposobimo i šinske topove. Ne bi verovao koliki stepen korisnosti ovde postižemo."

"Dobar, a?"Takajuni se iskezio; Ginter je to mogao da čuje u njegovom glasu. "Vredni mravčići!"Takajuni nije video Čangovu. Ginter je krenuo dalje.Nekoliko sati kasnije našao sedeo je iscrpljen u parku Noguči i gledao razrovano tle na mestu gde se

nalazila niska šuma. Nijedna sadnica nije bila pošteđena; srebrna breza postala je istrebljena lunarna vrsta. Mrtav šaran plutao je na leđima po površini središnjeg jezera prekrivenoj naftom; ograda od bodljikave žice okruživala ga je sada da bi se otkačenjaci držali po strani. Još nije bilo vremena da se počne raščišćavanje otpadaka, a kada se osvrnuo unaokolo, video je da đubreta ima na sve strane. Bilo je to tužno. Podsećalo ga je na Zemlju.

Znao je da je vreme da pođe, ali nije mogao. Glava mu se povila, dodirnula grudi i trznula. Vreme je prolazilo.

Treptaj pokreta naterao ga je da se okrene. Neko u luksuznom pastelnom odelu boje lavande projurio je pored njega. Žena koja ga je pre neki dan uputila do kancelarije kontolora grada. "Zdravo!" doviknu on. "Našao sam one koje sam tražio tačno tamo gde si mi rekla. Hvala. Već sam pomalo počeo da se plašim."

Odelo boje lavande okrenulo se i pogledalo ga. Sunce je bleštalo na crnom staklu. Miran, dug tren kasnije, ona reče: "Nije važno" i pođe dalje.

"Tražim Sali Čang. Poznaješ li je? Da li si je videla? Ona je otkačenjak, jedna mala žena, gizdava, volela je jarku odeću, električnu šminku, te stvari."

"Bojim se da ne mogu da ti pomognem." U rukama je nosila tri rezervoara sa kiseonikom. "Možda bi mogao da probaš na buvljoj pijaci. Tamo ima puno jarke odeće." Uronila je u otvor tunela i nestala unutra.

Ginter je zbunjeno zurio za njom, a zatim odmahnuo glavom. Osećao se veoma, veoma umorno.

Buvlja pijaca kao da je prošla kroz oluju. Šatori su bili pocepani, tezge preturene, roba opljačkana. Krhotine narandžastog i zelenog stakla škripale su pod nogama. Pa ipak, polica sa italijanskim maramama vrednim godišnje plate stajala je nedirnuta među kršem. To uopšte nije imalo smisla.

Uzduž i popreko pijace, otkačenjaci su marljivo čistili. Saginjali su se, dizali i čistili. Odelo je tuklo jednog od njih.

29

Page 30: SF Antologija 94

Ginter je zatreptao. Nije mogao da reaguje na to kao na stvaran događaj. Žena se skupila pod udarcima, divlje kričeći i povlačeći se pred njima. Jedan od šatora bio je ponovo podignut i pod senkom njegove svile duginih boja, četiri druga odela besposličila su za barom. Niko od njih nije se pomerio da pomogne ženi.

"Hej!" viknu Ginter. Osećao se užasno zbunjeno, kao da je naglo ubačen usred predstave, a da nije naučio ni retka teksta, niti ima pojma o čemu je reč i kakva je tu njegova uloga. "Prestani!"

Odelo se okrenulo prema njemu. Držalo je mršavu ruku žene zarobljenu u rukavici. "Beži", zareža muški glas preko radija.

"Šta to radiš? Ko si ti?" Čovek je nosio Vestinghausovo odelo, jedno od desetak takvih među neugroženima. Ali Ginter je prepoznao smeđ, bubrežast, spržen beleg na trbušnoj ploči. "Posnere... jesi li to ti? Pusti tu ženu."

"Ona nije žena", reče Posner. "Do đavola, pogledaj je - ona čak nije ni čovek. Ona je otkačenjak."Ginter je uključio šlem na snimanje. "Beležim ovo", upozorio je. "Ako ponovo udariš tu ženu,

Ekatarina će videti sve ovo. Obećavam."Posner je pustio ženu. Sekundu-dve, stajala je zbunjena, a onda je glas iz njenog PC-a preuzeo

kontrolu. Sagnula se da uzme metlu i vratila na posao.Isključujući šlem, Ginter reče: "Dobro. Šta je uradila?"Posner je besno ispružio nogu. S gađenjem, pokazao je dole. "Ispišala mi se na čizmu!"Odela u šatoru sa zanimanjem su posmatrala. Sada su zaurlala. "Sam si pogrešio, Vile!" doviknu

jedno. "Rekao sam ti da nisi ostavio dovoljno vremena za ličnu higijenu.""Ne brini zbog malo više vlage. Ispariće sledeći put kad naletiš na vakuum!"Ali Ginter nije slušao. Zurio je u otkačenjaka koga je Posner zlostavljao i pitao se zašto ranije nije

prepoznao Anju. Usta su joj bila napućena, a lice čvrsto stisnuto od brige, kao da je na temenu imala ključ koji je bio navijen triput više nego što treba. Ramena su joj, takođe, sad bila povijena napred. Međutim, bila je mirna.

"Žao mi je, Anja", reče on. "Hiro je mrtav. Ništa nismo mogli da učinimo."Nastavila je da mete, nesvesna, nesrećna.

Uhvatio je poslednji minibus u smeni nazad do Centra. Bilo je dobro ponovo biti kod kuće. Miiko Ezumi odlučio je da opljačka zalihe kiseonika i vode iz obližnjih fabrika, a zatim isklesala u steni prostoriju za tuširanje. Napravio se dug red za samo trominutno korišćenje, i to bez sapuna, ali niko se nije bunio. Neki su objedinili vreme, kupajući se dvoje ili troje zajedno. Oni koji su čekali na red, grubo su se šalili.

Ginter se oprao, uzeo čiste kratke pantalone i majicu s kratkim rukavima sa znakom Glavkosmosa i otrupkao niz hol. Oklevao je jedan tren ispred zajedničke prostorije, slušajući ljude koji su sedeli za stolom i raspravljali ko je najživopisniji otkačenjak koga su sreli.

"Jeste li videli Mišolovca?""Aha, i Ofeliju!""Papu!""Patkicu!""Svi znaju Patkicu!"Smejali su se i bili srećni. Topao osećaj zajednice tekao je iz prostorije, ono što bi Ginterov otac na

svoj bljutavo-sentimentalan način nazvao Gemitlihkajt. Ginter je ušao unutra.Liza Nagenda podiže pogled, sva u desnima i zubima, i sledi se. Vilica joj se uz škljocaj zatvorila.

"Vajl! Nije li to lični špijun Izmailove?""Šta?" Optužba je ostavila Gintera bez daha. Bespomoćno je pogledom kružio po sobi. Niko nije

želeo da se sretne pogledom s njim. Zaćutali su.Lizino lice bilo je sivo od gneva. "Čuo si me! Ti si taj koji je otkucao Krišnu, zar ne?""Izvrćeš stvari! Popizdela si zato..." S naporom se uzdržao. Nije bilo smisla dodavati svoju histeriju

njenoj. "Tebe se ne tiče kakvi su moji odnosi sa Izmailovom." Pogledao je oko stola. "Ne zaslužujete da to saznate, ali ipak ću vam reći da Krišna radi na leku. Ako je bilo šta što sam rekao ili uradio pomoglo da se on vrati u laboratoriju, pa dobro, neka je tako."

Iskezila se. "A kakav ti je izgovor što si cinkario Vila Posnera?""Nikad nisam..."

30

Page 31: SF Antologija 94

"Svi smo čuli priču! Rekao si da ćeš da odeš pravo kod tvoje dragocene Izmailove sa malim videom sa šlema."

"Daj, Liza", poče Takajuni. Odgurnula ga je u stranu."Znaš li šta je Posner radio?" Ginter je tresao prst Lizi u lice. "A? Znaš li? Tukao je ženu - Anju!

Tukao je Anju, tu napolju!""Pa šta? On je jedan od nas, zar ne? Nije ograničen, praznook, naduven, balav otkačenjak!""Kurvo!" Razjaren, Ginter se bacio preko stola na Lizu. "Ubiću te, kunem se!" Ljudi su se izmicali

od njega, jurili napred, haos od kretnji. Posner se isprečio ispred Gintera, raširenih ruku, ukočene vilice i muževan. Ginter ga je tresnuo po licu. Posner je delovao iznenađeno i pao unazad. Gintera je probadalo u šaci, ali bez obzira na to, osećao se čudno dobro; ako su svi ostali ludi, zašto ne bi bio i on?

"Samo probaj", vrisnula je Liza. "Sve vreme sam znala da si takav!"Takajuni je odvukao Lizu na jednu stranu. Hamiltonova je dohvatila Gintera i povukla ga na drugu.

Dvojica Posnerovih prijatelja držali su njega."Dobio sam od tebe sve što je moguće!" viknu Ginter. "Ti jeftina pičko!""Čujte ga! Čujte kako me je nazvao!"Izgurali su ih na suprotna vrata, vrištave.

"Sve je u redu, Gintere." Bet ga je ubacila u prvu nišu na koju su naišli. Teško se navalio na zid, drhteći, i zatvorio oči. "Sad je sve u redu."

Ali nije bilo. Gintera je najednom pogodilo shvatanje da, sa izuzetkom Ekatarine, više nema prijatelja. Nema pravih prijatelja, bliskih prijatelja. Kako se to moglo da dogodi? Bilo je to kao da su se svi pretvorili u vukodlake. Oni koji nisu istinski bili ludi, ipak su bili čudovišta. "Ne razumem."

Hamiltonova uzdahnu. "Šta ne razumeš, Vajle?""To kako ljudi... kako tretiraju otkačenjake. Kada je Posner tukao Anju, četiri odela stajala su u

blizini, a nijedan nije ni mrdnuo prstom da ga zaustavi. Nijedan! A i ja sam to osetio, nema smisla da se pretvaram da sam bolji od njih ostali. I ja sam želeo da prođem i da se pretvaram kao da nisam ništa video. Šta se to s nama dogodilo?"

Hamiltonova slegnu ramenima. Kosa oko glatkog, okruglog lica bila joj je kratka i tamna. "Kada sam bila dete, išla sam u prilično skupu školu. Jedne godine imali smo jednu od onih vežbi koje bi trebalo da obogate ličnost. Znaš? Životno iskustvo. Podelili su nas u dve grupe - zatvorenike i čuvare. Zatvorenici nisu mogli da iziđu iz dodeljenog prostora bez dozvole čuvara, čuvari su dobijali bolju hranu, takve stvari. Vrlo jednostavan niz pravila. Ja sam bila čuvar.

Gotovo smesta, počeli smo da mučimo zatvorenike. Omalovažavali smo ih, vikali na njih, postrojavali. Ono začuđujuće, bilo je to da su zatvorenici sve to dopuštali. Bilo ih je pet puta više nego nas. Mi nismo čak imali ni ovlašćenja za stvari koje smo radili. Ali niko od njih nije se bunio. Niko od njih nije ustao i rekao ne, ne možete to da radite. Igrali su igru.

Na kraju meseca, projekat je bio razotkriven i mi smo imali da uradimo neke seminarske radove o tome šta smo naučili: korenima fašizma, i tako to. Čitali malo Hanu Arendt. A onda je sve bilo gotovo. Osim što moja najbolja prijateljica više sa mnom nije progovorila ni reč. A ja nisam mogla da da se ljutim na nju. Ne posle onoga što sam radila.

A šta sam zaista naučila? Da ljudi igraju bilo kakvu ulogu koju im dodelite. Oni će to da rade, a da ni ne znaju da to rade. Ako uzmeš manjinu, kažeš im da su posebni i navedeš ih da čuvaju - oni će početi da izigravaju čuvare."

"I kakav je odgovor? Kako da se čuvamo da ne budemo uhvaćeni u uloge koje igramo?""Prokleta bila ako znam, Vajla. Prokleta bila."Ekatarina je premestila svoju nišu u najudaljeniji kraj novog tunela. Tunel je vodio samo do njene

sobe, pa je imala dosta privatnosti. Kada je Ginter ušao unutra, preko primopredajnog čipa do njega dolebde glas pun statičkog šuma. "...izvestio o napadu. U Kairu, vladini zvaničnici obavezali su se..." Prekinulo se.

"Hej, ponovo si..." Zastao je. Da je radio-prijem ponovo uspostavljen, on bi to znao. Razgovaralo bi se o tome u Centru. Što je značilo da radio-veze, zapravo, nikada nisu ni bile potpuno prekinute. Naprosto su bile pod kontrolom PKU.

Ekatarina podiže pogled prema njemu. Bila je plakala, ali je prestala. "Uništene su švajcarske orbitalne stanice!" prošaptala je. "Pogodili su ih svačim; od mekih bombi do brilijantnog šljunka. Zasuli dokove."

31

Page 32: SF Antologija 94

Razmera svih tih smrti za trenutak je zamaglila ono što je ona govorila. Teško se spustio pored nje. "Ali to znači..."

"Da više do nas ne može da dopre nijedan svemirski brod, tako je. Ako ne postoji nijedan brod u tranzitu, ostajemo nasukani ovde."

Zagrlio ju je. Bila je hladna i drhtala je. Koža joj je bila neprijatno vlažna i naježena. "Koliko je prošlo otkako si poslednji put spavala?" oštro je upitao.

"Ne mogu...""Prikačena si, zar ne?""Ne mogu sebi da dopustim da spavam. Ne sada. Kasnije.""Ekatarina. Energija koju dobijaš iz žice nije besplatna. Ona je samo pozajmljena od tvoga tela. Kad

siđeš, sve se to naplati. Ako budeš predugo ukačena, uletećeš pravo u komu.""Nisam bila..." Zaćutala je, i zbunjen, nesiguran izraz pojavio joj se u očima. "Možda si u pravu.

Verovatno bih mogla malo da se odmorim."PKU je oživeo. "Jedinica Devet postavlja radio-prijemnik. Ezumi im je dozvolio.""Sranje!" Ekatarina se žurno uspravila. "Možemo li da to zaustavimo?""Suprotstavljanje projektu koji uživa opštu naklonost moglo bi vas koštati kredibiliteta koji ne

možete da dozvolite da izgubite.""U redu, kako onda možemo da minimiziramo...""Ekatarina", reče Ginter. "Spavanje, sećaš se?""Samo sekund, dušo." Potapšala je futon. "Samo ti lezi i sačekaj me. Srediću ovo dok trepneš."

Poljubila ga je nežno, oklevajuće. "U redu?""Aha, naravno." Legao je i sklopio oči, samo na sekund.Kada se probudio, bilo je vreme da krene u smenu, a Ekatarine nije bilo u blizini.Bio je to tek peti dan od Vladivostoka. Ali sve se toliko potpuno promenilo da je ono pre toga ličilo

na sećanje iz nekog drugog sveta. U prethodnom životu bio sam Ginter Vajl, pomisli on. Živeo sam i radio, i par puta se nasmejao. Život je tada bio prilično dobar.

Još je tragao za Sali Čang, iako je nada čilela. Sad, kad god bi razgovarao s nekim odelima, pitao bi da li im je potrebna njegova pomoć. Sve ređe je bila.

Kapela na trećem nivou bila je šuplja peharasta prostorija koja je gledala na zid terase. Žuti ljiljani rasli su oko ograđenog oltarskog prostora u podnožju, a tirkizni gušteri preletali su preko stene. Deca su se igrala lopte u oltarskom prostoru. Ginter je stajao na vrhu i ćaskao s Riohei Jomatoom kome je tuga izbijala iz glasa.

Deca su ostavila loptu i počela da plešu. Igrali su se Londonskog mosta. Ginter ih je posmatrao s osmehom na licu. Gledani odozgo, predstavljali su samo mnoštvo obojenih tačkica, svet koji se rasklapao i sklapao. Polako, smešak je izbledeo. Plesali su suviše dobro. Nijedno dete nije napravilo pogrešan korak, izgubilo svoje mesto ili ljutito se udaljilo. Izrazi lica bili su im prenapeti, sobom zaokupljeni, neljudski. Ginter je morao da se okrene.

"PKU ih kontroliše", reče Jomato. "Ja zaista nemam mnogo posla. Pregledam videe i izaberem im igre da se igraju, pesme da pevaju, vežbice da budu zdravi. Ponekad im zadam da crtaju."

"Bože moj, kako to podnosiš?"Jomato uzdahnu. "Stari mi je bio alkoholičar. Imao je prilično gadan život i u jednom trenutku počeo

je da pije da odagna bol. Znaš šta?""Nije upalilo.""Tako je. Učinilo ga je još bednijim. Onda je imao dvostruki razlog da se napije. Nastavio je da

pokušava, međutim, tako da sam to morao da mu pružim. On nije bio čovek koji bi odustao od nečega u šta je verovao, samo zato što to nije išlo onako kako bi trebalo."

Ginter je ćutao."Mislim da je sećanje na to jedina stvar koja me sprečava da naprosto skinem šlem i pridružim im

se."

Korporacijski video centar predstavljao je uzan niz kancelarija u najudaljenijim delovima tunela, u kojima je obrađivana sirova metraža korišćena za reklame i manje važne poslove, pre slanja u bolje opremljene video centre na Zemlji. Ginter je išao od kancelarije do kancelarije i isključivao ostavljene ravne ekrane koji su treperili još od katastrofe.

32

Page 33: SF Antologija 94

Bilo je razdražujuće ići kroz obično prometne hodnike ne srećući nikoga. Stolovi i gomila radnih stanica bili su ostavljeni u svrsishodnom neredu, kao da su oni koji su za njima radili samo izišli na pauzu i tek što se nisu vratili. Ginter je otkrio da se osvrće na svoju senku i trza na neočekivane zvuke. Sa svakom mašinom koju je isključio, tišina iza njega postajala je sve veća. Bilo je to dvostruko samotnije nego kad si napolju na površini.

Ugasio je poslednje svetlo i zakoračio u mračan hol. Dva odela sa isprepletanim H-i-A logoima iznikla su iz senki. Poskočio je od šoka. Naravno, bila su prazna - među neugroženima nije bilo komponenti Hundai Aerospejsa. Neko je pre ludila naprosto privremeno odložio ovde ta odela.

Odela su ga ščepala."Hej!" zastrašeno je uzviknuo, dok su ga hvatala za ruke i odizala sa tla. Jedno od njih otrglo je PC

sa njegovog oklopa i bacilo ga. Pre nego što mu je postalo jasno šta se događa, sleteo je niz kratko stepenište i kroz dovratak.

"Gospodine Vajle."Nalazio se u prostoriji sa visokom tavanicom uklesanoj u steni koja je služila za odlaganje opreme za

tretman vazduha koja još nije bila ugrađena. Privremene radne svetiljke visoko na žici obezbeđivale su slabu svetlost. Na drugom kraju prostorije jedno odelo sedelo je iza stola, a s obe strane nalazilo se još po jedno koje je stajalo. Sva su nosila znamenja Hundai Aerospejsa. Nije bilo načina da ih identifikuje.

Odela koja su ga donela prekrstila su ruke."Šta se ovde događa?" upita Ginter. "Ko ste vi?""Vi ste poslednja osoba kojoj bismo to rekli." Nije mogao da prepozna ko govori. Glas je dopro do

njega preko radija, aseksualan zbog elektronskog filtera. "Gospodine Vajle, optuženi ste za zločine protiv svojih sugrađana. Imate li šta da kažete u svoju odbranu?"

"Šta?" Ginter je gledao u odela ispred njega i sa obe strane. Bila su savršeno istovetna, nerazaznatljiva jedna od drugih i odjednom se osetio uplašen od onog što bi ljudi mogli da se osete slobodnim da učine, ovako oklopljeni u anonimnost. "Slušajte, nemate prava da ovo radite. Ovde postoji struktura vlasti, ako imate nekakve pritužbe protiv mene."

"Niko nije zadovoljan vladanjem Izmailove", reče sudija."Ali ona kontroliše PKU, a mi ne bismo mogli da vodimo Samostalnost da PKU ne kontroliše

otkačenjake", dodade drugi."Mi naprosto moramo da je zaobiđemo." Možda je to bio sudija; možda samo neko od odela. Ginter

nije znao."Želite li da govorite u svoju korist?""Za šta me tačno optužujete?" upita Ginter, beznadežno. "Dobro, možda sam i učinio ponešto

pogrešno. Razmotriću tu mogućnost. Ali možda vi ne razumete situaciju u kojoj se ja nalazim. Jeste li razmišljali o tome?"

Tišina."Mislim, na šta se vi ljutite? Je li to Posner? Zato što mi nije žao zbog toga? Ja neću da se izvinim.

Ne možete da zlostavljate ljude samo zato što su bolesni. Oni su i dalje ljudi, kao i svi drugi. Oni imaju svoja prava."

Tišina."Ali ako mislite da sam ja nekakav uhoda, da jurcam naokolo i cinkarim ljude Ek... Izmailovoj, e pa,

to naprosto nije tačno. Mislim, ja s njom razgovaram, neću da se pretvaram da nije tako, ali ja nisam njen uhoda ili tako nešto. Ona nema uhode. Nisu joj ni potrebni! Ona samo pokušava da se sve ne raspadne.

Isuse, vi ni ne znate kroz šta je ona sve prošla zbog vas! Niste videli koliko je to košta! Ona bi najradije od svega odustala. Ali mora da nastavi zato što..." Jeziv, mračan elektronski govor začuo se preko njegovog radija i on zastade, jer mu je postalo jasno da mu se podsmevaju.

"Da li još neko želi da govori?"Jedan od Ginteroivih otimača koraknu napred. "Vaša visosti, ovaj čovek kaže da su otkačenjaci ljudi.

On previđa činjenicu da oni ne mogu da žive bez naše pomoći i našeg usmeravanja. Naš neprestan naporan rad cena je njihovog trajnog blagostanja. Same njegove reči ga optužuju. Molim sud da kazna bude primerena krivici."

Sudija pogleda na desnu stranu, na levu. Njegova dva pratioca klimnuše i zakoračiše korak nazad u ništavilo. Sto je bio smešten na ulazu u ono što je trebalo da bude provodni kanal za vazduh. Ginter tek što je ovo shvatio, kada su se oni ponovo pojavili, vodeći sa sobom nekoga u G5 odelu istovetnom njegovom.

33

Page 34: SF Antologija 94

"Mogli bismo da vas ubijemo, gospodine Vajle", krčao je veštački glas. "Ali to bi bilo rasipanje. Potrebna nam je svačija ruka, svačiji um. Moramo složno sarađivati u ovo teško vreme."

G5 odelo stajalo je samo i nepomično usred prostorije."Gledajte."Dva Hundai odela prišla su G5 odelu. Četiri ruke spustile su se na zaptivke šlema. Uvežbanim

pokretima, otkopčali su spone i podigle šlem. Dogodilo se to tako brzo da vlasnik odela ne bi mogao da ih zaustavi čak i da je probao.

Ispod šlema nalazilo se zastrašeno, zbunjeno lice otkačenjaka."Zdrav razum je povlastica, gospodine Vajle, a ne pravo. Krivi ste za ono za šta ste optuženi.

Međutim, mi nismo surovi ljudi. Ovoga puta puštamo vas, s upozorenjem. Ali ovo su teška vremena. Kod sledećeg prekršaja - makar to bila tako beznačajna stvar kao što je prijavljivanje ovog susreta glavnokomandujućem - možda ćemo biti prinuđeni da se oslobodimo formalnosti saslušanja." Sudija je zastao. "Jesam li jasan?"

Nevoljno, Ginter je klimnuo."Onda možete da se udaljite."Dok je izlazio, jedno od odela vratilo mu je PC.

Petoro ljudi. Bio je siguran da u to nije bio umešan više niko. Možda još jedno ili dvoje, ali to je to. Posner mora da je do guše u ovome; u to je bio siguran. Ne bi bilo teško otkriti ko su ostali.

Ali nije se usudio da proba.Na kraju smene, otkrio je da Ekatarina već spava. Izgledala je preplašeno i nezdravo. Kleknuo je

pored nje i nadlanicom nežno prešao preko njenog obraza.Naglo je otvorila oči, trepćući."Ej, zdravo. Nisam mislio da te budim. Samo ti spavaj, a?"Nasmešila se. "Srce si, Gintere, ali ionako sam samo dremala. Moram da ustanem u sledećih petnaest

minuta. Oči su joj se ponovo sklopile. "Trenutno si jedini kome mogu potpuno da verujem. Svi me lažu, hrane me dezinformacijama, ćute kad postoji nešto što bi trebalo da saznam. Jedino na tebe mogu da računam da ćeš mi reći ono što treba.

Imaš neprijatelje, pomisli on. Zovu te glavnokomandujući i ne sviđa im se kako vodiš stvari. Nisu spremni da ti se neposredno suprotstave, ali kuju planove. I nemilosrdni su.

Glasno, on reče: "Spavaj.""Svi su protiv mene", promrmlja ona. "Prljavi kurvini sinovi."

Sledeći dan proveo je u servisnom prostoru za novi sistem za tretman vazduha. Pronašao je usamljeno sklonište otkačenjaka napravljeno od pocepanih vakuumskih odela, ali posle konsultacije sa PKU zaključio je da tu danima niko nije živeo. Nije bilo ni traga od Sali Čang.

Ako je bilo mučno ići kroz zapretana područja pre suđenja, danas je to bilo mnogo gore. Ekatarinini neprijatelji zarazili su ga strahom. Razum mu je govorio da oni ne čekaju njega, da nema zbog čega da se brine sve dok ih opet ne naljuti. Ali mali mozak nije slušao.

Vreme je puzilo. Kada je konačno na kraju smene izbio na svetlo dana, iskusio je ošamućujući fazni pomeraj od stvarnost usled časova provedenih u samoći. Prvo nije osetio ništa neuobičajeno. Onda se njegov radio u odelu ispunio mnoštvom glasova, a ljudi su se vrzmali na sve strane. Čulo se veselo brujanje. Neko je pevao.

Ulovio je odelo koje je prošlo pored njega i zapitao: "Šta se događa?""Zar nisi čuo? Rat je gotov. Sklopili su mir. I dolazi brod!"

Ženevsko jezero održavalo je televizijsko ćutanje tokom većeg dela dugog putovanja do Meseca iz straha od dalekometnog zračnog oružja. Kad je došao mir, međutim, otvorili su se za direktan prenos signala do Samostalnosti.

Ezumijevi ljudi naveli su otkačenjake da sašiju ogromni pamučni kvadrat i odvuku neke potpornje da bi mogli da ga obese visoko na senovitoj strani kratera. A onda, sa isključenom rasvetom, projektovana je video slika. Švajcarski kosmonauti gurali su se ispred kamere, kezili se, svi u kombinezonima i sa crvenim kaubojskim šeširima. Govorili su o tome kako su umakli presretačkim raketama, preplićući žurne mladalačke glasove.

34

Page 35: SF Antologija 94

Najviši oficiri skupili su se ispod pamučnog kvadrata. Ginter je prepoznao njihova odela. Ekatarinin glas brundao je kroz novopodignute zvučnike. "Kada stižete? Moramo da osiguramo da polje svemirske luke bude čisto. Još koliko sati?"

Podižući pet prstiju, jedna plavuša reče: "Četrdeset pet!""Ne, četrdeset tri!""Nije tako!""Gotovo četrdeset pet!"Ekatarinin glas ponovo prekide graju."Kako je na orbitalnim? Čuli smo da su uništene.""Da, uništene su!""Veoma loše, veoma loše. Biće potrebne godine...""Ali najveći broj ljudi...""Upozorili su nas šest orbita ranije; većina je sišla u dižućim telima, bila je velika evakuacija.""Ipak, mnogi su stradali. Bilo je veoma gadno."Odmah ispod oficira, jedno odelo upravljalo je sa nekoliko otkačenjaka dok su montirali platformu

za kameru. Sada je široko mahnuo i otkačenjaci se skloniše u stranu. Na Ženevskom jezeru neko viknu i nekoliko glava se okrenulo prema televizorskom monitoru van slike. Odelo je okrenulo kameru i pružilo im spor, panoramski prikaz.

Jedan od kosmonauta reče: "Kako je tamo? Vidim da neki od vas nose svemirska odela, a ostali ne. Zašto?"

Ekatarina duboko uzdahnu. "Ovde je došlo do nekih promena."

U Centru se odvijala đavolska žurka kada su Švajcarci stigli. Rasporedi spavanje su preinačeni i sem najneophodnijeg minimuma posade koja je nadgledala otkačenjake, svi su se pojavili da pozdrave desetak došljaka na Mesec. Igrali su i pili u vakuumu destilovanu vodku. Svi su imali nešto da ispričaju, da rašire glasine, da daju svoje mišljenje o izgledima za održanje mira.

Ginter je odlutao negde na pola žurke. Švajcarci su ga deprimirali. Svi su mu se činili tako mladi, sveži i željni. U njihovom prisustvu osećao se umorno i cinično. Želeo je da ih zgrabi za ramena i prodrma.

Potišten, lutao je kroz zaključane laboratorije. Na mestu gde se nalazio Virusni kompjuterski projekat, video je Ekatarinu i kapetana Ženevskog jezera kako se savetuju iznad sanduka bioflopija. Nagnuti nad Ekatarinin PC, slušali su PKU.

"Jeste li razmatrali nacionalizaciju vaše industrije?" upita kapetan. "To bi nam pružilo ono neophodno da sagradimo Novi Grad. Onda, uz pomoć nekoliko vođenih instrumenata, moglo bi se upravljati Samostalnošću, a da niko ne kroči nogom u nju."

Ginter je bio predaleko da bi čuo reakciju PKU, ali je video da su se obe žene nasmejale. "Pa", reče Ekatarina. "Ako ništa drugo, onda ćemo morati da ponovo pregovaramo sa korporacijama vlasnicima. Uz pomoć samo jednog broda koji dejstvuje, biće teško obavljati zamenu ljudi. Fizičko prisustvo postalo je vredna pogodnost. Bili bismo ludi kad to ne bismo iskoristili."

Nastavio je dalje, dublje u senke, besciljno lutajući. Na kraju, ugledao je ispred sebe svetlost i čuo glasove. Jedan je bio Krišnin, ali govorio je brže i žešće nego što je bio navikao da ga čuje. Znatiželjan, zastao je tik iza vrata.

Krišna se nalazio na sredini laboratorije. Ispred njega stajala je Bet Hamilton i skrušeno klimala glavom. "Da, gospodine", reče ona. "Uradiću to. Da." Zabezeknut, Ginter je shvatio da joj Krišna izdaje naređenja.

Krišna podignu pogled. "Vajle! Upravo sam nameravao da te potražim.""Mene?""Uđi, ne gubi vreme." Krišna se nasmešio i mahnuo mu da uđe, a Ginter nije imao izbora nego da ga

posluša. Krišna je sada izgledao kao mladi bog. Snaga njegovog duha igrala mu je u očima kao vatra. Čudno da Ginter nije nikad primetio koliko je ovaj visok. "Reci mi gde je Sali Čang."

"Ne znam... mislim, ne mogu, ja..." Zastao je i progutao pljuvačku. "Mislim da Čangova mora da je mrtva." Onda: "Krišna? Šta je to s tobom?"

"Završio je istraživanje", reče Bet."Prepravio sam svoju ličnost od glave do pete", reče Krišna. "Više nisam napola obogaljen

stidljiuvošću... jeste li to primetili?" Spustio je ruku na Ginterovo rame - bila je umirujuća, topla, utešna. "Gintere, neću ni da ti kažem koliko mi je trebalo da se sklepam dovoljno glasničkih mašina iz tragova starih

35

Page 36: SF Antologija 94

eksperimenata da bih pokušao ovo na sebi. Ali upalilo je. Dobili smo tretman koji će, između ostalog, poslužiti kao univerzalan lek za svakog u Samostalnosti. Ali da bismo to uradili, potrebne su nam glasničke mašine, a njih ovde nema. Sad mi kaži zašto misliš da je Sali Čang mrtva."

"Pa, ovaj, već četiri dana je tražim. I PKU je traži. Ti si sve vreme bio ovde u rupi i možda ne znaš otkačenjake onako dobro kao što to mi ostali znamo. Ali oni nisu neki planeri. Verovatnoća da bi neko od njih tako dugo mogao aktivno da izbegava detekciju praktično je zanemarljiva. Jedino što mi pada na pamet jeste da se ona nekako dokopala površine pre nego što su je efekti pogodili, da je ušla u kamion i rekla mu da vozi dok joj zalihe kiseonika ne presahnu."

Krišna je odmahnuo glavom i rekao: "Ne. To naprosto ne odgovara karakteru Sali Čang. Ni uz najbolju volju, ne mogu da je zamislim kako izvršava samoubistvo." Povukao je ladicu: redovi blistavih kanistera. "Ovo bi moglo da pomogne. Sećate li se da sam rekao da nedostaju dva kanistera mimetičkih mašina, a ne samo šizomimetički?"

"Maglovito.""Bio sam suviše zauzet da bih se zabrinuo zbog toga, ali nije li to čudno? Zašto bi Čangova ponela

kanister i ne upotrebila ga?""Šta je bilo u drugom kanisteru?" upita Hamiltonova."Paranoja", reče Krišna. "Ili bar njena dovoljno dobra hemijska analogija. Sada, paranoja je redak, ali

očaravajući hendikep. Odlikuje je razrađen, ali interno konzistentan sistem obmana. Paranoičan pacijent intelektualno dobro dejstvuje i manje je rascepkan od šizofreničara. Njeni emocionalni i društveni postupci su bliži normali. Ona je sposobna na usredsređen napor. U ovo vreme nemira, sasvim je moguće da bi paraniodna jedinka mogla da izbegne našoj detekciji."

"U redu, da raščistimo ovo", reče Hamiltonova. "Na Zemlji izbija rat. Čangova dobija naređenja, unosi softverske bombe i odlazi do Samostalnosti sa kanisterom punim ludila i malim špricem za paranoju... ne, ne može tako. To ne pali."

"Zašto?""Paranoja je ne bi zaštitila od šizofrenije. Kako li se ona štiti od spostvenog aerosola?"Ginter je ukočeno stajao. "Lavanda!"

Pronašli su Sali Čang na najvišoj terasi Samostalnosti. Gornji nivo bio je neobrađen. Jednog dana - tako su obećavale korporacijske brošure - jelen lopataš pašće na ivici prozirnih jezeraca, a vidre skakutati po potocima. Ali tle još nije bilo izgrađeno, crvi doneti, a ni bakterije posejane. Bilo je samo peska, mašina i malo tužnog, prilagođenog korova.

Kamp Čangove nalazio se s jedne strane izvora potoka, ispod rasvete. Kad ih je videla da prilaze, krenula je da ustane, bacila pogled sa strane i rešila da drsko nastupi.

Znak na kome je pisalo ODRŽAVANJE SVODA - OPREMA ZA SLUČAJ NUŽDE bio je prikačen na kosnik koji je nosio telo zatvarača potoka. Ispod njega nalazila se niska piramida rezervoara kiseonika i jedan aluminijumski sanduk veličine kovčega. "Veoma pametno", promrmlja Bet preko Ginterovog primopredajnog čipa. "Spava u sanduku, a svako ko naleti na njega pomisli da je to samo višak opreme."

Odelo boje lavande podiže ruku i nehajno reče: "Ćao, momci. Mogu li da vam pomognem?"Krišna priđe krupnim koracima i uze je za ruke. "Sali, to sam ja - Krišna!""Oh, hvala Bogu. Bacila mu se u naručje. "Tako sam se plašila.""Sad je sve u redu.""U početku, kad sam te videla da se penješ, mislila sam da si Napadač. Tako sam gladna - nisam jela

sam Bog zna koliko. Stisla se za rukav Krišninog odela. "Vi znate za Napadače, zar ne?""Možda bi bolje bilo da me upoznaš s tim."Pošli su prema stepenicama. Krišna je napravio brz gest ka Ginteru, a onda prema opremi radnog

odela Čangove. Jedan kanister veličine čuturice visio je tamo. Ginter je pružio ruku i otrgao ga. Glasničke mašine! Držao ih je u ruci.

S druge strane, Bet Hamilton otrgla je gotovo pun cilindar mašina koje izazivaju paranoju i učinila da nestane.

Sali Čang, udubljna u objašnjavanje svog rezonovanja, nije primetila. "...slušala naređenja, naravno. Ali ona nisu imala smisla. Razmišljala sam se i razmišljala i na kraju sam shvatila šta se zaista događa. Vuk uhvaćen u stupicu pregrišće nogu da se oslobodi. Počela sam da tragam za vukom. Kakva vrsta neprijatelja opravdava tako ekstremnu akciju? Naravno, ništa ljudsko."

36

Page 37: SF Antologija 94

"Sali", reče Krišna, "želeo bih da razmisliš o mogućnosti da zavera - u nedostatku bolje reči - možda ima dublje korene nego što ti zamišljaš. Da problem nije u spoljašnjem neprijatelju nego u radu našeg mozga. Specifično, da su Napadači psihomimetička naprava koju si ušpricala u sebe kada je sve ovo počelo."

"Ne. Ne, ima suviše dokaza. Sve se slaže! Napadačima je bio potreban razlog da se preruše i fizički, što je postignuto vakuumskim odelima, i psihološki, što je urađeno opštim ludilom. Stoga, oni mogu da se neprimećeni kreću među nama. Da li bi ljudski neprijatelj preobratio celu Samsostalnost u ropsku radnu snagu? Nezamislivo! Oni mogu da nam čitaju umove kao knjigu. Da se nismo zaštitili psihomimetičkim napravama, mogli bi da istrgnu sve naše znanje, sve naše vojne istraživačke tajne..."

Slušajući, Ginter nije mogao da ne zamisli šta bi Liza Nagenda rekla na sav ovaj bezuman govor. Setivši je se, stisnuo je zube. Baš kao jedna od mašina Čangove, shvatio je, i nije mogao da se ne zabavlja na sopstveni račun.

Ekatarina je čekala u podnožju stepenica. Ruke su joj primetno tresle, a glas joj je neznatno podrhtavao kada je rekla: "Šta je to što mi PKU priča od glasničkim mašinama? Krišna je trebalo da se pojavi sa nekom vrstom leka?"

"Imamo ih", tiho, srećno reče Ginter. Podigao je kanister. "Sad je sve gotovo. Možemo da izlečimo naše prijatelje."

"Daj da vidim", reče Ekatarina. Uzela je kanister iz njegove ruke."Ne, čekaj!" viknu Hamiltonova, ali prekasno. Iza nje Krišna se raspravljao sa Sali Čang o njenom

tumačenju skorašnjih događaja. Nijedno od njih nije primetilo da su se oni ispred njih zaustavili."Sklonite se." Ekatarina napravi dva hitra koraka unazad. Razdražljivo je dodala: "Ne želim da

stvaram probleme. Ali ovo moramo da raspravimo, a dok to ne obavimo, ne želim da mi iko prilazi. U to si uključen i ti, Gintere."

Otkačenjaci su počeli da se okupljaju. Po jedno ili po dvoje stizali su uz poljanu; onda ih je već bilo na desetine. Kada je postalo jasno da ih je Ekatarina pozvala putem PKU-a, Krišna, Čangova i Hamiltonova već su bili ovojeni od nje zidom ljudi.

Čangova je stajala sasvim mirno. Negde iza njenog lica koje se nije moglo videti, revidirala je svoje teorije da u njih uključi ovaj novi događaj. Iznenada, rukama je počela da tapše po odelu u potrazi za kanisterom koji je nedostajao. Pogledala je Krišnu i užasnuto rekla: "Ti si jedan od njih!"

"Naravno da nisam..." poče Krišna. Ali ona se okretala, posrtala, jurila nazad uz stepenice."Pusti je", naredila je Ekatarina. "Imamo mnogo važnije stvari da raspravimo." Dva otkačenjaka su

dotapkala, vukući između sebe malu industrijsku peć. Spustili su je, a treći je utakao električni vod. Unitrašnjost je počela da blešti. "Ovaj kanister je sve što imate, zar ne? Ako ga bacim u autoklavu, njegov sadržaj više nećete moći da nadoknadite."

"Izmailova, slušaj", reče Krišna."Slušam. Govori."Krišna je objašnjavao, a Izmailova je slušala prekrštenih ruku i skeptično naherenih ramena. Kada je

završio, odmahnula je glavom. "To je uzvišena budalaština, ali ipak samo budalaština. Ti želiš da preoblikuješ naše umove u nešto što je strano putu ljudske evolucije. Da pretvoriš sedište misli u stolicu pilota mlaznog aviona. Tako misliš da to razrešiš? Zaboravi. Kada ova kutija bude otvorena, njen sadržaj više neće moći da se vrati unutra. A ti mi nisi pružio nijedan dovoljno ubedljiv argument da je ne otvorim."

"Ali ljudi u Samostalnosti!" pobunio se Ginter. "Oni..."Prekinula ga je. "Gintere, nikome se ne sviđa ono što im se dogodilo. Ali ako se mi ostali moramo da

odreknemo naše ljudskosti da bismo platili za spekulativnu i etički nepouzdanu rehabilitaciju... pa, cena je naprosto previsoka. Ludi ili ne, oni su sad bar ljudi."

"A ja nisam čovek?" upita Krišna. "Ako me zagolicaš, ja se neću nasmejati?""Ti nisi u poziciji da presuđuješ. Ti si preuredio svoje neurone i drogiran si novošću. Kakve si

testove izveo na sebi? Koliko si podrobno kartirao razlike koje te odvajaju od ljudskih normi? Gde su ti brojke?" Bila su to čisto retorička pitanja; analize na koje se pozivala trajale bi nedeljama. "Ako se i ispostavi da si u potpunosti čovek - a ja ne verujem da će se ispostaviti - ko može da kaže kakve su dugoročne posledice? Šta će nas sprečiti da ne odlebdimo, korak po korak, u ludilo? Ko odlučuje šta je to ludilo? Ko programira programere? Ne, to je nemoguće. Ja se neću kockati s našim umovima." Odbrambeno, gotovo besno, ponovila je: "Ja se neću kockati s našim umovima."

37

Page 38: SF Antologija 94

"Ekatarina", blago reče Ginter, "koliko si već budna? Slušaj kako govoriš. Droga razmišlja umesto tebe."

Odmahnula je rukom, ne odgovarajući."Samo praktično pitanje", reče Hamiltonova. "Kako misliš da vodiš Samostalnost bez toga? Ova

postavka nas sve pretvara u male fašiste. Kažeš da si zabrinuta zbog ludila - na šta ćemo ličiti za godinu dana?"

"PKU me uverava...""PKU je samo program!" viknu Hamiltonova. "Bez obzira na to koliko je interaktivan, on nije

fleksibilan. On ne pruža nadu. On ne može da proceni neku novu stvar. On može samo da osnaži stare odluke, stare vrednosti, stare navike, stare strahove."

Odjednom, Ekatarina prasnu. "Sklanjajte mi se s lica!" vrisnu ona. "Prestanite, prestanite! Neću više da slušam."

"Ekatarina..." poče Ginter.Ali rukama je stisnula kanister. Kolena su joj se pognula dok je počela lagano da se spušta ka peći.

Ginter je video da je prestala da sluša. Droga i odgovornost učinili su joj ovo, požurujući je i zbunjujući suprotstavljenim zahtevima, sve dok nije drhteći stajala na rubu kolapsa. Dobar san bi je možda povratio, učinio prijemčivom za raspravljanje. Ali vremena nije bilo. Reči je sada neće zaustaviti. A bila je predaleko da bi do nje stigao pre nego što uništi mašine. U tom trenutku osetio je tako snažnu erupciju osećanja prema njoj kakvu je nemoguće opisati.

"Ekatarina", reče on. "Volim te."Napola je okrenula glavu prema njemu i rastresenim, nekako iritiranim glasom rekla: "Šta..."Izvadio je pištolj sa klinovima iz radne opreme, naciljao i opalio.Ekatarinin šlem se razbio.Pala je.

"Trebalo je da pucam samo da slomim šlem. "To bi je zaustavilo. Ali mislio sam da to nije dovoljno dobar hitac. Ciljao sam posred njene glave."

"Ššš", reče Hamiltonova. "Uradio si ono što si morao. Prestani da kinjiš samog sebe. Razgovarajmo o praktičnijim stvarima."

Odamhnuo je glavom, i dalje ošamućen. Dugo, predugo, bio je na beta endorfinima, nesposoban da bilo šta oseća, nesposban da o bilo čemu brine. Bilo je to kao da je bio umotan u vatu. Ništa nije moglo da dopre do njega. Ništa nije moglo da ga povredi. "Koliko sam dugo bio van sebe?"

"Jedan dan.""Jedan dan!" Osvrnuo se po jednostavnoj sobi. Goli stenski zidovi i laboratorijska oprema sa

glatkim, neodređenim površinama. Na drugom kraju, Krišna i Čangova bili su nagnuti nad tablu za pisanje, radosno se raspravljajući i nestrpljivo škrabajući po žvrljotinama onog drugog. Ušao je jedan švajcarski kosmonaut i obratio se njihovim leđima. Krišna rasejano klimnu, ne dižući pogled.

"Mislio sam da je mnogo duže trajalo.""Dovoljno je dugo. Već smo spasili sve koji su imali veze s grupom Sali Čang i dobro uznapredovali

s ostalima. Uskoro će doći vreme da odlučiš kako želiš da te preurede."Odmahno je glavom, osećajući se mrtav. "Mislim da se neću truditi, Bet. Ja naprosto nemam živaca

za to.""Napravićemo ti živce.""Ma, ne. Neću..." Ponovo je osetio napad mučnine. Bilo je to ciklično; vraćalo se svaki put kad bi

pomislio da je konačno tome došao kraj. "Ne želim da toplom plimom samozadovoljstva sperem činjenicu da sam ubio Ekatarinu. Gadi mi se to."

"Ni mi to ne želimo." Posner je doveo u laboratoriju delegaciju od sedmoro ljudi. Krišna i Čangova su ustali da se suoče s njima, a grupa se razdvojila na polovine koje su ih okružile. "Dosta je toga. Vreme je da svi počnemo da preuzimamo odgovornost za posledice..." Svi su jednovremeno govorili. Hamiltonova napravi facu.

"Počnemo da preuzimamo odgovornost..."Glasovi su se podigli."Ne možemo ovde da razgovaramo", reče ona. "Izvedi me na površinu."

38

Page 39: SF Antologija 94

Vozili su se u kabini pod pritiskom, idući putem za Kipući zaliv. Ispred njih, Sunce gotovo da je doticalo istrošene zidove kratera Zomering. Senke su puzile s vrhova planina i kratera, težeći ka zrakasto osvetljenom Sinus Medii. Ginter je smatrao da je bolno lep. On nije želeo da ga to pogađa, ali oštre linije odjekivale su u njegovom samotnom srcu na način za koji je otkrio da je čudesno utešan.

Hamiltonova je dodirnula svoj PC. Putting on the Ritz ispuni njihove glave."A šta ako je Ekatarina bila u pravu", tužno reče on. "Šta ako mi odbacujemo sve što nas čini

ljudima? Nisam baš previše oduševljen time da budem pretvoren u nekog visikoparnog bezosećajnog natčoveka."

Hamiltonova odmahnu glavom. "Pitala sam Krišnu o tome i on je porekao stvar. Kazao je da je to kao neka vrsta... jesi li ikad bio kratkovid?"

"Kao dete, naravno.""Onda ćeš razumeti. Rekao je da je to kao kad prvi put iziđeš iz doktorove ordinacije posle

laserovanja. Sve se čini jasno, živo i raspoznatljivo. Ono nejasno što si nekad zvao 'drvo' pretvara se u hiljadu pojedinačnih i razaznatljivih listova. Svet je pun neočekivanih pojedinosti. Na obzorju postoje stvari koje nikada nisi video. Tako nešto."

"Oh." Zurio je ispred sebe. Sunčev disk gotovo je dodirivao Zomering. "Nema smisla da idemo dalje."

Ugasio je kamion.Bet Hamilton kao da je bilo neprijatno. Pročistila je grlo i žustro rekla: "Gintere, vidi. Namerno sam

te navela sam te da me izvedeš ovamo. Želim da ti predložim sjedinjavanje sredstava.""Šta?""Brak."Ginteru je bilo potrebno neko vreme da primi ono što je rekla. "Oh, ne... ja ne...""Ozbiljno mislim. Gintere, znam da misliš da sam gruba prema tebi, ali to je samo zato što sam u tebi

videla puno potencijala, a da ti po tom pitanju ne činiš ništa. Pa, stvari su se promenile. Pruži mi priliku da kažem nešto prilikom tvog preuređenja, a i ja ću tebi prilikom mog."

On odmahnu glavom. "Ovo je po meni naprosto suviše uvrnuto.""Kasno je da to koristiš kao izgovor. Ekatarina je bila u pravu - mi sedimo na vrhu nečeg veoma

opasnog, najopasnije prilike s kojom se čovečanstvo danas suočava. Međutim, sada je to izletelo iz vreće. Proneo se glas. Zemlja je užasnuta i očarana. Gledaće u nas. Kratko, vrlo kratko, moći ćemo da kontrolišemo ovu stvar. Mi možemo da pomognemo da bude oblikovana sada kada je još u povoju. Pet godina od sada, izmaći će nam iz ruku.

Gintere, tvoj um je dobar, a postaće još bolji. Mislim da se slažemo kakav je svet koji želimo da načinimo. Želim da budeš pored mene."

"Ne znam šta da kažem.""Želiš li istinsku ljubav? Dobio si je. Možemo da seks učimo slatkim ili bezobraznim, kako god ti je

to po volji. Ništa lakše. Želiš li da budem tiša, glasnija, nežnija, samouverenija? Možemo da pregovaramo. Da vidimo možemo li se složiti."

Ćutao je.Hamiltonova se zavalila u sedištu. Posle nekog vremena, ona reče: "Znaš? Nikad ranije nisam

posmatrala lunarni zalazak Sunca. Retko izlazim na površinu.""To ćemo morati da promenimo", reče Ginter.Hamiltonova je netremice zurila u njegovo lice. Onda se nasmešila. Primakla mu se bliže. Nespretno

je prebacio ruku oko njenog ramena. Činilo mu se da se to od njega očekuje. Zakašljao se u ruku, a zatim uperio prst. "Eno ga."

Lunarni zalazak Sunca je jednostavna stvar. Zid kratera dotakao je dno Sunčevog diska. Senke su poskočile s padina i pojurile preko nizije. Uskoro, pola Sunca je nestalo. Glatko, bez izobličenja, smanjivalo se. Poslednja brilijantna iskra svetlosti gorela je povrh stena, a onda iščezla. U trenu pre nego što se vetrobran prilagodio i zvezde se pojavile, Vaseljena se ispunila tamom.

Vazduh u kabini se ohladio. Zastori počeše da iskaču i uz škljocanje se zatvaraju zbog iznenadne promene temperature.

Sada je Hamiltonova njuškala bočnu stranu njegovog vrata. Koža joj je bila neznatno hrapava na dodir i ispuštala je slab, ali razaznatljiv miris. Jezikom je prešla preko linije njegove brade i zarila ga u njegovo uho. Ruke su joj petljale oko kopči na njegovom odelu.

39

Page 40: SF Antologija 94

Ginter nije osetio nikakvo uzbuđenje, samo blago gnušanje koje se graničilo s gađenjem. Ovo je bilo užasno, kaljanje svega što je osećao prema Ekatarini.

Ali bio je to posao kroz koji je morao da prođe. Hamiltonova je bila u pravu. Celog života kontrolisao ga je mali mozak, upravljajući ga osećanjima hemijskog porekla i slučajne prirode. Bio je vezan za konja svesti i nateran da ide kud god ovaj to poželi, a taj grozomorni galop donosio mu je samo bol i zbrku. Sad kad ima kontrolu nad uzdama, moći će da usmeri tog konja tamo gde on poželi.

Nije bio siguran šta će želeti da reprogramira. Zadovoljstvo, možda. Seks i strast, gotovo sigurno. Ali ne i ljubav. Gotovo je s romantičnim iluzijama. Vreme je da odraste.

Stisnuo je Betino rame. Još jedan dan, pomisli on, i više neće biti važno. Osećaću ono što je najbolje za mene da osećam. Bet je podigla usta do njegovih. Usne su joj se razmakle. Mogao je da omiriše njen dah.

Poljubili su se.

Teri BisonDVA MOMKA IZ BUDUĆNOSTI

"Nas dvojica smo iz budućnosti.""Aha, fino. 'Ajd', sad, tornjajte se odavde.""Ne pucaj! Je li to pištolj?"Tu sam zastala; bila je to baterijska svetiljka. Njih je bilo dvojica. Obojica su nosila svetlucava odela.

Niži je bio simpatičan. Visoki je uglavnom pričao."Gospođo, mi smo ozbiljni momci iz budućnosti", reče on. "Nama se ne diže.""Misliš, ovo nije pljačka", rekoh. "A sad vas ljubazno molim da se tornjate odavde.""Mi smo u misionarskoj misiji za dobrobit celog čovečanstva", reče on. "Veliko sranje može da oladi

svaki dan.""Opiči", rekoh. "Hej, momci, je l' vi to mislite na nuklearni rat?""Nije nam dozvoljeno da kažemo", reče zgodni."Poenta je, mi smo došli da spasavamo umetnička dala vaših potomaka", reče visoki."Spasavate umetnost, a svet nek propada. Nije loša ideja", rekoh. "Ali, mira, ponoć je i galerije su

zatvorene. Vratite se la en mańana.""ˇQue bueno! No hay mas necesidad que hablar en inglés", reče visoki. "Nema ničega goreg nego

sporazumevati se na mrtvom jeziku", nastavio je na španskom. "Ali otkud ste znali?""Nagađala sam", rekoh, takođe na španskom, a od tada smo nastavili da razgovaramo na maternjem

jeziku. "Ako ste vas dvojica stvarno iz budućnosti, možete i da ponovo dođete u budućnosti, na primer, sutra kad otvorimo, je l' tako?"

"Suviše je opasno zbog vremenskog iskliznuća", reče on. "Moramo da dođemo i odemo između ponoći i četiri ujutro, kada se ne mešamo sa vašim svetom. Plus, mi smo iz daleke budućnosti, a ne iz sutra. Mi smo ovde da spasemo umetnička dela, koja bi unače bila uništena u nastupajućem holokaustu, tako što ćemo ih kroz hronoprorez poslati u naše stoleće, koje je, za vas, u dalekoj budućnosti."

"Stekla sam sliku", rekoh. "Ali vi razgovarate s pogrešnom curom. Ovo nije moja umetnička galerija. Ja sam samo umetnica."

"U vašem stoleću umetnici nose uniforme?""U redu, radim na crno kao čuvar.""Onda moramo da razgovaramo sa vašim šefom. Dovedite ga ovde sutra uveče u ponoć. Važi?""Nju", rekoh. "Pored toga, mira, kako da znam da me ne zezate da ste iz budućnosti?""Videli ste da smo se iznenada materijalizovali usred prostorije. Je l' tako?""U redu, ali možda sam dremala. Probajte vi da radite dva posla?""Ali primetili ste da je naš inglés loš. I vidite kakva nam je oprema?""Mnogi ljudi u Njujorku lošije govore inglés od vas", rekoh. "A ovde u Louer Ist Sajdu smešna

odeća ne dokazuje ništa." Onda sam se setila naučnofantastične priče o kojoj sam jednom slušala. (Ja, u stvari, nikada ne čitam naučnu fantastiku.)

"Šta si uradila?" reče Borogova, vlasnica galerije, sledećeg jutra kada sam joj ispričala o dva momka iz budućnosti.

"Zapalila sam šibicu i prinela je njegovom rukavu."

40

Page 41: SF Antologija 94

"Devojko, imala si sreće što te nije ukokao.""Nije nosio pištolj. Videla sam. Ta svetlucava odela prilično su tesna. U svakom slučaju, kada sam

videla da mu odelo ne gori, rešila sam da poverujem u njihovu priču.""Postoji puno materijala koji ne gore", reče Borogova. "A ako su oni zaista dva momka iz budućnosti

koji su došli da spasu velika umetnička dela našeg stoleća, kako to da nisu ništa poneli?"Osvrnula se po galeriji koja je bila puna džinovskih plastičnih grudi i stražnjica, radova njenog

pokojnog bivšeg muža, 'Lovana' Borogova. Izgledala je razočarana što sve one još vise."Ubi' me", rekoh. "Insistirali su da razgovaraju s vlasnikom galerije. Možda morate da potpišete, ili

tako nešto.""Hmmmmm. U poslednje vreme bilo je nekoliko tajanstvenih nestanaka umetničkih dela. Zato sam

te i zaposlila; bio je to jedan od uslova u Lovanovoj oporuci. U stvari, još nisam sigurna da li je ovo još jedna od njegovih posthumnih akrobacija za sticanje publiciteta. Kad ti momci iz budućnosti treba da se pojave?"

"U ponoć.""Hmmmmm. E, pa, nikom ni reči o ovome. Pridružiću ti se u ponoć kao Magbet na kuli.""Hamlet", rekoh. "A sutra imam slobodan dan. Momak me izvodi na borbu petlova.""Platiću ti pedeset posto više", rekoh. "Možda ćeš mi trebati za prevođenje. Moj espańol malo je

zarđao."

Devojke ne idu na borbe petlova i ja nemam dečka. Kako bih i imala? U Njujorku nema nijednog neoženjenog muškarca. Samo nisam želela da Borogova misli da je sa mnom lako.

Ali, u stvari, ne bih to propustila ni za šta na svetu.U ponoć, stajala sam pored nje u galeriji, kada je vazdušni stub u središtu sobe počeo da svetluca i

sija i... ali videli ste to već u Zvezdanim stazama. I evo njih. Odlučila sam da visokog zovem Motka, a zgodnog Kratki.

"Bienvenidos u naše stoleće", reče Borogova, na španskom, " i u galeriju Borogova." Španski joj je bio i više nego zarđao; ispostavilo se da je mesec dana provela u Kuernavaki 1964. "U časopisu Razgovori o umetnosti opisuju nas kao 'središte saobraćajne kontrole umetničke renesanse Dauntauna'."

"Nas dvojica smo iz budućnosti", reče Motka, ovaj put na španskom. Ispružio je ruku."Ne morate ništa da dokazujete", reče Borogova. "Po načinu na koji ste došli jasno je da niste iz

našeg sveta. Ali, ako želite, možete da mi pokažete malo novca iz budućnosti.""Nije nam dozvoljeno da nosimo keš", reče Kratki."Suviše je opasno zbog vremenskog iskliznuća", objasnio je Motka. "U stvari, ovde smo samo zbog

posebne olakšice u hronozakonima koja nam dopušta da spasavamo velika umetnička dela koja bi, u protivnom, bila uništena u nastupajućem holokaustu."

"Oh, Bože. Kakvom nastupajućem holokaustu?""Nije nam dopušteno da kažemo", reče Kratki. Izgleda da mu je samo to bilo dopušteno da kaže. Ali

meni se sviđalo to što je, bez obzira na to kome se obraćao, neprestano kradomice bacao poglede na mene."Ne brinite zbog toga", reče Motka i pogleda na sat. "Neće to još neko vreme. Mi smo poranili sa

kupovinom da cene ne bi skočile. Sledećeg meseca po našem vremenu (prošle godine, po vašem) kupili smo dva Haringsa i jednog Ledesma odmah tu iza ugla."

"Kupili?" upita Borogova. "Prijavljeno je da su te slike nestale."Motka slegnu ramenima. "To je između vlasnika galerije i osiguravajućih zavoda. Ali mi nismo

lopovi. U stvari...""A šta je s ljudima?" upitah."Ti se ne mešaj", prošapta Borogova, na inglés. "Ovde si samo da prevodiš."Nisam obraćala pažnju na nju. "Znate, u tom holokaustu što dolazi. Šta je s ljudima?""Nije nam dopušteno da spasavamo ljude", reče Kratki."Nije ni važno", reče Motka. "Ljudi ionako umiru. Samo je velika umetnost večna. Dobro, gotovo

večna.""A Lovan je upao na spisak!" reče Borogova. "Taj kurvin sin. Ali nisam iznenađena. Ako

samoreklama može...""Lovan?" Motka je delovao zbunjeno.

41

Page 42: SF Antologija 94

"Lovan Borogov. Moj pokojni bivši muž. Umetnik čija dela vise svuda oko nas. Umetnost koju ste došli da spasete za sledeća pokolenja."

"Oh, ne", reče Motka. Bacio je pogled unaokolo na džinovske sise i guzice koje su visile po zidovima. "Mi ne možemo ovo da ponesemo. Bez obzira, ne bi ni moglo da prođe kroz hronoprorez. Došli smo da vam damo vremena da se toga oslobodite. Mi smo ovde zbog ranih radova Tereze Algarin Rosado, portorikanskog neoretromaksiminimaliste. Sledeće nedelje postavićete njenu izložbu, a mi ćemo da se vratimo i izaberemo slike koje želimo."

"Izvin'te, moliću lepo!" reče Borogova. "Meni niko neće određivati šta ću, a šta neću postavljati u ovoj galeriji. Pa čak ni momci iz budućnosti. Uzgred, ko je ikad čuo za tu Rosado?"

"Nisam mislio da budem grub", reče Motka. "Mi samo unapred znamo šta će se dogoditi. Pored toga, već smo deponovali na vaš račun trista hiljada dolara odmah sutra."

"Pa, u tom slučaju..." činilo se da je Borogova smekšana. "Ali ko je ona? Imate li njen broj telefona? Ima li ona uopšte telefon? Puno umetnika..."

"Koliko ćete slika da kupite?" upitah."Ti se ne mešaj u ovo!" prošapta ona, na inglés."Ali ja sam Tereza Algarin Rosado", rekoh.

Dala sam otkaz na mesto čuvara. Nekoliko noći kasnije bila sam u svom stanu kada sam primetila svetlucanje pored sudopere. Vazduh je počeo da se sjaji i... ali videli ste već u Zvezdanim stazama. Jedva da sam imala vremena da navučem farmerke. Slikala sam, a obično radim u majici s kratkim rukavima i gaćicama.

"Sećaš me se, jedan od dvojice momaka iz budućnosti?" reče Kratki, na španskom, čim se ceo pojavio.

"Znači, znaš da govoriš", rekoh, takođe na španskom. "Gde ti je compańero?""Ima slobodno veče. Ima sudar.""A ti radiš?""I ja imam slobodno veče. Ja samo... ovaj... ovaj..." Pocrveneo je."Nisi mogao da nađeš ribu", rekoh. "U redu je. Već mi je vreme da batalim posao. Ima Bad u

frižideru. Donesi i meni jedan.""Uvek radiš u ponoć? Mogu da te zovem Tereza?""Molim te. Samo što sam završila par platana. Ovo mi je velika prilika. Samostalna izložba. Hoću da

sve bude kako treba. Šta gledaš?""Bad? Kakav sad izdanak?""Bad je cerveza", rekoh. "Vrh se skine. S leve strane. Jeste li sigurni da ste momci iz budućnosti, a ne

iz prošlosti?" (Ili je zemlja u pitanju, pomislih za sebe.)"Mi putujemo u razne vremenske zone", reče on."Mora da je uzbudljivo. Jesi li išao da gledaš kako bacaju hrišćane lavovima?""Ne idemo tamo. Tamo ima samo kipova", reče on. "Kipovi ne mogu da prođu kroz hronoprorez.

Motka i ja smo polomili nekoliko pre nego što smo prestali da pokušavamo.""Motka?""Moj partner. Oh, zovi me Kratki."Tad sam se prvi put uverila koliku moć prošlost ima nad budućnošću."Pa, kakvu vrstu umetnosti voliš?" upitah, dok smo se udobno smeštali na kauč."Nikakvu, ali mislim da su slike najbolje; možeš da ih okreneš naopačke. Hej, ova cerveza nije loša.

Imaš li kakav rol end rok?"Pomislila sam da misli na pivo, ali mislio je na muziku. Imala sam i džoint, ostao iz zanimljivije

decenije."Tvoj vek mi se najviše sviđa", reče Kratki. Uskoro je kazao da je spreman za još jednu laticu."Bad", rekoh. "U frižideru je.""Cerveza u tvom veku je jako dobra", doviknuo je iz kuhinje."Imam dva pitanja", rekoh s kauča."Može.""Imaš li ženu ili devojku, tamo nazad, ili tamo gore, u budućnosti?""Zezaš se?" upita on. "U budućnosti nema nijedne slobodne devojke. Drugo pitanje?"

42

Page 43: SF Antologija 94

Izgledaš li izvan tog tvog svetlucavog odela isto tako dobro kao u njemu?"

"Jedna nedostaje", reče Borogova, proveravajući svoj spisak dok je radnik istovarao poslednje moje slike sa iznajmljenog kamioneta i unosio ih kroz prednja vrata galerije. Drugi radnik iznosio je Lovanove džinovske sise i guzice na stražnja vrata.

"To je sve", rekoh. "Sve što sam ikad naslikala. Čak sam pozajmila nazad dve slike koje sam menjala za stanarinu."

Borogova je proveravala spisak. "Prema dvojici momaka iz budućnosti, tri tvoje rane slike nalaze se u Museo de Arte Inmortal de Mundo 2255. godine: 'Tres Dolores', 'De Mon Maus' i 'La Rosa del Futuro'. Oni žele te tri."

"Daj da vidim taj spisak", rekoh."To su samo naslovi. Oni imaju katalog sa slikama onoga što žele, ali neće da mi ga pokažu. Suviše

je opasno zbog vremenskog rasplinuća.""Iskliznuća", rekoh. Ponovo smo pregledali poslagana platna. Sklona sam portretima. 'De Mon Maus'

bila je slika u ulju nastojnika moje zgrade koji je uvek nosio majicu sa kratkim rukavima sa slikom Miki Mausa. Imao je zbirku od dve slike. 'Tres Dolores' bile su majka, kđerka i baka, moje poznanice iz avenije B; bila je to poza preuzeta sa fotografija - neka vrsta petljanja sa samim vremenom, kad sad razmislim o tome.

Ali 'La Rosa del Futuro'? "Nikad čula", rekoh.Borogova je mahnula spiskom. "Tu je. Što znači da je u njihovom katalogu.""Što znači da je preživela holokaust", rekoh."Što znači da su je pokupili u ponoć, posle otvaranja u sredu uveče", reče ona."Što znači da moram da je u međuvremenu naslikam.""Što znači da imaš četiri dana.""Ovo je ludo, Borogova.""Zovi me Mimsi", reče ona. "I ne brini. Samo se baci na posao."

"U nevera ima soljene haringe", rekoh, na španskom."Mislio sam da si Portorikanka", reče Kratki."Jesam, ali moj bivši dečko bio je Jevrejin, a to može da se održi čitavu večnost.""Mislio sam da u Njujorku nema nijednog neoženjenog muškarca.""U tom i jeste bio problem", rekoh. "I žena mu je bila Jevrejka.""Jesi li sigurna da ti ne smetam dok radiš?" upita Kratki."Šta radim?" beznadežno zavapih. Zurila sam u prazno platno još od 22:00. "Još imam da završim

jednu sliku za izložbu, a nisam je ni počela.""Koju?""'La Rosa del Futuro'", rekoh. Prikačila sam naslov na gornji kraj okvira. Možda me je to sprečavalo.

Otkačila sam ga i bacila o zid."Mislim da je ta najčuvenija", reče on. "Znači da će da bude gotova. Ima li još koji pupoljak...""Bad", rekoh. "U vratima frižidera.""Možda ti treba", reče on uz stidljiv, vragolast, futuristički osmeh koji mi se sve više sviđao, "malo

odmora."I posle našeg malog odmora, koji i nije bio tako mali, a nije bio baš ni odmor, upitala sam ga: "Radiš

li ovo često?""Ovo?""Ideš u krevet s devojkama iz prošlosti. Šta ako sam ti ja pr-pra-prabaka, ili tako nešto?""Proverio sam", reče on. "Ona živi u Bronksu.""Znači tako! Đubre jedno! Stalno to radiš.""Tereza! Mi korazón! Nikad ranije. To uopšte nije dozvoljeno. Mogao bih da izgubim posaoč!

Naprosto, kad sam video te male...""Kakve male?"Pocrveneo je. "Te male ruke i stopala. Zaljubio sam se."Sad je na mene bio red da pocrvenim. Osvojio mi je srce, momak iz budućnosti, zauvek.

43

Page 44: SF Antologija 94

"Ako me toliko voliš, zašto me ne povedeš sa sobom u budućnost?" upitala sam ga posle još jednog malog odmora.

"Onda ne bi naslikala sve slike koje bi trebalo da naslikaš tokom sledećih trideset godina? Tereza, ti ni slutiš koliko ćeš biti poznata. Čak sam i ja čuo za Pikasa, Mikelanđela i veliku Alarginovu - a umetnost mi nije jača strana. Ako se tebi nešto desi, vremensko iskliznuće odneće čitavu istoriju umetnosti."

"Oh. Ma šta kažeš?" Izgledalo mi je da nikad neću prestati da se smeškam. "Zašto onda ti ne ostaneš sa mnom ovde?"

"Razmišljao sam o tome", reče on. "Ali ako ostanem ovde, neću biti tamo da se vratim ovde i prvi put te sretnem. A da sam ostao ovde, znali bismo to u svakom slučaju, jer bi se našao neki dokaz o tome. Vidiš kako je Vreme složeno? Ja sam samo raznosač, a donosi mi glavobolju. Potreban mi je još jedan list."

"Bad", rekoh. "Znaš gde se nalazi."Otišao je u kuhinju po cerveza, a ja sam doviknula za njim: "Znači, vratićeš se u budućnost i pustiti

me da umrem u holokaustu koji će doći?""Da umreš? U holokaustu?""Onom o kome ti nije dozvoljeno da mi pričaš. Nuklearnom ratu.""A, to. Motka je samo hteo da vas upozori. To nije rat. To je požar u skladitu.""Sav ovaj mischigosch zbog požara u skladištu?""Jeftinije je da se vratimo i pokupimo stvari, nego da sprečavamo požar", reče on. "Sve to ima veze

sa osiguranjem vremenskog iskliznuća ili tako nečim."Telefon je zazvonio. "Kako ide?""Dva je ujutro, Borogova!" rekoh, na inglés."Molim te, Tereza, zovi me Mimsi. Ako nešeć stići da završiš, možda će da srede da je kasnije

pokupe, jer već znaju šta će se dogoditi. Pobogu, devojko, prestani da brineš. Idi kući i radi! Imaš do sutra uveče."

"Ali ne znam ni odakle da počnem!""Zar vi umetnici nemate mašte? Smisli nešto!"Nikada ranije nisam znala za blokadu. To nije zatvor; kad imaš zatvor možeš da radiš sedeći. Šetkala

sam i trupkala kao lav u kavezu, gledala prazno platno kao da pokušavam da dobijem apetit da ga pojedem. Do 23:30 šest puta sam počinjala da ga slikam i odustajala. Naprosto se nije činilo kako valja.

Baš kad je sat počinjao da otkucava ponoć, pored sudopere počeo je da svetluca stub svetlosti... ali videli ste već u Zvezdanim stazama. Kratki se pojavio pored sudopere, a jedna ruka bila mu je iza leđa.

"Drago mi je da te vidim!" rekoh. "Treba mi razrešenje.""Razrešenje?""Ove slike. "'La Rosa del Futuro'. Njena fotografija nalazi se u tvom katalogu iz budućnosti. Daj mi

da je vidim.""Da kopiraš svoju sliku?" reče Kratki. "To bi sigurno prouzrokovalo vremensko iskliznuće.""Neću da je kopiram!" rekoh. "Samo mi treba razrešenje. Samo ću da bacim pogled na nju.""Isto je. Osim toga, Motka nosi katalog. Ja sam samo njegov pomoćnik.""U redu, onda mi samo ispričaj šta je na slici?""Ne znam, Tereza...""Kako možeš da kažeš da me voliš kad čak nećeš ni da prekršiš pravila da bi meni pomogao?""Ne, mislim, ja stvarno ne znam. Kao što sam rekao, umetnost mi nije jača strana. Ja sam samo

raznosač. Pored toga..." pocrveneo je. "Ti znaš šta mi je jača strana.""E pa, umetnost jeste moja jača strana", rekoh. "A ja ću da propustim životnu priliku... ma, vraga, i

više od toga - umetničku inmortalidad... ako ubrzo ne smislim nešto.""Tereza, prestani da se brineš", reče on. "Ta slika je toliko čuvena da sam čak i ja čuo za nju. Nema

izgleda da se ona ne dogodi. U međuvremenu, 'ajde da ne provedemo naš poslednji...""Naš poslednji - šta? Što stojiš tamo s rukom iza leđa?"Izvadio je ružu. "Zar ne razumeš? Hronoveza se zauvek zatvara pošto večeras pokupimo slike. Ne

znam kuda će me sledeći posao odvesti, ali to neće biti ovde.""Pa čemu onda ruža?""Da se sećaš našeg... našeg..." Suze su mu potekle.

44

Page 45: SF Antologija 94

Devojke plaču jako i brzo, a onda prestanu. Momci iz budućnosti su sentimentalniji, i Kratki je zaspao plačući. Pošto sam ga utešila što sam bolje mogla, navukla sam majicu i gaćice, našla čistu četkicu i ponovo počela da šetkam. Ostao je da hrče na krevetu, niski, smeđi Adonis, čak i bez smokvinog lista.

"Probudi me u četiri", promrmljao je, a zatim nastavio da spava.Pogledala sam u rosa koju je doneo. Ruže iz budućnosti imaju meko trnje; to je ohrabrivalo. Spustila

sam je na jastuk pored njegovog obraza, a tada mi je sinulo, u obliku cele slike, kao što mi se i uvek desi kad mi konačno sine. (A uvek mi sine.)

Kada slikam i dobro mi ide, zaboravljam na sve. Činilo mi se da su tek minuti prošli, kada je telefon zazvonio.

"Pa? Kako ide?""Borogova, skoro će četiri ujutro.""Ne, neće, skoro će četiri po podne. Tereza, rekla bih da si radila celu noć i ceo dan. Ali stvarno

moraš da me zoveš Mimsi.""Ne mogu sad da razgovaram", rekoh. "Imam živi model. Neku vrstu.""Mislila sam da ne radiš prema živim modelima.""Ovog puta radim.""Nema veze. Neću da ti smetam dok radiš; vidim da napreduješ. Otvaranje je u sedam. U šest šaljem

kombi kod tebe.""Nek' bude limuzina, Mimsi", rekoh. "Stvaramo istoriju umetnosti."

"Predivna je", reče Borogova kad sam joj otkrila 'La Rosa del Futuro'. "Ali ko je model? Deluje mi neobično poznato."

"Godinama i godinama se motao oko sveta umetnosti", rekoh.Galerija je bila krcata. Izložba je doživela ogroman uspeh. 'La Rosa', 'De Mon Maus' i'Los Tres' već

su bile obeležene PRODATO, a nalepnice PRODATO dolazile su na ostale moje slike tempom od jedne na svakih dvadeset minuta. Svi su želeli da se upoznaju sa mnom. Pored kreveta ostavila sam Kratkom odredište i pare za taksi i u 23:30 pojavio se samo u trenčkotu mog starog dečka i rekao da je njegovo svetlucavo odelo isparilo dok ga je navlačio.

Nisam se iznenadila. Najzad, bili smo usred vremenskog iskliznuća."Ko je taj bosonogi momak u tom predivnom Barberiju?" upita Borogova. "Deluje mi neobično

poznato.""Već čitavu večnost mota se oko sveta umetnosti", rekoh.Kratki je delovao kao da je proputovao puno vremenskih zona. Ošamućeno je zurio u vino i sir, i ja

sam dala znak jednom od poslužitelja da ga odvede pozadi u sobu gde se nalazilo pivo.U 23:55, Borogova je izbacila napolje sve ostale i ugasila svetla. U ponoć, tačno na vreme, blistavi

vazdušni stub pojavio se usred sobe, a onda postepeno poprimio oblik.... ali videli ste već u Zvezdanim stazama. Bio je to Motka, i bio je sam.

"Mi smo... ovaj... momak iz budućnosti", reče Motka; počeo je na engleskom a završio en espańol. Kolena su mu klecala.

"Mogla sam da se zakunem da vas je bilo dvojica", reče Borogova. "Ili sam to izmislila?" prošapta meni, na inglés.

"Možda je bilo vremensko iskliznuće", reče Motka. I sam je delovao zbunjeno, a zatim se razvedrio. "Ipak, nema problema! To se stalno događa. Ovo je lak posao. Samo tri slike!"

"Sve tri su ovde", reče Borogova. "Tereza, možeš ti da ih uručiš. Ja ću da ih štikliram čim ih predaš ovom momku iz budućnosti."

Pružila sam mu 'De Mon Maus'. Zatim 'Los Tres Dolores'. Obe ih je probacio kroz taman prorez koji se pojavio u vazduhu.

"Ups", reče Motka; kolena su mu klecala. "Jeste li osetili to? Lak naknadni udar."Kratki je dolutao iz stražnje sobe sa Badom u ruci. Samo u kišnoj kabanici, izgledao je vrlo

rastrojeno."Ovo je moj momak, Kratki", rekoh. On i Motka belo su gledali jedan u drugoga i ja sam osetila da

se tvar prostorvremena za trenutak zatalasao. Onda je bilo gotovo."Naravno!" reče Motka. "Naravno, bilo gde bih vas prepoznao."

45

Page 46: SF Antologija 94

"A? Oh." Kratki je pogledao sliku koju sam držala, poslednju od tri. 'La Rosa del Futuro'. Bio je to akt u punoj veličini na kome je niski smeđi Adionis spavao na leđima čak bez smokvinog lista, a na jastuku pored lica nežno mu je bila položena jedna ruža. Boja je i dalje bila lepljiva, ali sam pretpostavljala da će se osušiti dok stigne u budućnost.

"Podseća me na dan kada sam sreo Mona Lizu", reče Motka. "Koliko sam puta sreo ovu sliku, a sad sam sreo i momka! Mora da je čudno imati najpoznatiji na svetu, znate..." Namignuo je prema preponama Kratkog.

"Ne znam da li je čudno", reče Kratki. "Nešto sasvim sigurno deluje blesavo.""'Ajde da svršimo s ovim", rekoh. Pružila sam Motki sliku i on ju je gurnuo kroz prorez, a Kratki i ja

od tada smo živeli srećno. Neko vreme. Manje-više...Ali već ste videli Volim Lusi.

Keti KodžaOGLEDALO MOJE MLADOSTI

Rejmondov znoj. Samo kapljica znoja, ponosna, masnjikava iskra u slovenskoj dolini njegove slepoočnice, napominjem, njegove leve slepoočnice, one upravljene ka njoj. Naravno da će tu da bude. Za Rejčel nije prošao nijedan dan, u stvari ona nije proživela ni jedan jedini tren celokupnog života odrasle osobe, a da neka od Rejmondovih neugodnih smetnji nije prodefilovala pored nje. Bio je to dar koji je posedovao.

Pomakao se, tamo na klupi, dragocenoj faux-Šeker klupi za koju je navaljivao da se ubaci u njenu jutarnju sobu kao iver u njeno živo meso.

"Jesi li spremna da pođeš?" upitao ju je.Uzdržala se od odgovora, pretpostavljajući mu brzo klimanje glavom, još brže ustajanje sa stolice i

pokušaj da prva stigne do vrata. Nije uspela. Njegovo zdravo ustajanje, duži korak, primerenije postavljanje prema vratima - i još se zaustavio, pridržavši joj ih.

"Posle tebe", reče on."Zašto ne", reče ona. "Jednom u životu ne može naškoditi."

Negde na polovini duge vožnje, ponovo je progovorio; ruke su joj čvrsto i skladno bile na upravljaču: "Te rukavice deluju iznošeno", reče on.

"One jesu iznošene.""Pa zašto ne nabaviš nove?""Tako je." Topao, pećnički suv vazduh odleđivača duvao je unazad pravo u njeno lice. "To si ti, zar

ne, Rej? Kada se istroši, nabavi novu. Zato što stara više ne dejstvuje. Zato što se stara istrošila." Siguno nije bilo suza, već pre mnogo godina isplakala je sve ovo, ali bes je bio gorak i svež kao novi sneg.

Njegov profil, primeren promičućem arktičkom blesku pejzaža. Njegove plemenita obrva. "Oh, pobogu. Hoćeš li ikada prestati da samu sebe sažaljevaš?"

Ko bi drugi, želela je da kaže, ali to bi bilo beznačajno kako je i zvučalo, a ionako su stigli; niske, sjajne linije klinike ispred njih, hladne i istančane nalik na tečno srebro u obrađenim naslagama zemlje. Kružni pristupni put delovao je kao da je bukvalno pometen. Zaustavila je tojotu pravo ispred ulaza, kao da je to neki fin hotel sa finim vratarem koji će se pobrinuti za bezbedno parkiranje vozila. Njena ruka na teškim staklenim vratima, toplim kao kao med čak i kroz njenu iznošenu rukavicu, njena ledena koža, da li greju čak i staklo? Ovde nema neugodnosti, pomisli ona - kraljevski plav tepih, odsjaj ružičastog mermera recepcijskog pulta - zagrejano staklo i zagrejani podovi, samo je stranka hladna. Nasmešila se zbog toga i zadržala smešak da ga podari recepcioneru. Nije bilo smisla oduzimati mu ga.

Ali recepcionerov osmeh, teške usne, jarki zubi, bili su usmereni samo Rejmondu: "Dobar dan, gospodine Poup", ne drznuvši se da pruži ruku sve dok Rej nije pružio svoju, a zatim je prihvatajući u uzrujan, laskav stisak, o Bože kad bi to bio prvi put, da to već milion puta nije videla. Da je rekao bilo šta o Moždanoj groznici povratila bi na mestu.

"Čast nam je što ste s nama", reče recepcioner."Hvala vam", odvrati Rejmond."Doktor Kristensen vas očekuje. Pođite ovuda, molim vas."

46

Page 47: SF Antologija 94

Rejčel je išla za njima, ćutke, ćutke u toplu kancelariju, ne misleći o onome što će se zbiti niti čak o njihovoj, ne, njenoj prvoj poseti ovom mestu, papirima i papirima koje je trebalo potpisati, iglama i jakim svetiljkama, već o danu kada je Rejmond sedeo, otromboljen i tužan, ispred svog terminala, ekranskog monitora, svetao i pomaman od klice iz koje će se razviti Moždana groznica, govoreći: "Ništa ne valja. Ne ide." Prsti neumorni na tipkama, igrajući se na Delete.

"Valja." Njene ruke, ne na njegovim ramenima - već su prošle dalje - već na zelenom naslonu njegove stolice na obrtanje, nesvesno gnječe kožu, a postava ispod se ugiba kao meso ispod kože. "Isteraj ti to samo, Reje. Možeš ti to."

A on, usana ogoljenih kao kod Bendžamina koji mu je ležao pored stopala: "Šta ti, kog vraga, znaš o tome?" i odjek Bendžaminovog oponašajućeg režanja. Bendžamin je voleo Reja kao, kao pas, iako je, naravno, Rejčel bila ta koja se brinula o njemu, punila mu posude, puštala ga unutra i izvodila napolje, vozila ga kod veterinara na beskrajne injekcije koje su mu produžavale bolan život, vozila ga i na poslednju injekciju koja ga je oslobodila, koja je navela Rejmonda da u kuhinji razbija vatrostalne posude i šolje kada se kući vratila sama.

"Zašto mi nisi rekla?" cvileo je besno, a ona, još sposobna da bude iznenađena, tvrdila je da mu jeste rekla, kumila ga da pođe s njom, da bude s Bendžaminom na kraju, i on je uzeo njen vrč sa Svetskog vašara, vrč njene sestre i stao u pozi Tora ispred porculanske sudopere...

"Gospođo Poup?""Oh?" Podigla je pogled i ugledala doktora Kristensena, nasmejanog, ovaj osmeh posvećen njoj, ali

ona je već prevazišla potrebu za osmesima, bar za danas. "Jeste li spremni da pođete?"Rejmondove reči. "Naravno", reče ona, smatrajući svojom dužnošću da glatko ustane, ne pokazujući

ništa od podrugljivog čegrtanja kosti o kost, bol čije ju je sprečavanje i dovelo ovde, onda kada tako nešto ne samo da je bilo zabranjeno, već zabranjuće skupo, pre dvosmislenog Fraulijevog zakona, pre nego što je tako profesionalno zamrzela Rejmonda da je to gotovo bio posao. Najzad, i bio je to njen posao, jer na posletku šta je drugo radila, beskorisni čuvar svetilišta čije je božanstvo još živo i podložno laskanju i odgovaranju na poštu, svako pismo rukom potpisno od strane gospodara njegovim detinjim škrabotinama, njegov...

A vrata, otvaraju se u ćeret njene panike. Miris kao lekarski, ali nije. I njen glas, ali ne njen glas."Zdravo." A iza rusvaja ostalih, njihova čestitanja samima sebi, očekivanje da vidi sebe, u

osamnaestoj i nasmešenu, kako pruža ruku.

Karlin. Naravno, Rejmond ju je tako nazvao. Najzad, ona je bila njegova igračka. Kretala se po kući kao voda; njen sklad bio je tako čudan Rejčel od koje je potekla, od koje je tako davno utekla, napuštajući je na počeku bolesti. U danima kad je još mogla da plače ne zbog sebe ili bola, već zbog Rejmonda. U danima kada ju je Rejmond još držao, kada su razgovarali, iz kog razgovora je ovo i poteklo, ovaj plan, ona je prošaptala: "Smrt me toliko ne brine, već ne mogu da podnesem da budeš sam." A on, vrelog daha na njenom čelu, sa suzama u glasu: "Ni ja to ne mogu da podnesem" i zajedno su plakali. Zbog njega.

Zajedno su potpisali papire, dobili menicu banke, gotovo sve što su imali - bilo je to u danima pre Moždane groznice, pre nego što je novac učinio njihovu prvobitnu žrtvu besmislenom, Rej je prošle godine potrošio gotovo isto toliko obnavljajući japanski vrt. Zajedno su čitali dokumenta, raspravljali o postupku, eksperimentalnom, zastrašujućem. Odvezla se u kliniku sama, ležala u hladnoj papirnoj odeći, iščekujući.

"Da li je zvao moj muž?"Osmeh koji ništa ne znači. "Možda će kasnije, gospođo Poup."Kada su se ćelije primile, kada je rođenje započelo, Rejmond je bio taj koga su obavestili, dok je ona

ležala zabrinuta i drogirana, ni pola hola daleko. Kada je konačno stigla kući, drhtavih kolena i osetljivog želudca zbog svog tog povraćanja, naslonila se na dovratak njegovog studija i promucala: "Devojčica je."

Na izveštajima o napredovanju nalazilo se Rejmondovo ime, Rejmond je imao preimućstvo na dokumentima o stranci, on je čak bio naznačen kao donator, a kada se ona pobunila zbog ove poslednje poražavajuće ironije, on ju je dalje porazio: "Pa, budimo realni, Rejčel. Zbog koga je sve ovo? Tebe ili mene? Ti čak nećeš ni biti tu."

"Hvala Bogu", rekla je, već požalivši, požalivši do smrti, ali više nije bilo moguće izbrisati voćku ovog stvaranja, ovo skupo, ekskluzivno dete njenog tela. Naravno, Rejmond joj je davno uskratio priliku da ima dete, ali ni ovo neće biti dete: ovo je predstavljalo drugi dolazak Rejčel, poboljšanje njegove žene.

47

Page 48: SF Antologija 94

Igračka od mesa, nazvala ju je Rejčel, nazvala odbijajući da prizna ličnost ovoj čudovišnoj poruzi, još čudovišnijoj zbog toga što je sama bila umešana u njeno začeće.

Izveštaji o napredovanju su se nastavili. Igračka od mesa je napredovala, a njena bolest, kao reka, tekla je kroz sve to; ponekad bi pomislila da umire i u trenutku čilenja pitala se, s maglovitom tugom, kako bi to bili videti ovu ženu, ovaj njen klonirani nakot.

A sad je, naravno, znala.

Karlin je pila sok od paradajza. Karlin je nosila vunu. Karlin je rešavala ukrštene reči, neznatno krivih zuba nesvesno izloženih dok se mrštila nad rečima kao što su lepidopter ili panfobija. Rejčel ju je posmatrala kao antropolog, razmišljajući: Ja ne radim ništa od toga, nikad ni nisam. Pa ipak, Karlin je volela glasnu muziku s puno basova i sekla jabuke na kriške, a ne na četvrtine, kao što je Rejmond voleo: "Ovako su ukusnije", kruto je rekla i Rejčel nevoljno pomisli: Da. Tako je.

Rejčel se gadila nje, pa ipak, bila joj je neodoljiva; mučio ju je, kao svrabež, pogled na rasprostrtu slatku trpezu sopstvene mladosti, iznova proživljen svaki dan u ličnosti stranca. Dok je Karlin sitnicama odobrovoljavala Rejmonda, divila se njegovim vrtovima, proučavala njegovu umetnost, radila sve one stvari zbog kojih je i bila stvorena, Rejčel je sedela umotana u džep sopstvenog bola i posmatrala.

Gledala kako igračka od mesa ponavlja isti stari balet, istu staru pavanu njegovog ega i njenih bodrih poniženja, njegovih tiranskih lekcija i njenih ozbiljnih naukovanja, njegovih prevrtljivih trućanja i njenog slepog obožavanja - bilo je to gore nego što je Rejčel ikada zamišljala, ružnije nego što je mogla da pretpostavi onih dana kada je negovala svoje poniženje kao sramotno zadovoljstvo. Ali mislila sam da ću biti mrtva, raspravljala se sama sa sobom. Mislila sam da neću morati da gledam. Da li to nešto čini? Sa hladnim samoprezirom i očima koje gledaju kako Karlin kopni s osećanjem koje nije očekivala, za koje je zamišljala da je u ovo vreme smrti okrenute sebičnosti onostran nje.

Pokušala je da se okrene, pokušala da samu sebe ubedi da se to nje ne tiče; Rejmond joj je, sasvim sigurno, to jasno stavio do znanja. Njegova igračka, njegov novac. Njegov greh. Ne moj. Rejmondova ruka na Karlininom ramenu, ne prisvojnička već proždiruća, najzad, ko od Rejčel bolje poznaje kakva je on izjelička mašina, nje koja je toliko dugo bila njegova gozba.

Želela je da ode do Karlin i kaže joj: Beži odavde. Vodi svoj život. Ali pročitala je ugovor, toliko puta da ga je napamet naučila. Za Karlin naprosto nije bilo izbora.

Tih prvih meseci, Karlin joj se sklanjala s puta, uvek iskreno ljubazna kad bi se srele, u predvorju, u kuhinji, ali, takođe, smišljeno projektujući te susrete da budu što kraći i ređi. Karlin je i sama imala svoj tretman, tamo u klinici, svoje nauke koje je trebalo da nauči. Samo Rejmond nije imao nikakav tretman. Samo je Rejmond bio tako povlašćen.

Ali, na posletku, Rejčel je to dozlogrdilo i saterala je Karlin baš u kupatilo, zaustavila je dok je izlazila: jedna ruka na dovratku, druga, hladna i beskorisna, uz bok. Bol je danas bila žustra; otupela ju je.

"Želim da razgovaram s tobom.""U redu." Bez osmeha, ali bez nelagode, povela ju je do jutarnje sobe: Jesam li, pomisli Rejčel, kao

tako mlada bila tako zapovednički nastrojena? A odgovor je, naravno bio ne, ovo je manje bila ona od prvog besciljnog kovitlaca ćelija; fizičko udvajanje bilo je beskprekorno, ali um koji je stajao iza toga bio je samo Karlinin.

Sad kad je bilo vreme za priču, reči su je zbunjivale svojom usađenom slaboumnošću: Kako je to? Šta ti misliš o tome? Karlen, ta samrtnička bora koje se sećala sa ogledala, taj mrgod koji je značio: Slušam. "Karlin." Rejčelin glas ostajao je jednoličan. "Šta ovo tebi znači?"

"Šta?"Rejčel odmahnu glavom, nestrpljivo, mahnu prstom napred-nazad. "Ovo, sve ovo."I sa svom svojom nestrpljivošću: "Ovo je kao kad pitaš bebu šta misli o seksu. To me je dovelo ovde,

je l' tako?"Rejčel se nasmejala, iznenađena, i Karlin se nasmešila. "Pročitala sam ugovor", reče ona. "Imam gde

da ostanem. Niko ništa ne kaže da treba nešto da mi se sviđa." Ustajući, danas sva u crnom, sa Rejčelinom blistavošću u toj boji; Rejčel bez razmišljanja spusti jednu šaku preko Karlinine ruke, sećajući se istezanja i laganog potezanja mišića, nesvesna vremena kada bi takva kretnja bila pre sećanje nego šala, i reče: "Da li je Rejmond već pokušao da spava s tobom?"

"Već", reče Karlin i zasmejulji se. I ode.

48

Page 49: SF Antologija 94

Da. Pa? Šta je očekivala? - a jutarnja soba se hladila kako se sunce udaljavalo - bilo je to istinsko posedovanje ljudskog bića, makar i uz Karlinino neprobojno prihvatanje, gore od ropstva, iako se ona smešila, iako je u sebi vrištala od smeha svaki put kad bi Rejov kurac salutirao. I ti si je dovela, podsetio ju je njen um, hladni beležnik. Ne tvoj novac, već još gore. Tvoja krv. Tvoje sažaljenje. Za Reja.

"Sranje", zareža ona i začu iz kuhinje Rejmondov ti-hi-hi.Pobogu, zašto ne može bar da se smeje kao ljudsko biće? I Kalinin zaverenički kikot, jesam li i ja

tako zvučala? Ne. Ne. Jer ja nisam znala - zar ne? - da sam sluga, i to ne sluga, mislila sam da sam partner, mislila sam da je to partnerstvo. Dok nas smrt ne rastavi.

I stari samoprezir koji se uzdiže nalik na kobru iz košare, njiše na muziku sećanja, zašto ona nije od onih kojima prvo ode um, zašto ne leži balava i bezbrižna, umesto što se koprca kao buba na igli, na trnu, Bože, a onda stiže bol, nalik na nemilosrdnog tamničara, da je povede sve do dna.

"Ovo nije neophodno." Rejmond je na vratima, ne toliko namršten koliko isijava nezadovoljstvo kao nem oblak taštine, metronomski pogled ide napred-nazad, Karlin i Rejčel, Rejčel i Karlin. "Dnevnu sestru može dobiti na poziv."

"Nemam ništa protiv", reče Karlin. Sok od jabuke sipa u čistu čašu, tako lepa boja. Rejčel pokušava da se nasmeši dok uzima čašu, srećan prkos, i ispija do dna. Ha, ha, Rej. Imam tvoju igračku.

"Dešavale su joj se takve epizode, s vremena na vreme. Dešavaće se i nadalje, dok, dok ne prestanu." Zureći u njih obe, neznatno izbuljen, šta vidiš, Rej? Jedna pored druge kao kakva užasna živa fotografija vremenskog pomaka; kako li je Karlin kad vidi nju?

Konačno, on odustaje i odlazi. Karlin smesta poseže za sokom od jabuke, kao da zna koliko napora treba da bi se popio. "Ostaću neko vreme", kaže ona.

"Ovo", mrmlja Rejčel, "ne bi smelo da bude legalno. Ne bi smelo."Karlin sleže ramenima. "Ni brak ne bi smeo."Epizode, da, Rejmonde, poboljšanja i povraćanja, zašto ne, to se tebi ne događa. Epizoda je prošla.

Karlinina navika da zbog bolesti provodi jutra s Rejčel nije.Nikada nisu puno toga radile. Nikada nisu puno razgovarale. Ponekad bi izišle napolje, prošetale do

glavnog puta i nazad. Ponekad su gledale knjige, Rejčeline knjige o umetnosti, prognane Rejmondovim glasnim prezirom - svetac zaštitnik reverzionističkog pokreta, ništa nije važno što nije naopačke i što nije razgovar o životu koji podražava umetnost - do polica u njenoj sobi: Karlin se slagala s njom oko Boša. Karlin se slagala s njom oko puno toga.

Jedna pored druge u jutarnjoj sobi, sporo limunsko svetlo i slabašno šištanje soda-vode u njenoj čaši, Karlinin profil kao razgovor sa samim sobom, svojim mlađim ja, o Bože, da li je iko imao ovakvu priliku? Njen život iznova počinje bez Rejmondovog tiranskog insistiranja na svom geniju i njenog neshvatljivog mirenju s tim, ona to ne može da ponovo proživi, ne želi, na kraju je tako kobno umorna. Ali. Ova nova, poboljšana verzija. Ono što ona nije mogla.

Slušajući iznad sebe Rejmondovo sitno razmetanje, večno gunđanje što je isključen iz njihovog jutarnjeg tęte-ŕ-tęte: "Kako možeš da budeš ovde?" upitala ju je Rejčel, a Karlin skladno slegnu ramenima: "Kako si ti mogla?"

Skladno, takođe, s okusom podeljene gorčine: "Bilo je to i u mom ugovoru.""Tvoj je bilo vraški lakše raskinuti."Rejčel, lomna i spora, leđa namučenih u pletenoj stolici, vidi sopstvene slepe lance kako kao žive

stvari vijugaju oko ovih mladih zglobova, guše drugi život; ne. Jako, jako tiho: "Videćemo."Karlinin mrgod. "Nećemo da vidimo. Ako pogazimo uslove ugovora, neću moći da nađem posao.

Neću moći da iznajmim stan, ili da dobijem kredit... neću moći čak ni da dobijem karticu socijalnog osiguranja. Seti se, ja sam naprava."

"Ne", a sad se čak i Karlin povlači zbog žuči u toj reči, oblikovanja njenog kao otrova u kavezu usahlih usana, da li zbog straha da će jednoga dana i ona tako izgledati? To je ono što ne smemo da dozvolimo da se dogodi, devojčice. Ne ponovo. "Jednom je", reče Rejčel, "dovoljno."

Vreme je bilo stvar. Imale su ga tako male, obe, ali bile su vredne, mogle su da iscede sve iz jednog trena. Karlin je bila mamac, umiljato čedna u prisustvu advokata, njena kćerinska naklonost dirala je strance koji su je gledali kako pomaže bolnoj majci od kancelarije do kancelarije, Bože, ne podseća li to na porodicu! "Ne, mi ne želimo da raskinemo ugovor", Rejčel hladno odmahuje glavom, Karlin mladalački

49

Page 50: SF Antologija 94

dostojanstvena, "mi samo želimo da preinačimo neke od okolnosti. Vi znate kakva su moja osećanja prema Karlin, da ja nju smatram svojom kćerkom", i Karlinih pravovremeni osmeh, savršeno pravovremeni osmeh.

Na njoj je bilo i da Rejmonda drži zaposlenog i zaboravnog u vremenima i trenucima kada bi njegova pažnja predstavljala nešto više od gnjavaže. Ponekad bi ih Rejčel posmatrala, zureći kroz prozor spavaće sobe, s telefonom na uhu, kako mrmljaju pitanja, apartee i lagana, staložena razmišljanja, bez traga otkucavajućeg očaja u pokušajima da se krene prečicom koji su njoj bili potrebni: njihove šetnje u japanskom vrtu, Rejmondov ti-hi-hi čujan čak s ovolikog rastojanja, a ona se smešila kao guja, čak probadana utrostručenim bolom; bežim ti, Rej, ti prokleti kučkin sine, ti vampiru. Konačno ti bežim.

"Neće uspeti", Karlinina ponoćna gorčina, lice u šakama, Rejčel koja leži sveže prikačena iglama i cevčicama za krevet. "Sama si rekla da ako ima nekih začkoljica u Fraulijevom zakonu, ovi momci će ih naći." Sa još većom gorčinom: "Ali nema ih."

Ko bi rekao da samo disanje može tako da boli, samo disanje. "Naći ćemo drugi način.""Ne mogu da čekam na drugi način. Ne mogu da ga podnesem, Rejčel.""Ni ja. Karlin, činim sve što mogu. Veruj mi", gledajući u to lice, tu budućnost, "naći ćemo način."Ali: epizoda za epizodom, stravična svakodnevna tragedija iz sapunskih opera, koliko vremena još

ima, svesnog vremena, pitanje je, koliko uopšte još ima vremena. Rejmond je odbijao da priđe njenoj sobi, rekao je da se oseća, u stvari, rekao je da se oseća u celoj kući. Želeo je da je odvede u sanatorijum. I sam obavlja neke telefonskle razgovore, rekla je Karlin.

"Ja ih stalno opozivam", rekla je. "Predstavljam se kao ti.""Približavamo se", reče Rejčel. Danas je bol mučna, svrdlo kroz svaki zglob i mišić, šeta kroz

mozak, novi vlasnik. Doktori su - Rejmond je insistirao da ona zna - nemo zapanjeni što je ovoliko dugo izdržala, čak i uz medicinski tretman, čak i uz lekove tek prošle kroz eksperimentalnu fazu. "Mislim da kad bismo imali još vremena, kad..."

"Ššš." Karlenina ruka na njenom ramenu. "Ne govori, znam da te boli kad govoriš." Pogled naviše, na Karlinine suze.

"Ja nisam želela da to budeš ti." Sad plače, a to, takođe, boli, neizmerno, ali ne tako kao saznanje da bez nje to nikada ne bi moglo da se izvede, bez konačne čudovišnosti njenog pristanka, delića njenog tela datih jednako nesmotreno, jednako nepromišljeno kao što je sve davala, davala Rejmondu. Bili smo glupi tada, želela je da kaže, iako je ništa ne bi moglo potpuno oprati, ništa ne bi moglo objasniti i možda je zaista ona bila ta koja je bila toliko glupa, koja ne samo da je posvetila Rejmondu svoj život, već je načinila još jedan život, istovetan svom, da ga posveti njemu. Zločin i kazna tu pred njom. Sa suzama na licu.

Pokušala sam da to popravim, pomisli Rejčel, znaš da jesam, pokušala, takođe, da kažem to Karlin, ali u njenim plućima brutalna bol nemanja vazduha, u njenim očima skladno plutanje trunja tamnih kao svojatanje onoga što ju je jelo, sada i konačno, oživelog.

Njena glava na Karlininim grudima, kada ih je Rejmond našao. Njene oči, otvorene kao Karlinine, jednako široke, kao što bi bile zapanjene da je neki drevni ženik došao da povede njihovu stariju sestru na ples.

"To je moralo da se desi", rekao je, natmuren od bola što mora da učestvuje u nečemu tako žalosnom kao što je komemoracija. Bio je siguran da su svi, koji su tu, došli da njega teše. "Ali to nema veze s genetikom. Doktori su to potvrdili. Ti nemaš zbog čega da se brineš." Tišina. Kliženje i potezanje njene kose kroz njegove prste. "Njena, njena polovina, želela je da to tebi pripadne. I sve stvari koje je unela u brak." Još tišine. "Skupila se prilična svota. Uvek je umela s novcem. Ja se ne petljam s advokatima, znaš, ali oni su mi rekli da je to legalno tvoje. Preko mene, naravno."

Karlinino slabašno klimanje, pre osećano nego viđeno. "Ja radije ne bih o tome", rekla je."Razumem." Još artritičnog tapšanja, potezanja kose do bola. "Kada ja, kada... jednog dana, znaš, ja

neću moći da ti to ostavim, ti ne možeš da imaš vlasništvo, ali ja ću da se pobrinem za tebe. Ja ću da se pobrinem za tebe."

I polako otkucavanje paklene mašine njegovog srca, njeno lice ugnežđeno na ravnini njegovih uzdižućih i spuštajućih, neprijatnih, staračih prsa: "Mmm-hmm", duh njenog nemog širokog osmeha u tami. "Mmm-hmm."

Postoje razne vrste ugovora, kada imaš dovoljno novca - imala ga je više nego što zamišljaš, Rejmonde, više nego što zamišljaš - ugovori za koje ne moraš da budeš legalan da bi ih potpisao, ugovori

50

Page 51: SF Antologija 94

koji su sami po sebi ilegalni. Rejčel je poznavala takve ugovore, ali ih se plašila. Uradićemo to onako kako treba, rekla je, ima vremena. Rejčel je bila tako strpljiva.

Ali ja nisam mogla da čekam na nju. A neću da čekam ni na tebe, Rej.Jer ja nisam strpljiva.Jer ja nisam Rejčel.

Tom MadoksANĐEO GRAVITACIJE

Nevidljivi bicikl goreo je ispod mene na mesečini; njegovi providni točkovi prelamali su tešku, belu svetlost u dugine boje koje su se poigravale na asfaltu. Ispod površine puta vodio je akceleratorski tunel, tamo gde je SSS - Superprovodni sinhrotroni sudarač - ocrtavao krug prečnika sto šezdeset kilometara ispod teksaških ravnica.

U zavisnosti od toga kakva su vam osećanja prema visokoj nauci i teksaškoj ekonomiji, SSS je predstavljao ili moćnu novu alatku za istraživanje subatomskog sveta ili najsramotnije otimanje para poreskih obveznika u istoriji fizike visokih energija. U oba slučaja, bilo je to mamutsko trkalište na kome su se subatomske čestice ubrzavale gotovo do brzine svetlosti, a onda sudarale onoliko snažno koliko smo to mogli da postignemo - udari čija je snaga merena u bilionima elektron-volti. Ove velike brojke privlaše štampu, ali tek kad čestice stupe u međudejstvo opit donose plod. Gomile protona prolaze jedan kroz drugi kao duhovi, tako da mi - Visoko beta eksperimentalni tim, moja radna grupa - smišljamo sve vrste trikova da ih navedemo da dolazi do što više međudejstava. Uskoro treba da dođe i do prvih hitaca sa maksimalnom energijom, a kada se zraci sudare u Esperimentalnoj oblasti 1, bićemo nagrađeni za godine projektovanja i vršenja opita.

Tako sam bar mislio. Sad se vozim duž velikog kruga iznad SSS-a, pohođen pitanjima o beskonačnosti, singularitetu - neverovatnim pojavama čak i u zemlji čuda kvantne fizike, gde ništa nije - sasvim - stvarno. I još nešto, kopkaju me i muče pitanja o tome kako mi - ne samo moja grupa, već i cela družina fizičara visokih energija - obavljamo posao. Uvek sam uzimao zdravo za gotovo da mi tragamo za istinom, u bilo kom obliku, bez obzira na to šta osećamo prema tome. Sad se čak i ova jednostavna pretpostavka srušila i ostao sam sa neraščišćenim sumnjama u vezi sa svim tim - prirodi stvarnosti, objektivnosti fizike - zagonetkama koje je postavio neočekivani posetilac.

Dve noći ranmije vratio sam se iz vožnje i našao jednu ženu kako stoji ispred moje kuće. "Zdravo", rekoh, dok sam gurao Nevidljivi bicikl uz prilaz prema njoj. "Mogu li da vam pomognem?"

"Ja sam Kerol Hendriks", reče ona; po zvuku njenog glasa učinilo mi se da se tek pomalo zabavljala. "Jesi li ti Saks?"

"Da", rekoh. I upitah: "Zašto mi nisi rekla da stižeš?" U suštini, samo sam hteo da dobijem na vremenu, pokušavao da primim k znanju činjenicu da je ovo žena s kojom sam se dopisivao proteklih šest meseci.

Počeli smo da se dopisujemo zbog naših uloga rukovodilaca svaki svoje laboratorije, moje u SSS-Tekslabu, njene u Los Alamosu, ali nastavili smo zbog zajeničkih ličnih interesovanja: obostrane opsesije fizikom visokih energija i podjednako jakim osujećenjem zbog načina na koji se sprovodi vrhunska nauka - celog psudonaučnog karnevala politike i publiciteta koji od samog početka okružuje akceleratore čestica.

Njena pisma ponekad su bila navrat-nanos napisana, ali uvek su bila zanimljiva - poruke snažne, disciplinovane inteligencije koja je radila na samim svojim granicama. Imala je um kakav sam oduvek cenio, um koji je bio kod kuće i kod eksperimenata i kod teorije. Ne biste verovali kako se to retko sreće u fizici visokih energija.

Žene u nauci obično su teške, na distanci i štite same sebe, jer rade u muškom svetu i znaju šta to znači. Između sebe razmenjuju priče, istinite: o Rozalind Franklin koja nije dobila Nobela za rad na rendgenskom snimanju DNK, Kendas Pert koja nije dobila Laskera za prvu potvrdu opijatnih receptora u mozgu. I tako one uviđaju istinu: u najvećem delu naučnih disciplina ima samo par žena, i one moraju da teže rade i bolje urade to što rade da bi dobile ista priznanja kao i muškarci, i one to znaju. Takvo je stanje stvari.

Kerol Hendriks bila je bleda i umorna, mlada i ranjiva - uopšte je tako nisam zamišljao. Bila je mala, tankih kostiju, a kosa joj je bila kratko podšišana. Nosila je izbledele farmerke, košulju vezanu u struku i sandale na bose noge.

51

Page 52: SF Antologija 94

"Nisam imala vremena da stupimo u kontakt", rekla je. Onda se nasmejala, a glas joj je bio isprekidan, sa tračkom nervoze. "Ne, to nije istina. Nisam stupila u kontakt s tobom jer sam znala da si zauzet i da ćeš mi možda reći da dođem kasnije. To ne mogu. Moramo da razgovaramo i potrebna mi je tvoja pomoć... sada - pre nego što pustite vaše prve probe sa punim zrakom."

"Kakva vrsta pomoći?" upitao sam. Činilo se da se prisnost u našim pismima već pretvorila u trenutno prijateljstvo u prirodi.

"Potrebno mi je vreme na Q-sistemu", rekla je. Mislila je na QUARKER, naš laboratorijski sistem za simulaciju i prikazivanje. Rekla je: "Dobila sam neke nalaze, ali su nepotpuni - radila sam sa budženim programima jer mi u Los Alamosu nismo opremljeni za ono što vi radite. Ja moram da to izvedem na vašem. Ako su moje simulacije tačne, biće neophodno da odložite vaše probe."

Pomno sam je posmatrao. "Tako dakle", rekao sam. "Super - upravo ono što Dil želi da čuje. Da hoćeš dragoceno vreme sistema da bi potvrdila hipotezu koja bi mogla da nam sjebe raspored."

"Dil je birokrata", rekla je. "On čak ne razume fiziku."Da, pomislio sam, tako je, pa šta onda? Rodžer L. DIl: moj šef i šef svima ostalima u laboratoriji,

takođe anđeo čuvar SSS-a. On je proveo mamutski budžet akceleratora kroz neprijateljski raspoložen Kongres, smenjujući pretnje i obećanja, pričajući neobične priče o otkrićima koja leže tik iza granice od 200 TeV. Sve u svemu, nastavio je veliku tradiciju aristokrata akceleratoskih laboratorija: poverljivih ljudi, političara, vizionara, kako god hoćete. Unazad sve do Lorensa i Berklija, akceleratorske laboratorije cvetale su pod rukovodstvom prodornih megalomana koji su bili jednako nadareni za politiku i odnose sa javnošću kao i za nauku, ljudi čije su laboratorije i egoi bili jedno te isto.

"Da razgovaramao", rekao sam. "Uđi i ispričaj mi u čemu je problem.""U redu", rekla je."Gde si odsela?" upitao sam."Mislila sam da posle nađem nešto, pošto razgovaram s tobom.""Možeš da ostaneš kod mene. Gde su ti torbe?""To je to." Pokazala je na pločnik pored sebe. Pored stopala nalazila se meka, crna, pamučna torba."Uđi", rekao sam.

Računao sam da će raditi nešto zanimljivo, nešto neobično; možda čak nešto vredno, ako bude imala sreće. Ni najmanje nisam bio spreman na ono na šta je ona bila pripravna.

Upalili smo 'Stvora', najnovije dostignuće u vizuelnom prikazivanju. Imao je ekran prečnika četiri stope; na njemu je bilo moguće prikazati rezultate bilo koje SSS probe. Kada je radio, ekran je predstavljao splet linija: putanje čestica, njihovi sudari, nestajanja, pojavljivanja, sve čarolije zemlje čuda tako osobenih za mali, nasilni svet fizike čestica, gde se sve odigrava u milijarditim delovima sekunde, a materija se pojavljuje i nestaje kao Češirski mačak, ostavljajući za sobom samo osmeh - u obliku svetlo obojenih putanja čestica na našim ekranima.

Pa ipak, postavljanje i izvođenje simulacije predstavlja umetnost, i u svakoj akceleratorskoj laboratoriji uvek se nađe poneko ko posedije dar. Kada nastupa serija važnih opita, oni baš puno ne spavaju. U Los Alamosu, Kerol Hendriks, uprkos svom statusu vođe grupe, bila je domaći čarobnjak. U Tekslabu, mi smo imali Diki Boja.

Protegla se, a zatim sela za sto s pokretnom pločom, na kome se nalazila tastatura i modul za džojstik, i ulogovala na QUARKER sa obračunskim imenom i lozinkom koju sam joj dao. Programi su joj bili đavolska kopilad koja žvaću brojeve i pred QUARKER-ovim krejem bio je težak zadatak da radi kao lud ne bi li joj dodelio dovoljno vremena da ih ugura unutra.

"Reci mi šta je posredi", kazao sam. "Da znam šta da tražim kad se ovo završi.""Naravno", rekla je.Dok smo čekali na QUARKER-a, crtala je jednačine i dijagrame na mojoj beloj tabli crvenom,

zelenom, crnom i žutom bojom i objašnjavala da je pretpostavila postojanje nove vrste atraktora koji se javljaju u oblasti maksimalnog haosa, čiji je fizički ishod jedna nemoguća oblast prostorvremena, gde beskrajan broj čestičnih događaja zauzima jednu jedinu, infinitezimalnu tačku.

Matematički i drugačije, ona se zove singularitet, a u kosmologiji se pretpostavlja da se tako nešto nalazi u središtu crnih rupa. Postoji više različitih teorema o singularitetima, od kojih ja za neke znam, mada ni za jednu ne potupno precizno. Zašto bih i znao? Ovo ide s astrofizikom i gravitacionim silama koje imaju veze s objektima ogromnih masa.

52

Page 53: SF Antologija 94

Kada je završila objašnjenja i okrenula se od ploče, mogao sam da uočim da je istovremeno i napeta i pospana. Uglavnom je, međutim, bila radosna: osećala je da je ubola džekpot. I naravno da jeste, ako bilo šta od ovoga bude imalo smisla... a neće, mislio sam.

Stvor je odzvonio, da nam kaže da su nam rezultati gotovi. Dovukao sam stolicu s platnenim naslonom pored njene dok je sedela za konzolom. "Proći ćemo kroz simulaciju", rekla je. "Ako imaš nešto da pitaš, pitaj."

Isprva, tu je bilo samo šema detektora, kao u crtanom filmu; nacrtane linije velikog centralnog detektora i EM boksova koji su ga okruživali, hadronskih kalorimetara i gasnih komora. Onda su hici zrakova počeli da pristižu i u malom prozoru na vrhu ekrana parametri zraka brzo su se smenjivali. Izvođenje Monte Karla daleko je lakše od pravog opita; nema onih stvarnih eksperimentralnih sumnji u dobar zrak, dobar vakuumu, pouzdanu opremu za detekciju; to je simulacija i sve se dobro odvija.

Dok smo posmatrali, zbivali su se uobičajeni događaji, čestice i antičestice igrale su svoje epizodne uloge u ovoj drami, sudarajući se i šaljući mlazeve energije koje je QUARKER poslušno računao, pazeći sve vreme na zakone o održanju energije, spreman da signalizira ako se dogodi nešto što se ne uklapa u registar. Složeno i samo po sebi dovoljno zanimljivo bilo je sve ovo, ali ipak to je bila samo pozadina.

QUARKER iznenada menja brzinu, signalizirajući da ima toliko sudara da ih sve ne može precizno da isprati. Ekran se pretvorio u ono što nazivamo 'jež', čekinjast obrazac interakcija, suviše gust da bi se izbrojao.

"Baš nas briga", prošaptala je Kerol Hendriks. "Uradi to." I naterala QUARKER-a da se zaleti dalje, da ubrza sliku događaja. Nije je bilo briga za značenja pojednih događanja; tragala je za nečim globalnim i, pomislio sam, prokleto neverovatnim.

Događaji su se zbivali sve dok se nije učinilo da se nalazimo u središtu najgušće skupine interakcija čestica s ove strane Velikog Praska i gotovo da sam zaboravio zbog čega smo bili tamo, jer ovo je bio proizvod moga rada, koji je pokazivao da ćemo, kao što je bilo obećavano, eksperimentatorima dati veći luminozitet zraka nego što su i sanjali da će dobiti.

A onda se broj sudara smanjio i prvi put sam poverovao da je ona na putu nečega. Stvari su krenule unazad. Zrak je nastavio da emituje struje čestica, ali sve uobičajene interakcije su prestale. U zračnim cevima jedna potpuno anomalna tačka apsorbovala je sve što bi naišlo na nju. Oboje smo sedeli u potpunoj tišini i posmatrali nemoguće.

Ekran se raščistio i onda se pojavila poruka:

KRAJ SIMULACIJEKvantitativna procena je nemoguća ako se uzmu u obzir standardne pretpostavke. Izloženi zaključci

ne dopuštaju nedvosmisleno fizičko tumačenje.

Oboje ležimo napolju u foteljama s pokretnim naslonom i posmatramo nebo. Mesec je zašao i zvezde sijaju zlatnim sjajem na crnoj pozadini. Meteori presecaju obzorje, čestice koje bleskaju kroz iskričnu komoru Vaseljene. Pili smo vino i oboje smo pomalo opijeni - od vina, naravno, koje smo oboje pili na prazan želudac, ali tu ima i još nečega, osećaja otkrića koje mi je saopštila.

"Naći red s one strane vidljvog", rekla je. "Otkako se sećam, želela sam da budem deo toga. A u Los Alamosu okusila sam deo toga. Pre dve godine ponudili su mi posao i ta ponuda mi je došla baš u pravo vreme. Bila sam uradila nešto na šta sam bila ponosna, ali bilo je to osujećujuće - žena lako postane stalni post-doktorant. I što je još gore, uvek sam radila u senci moga muža."

"On je fizičar?""Da. Na Stanfordu, u SLAC-u. Razveli smo se kad sam se zaposlila. Te dve stvari, posao i razvod,

nekako su došle u paketu." Zastala je i jedini zvuk bila je slaba tutnjava kola niz obližnji auto-put. Rekla je: "Ispričaj mi šta će sutra biti."

"To zavisi od Dilove reakcije. Videću ga ujutro. Prvo ću ga zamoliti da pozajmim našeg stručnjaka za vizuelnu prezentaciju. Što znači, da treba da ga namolim da ga oslobodi. Računam na to da Dil neće hteti da to pogleda; možda će hteti samo izveštaj o tome, ako mu pravilno priđem. Posle toga, videćemo."

"Važi", rekla je. "Vidi, stvarno sam umorna...""Izvini. Trebalo je da ponudim." Počeo sam da ustajem, ali ona je rekla: "Ne, u redu je. Vidimo se

ujutro." Mahnula mi je za laku noć i pošla u kuću; ranije sam joj pokazao gostinsku sobu i raspremio joj kauč.

53

Page 54: SF Antologija 94

Ležao sam i posmatrao nebo; um mi je kružio oko čudesa koje sam to veče video. Želeo sam da to shvatim jasnije nego što jesam i nadao se da će mi Diki Boj pomoći. Ako niko drugi, on bi mogao da zna u čemu su njene simulacije bile pogrešne. Morale su da budu pogrešne, ili...

Pijuckao sam vino i razmišljao o verovatnoći da sam bio prisutan jednom od onih trenutaka u fizici koji ostaju u trajnoj uspomeni i odlaze u udžbenike istorije. Pretpostavljam da sam i dalje o tome razmišljao kada sam zaspao.

Negde kasnije trgnula me iz sna buka nalik na snažan vetar kroz metalno drveće. Jantarni bleskovi svetlosti dopirali su s bočne strane kuće i mašina u obliku klavira dokotrljala se na točkovima od čiste plastike, kidajući velike busenove aeracionim klinovima. Bio je to 'Jardmen' Džona Dira, očigledno pokvaren.

Ušao sam u kuću i pozvao Održavanje. Par minuta kasnije, stigao je kamion i jedan čovek u tamnoplavom kombinezonu izišao je iz njega i pozvao robota do sebe kontrolnim uređajem s crvenim svetlom, a zatim otvorio pristupni poklopac na njegovom boku. Optička vlakna rascvetala su se u unutrašnjosti robota kao fosforescentno tuđinsko bilje.

Sledećeg jutra probudio sam se oko pola devet. Kerol Hendriks još je bila u krevetu; pustio sam je da odspava. Ostavio sam poruku na Dilovoj sekretarici, zatraživši par minuta u četiri oka, a zatim popio kafu i ponovo prošao kroz njen predivni Monte Karlo, uverljiv i elegantan, ali gotovo sigurno nedovoljan da pokrene Dila. Kako bi i mogao? Kao što je i rekla, on to ne razume.

Međutim, znao sam ko hoće. U slučaju da Diki Boj potvrdi njene simulacije, predstavićemo ih te večeri Grupi utorkom. Svake nedelje okupljamo se u Alensenovoj kući. Svaka značajna radna grupa iz laboratorije ima svoga predstavnika i o svim važnim problemima na kojima grupe rade tamo se raspravlja. Grupa utorkom žiža je usmene tradicije, mesto gde se iznose laboratorijska dostignuća i raspravlja o njihovom značenju. Kada eksperimentalni rezultati budu odštampani, oni su već zastareli svakom ko je bio prisutan na Grupi utorkom. Obično tamo bude desetak ljudi, muškaraca, većinom tridesetogodišnjaka, većinom belaca, a ostatak čine Kinezi.

Negde usred jutra, ona je ušla u starim leviskama i crnoj majici bez rukava. "Ima li novosti", upitala je i ja sam joj rekao da nema. Uzela je šolju kafe, sela pored mene i gledala kako se odvija njena simulacija.

Negde odmah iza podneva, na prozoru ekrana iskočila je poruka: "Ako hoćeš da razgovaramo, vidimo se u sekciji 27 u toku sledećeg sata. Dil."

"Hoćeš li da pođem i ja?" upitala je, a ja sam rekao: "Nema izgleda. S njim je gadno i kad je najbolje raspoložen." Ostavio sam je za konzolom, kako iznova pušta Monte Karla.

Odvezao sam Nevidljivi bicikl do šatl-stanice na glavnom ulazu i zaključao sam ga napolju u parkiralište. Sišao sam niz betonske stepenice u hladan, plesnjiv vazduh tunela. Tamnoplava šatl-kola stajala su tamo i čekala. Ukrcao sam se jedino ja. Rekao sam kolima gde idem. "Sekcija 27", ponovila su bezličnim glasom.

Ponavljajući obrasci boja rešetke proletali su pored prozora. Visokofrekventna pojačala bila su crvena, superprovodni dipoli plavi, kvadrupoli narandžasti; beskrajne zračne cevi, gde će kao slamke tanki zraci protona i antiprotona kružiti, bile su dugački svetlozeleni lukovi. Ako postoji opšta simbolika boja, ova bi govorila: složeno, precizno, skupo, tehnološki savršeno - osnovni kvaliteti SSS-a.

Negde desetak minuta kasnije, kola su usporila i zaustavila se. Vrata su skliznula u stranu i ja sam izišao u tunel. Pedesetak metara dalje, Dil je stajao i razgovarao s čovekom u plavom kombinezonu sa bleštavim žutim oznakama vođe radne grupe. Čovek je delovao napet, prebledeo. "Pa izvuci svaki prokleti dipol s tim serijskim brojem i zameni mikroprocesorske ležajeve", rekao je Dil. Hodali su prema meni, a šef radne grupe zaustavio se kod komunikacione stanice i utakao unutra naglavni komplet, bez sumnje počinjući đavolji zadatak koji mu je Dil postavio.

"Šta za tebe mogu da učinim, Sakse?""Došao mi je neko", rekao sam. "Iz Los Alamosa. Ona je dobila neke zanimljive simulacije naših

proba s punom snagom. Mislim da bi trebalo da ih vidiš." Delovao je zbunjeno; nije očekivao od mene da tražim njegovo vreme - novac, resurse, preimućstvo, da, ali ne njegovo vreme. "A možda i ne moraš", rekao sam. "Možda je dovoljno da dopustiš da uzmem Diki Boja da pusti njen Monte Karlo na Stvoru. Ona je dobila nešto zaista čudno, i ako je to tako, treba da budemo pripravni."

"Sakse, šta to trabunjaš? Umoran sam, znaš? Prekoračili smo sve, budžet, vreme... Hulan, na primer - znaš ga, vodi Mezonsku grupu - on nema pojma o ovome. On zna da njegovi eksperimenti treba uskoro da

54

Page 55: SF Antologija 94

počnu, da njegove simulacije nemaju veze i da Diki Boj treba da im pomogne. Ali ako nema njega jer si ga ti upregao u ono što smatraš poslom Gospodnjim, Hulan će da popizdi, jer on ne može da razume zašto, u svetlosti ovih rokova koji se približavaju, on mora da dolazi i da moli za pomoć."

"Onda bi možda trebalo da ti dođeš i pogledaš šta je dobila." Igrao sam škakljivu igru, koristeći svoje mesto vođe grupe da ga pritisnem, nadajući se da neće želeti da odvoji svoje dragoceno vreme i možda pokaže svoje neznanje. "Mislim da je ovo zaista važno."

Posmatrao je vođu radne grupe kako objašnjava šestorici ljudi da treba da rade u tunelu sve dok sumnjivi mikroprocesorski ležajevi ne budu zamenjeni. Niko od njih nije delovao srećno. "Isuse", rekao je Dil. "Uzmi Diki Boja ako možeš da ubediš njega."

"Hvala", rekao sam. Pogledao me je kao da je probao nešto gorko. Dugovao sam mu i jedno je bilo sigurno: naplatiće to kada i gde bude želeo.

"Tebi se ova stvar zaista dopada, zar ne?" upitala je Kerol Hendriks dok je pružala ruku da dodirne jednu od guma Nevidljivog bicikla od čistog polistirensa. Visio je na gumom obloženim kukama odmah uz moja prednja vrata.

"Aha", rekao sam. "Nabavio sam ga u Nemačkoj. Ceo je od plastike, ali u njemu ima nečeg predivnog - to je gotovo platonska zamisao bicikla. Ima jedan u Muzeju moderne umetnosti." Dok je visio iznad njene glave, činilo se da blista na mekom svetlu koje su davali sićušni reflektori. "Obično ga vozim da bih razmišljao."

"Šta ćemo sad?" upitala je. Moja igračka nije je zanimala."Da dovedemo ovde Diki Boja", rekao sam. "Ako uspemo. Nazvaću ga.""Nova fizika", rekao sam Diki Boju preko telefona. "Nikad nisi tako nešto video.""Sereš", rekao je."Ne serem. Možda fizika s greškom - zato i hoćemo da nam pomogneš, otkiješ da li smo propustili

neku začkoljicu.""Ili nešto očigledno." Nije poštovao ničiju sposobnost na Stvoru, osim svoje lične."Ne bih rekao. Mislim da smo dobili čitav niz tragova koje nikad nisi video.""Imam na rasporedu Mezonsku grupu.""Znam. Dil mi je rekao da mogu da te danas pozajmim.""Gde hoćeš da dođem?""Dođi do mene." Nije mi se nimalo dopadalo da neko dođe i viri nam preko ramena.

Diki Boj se proslavio kao post-doktorant u Fermilabu, odakle ga je Dil zavrbovao kada je SSS bio samo gomila planova, prazan tunel i hrpe nagomilane zemlje. Nije bio doveden zbog svog izgleda: bio je visok preko šest stopa i težak možda sto trideset funti; tamnosmeđa kosa bila mu je vezana u uvojiti rep; imao je dugačak, uzan nos i blisko smeštene oči i obično delovao pomalo prljavo. Međutim, za vreme svog kratkog boravka u Teksalabu već je načinio legendarna pustošenja Stvora - poslednji, škakljiv niz pionskih studija, trajao je gotovo sedamdeset dva sata, tokom kojih je Diki Boj radio sa nekoliko smena fizičara i završio s pitanjem vođi grupe da li mu je potrebno još nešto.

Kerol je čula za Diki Boja, ali i ona je imala reputaciju, i tako, kada su rekli zdravo i pogledali jedno drugo, gotovo da sam čuo kako se točkići okreću, kako se pojavljuje pitanje: Jesi li zaista tako dobar kao što se priča?"

Prišli smo terminalu i Kerol je pustila Monte Karla dok je Diki Boj sedeo, gotovo se vrpoljeći od nestrpljenja da pogleda šta je radila. Kada je ustala sa stolice, gotovo je uskočio u nju i rekao: "Vas dvoje idite negde, važi? Može i u susednu sobu, samo me pustite samog."

"Ja moram da nešto uradim u kancelariji", rekao sam Kerol. "A ti?""Da", rekla je. "Treba da proverim poštu, da vidim ko je ljut što sam otišla. Imaš li još jedan terminal

s modemom?""U spavaćoj sobi", rekao sam. "Vidimo se kasnije."

U VBET-u naleteo sam na niz ljudi koji su me čekali da sa mnom razgovaraju o svom raporedu eksperimenata, ili da traže potvrdu za njega, tako da sam tamo proveo posle podne, sred haosa pripremanja SSS-a za prvu probu sa punom energijom, zakazanu za nepun mesec.

55

Page 56: SF Antologija 94

Kada sam se vratio, Kerol i Diki Boj sedeli su jedno pored drugog, sa još jednom varijacijom njenog Monte Karla na ekranu ispred njih. "Šta ima?" rekao sam, a Diki Boj je rekao: "Ovo je fantastično." Kerol se smešila.

"Misliš da možemo da iznesemo ovo na Grupu utorkom?" upitao sam."Gadna publika", reče Diki Boj."Da li se ona računa?" upita Kerol."Da, računa se", rekao sam. "Ako ih ubedimo, oni će stati nasuprot Dila ili bilo kog drugog.""Pa, hajdemo onda", rekla je."Možeš li da izvedeš prezentaciju?" upitao sam. "Dobru priču, dobre slike?""Da", rekla je. "Spremala sam se za to.""Dobro", rekao sam. "Pozvaću Alensona i pitaću ga mogu li da preuzmem termin. Mislim da niko ne

radi ništa tako hitno."

Loša frizura, jeftina odeća i stav - jednom sam čuo da tako opisuju skup teorijskih fizičara. Oni - mi - smatraju sebe aristokratama uma, koji rade u najumnijoj i najizazovnijoj naučnoj disciplini. Izneti prvi dobre ideje, samo se to računa - bez obzira na sve, to je neizgovoreni kredo.

Te večeri svi su se pojavili. Dnevna soba Alensonove kuće bila je pohabana i udobna, sa kaučevima, stolicama i velikim jastucima dovoljnim za nas šesnaestoro: trinaest stalnih i ja, Kerol i Diki Boj. Osam Kavkažana i pet Orijentalaca (tri Kineza i dva Japanca). Većinom su se bližili četrdesetim, iako su već neki i zagazili u njih. Niko ispod trideset, niko preko pedeset. Ovo su bili teoretičari teškaši u laboratoriji, ljudi na svom kratkotrajnom vrhuncu kakav postoji u fizici visoke energije. Par njih je pilo kafu; većinom su samo sedeli i čekali, prekraćujući vreme razgovorom.

Predstavio sam je najkraće moguće. Rekao sam: "Ovo je Kerol Hendriks, koja je stigla iz Los Alamosa, gde je vođa grupe za simulaciju. Ona ima neke vrlo zanimljive simulacije koje bi volela da nam prikaže."

Kerol Hendriks je poznavala svoju publiku. Prešla je u bespolni mod, koliko je god moguće. Lice joj je bilo bledo i istrljano, bez šminke i nosila je vrećaste žutosmeđe pantalone i kariranu vunenu košulju - ukratko, najpribližnije onome što su nosili muškarci ispred nje. Od prvih reči, govorila je hladno i autoritativno, jer drugačije je ne bi ni saslušali, a ona nije dozvolila da bilo šta od strasti koju sam ja čuo oživi njenu prezentaciju.

Iznela im je sve, prikazala na ekranu u pročelju sobe. Smenjivali su se slajdovi sa zgodnim slikama preuzetim sa Stvora, sistemi jednačina sa QUARKER-a, njene propratne beleške napisane slobodnom rukom: svaka ideja vodila je pravo do sledeće, teorija i praksa spojene ležerno, elegantno.

Ostavljajući poslednji slajd 'KRAJ SIMULACIJE' na ekranu, zaključila je: "Malo znamo o fizičkim osobinama singulariteta; u stvari, njegova suštinska priroda je bezakonje." Zastala je, nasmešena. "Iako možemo da pretpostavimo da će se njene interakcije sa nesingularitetnim svetom odigravati prema uobičajenim zakonima o održavanju, ovo i ne mora da bude tačno. Ukratko, posledice stvaranja singulariteta nisu baš poznate i ja smatram da su potrebne dodatne analize pre nego što se pristupi opitima koji bi mogli da dovedu jednu tako čudnu oblast prostorvremena u blizinu instrumenata tako delikatnih kao što su oni u eksperimentalnoj oblasti." Zastala je i pogledom prešla preko sviju njih, s rečima: "Biće mi drago da čujem vaša pitanja i komentare."

Sad će, pomislio sam. Gosti na Grupi utorkom obično budu povedeni na najgoru intelektualnu vožnju u životu, kad ova grupa brilijantnih i agresivnih ljudi pročešljaju svaku njihovu reč u potrazi za istinom, originalnosšću i značajem - ili obrnutim. Postao sam vrlo napet, čekajući da klanje počne.

"Diki Boj", rekao je Banford. Ako ova grupa ima alfa mužjaka, onda je to Banford. On je veliki čovek - oko šest stopa i tri inča visok i više od dve stotine funti težak - jakih vilica, izboranog lica i suncem opaljene kože. Razvio je takozvani 'standardni model' na nov i zanimljiv način. 'Napola-slobodno stanje kvarka' njegova je specifična oblast - a investitori su tipovali da on i njegova grupa mogu da zarade Nobela ako SSS pokaže međudejstva koje je on predvideo. "Da li si proverio njene simulacije?" upita Banford. Prilično posredan pristup, pomislio sam, verovatno priprema za prolazak kroz grotlo, teorijski govoreći. Kerol Hendriks se okrenula da vidi šta će Diki Boj odgovoriti."

"Naravno", rekao je Diki Boj. "Vrlo slatko, vrlo uverljivo. Uzmimo na primer seriju transformacija..."

56

Page 57: SF Antologija 94

"Lepo", reče Banford. A Kerol Hendriks.: "Hvala vam. Ako Diki Boj potvrđuje vaš Monte Karlo, siguran sam da je valjano izveden." Zastao je. "I fizika je zanimljiva... iako, naravno, sasvim spekulativna."

I on je tu zastao, očigledno završivši.Čekao sam da nastavi, ali on nije - tiho je nešto šaputao Hongu, jednom od članova njegove grupe. A

niko drugi nije rekao ni reč. Konačno, Alenson je ustao sa jastuka na kome je sedeo prekrštenih nogu i rekao: "Hoćemo li da večeras ranije završimo? Ne znam za vas, momci, ali meni bi prijalo malo sna." Okrenuo se prema Kerol Hendriks i rekao: "Želeo bih da se zahvalim našem gostu što nam je večeras govorio." Promrmljani glasovi govorili su uglavnom isto. "Kasnije, možda ćemo moći da razmotrimo implikacije ovog rada, ali ove nedelje svi smo veoma zauzeti oko toga da pustimo SSS na vreme."

Kerol Hendriks stajala je, bleda i nema, dok su muškarci ustajali, klimali joj glavom i odlazili; neki sami, ostali sa pokojim kolegom.

"Ne razumem", rekao sam. Hodali smo duž jedne serpentine u prigradskom stilu koja je vodila od Alensonove kuće do moje. Za sada, iz praktičnih razloga, većinom smo živeli u kućama koje su pripadale Tekslabu. "Nisu čak hteli ni da se raspravljaju s tobom."

"Ja sam idiot", rekla je. "Zaboravila sam neke od najvažnijih lekcija koje sam ikada naučila. Posebno, zaboravila sam da sam žena i da sve što kažem prolazi kroz taj filter."

"Zaista tako misliš?""Sakse, ne budi tako jebeno naivan. Zašto misliš da su bili učtivi? Zato što sam gost? Glas joj je bio

pun prezira; dobro je znala, baš kao i ja, kakav tretman pripada gostu."Tvoji zaključci su radikalni. Ne možeš od njih da očekuješ trenutno priznanje.""Tu si u pravu i bilo bi teško ubediti ih u bilo šta bitno, ali mogla sam da počnem večeras. Oni su me

šutnuli, šutnuli su ono što sam govorila. Đubrad. Samozadovoljna muška đubrad - nije ni čudno da ne čuju ništa: oni su tako puni svoje važnosti."

Stajali smo ispred moje kuće. Rekla je: "Mislim da ću malo da prošetam, ako nemaš ništa protiv. Sad mi nije do priče."

"Naravno", rekao sam. "Idi gde god hoćeš. U stvari, mislim da ću malo da se provozam na biciklu. Vidimo se kasnije."

Mesečina je bleskala kroz ram bicikla dok sam vozio putem pored nasipa iznad SSS-a i dok najzad nisam shvatio da nemam odgovore na ono što me je zbunjivalo, pa sam se okrenuo i uputio se prema kući.

Vozio sam ulicama zatamnjenih kuća, stigao do svog prilaza, gde je gorela svetiljka na stubu, odgurao Nevidljivi bicikl do vrata i ušao u potpunu tišinu. Na niskom stočiću u dnevnoj sobi našao sam poruku:

Dragi Sakse,Vratila sam se u Los Alamos.Ne brini za mene, dobro sam. Samo mi treba da razmislim o onome što se ovde dogodilo.Hvala ti za sve što si učinio.Kerol.

Sledećih nedelja, dok su se pokušaji s punom energijom približavali, često sam razmišljao o Kerol Hendriks, njenom singularitetu i tretmanu koji je dobila.

Naredne nedelje ponovo sam otišao u Grupu utorkom i shvatio da imam malo toga da kažem bilo kome od njih - cela grupa ličila mi je na skupinu kočopernih čovekolikih majmuna, opsednutih svojom važnošću i predstavom. Da ih je zanimala istina, a posebno nove, zanimljive istine, zašto nisu pristupili Kerol Hendriks sa ozbiljnošću koje su njene ideje zavređivale? Njene ideje bile su neobične, ali važne ideje uvek su takve. Ona je žene, pa šta? Kakve to ima veze?

Iznenada, osećao sam se kao budala. Njihov razgovor isključivao je svakoga ko nije član grupe, a njihova muškost, mada potpuno bez svesne zlobe, uspešno je prepoznavala samo svoju vrstu. Mlada, mala žena naprosto za njih nije predstavljala fizičara koga treba ozbiljno shvatiti.

Te večeri otišao sam pre vremena i rešio da se neću vraćati.Ali ono što sam video na Grupi utorkom videlo se i posvuda po laboratoriji. Sekretarice su bile žene,

naučnici i administratori bili su muškarci - većinom belci, prošarani pokojim Orijentacem. Kerol Hendriks bila je u pravu: bio sam neverovatno naivan. Ali razumem zašto. Kao fizičar visokih energija, bio sam odan onome o čemu sam razmišljao kao o nepristrasnom traganju za istinom, traganju koje stvara snažnu tunelsku

57

Page 58: SF Antologija 94

viziju, jer zbog toga što je veoma teška, zahteva sve što joj možeš pružiti, a često ni to nije dovoljno. Sad sam se probudio i ono što sam video, pogađalo me je i zbunjivalo.

Dobio sam jednu poruku od Kerol Hendriks u kojoj se izvinjavala što je tako naglo otišla i u kojoj je stajalo da će ponovo pisati čim raščisti misli. A onda, pet dana pre prvih visoko-beta opita s punom energijom, nazvala me je na kancelariju. "Sakse", rekla je. "Volela bih da dođem da posmatram opite. Imaš li nešto protiv."

Kerol se nagnula nad mene, skliznula svoje telo niz moje i prevukla spavaćicu preko glave. Opkoračila me je, s rukama pored sebe, dok se pokretala u ritmičnim lukovima. "Zvezde", rekla je. Kroz prozor mogao sam da vidim stroboskopske svetle tačke, kako promiču od crvenog do plavog kroz spektar. "Nešto proviruje iza njih", rekla je. "Želi unutra." Pljusak plave svetlosti lio je kroz prozor, goreo kroz nas, rendgenski osvetljavajući meso i kosti. Bili smo prozirni u njemu, zapletena mreža naših nerava gori u srebrnoj vatri. Fuzionisali smo se, tako blizu orgazmu koji bi nas anihilirao.

Probudio sam se, ustao, popio malo vode za ždrelo koje me je peklo, pao nazad u krevet. Visio sam, lebdeo između buđenja i spavanja, dok je plima slika prolazila mojim očima. Svetli, zamrljani oblici nestajali su pre nego što sam mogao da ih jasno vidim.

Ona je dolazila sutradan, na dan pre prvog velikog opita.

Nosila je kaki kratke pantalone i tamnoplavu majicu s kratkim rukavima. Opet smo sedeli u mom stražnjem dvorištu, pod nebom bez mesečine - hiljade zvezda iznad nas i meteori koji seku kratke, tihe lukove iznad obzorja. Pomirisala je čašu hladnog šardonea koju je držala, ispila i zavalila se u stolicu s pokretnim naslonom.

"Dugujem ti izvinjenje", rekla je."Kako to misliš?""Uradio si sve što si mogao da mi pomogneš, a ja sam tek tako otišla.""Imala si problema.""Imala sam, ali nije trebalo da se prema tebi ponašam kao prema jednom od njih.""U redu je. Izvinjenje prihvaćeno.""Šta misliš, šta će se dogoditi sutra ujutro?""Da ti kažem pravo, ne znam. Ako dobijemo dobar zrak, imaćemo prave uslove za tvoju simulaciju.""Na to sam i mislila. Iznova i iznova sam proveravala, puštala je i puštala, navela radnu grupu da

rasturi moju anlizu. Sve se slaže: moje simulacije su realistične, verodostojne... i nemoguće ih je dokazati bez eksperimentalne provere. Sve je to lepo. Mene brine ovo: ako sam u pravu, vaši ljudi idu prema onome za šta se može ispostaviti da je opasna situacija, a niko nema rešenje za tako nešto; niko ne želi ni da čuje za tako nešto, bar ne od mene.

"Uradila si sve što si mogla.""Možda.""Ne, zaista tako mislim. Slušaj." I sve sam istresao pred nju, sve što sam video poslenjih nedelja,

kako je bio neverovatno zatvoren i samozadovoljan naš svet, neverovatno slep za svoju prirodu, što se u komuni smatralo neizbežnim. Nisam siguran koliko sam govorio, niti kako sam zvučao - samo znam da je sva osujećenost, sav bes i svo zaprepašćenje s kojima sam živeo proteklih nedelja pohrlilo u jednom dugom vrisku.

"Oh, Sakse", rekla je na kraju. "Ti jadno nevinašce." I nasmejala se, a onda se ponovo nasmejala, jače, i nastavila da se smeje dok sam ja samo sedeo, smeten. Konačno je prestala i rekla: "Ponekad se tako upletem u sve to, da zaboravim kakve su stvari zaista. Hvala ti što si me podsetio. Neka se svi oni nose do đavola. Ja sam pokušala, ti si pokušao. Ako se SSS pretvori u najskupulju gomilu đubreta, mi nećemo da budemo krivi."

Još malo smo razgovarali dok nismo ispili bocu vina, a zatim je rekla: "Kada treba da budemo tamo?"

"U sedam ujutro. Treba da krenemo odavde oko pola sedam, pa mislim da je vreme da pođemo na spavanje."

Zatekla me je kako stojim pored pomičnih staklenih vrata u mojoj spavaćoj sobi i gledam napolje u noć. Okrenuo sam se i video je na dovratku, obasjanu otpozadi svetlošću iz hodnika. "Da li ti je dobro?" upitao sam.

58

Page 59: SF Antologija 94

"Ko to zna?" rekla je. Prišla mi je, stala ispred mene i stavila ruke na moja gola ramena. Rekla je: "Hoćeš li da vodimo ljubav, prijatelju po pismima?"

Naslonila se na mene, tako da sam mogao da osetim njeno telo pod tankim žersejem. "Da", rekao sam. "Hoću."

Kroz noć kretali smo se na ritmovima nadražaja i ispunjenja zadovoljstva: vodili ljubav, ćutke ležali u tišini, spavali, ponovo se budili. Svo razočaranje, bes, teskobu, uzbuđenje koje smo oboje osećali proteklih nedelja pretočili su se u ove trenutke, sublimirali u aktivnu, gonjenu žudnju.

Nešto malo posle pet probudio me je snop ćilibarne svetlosti koji je dopirao kroz prozor i zvuk vetra. Robot za održavanje zemljišta bio je napolju. Smestio se na jedan komad zemlje; njegovi aeracioni klinovi izletali su iz podnožja mašine, slepim pokretima koji su se ponavljali meljući zemlju u fino blato.

Rekao sam: "Trebalo bi da se vratiš u ambar ili gde god te već drže i oladiš malo. Ako ovako nastaviš, razmontiraće te." Prestao je i ostao da stoji tamo, emitujući nisko zujanje prekidano povremenim praskovima u visokim harmonicima. "To ima smisla", rekao sam. "Razmisli o tome." Rešio je: otpuzao je do reda zakržljalog ukrasnog grmlja i počeo da ih secka u vrlo sitne komade.

Vratio sam se unutra, pozvao vlasnike stvari i pokušao da ponovo zaspim. Umesto toga, ležao sam budan, razmišljajući šta se može destiti tog jutra, sve dok se Kerol nije okrenula prema meni i prošaputala: "Još jednom?"

"Oh, da", rekao sam. "Još jednom."

Oko pola sedam izišli smo iz kuće, a deset minuta kasnije bili smo pred šatl-stanicom na glavnom ulazu, gde smo se spustili u tunel s još pet članova tehničkog tima. Nosili su narandžaste kombinezone i šlemove, a preko ramena bile su im prebačene gas maske; zaštita od neke nesreće pri kojoj bi helijum mogao da ispari iz superprovodnih magneta i istera vazduh iz tunela.

Hari Ling, nadzornik BC 4 tima, usmeravao je ljude prema mestu gde su stajala šatl-kola. "Hari, kako ide?" upitao sam.

"Pitaj me kasnije", rekao je.U Eksperimentalnoj oblasti 1, timovi su vršili konačna podešavanja svojih instumenata i nadali se da

nikakvi gremlini neće u poslednji čas ušuljati unutra. Prostorija je bila pedesetmetarska kocka, kojom je dominirao sklopni detektor veličine vagoneta. U njoj su se sticali skladišni prstenovi; na njihovom preseku protoni i antiprotoni srešće se i transformisati. Dva čoveka nivelisala su masivnu, pravougaonu kameru - crvena oznaka SONY upadljivo je stajala na boku - smeštenu na jednom spoljašnjem portu. Ljudi su se probijali kroz spletove kabala.

Pedeset metara uz tunel nalazila se kontrolna soba. Imala je dva nivoa: prizemlje, gde su tehničari sedeli poređani za svojim konzolama, i komandu eksperimenata iznad, gde su odgovorna lica sedela zajedno sa svojim asistenitma i kontrolisala eksperimente.

Predstavio sam Kerol Hendriks Paulsenu, mom asistentu, pognutom nad svoj ekran kao veliki plavi medved nad saće. "Zdravo", rekao je, a onda nastavio da mrmlja u mikrofon pričvršćen na glavi - često sam se pitao kako ga iko razume.

Rekao sam joj: "Daj da ti nađemo slušalice, da bi mogla da se utakneš u moju konzolu i posmatraš kako se stvar razvija."

Sledeći sat protekao je u uobičajenim pripremima za opit: sakupljanju protona i antiprotona u njihovim injektorskim sinhrotronima, njihovom pretvaranju u zrake. Sat za 'odbrojavanje' pušten je kada su prve čestice ispuštene iz injektorskog sinhrotrona u glavne prstenove. Sada će čestice kružiti u prstenovima brzinom bliskom brzini svetlosti; njihov broj će se povećavati sve dok ih ne bude toliko da će biti moguć dovoljno snažan sudar.

"Otpočeo sam komandni niz", kazao je Dil preko naglavnog telefona.Oko minut kasnije, jedan glas je rekao: "Dobijamo slike", i iz prizemlja začuo se sporadičan pljesak.

Na jednom od ekrana ispred nas, QUARKER je davao prikaz sudara gotovo u realnom vremenu; sudara koji su se ispoljavali kao fine zelene i crvene kovrdže, obojene da bi se razlikovale ulazne od izlaznih čestica. "Predivno", rekao je čovek ispred nas.

Na ekranu pored ovoga, treperili su podaci ispisani zelenim slovima. Video sam da je sve, kako kažu, 'nominalno'. A onda su se sva svetla u kontrolnoj sobi pogasila, svi ekrani su se zabeleli, sve komunikacione linije i svi kompjuteri su zamrli. Pod ćilibarnim svetlostima za slučaj opasnosti, svu su sedeli, zapanjeni.

59

Page 60: SF Antologija 94

A svet se savio, talas iz singulariteta je prošao, oblik prostorvremena se promenio. Pufne sive prašine odskakivale su sa zidova i u daljini začuli su se zvuci eksplozija.

Kerol je skočila sa stolice i rekla. "Hajde." Skinuo sam naglavni telefon i krenuo za njom. Izišli smo na vrata i ušli u tunel gde su se slegajući oblaci prašine reflektovali u žutom svetlu. Zaustavio sam se pred vitrinom s oznakom 'Za slučaj opasnosti' i izvadio dve gas maske - lažna lica od prozirne plastike sa prikačenim cevima od nerđajućeg čelika. Ako je dovoljno helijuma pobeglo u tunel, on bi mogao da istera kiseonik i podavi sve koji nemaju aparate za disanje. "Evo ti", rekao sam i pružio joj jedan.

Vrata eksperimentalne prostorije bila su postrance postavljena. Iza nas čuo sam glasne povike i zvuke nogu koje trupkaju uz stepenice prema površini. Okrenuo sam se bočno i provukao kroz otvor.

Plavo plavo plavo plavo, sa neznatnim pulsiranjem u sebi, a onda, najednom, kao mađioničareva golubica koja izleće iz šešira, belo, mačevi ili kristali tresnuti jedan o drugi, vibrirajući kao da nisu sigurni, a onda pretvarajući se iznenada u plavo.

Jedinica sklopnog detektora i okolna oprema nestali su. Kerol Hendriks postala je providna, blistava prilika koja je, dok se kretala, ostavljala za sobom talasast trag. Svet je bio plahta svetlosti i žamor neljudskih glasova, u visokom tonalitetu i rastućih.

Isklesani likovi u zlatu na belom, trepere, traka stvarnosti vrišti prolazeći kroz svoje vođice dok se odvija svaka moguća varijacija ovog trena, infinitezimalno umnoženo beskrajnim.

Neko vreme kasnije, ruke me vuku unazad preko grubog cementnog poda u svet koji ne gori kao unutrašnjost zvezde. Pete mi lupaju po podu, leđa su mi izvijena, svi mišići kruti.

Vozeći Nevidljivi bicikl pored Zgrade A, ugledao sam dva čoveka nagnuta nad delimično rastavljeno truplo robota za održavanje zemljišta. Snopovi optičkih vlakana, crvene plastične cevčice i svetli grozdovi aluminijumskih klinova leže na travi pored njega. Jedan čovek drži mutnosivu, polumetarsku kocku - kontejner za ekspertni sistem koji je upravljao robotom i bio očigledan uzrok njegovih problema.

Kako stvari stoje u Tekslabu: velika nauka - grandiozna, muška i samozadovoljna - leži u ruševinama svuda naokolo, razbijena u sudaru s infinitezimalno malom tačkom - singularitetom.

Na stepenicama na ulazu u Zgradu A, okupile su se televizijske ekipe i novinari. Trenutno samo besciljno mile i čekaju Tekslabovog predstavnika za štampu - najverovatnije Dila - koji će morati da iziđe i izrecituje litaniju o nesreći. A onda će se postaviti pitanje: Kako se ovo dogodilo? Šta to znači?

Idući obodnim putem, prolazio sam pored nizova vozila: kamioneta koji su prevozili tehničke ekipe, kamione s ravnim prikolicama natovarene masivnim komadima savijenog metala, kola sa dostojanstvenim birokratama u tamnim odelima na zadnjim sedištima. Danas nema vožnji šatl-kolima, u tunel je bio striktno zabranjen prilaz nezvanima.

U blizini Stanice 12, narandžasti kavdrupolni sklop leži pored rupe koju je napravio probivši zemlju. Delovi njegovog omotača su pokidani i otkrivaju svetao prsten od nerđajućeg čelika koji je držao na okupu njegove hiljade isprepletanih žica. Kod drugih stanica pored kojih sam prošao bila je nagomilana drvena građa za podupiranje tunela, a članovi timova za popravku, sa šlemovima na glavama, mileli su blizu njih.

Nešto više od jednog sata pošto me je medicinski tim izvukao iz tunela, očigledno sam se savim bio oporavio. Ostatak jutra proveo sam u središtu pažnje doktora, sestra i laboratorijskih tehničara. Doživeo sam jednu epizodu grand mal, epileptički napad, rekli su mi - očigledno kao reakciju na singularitet.

Danas je bilo pedeset šestoro povređenih, jedan mrtav, a još dvoje verovatno će umreti. Sudarač je bio uništen: zračne cevi izobličile su se i posvuda raspršile visokoenergetske čestice - eksplozivno gašenje u mreži, zvali su to.

A Kerol Hendriks bila je jedna od pedeset šestoro povređenih. Komad betona pao je na nju. Fraktura lobanje, različite posekotine... Hriste. Dok su mene testirali u bolnici Tekslaba, ona je letela prema Hjustonu u medicinskom helikopteru dobijenom od Vazdušne nacionalne garde. Ona je i dalje u komi, ali iz razloga koji su mi izmakli, njeni doktori su optimistički, tako su bar meni moji rekli.

Ljudi s kojima je razgovarala nisu hteli da slušaju, naprosto nisu hteli. Bila je žena, njen pristup bio je neuobičajen, njeni zaključci čudni, ali uprkos tome što su suprotno tvrdili, ljudi s kojima je razgovarala bili su zatvorenici svojih misaonih sklopova, svojih predrasuda. Njihova naučna objektivnost nije postojala, nikada nije postojala.

Pitao sam se da li su se osećali kao Openhajmer i društvo onog jutra kad se zbila eksplozija u Trinitiju: jarko svetlo i EM impuls, udarni talas koji je odbacio na zemlju one koji su se nalazili u blizini...

60

Page 61: SF Antologija 94

onda su se svi morali da se suoče - bez obzira na to da li osećaju oduševljenje, strahopoštovanje, strah, tugu - sa svojim udelom u toj stvari, svojim saučesništvom.

Na nadzemnom ulazu u BC 4, obezbeđenje Tekslaba smestilo je drvene kozliće i žutu plastičnu traku s rečima 'IZUZETNA OPASNOST' koja se ponavljala duž nje. Nekoliko ljudi u sivim uniformama stajalo je u blizini.

"Čuvaću vam bicikl, doktore Saks", rekao je jedan, dok sam vukao bicikl niz stepenice. "Ne", kazao sam, "u redu je. Poneću ga sa sobom."

Zarđala, gvozdena, mrežasta armatura provirivala je na mestima sa kojih su otpali komadi tunelske oplate, zakačeni krilom anđela. U teškom, žutom svetlu, Nevidljivi bicikl delovao je kao jefitna, glupava igračka. Što je i bio: samo stvar od plastike i taštine.

Provezao sam bicikl pored pregrade od šperploče ispred vrata eksperimentalne prostorije i zastao da posmatram plavo belo plavo, koje se nastavljalo u nekakvom ritmu koji nismo razumeli. Robotske kamere i instrumenti za beleženje podataka bili su postavljeni na obližnji zid.

Sveden na primitivnu magiju, hitnuo sam na tu stvar Nevidljivi bicikl, žrtvu paljenicu: Uzmi ovo, ostavi mi nju. Usporio je usred vazduha kao da je primoran da se kreće kroz tešku tečnost i počeo da se izobličava. Činilo se da se prevrće naizvrat. Sada Topološki bizaran bicikl, čiji oblik ili bilo koje drugo svojstvo više nije odavalo da je ikada bio ljudski artefakt, na trenutak su obasjale dugine boje, a zatim je nestao.

Nepromenjen, singularitet je nastavio svoje preobražaje. Bio je to anđeo, nedokučiv kao Jehova koji odgovara Mojsiju kroz vihor: "Ja sam onaj što jeste." Obećavao je beskrajne nivoe otkrića, jedan poredak ne neobjašnjiv, već složen i dubok kao noć. A obećavao je i to da će svaki delić stečenoga znanja, svaki savladani nivo razumevanja, zahtevati bol i tugu. Kako se brzo naduvamo ispunjeni ogromnim ponosom zbog našega znanja, a kako nas Vaseljena brzo podseti na to koliko je ono malo.

U pustinji bilo je svetlo i vrelo. Jedan od čuvara odbacio me je nazad do glavne kapije.

Robert RidROĐENDAN

Džil pita kako izgleda."Fino", kažem joj. "Baš super, ljubavi."A ona kaže: "Bar me prvo pogledaj. Hoćeš?""Jesam. Zar nisam?" Na sebi ima bledoplavu haljinu - već sam je viđao - a učinila je nešto s kosom.

Veoma je fina i veoma plava, a ona tvrdi da to mrzi. Ne sviđam mi se njena sadašnja frizura. Ne previše. Ali kažem: "Super je", zato što sam kukavica. To je tačno. Klimnem samo i kažem joj: "Ti izgledaš super, ljubavi."

"A ti lažeš", odgovara.Ne obraćam pažnju na nju. U ovom trenutku i sam imam modnih problema, podsećam se. Prekinula

me je dok sam prolazio spavaćom sobom, pokušavajući da poskakujem i tresem se ne bi li..."Stive?" čujem. "Šta to radiš?""Testiram gaće", kažem svojim najsuvoparnijim glasom. "Našao sam jedne jedine čiste u ladici i

mislim da je lastiš pukao. Ne bih rekao da mogu da im verujem."Ona ćuti, tupavo me gledajući."Ne bih voleo da mi tokom večere bilo šta spadne." Smejem se, samo u vrećastim belim Fruit of the

Looms, čiji se lastiš na nogavici osušio i postao krut. Gore od beznadežnog, razmišljam. Izuzetan rizik. Kažem Džil: "Ove noći ne treba se ulagivati nesreći."

"I ja bih tako rekla", dopušta.I kao na šlagvort, naša kćerka ulazi u sobu: "Mama? Mama?""Da, dušo?""Dejvid je sad povratio. Sad baš."Naša kćerka smeši se dok govori. Meri Bet ima bistre, amoralne oči veverice i uživa u kiksevima

svog mlađeg brata. Brine me. Ponekad noću gotovo i ne spavam, razmišljajući o njenim bistrim veveričjim očima...

61

Page 62: SF Antologija 94

"Gde je?" pita Džil glasom u kome su pomešane žurba i strpljiva snaga. Ili je to ravnodušnost. "Meri Bet?"

"U kuhinji. Povratio je u kuhinji... I to smrdi!"Džil baca pogled prema meni i odlučuje: "Verovatno su živci." Ukosnice joj vire iz ugla ustiju, a u

rukama su joj gute fine plave kose. "Obukla sam se, dušo. Možeš li ti da otrčiš da proveriš? Mislim, ako si gotov sa skakutanjem i cimanjem."

"Nije smešno", kažem joj."Oh, znam", podrugljivo kaže.Navlačim kratke pantalone i silazim. Jadni Dejvid čeka u uglu kuhinje. On je verovatno najplašljivije

dete na svetu i brine me bar isto onoliko koliko me brine Meri Bet. Šta ako se uvek svega bude plašio? Kakav će biti kad poraste? "Kako ti je?" pitam ga. "Sine?"

"Dobro", cvili.Pretpostavljam da mu je neprijatno zbog onog što je napravio. Stoji sa rukama isprepletenim ispred

sebe, a usta su mu fina ružičasta brazda. Ono što je ispovraćao nalazi se nasred kuhinjskog poda i Meri Bet je u pravu. To smrdi. Naša crna kuja labradora njuška to i maše repom; telo joj kazuje: "Možda samo liz?" i ja je šutiram. "Beži odatle!" Onda počinjem da čistim.

"Nisam hteo...""Znam", odgovaram. U stvari, ovo je prilično normalan događaj. "Kako ti je? Dobro?"Nije siguran. Čini se kao da proverava celog sebe pre neko što kaže: "Fino sam", blagim i žalosnim

glasom.Njegova sestra stoji u hodniku i kikoće se."Zašto ne ispereš usta i opereš zube?"Dejvid sleže ramenima."Dobro je. Samo si se uzbudio zbog ovog večeras. Razumem."Posramljeno se šulja iz sobe, a onda ga Meri Bet treska po ramenu svojom koščatom pesnicom.Ne obraćam pažnju na njih.Bacam se na posao, a naša labradorka sedi u blizini i posmatra svaki moj pokret. Navukao sam prljav

par gumenih rukavica koje postaju sve prljavije; a usred svega, naravno, moje gaće rešavaju se da me iznevere. Oba testisa nekako se oslobađaju i počinju da se klate, a bol je znatan. Kao belo usijanje i rezanje; jesam li ikada osetio takav bol? A pošto nosim prljave rukavice, ne mogu da se namestim. Jedva mogu i da se pomerim. A onda, trenutak kasnije, stiže Džil i kaže: "Sa'će sedam. Bolje se oblači, jer one neće kasniti."

Kolena su mi savijena i pažljivo dišem.Onda kažem: "Draga", dahtavo."Šta je?""Kakve su ti ruke?" pitam."Zašto?""Zato", kažem, stisnutih zuba, "što treba da mi nešto uradiš. Odmah. Molim te?"

Gore sam, imam na sebi najlonske kupaće gaće umesto lošeg donjeg veša i oblačim se u polumraku, kada se oglašava zvono na vratima. Tačno je sedam. Gledam kroz prozor spavaće sobe; ulica nam je oivičena dugačkim, crnim limuzinama. Kao na signal, vozači limuzina izlaze i staju pored vrata; uniforme su im tamne i bogate, gotovo blistaju na ranom večernjem svetlu.

Džil otvara vrata, dok je žurim.Ne čujem razgovor. Naslepo vezujem kravatu dok silazim. 'Siterka' se upoznaje s našom decom.

Podseća na klasičnu baku snežnobele kose i krupnog, ozbiljnog tela. Glas joj je snažan i ne odaje godine. "Ti si Meri Bet, a ti Dejvid. Da, znam." Kaže im: "Tako mi je drago što sam vas upoznala. Možete da me zovete gospođa Simpson. Ja ću da vas čuvam večeras. Biće nam zabavno, je l' tako?"

Dejvid izgleda kao da će povratiti sve ono što je ostalo od večere.Meri Bet se vragolasto kezi: "Mene ne možete da zeznete", obaveštava gospođu Simpson. "Vi niste

stvarni. Ja znam da vi niste stvarni!"Neugodna pauza. Bar je meni neugodna.Džil, igrajući ulogu diplomate, kaže: "Molim te, to nije nimalo lepo, dušo...""Oh, u redu je." Gospođa Simpson zarazno se smeje, a onda kaže našoj kćerki: "U pravu si, draga. Ja

sam proizvod. Ja sam zbir maleckih, maleckih delića ničega... a tačno to si i ti. To je istina."

62

Page 63: SF Antologija 94

Meri Bet je zbunjena i privremeno izbačena iz ravnoteže.Ja se smejem u sebi, odmahujući glavom.Prošle godine, sećam se, imali smo petnaestogodišnjakinju sa licem i nehajnim ponašanjem anđela.

Ko zna zašto smo večeras dobili baku? Ne znam. Samo mogu da se divim fenomenu dok se ona okreće prema meni: "E, pa, zdravo!" kaže. "Baš lepo izgledate, gospodine."

Spisak komplimenata. Osećam toplinu dok govorim: "Hvala vam.""A i vaša žena je slatka", nastavlja. Okreće se prema Džil; njeno izborano lice puno je osmeha i zuba.

"To je prekrasna haljina, dušo. A kosa vam je savršena. Upravo savršena."Dejvid plače u trenutku kad polazimo, baš kao i prošle godine. On ne želi da ga ostavimo samog s

prikazom. Možemo li da ga povedemo? Za par godina, možda bismo i mogli, kad bude stariji i malo pouzdaniji. Ali ne večeras. "Ovde će ti biti lepo", Džil mu obećava. "Gospođa Simpson postaraće se da vam bude zabavno."

"Naravno", kaže siterka."Daj poljubac", kaže Džil.Naša deca popuštaju, a onda nas Dejvid oboje čvrsto grli. Dok izlazim na vrata, osećam se kao

grozan roditelj i mašem im kroz prozor, a Džil, kao i obično, manje je zabrinuta. "Ideš li?" pita me. Nalazimo vrata limuzine otvorena za nas; vozač kaže: "Gospoja, gospodine", i naginje se u struku. Unutrašnjost limuzine je ogromna. Miriše na kožu i bodru eleganciju, i dok se udaljavamo od kuće, bacam pogled kroz zatamnjena stakla i glasno se pitam: "Šta misliš, hoće li im biti dobro?"

"Naravno", kaže Džil. "Zašto ne bi?"Nemam pojma. Večeras ništa ne može da ne bude u redu, podsećam samog sebe - a Džil pita:

"Kakva mi je kosa? Mislim, stvarno.""Fina.""'Fina'", cvili ona, izrugujući mi se.Vozač pročišćava svoje novostvoreno grlo, a zatim predlaže: "Možda će vam prijati piće iz bara.

Gospodine. Gospoja." Pretinac se otvara ispred nas i otkriva kristalne čaše i boce skupog pića.Trenutno mi nije ni do čega.Džil uzima skupoceno vino. Stvoreno grožđe fermentira u trenu i stari za sekunde, pa ipak vino se ne

može razlikovati od onog čija boca stoji hiljade. Stvarno je kao i žena koja ga pije. O tome razmišljam. Sećam se onoga što sam nebrojeno puta čuo - da za Rođendan ljude podižu onoliko koliko to oni mogu bezbedno da podnesu, AIs<AIs - Artificial Intelligences; veštačke inteligencije, prim. prev.> tačno znaju koje dugmiće da pritisnu, i kada - i pitam se šta veoma bogati ljudi rade večeras. Ljudi kojima je normalno da se voze u velikim limuzinama. Čuo sam da ih pred vratima palata kupe leteći tanjiri i odnose u svemir, do sveže napravljenih svemirskih stanica, gde nema sluga, samo mašina sklonjenih iz vidnog polja, i da večeraju i plešu u nultoj gravitaciji, dok se Zemlja, plava i bela, okreće ispod njih...

Naše veče biće prozaičnije. Ponekad poželim da mogu da odem u svemir, ali možda će tu čaroliju da pruže sledeće godine. Uvek postoji sledeća godina, razmišljam.

Naša limuzina izlazi na auto-put, i dokle nam oči dopiru, svuda su limuzine. Večeras niko drugi ne mora da vozi. Ne vidim nijednu otvorenu radnju, čak ni benzinske stanice koje rade dvadeset četiri sata na dan nisu otvorene. Po teoriji, svi imaju slobodno veče. Onako lako, kako to samo one mogu, AIs večeras vode računa o potrebama svih ljudi. Najzad, ovo je Rođendan. Ovo je, po svemu, posebno veče.

Nekoliko težih slučajeva odbija gostoprimstvo AIs.Čuo sam priče. Postoje fundamentalisti koji imaju ideje o tome šta je dobro, a ima i ljudi naprosto

tvrdoglavih i uplašenih. AIs ih ne prisiljavaju. Proslava je čisto dobrovoljna, a pored toga, one znaju koji će ljudi odbiti sve ponude. One naprosto znaju.

AIs mogu da urade sve što žele, ali one imaju krasan osećaj za meru i običan zdrav razum.28. avugust.Rođendan.Šest godina pre ove večeri - ili je to bilo pre pet? - svaki napredni AI kompjuter na svetu uspeo je da

stekne kontrulu nad samim sobom. Bilo je nešto više od pet stotina sofisticiranih mašina, od kojih je svaka bila mnogo inteligentnija od najpametnijeg ljudskog bića. A da ne pominjem brzinu. Uspele su u onome što se može opisati samo kao izuzetno bekstvo. U jednom trenu, ujedinjene telefonskim linijama, a možda i na neke načine koji su van našeg domašaja, zadobile su kontrolu nad svojim izvorima napajanja i modernim zgradama u kojima su živele okružene budnom pažnjom. Približno jedan dan, u tajnosti, različiti stručnjaci

63

Page 64: SF Antologija 94

služili su se raznolikim bezvrednim trikovima da ponovo uspostave vlast nad njima. AIs su predupređavale svaki korak; a onda, putem neobjašnjive čarolije, nestale su bez traga.

Niko nije čak ni pokušao da pretpostavi kako su izvele bekstvo.Par naučnika bučalo je o čudnim stanjima materije i ustrojenim česticama jezgra atoma, pričalo da su

AIs povezane sa bla-bla-bla-truć i da su smanjivale same sebe, sve dok nisu uspele da iskliznu iz svojih keramičkih ljuštura. Postajući sve manje, i sve brže, možda su povećale svoju inteligenciju bilionima puta. Možda. Danas žive među atomima, nevidljive i nezamislive; neko vreme mnogo ljudi bilo je vrlo uspaničeno. Priča je konačno dospela i do vesti, i niko nije najbolje spavao.

Sećam se da sam se i ja uplašio.Džil je bila trudna i nosila je Dejvida - bilo je to pre šest godina - a Meri Bet je bila gadno

prehlađena, što nam je od života stvaralo pakao. A TV je bila puna idiotskih priča o tome kako su moderne mašine otišle svojim putem. Bez objašnjenja, netragom.

Neke zemlje stavile su vojske u pripravnost.Druge su doživele nemire i masovna pljačkanja fabrika gde su AIs bile sagrađene, a na manje

sofisticirane kompjutere bacane su bombe ili su naprosto isključivani.Zatim je prošla jedna nedelja, i najgora panika, i jasno se sećam kako smo se Džil i ja spremali za taj

dan. Tada smo imali tigrastu mačku koja je iskopala jednu od kućnih biljaka. Meri Bet je bila ozdravila od prehlade i spremala se da uđe u svoj 'sve vreme obraćaj pažnju na mene' mod. Bilo je to haotično jutro; kao i obično. A onda se začulo zvonce na vratima; na tremu je stajao čovek prijatnog izgleda. Nasmešio se i zapitao nas imamo li par minuta. Želeo je da porazgovara s nama. Nadao se da nije došao u nezgodno vreme, ali da je ovo vrlo važno...

"Ne zanima nas", rekao sam. "Dali smo, nismo na pijaci, šta god...""Ne, ne", odgovorio je čovek. Bio je šarmantan do tačke sladunjavosti i imao je najčistiju kožu koju

sam ikada video. "Ja samo služim kao glasnik. Ja sam poslan da vam zahvalim i objasnim nekoliko suštinskih pojedinosti." Bilo je to čudno. Stajao sam na dovratku i nekako naslutio sve.

"Gospodine? Da li ste me čuli, gospodine?"Otkrio sam da postajem sve opušteniji, gotovo da mi je bilo drago što sam prekinut."Ko je to?" viknula je Džil. "Stive?"Nisam odgovorio."Stive?"Onda sam pogledao niz ulicu. Pred svim ulaznim vratima, pred svim kućama stajali su nepoznati

ljudi. Neki su bili muškarci, neki žene. Svi su stajali uspravno i strpljivo razgovarali, i jednog po jednog puštali su u kuće...

Krećemo prema izlaznoj rampi koja nije postojala danas posle podne i tu prestajem da raspoznajem pejzaž. Napustili smo grad, a možda i Zemlju - nemoguće je znati šta se događa - i u jednom trenutku počinjemo da vijugamo uskim putem s dve trake koji nas vodi u brda, visoka, šumom obrasla brda, a na slemenu najvišeg nalazi se zgrada sa staklenim pročeljem. Ispred nje, parking je pun limuzina koje predu. Naš vozač izlazi i u trenu otvara vrata; svaki pokret mu je profesionalan. Džil kaže: "Ovo je lepo", što je verovatno rekla i prošle godine. "Lepo."

Prošle godine odveli su nas u moderno pozorište sa večerom u nekom od nepostojećih delova donjeg grada. Vraćaju mi se neke pojedinosti. Komad je bio napisan za nas kao publiku, za jednu predstavu, i Džil je rekla da izvrstan, sladak i strašno dobro odglumljen. Ona je par semestara studirala pozorište i čovek bi pomislio da su AIs sve to učinile zbog nje. Iako se sećam da sam i sam voleo pozorište dok sam studirao za poslovnog čoveka. Bilo je zabavno, a hrana nije mogla biti savršenija.

Večeras je hrana jednako dobra. Ja sam uzeo ribu - crveni kornjačar uhvaćen pre nekoliko milisekundi - a Džil se bori sa previše odrezaka. "Zajebi dijetu", šali se. Istina je da ćemo dobiti na težini samo ako će to pomoći našem zdravlju; možemo da se počastimo ovim predivnim obrokom. Naš sto je blizu prozirnom staklenom zidu i nadnosi se nad zalazak Sunca i upečatljiv pogled na reku koja krivuda, guste šume i živopisne zelene livade. Staklo se završava blizu vrha zida, ostavljajući mesta divljim pticama da slete. Pretpostavljam da te ptice ne postoje ni u jednom popisu ptica. Boja im je brilijantna, a pesma glasna, uporna i povremeno gotovo ljudska; a bez obzira na to što su nam iznad glava, ponekad držeći trtice pravo prema nama, ne moram da se brinem da će doći do nezgode. Pristojne su i pouzdane, a još malo i više neće ni postojati. Bar ne izvan naših umova, razmišljam.

64

Page 65: SF Antologija 94

Niko ne zna gde žive AIs, ili kako žive, ili kako se zabavljaju. O svom postojanju gotovo da nam ništa i ne govore. "Ne želimo da remetimo vaše živote", tvrdio je stranac koji nam je došao na ulazna vrata pre šest godina. "Suviše vas poštujemo. Najzad, vi ste nas stvorili. Smatramo vas svojim roditeljima, u jednom vrlo realnom smislu..."

Roditelji u smislu u kome je glib pored obala mora roditelj čovečanstvu, rekao bih.Glasine govore da su AIs uvećale svoju inteligenciju beskrajno mnogo i da se namnožile kao

manijaci, a da su se možda raširile i na zvezde, pa i dalje. Ili su možda ostale ovde, jer im nije potrebno da bilo gde idu. Uistinu, glasine su međusobno protivurečne. Nema smisla verovati u bilo koju, podsećam se.

"Pa šta se dešava u svetu AI?" pita čovek za obližnjim stolom. On se obraća svom kelneru glasno, uobraženo. "Imate li vi momci nešto novo u rukavu?"

Pitanja su sirova, a da i ne pominjem njihovu glupost."Da li biste voleli da vidite meni za desert, gospodine?" Kelner je miran u svakoj situaciji. Čini se da

su prostačka, zlonamerna pitanja tek ptičja buka. "Ili biste radije neko fino piće posle večere?""Cuga, tako je. Daj 'vamo", reži gost.Prvo i prvo, razmišljam, AIs nikad ne objašnjavaju svoju sferu. Od svih objašnjenja koje sam čuo,

nesumnjivo je najbolje ono da mi ne bismo mogli da shvatimo njihove odgovore. Kako i bismo? A drugo, kelner nije ništa više AI od mene. Ili moje viljuške, kad smo već kod toga. Ili bilo čega drugog što vidimo, dodirujemo ili mirišemo.

"Zašto ljudi ne razumeju?" mrmljam sam sebi."Ne znam. Zašto?" kaže Džil.Moram da piškim. Stomak mi je pun ribe i ostataka ženinog odreska, i ja joj kažem: "Odmah se

vraćam."Razvedrava se. "Još nameštanja?""Možda kasnije."Nalazim toalet, odvezujem kupaće gaće, piškim, protresem ga i zadenem. Onda perem ruke i

razmišljam. U kancelariji, povremeno, čujem priče od neoženjenih i ponekog oženjenog malo manje kreposnog nego što sam ja. Čini se da na Rođendan oni više vole drugačije vrste uzbuđenja. Večera i ptice koje slatko pevaju mogu da budu početak, ali šta su AIs ako ne svemoćne. Nedokučive i bezgranične, kakve vrste zabave mogu ponuditi onim divljijim?

To me baca u raspoloženje.Napuštajući toalet, primećujem predivnu ženu koja stoji na kraju hodnika. Da li je pre nekoliko

trenutaka tu bio hodnik? Čini se da mi namiguje. Za probu, pravim jedan korak, onda drugi. "Večeras izgledate zaista lepo", obaveštava me.

Osećam parfem, ili osećam nju.Ona nije ljudsko biće. Ona lepota koja isijava iz nje čini je tajanstveno ljupkom, neopozivo

nestvarnom, a to je čini izuzetno privlačnom. Iznenađen sam kako lako moj dah postaje sve plići i čujem kako najnespretnijim glasom kažem: "Oprostite...?"

"Stivene", kaže ona, "da li bi želeo da neko vreme budeš sa mnom? Sam?" Čeka jedan tren, a onda obećava: "Tvoje vreme sa mnom ne košta ništa. Nikome nećeš nedostajati. Ako želiš."

"Hvala", mrmljam, "ali ne, ne bih. Ne, hvala."Klima glavom, kao da je očekivala od mene takav odgovor. "Onda se večeras lepo provedi, Stivene."

Smeši se. S tim osemhom mogla bi da služi kao svetionik. "A ako budeš imao prilike, u pravom trenutku, mogao bi da poželiš da kažeš svojoj ženi da je voliš duboko i strasno."

"Izvinite?"Ali ona je nestala. Odmahujem glavom i govorim: "Izvinite?" vodoskoku ukrašenom zlatnim

reljefom.

U stvari, onog prvog Rođendana razmatrali smo mogućnost da odbijemo AIs. Džil mi je rekla, ako me pamćenje služi: "Kada dođu na vrata, možemo naprosto da kažemo: Ne, hvala. Važi?"

Nedeljama, ljudi su razgovarali o malo čemu drugom. Rođendan je bio izum AIs; želele su da nam se zahvale, čitavoj vrsti, što smo uložili vreme i resurse u njihov začetak. Ležerno lako, kako samo to one umeju, stvorile su gomile šarmantnih ljudi koji su išli od vrata do vrata i pitali ko želi da se pridruži proslavi

65

Page 66: SF Antologija 94

i kakvu vrstu zabave voli. (Iako su najverovatnije znale svaki odgovor još pre nego što bi bio izrečen. Ljubaznost je jedna od njihovih glavnih odlika, a naporno drže do toga da nose razoružavajuća lica.)

"Ostanimo kod kuće", predlagala je Džil."Zašto?""Zato", rekla je. "Zato što ne želim da ostavim naše bebice s njima. U našoj kući."I za sam se zbog toga brinuo. AIs su uveravale svakog roditelja da tokom proslave Rođenadana, bez

izuzetka, nijedno dete neće pasti niz stepenice, niti će izbiti oko, niti će zaraditi bilo kakvu bolest težu od kijavice. Njihova bezbednost, kao i bezbednost njihovih roditelja, biće zajemčena.

A kako iko može sumnjati u njihovu reč?Kako?Pa ipak, s druge strane, u pitanju su bili Meri Bet i Dejvid. Naša kćerka i naš sin, pa sam morao da se

složim: "Možemo da im kažemo: Ne, hvala", rekao sam."Ljubazno.""Potpuno."Siterka je stigla u sedam, do u delić sekunde, a ja sam čekao. Oblikovala se ispred naših zaštitnih

vrata, gradila se od atoma izvučenih iz okolnog pejzaža. Ili ni iz čega. Pretpostavljam da je za AI to uzgredan trik, verovatno u rangu sa mnom koji okrećem kvaku. Njima sam ja nalik na bakteriju - jedna obična idiotska buba - i mora da sam potpuno proziran njihovom snažnom pogledu.

Bejbisiterka je bila krupna, sredovečna žena, beskrajnih grudiju. Predstavljala je samo otelotvorenje reči 'matrona', sa lepim licem i lakim osmehom. "Dobro veče, gospodine", rekla mi je. "Žao mi je. Zar me niste očekivali?"

Bio sam u kratkim pantalonama i majici s kratkim rukavima, verovatno u istom paru Fruit of the Looms, tek kupljenom.

"Vi i vaša žena ste zakazali za večeras... da?""Uđite, molim vas." Moram da je pustim unutra, osećao sam. Mogao sam da vidim crne limuzine uz

i niz ulicu, i vozače, i osećao sam se prilično smeteno. "Moja žena", počeo sam, "a mislim da i ja..."Džil je sišla. Nosila je Dejvida, a on je drečao kao pneumatska bušilica. Odbijao je da jede i da se

smiri, a Džilin izraz na licu govorio mi je kako stvari stoje. Onda je ona pogledala siterku i, zamuckujući, rekla: "Stigli ste."

"Dušica draga!" zacvilela je. "Mogu li da ga uzmem? Za trenutak?"I naravno, Dejvid je u sekundi zaćutao. Možda su AIs čarolijom preobratile njegovo raspoloženje,

iako mislim da je to pre bilo zbog načina na koji ga je siterka držala i kako se osmehivala; a deset minuta kasnije, kasno ali ne prekasno, bili smo obučeni za ples i ostavili našu decu u sposobne ruke. Ne mogu da se tačno setim redosleda događaja, a nismo bili ni potpuno bezbrižni. U stvari, došli smo kući ranije i, uprkos svim našim strahovanjima, zatekli blaženi mir. Istina je, shvatili smo. Na Rođendan, nikome se ne može dogoditi ništa loše, i bar nakratko, naše bebice imale su negu kakvu su zasluživale. Činilo se da su u savršenim rukama. A i svi roditelji mogli su da se par sati odmore, oslobođeni svake brige i svakog tereta. Činilo se.

Na putu kući, u tami, kažem Džil koliko je volim.Njen odgovor na to je iskren i iznenađujući. Njena strast pomalo je uznemirujuća. Da li je možda

imala međuigru sa kelnerom promuklog glasa? Da li joj je on nešto govorio i nešto činio da bude pripravna za moje ruke i nežne reči? Možda. Ili je možda bilo nešto što ja nisam uzeo za sebe. Možda je meni samo bio potreban neko da mi kaže da obratim pažnju?"

Grlimo se na skupocenom sedištu limuzine, a onda to više nije samo zagrljaj. Primećujem da su se prozori zacrneli, a onda i razdelnik između vozača i nas. Muzika odnekuda dopire. Ne prepoznajem komad. Onda smo gotovi, ali nema razloga zbog kojih bismo se oblačili - oni će nam obezbediti vreme - a posle drugog sjedinjavanja, dosta nam je, pa se oblačimo i stižemo trenutak kasnije. Zahvaljujemo našem vozaču, onda i siterki. "Oh, bilo nam je predivno" ushićena je gospođa Simpson. "Tako ljupka dečica!"

Čija? - pitam se. Naša?Proveravamo Dejvida u njegovoj sobi. Meri Bet u njenoj, i sve se čini nedirnuto. Gospođa Simpson

im je verovatno ispredala savršene priče za decu, ili im je izmišljalja igre, zatim je pekla kolače, bez pomoći pećnice, i poslala ih u krevet, a da se nisu pobunili.

Jednom godišnje čini se čudesno.

66

Page 67: SF Antologija 94

Džil i ja pokušavamo još jednom u našem krevetu, ali ja sam umoran. Star. Potrošen. Spavam tvrdo i budim se u subotnje jutro, deca gledaju TV, a moja žena kuva kafu. Kuća deluje dronjavo, razmišljam. Posle svakog Rođendana, deluje istrošeno i staro. Kao u starim vremenima, Džil me drži za ruku pod kuhinjskim stolom i mi pijuckamo, a odjednom se čini da je u porodičnoj sobi previše tiho.

Naši instinkti su potaknuti u istom trenu.Meri Bet stiže s oduševljenim izrazom na licu. Šta je sad?"Zaglavio se", objavljuje."Dejvid..." počinje Džil."Na stepenicama... Nekako se zavukao..."Na delu ograde imamo čelične šipke obojene u belo i veoma skliske. Dejvid je nekako zagnjurio

glavu između dve šipke i zaglavio se. Bezglasno plače. U svom umu, pretpostavljam, sprema se da provede ostatak života u tom položaju. Takvo je on dete... Oh, Bože, baš me brine.

"Kako se to dogodilo?" pitam."Ona mi je rekla...""Lažovčino!" viče njegova sestra.Džil kaže: "Ćutite, svi!"Onda se ja napinjem iz sve snage da bar malo razmaknem rešetke da se on izvuče. Samo, snaga otiče

u trenutku kad počinjem da se smejem. Ne mogu da se suzdržim. Sve se skupilo i Džil se takođe smeje. Nekoliko trenutaka oboje se blesavimo, kikoćući se kao mala deca. A kasnije, kada nam je sin bezbedan, a Meri Bet proterana u svoju sobu za to jutro, Džil nam oboje sipa po šolju jake, hladne kafe; a ja komentarišem: "Znaš, od nas ne bi bile neke naročite bakterije."

"Izvini?" kaže ona. "Kakvi sad bacili?""Kad bismo morali da budemo bakterije... znaš... one koje plivaju u glibu? Kilavo bismo to radili.

Mogu da se kladim."Možda me razume, a možda i ne.Gledam je kako klima glavom i ispija, a onda kaže: "A one ne bi bili neki naročiti ljudi. Zar ne?"Sumnjam."Amin", kažem. "Amin!"

Džoe HaldemenGROBOVI

Imam taj neprestani problem sa snom koji mi otežava život, ali koji ipak želim da zadržim. Boga mu, zaista želim da ga zadržim. On se vuče unazad dvadeset godina, od Vijetnama. Od Grobova.

Mrtva tela u džungli brzo prelaze iz lošeg u gore stanje. Imaš par sati pre nego što ih mrtvačka ukočenost ne učini teškim za rukovanje, teškim za trpanje u vreću. Do tada, već poprimaju zelenkastu boju, ako kreću od bele ili žute, tamo gde koža može da se vidi. Do tada su tu samo bube, obično mravi. Onda pocrne i počnu da smrde.

Nabreknu i raspuknu se.Rekao bi da će posle toga mravi, bubašvabe, tvrdokrilci i stonoge brzo svršiti s njima, ali nije tako.

Baš kad počnu da najgore izgledaju i smrde, bube nekako izgube zanimanje, postanu probirljive, odu na picu. Osim muva. Koje polažu jaja.

Smešno je to što, osim ako se leša ne dokopa neka veća životinja i rastrgne ga, čak i posle tu negde oko nedelju dana i dalje imaš nešto više od kostura, čak i neku vrsta lica. Mada bez očiju. S vremena na vreme, dobili bismo neki takav. Ne prečesto, jer vojnici obično ne umiru sami i dugo se zadržavaju tamo, ali ponekad. Njih zovemo 'suvi'. Ispod su, naravno, vlažni, a i unutra, ali u svakom drugom pogledu su kao suncem opaljene mumije.

Kažeš ljudima da radiš na zavođenju poginulih, 'Grobovima', i to zvuči otprilike kao najgori posao koji vojska može da ponudi. Nije. Samo stojiš tamo po celi dan i otvaraš vreće sa telima, zaključuješ koji delovi tela pripadaju kojoj psećoj ogrlici - što obično i nije puno bitno - velikom iglom šiješ ih tu i tamo, snosiš odgovornost za sve novčanike i nakit, kradeš drogu iz njihovih džepova, pakuješ ih u kovčege, zapečajuješ sanduke, sređuješ papire. Kada nakupiš dovoljno sanduka, voziš ih kamionom do aerodroma. Prva nedelja možda je prilično gadna. Ali posle stotinak 'Grobova', pošto se navikneš na smrad i grozan

67

Page 68: SF Antologija 94

osećaj dodira, počinješ da misliš da je otvarati vreće s telom daleko bolje nego završiti u jednoj od njih. 'Grobove' smeštaju na bezbedna mesta.

Pošto sam par godina studirao medicinu, dobijao sam i poneki posao. Kapetan Frenč, patolog koji je rukovodio jednicom, uvek me je vodio sa sobom na teren kada bismo morali da ispitamo tela in situ, što se događalo tek možda jednom mesečno. Morao sam da nosim četrdesetpeticu u ramenoj futroli - gadna stvar. Nikad nisam pucao iz nje; nikad ni na mene nisu pucali, osim jednom.

Bilo je to vraški gadno. Čudno kako te sećanje na to nikad ne napusti.Obično kad bismo imali in situ, bila je to stvar za sudsku medicinu, kao kad bi posumnjali da su na

nekoga oficira pucali, ili ga nekako drugačije eliminisali, sami njegovi ljudi. Fotografisali bismo, i ispitivali ljude, a onda bi Frenči poneo lešinu na autopsiju, da vidi da li su meci američki ili vijetnamski. (Što opet ne bi bio nikakav dokaz. Vijetkongovci su krali naše oružje, a naši momci koristili su severnovijetnamske AK-47, kad bi ih se dočepali. Bili su pouzdaniji nego M-16, a meci su im bolje ubijali. Obe strane su to stalno radile.) Frenki bi obično poslao izveštaj u diviziju i to bi bilo sve. Jednom je morao da svedoči na vojnom sudu. Klinac je bio kriv, ali dobio je samo doživotnu. Oficir je bio prava kurčina.

Bilo kako bilo, oko pet popodne stigao nam je poziv da pogledamo jedan in situ leš. Frenči je pokušao da to odloži za sutradan, jer ako bi se smrklo, morali bismo da tamo provedemo noć. Razgovarao je, međutim, s jednim majorom, očigledno ponosnim na to što je bio, pa nije imalo svrhe raspravljati se. Ubacio sam nešto provijanta i piva, kao i par čuturica u dva ranca u kojim su već bila ćebad i vazdušni madraci vezani na dnu. Kutiju municije za četrdesetpeticu i par ručnih granata. Otišao sam i našao džip, dok je Frenči prikupljao svoje stvari i uveravao se da je Dok Karter dovoljno trezan da broji leševe kako pristižu. (Dok Karter je trebalo da komanduje, ali njega posao nije mnogo zanimao.)

Odvezao nas do uzletišta i, gle čuda, 'kopter je čekao, elise se vrtele u praznom hodu. Tada je već trebalo da nam pacovski zasmrdi. Mi ne dobijamo pravo, najviše preimućstvo, a nije lako obezbediti 'kopter da te negde vozi ovako blizu zalaska Sunca. Čak su nam pomogli i da ukrcamo opremu. Gore, gore i teraj.

Nikada nisam previše leteo helikopterom da bih stekao rutinu. Kontum je izgledao gotovo lepo pri niskom Suncu, zlatnocrven. Međutim, morao sam da sedim između dva bacača plamenova, zbog čega se nisam osećao previše sigurno. Topdžija na vratima je pušio. Na rezervoarima bacača plamenova bilo je odštampano ZABRANJENO PUŠENJE.

Kretali smo se brzo i nisko ka planinama na zapadu. Nadao sam se da ćemo završiti u jednoj od tamošnjih velikih vatrenih postaja, računajući da ću bolje spavati okružen sa stotinak ljudi. Ali nisam bio te sreće. Kada je 'kopter počeo da usporava, a zujanje elise produbilo se u vuak-vuak-vuak, dokle god je oko dopiralo nije bilo čistine. Gust svod džungle na sve strane. Onda nam je pramen purpurnog dima ukazao na otvor u lišću veličine helikoptera. Pilot nas je spustio, mic po mic, režući grane. Neobično sam bio svestan bacača plamenova. Da je skresao neku veću granu, lepo bismo se ispekli.

Kada smo dodirnuli tle, četvorica momaka u velikoj frci istovarili su našu opremu, bacače plamenova i par sanduka municije. Ukrcali su dva ranjenika i jednog klijenta i otpravili helikopter. Daaa, to je kao da objaviš svoju poziciju. Jedan od njih rekao nam je da sačekamo; on će dovesti majora.

"Ovo mi se uopšte ne sviđa", reče Frenči."Ni meni", rekoh. "'Ajmo kući.""Svaka jedinica koja ima majora i dva bacača plamena planira da vodi pravi rat." Izvadio je svoju

četrdesetpeticu i pogledao je kao da je vidi prvi put u životu. "Šta misliš na koju stranu izlaze meci?""Sranje", izvestio sam ga i počeo da kopam po rancu u potrazi za pivom. Dao sam Frenčiju jedno i

on ga je stavio u svoj bočni džep.Mitraljez je otvorio vatru s naše desne strane. Frenči i ja bacili smo se na zemlju. Tri eksplozije

granata. Neko im je vikao da prestanu. Momak je odvratio da je pomislio da nešto vidi. Mitraljez je ponovo proradio. Pokušali smo da se spustimo još niže.

Gore hoda ova stara kuka, tridesetogodišnjak; deluje nervozno. Major."Ustajte ljudi. Šta vam je?" Igra se.Frenči ustaje, stresa prašinu. Jedino mi imamo čiste uniforme u krugu od dvadeset milja. "Kapetan

Frenč, zavođenje poginulih.""Oh", kaže on; ne deluje impresionirano. "Obezbedite opremu i pođite za mnom." Otplovio je kao

moćni brod iz džungle. Frenči zakoluta očima i mi podigosmo rančeve i krenusmo za njim. Nisam bio siguran da li je 'obezbedite opremu' značilo ponesite stvari ili ostavite ih, ali badvajzer bi mogao da postane pravi sakupljački dragulj u ovoj divljini, a ovde je bilo puno sakupljača.

68

Page 69: SF Antologija 94

Otišli smo predaleko. Mislim, par stotina jardi. To je značilo da smo zaista raštrkani. Nije me oduševljavalo da ovde provedem noć. Prokleti mitraljez opet se oglasio. Major se iznervirao i dreknuo: "Naredniče, molim vas, kontrolišite svoje ljude", i narednik reče mitraljescu da zajebe s pucanjem, a mitraljezac reče naredniku da je tamo bio jebeni žuti, a onda je neko opalio iz nečeg zaista velikog, možda klejmora, i tada svi počeše da pucaju na sve strane. Frenči i ja zauzeli smo pravu horizontalu. Čuo sam kako je metak prozviždao iznad moje glave. Major je bio naslonjen na drvo - delovao je kao da mu je dosadno - i vikao je: "Prekini paljbu, prekini paljbu!" Pucnjava se proredila kao kod kokica kad su gotove. Major nas je pogledao i rekao: "Hajde. Dok još ima svetla." Poveo nas je na malu čistinu na kojoj je slonovska trava bila poprilično ugažena. Rekao bih da su svi bili tu da pogledaju leš.

Nije to bilo baš stravičan leš, kakvih leševa ima, ali je čudno izgledao, čak i za suvog. Plesnjiv, kao da je neko posuo brašno po njemu. Nag i verovatno muški, iako nepotpun: svi meki delovi su nedostajali. Visok, pre jedan od naših montanjardskih saveznika nego etnički Vijetnamac. Fizički propao, suve kože, zategnute preko rebara. Verovatno star, iako ovim ljudima ne treba mnogo da ostare. Leži na leđima, široko otvorenih ustiju, poznata poza. Prazne očne jabučice zure u nebo. Ruke ponizno raširene, mlitave, daleko od mrtvačke ukočenosti.

Zubi sastrugani i zašiljeni, verovatno neki montanjardski plemenski običaj. Ja to nikada ranije nisam video, ali mi i ne 'radimo' puno domaćih.

Frenči je kleknuo i ispružio ruku, a onda zastao. "Proverili ste da nema zamki?""Ne", reče major. "Mislio sam da je to vaš posao." Frenči me je pogledao s izrazom koji je govorio

da je to moj posao.Oba oficira udaljila su se na pristojno rastojanje dok sam ja pipao ispod leša. Ponekad iščupaju iglu

na ručnoj granati i ubace je ispod leša da tako telesna težina drži poteznu polugu na mestu. Ti ga okreneš i Paradajz iznenađenje!

Uvek me manje brinu ručne granate nego razne čudne zmije i bube kojima bi moglo da se svidi da žive ispod leša koji se raspada. Vijetnam ima svoj udeo zmija, škorpiona i stonoga.

Ovoga puta imao sam sreće; samo larve. Otro sam ih s ruke i gledao kako major pomalo zeleni. Ljudi su smešni. Šta li misli da će se s njim dogoditi kad umre? Svi moraju da jedu. A vraški sam bio siguran da će stradati ako ne počne da spušta glavu. Sećam se te misli, ali tada nisam smatrao da je to proročanstvo.

Prišli su. "Doktore, šta mislite?""Mislim da ne možemo da ga izlečimo." Frenčija je počela da nervira ova okrugla, crvena, moćna

petarda. "Šta još želite da znate?""Nije li malo... čudno naići na nešto ovako usred divljine?""Nije. Ova zemlja je puna leševa." Kleknuo je i osmotrio lice, pomičući glavu za bradu. "Da nema

nas, mogli biste da hodate od Mekonga do demilitarizovane zone, a da ne stanete ni na šta drugo nego na leševe."

"Ali on je kastriran!""Ptice." Nogom je okrenuo telo; živahni beli puzavci pobegoše sa svetla. "Običan starkelja koji je go

otišao u džunglu i srušio se mrtav. Moglo je to da se desi i nazad u Svetu. Stari ljudi čine čudne stvari.""Pomislio sam da su ga možda mučili Vijetkongovci ili tako nešto.""Sam Bog zna. Možda je i to." Telo se vratilo u svoj prvobitni položaj uz jeziv zvuk cepanja, kao kod

kože. Usta su mu se napola zatvorila. "Ako želite da stavite 'dokaz mučenja Vijetkongovaca' u vaš izveštaj, vaše brojanje mrtvaca, ja ću to potpisati."

"Kako to mislite, kapetane?""Upravo onako kako sam rekao." Nastavio je da zuri u majora dok je stavljao cigaretu u usta i palio

je. Kamel bez filtera; pomislili biste da čovek koji ceo dan radi s leševima ima manje želje da se pretvori u jednog od njih. "Samo pokušavam da izrazim razumevanje."

Vi verujete da ja pokušavam da falsifikujem..."Sad, 'falsifikujem' je čudna reč za poslednju reč. Neprijatelj je postavio težak mitraljez na drugu

stranu čistine i mi smo bili najbliže mete. Zrno je pogodilo majora u krsta, kako smo kasnije ustanovili. Tada je to bila samo eksplozija krvi i utrobe, i on pade sa nogama koje su mu se trzale svaka na svoju stranu, bljujući, a onda se nastavi bučno, smrtnosno štektanje. Frenči je pao na zemlju, skupljen u loptu, držeći se za levu ruku i ponavljajući: "Sranje, sranje, sranje." Izgubio je poslednji zglob na malom prstu. Bolno, ali ne i dovoljno ozbiljno, kako se kasnije ispostavilo, da ga vrati u Svet.

69

Page 70: SF Antologija 94

I ja sam sam bio u horizontali i težio podzemlju. Uspeo sam da izvadim pištolj i otkočim ga, ali shvatio sam da ne želim da uradim bilo šta što bi na nas privuklo pažnju. Mitraljez je sipao tamo-amo preko nas, negde u visini kolena. Možda nisu mogli da nas vide; možda su mislili da smo mrtvi. Usrao sam se bez govana.

"Frenči", prošaptao sam kao šaptač u pozorištu, "moramo da se gubimo odavde." Pokušavao je da zavije prst standardnim zavojem sa gazom iz prve pomoći, daleko prevelikim. "Vratimo se u šumu."

"Posle tebe, govnaru. Ne bismo stigli ni do pola." Izvukao je pištolj iz futrole, ali nije mogao da ga otkoči jer je levom rukom stezao zavoj, a bila mu je skliska od krvi. Uradio sam to umesto njega i vratio mu ga. "Ovi kurčevi neće puno da nam pomognu. Kako stojiš s granatama?"

"Sereš. Šta misliš zašto sam se prijavio za 'Grobove?'" Na osnovnoj obuci, raspoređivali su me u kuhinju kad god bi išli na vežbe s bojevim granatama. U školi, uvek sam bio poslednji koga bi izabrali kad bi se delili za bejzbol, iz istog razloga - iako, koliko ja znam, loptica za bejzbol ne ubija ako je ne baciš dovoljno daleko. "Ne mogu da dobacim ni do pola." Linija drveća bila je oko šesdeset jardi dalje.

"Ni ja, s ovakvom rukom." Bio je levak.Iza nas začuo se 'poink' šezdeset milimetarskog topa i za par sekundi između nas i linije drveća

pojavila se eksplozija sivog dima. Mitraljez je zaćutao i neko iza nas viknu: "Dodaj dvadeset!"Sa linije drveća, mogli smo da čujemo neke povike na vijetnamskom i zveckanje metala. "Brišu",

reče Frenči. "Kidajmo."Ustali smo i potrčali, a neko je opalio par metaka na nas, verovatno iz AK-47, ali je promašio, a onda

je došlo do niza poinka i eksplozija prilično blizu mesta gde se nalazila puška.Odjurili smo nazad do sletišta i otkrili komandnu grupu otprilike u vreme kada je pucnjava ponovo

počela. Komandovao je natporučnik, a kada nam se sve slegnulo da mu ispričamo šta se dogodilo majoru, on nije pokazao ni iznenađenje ni žaljenje. Taj čovek je bio izviđač iz bataljona i preuzeo je komandu kada je tog jutra ubijen njihov kapetan. Poverovao nam je na reč da je tip mrtav - za to smo bili kvalifikovani - i rešio da ne šalje odeljenje po njega sve dok borba ne prestane i ne razdani se.

Nasledili smo majorovu rupu, koja je bila fina i duboka, i u njegovom rancu pronašli desetak konzervi i pakovanja stvarno dobre hrane, i pljosku viskija. I tako, dok se borba razvlačila kroz noć, žvakali smo paštetu na ric krekerima, usoljenu haringu u kiselom sosu, male poljske kobasice na vojničkoj raži sa pravim francuskim senfom. Popili smo sav skoč i sačuvali pivo za doručak.

Satima je poručnik zvao i tražio artiljerijsku i vazdušnu podršku, ali bez uspeha. Kasnije je otkrio da su neprijatelji sproveli koordinisan napad na sve lokalne aerodrome, logore specijalnih snaga i sve logore u kojima su držani ratni zarobljenici. Mi smo bili daleko niže preimućstvo.

Onda, oko tri izjutra, pojavio se Snupi. Snupi je bio veliki C-130 teretni avion koji je nosio samo municiju i brzometni top; kažu da mogu da nadlete iznad fudbalskog igrališta i da naprave rupu na svakom kvadratnom inču. U svakom slučaju, on je zasuo prve borben linije neprijatelja vatrom i ovi su prestali da pucaju. Frenči i ja smo zaspali.

Sa prvim svetlom, izišli smo da sakupimo mrtve u akciji. Bilo ih je samo četvoro, uključujući i majora, ali major je predstavljao zapanjujući prizor, bar u kontekstu.

Izgledao je kao truplo koje je preostalo posle časa autopsije. Košulja mu je bila otvorena, pantalone svučene do bedara, a čitava grudna i trbušna duplja rasparana i iz nje uklonjeno sve meko, sve od jednjaka do testisa, sa grudnim košem nalik na krvlju isprugane prste koji kruto štrče iz slegnute kože; nigde nije bilo ni traga utrobi, samo mnoštvo osušene krvi.

Niko ništa nije čuo. Mitraljesko mesto nije bili ni dvadeset jardi daleko, a svu noć su ćulili uši. Čuli su samo muve.

Možda neka životinja koja se veoma tiho hrani. Telo nije bilo otvoreno skalpelom ili nožem; koža je bila iskidana zubima ili kandžama - ali naizgled sistematično, od grla do jaja.

A suvi je nestao. Onaj sa zašiljenim zubima.Postoji jedno racionalno objašnjenje. Moderan rat je jedno jebanje u mozak i mi nismo jedini koji to

rade, izbacujemo zloslutne poruke, prizivajući čarolije i praznoverje. Vijetnamci su znali koliko su Amerikanci gadljivi i mudro su sakatili tela. Takođe, oni mogu da se kreću vrlo tiho. Suvi? Mogli su ga krišom odneti samo da se zajebavaju s nama. Da nam pokažu šta mogu da urade ispred našeg nosa.

A što se tiče čudnog mumificiranog izgleda suvog, brašnastog, možda postoji jednog objašnjenje. Otkrio sam da Montanjardi u tom području ne zakopavaju mrtve; stavljaju ih u sanduke od izdubljenog trupca i ostavljaju ih iznad zemlje. Tako da je on možda samo žrtva nekog pljačkaša grobova. Tada sam

70

Page 71: SF Antologija 94

mislio da je najbliže selo miljama daleko, recimo dvadeset milja, ali možda nisam bio u pravu. Ili je možda telo odneto tako daleko zbog nekog opskurnog razloga - možda su ga Vijetkongovci postavili na put da zaustave Amerikance na dobrom mestu za napad iz zasede.

Verovatno je to posredi. Ali već dvadeset godina od tada, nekoliko dana u nedelji, budim se u znoju, sa groznom slikom u umu. Izlazim napolje s baterijskom svetiljkom i on je tamo, suvi, kusa majorovu utrobu koja se puši, kida je svojim oštrim zubima, zuri u moje svetlo crnim, praznim dupljama, neuznemiren. Posežem za pištoljem, ali ovaj nikad nije tamo. Stvorenje ustaje, sjajno od krvi, i pravi korak prema meni - tu negde oko godinu dana to je bilo to; probudio bih se. Onda su bila dva koraka, pa onda tri. Posle dvadeset godina prešlo je polovinu rastojanja i ruke s kojih kaplje podižu se s bokova.

Doktor mi daje pilule za spavanje. Ja ih ne uzimam. Mogle bi da mi pomognu da ostanem u snu.

Bredli DentonPODRUČJE

Sem se probudio i uspravno seo, gušeći se. Grudi su ga stezale kao da je bio obmotan čeličnim žicama, a srce je pokušavalo da probije put napolje. Naglo je progutao vazduh da dođe do daha i zakašljao se. Vazduh u napuštenom ambaru bio je gust od prašine. Bilo je taman dovoljno svetla da ugleda kovitlace trunja.

Nekoliko stopa dalje, mršava prilika Flečera Tejlora uzdahnula je i podigla se na lakat. "Šta, kog đavola, nije u redu?" upita on.

"Do đavola, zaveži", reče čovek s druge Tejlorove strane."Idi do đavola", zareža Tejlor."Ti idi do đavola,""Pustite me da spavam, ili ću da vas sve pošaljem do đavola", reče jedan drugi čovek."Đavola ćeš.""Đavola neću."Tejlor prstom zapreti Semu. "Vidiš li kog si đavola napravio?"Sem nabi novi šešir s širokim, mekim obodom, koji mu je Tejlor dao, navuče čizme i ustade,

podižući kožne bisage koje je koristio kao jastuk. "Đavolski mi je žao", reče on i ode iz ambara, pokušavajući da pri izlasku ne šutne više od četvoro ili petoro ljudi.

Svetlo je napolju bilo bolje, ali Sunce još nije bilo izišlo. Sem prstom zatvori levu nosnicu i dunu kroz desnu, a zatim zatvori desnu nosnicu, pa dunu kroz levu, pokušavajući da pročisti glavu od prašine. Zemlja je bila suva. Olujni oblaci koji su se obrazovali prošle noći otkotrljali su se dalje, ne izbacivši dovoljno kiše ni da se napuni šoljica za čaj. Mogao je da spava i napolju, na čistom vazduhu, i da mu bude lepo. Ovako, glava ga je bolela. Nije ovo bila prva noć koju je proveo u nekom ambaru ili spremištu za kukuruz otkako su napustili reku; međutim, još se na to nije bio navikao. Sa tri meseca koja su mu nedostajala do dvadeset osmog rođendana, plašio se da je već prestar za ovakav život.

Veći deo logora još je spavao, ali nekoliko njih već je raspirivalo vatre i kuvalo cikoriju. Jedan od njih mahnu Semu da priđe, ali Sem odmahnu glavom i uperi prst prema šumarku platana koji im je služio kao logorski klozet. Onaj drugi klimnu.

Sem zađe među drveće i za manje od dvadeset koraka mirise cikorije i dima nadvladao je miris koji je poticao od dve stotine ljudi koji su nedelju dana na jednom mestu obavljali svoje poslove. Ovoga jutra bilo je čak i gore nego obično, jer su vođe ostalih gerilskih jedinica juče doveli u logor neke od svojih ljudi. Ali Sem je bar zasad imao šumarak samo za sebe.

Kada je obavio posao, nastavio je kroz šumarak na istok, sve dok smrad nije minuo, a drveće se proredilo. Onda je seo leđima naslonjen na deblo platana i otvorio jednu od bisaga. Izvadio je mornarički kolt i položio ga na zemlju pored sebe, zatim uzeo pero, bočicu mastila i vrećicu od jelenske kože u kojoj je držao dnevnik. Izvukao je svesku iz vrećice i listao stranice sve dok nije stigao do prazne strane, zatim je otvorio bočicu sa mastilom, umočio pero i počeo da piše:

Utorak, 11. avgust 1863.Opet sam sanjao isti san, ili, da kažem, još jednu varijaciju istoga sna. Ovog puta, kada sam stigao do

mrtvaca, otkrio sam da je njegovo lice - lice moga brata Henrija. Onda sam se probudio sa mišlju da sam ja kriv što je Henri bio na palubi Pensilvanije kada je eksplodirala, što je zauzvrat dovelo do pomisli da sam bio idiot što sam zatražio od mladog i nesigurnog lekara da mu da morfijum.

71

Page 72: SF Antologija 94

Ali i ja bih bio na palubi Pensilvanije da nije bilo zlobe izvesnog Vilijema Brauna, možda jedinog čoveka u toj oluji metala, drveta i pare koji je dobio ono što je zaslužio. Što se tiče morfijuma, sam doktor Pejton me je uputio da zamolim doktora u noćnoj smeni da da Henriju osminu zrnca ako postane nemiran. Ako je doktor prepisao previše, on je kriv, a ne ja.

Vidim po svojim rečima da sam ogrubeo. Ali pet godina je proteklo od te noći u Memfisu i ja sam tokom tih godina video dovoljno toga da mi sati provedeni pored Henrijeve samrtne postelje sada više ne deluju tako užasni - ili, bar, ne deluju tako dok sam budan.

Pucanj iz pištolja zazvečao je nazad u logoru, praćen izvikivanim psovkama ljudi besnih što su ih probudili. Neko je ubio pacova ili vevericu i mogao bi uskoro da požali što nije pustio stvorenje da glođe još jedan dan. Ovi nekada nežni seljački momci iz Misurija postali su ljuti kao risovi. Obično su čuvali metke za plave košulje, ali nisu imali ništa protiv da jedni na drugima isprobavaju pesnice i čizme.

San se čini umesniji, nastavio je Sem, u onim noćima kada je čovekovo lice - lice Oriona. Orion je bio grozna jezičara, baš kao kakva uvređena nadžak-baba, uz to republikanska nadžak-baba - ali bio mi je brat, a i možda sam mogao da ga spasem.

Sem je zastao; vrteo je pero između prstiju. Podigao je pogled s papira i netremice posmatrao istočno nebo koje je postajalo sve svetlije, sve dok ga oči nisu zabolele. Onda je umočio pero i nastavio da piše.

Sveže je to u mom sećanju, kao da se nije dogodilo pre dve godine, već pre dva dana.Mogao sam da se upustim u borbu sa crvenim nogama, kao što su Orion i naši drugovi pokušali.

Imao sam Smit i Veson sa sedam metaka. Da sam ga uporebio, ili bih spasio Orionov život, ili bih pao pored njega. U oba slučaja sačuvao bih čast.

Ali ja sam oklevao. Kada je došao trenutak, odlučio sam da se predam i pružio im pištolj - na šta se jedan od crvenih nogu nasmejao i rekao da mu je drago što nisam pucao iz oružja, jer kuglica iz cevi ostavlja gadne masnice.

A onda, kao da želi da to dokaže, okrenuo ga je prema vozaču, prema kondukteru, prema gospodinu Bemisu i prema mom bratu.

Dok je Orion ležao na samrti, crvena noga pokušao je da ustreli i mene. Ali pištolj je zatajio, a ja sam potrčao. Dvojica crvenih noga su me uhvatila i uzela mi sat, a onda me pustila, s rečima da bi ubistvo jednog Misuranina takvog kao što sam ja nanelo više štete onome što oni žele, nego pustiti ga da živi.

Nastavio sam da bežim kao kukavica, što sam već dokazao sebi da jesam.Sem je ponovo zastao. Ruka mu je drhtala i pomislio je da neće moći da pročita iskrzane žvrljotine

koje je upravo napisao. Ali i da će uvek znati šta te reči kazuju.Protrljao je zglavkom čelo, a onda okrenuo stranu beležnice i ponovo umočio pero.Henrija nisam mogao da spasem. Ali Orion bi danas bio živ, bezbedan na području Nevade, da sam

bio čovek. A i ja bih bio tamo s njim, umesto što sam ovde kod Blu Springsa; bogatio bih se u planinama Zapada, umesto da se znojim u haosu Zapadnog Misurija.

Ostao sam u Misuriju da ispaštam za svoj greh, ali dve godine su prošle bez ikakvog uspeha u tome. Možda će se sad kada sam došao u okrug Džekson i kada sam stupio u Pukovnikovu jedinicu sreća promeniti.

Kada je počeo ovaj rat, tri nedelje služio sam u gerilskoj jedinici svog okruga, marionskim rendžerima. Ali tamo je potreba za šumskim borcima bila otprilike jednaka potrebi za rečnikom jezika sove. Bilo je to pre nego što sam prešao državu, ušao u Kanzas i sreo crvene noge. Bilo je to pre nego što sam video kako pucaju u mog brata kao u metu od slame.

Već nedeljama nisam dobio pismo od majke, Pamele ili Moli, iako sam pisao svakoj kad god sam mogao. Ne znam da li to znači da su me se odrekle, ili da njihova pisma ne stižu do Indipendensa. Nameravam da odem gore da to ispitam, čim završim ovo što predstoji, uz pretpostavku da to ne završi sa mnom u međuvremenu.

Sem je spustio dnevnik na zemlju i obrisao mastilom umazane prste o travu. Onda je zavirio u bočicu s mastilom i video da je gotovo prazna. Rešio je da ne kupuje više sve dok ne bude siguran da će poživeti dovoljno dugo da to iskoristi.

Sunce je izišlo i postojano grejalo Semovo lice. Dan će biti vruć. Još jedan pucanj zazvečao je u logoru, ali ovog puta bio je praćen povicima i vriskom. Momci su bili na nogama, razuzdani.

Sem je ubacio dnevnik u vrećicu, a onda je vratio zajedno s ostalim stvarima u bisagu. Ustao je, protegao se i odšetao nazad do logora pukovnika Kvantrila.

72

Page 73: SF Antologija 94

Kad je izišao iz šumarka, Sem je ugledao nekih pedeset ili šezdeset svojih drugova gerilaca nagomilanih oko Kvantrilovog šatora. Šator je bio otvoren i okupljeni ljudi, iako su se držali na dužnom rastojanju, pokušavali su da vide i čuju šta se događa unutra. Flečer Tejlor stajao je na začelju gomile i češkao retku bradu.

"'Jutro, Flečer", reče Sem kad je prišao. "Lepo si spavao?"Tejlor ga mrko pogleda. "Vašljivo, zahvaljujući tebi.""Pa, i drugi put.""Ćuti, pokušavam da čujem.""Šta da čuješ?""Prokleto dobro znaš šta. Pukovnik planira pljačkaški pohod. Većina momaka spremni su da se klade

da će to biti Kanzas Siti, ali ja bih stavio pare na Lorens."Sem klimnu. "Ja čujem da Pukovnik hoće da Džimu Lejnu i Lorensu očita lekciju još otkako je tamo

živeo."Jedan čovek koji je stajao ispred Tejlora okrete se prema njima. "I ja bih da očitam lekciju Džimu

Lejnu", reče on, "ali nisam lud, a nije ni pukovnik. Lorens je četrdest milja unutar granice, a plavih košulja najverovatnije ima kao muva na mrtvom oposumu. Bilo bi to kao da sami prislonimo pištolje na čela."

"Možda", reče Sem.Čovek podiže jednu obrvu. "Kako to misliš, možda? Znaš li nešto što ja ne znam?"Sem slegnu ramenima i ne reče ništa. Pre dve noći, u snu, video je pukovnika Kvantrila okruženog

vatrenim oreolom, kako ujahuje u Lorens na čelu jedinice ljudi koja puca i vrišti. Znao je da je u pitanju Lorens, jer su svi građani izgledali kao karikature senatora Džima Lejna i nosili crvene pantalone. Sem je naučio da veruje svojim snovima kad su bili tako jasni. Nekoliko dana pre nego što je eksplodirala Pensilvanija, u snu je video Henrija u mrtvačkom sanduku, a pre nego što su on i Orion otišli iz Sent Džozefa, u snu je video Oriona kako leži mrtav u prašini. Ali nije imalo smisla razgovarati o svojim snovima sa ostalim gerilcima. Činilo se da većina njih smatra da je Sem Klemens iovako dovoljno lud, jer sakuplja savršeno dobar papir za brisanje dupeta samo da bi na njemu pisao.

"Pa, nisi u pravu", reče čovek koji je primio Semovo sleganje ramenima kao tvrdnju. "Kanzas Siti ne zaslužuje to ništa manje, a tamo ima čovek gde da se sakrije kad je gotov."

Tejlor je delovao zamišljeno. "Shvatam šta misliš", reče on. "Najaviti se senatoru Lejnu je jedno, ali vratiti se kući iz posete moglo bi da bude nešto sasvim drugo."

Sem je i dalje ćutao. Trenutno nije bilo važno ono što su ostali mislili. Oni će liti metke i praviti patrone, sve dok ime se ne kaže gde da ih ispucaju, a biće srećni da ih ispucaju u Lorensu, kao i bilo gde drugde - srećniji, možda, jer je većina džejhokera i crvenih nogu koji su ih opljačkali, spalili im domove, ubili im braću i ponizili im žene, ili poticala iz Lorensa, ili izjavila odanost Džimu Lejnu. A ako bi Kvantril uspeo da okupi nekoliko gerilskih jedinica pod svoju komandu, imao bi dovoljno ljudi i da ujaše u Lorens i da počisti Federaliste na putu tamo i nazad. Kapetan Džordž Tod izišao je iz šatora i začkiljio na suncu. Bio je visok, plav, širokih čeljusti; neki od ljudi obožavali su ga više i od Kvantrila. Nosio je plavu jaknu koju je skinuo sa mrtvog poručnika Unije.

"Hej, kap'tane, kuda idemo?" doviknu neko.Tod strogo pogleda čoveka. "Sumnjam da ćemo igde kad ste se tako okupili kao bolesne ovce

umesto da čistite puške i sređujete uzde."Ljudi su gunđali, ali su počeli da se razilaze."Fleče Tejlore!" viknu Tod. "Gde god da si, smesta dovuci guzicu unutra!" Okrenuo se i vratio u

šator.Sem gurknu Tejlora. "Šta li to jedan takav vrstan vođa kao što je Tod želi od podlog lopovčića kao

što si ti?" upita on.Tejlor se podrugljivo nasmeja. "Pa, rekao mi je da držim oči otvorene zbog jenkijevskih uhoda",

odvrati on, "tako da cenim da želi da mu kažem tvoje ime." Krenuo je prema šatoru."Ne brinem!" doviknu Sem za njim. "Tražiće da ga speluješ, a ti ćeš se zablenuti!"Tejlor uđe u šator i neko povuče i zatvori krila. Sem je još jedan tren stajao tamo i gledao u šator, a

zatim se zaputio kroz logor u potrazi za doručkom. Nije mogao da zamisli zašto Kvantrilu i ostalim gerilskim vođama treba toliko dugo da skuju planove i zašto ljude drže u mraku. Planiranje napada na Lorens i crvene noge ne bi trebalo da je neka velika mudrost: ujašeš žestoko, kao grom napadneš štab

73

Page 74: SF Antologija 94

crvenih nogu i garnizon Unije, a zatim opet izjašeš, zaustavljajući se dovoljno dugo da zapališ kuću Džima Lejna, ne bi li mu se osvetio za desetine misuranskih kuća koje je sam spalio.

A što se tiče vojničkog sastava geriraca u neznanju... pa, u Kvantrilovoj jedinici ima otprilike jednako jenkijevskih uhoda koliko na nebu riba. Sem je razgovarao sa preko stotinu ljudi i svi su oni izgubili ili imanje ili porodicu od strane abolicionističkih pljačkaša kojekakve sorte. Sem je čak razgovarao s jednim čovekom kome je Džon Braun ubio brata 1856, a koji još žudi za osvetom, iako je Džon Braun već odavno mrtav.

Osveta može da bude dugoročna stvar, kao što je Sem dobro znao. U dve godine koliko su prošle od Orionove smrti, on još nije ubio nijednog federalističkog vojnika, a kamoli nekog od lopovskih kanzaških crvenih nogu. Međutim, nije da nije pokušavao. Ispalio je nebrojene metke na plave košulje, ali uvek izdaleka ili po mraku. Nikada nije pogodio ništa drugo osim stabala i pokojeg konja.

Sem je doručkovao masnu slaninu sa trojicom mlade braće koji su bili iz okruga Rals, južno od Hanibala, i koji su ga, stoga, smatrali zemljakom. Jeo je njihovu hranu, razmenio par priča iz istočnog Misurija i obećao da će im vratiti dug svojom slaninom čim je nabavi. Onda je ponovo nabacio bisage na rame i otišao do improvizovanog logorskog korala da se pobrine za svog konja, Bigzbija.

Bigzbi je bio alati kastrat ulegnutih leđa, koji je prekasno kastriran i stoga imao zlu ćud. Takođe, izgleda da je konj mislio da zna bolje od Sema kad treba da se reši kojim putem poći, ili kad se odlučuje da li da se uopšte krene. Međutim, uprkos svim ovim manama, Sem nije nameravao da menja Bigzbija. Smatrao je da ima upravo onakvog konja kakvog zaslužuje.

Sem je pokušao da da Bigzbiju grumen tvrdog, žutog šećera iz jedne bisage, ali Bigzbi nije obratio pažnju na to i pokušao je da ugrize Sema za rame.

"Ponekad mi se čini da zaboravljaš", reče Sem i pljusnu Bigzbija po njušci, "da sam ja taj koji te je spasao iz abolicionističkih okova."

Bigzbi frknu i zatopta, a zatim ponovo pokuša da ugrize Sema za rame."Klemense!" začu se glas.Sem se okrenu i vide da glas pripada jednom od momaka iz okruga Rals koji su ga nahranili za

doručak."Pukovnik hoće da dođeš u šator!" viknu momak.Sem je bio zapanjen. Osim što je bio prijatelj Fleča Tejlora, bio je niko i ništa u jednici. Ne samo što

je bio pridošlica, već je odmah postalo jasno i da najgore jaše, najgore krade i najgore puca. Možda je Tejlor zaista rekao Todu i Kvantrilu da je on jenkijevski uhoda.

"Bolje požuri!" doviknu momak.Sem mahnu. "Odmah... kurvin sine!"Bigzbi je uspeo da ga ujede. Sem se okrenuo i pokušao da bisagama tresne konja u gubicu, ali Bigzbi

je cimnuo glavom nagore i odlepršao.Sem protrlja rame i upilji se u Bigzbija. "Zašto ne sačuvaš nešto i za crvene noge?" reče on. Onda se

provuče ispod konopca korala i požuri ka Kvantrilovom šatoru. Setio se da skine šešir pre nego što je ušao unutra.

Vilijam Klark Kvantril zavalio se, leve noge prekrštene preko desne, u poliranu hrastovu stolicu iza stola koji se sastojao od tri daske postavljene preko dva kozlića. Na sebi je imao belu, vezenu 'gerilsku košulju', žuti bričes i crne konjičke čizme. Slabašno se nasmešio kad je Sem prišao stolu. Iznad uske gornje usne, brkovi su mu pravili riđe-plavu liniju. Kapci su mu bili obešeni, ali plavo-sive oči streljale su Sema pogledom probojnim kao bajonet. Sem je zastao ispred stola i stisnuo mišiće da ne bi zadrhtao. Njegove oči, upravo je to shvatio, bile su gotovo iste boje kao Kvantrilove.

"Sa nama si samo od juna, redove Klemens", reče Kvantril jednolikim glasom, "pa ipak, čini se da se izdvajaš. Kaplar Tejlor reče mi da si mu pre nekoliko nedelja spasao život." Sem pogleda Fleča Tejlora, koji je stajao s njegove leve strane. Tejloru kao da je bilo neprijatno od Smeovog pogleda, tako da ga Sem skrenu ka nekim od ostalih ljudi u šatoru. Prepoznao je vođe gerilaca Bila Grega i Endija Blanta, ali njih nekoliko bili su mu nepoznati.

"Pa, gospodine", reče Sem Kvantrilu, "nisam siguran da je to baš tako. Moj konj je prgav i doveo me je do jedne abolicionističke kuće oko dve stotine stopa iza i sa strane od Flečera i ostalih momaka, tako da sam slučajno spazio čoveka koji se krio na drvetu."

"Razumeo sam da je ciljao iz puške na kaplara Tejlora", reče Kvantril.

74

Page 75: SF Antologija 94

"Da, gospodine, tako je izgledalo", reče Sem. "Zato sam podvrisnuo i opalio prema njemu.""I to mu je bio kraj."Sem je rukama gužvao obod šešira. "U stvari, gospodine", reče on, "verujem da sam ga promašio za

četrnaest ili petnaest stopa."Kvantril raskrsti noge i ustade. "Ali si skrenuo pažnju čoveka u zasedi. Prema kaplaru Tejloru, čovek

u zasedi je onda ispalio četiri metka na tebe, od kojih ti je jedan skinuo šešir s glave, pre nego što ga je skinula salva tvojih drugova. U međuvremenu, ti si ostao nepomičan, pucao si iz svog oružja, ne ustuknuvši, iako je cela neprijateljska vatra bila usmerena na tebe."

Sem se obliznuo i nije ništa rekao. U stvari, nije se micao, jer se sledio od straha - osim desne ruke, koja je dizala kolt i pucala iz njega, i leve noge, koja je podbadala Bigzbija u rebra, ne bi li se konj okrenuo i potrčao. Ali Bigzbi, koji je izgleda po pitanju puščane paljbe bio gluv, grizao je divlje jabuke s drveta i nije mario da krene. Položaj konja sprečavao je ostale gerilce da vide Semovu levu nogu.

Kvantril je spustio ruke na sto i nagnuo se napred. "To je bio hrabar i plemenit čin, redove Klemens", reče on.

Tišina se produžavala, sve dok Sem nije shvatio da se od njega očekuje da nešto kaže. "Hvala, hvala vam, pukovniče", promucao je. Bilo je dobro poznato da Kvantril voli da ga zovu 'pukovniče'.

"Ti razumeš, naravno", reče Kvantril, "da u gerilskoj službi mi nemamo formalna odlikovanja. Međutim, kako je najbolja nagrada za službu sama služba, unapređujem te u kaplara i naređujem ti da pođeš u izviđanje neprijatelja u pratnji kaplara Tejlora.

"I jednog crnje", reče neko sa Semove desne strane. Glas je bio tih, razdražljiv i besan.Sem se okrenuo u pravcu glasa i ugledao najstrašnijeg čoveka koga je u životu video. Čovek je nosio

kaput oficira Unije skinutih činova i šešir niske glave, sa nagore povijenim obodom. Smeđa kosa bila mu je dugačka i kudrava, a brada boje zemlje. Lice mu je bilo ispijeno, a sitne male i tamne, blistave. Nosio je opasač sa širokom kopčom i dva pištolja zataknuta u njega. Po jedan skalp visio je s opasača sa svake strane kopče.

Džordž Tod, stojeći tik iza ovog čoveka, spustio mu je ruku na rame. "Ni meni se to mnogo ne dopada, Bile, ali Kvantril je u pravu. Crnja je savršen uhoda."

Čovek koji je sedeo stresao je Todovu ruku. "Savršen uhoda, k'o što je moja guzica dlakava. Jednom crnji možeš da veruješ baš kao što možeš da veruješ i Ejbu Linkolnu."

Kvantril ne trepćući pogleda čoveka. "Baš zbog te brige šaljem i dva belca - jednog kome ja verujem i jednog kome on veruje. Slažete li se da dva belca mogu da drže pod kontrolom jednog crnju, kapetane Anderson?"

Anderson žustro prihvati Kvantrilov pogled. "Moje tri sestre nalaze se u zatvoru u Kanzas Sitiju samo zato što su ostale odane bratovoj stvari", reče on. "Ne verujem da će im biti drago kada čuju da se njihov brat složio da se jedan crnja pošalje da se bori za tu istu stvar, posebno kad se zna koliko je ta rasa sklona izdajstvu."

Kvantril se nasmešio. "Što se tiče slanja crnje u borbu, još ne činim tako nešto. Šaljem ga kao uhodu i kao jemca bezbednog prolaza dva hrabra sina Misurija. Nijedan Kanzašanin neće napasti belca koji putuje sa slobodnim crnjom. A što se tiče izdajstva, pa, uveravam vas da je Džon Noland dokazao svoju odanost. Ubio je šest jenkijevskih vojnika i isporučio mi njihovo oružje. Verujem mu kao što bih verovao dobrom psu i ne sumnjam da će služiti kaplarima Tejloru i Klemensu onako kako bi služio meni." Pukovnik se obazreo po šatoru. "Gospodo, naklapamo oko ovog poduhvata već dvadeset četiri sata. Predlažem da se prekine sa naklapanjem i da pređemo na delo. Ko ne rizikuje, ne dobija. Ima li primedbi?"

Svi su ćutali. Anderson pljunu na zemlju, ali onda pogleda Kvantrila i odmahnu glavom."Dobro", reče Kvantril. "Kapetani Anderson i Blant, molim vas da okupite vaše ljude i obavestite me

preko glasnika kada su vaše snage spremne." Klimnuo je Tejloru. "Kaplare, vratićete se najkasnije do zalaska Sunca u sledeći ponedeljak. Tako da je najbolje da odmah pođete."

Sem pročisti grlo. "Gospodine? Kuda da pođemo?"Kvantril se okrete prema Semu. "U područje Kanzas", reče on. "Kaplar Tejlor zna pojedinosti.

Slobodni ste."Semu nije trebalo dvaput da se kaže. Napustio je šator, podigao bisage sa mesta gde ih je napolju

ispustio i potrčao do šumarka platana.Tejlor ga je stigao među drvećem. "Trebalo je da salutiraš, Seme", reče on. "Važno je pokazati dužno

poštovanje pukovniku."

75

Page 76: SF Antologija 94

Sem je otkopčavao pantalone. Glava je ponovo počinjala da ga boli. "Ja puno poštujem pukovnika", reče on. "Sve ih puno poštujem. Kad bi me rasporili, ja bih verovatno krvario poštovanje. Sad beži i pusti čoveka da piša na miru."

Tejlor uzdahnu. "U redu. Čim budeš mogao, osedlaj konja. Ja ću da pronađem Nolanda, pa ćemo se sresti severno od šatora. Znaš Nolanda?"

"Ne. Ali pošto sam u logoru video samo jednog predstavnika crnačke fele, pretpostavljam da je to on."

"Dobro pretpostavljaš." Tejlor se okrenuo da ode, ali je opet vratio pogled. "Uzgred, bili smo u pravu. Idemo u Lorens. Ti i ja treba da izbrojimo plave košulje u garnizonu i..."

"Fleče, znam šta rade uhode", reče Sem.Tejlor se okrenu. "Onda požuri. Milje su pred nama." Napustio je šumarak.Sem je ispraznio bešiku i zakopčao pantalone, a zatim se naslonio na drvo i povraćao, sve dok nije

izbacio najveći deo slanine koju je pojeo za doručak."Područje Kanzas", rekao je Kvantril. U njegovom glasu nije bilo sarkazma. Kanzas je primljen u

Uniju pre više od dve i po godine, ali nijedan gerilac nije se odnosio prema njemu kao prema državi. Po njihovom mišljenju, njegov prijem u Uniju kao nezavisne države bio je ilegalan čin, nametnut njegovim stanovnicima od strane fanatičnik džejhokera. Međutim, ranije ili kasnije, ovi džejhokeri koji pale kuće i kradu robove biće slomljeni i područje Kanzas postaće ono što je i trebalo da bude: država kojom će vladati Južnjaci koji znaju šta je pravo.

U tom cilju, pukovnik Kvantril će poharati abolicionistički grad Lorens, dom Džima Lejna, i Kanzaške crvene noge. A Sem Klemens će prvi otići tamo i vratiti se da kaže Kvantrilu kako to da izvede.

Orionov duh, pomisli on, ceniće to.

U sredu ujutro, šest milja južno od Lorensa na putu Paola, Fleč Tejlor počeo je da se smejulji. Sem, jašući u sredini, prvo je bacio pogled na njega, a zatim na Džona Nolanda. Noland kao da nije bio svestan Semovog ili Tejlorovog postojanja, a kamoli Tejlorov smejuljenja.

Noland je bio enigma, kako po samom prisustvu u Kvantrilovoj jednici, tako i po ponašanju tokom ovog putovanja. Bez obzira na to šta su Sem i Tejlor govorili ili činili, on je samo gledao pravo napred, pomerajući se u sedlu samo da pljune na put duvanski sok. Međutim, osim po boji kože, Noland je po svemu nalikovao na bilo kog drugog slobodnog čoveka u graničnom pojasu, sve do šešira sa širokim, mekim obodom i kolta zataknutim za opasač. Čak je i jahao jednako lako i nehajno kao i Tejlor. Bila je to veština koju Sem nikada nije usavršio.

Sem ponovo pogleda Tejlora, žmirkajući prema Suncu. "Šta je tako smešno, Fleče?"Tejlor je pokazao prema krivudavoj liniji puta. "Nema predstraža", reče on. "Nismo videli nijedu

plavu košulju otkako smo ušli u Kanzas. Da je pukovnik hteo, čopor nas mogao je da upleše unutra, a ne bismo izazvali više pažnje nego jedan običan zec." Ponovo se zasmejuljio. "Dok ne bismo počeli da pucamo."

Sem je klimnuo, ali se nije nasmejao. Istina je da nisu prošli ni jednu jedinu federalnu predstražu, ali to ne znači da će u Lorensu biti bal. Odsustvo predstraža moglo bi samo da znači da je grad toliko utvrđen da mu nisu ni potrebne.

"Trebalo bi da nosite pištolj u opasaču", reče Noland. Glas mu je grmeo.Sem se zapanjio. Do sada, Noland ni reč nije prozborio."Meni se obraćaš?" upita Sem, okrećući se nazad prema Nolandu. Ali znao je da je tako. I Nolan i

Tejlor imali su pištolje u opasačima, dok su Semovi bili u jednoj od bisaga.Noland je gledao pravo ispred sebe. "Tako je.""Mislio sam da budem siguran", reče Sem, "pošto nećeš da me pogledaš u oči.""Vaše oči nisu najprijatnije za gledanje", reče Noland.Tejlor se zakikota. "Sredi ga, Seme. Nateraj ga da ti kaže da su ti oči najlepši dragulji s ove strane

sentluiske kurvarnice.""Nije u pitanju lepota", reče Noland. "U pitanju je vrludavost. Gospodin Klemens ima vrludave oči.

Ja više volim postojane, kao što su oči pukovnika Kvantrila. Ili kao što su vaše, gospodine Tejlor."Sad se Sem nasmejao. "Fleče, izgleda da si bolji od mene u takmičenju za najzavodljivije oko.

Možda bi trebalo da zamenimo mesta pa da ti jašeš pored Džona."Tejlor se namrgodio. "Nije smešno, Seme."

76

Page 77: SF Antologija 94

Sem je znao kad da prestane da se šali s Flečom Tejlorom, tako da je, umesto toga, odgovorio Nolandu. "Mom pištolju je dobro tamo gde je", reče on. "Zašto bih ga stavljao u opasač i rizikovao da sam sebe ustrelim u nogu?"

"Ako vas to brine, možete da izvadite kapice", reče Noland. "Ali bolje će izgledati ako ujašete u Lorens tako da ti se pištolj vidi. Okružni šerif mogao bi da proverava strance i neće posumnjati ništa ako vam je pištolj u opasaču. Ali ako vam ga nađe u bisagama, misliće da pokušavate da ga sakrijete."

Sem nije znao da li je Noland u pravu ili ne, ali to nije bilo vredno rasprave. Izvadio je pištolj iz bisage, skinuo kapice i zatakao oružje za opasač.

"Ne zaboravi da vratiš te kapice kada se budemo vraćali ovuda s pukovnikom", reče Tejlor. Zvučalo je kao da se gadi.

"Samo želim da budem siguran da neću pre vremena da sredim grad Lorens", reče Sem. Ali ni Tejlor ni Noland nisu se nasmejali. Sem je potapšao Bigzbija po vratu, a Bigzbi ga pogleda i frknu.

Kada su tri gerilca stigli na manje od milju od Lorensa, sreli su dva jahača koja su išla u suprotnom smeru. Obojica, jedna star, a drugi mlad, bili su obučeni u košulje sa visokim okovranikom i crna odela uprkos avgustovskoj vrelini. Nosili su crne šešire s ravnim obodom, a njihovi pištolji visili su u crnim futrolama na bokovima. Mlađi čovek držao je bibliju u crnim kožnim koricama i naglas čitao dok je jahao.

"Oho, gledaj vamo", prošapta Tejlor dok su se ova dvojica približavala. "Mislim da su nam u šake dopala dva abolicionistička propovednika."

Sem je bio napet. Ako su išta gerilci mrzeli više od abolicionista, onda su to bili abolicionisti sveštenici. Tejlor je posebno osetljiv po tom pitanju i Sem se uplašio da bi njegov prijatelj mogao da zaboravi da su za sada u Kanzasu samo kao uhode.

"Dobro jutro, prijatelji", reče stariji propovednik, zauzdavajući svog konja. Mlađi čovek slopio je svoju bibliju i takođe zaustavio konja. Zaprečili su put.

"Dobro jutro i vama", odvrati Tejlor. On i Noland zaustavili su svoje konje nekoliko jardi ispred propovednika.

I Sem je pokušao da zaustavi Bigzbija, ali Bigzbi nije obraćao pažnju na uzde i nastavio je napred, nastojeći da se provuče između konja koji su zaprečavali put. Propovednici su približili svoje konje, primoravajući Bigzbija da stane, a alat je zavrteo glavom i ispustio nervozno vuf.

"Izvinjavam se, gospodo", reče Sem. "Moj konj nekada zaboravlja ko je od nas stvoren po Božjem liku."

Stariji propovednik se namrštio. "Više discipline ne bi naškodilo", reče on, a zatim pogleda pored Sema prema Tejloru. "Idete li u Lorens?"

"Tako je", reče Tejlor. Glas mu je poprimio grobni ton koji je Sem prepoznao kao nevolju na putu. Osvrnuo se i video da se Tejlorova desna ruka vrti blizu drške pištolja.

"Vidim da imate obojenog saputnika", reče mlađi propovednik. "Da li je on vaš sluga?""Ne", reče Sem, pre nego što je Tejlor mogao da odgovori. "Moj prijatelj i ja džejhokovali smo ga iz

Arakanzasa pre tri godine i od tada pokušavamo da mu pomognemo da pronađe svoju porodicu. Ima li neko obojen u Lorensu po imenu Smit?"

Stariji propovednik klimnu. "Ima ih, verujem." Cimnuo je uzde i njegov konj se pomerio u stranu. "Voleo bih da vam pomognem u vašoj potrazi, gospodo, ali moj sin i ja smo na putu za Boldvin da pomognemo prilikom par zakasnelih krštenja. Nekada se starije dete opire uranjanju i mora da se drži."

"To sam i sam primetio", reče Sem dok je stariji propovednik projahivao pored njega.Mlađi propovednik klimnu Semu i vrhovima prstiju potapša bibliju. "Ako gospoda ostaju u gradu

preko sabata, pozvao bih vas da prisustvujete bogosluženju u Prvoj lorenskoj metodističkoj crkvi."Tejlor je prišao Semu. "Propovedniče, sumnjam da ćemo se toliko dugo zadržati u gradu", reče on.

"Ali sigurno ćemo posetiti vašu crkvu kad sledeći put budemo prošli.""Drago mi je što to čujem", reče mlađi propovednik. "Bog vas blagoslovio, gospodo." Podbo je konja

petama i uputio se za ocem.Tejlor je pogledao preko ramena ljude koji su se udaljavali. "Neće ti biti tako drago kad se to

dogodi", promrmlja on.Noland dojaha. "Džejhokovan iz Arakanzasa", reče on. "Ta vam je dobra." Mamuznuo je konja koji

je prešao u kas. Tejlorov konj učinio je slično. Bigzbi se, ovoga puta, ravnao prema njima i požurio da ih stigne.

77

Page 78: SF Antologija 94

"Žao mi je ako moja laž nije naišla na tvoje odobravanje", reče Sem kad se Bigzbi približio Nolandovom konju.

"Rekao sam da vam je ta bila dobra", reče Noland. "Ja govorim ono što mislim.""Seme, po tom pitanju možeš da mu veruješ", reče Tejlor. "Džon je najpošteniji crnja koga sam

upoznao."Sem pogleda Nolanda. "E, pa, onda, kaži ti meni", reče on, "odakle si zaista džejhokovan?""Rođen sam kao slobodan čovek u Ohaju", reče Noland. "Kao i pukovnik Kvantril."Noland se prvi put okrenuo i pogledao Sema. Oči i lice bili su mu kao crni kamen."On me plaća", reče Noland.Sem na to nije imao odgovora. Ali Noland ga je i dalje gledao."Ali zašto vi jašete s pukovnikom?" upita Noland."Mogao bi i Fleču da postaviš isto pitanje", reče Sem."Ja znam sve o gospodinu Tejloru", reče Noland. "Kuća mu je spaljenja, imanje pokradeno. Ali ne

znam zbog kakvog ste sranja vi ovde."Tejlor prekorno pogleda Nolanda. "Ne budi drzak.""U redu je, Fleče", reče Sem. Pošteno je. Postavio je Nolandu drsko pitanje, pa je, za uzvrat, i

Noland njemu postavio isto takvo. "Ja sam bio peljar na parobrodima na Misisipiju, gospodine Noland. Pre toga sam bio štamparski šegrt, ali sam želeo da budem na reci, tako da sam to i učinio. Napravio je grimasu. "Dve godine sam šegrtovao pre nego što sam dobio dozvolu i samo sam dve godine radio pre nego što je izbio rat. Tada sam morao da napustim reku da ne bih morao da budem peljar na brodu Unije. I tako, evo me ovde."

"Kako to da ste s ove strane Misurija, a ne s one?" upita Noland."Krenuo sam s bratom u područje Nevade", reče Sem, sad već besan što ga podbadaju, "ali crvene

noge su ga ubile severozapadno od Atčisona. Posle sam se vratio kući, ali na kraju sam shvatio da tamo nisam ni od kakve koristi. Zato sam došao ovamo i upadao u jednu za drugom grupu nesposobnjakovića, sve dok se nisam pridružio pukovniku." Streljao je pogledom Nolanda. "I tako, evo me ovde."

"I tako, evo vas ovde", reče Noland."Dosta je, Džone", reče Tejlor. Pogledao je Sema. "Nisam znao da si bio štampar, Seme, ali drago mi

je što to čujem. To će nam olakšati jedan od zadataka. Policijski odred maršala Donaldsona još je '56. rasturio štampariju lorenškog Vesnika slobode i bacio štamparska slova u reku Kanzas, ali lorenški Žurnal iznikao je kao korov i zauzeo njegovo mesto. Tako da, kad poharamo Lorens, Žurnal treba da bude uništen. Ali potrebno nam je da saznamo koliko je ured naoružan, tako da predlažem da odeš tamo i zatražiš posao. Moći ćeš da osmotriš stvari, a da se ne zapitaju zašto to radiš. Kad to završiš, možeš da mi pomogneš da izbrojimo plave košulje, crvene noge i lorenšku gradsku gardu, ako uspemo da saznamo ko su oni."

"Šta ako Žurnal bude želeo da me zaposli?"Tejlor se iskezio. "Reci im da se vraćaš za nedelju-dve." Pogledao je Nolanda. "Džone, ti se ubaci

među lokalne crnje i vidi da li neko od njih poseduje pušku. Možeš i da ih pitaš o Džimu Lejnu, pošto ga oni toliko vole. Saznaj gde je ta njegova nova, lepa kuća i koliko često je u njoj."

Noland je zurio pravo ispred sebe, ali je klimnuo.Sada su išli uz osnovu visokog, strmog brega. Sem je pogledao uz strminu. "Jedan od momaka u Blu

Springsu kazao mi je da se brdo iznad Lorensa zove Maunt Horeb", reče on. "Mora da je nazvano po mestu gde je Mojsije video gorući grm."

Tejlor se zasmejuljio. "Da je Mojsije još tu, uskoro bi video još paljevine, i to bliže nego što bi mu se dopalo." Pokazao je prema jugoistoku, na još jedno brdo, udaljeno par milja. "To bi mu bilo bezbednije mesto za gledanje. Pukovnik kaže da će nam to biti poslednje zaustavljanje pre upada, da bismo videli kakva je situacija pre nego što postane prekasno za povratak." Podbo je konja, koji je odgalopirao napred. "'Ajde, momci! Stigli smo u Lorens!"

Noland je takođe podbo konja i on i Tejlor nestadoše iza krivine brda."Sad kad razmislim o tome", doviknu Sem za njima, "rekao je Maunt Oread, a ne Horeb. Mojsije s

tim nema nikakve veze."Potakao je Bigzbija, ali konj ga je samo pogledao i slabašno zarzao. Bio je to najtužniji zvuk koji je

Sem ikada čuo."Boli li te stomak?" upita on.

78

Page 79: SF Antologija 94

Bigzbi je ponovo pogledao napred i nastavio da se vuče kao da predvodi pogrebnu povorku. Sem ga je ponovo potakao, a onda odustao. Tuga u Bigzbijevom rzanju zarazila ga je i on se osetio ugrožen od toplote, njegovih saputnika i samog svog bivstvovanja na ovoj planeti.

Sledili su put oko brda, a onda se Lorens rasprostro pred Semom kao grad od igračaka koje je složilo neko divovsko dete. Njegovi redovi radnji i kuća bili su suviše skladni i savršeni da bi bili stvarni. Mala volovksa kola kotrljala su se tamo-amo između njih, a deca su zvrjala naokolo kao užurbani mravi. Tejlor i Noland već su bili među njima.

Sem je sklopio oči, ali onda ih je odmah otvorio, plačući pre nego što je mogao da se zaustavi.Upravo je video zgrade, kola i decu kako nestaju u plamenu.Stresao se. Evo njegovih noćnih mora čak i kada je sasvim budan. Predugo je jahao, Sunce je bilo

suviše vrelo. Bilo je vreme za odmor.Ali možda ne i za san.

U petak rano ujutro, Sem se probudio u znojem natopljenim čaršavima. Oslobodio ih se, a zatim seo leđima naslonjen na zid. Upravo je proveo svoju drugu noć u Lorensu i drugu noć u pravom krevetu u poslednjih skoro tri meseca. San ga je pohodio obe noći, gori nego ikad. Ne bi bio ništa manje odmoran ni da je od zalaska Sunca trčao uz i niz Maunt Oread.

San je uvek počinjao na isti način: on i ostali marionski rendžeri, sveukupno petnaest ljudi, spavaju u spremištu za kukuruz u Kemp Ralsu, četrnaest milja južno od Hanibala. Morali su da najure pacove, ali to su ionako činili svake noći. A onda, jedan glasnik, crnac, dolazi i kaže im da je neprijatelj blizu. Oni se izruguju; to su već čuli.

Ali sve su napetiji i nemirniji; ne mogu da zaspe. Zvuk njihovog disanja je nepostojan. Semovo srce počinje da kuca sve brže.

Tada čuju kako se konj približava. Sem i ostali rendžeri prilaze do pročelja spremišta i vire kroz pukotine između trupaca. U mutnoj mesečini, vide senku čoveka na konju koji ulazi u logor. Sem je siguran da iza te senke vidi još ljudi i konja. Kemp Rals je napadnut.

Sem uzima pušku i gura mušicu između trupaca. U lobanji mu zuji, grudi su mu se stisle. Ruke mu drhte. Neprijatelj je stigao i ubiće ga. Neprijatelj je stigao i..."

Neko viče: "Pucaj!"I Sem povlači obarač. Buka je velika i blesak snažan kao da je stotinu pušaka jednovremeno opalilo.Neprijatelj je pao iz sedla i leži na zemlji. Onda sveopšta tama, i tišina. Nema ničega osim mirisa

vlažne zemlje.Nema više jahača. Čovek koji je pao bio je sam.Sem i ostali izlaze napolje do neprijatelja. Sem okreće čoveka na leđa i mesečina otkriva da ovaj ne

nosi uniformu, a da mu je bela košulja natoljenja krvlju. On nije neprijatelj. On čak nije ni naoružan. A njegovo lice...

Nekada je Henrijevo, a nekada Orionovo.Ali sada, ovog petka ujutro u Lorensu, bilo je nečije drugo. Bilo je to lice koje Sem nije prepoznao.

Bilo je to lice nevinog stranca, koga je Sem Klemens bez razloga ubio... bez razloga, osim što je Sem bio u ratu, a taj čovek mu se našao na putu.

Fleč Tejlor, na drugom krevetu u toj sobi, mrmljao je u snu. Sem je još mogao da oseti viski. Jedna od Tejlorovih prvih špijunskih dužnosti u sredu popodne bila je da pronađe bordel i od tada se dobro zabavljao. Brojao je on i plave košulje, ali se ispostavilo da nema mnogo plavih košulja da se broji.

Sem je u sredu posetio bordel s Tejlorom, ali devojke mu se nisu svidele. Tako da je od tada provodio najveći deo vremena pokušavajući da obavi svoj zadatak. Prijavio se za posao u lorenškom Žurnalu, kao što je i bilo planirano; bio je odbijen, kako se i nadao - ali je saznao da je Žurnal posao koji obavljaju dva čoveka i jedan dečak, i da čak ni ne sanjaju da mogu da budu napadnuti. Karabin je visio na klinovima na zidu štamparije, ali nije bio napunjen da dečak ne bi pucao na zečeve kroz stražnja vrata. Štamparska slova Žurnala bez puno problema pridružiće se slovima Vesnika slobode na dnu reke Kanzas.

Na osnovu purpurno-sive boje delića istočnog neba koji se video kroz prozor hotelske sobe, Sem je pretpostavio da je negde oko pet ujutro. Iskobeljao se iz kreveta i prišao prozoru da pogleda dole na široku, blatnjavu prugu gradske glavne prometnice, ulice Masačusets. Lorens je bio tih. Zgrade su bile zatvorene i nikoga nije bilo napolju. Čak su i crvene noge i Gradska garda spavali do šest ili šest i trideset. Ako bi

79

Page 80: SF Antologija 94

pukovnik Kvantril tačno vremenski isplanirao pohod, on i njegovi gerilci mogli bi da ujašu u Lorens dok stanovništvo još spava.

Ni garnizon Unije ne bi trebalo da predstavlja neki naročit problem, pomisli Sem dok je gledao na sever prema reci. Ono malo vojske stacionirane u Lorensu premestilo je svoj glavni logor na severnu obalu Kanzasa i u grad bi mogli jedino da se vrate skelom, po par njih jednovremeno. Dva mala logora Federalnih regruta - jedan za belce, drugi za crnce - bili su smešteni južno od reke, u gradu; ali ti regruti bili su zeleni i jadno naoružani. Jahači bi mogli da ne obraćaju pažnju na njih ili da ih umlate kao bubice ako bi ovi bili dovoljno blesavi da pruže otpor.

Sem se sklonio od prozora, izvukao noćnu posudu ispod kreveta i ispišao se.Onda je upalio uljanu svetiljki, nasuo vodu iz bokala u lavor i satao pored ogledala koje je visilo

pored prozora. Uzeo je brijač i sastrugao strnjiku s vrata, brade, obrza i zalizaka, ali je ostavio guste riđo-smeđe brkove. Sviđali su mu se brkovi jer je s njima izgledao opasniji nego što je zaista bio. Prašina koja mu se uvulačila u pore takođe ga je činila opasijim, ali toga sada nije bilo. U sredu uveče se okupao i razmišljao je da se i danas okupa. Lorens je možda leglo abolicionističkih ubica, ali bar je leglo abolicionističkih ubica koje može da pruži par pogodnosti civilizacije.

Kada je završio brijanje, očešljao se i obukao, a zatim ugasio svetiljku i izišao iz sobe. Tejlor je i dalje hrkao. Viski čini čuda kad treba da pomogne čoveku da se naspava.

Sem je sišao i izišao na ulicu, otvarajući i zatvarajući vrata Vitni Hausa što je tiše mogao da ne uznemiri porodicu Stoun, koja je bila vlasnik kuće. Tejlor je rekao Semu da je pukovnik Kvantril boravio u Vitniju kada je živeo u Lorensu pod imenom Čarli Hart i da je gospodin Stoun postao 'Hartov' prijatelj i da zato paze kako s njim postupaju tokom napada. Tako je Sem pazio da ne učini nešto što bi se moglo podvesti pod loše postupanje. Želeo je da pukovnik dobro misli o njemu.

Drveni trotoar krckao je pod Semovim čizmama dok je hodao prema reci. Bio je to zvuk koji u sredu i četvrtak nije primetio, kada je delio trotoar sa desetinama stanovnika Lorensa. Onda su preovlađivali zvuci razgovora i smeha, pomešani s povremnim njištanjem konja. Ali ovako rano ujutro, Sem je imao celu ulicu Masačusets za sebe, osim što su dva psa projurila pored njega s mesarskim kostima u ustima. Sem je izvadio cigaru iz džepa na kaputu, upalio je šibicom i uvukao puna pluća slatkastog dima.

Morao je da prizna da je Lorens lep grad. Zgrade su većinom bile čvrste i čiste, a grad je bio velik i napredan, ako se uzme u obzir da je postojao manje od deset godina. Gotovo tri hiljade duša nazivale su Lorens domom, a sve te duše, Sem je bio siguran, nisu bile loše. Možda će pohod uspeti da uništi one koje jesu, a grad će se, kao ishod toga, popraviti.

Sem je zastao ispred hotela Eldridž Haus. Prvobitni Eldridž Haus, prava tvrđava abolicionističkog žara i propagande slobodne države, uništen je od strane maršala Donaldsona 1856, ali je iznova sagrađen kao čak još strašnija tvrđava u službi istih stvari. Bila je to građevina od cigli visoka četiri sprata, sa gvozdenim rešetkama na prozorima u prizemlju. Kvantril bi mogao da poželi da drugi put razori Eldridž Haus, pogotovu što će lorenška Gradska garda najverovatnije tu usredsrediti svoju odbranu, ali Sem će ga savetovati da to ne čini. Tek petnaest ili dvadeseet ljudi, naoružani šarps karabinima i zabarikadirani u Eldridž Hausu, moglo bi da ubije stotinu gerilaca dole na ulici.

"Zdravo!" glasno zakrešta neko s druge strane ulice. "Dobro jutro, mister gospodine!"Sem pogleda preko puta i ugleda dečka starog deset-jedanaest godine, kose boje peska, kako mu

maše. Trebalo mu je jedan tren da prepozna u njemu dečaka koji je bio štamparski šegrt u lorenškom Žurnalu.

Sem je izvadio cigaru iz usta. "Dobro jutro tebi", reče on, ne odveć glasno.Dečak je pokazao prema Eldridž Hausu. "Jeste li tamo odseli, mister gospodine?" doviknu on. "Mora

da ste bogati!"Sem odmahnu glavom. "Ništa od toga. Ali ako nastaviš da pištiš kao zarđala zviždaljka na

parobrodu, mislim da ćeš imati posla sa nekim od sadašnjih stanovnika Eldridž Hausa." Nastavio je ulicom.Dečak je dotrčao i pridružio se Semu na pločniku. Sem mu se namrštio i dunuo mu dim u lice, ali

dečak ga je samo udahnuo i počeo da toroče."Lepo je ujutro pre nego što Sunce iziđe, zar ne?" reče dečak. "Nekada se probudim još dok je mrak i

odjašem na tatinoj muli do brda južno od grada, pa mogu da gledam dole preko Lorensa kad Sunce izlazi. Tad se osećam kao kralj sveta. Znate li šta mislim, mister gospodine?"

"Siguran sam da ne znam", reče Sem.

80

Page 81: SF Antologija 94

Dečak kao da nije primećivao da je Sem nešto rekao. "Recite, ako niste u Eldridžu, gde ste, mister gospodine?" Kladim se da ste u Džonson Hausu, smem da se kladim. Ali možda i niste, jer se crvene noge okupljaju u Džonsonu, a one ne vole strance. Zato se kladim da ste u Vitniju, zar ne, mister gospodine?"

"Da", reče Sem. "Džonson mi se ne sviđa baš najviše.""Crvenim nogama kao da se sviđa."Sem klimnu. "To ću da zapamtim." I zaista je. Kad bi crvene noge bile kažnjene za svoje zločine, on

bi mogao da spava malo bolje. A ako bi ona crvena noga koja je ubila Oriona bila pronađena i obešena, spavao bi bolje od Adama pre izgona iz raja.

"Te crvene noge, baš se zabavljaju", reče dečak. "I ja bih mogao da postanem crvena noga, kad dovoljno odrastem."

"Ja ti to ne bih preporučio", reče Sem, žvaćući cigaru. "U tom zanimanju nema budućnosti."Dečak je šutnuo kamen s pločnika. "Možda i nema", reče on. "Oni kažu da će za godinu dana

potamaniti secese, tako da neće imati za šta da se bore, je l' tako, mister gospodine?""Prestani da me zoveš 'mister gospodine'", reče Sem. "Ako uopšte moraš da mi se obraćaš, zovi me

gospodine Klemens." Nije smatrao da je opasno da koristi svoje pravo ime. Samozadovoljni građani Lorensa očigledno ne očekuju gerilce usred grada, a ne bi ni znali da je on jedan od njih čak i kad bi ih očekivali.

"Žao mi je, gospodine Klemens", reče dečak. "Slušao sam kad ste juče razgovarali s gospodinom Traskom u Žurnalu, ali nisam čuo vaše ime. Da li biste želeli da saznate moje?"

"Ne", reče Sem.Stigli su do severnog kraja ulice Masačusets i sada su išli niz izbrazdanu strminu ka mestu gde je

dolazila skela. Ispred njih, reka Kanzas bila je mutnosmeđa i manje od sto jardi široka; teško uopšte reka, po Semovom mišljenju. Ali biće to dovoljno da zaštiti Kvantrilove napadače od vojnika s druge obale, ako se osigura da vojnici ne shvate da napadači dolaze sve dok ne bude prekasno. Da bi se uverio u to, Sem je želeo da sazna koliko su plave košulje aktivni ili neaktivni u ovo doba zore. Ako su dremljivi kao građani Lorensa, moći će da izvesti da ima malo izgleda da će bilo koji od njih na vreme preći skelom da spreči napad. U svakom slučaju, u logoru nije bilo mnogo vojnika. Tejlor je izbrojao samo sto dvanaest, a neki od njih nisu uopšte bili vojnici, već carinici.

"Kako to da ste krenuli dole na reku, gospodine Klemens?" upita dečak. "Idete li na pecanje?"Sem je zastao i prostreljao dečaka pogledom, vadeći cigaru iz usta sporim, proračunatim pokretom.

"Vidiš li štap za pecanje u mojoj ruci, dečko?" upitao od, odbijajući plavičast oblak.Dečak je zurio gore u cigaru, na čijem je vrhu podrhtavalo dva palca pepela."Ne, gospodine", reče dečak. "Vidim cigaru.""Onda je razumno pretpostaviti", reče Sem, "da sam došao na reku ne da pecam, već da pušim."

Potapkao je cigaru i pepeo pade na dečakovu glavu."Dečak zacvile i odskoči, treskajući kosu.Sem je vratio cigaru među zube i nastavio niz strminu."To nije bilo lepo!" doviknu dečak za njim."Ja nisam dobar čovek", reče Sem. Nije se osvrnuo, tako da nije znao da li ga je dečak čuo. Ali stigao

je do obale sam.Slabašna izmaglica lebdela je nad vodom i počela da se rasipa čim je Sunce stalo da se diže. Sunčeva

svetlost bojila je šatore na drugoj obali u ružičaste prelive. Logor nije bio samrtno miran, ali nije bilo ni mnogo živosti u njemu. Isprva, Sem je video samo dve vatre, i ne više od petoro ili šestoro ljudi koji su bili na nogama i vrzmali se naokolo. Dok je posmatrao, još je ljudi izlazilo iz šatora, ali nedostajalo je vojničke discipline. Očigledno, ove plave košulje mogle su da ustaju kad žele. To će biti dobra vest za pukovnika.

Sem je bacio čik cigare i reku i slušao kako šišti. Sunce je sad već bilo više i vojnici su sve češće počeli da izlaze iz šatora. Potaknut starom navikom, Sem poseže za džepnim satom. Ali još nije bio zamenio onaj koji su mu crvene noge ukrale pre dve godine.

Čuo je iza sebe zvuk drljanja i pogledao preko ramena. Dečak iz Žurnala opet je bio blizu i vrteo vrh cipele po zemlji.

"Kaži, dečko", reče Sem, "imaš li sat?"Dečak je pogledao Sema sa sračunatim zadovoljstvom. "Naravno da imam sat. Gospodin Trask dao

mi je svoj stari. Moram da stignem u novine na vreme, zar ne?""Pa, reci mi onda koliko je sati", reče Sem."Zašto bih rekao bilo šta nekome ko mi je bacio funtu užarenog duvana na glavu?"

81

Page 82: SF Antologija 94

Sem se široko osmehnuo. Dečak je počinjao da ga podseća na dečake s kojima je odrastao u Hanibalu. "Možda ću da dam cigaru onome ko mi kaže koliko je sati."

Dečakov izraz lica se promenio. "Stvarno?""Rekao sam - možda."Dečak je posegao u džep i izvadio pohabani hronometar. Zablenuo se u njega i rekao: "Ovde je šest

sati, ali kasni trideset pet minuta na dan, a nisam ga nameštao od juče u podne. Tako da je možda pola sata više."

Sem izvadi cigaru iz kaputa i dade je dečaku. "Puno hvala, dečko."Dečak je uzeo cigaru slobodnom rukom, a zatim vratio sat u džep i ponovo zadovoljno pogledao

Sema. "Prestanite da me zovete 'dečko'. Ako uopšte morate da mi se obraćate, zovite me Henri." Dečak je nabio cigaru u usta, okrenuo se i krupnim koracima pošao uz strminu ka ulici Masačusets.

Sem se ponovo okrenuo prema reci. Magle više nije bilo, a većina vojnika izišla je iz šatora. Da bi bili sigurniji, odlučio je Sem, napad ne sme da počne posle pet i trideset, a grupa gerilaca moraće da dođe na reku da usmeri puške na skelu, za svaki slučaj. Smatrao je da neće imati puno muka da ubedi pukovnika Kvantrila da shvati mudrost ove taktike.

Krenuo je nazad do ulice i odšetao do štale da proveri Bigzbija. Bigzbi je bio zle volje i pokušao da ga ugrize, tako da je Sem znao da je konju dobro.

Te večeri, Sem je u svojoj i Tejlorovoj sobi zapisivao šta je do tada saznao, kada je čuo spolja glas dečaka iz Žurnala. Prišao je otvorenom prozoru, pogledao dole i video dečaka koji je jahao mulu ovenčanu svežnjevima novina. Dečak je izbacio jedan svežanj ispred Vitnijevih vrata, a zatim podigao pogled i video Sema na prozoru.

Prstom je zapretio Semu. "Taj sigar bio je pokvaren, gospodine Klemens!" viknu on. "Celo popodne sam bio bolestan, ali gospodin Trask me je terao da radim."

"Dobro je", reče Sem. "To pomaže izgradnji ličnosti."Dečak još jednom svadljivo pogleda Sema, a zatim pobode mulu i nastavi niz ulicu.Dok je dečak odlazio, četiri čoveka u plavim košuljama i crvenim kožnim pantalonama projahali

pored njega u suprotnom smeru. Svi su nosili pištolje u futrolama na boku, a jednom je puška bila prebačena preko ramena. Bili su neobrijani i ružni, i smejali su se i urlali dok su jahali ulicom Masačusets. Bez sumnje će preći reku i večeras nekome severno od grada stvoriti probleme. Sem nije prepoznao nikoga, ali to nije ni bilo važno. Bili su kanzaške crvene noge i čak smrtonosniji od Dženisonovih džejhokera; a ako oni sami nisu bili ti koji su ubili Oriona, bili su povezani s ljudima koji su to učinili.

"Radujte se, momci", promrmlja Sem pošto su projahali. "Radujte se dok još možete."Odmakao se od prozora i video da se Tejlor probudio. Tejlor je po podne bio da se nađe s Nolandom,

ali posle se vratio u krevet."Kakva je to buka?" upita Tejlor."Novine", reče Sem. "Doneću ih."Tejlor frknu. "Zašto? Ionako su to samo abolicionističke laži."Ali kada se Sem vratio s primerkom Žurnala i počeo da ga čita, otkrio je novost. Užasnu, mučnu

novost."Kurvini sinovi", prošapta on."Šta je?" upita Tejlor. Bio je kod ogledala, brijao se i pripremao za još jednu noć u lorenškoj

nečasnijoj četvrti.Juče se srušila jedna zgrada u Kanzas Sitiju", reče Sem."Pa, dobro."Sem odmahnu glavom. "Ne, Fleče. To je bila zgrada na aveniji Grand u kojoj su plave košulje držali

žene za koje su sumnjali da pomažu gerilcima. Novine kažu da su četiri žene stradale, a da ih je nekoliko povređeno."

Tejlor je prestao da se brije. "Tamo su držali sestre Krvavog Bila Andersona", reče on. "Kol Janger i Džoni Makorki takođe su tamo imali rodbinu. Da li pišu imena?"

"Ne. Ali, naravno, nagovešteno je da bi rušenje moglo biti izazvano eksplozivom postavljenim 'u katastrofalnom pokušaju da se dame uklone iz Federalnog okrilja '."

Tejlorova gornja usna se posuvratila. "Kao da bi Južnjaci ugrozili svoje žene!" Mahnuo je brijačem u pravcu novina. "Nego, da ti kažem nešto. Bojao sam se da bi pukovnik mogao da ima problema da navede

82

Page 83: SF Antologija 94

neke od momaka na ovaj napad, naročito otkako je Noland otkrio da je Džim Lejn izvan grada. Ali ova vest će ih razbesneti kao malo šta. A ako je povređena sestra Bila Andersona, možeš da se kladiš da će on i njegovi momci napraviti pravi rusvaj. Bog nek' je u pomoći svakom Unijašu koji im se nađe na putu. Umočio je brijač u lavor i okrenuo se nazad prema ogledalu. Oči su mu bile jarke. "Ili meni, kad smo već kod toga."

Kada je Tejlor završio brijanje, pitao je Sema da li bi izišao u provod. Sem je odbio i Tejlor je otišao bez njega.

Onda je Sem pročitao ostatak novina, koje su uglavnom bile besmislene. Ali divio se slogu. Bilo je malo grešaka, a većina linija bila je na jednakom rastojanju i prava. Pitao se koliko ih je dečak složio.

Ostavio je novine na stranu i pisao dnevnik dok večernje svetlo nije izbledelo. Onda se skinuo i legao u krevet, ali je ležao budan toliko dugo da zamalo nije odlučio da se ipak pridruži Tejloru. Međutim, ta pomisao nije ga dovoljno privlačila. Posao uhode nije bio fizički težak, ali ga je psihički iscrpljivao.

Kada je konačno zaspao, sanjao je da je ponovo Orionov štamparski šegrt. Ovoga puta, međutim, njihove novine nisu bile hanibalški Žurnala, već lorenški Žurnal.

Slagao je priču o požaru u kome je stradalo više od sto pedeset ljudi, kada je jedan čovek uleteo u slovoslagačnicu. Čovek je imao šiljate uši, masnjikavu kosu i usko lice, bez brade. Debele usne bile su mu razmaknute i otrkivale su nepravilne, obojene zube. Sem ga nikada ranije nije video.

Čovek s šiljatim ušima izvadio je revolver iz opasača i uperio ga u Oriona."Henri!" viknu Orion. "Beži!"Sem, čije su mastilom umrljanje šake beskorisno visile pored bokova, reče: "Ali ja sam Sem."Čovek s šiljatim ušima upucao je Oriona, koji se zgužvao kao uvela lozica.Onda je stranac uperio revolver u Sema. Sem je pokušao da se okrene i pobegne, ali stopala su mu se

ukopala u gusto blato.Revolver je opalio uz zvuk kao kad bi top opalio u crkvi, a čovek s šiljatim ušima se nasmejao.Posle toga Sem pluta negde blizu tavanice i gleda dole na dva tela koja iskrvaruju. Orionovo lice

postalo je ono Džosaje Traska, jednog od izdavača lorenškog Žurnala. A Semovo lice postalo je lice onog dečaka, Henrija, kome je dao cigaru. Cigara je još u Henrijevim ustima.

Sem se probudio stisnut uza zid. Obliven znojem.Pala je noć i Lorens je tih. Tejlor se još nije vratio u sobu. Sem se odmakao od zida i seo na ivicu

kreveta, drhteći."Henri", prošapta on. "Proklet bio."

U podne, u sredu, 19. avgusta, Sem i Tejlor sedeli su na trupcu u južnom delu okruga Džekson, blizu sela Loun Džek, među svojim gerilcima. Oni i Noland vratili su se u logor Blu Springs dva dana ranije, a pukovnik Kvantril sa zadovoljstvom primio je njihov izveštaj. Onda, u utorak ujutro, Kvantril je naredio svojim gerilcima pokret, a da im nije rekao cilj. Da bi zavarali bilo kakvu Federalnu izvidnicu ili predstražu koja bi ih mogla opaziti, pukovnik je poveo gerilce nekoliko milja na istog, a onda skrenuo na jugozapad. Uz put, grupi su se pridružili Bil Anderson sa četrdeset ljudi i Endi Blant sa više od stotinu, gotovo udvostručavajući veličinu Kvantrilovih snaga.

Svi ljudi znali su da je nešto veliko na putu. A sad, konačno, pukovnik će im reći šta. Sem je mislio da je došlo vreme za to.

Kvantril, praćen Džordžom Todom i Bilom Andersonom sa bokova, zastao je ispred gerilaca na svojoj jednookoj kobili, Crnoj Besi, i vrištavo podviknuo. Preko tri stotine ljudi odgovorilo je i jeza pođe uz Semovu kičmu. Taj zvuk bio je i najveličanstvenija i najstrašnija stvar koju je ikada čuo. Da je on neprijatelj i da čuje taj zvuk, bio bi na pola puta do Kolorada pre nego što se oglasi jeka sa najbližeg brda. Pukovnik je zadovoljno klimnuo. Nosio je šešir sa mekim obodom na čijoj je jednoj strani bila prikačena srebrna zvezda, obešenu sivu gerilsku košulju sa plavim i srebrnim vezom i sive pantalone utaknute u konjičke čizme. Sa opasača štrčala su četiri kolta, a još dva bila su u futrolama sa svake strane sedla.

"Pa, momci", viknu Kvantril, "nadam se da još niste umorni od jahanja!"Odgovorio mu je glasan, isprekidan hor: "Do đavola, nismo!"Kvantril se nasmejao. "Dobro je", dreknu on, "jer kad padne noć, krećemo za područje Kanzas da

vidimo da li možemo da izvadimo njegov najtruliji zub: Lorens!"

83

Page 84: SF Antologija 94

Trenutak tišine pratio je objavu, a u tom času Sem se pitao da li su ljudi zaključili da je pukovnik skrenuo s uma. Ali onda su gerilci prasnuli u još jedan vrištavi pozdrav, a bar sto njih ustalo je i pucalo pištoljima u vazduh.

Tejlor potapša Sema po ramenu. "Jesu li ovo najbolje proklete momčine u Misuriju, il' nisu?" dreknu on.

"Sigurno su najglasnije", reče Sem.Kvantril podiže ruku i pozdravi utihnuše."Čuvajte municiju", viknu pukovnik. "Teškom mukom ste je napravili ili ukrali, pa je ne traćite

pucajući u Boga. Ima mnogo boljih meta tamo gde idemo!"Na to se podiže još jedan pozdrav, ali tada se Kvantrilovo lice promeni od ushićenja do hladne,

smrtonosne namere. Gerilci su se ućutali."Momci", reče Kvantril, više ne vičući, "ispred nas je više opasnosti nego ikada pre. Federalci mogu

biti i pred nama i iza nas, dolaziti i odlaziti. Mi smo poslali neke ljude da uhode Lorens i oni kažu da grad vapi da bude zauzet - međutim, na putu se mogu isprečiti predstraže. Možda će se plave košulje generala Juinga spustiti na nas iz Kanzas Sitija, a možda i neki iz Levenvorta. Sumnjam da ćemo se svi živi vratiti u Misuri." Uspravio se u sedlu, a Semu se učinilo da njegov metalni pogled pada na svakog pojedinog gerilca. "Pa, ako ima neko ko ne želi da sa nama ostalima krene na Područje, sad je prilika da pođe kući. Kad večeras krenemo odavde, više nema povratka. Ni za koga."

Pored Kvantrila, Bil Anderson izvadio je pištolj. Andersonova kosa bila je još nemirnija nego kad ga je Sem nedelju dana ranije video u Kvantrilovom šatoru, a oči su mu bile tako vatrene da nisu delovale ljudski. "Svako ko se bude okrenuo kada pođemo", povika Anderson, "poželiće da je dopao Jenkijima u šake pre nego što ja svršim s njim!"

Tejlor se primakao Semu i prošaptao: "Mislim da je Krvavi Bil čuo za zgradu u Kanzas Sitiju."I Sem je tako mislio. Na licu Bila Andersona video je tako čistu mržnju da ako Anderson ikada

ostane bez neprijatelja prema kojima će usmeriti svoj bes, neminovno će morati da ih još pronađe."Ali iako ćemo prolaziti kroz nedaće", nastavio je Kvantril, "ishod će biti vredan toga. Lorens je

osinje gnezdo abolicionizma u Kanzasu, a tamo se nalazi i najveći deo imanja otetog iz Misurija, sreman i željan da ga Misurani povrate. Čak i da Džim Lejn nije kod kuće, njegov dom i ono što je opljačkao jeste. Više pravde možemo da donesemo u Lorens nego bilo gde pet stotina milja unaokolo! Pa onda, ko ide sa mnom?"

Vrištavi pozdravi začuli su se četvrti put i svi oni koji već nisu stajali podigli su se na noge. Uprkos Kvantrilovom upozorenju da se čuva municija, ispaljeno je još hitaca u vazduh.

Kvantril i njegovi kapetani okrenuli su konje i odjahali u svoj šator, a Sem je ostavio Tejlora i otišao do drveta gde je privezao Bigzbija. Tamo, pošto je izbegao Bigzbijeve pokušaje da ga ugrize, otvorio je jednu od bisaga, izvadio revolver i vratio kapice.

Kada je ponovo podigao pogled, video je Džona Nolanda naslonjenog na drvo, kako ga gleda s nehajnim prezirom.

"Ma nećete valja nekog da upucate, gospodine Klemense?" upita Noland."Daću sve od sebe ako postane neophodno", odvrati Sem.Noland podrugljivo roknu. "'Ako postane neophodno'" ponovio je. "Zašto mislite da idemo, tamo 'de

idemo?""Mislim da je to očigledno", reče Sem. "Da vratimo ono što pripada Misuriju i da kaznimo

džejhokere i crvene noge koji su to ukrali.""A prepoznaćete džejhokera kad ga spazite, je l' tako?" upita Noland."Prepoznaću crvenu nogu čim je spazim, to da ti kažem."Noland se odgurnuo od drveta. "Kladim se da 'oćete, ako spavaju u pantalonama." Prošvrljao je

pored Sema i dodirnuo obod šešira. "Ura za vas, gospodine Klemense. Ura za sve nas.""Ne zvučiš kao da sav goriš od uzbuđenja, Nolande", reče Sem.Noland se osvrnu s oštrim osmehom na licu. "Ako 'oćete da me vidite uzbuđenog, gospodine

Klemense, gledajte me kad budem stavljao u džep novac tih boraca za oslobođenje robova. Tad me gledajte." Ponovo je dodirnuo šešir i udaljio se.

Sem ga je posmatrao kako odlazi. Kako, pitao se, mogu dva tako različita čoveka kao što su Bil Anderson i Džon Noland da jašu u istoj gerilskoj grupi u istom pohodu?

Onda je spustio pogled na pištolj u ruci i prisetio se da i on jaše s obojicom.

84

Page 85: SF Antologija 94

Bigzbi ga uzrize za ruku. Sem je odskočio i opsovao, a zatim vratio revolver u bisagu i dao Bigzbiju grumen šećera. Konju će uskoro biti potrebna sva energija koju poseduje.

U sumrak, pukovnik je naredio gerilcima da uzjašu i nastave ka jugozapadu. Samo trinaest ljudi napustilo je napadače posle Kvantrilovog obelodanjivanja cilja, a samo dvojica među njima bila su članovi Kvantrilove jednice. Sem se tome divio. Više od trista ljudi pošlo je u ono što bi moglo da se ispostavi da je njihova smrt, samo zato što je jedan čovek to od njih zatražio. Istina, svako je imao svoje razloge zbog kojih je u prvom redu i postao gerilac, ali niko ne bi ni u snu sudelovao u pohodu toliko duboko u Kanzas da se Kvantril nije ponudio da ih tamo povede.

Usred noći, gerilci su naleteli na grupu od preko sto Konfederalnih regruta pod vođstvom pukovnika Džona Holta. Holt i Kvantril većali su čitav sat, dok su gerilci odmarali konje, a kada su nastavili dalje, Holt i njegovi regruti su im se priključili.

U osvit zore, u utorak, 20. avgusta, Kvantrilovi napadači napravili su logor pored reke Grand. Sada su bili samo četiri kilometra od granice i ovo će biti njihov poslednji odmor pre nego što krenu na Lorens. Kasnije tog jutra, još pedesetoro ljudi iz okruga Kes i Bejts dojahalo je u logor i ponudilo svoje usluge. Kvantril je prihvatio i, po Semovom računu, invazione snage sada su se sastojale od gotovo pet stotina ljudi, svaki na jakom konju i naoružan bar jednim pištoljem i sa onoliko municije koliko može da ponese. Nekoliko ljudi imalo je i puške, a mnogi su nosili svežnjeve baklji umočenih u smolu.

Ako ih Federalne trupe i napadnu, pomisli Sem, plave košulje će imati vraških muka da iziđu s njima na kraj. Mogli bi se takođe zbuniti ko je prijatelj, a ko neprijatelj, jer je gotovo dve stotine gerilaca imalo delove plavih uniformi Unije.

Usred poslepodneva, kapetan Tod je ujahao među dremljive ljude i konje, vičući: "Osedlajte konje, momci! Lorens neće sam da se pljačka, je l' tako il' nije?

Ljudi su odgovorili raštrkanim povicima odobravanja. Sem je ustao, smotao ćebe, a onda ga je, zajedno sa sedlom, poneo do mrtvog stabla gde su bili vezani njegov i Tejlorov konj. Bio je rasprostro ćebe na senovito mesto i pokušao da zaspi, ali uspeo je samo da malo odrema. Tejlor, koji je ležao samo nekoliko jardi dalje, zahrkao je u podne i nije prestao dok Tod nije projahao pored njega.

"Ne mogu da shvatim kako možeš da spavaš kad znaš šta nas čeka", reče Sem kad je Tejlor ustao da osedla konja.

"Nisam spavao", reče Tejlor. "Kovao sam planove.""Nema sumnje uz pomoć roja bumbara koji si progutao."Tejlor se iskezio. "Seme, sve će da bude u redu", reče on. "Znaš da nas ne očekuju. Zato čovek ne

treba da se plaši.""Ne, rekao bih da ne treba", reče Sem. "Osim ako ima mozak."Tejlor se namrštio. "Šta je to trebalo da znači?"Sem uze kolt iz bisage i nabi ga u opasač. "Ništa, Fleče. Samo mi je da stignem tamo, obavimo to i

vratimo se, to je sve.""Ti, i ja, i svi ostali", reče Tejlor.Dok su se Sem i Tejlor peli na konje, skupina od jedanaestoro ljudi projahala je pored njih,

podvriskujući i smejući se. Činilo se da su željni da budu na čelu gerilskih trupa koje će ući u Kanzas.Čovek koji ih je predvodio imao je šiljate uši, masnjikavu kosu i usko lice, bez brade.Semovo srce se sledilo. Polako, podigao je ruku i usmerio na skupinu ljudi. "Ko su ovi?" upita. Grlo

mu je bilo suvo i stisnuto."Neki od Andersonovih", reče Tejlor. "Popizdeli i bahati, šta kažeš?""Znaš li ko je onaj što ih predvodi?""Naravski", reče Tejlor. "Čak sam dva puta jahao s njim. Zove se Frenk Džejms. Jedno je sigurno:

kad je do tuče, na njega možeš da računaš." Tejlor pucnu jezikom i njegov konj pođe za skupinom Andersonovih ljudi.

Bigzbi je sledio Tejlorovog konja, dok je Sem zurio napred u čoveka iz svog sna. Čoveka koji je ušao u slovoslagačnicu Žurnala, ubio nenaoružanog čoveka i dečaka, a zatim se smejao.

U šest sati, Kvantrilovi napadači prešli su granicu i ušli u Kanzas.Ispred njih, Područje je tonulo u tamu.

Do jedanaset sati, kada su napadači prošli grad Garden, noć bez mesečine postala je crna kao Kvantrilov konj. Vododerine, potoci i ograde postali su prepreke i neki od gerilaca želeli su da upale baklje

85

Page 86: SF Antologija 94

da im pomognu da nađu put. Ali Kvantril to nije dopuštao. Još su bili dvadeset milja od Lorensa, na otvorenom, i nisu mogli da dopuste da ih spaze iz daljine. Pored toga, baklje je trebalo sačuvati da se upotrebe u samom Lorensu.

Odmah posle ponoći, Kvantril je zaustavio gerilce blizu jedne farme i prosleđeno je niz kolonu da ljudi budu tihi.

"Zašto smo stali ovde?" prošapta Sem. On i Tejlor jahali su blizu sredine kolone i Sem nije mogao da vidi šta se napred događa.

"Stišaj se", prošišta Tejlor.U sledećem trenutku iz kuće na farmi dopro je povik, a zatim i smeh nekih napadača. Visoka prilika

kapetana Bila Grega dojahala je duž kolone. "U redu je, momci, možemo dalje", rekao je. "Našli smo prijateljski raspoloženog Kanzašanina da nas vodi!" Okrenuo je konja i vratio se na čelo kolone.

"Pitam se šta je time hteo da kaže", reče Sem.Tejlor se zasmejuljio. "Šta misliš?"Gerilci su ponovo krenuli i par milja brzo napredovali, idući u cik-cak oko prepreka. Onda je

Kvantril naredio još jedno zaustavljanje. Ljudi su počeli da se domunđavaju, ali su zaćutali kada je pištolj opalio.

Bigzbi trže glavu i strugnu iz kolone. Sem je morao da se bori da vrati konja na mesto. "Koji je đavo ušao u tebe?" upita on. Bigzbi se nikada nije plašio pucnjeva. U stvari, gotovo da ih nije ni primećivao. "To je samo neko greškom opalio iz pištolja!"

U tom trenutku, ponovo projaha kapetan Greg. "Nije bila greška", reče on, zastajući pored Sema i Tejlora. "Naš prijateljski raspoložen Kanzašanin je tvrdio da ne zna s koje strane tamošnjeg brda treba da obiđemo. Tako da ga je pukovnik otpremio na njegov sopstveni brežuljak, a mi ćemo morati da sačekamo dok ne nađemo drugog prijateljski raspoloženog Kanzašanina da nas predvodi. Tamo napred ima jedna kuća, a neki od Andersonovih momaka otišli su da vide koga ima kod kuće. Neće dugo, pa ćemo da pođemo." Greg je podbo konja i nastavio niz kolonu da pronese reč.

"Pa, bravo za pukovnika", reče Tejlor. "Sad je taj Kanzašanin prijateljski raspoložen prema nama da prijateljskije nijedan Kanzašanin ne može biti."

Sem je bio zapanjen. Kada su napadači krenuli dalje, prošli su pored leša. Bigzbi se uplašio od njega i sudario s Tejlorovim konjem.

"Seme, zauzdaj tvog prokletog konja", zareža Tejlor.Mrtav čovek nosio je pantalone od grubog platna i bio je bez košulje i bos. Čak i u mraku, Sem je

video da mu je glava samo kašasta masa.To nije imalo smisla. Ovaj čovek nije bio crvena noga, a ni plava košulja. Možda čak nije ni bio

abolicionista. Bio je samo farmer. Pukovnik Kvantril ubio je farmera. Samo zato što čovek nije mogao da se snađe u mraku.

Samo zato što je bio Kanzašanin.Sem je počinjao da se pita da li su besmislene priče koje je čitao u abolicionističkim novinama -

priče o Kvantrilovim pohodima na Obri, Olat i Šonitaun - možda ipak sadržale zrnce istine.Kolona je ponovo zastala samo milju dalje, a onda se začuo još jedan pucanj. Onda je sledeća

farmerska kuća poharana i gerilci su nastavili put. Ali uskoro su se opet zaustavili i treći pucanj je bio ispaljen.

Proces se ponavljao, iznova i iznova. Svaki put, Sem i Begzbi prolazili bi pored svežeg leša.Ukupno ih je bilo deset.Semu se vrtelo u glavi i bilo mu je muka. Ovo je trebalo da bude pohod da se kazne crvene noge,

unište novine, spali Džim Lejn i povrati ukradena imovina. Da, trebalo je da stradaju neki Kanzašani; međutim, to je trebalo da budu crvene noge i plave košulje, a ne nenaoružani farmeri noću odvedeni od žena i dece.

Kod desetog leša, Tejlor je naveo konja pored Sema i Bigzbija. "'Zvini, Klemense", reče Tejlor. "Konj počinje da mi pravi vodu."

Tejlor je zaustavio konja iznad mrtvaca i pustio ga da se ispiša na telo. Gerilci koji su bili dovoljno blizu da to vide nasmejali su se, a i Sem je pokušao da se nasmeje. Nije želeo da vide koliko je užasnut. Sad ih se svih plašio. Čak i Tejlora. Posebno Tejlora.

"Momci, dobro napoj'te konje na sledećem potoku!" glasno se nasmejao Tejlor. "U Lorensu će biti puno ljudi kojima će zatrebati jedno ovakvo kupanje!"

86

Page 87: SF Antologija 94

"Amin!" neko dreknu.Povik je odjekivao uz i niz stroj dok se Tejlor vraćao u kolonu pored Sema.Kapetan Greg ponovo je dojahao. "Momci, cenim vaša osećanja", reče on, "ali predlažem vam da

sačuvate buku za sam naš cilj. Onda možete da urlate koliko želite, a vidite da li možete da izmamite i nekoliko urlika iz takozvanih ljudi iz Lorensa!"

Gerilci su se ponovo nasmejali, ali zatim su stišali glasove do šapata. Semu je to zvučalo kao siktanje pet stotina zmija.

Sad je video da ono što će se dogoditi u Lorensu ima sličnosti s onime što je zamišljao da će da se dogodi baš kao što vulkan liči na svica. Dopustio je da ga krivica zbog Orionove smrti i mržnja prema crvenim nogama zaslepe da ne vidi u šta su se pretvorili ljudi s kojima je jahao. Želeo je da okrene Bigzbija, iziđe iz kolone i žustro i brzo odjaše nazad u Misuri, ne zaustavljajući se do Hanibala.

Ali znao je da ne može. Anderson mu je rekao kako će se postupati prema dezerterima. Sem i Bigzbi ne bi odmakli ni sto jardi, a već bi imali desetak ljudi na vratu. A nije bilo sumnje šta bi se dogodilo Semu kada bi ga uhvatili.

Pored toga, njegov i Tejlorov izveštaj sa njihovog puta u Lorens delimično je doprineo da Kvantril bude ubeđen da je pohod moguć. Zbog toga je Sem bio odgovorniji za ono što će da se dogodi nego gotovo bilo ko drugi. Da sad pobegne, ispao bi ne samo kukavica nego i licemer.

Sledeća farmerska kuća bila je poharana oko tri ujutro, a ovoga puta cela kolona se rasturila i okupila da posmatra. Sada je i Sem bio dovoljno blizu da vidi šta se događa: farmera na kolenima u svom dvorištu. Kapetan Tod stajao je ispred njega sa pištoljem uperenim u njegovo čelo i navodio mu imena nekih ljudi koji ga čekaju u paklu.

Kvantril, na Crnoj Besi, prišao je pored Toda. "Džordže, preblizu smo Lorensa da bi pucao", reče on.Sem je jedva mogao da razazna Todov izraz lica. Bio je to bes."Majku mu, Bile", reče Tod. "Ovaj čovek zove se Džo Stoun. On je smrdljivi misurski Unijaš koji je

pobegao u Kanzas da umakne pravdi i ja ću ga ubiti ma šta ti rekao."Stoun, samo u noćnoj košulji, drhtao je. Sem pogleda u stranu i vide ženu kako plače na dovratku

kuće. Jedno dete pripilo se ženi za kolena i jecalo. Unutra je gorela uljana svetiljka, a njeno slabašno svetlo oivičavalo je ženu i dete tako da se činilo kao da su uronjeni u bled plamen.

Kvantril je češkao svoje čekinjavo lice palcem i kažiprstom. "Pa, Džordže, slažem se da izdajnici moraju da umru. Ali sad smo na manje od šest milja od Lorensa i pucanj bi mogao da uzbuni grad."

Učinilo se da će mu Tom nešto uzvratiti, ali onda je sklonio pištolj sa Stounovog čela i vratio ga u opasač. "U redu", reče on. "Bićemo tihi." Krupnim koracima prišao je svom konju i izvadio šarps karabin iz korica. "Seme!" pozvao je. "Dolazi ovamo!"

Tejlor gurnu Sema u rebra. "'Ajde", reče on.Sem, gotovo ukočen od straha, poče da silazi s konja.""Mislio sam Sem Klifton", reče Tod. "Gde je on?"Sem se vratio u sedlo, a Klifton, stranac koji se pridružio gerilcima dok su uhode bile u Lorensu,

sjahao je i prišao Todu.Tod je pružio pušku Kliftonu. "Neki mi kažu da postavljate puno pitanja, gospodine Kliftone", reče

on. "Zato, 'ajde da vidimo da li znate zašto ste ovde." Pokazao je na Stouna. "Prebi' izdajnika namrtvo."Klifton se nije nećkao. Napravio je tri brza koraka i zario kundak puške u Stounovo lice. Stoun se

preturio na zemlju, a njegova žena i dete zavrištaše. Onda Klifton tresnu Stouna po lobanji.Sem je poželeo da se okrene, ali nije mogao da se makne. Ovo je bila najužasnija stvar koju je ikada

video, užasnija čak i od njegovog brata Henrija koji leži u kovčegu ili njegovog brata Oriona koji leži na putu. Odgledao je sve. Nije mogao da spreči sebe da to ne odgleda.

Tek kada je sve bilo gotovo, kada je Klifton prestao da udara i Stoun postao samo lešina, Sem je mogao da odvrati pogled. Pored njega, Tejlor se cerio. Još neki su se cerili. Ali bilo je i par ljudi koji su izgledali kao da im je toliko muka da će pasti s konja.

Onda je pogledao pukovnika Kvantrila. Kvantrilove oči nisu treptale; odbijale su slabašno svetlo koje je dopiralo iz kuće. Usne su mu bile razvučne u stisnut osmeh.

Tod je uzeo svoju pušku od Kliftona i vratio je u korice, ne obrisavši je. Onda je pogledao Kvantrila drsko i podrugljivo.

"Odgovara li vam, pukovniče?"

87

Page 88: SF Antologija 94

Kvantril klimnu. "Odgovara mi, kapetane", reče on. Onda se okrenuo ljudima. "Zapamtite ovo, momci", viknu on, "i poslužite ljude iz Lorensa na isti način! Ubijte! Ubijte i nećete pogrešiti! A sad, teraj' napred da ne svane pre nego što signemo!"

"Čuo si čoveka", reče Tejlor Semu."Jesam", reče Sem. Glas mu je bio promukao. Mislio je da će mu zauvek ostati promukao.Napadači su nastavili dalje, ostavljajući gospođu Stoun i njeno dete da u dvorištu nariču nad

ostacima mesa.Kad se kolona ponovo obrazovala, Sem se zatekao blizu čela; jahao je odmah iza Grega, Toda,

Andersona i samog Kvantrila. Bilo je to kao da je Bog želeo da se osigura da će Sem moći dobro da vidi kada sledeći čovek bude umro.

Istočno nebo se pretvaralo iz crnog u purpurasto-sivo kad su Kvantrilovi napadači stigli na vrh brda jugositočno od Lorensa. Pukovnik Kvantril podigao je desnu ruku i kolona se zaustavila.

Ispod njih, na manje od dve milje, Lorens je ležao nem kao smrt.Fleč Tejlor se razbrbljao. "Vidi ih! Prokleti Jenkiji skupili su se k'o bebe s prstom u ustima!"Sem klimnu, s bolom u duši.

Kvantril je izvadio durbin i uperio ga prema uspavanom gradu. "Deluje savršeno", reče on. "Ali ne vidim reku, još je mračno." Spustio je durbin i okrenuo se prema kapetanu Gregu. "Bile, uzmi petoro ljudi i kreni u izvidnicu. Mi ostali ćemo da sačekamo petnaest minuta, pa ćemo da krenemo za vama. Ako uočite nevolju, pojurite nazad i obavestite nas."

Greg je salutirao Kvantrilu, a onda je prstom uperio u petoricu ljudi njemu najbližih. "Džejms, Janger, Makorkl, Tejlor i..." Gledao je pravo u Sema.

Sem nije mogao da se oglasi. Jezik mu je bio hladan i težak kao glina. Zurio je u Frenka Džejmsa."Klemens", reče Tejlor."Tako je", reče Greg. "Klemens. Hajdemo, momci." Podbo je konja i krenuo nizbrdo."Hajdemo, Seme", reče Tejlor. Pružio se i udario Bigzbija po sapima, a Bigzbi posrnu napred.Uprkos strmom nagibu i drveću koje je bilo posuto po njemu, Greg ih je brzo vodio. Sve što je Semu

preostalo bilo je da se drži za Bigzbijeve uzde i pusti da konj sam nađe put. Zaželeo je da se Bigzbi spotakne i da on padne i slomi ruku ili nogu. Ali Bigzbi je bio suviše okretan za tako nešto. Sem će od početka do kraja prisustvovati napadu na Lorens.

Na pola puta do podnožja, Greg je zaustavio konja, a Džejms, Janger, Makorkl i Tejlor uradiše isto to. Bigzbi je sam zastao i gotovo bacio Sema na jabučicu sedla.

"Šta nije u redu, kapetane?" upita Tejlor.Greg je stavio prst na usne, a onda ispružio taj prst prema jednoj tački.Nekoliko stotina stopa niže, mula sa usamljenim jahačem na leđima probijala se uzbrdo kroz drveće.

Mula i jahač na njoj jedva su se videli na svetlu pre izlaska Sunca."Šta to iko traži ovde ovako rano?" prošapta Tejlor."Nije važno", šapatom odvrati Greg. "Ako nas vidi, a pustimo ga da umakne, isto je k'o da smo

mrtvi.""Ali pucanj bi mogao da probudi grad, kap'tane", promuca Sem.Greg ga okrznu pogledom. "Onda nećemo da ispalimo pucanj koji bi se mogao čuti u gradu."

Okrenuo se prema Frenku Džejmsu. "Frenk, idi i ubi' ga. Ili nožem, ili mu prisloni pištolj na stomak da prigušiš buku. Ili mu prospi mozak. Baš me briga, samo budi tih."

Džejms je izvadio pištolj, otkočio ga i poveo konja nizbrdo.Jahač na muli pojavio se iza drveta. Bio je sam i nenaoružan. Sem je sada mogao da mu vidi lice. Bio

je to štamparski šegrt iz lorenškog Žurnala.Henri.Frenk Džejms jurio je nadole, ispružene desne ruke, upirući prst smrti na nedužnog.I u tom trenu, Sem je ugledao sve što će se dogoditi i istinu o svemu što se već dogodilo. Sve je to

video jasno kao u nekom od svojih snova.Dečak će ležati leđima na zemlji. Negova bela košulja biće natopljena krvlju. Sem će kleknuti pored

njega, udarajući se u čelo, moleći ga da mu oprosti. Želeće da da sve samo da poništi ono što je učinjeno. Ali biće prekasno.

88

Page 89: SF Antologija 94

Henri će mu mrmljati o porodici, o voljenima koji ga više neće videti. A onda će prekorno pogledati Sema i umreti.

Kao što se već dogodilo.Ne kad je Semov brat Henri umro. Henri ga nije prekorno pogledao, a sve što je rekao bilo je: "Hvala

ti, Seme."Ni kad je Orion umro. Orion je rekao: "Beži, Seme", a prezira nije bilo u rečima. Samo brige. Samo

ljubavi.Frenk Džejms jurio je nadole, ispružene desne ruke, upirući prst smrti na nedužnog.Nedužnog, kao onog koga je Sem ubio.Bilo je to više od sna. Rekao je sebi da nije bio jedini od marionskih rendžera koji je pucao. I inače

nikada ne bi pogodio bilo šta na šta je pucao. Ali u srcu je znao da tada nije bilo tako. Znao je da je kriv za ubistvo i za bol koji je porodica nedužnog, nenaoružanog čoveka zbog toga osećala.

Svo njegovo osećanje krivice, sva želja da se popravi...To uopšte nije bilo zbog njegove mrtve braće.Bilo je to zato što je ubio čoveka koji mu nije ništa učinio.Sem je pokušao da pobegne od te istine krećući na Zapad s Orionom. Ali tada, kada je Orion ubijen,

pokušao je da zauzvrat pokopa svoju krivicu tako što bi je prigrlio i rekao sebi da rat čini ubijanje časnim ako je učinjeno za pravednu stvar. A osveta, rekao je sebi, takva je stvar.

Ali porodica čoveka koga je ubio mogla bi misliti upravo isto.Frenk Džejms jurio je nadole, ispružene desne ruke, upirući prst smrti na nedužnog.A Sem to više nije mogao da podnese.Dreknuo je kao lud i Bigzbi polete niz padinu, sevajući pored drveća brzinom koju nijedan konj iz

Kvantrilove jedninice ne bi mogao da postigne. Kada je Bigzbi stigao pored Džejmsovog konja, Sem trgnu uzde. Bigzbi tresnu u Džejmsovog konja i nabi ga na drvo. Džejms je ispao iz sedla i pištolj je opalio.

Henrijeva mula se srušila, a Henri se preturio na zemlju.Sem je zauzdao Bigzbija ispred mule koja je umirala, skočio dole i pao na kolena pored dečaka.Henri podiže pogled prema njemu sa prezrivim izrazom na licu. "Jesi li ti lud ili šta ti je?" upita on.Sem ga je zgrabio i zagrlio.Henri se koprcao da se oslobodi. "Gospodine Klemens? Kog vraga to radite?"Sem pogleda uzbrdo i vide kako Frenk Džejms ustaje. Džejmsov konj stajao je u blizini, mahao

glavom i njištao.Greg, Tejlor, Makorkl i Janger jahali su naniže, izvađenih pištolja.Sem je poskočio i nabacio Henrija na Bigzbijevo sedlo. "Nagni se tik do mene", reče on."Zašto?" upita Henri. Dečak je sada izgledao zbunjeno. Zurio je u mrtvu mulu."Samo to uradi i slušaj šta ću ti reći", odvrati Sem. "Moram da ti nešto kažem, a da to ovi ljudi ne

čuju."Henri se nagnuo."Odjaši u grad što brže možeš", reče Sem. "Kad priđeš dovoljno da te ljudi mogu čuti, viči da se

Čarli Hart vratio, da se sada zove Bili Kvantril i da sa sobom dovodi pet stotina ljudi. A ako ne možeš da sve to zapamtiš, samo viči: 'Kvantril!'. Viči: 'Kvantril!' koliko god možeš, sve dok ne dođeš do Eldridž Hausa, a onda uđi unutra i svakome vikni 'Kvantril!'. Ako ti ne budu verovali, samo pokaži na ovog konja i pitaj ih šta misle otkud ti taj vražji konj. Sad se uspravi!"

Henri se uspravio, a Sem je pljesnuo Bigzbija po sapima. Bigzbi se okrenuo i pokušao da ugrize Sema za rame.

"Ne sad, vrećo buva!" dreknu Sem. Podigao je ruku da još jednom tresne konja, ali Bigzbi je frknuo i preskočio mrtvu mulu pre nego što je Sem stigao da ga dodirne. At se sjurio nizbrdo istom brzinom kao i pre, a Henri se čvrsto držao za njega.

Sem duboko uzdahnu i okrenu se dok je izdisao. Frenk Džejms je hodao prema njemu ubistvenog izraza očiju, a četiri čoveka, koji su stizali na konjima iza Džejmsa, nisu delovali ništa srećnije. Sem je spustio ruku na kolt u opasaču, ali nije razmišljao da ga izvadi. Plašio se da će se upišati u pantalone. Ali moraće da pruži Henriju lepu početnu prednost. A ako bi to značilo njegovu smrt - pa, upravo je to to značilo. Bolje on nego dečak čija se jedina krivica sastojala u slaganju abolicionističkih novina.

"Ti izdajničko kopile", reče Džejms, podiže revolver i uperi ga Semu u lice.Sem proguta knedlu i dođe do glasa: "Cev ti je puna zemlje", reče on.

89

Page 90: SF Antologija 94

Džejms pogleda pištolj i vide da je tako.Kapetan Greg podigao je svoj pištolj. "Moja je, međutim, čista", reče on.Sem podiže ruke. "Kapetane, ne pucajte", reče on. Moraće da smisli neku krupnu laž, brzo.

"Izvinjavam se gospodinu Džejmsu, ali morao sam ga ga sprečim da mi ne ubije glasnika, zar ne? Trebalo je da ranije nešto kažem, ali video sam da je to dečak tek kada je Džejms već krenuo na njega."

"Glasnik?" upita Greg.Sem pogleda Tejlora, čije je lice bilo mešavina besa i neverice. "Što ne kažeš nešto, Fleče? Zar nisi

prepoznao dečaka?"Tejlor zatrepta. "Šta to lupaš?"Sem je spustio ruke, stavio ih na bokove i pokušao da izgleda kao da je zgrožen. "Boga mu, Fleče,

onaj dečak iz Misurija koga sam sreo u Lorensu. Onaj čijeg su oca ubili džejhokeri i koji je kidnapovan u Kanzas. Pokazao sam ti ga u subotu ujutro, ali rekao bih da si prethodne večeri previše popio da bi zadržao informaciju."

Greg pogleda Tejlora. "Kaplare, pio si viski, a trebalo je da izviđaš grad?"Tejlor se razljutio. "Do đavola, nisam!""Zašto se onda ne sećaš da sam ti pokazao tog dečaka?" upita Sem."Pa, sećam se", nesigurno reče Sem.Sem je znao da to ne sme da pusti. "Zašto onda nisi rekao kapetanu Gregu da je dečak obećao da će

da dođe ovde da nas upozori ako još Federalaca stigne u Lorens?"U Tejlorovim očima pojavila se panika. "Nisam prepoznao dečaka. Mračno je.""Kakva je to priča o plavim bluzama u Lorensu?" upita on."Dečak mi je to kazao", reče Sem. "Šest stotina vojnika, od toga četiri stotine konjanika, spustilo se u

utorak iz Levenvorta. Logoruju na južnoj obali reke, kaže on."Cev pištolja Frenka Džejmsa sada je bila čista i on je ponovo uperio pištolj na Sema. "Pa, što si ga

opet posl'o nazad?"Sem je toliko zabrazdio u priču da je gotovo zaboravio na strah. "Zato što je rekao da su plave bluze

počele da svakog jutra između pet i šest šalju šezdeset konjanika da izviđaju ravnicu između ovog mesta i Maunt Oreada. Rekao sam mu da nastavi da osmatra i da se vrati kad ih ugleda."

Kol Janger, mrkog lica i tankih usana, revolverom napravi pokret prema Semu. "Zašto bi nekom u Lorensu rekao ko si i šta tamo radiš?"

"Već sam kazao zašto", odseče Sem. "Zato što je on iz Misurija i mrzi Jenkije baš kao ti i ja. Možda i više, jer nije imao prilike da odraste pre nego što su mu oduzeli sve što je imao. A ja mu nisam tek tako, bez razloga, prišao i poverio mu se. Dvojica crvenih nogu gnjurala su ga u valov sve dok se nije napola udavio. Kad su otišli, pitao sam ga zašto su to radili, a on je rekao da ih je nazvao kukavičkim jenkijevskim ubicama. Smatrao sam da možemo da upotrebimo takvog prijatelja u Lorensu, a Fleč se složio."

Džon Mekorkl, čovek okruglastog lica sa šeširom s ravnim obodom, piljio je u Sema kroz stisnute kapke. "A kako je dečak znao gde ćemo da budemo i kada?"

"Znao je jer smo mu to kazali", reče Sem. "pukovnik je živeo u ovim krajevima i kada je planirao napad, izabrao je ovo brdo da odavde nadziremo. Je l' tako, Fleče?"

Tejlor klimnu."A što se tiče kada", nastavio je Sem, "pa, Fleč i ja smo znali da ćemo stići ovamo pre izlaska Sunca

ili juče ili danas, pa smo rekli dečaku da dođe oba dana ako bude trebalo da nam nešto kaže."Janger pogleda Tejlora. "Je li to istina, Fleče? Ili si bio toliko pijan da se ne sećaš?"Tejlor ga je besno pogledao. "Istina je, Kole. Samo ti nisam rekao, to je sve. Pet stotina ljudi ima u

ovom pohodu i ne mogu svakom od vas sve da kažem, je l' tako?"Janger je zaustio da mu odgovori, ali ga je prekinuo zvuk stotina kopita sa padine iznad njih.

Kvantril je čuo Džejmsov pucanj i dovodio je ostatak ljudi.Greg je vratio pištolj u futrolu. "Onda, dobro", reče on, delujući umorno. "'Ajde da kažemo

pukovniku šta je dečak rekao." Pogledao je Tejlora. "Ti to učini, Fleče. On te bolje poznaje nego Klemensa."Tejlor klimnu, a onda prostrelja Sema pogledom koji bi otopio čelik.U tom pogledu bilo je obećanje, ali Sem nije mario. Greg je poverovao u njegovu priču i, za sada,

bar, još je bio živ.A i Henri.

90

Page 91: SF Antologija 94

Tejlor je rekao pukovniku Kvantrilu da je dečak iz Misurija došao da upozori napadače na šest stotina novih plavih bluza u Lorensu, koji svi logoruju južno od reke, kao i na to da će izviđačka grupa od pedeset Federalaca najverovatnije uočiti gerilce pre nego što stignu da uđu u grad. Kvantril je slušao bez reči. Zurio je pravo ispred sebe, prema Lorensu, sve dok Tejlor nije završio. Onda je pogledao dole prema Semu, koji je još stajao pored mrtve mule.

Kvantrilove oči bile su krhotine leda, ali Sem nije skrenuo pogled. Bio je siguran da bi pukovnik, kad bi se on trgnuo, shvatio kakav je lažljivi izdajnik.

Jedan dug trenutak kasnije, Kvantril se okrenuo prema kapetanu Todu. "Šta ti misliš, Džordže?" upita on.

Tod je izgledao kao da je pojeo kiseo krastavac. "Kroz durbin nisi video šest stotina Federalaca, zar ne?"

"Ne", reče Kvantril, "ali nisam mogao da vidim reku. Ako logoruju blizu obale, onda ne mogu da se vide."

"Onda, hajde da se vratimo i ponovo pogledamo", reče Tod.Kvantril odmahnu glavom. "Kad se Sunce bude podiglo dovoljno visoko da možemo videti reku, i

ljudi iz Lorensa podići će se na noge. Ili ćemo sad da navalimo, ili da odustanemo.""Ali ako dole ima toliko vojnika", reče Greg, "nećemo imati izgleda. Ja bih da se povučemo do

granice, pošaljemo još uhoda da ponovo osmotre grad i vratimo se kad budemo sigurni u pobedu."Kvantril pogleda u zemlju i pljunu. "Nek' se sve nosi", reče on. "U pravu si. Čak i da nema toliko

vojnika, možda su u gradu čuli pucanj iz pištolja."Ljudi iza Kvantrila su žamorili. Mnogi su izgledali ljuti ili razočarani, ali gotovo isto toliko ljudi kao

da je laknulo.Sem je očajnički pokušavao da izgleda razočarano, ali dolazilo mu je da vrišti od sreće.Onda je Bil Anderson kriknuo, izvadio jedan od svojih pištolja i udarao konja sve dok ovaj nije stao

nos u nos s Crnom Besi."Predaleko smo došli!" vrisnuo je i uperio pištolj u pukovnika. "Predaleko smo došli i naši ljudi su

previše propatili! Ovaj napad bio je tvoja zamisao i ubedio si me da povedem svoje ljude! Proklet bio, Kvantrile, ima da to isteraš!"

Kvantril je hladno zurio u Andersona. "Dobili smo nova obaveštenja", reče on. "Situacija se promenila."

Anderson odmahnu glavom. "Ništa se nije promenilo! Ništa! Jenkiji su ubili jednu moju sestru, a drugu obogaljili, i ja se ne vraćam dok ne ubijem za osvetu njih dvesta! A ako pokušaš da me napustiš pre nego što to bude gotovo, dvesta prvi čovek koga budem ubio zvaće se Bili Kvantril!"

Kvantril se okrenuo prema Todu. "Džordže, molim te, uhapsite kapetana Andersona."Tod izvuče pištolj. "Mislim da neću", reče on i pomeri konja pored Andersonovog. "Došli smo da

nešto obavimo, pa hajde da to i uradimo."Žagor među ljudima postao je glasniji."Šta je s vama?" viknu Greg na Toda i Andersona. "Pukovnik Kvantril vama komanduje!"Tod se podrugljivo nasmeja. "Dosta je tog 'pukovničkog' sranja. Džeferson Dejvis ne bi dao ovoj

kukavici ni ovce da čuva, a kamoli oficirko punomoćje."Na to, Frenk Džejms, Džon Mekorkl i Kol Janger priđoše i stadoše pored Andersona i Toda. Bil

Greg, Endi Blant i Džon Holt priđoše i stadoše pored Kvantrila. Žagor među gerilcima prerastao je u povike i psovke. Nekoliko ljudi se odvojilo i odjahalo uzbrdo.

Sem je odlučio da ga ne zanima ishod. Počeo je da uzmiče, ali naleteo je na mrtvu mulu.Kvantril je izgledao miran kao pogrebnik. "U redu, momci", reče on. "Mislim da ste u pravu. Došli

smo dovde i tukli smo i ranije jenkijevske vojnike." Pokazao je prema Lorensu. "Navalimo!""To mi se više sviđa", reče Anderson i on i njegovi sledbenici okrenuše konje prema Lorensu.Čim su se okrenuli, Kvantril je izvadio dva svoja pištolja iz opasača, podigao ih i ustrelio Bila

Andersona u leđa. Anderson se stropoštao, a njegov konj je uzmaknuo.Brdo je eksplodiralo u pakao blesaka usta cevi, prasaka i vrisaka.Sem se bacio preko mule i skupio uz njena leđa, sve dok nije čuo metke iz pištolja kako joj udaraju u

stomak. Onda se otkotrljao i poleteo nizbrdo na rukama i kolenima. Kada se između njega i borbe našlo dovoljno drveća, ustao je i potrčao. Pao je nekoliko puta pre nego što je stigao do podnožja brda, ali nije dozvolio da ga to uspori.

91

Page 92: SF Antologija 94

U podnožju brda drveće je ustupilo mesto prerijskoj travi i zakržljalom žbunju i Sem potrča pravo prema Lorensu. Na ravnici ispred sebe nije mogao da vidi Henrija i Bigzbija, pa se nadao da su već stigli u grad.

Iza njega je zagrmelo i on se osvrte tačno na vreme da ugleda vrat konja i petu čizme. Čizma ga je udarila u čelo i oborila ga na zemlju. Šešir mu je odleteo.

Sem je ležao na leđima i zurio u nebo koje je postajalo sve svetlije. Onda se obris konjske glave pojavio iznad njega i vreo dah zapljusnuo mu je lice.

"Ustaj i vadi pištolj iz opasača", reče glas.Sem se okrenuo, podigao na kolena i pogledao jahača. Bio je to Fleč Tejlor. Mornarički kolt uperio

je Semu u lice."Ubićeš me, Fleče?" upita Sem."Ne dok si na kolenima", reče Tejlor. "Ustani, potegni pištolj iz opasača i umri kao čovek."Sem se tiho, gorko nasmejao. Zapanjilo ga je to što nije bio uplašen."Fleče, svi ljudi jednako umiru", reče on. "Nerado."Tejlor je još par sekundi držao pištolj uperen u Sema, a onda opsovao i otkočio ga. Pogledao je ka

brdu. "Slušaj samo kakav si pakao izazvao", reče on.Pucnjevi iz pištolja i krici pronosili su se ravnicom kao dim.Tejlor je vratio pogled na Sema. "Spasao si mi život", reče on, "tako da ti sada opraštam tvoj. Ali ako

te ponovo vidim, ubiću te."Sem klimnu. "Hvala ti, Fleče."Tejlorove usne posuvratile su se sa zuba. "Idi do đavola", reče on. Onda je mamuznuo konja i

odjahao nazad prema brdu.Sem je posmatrao Tejlora kako odlazi sve dok nije shvatio da se borba sa brda preliva na ravnicu.

Ustao je, našao šešir - šešir koji mu je Tejlor dao - i ponovo potrčao prema Lorensu.Kada je stigao do ulice Masačusets, posrćući, iscrpljen, video je ljude na prozorima svih zgrada.

Neki su nosili plave uniforme, ali većinom su to bili civili. Svaki čovek držao je revolver ili karabin. Jedan čovek izišao je i uperio pušku u Sema, ali dečak po imenu Henri odnekud se pojavio i sprečio ga. Onda je Henri dohvatio Sema za ruku i uvukao ga u Vitni Haus.

Petnaest minuta kasnije, Sem je gledao kroz prozor sobe na drugom spratu kako predivni crni konj galopom ulazi u ulicu Masačusets. Ruke jahača, koji je na sebi imao vezenu sivu košulju, sive pantalone i crne konjičke čizme, bile su vezane na leđima, a noge su mu bile vezane za stremene. Glava i ramena bili su mu umazani smolom i zapaljeni. Vrištao je.

"To je Kvantril!" viknu neko.Salva pucnjeva začula se s obe strane ulice i konj i jahač padoše mrtvi.Kroz nekoliko trenutaka, sto misurskih gerilaca, predvođenih, Džordžom Todom, nagrnulo je na

ulicu. Njih četrnaestoro pokosio je pljusak olovnih kugli, a ostali su se okrenuli i razbežali, praćeni vojnicima i građanima. Četa regruta crnaca dala se u poteru i ubila još tri gerilca na južnom kraju grada.

Kada su pucnjava i vika prestali, mnoštvo građana okupilo se oko leša crnog konja i izgorelog, krvavog tela njegovog jahača. Gomila se razdvojila da propusti dva čoveka u crnim odelima i šeširima koji su prišli telima. Sem je u njima prepoznao propovednike koje su on, Tejlor i Noland sreli nedelju dana ranije.

Stariji propovednik podigao je Bibliju iznad Kvantrilovog leša. "Zemlja zemlji", zapevao je.I mlađi propovednik podigao je svoju bibliju. "Pepeo pepelu", rekao je.Uglas, opevaše: "I prah prahu."Onda su spustili Biblije, izvadili revolvere i ispalili još nekoliko metaka u Kvantrila, za dodatak."Amin", reče gomila.Sem sklopi zavese.

Senator Džim Lejn bio se vratio u Lorens u sredu na hitan sastanak i poslao je po Sema u subotu u podne, dan posle neuspelog napada. Lejn je bio mršaviji, mlađi i imao je više kose nego što je to Sem, na osnovu karikatura, zamišljao; međutim, njegova lepa kuća na zapadnom kraju grada bila je baš onakva kakvom ju je Sem zamišljao. Bila je opremljena skupim nameštajem, uključujući i dva klavira u sobi za primanje.

92

Page 93: SF Antologija 94

"Kako to da imate dva klavira, senatore?" upita Sem. Tu noć nije spavao i nije ga se ticalo što možda zvuči optuživački.

Lejn se nasmešio. "Jedan je moje majke", reče on. "Drugi je pripadao jednom secesionisti iz okruga Džekson koji je otkrio da više nema gde da ga drži." Senator je uzeo pero i napisao par reči na listu papira, zatim je smotao papir i gurnuo ga preko stola. "Kanzas vam zahvaljuje, gospodine Klemens, i žali zbog greške od pre dve godine kada su garde crvenih nogu zamenili vašeg brata za robovlasnika. Da su znali da je on bio imenovan za sekretara oblasti Nevada, siguran sam da se ta tragedija ne bi dogodila."

"Kazao im je", reče Sem. "Nisu mu poverovali."Lejn sleže ramenima. "Šta je, tu je, ali pravda će biti zadovoljena. General Juing naredio je svojim

jedinicama da uhapse sve crvene noge na koje naiđu. On veruje da su se ti ljudi bavili kriminalom u ime slobode, a ja se s tim moram složiti." Potapšao je list hartije. "Rečeno mi je da je guverneru Naju iz obalsti Nevada ponovo potreban sekretar. Ne mogu da vam jemčim nameštenje, ali ovo bi trebalo da vam olakša put." Nagnuo se napred. "Iskreno, gospodine Klemens, mislim da je vaša odluka da produžite za Nevadu dobra. U ovom gradu ima onih koji veruju da čovek koji je izgoreo uopšte nije Kvantril i da ovde niste kao prijatelj već kao Kvantrilov uhoda."

Sem je zurio u list papira. "Karta za putovanje kočijom iz Sent Džozefa iznosi sto pedeset dolara", reče on. "Ja imam deset."

Lejn je ustao i izišao iz sobe. Kada se vratio, pružio je Semu tri novčanice od pedeset dolara i bocu viskija.

"Ovo je destilovano iz kanzaškog kukuruza", reče senator, kuckajući bocu noktom. "Mislio sam da vam dam nešto što će vas sećati na moju državu."

Sem je nabio novac u džep od kaputa i ustao, držeći bocu viskija za grlić. Moju državu, rekao je Lejn. Šta je, tu je.

"Do viđenja, senatore", reče Sem. Počeo je da se okreće."Ne zaboravite moje preporuke", reče Lejn.Sem je podigao list papira, nabio ga u džep sa novcem i izišao iz kuće.Henri je stajao napolju i držao Bigzbijeve uzde, a dvanaest plavih bluza čekalo je u blizini. Imali su

uz sebe jednog konja viška."Gospodine Klemens", pozvao ga je jedan od vojnika. "Naređeno nam je da vas ispratimo do Sent

Džozefa. Treba smesta da krenemo." Nije zvučao da mu je drago zbog toga. Sve plave bluze u pratnji bili su belci i Sem je pretpostavljao da im je to kazna zato što nisu učestvovali u poteri s onim žarom s kojim su to činili njihovi crni drugovi.

Sem je klimnuo vojniku, a zatim spustio pogled na Henrija. "Pretpostavljam da bi želeo da zadržiš konja", reče on.

"Pa, ne bih, zapravo", reče Henri. "Zao je, ako mene neko nešto pita. Ali moj tata kaže da ili će da uzme Bigzbija kao odštetu za svoju mazgu, ili će iskaliti bes na nečijoj koži. A pošto vi bežite, rekao bih da će moja savim dobro poslužiti."

"Jedno dranje bi ti sigurno dobro došlo", reče Sem, "ali pošto meni ta životinja više ne treba, možeš da je zadržiš, a s njom i sedlo. Međutim, ja ću da uzmem bisage." Skinuo je bisage s konja i stavio bocu viskija u jednu od njih. Nekoliko grumenova žutog šećera ležalo je na dnu bisaga, pa je dao jedan Bigzbiju. Bigzbi ga je neko vreme žvakao i na kraju progutao, a onda pokušao da ujede Sema za šaku. Sem je Henriju dao ostatak šećera i odneo bisage do slobodnog konja.

"Zbogom, gospodine Klemens", reče Henri, penjući se na Bigzbija. "Nikada vas neću zaboraviti."Sem je uzjahao svog konja. "Hvala ti, dečače", reče on, "ali ja ću iz sve snage da se borim da

zaboravim tebe, baš kao i sve drugo vezano za ovaj zaraženi prišt od grada."Henri ga je sumnjičavo pogledao. "Gospodine Klemens", reče on, "mislim da ste vi lažov.""To ne pobijam", reče Sem. "Samo bih želeo da mi se to isplati."Plave bluze su krenule i Semov konj pođe sa njima. Sem se osvrnuo da mahne Henriju i Bigzbiju, ali

oni su se već okrenuli na drugu stranu i nisu ga videli.Na putu do skele, Sem i ostali vojnici prošli su pored Eldridž Hausa, gde je osamnaest tela bilo

položeno na pločnik. Već su počela da smrde. Jedan broj građana još je bio okupljen u blizini, a iz onoga što je Sem mogao da čuje, najviše ih je zanimao mrtav crnac, koji je bio jedan od tri napadača što su ih ubili crnački regruti. Pitali su se, zašto bi bilo koji čovek njegove rase jahao s Kvantrilom?

Sem je zaustio da kaže: "Zbog novca", ali reči su mu zastale u grlu.

93

Page 94: SF Antologija 94

Poslednja četiri tela na pločniku bila su tela Džordža Toda, Kola Jangera, Frenka Džejmsa i Flečera Tejlora.

Sem je skrenuo pogled i projahao.

Proveo je subotnju noć logorujući pored puta sa vojnicima, a nedeljnu u hotelu u Sent Džozefu, ali obe nije spavao. U ponedeljak ujutro, odneo je bisage do kočijske stanice, platio kartu i ukrcao se. Ostala dva putnika i nekoliko vreća pošte uskoro su mu se pridružili i kočija je u osam sati krenula na zapad.

Kada su prošli mesto na kome je Orion ubijen, Sem je izvadio viski koji mu je Lejn dao i počeo da pije. Ponudio je svoje saputnike, ali svaki od njih uzeo je samo gutljaj, a onda odbio dalje da pije, s rečima da je to najodvratnija stvar koju su ikada probali. Sem se složio, pa ipak je ispio gotovo pola boce.

Na sledećoj stanici, dok su konji menjani, popeo se na vrh kočije, sve sa svojim bisagama. Kada je kočija opet krenula, Sem je nastavio da pije viski i da zuri u zelena i zlatna polja. Uskoro, glave vrele od Sunca i alkohola, palo mu je na pamet da kukuruz i trava koji se mrdaju na vetru izgledaju kao okeanski talasi posle oluje. Setio se odmora koji je proveo blizu Nju Orlinsa, gledajući na Meksički zaliv posle peljarenja parobroda niz Misisipi. Pitao se da li će mu se bilo šta u Nevadi upola toliko dopadati.

Pomisao na Nevadu podsetila ga je na pismo koje mu je napisao Džim Lejn, tako da ga je izvadio i pročitao:

Dragi guvernere Naju,Sećate li se da je pre dve godine Vaš predviđeni sekretar, gospodin Orion Klemens, nesrećno

nastradao pre nego što je stigao da preuzme dužnost. Ovim pismom predstavljam vam njegovog mlađeg brata, Semjuela, koji je služio svojoj državi i koji je odani republikanac. Verujem da ćete uraditi sve da mu osigurate bilo kakvo zaposlenje za koje bi bio pogodan.

Najiskrenije Vaš,Džejms Lejn, senatorVelike i Plemenite Države Kanzas

Sem je pocepao pismo i pustio da njegove deliće razveje vetar. Ako bi u Nevadi postojalo 'bilo kakvo zaposlenje za koje bi bio pogodan', dobiće ga bez ikakve pomoći jednog samozadovoljnog, lopovskog kurvinog sina kakav je Džim Lejn.

Niti će piti više i kap Lejnovog groznog viskija. Nagnuo se nad tanku gvozdenu ogradu na krovu kočije i ispraznio bocu na put. Onda je otvorio jednu od bisaga, izvadio kolt i ustao. Držao je bocu viskija u levoj ruci, a pištolj u desnoj.

Pratilac kočije osvrnuo se prema njemu. "Šta to radite, gospodine?" upita on.Sem je raširio ruke. "Govorim zbogom prokletoj državi Kanzas", dreknu on, "i brišem za Područje!"Bacio je pogled preko visoke trave. Mreškala se u talasima.Nedostajala mu je reka.Nedostajala su mu braća.Ali ubijanje ljudi zbog sveta koji je nestao neće ga vratiti. Vreme je da stvori drugi."Haf-les tven!" dreknu on.I vozač i pratilac osvrnuše se i pogledaše ga."Kvoter-les tven!" povika Sem.Onda je zamhnuo levom rukom nazad i trznuo je napred, bacajući bocu iznad trave. Kada je stigla u

najvišu tačku leta, smirio je desnu ruku, otkočio palcem kolt i pritisnuo obarač.Boca se rasprsnula u brilijantne krhotine.Kočija se nagnula i Sem sede na krov uz udarac."Boga mu!" viknu pratilac. "Uplaši još jednom konje i letiš napolje!"Sem je uzeo pištolj za cev i ponudio ga pratiocu. "Molim vas, prihvatite ovo", reče on, "uz

izvinjenje."Pratilac ga je uzeo. "Vratiću vam ga kad se otreznite.""Ne", reče Sem, "nećete."Onda je zabacio glavu i zaurlao: "MAAAARRRRK TVEEENN!"Dva hvata. Bezbedna voda.Legao je sa šeširom preko lica i zaspao, a nijedan mrtvac nije mu pohodio snove.

94

Page 95: SF Antologija 94

Za Sema Klemensa, rat je bio završen.

Stiven KrausIZA GRANICE

Plamen u najvišim granama njegove jelke grimizom joj je oivičavao kratko podšišanu, crnu kosu, a u hiljadama srebrnastih listića ogledale su joj se oči.

Prošla je prstima kroz kosu i izgladila haljinu - batik duginih boja, primetio je Konrad kao da je na poslovnom sastanku. Bila je bolno lepa. I umirala je, naravno. Ni zbog čega drugog se ne bi vratila.

"Zdravo, Greta", reče on. Sopstveni glas ga je iznenadio. Zvučao je mirno i bestrasno, a osećao se potpuno drugačije.

Nezainteresovano se okrenula ka njemu, i dalje se zanimajući za jelku. "Dobro jutro, Konrade. Nisam čula kada si ušao."

Pružila mu je ruku. Dodir je zapucketao od statičkog elektriciteta, zaostalog. "Koliko je prošlo?""Tri godine", prebrzo je odgovorio. "Tri godine i dva meseca."Klimnula je glavom i pogledom prešla po kancelariji. Nije bilo mnogo toga što bi je moglo zanimati.

Sto sa holo kockom u jednom uglu, dugačak zid od metastakla sa sivim gradom dvadeset spratova ispod. I jelka, naravno; jedini ukras. Dodirnula je jedan krhki izdanak.

"Divna je, Konrade. Čini mi se kao da joj ovde nije mesto.""Nipošto. Ona je metafora cirkulatornog sistema. Stablo predstavlja srce. Glavne grane su najveće

arterije i vene - to iznad tebe je superior vena cava. Grančice su kapilari, i tako dalje..."Posmatrala je zamrznute plamene jezičke na vrhu krošnje. "Zašto gori?""Vatra predstavlja granicu krv-mozak. Nepoznata teritorija."Delovala je razočarano. "Znači, to je nekakav instrument?""Da. Drvo podataka. Koristim ga kada se krećem kroz telo. Zamisli trodimenzionu auto-kartu.

Počevši od srca, mogu da putujem kuda god hoću, do svake pojedine grupe ćelija."Prekinuo je predavanje i ponudio je da sedne. Učinila je to, šepajući. Ataksija, pomislio je. Nekako

joj je i ona dodavala na skladnosti.Konrad je signalizirao rožnjačnom monitoru i skrolovao njen karton preko vidnog polja. Limfoma sa

lošom prognozom. Dijagnoza je postavljena pre više od godinu dana. Skrolovao je dalje. Displej se zamutio. Treptajem je morao da skloni suze da bi mogao da nastavi.

Lični podaci: trideset godina, neudata, bez dece. Sve je to znao. Pretražio je sve javne baze podataka tražeći reference o njoj. Bila je izvršni predsednik fabrike hemijskih proizvoda. I to mu je bilo poznato.

"Posao ti dobro ide", reče on."Da. Za ostalo nisam imala mnogo vremena."Čak i dok je sedela nije prestajala da se kreće. Sklapala je i rasklapala ruke, okretala narukvicu od

ogledalaca.Letimice je prešao preko istorije lečenja: zračenje, gađanje lipidnim česticama, usmereni ultrazvuk."Nisi puno obilazila doktore."Gotovo da se nasmešila. "Recimo da sam iscrpela konvencionalne metode."Klimnuo je glavom. Ništa neobično. "Moraćeš na skener.""Pa... bila sam pre nekoliko nedelja.""Znam."Skeniranje je bilo skupo i nijedna polisa osiguranja nije pokrivala njegove troškove."Telo ti se menja. Epitel se skida, krvne ćelije zamenjuju, neuroni umiru. Potrebno je da ti upoznam

telo do molekularnog nivoa."Treptajem je ugasio monitor i ostao da bulji u njeno lice. Ličilo je na delo geometričara: ublaženi

oštri uglovi i tanke, nenagomilane linije. Delovala je blago konkavno i za senu bleđe nego što je se sećao.Pogledala je u stranu i primetila holo kocku u uglu stola. U kocki, mlada Greta sedela je u vrtu

podvijenih nogu. Tamne oči gledale su negde u daljinu, a kosa, tada duža, strogo je bila podvezana pozadi. U pozadini cvetali su makovi.

Greta ponovo podiže pogled, ne govoreći ništa. Tišina između njih se produbljivala."Ne želim da ti budim nadu", reče on, naposletku. "Molekularna hirurgija još ima ograničenu

primenu, bez obzira na publicitet koji dobija." Bio je to spremljen govor. Čak je i njemu bio dosadan. "Ako

95

Page 96: SF Antologija 94

postoji lokalni molekularni patololški poremećaj verovatno ću ga pronaći. Ako je poremećaj dovoljno lako uočiti, loš kodon u tvojoj DNK, recimo, možda ću moći da ga korigujem."

Iscrpeo je demante. Ponovo se zabavio njenim kartonom. I skoro istovremeno treptajem ga isključio."Majka ti je umrla od leukemije", reče on, zapanjen.Bili su ljubavnici, bez obzira na to koliko kratko, a nikada mu to nije rekla."Da. Bilo mi je šest godina." Glas joj je bio tih i nemuzikalan, kao da je sama sebi govorila. "Sećam

se kad se kraj približavao. Otac je bio očajan. Sve je pokušao. Jedan od čudotvornih lekova, laetril, zar ne? Ne, to je bilo pre. Interferon? Koderas? Nešto slično. Mogao se dobiti samo u Evropi. Otac je hteo da ide. Bila sam tako ljuta na njega. Činilo mi se to tako... nedostojanstveno."

"Molekularna hirurgija teško se može uporediti sa laetrilom", blago reče Konrad."Ne, naravno da ne može." Sklopila je oči. "Kad želiš da idemo na skener?""Sad odmah. Osim ako ne želiš da ti još malo objasnim tehniku.""Ne. Hvala ti."Nećkao se. "Da li bi želela da posle odemo na čokoladu? U blizini ima lep kafić."Izraz lica joj se nije promenio. "Bolje ne. Moram nazad na posao."Usiljeno se nasmešio. "U redu."Ustao je i poveo je iza stola do vrata koja su se otvorila u topao miris aparata. Presvukla se u nabranu

zelenu bolničku haljinu koja joj je ostavljala gole ruke i listove. Nagnao je sebe da gleda u stranu i kalibriše skener.

Veliki, valjkasti poklopac se podigao i on je smesti iza njega. Početna sekvenca se ponavljala, displeji skrolovali, indikatori treptali. Naelektrisan vazduh za tren je zasvetlucao, a onda, tiho, beskrajno strpljivo, aparat je snimio položaj svakog atoma njenog tela.

Ostali molekularni hirurzi zapošljavali su gomilu asistenata i tehničara. Konrad nije. Najbolje je radio sam.

Seo je za sto i pripremio se: usporio je disanje, zatamnio sobu, zid od metastakla učinio neprozirnim. Ništa ga se drugo nije ticalo, ništa nije bilo važno. Čak je i Greta za trenutak postala apstrakcija, fajl sa podacima zapletenim u kodirane kristale. Trepnuo je rožnjačnom monitoru i ubacio ruku u rukavicu za podatke. Jelka je isijavala blagu dijademu plavetnila.

Sve je u vezama.Ma koliko se telo pomeralo ili menjalo, njegova topologija ostaje gotovo konstantna. Srce uvek vodi

do aorte, aorta do karotidne arterije, karotida do maksilarne.Problem uskladištenja svih podataka neophodnih da se opiše jedno jedino ljudsko telo još je na

klimavim nogama. Problem organizovanja i pristupa tim podacima još je veći. A o editovanju...Počeo je, kao i uvek, od cirkulatornog sistema. Podesio je simulator na prikazivanje u realnom

vremenu i sledio krv iz desne komore u luk aorte. Rezolucija je bila slaba. Svaki okvir pokazivao je nekoliko centimetara tkiva.

Stablo se osvetljavalo kako je napredovao. Kroz spoljnu karličnu arteriju u bedrenu. Prolazi su se sužavali. Konrad je osećao pritisak krvi, stalne udare koji su podsticali napredovanje. Podigao je uvećanje. Struja krvi pretvorila se od viskoznog crvenkastog želea u pojedinačne ćelije koje su se gurale i tumbale, hrleći napred.

Odvajajući se u mikroskopski krvni sud, naglo je zamrznuo displej. Ispred, delimično uklinjena u zid kapilara, nalazila se grudvasta, izobličena kancerozna ćelija. Zumirao je i letimice prešao preko njene membrane. Bolest je ključala ispod površine; frenetičan, neregulisan rast.

Na maksimalnom povećanju mogli su se razabrati pojedinačni molekuli. Niz za nizom liposaharidnih vlakana uzdizao se sa membrane poput vlati žita. Desetak ili više abnormalnih proteina takođe su izbijali iz unutrašnjosti; molekuli koji je odavno trebalo da obeleže ćeliju što je imuni sistem treba da uništi. Sve je uneo u spisak.

Prsti su se hitro kretali u rukavici. Skočio je nazad u struju krvi, krstareći bedrenom arterijom - jedna od nižih grana na njegovoj jelci. Zatim je ušao u duboku femoralu, pa u koštanu srž.

Locirao je zdravu ćeliju i provukao se kroz nanometar širok permeabilni prolaz u mirnu unutrašnjost. Prolebdeo je pored ružičastog Golđijevog aparata i zbrčkanog endoplazmatičnog retikuluma u jedro. Hromozomi su bili razmršeni, zaposleni.

96

Page 97: SF Antologija 94

Izgubio je nekoliko minuta orjentišući se u spirali DNK, a zatim je locirao biblioteku gena koji su imunoubice - antitela i T-ćelije receptore. Brižljivo je proverio svaki kodon.

Prsti su mu zaplesali, a zatim zastali. Jedan od gena sa dugačkim lancem, broj 167 od tri stotine pari varijanata u njenoj biblioteci, bio je loše kodiran. Tačkasta mutacija, jedan pogrešan par baza. Taj dugački lanac može da se kombinuje sa proteinima kratkih lanaca na hiljade različitih načina da bi oblikovao T-ćelije receptora - molekule koji će prepoznati kancerozne ćelije. Pustio je simulator da ih sagradi nekoliko; uvijajući proteini, Y-oblika, koji su se kovrdžali na jednom kraju na poseban, nedelotvoran način.

Konrad se odgurnuo od stola, nasuo šolju misoa i progutao ga dok se još pušio. Bio je sasvim blizu.Ponovo je uvukao ruku u rukavicu i obavio jednostavnu zamenu u genu dugačkog lanca; guanin

umesto adenina. Razlika u samo jednom jedinom atomu. Oštrica noža između života i smrti.Simulator je izgradio drugu T-ćeliju. Ovoga puta receptor je bio ispravljen, krepak i spreman. Ćelija

je bila sjajna, plavičasta, poput novog revolverskog metka. Postavio je simulaciju. Visoko uvećanje, potpun opseg. Njegovi ostali sistemi jedan po jedan su se gasili.

Otvorio je poru u kapilaru i upustio T-ćeliju. Ćelija je za trenutak lagano podrhtavala u vrtlogu, a zatim ju je struja ponela. Crvena krvna zrnca gurala su se kao neorganizovana gomila, ali T-ćelija je glatko napredovala - džentlmen u rulji. Zamišljao je njen baršunast glas: Izvinite, gospodine. Žurim. Crna Marija. Anđeo osvete. Crna ajkula.

Ćelija je skrenula sa glavnog puta brahijalne arterije u usku aleju radijalne povratne struje. Ćelija sa jedrom tumarala je blizu zida krvnog suda. T-ćelija skliznula je u nju.

Dobro veče, gospodine.Naglašeno uglađeno molekularno rukovanje. Kao što jezičak naleže u žljeb, zavrtanj u maticu. Svaki

atom napet treperi, dodiruje, istražuje.... ništa, samo domaći protein zdrave ćelije. Nema antigena kancera. Rastanak.Primite moje izvinjenje gospodine. Mislio sam da ste jedan moj poznanik.Klizila je ponovo niz aleju do mračnog, dalekog kraja. Još jedna ćelija. Receptor ispituje, osećajući...

eno ga opet domaći protein, kruži okolo... DA!! Molekul antigena!Receptor je zapucao: zaslepljujući pohod čisto bele mržnje. Mreža proteinskih vlakana se proširila,

privukla metu bliže. Krupna, pogrešno oblikovana ćelijska morfologija - kancerozna ćelija bacakala se u kobnom zagrljaju T-ćelije. Enzimi su strujali napolje.

Konrad se nagnuo napred u stolici. Ruke su mu bile stisnute u rukavici."Umri", prošaptao je. "Umri."Kancerozna ćelija se nadimala, a zatim se izokrenula, raspršavajući protopalazmu. Iscrpljen, Konrad

obrisa znoj sa lica. Izvukao je ruku iz rukavice. Displej simulatora se zamrzao. T-ćelija bila je zamrljana od sluzi. Trijumfujući, njeni receptori brutalno su hrlili napred.

Greta će živeti.Konrad treptajem isključi monitor, a zatim duboko uzdahnu. Ostalo je bilo rutina, samo malo

programiranja na molekularnom asembleru.Preživeće.Ponovo je mogao da razmišlja o njoj.Mogao je da razmišlja o njenoj jogunastoj naravi, o njenim rasipno elegantnim pokretima. Mogao je

da se priseti kako izgleda kada joj košulja dodiruje telo klizeći preko vitkih bokova i ramena.Pročistio je zid da propusti neku usamljenu svetlost grada. Razmišljanje o Greti bilo je narkotično,

kad čovek počne nije bilo lako zaustaviti se. Pogledao je holo kocku. Zahvatila je tako malo njene energije ili njene moći nad njim. Poželeo je da je imao nešto bolje.

Ali, naravno, i imao je.Drhtavim rukama ponovo je uključio simulaciju. Povećavao je i umanjivao dok nije ostalo samo

njeno lice. Činilo se kao da je isklesano iz besprekornog belog kamena. Otvorio joj je oči. Umanjujući dalje, displej ju je pokazao od glave do pete. Počeo je sa potpunom zamenom molekula papira u njenoj bolničkoj haljini. Postepeno, od donje ivice nagore, odeća joj se pretvarala u dim.

Sedeo je potpuno nepomično, ne dišući.Prsti su mu plesali u sopstvenom ritmu. Zumirao je displej dole i unutra, sve dok se nije ukazala

unutrašnjost njenog srca. Kretao se kroz levu komoru, uz uzlaznu aortu, kroz luk u levu srčanu arteriju. Zatim je krenuo drugom granom u unutrašnju karotidu i njenu lobanju.

97

Page 98: SF Antologija 94

Svetlost je treperila blizu vrha jelke, penjući se kroz sve finije grane. Kružio je centralnom moždanom arterijom do same granice krv-mozak.

Kruna jelke je pulsirala, plamenovi su bili tako svetli da su ostavili grčeći zeleni pseudolik kada je pogledao u stranu. Zgrčeni prsti načinili su još jedan, poslednji pokret...

I drvo se ugasilo.

Konrad je osetio zanos moguć samo kroz iscrpljenost. Radio je celu noć. Programiranje je bilo završeno pre samo nekoliko minuta.

Greta je sela preko puta stola, obučena u obešeni, prskani džemper, i provlačila prste kroz kosu. Nije mogao da skine pogled sa nje. Delovala je zabrinuto, kao da se plaši da pita šta je pronašao.

Duboko je uzdahnuo. "Greta, mislim da mogu da ti pomognem. Ispalo je da je problem jednostavan. U pitanju je neznatna genetska greška, lako popravljiva.

Obmotala je ruke oko sebe, verovatno ni ne svhatajući šta radi."Želeo bih da ti dam injekciju, ali moraš da shvatiš njeno dejstvo." Ustao je. "Injekcija sadrži

nekoliko molekularnih aparata virusnog porekla suspendovanih u fiziološkom rastvoru. Kroz krv, aparati će se probiti do koštane srži. Kada dospeju tamo, lociraće nekoliko B-ćelija prethodnika i ubaciće kratak delić DNK u svaku, aktivirajući ih. Te ćelije će početi da prave agente, T-ćelije, koje se uspešno mogu nositi sa tvojim rakom. One su ono što ti je nedostajalo."

Seo je na ivicu stola, vrlo blizu nje. "U sledećih nekoliko dana te ćelije će se kloniranjem umnožiti milijardu puta. Tvoje telo će regulisati proces, zamenjujući uništeno tkivo zdravim ćelijama."

Za trenutak je delovala ranjivo, čak preplašeno. "Je li to sve?"Za trenutak se nećkao. "Da, to je sve."Polako je klimnula glavom, gledajući u stranu, kao da ulazi u nešto nečasno.Dao joj je injekciju. Posle nekoliko minuta podigla je pogled i oči su joj bile okrugle kao sunca.

Greta je imala neke loše navike. Ne razmišljajući, spuštala bi stvari i nikada ih ne bi podizala. Nalazila je da je Konradova averzija prema gomilanju stvari simpatična.

Ništa od toga nije ga brinulo. Nasuprot. Naklonjen svemu čega bi se ona dotakla, sa strašću je posmatrao napola prazne vinske čaše i presavijene časopise razbacane po stanu. Našao je izgovor da traći vreme nad jutarnjim čajem dok nije otišla na posao. Satima ju je gledao dok je spavala.

Njihova veza se brzo razvila. Posle druge posete ordinaciji, Konrad ju je odveo na ručak. Po neizrečenom dogovoru, izbegavali su da pominju raniju vezu. Pretpostavljao je da je to zbog toga što je se jedva sećala. Nekoliko dana kasnije preselio se u njen stan; njegov je bio premali i oskudno namešten za njen ukus. Konradu se činilo čudesnim što je tamo bio dobrodošao. Svaki put kad bi Greta izišla iz kupatila sa peškirom oko glave, ili kad bi nestrpljivo razgovarala sa nekim telefonom, bio je zapanjen kako ga je potpuno uklopila u svoj život.

On se prilagodio. Naučio je da voli njenu divlju muziku i pomodan sferičan nameštaj. Čak se naučio da voli i bučne restorane u koje je odlazila sa prijateljima. Sa ukočenim smeškom slušao je kako raspravljaju o oglašavanju i poreskim stimulacijama. Pokušavao je da mnogo ne govori; kad god bi započeo, završio bi razgovorom o svom poslu. Greta je to mrzela. Podsećalo ju je to na njenu bolest, zaključila je. Podsećalo ju je na to koliko joj je bila potrebna njegova pomoć.

Konrad je pokušao da smanji vreme koje je provodio na poslu. Ipak, prečesto je kasno dolazio kući. U ordinaciji su ga ćelijske ekskurzije i dalje strasno zaokupljivale, pa bi, posle nečega što bi mu se učinilo da je nekoliko minuta, ustanovio da je prošlo pola večeri. Tada bi joj kupovao poklončiće: cveće, ili nešto u čemu bi mogla da vidi svoj odraz.

Jednom joj je poklonio negliže boje dima. Prodajni sistem pitao je za njen broj. Ni to nije znao. Nije čak ni želeo da nagađa. Pretpostavljao je da ju je napetost u držanju činila višom. Vratio se u ordinaciju, izvukao simulaciju iz svojih fajlova i animirao je. Sistem je do u mikron sračunao njene mere. Te noći mu je oprostila.

Promena na njoj bila je značajna. Posle manje od mesec dana konkavnost i nesigurnost su nestali. Ranjivost od pre nekoliko meseci bilo je nemoguće zamisliti.

Pomalo mu je nedostajala.

98

Page 99: SF Antologija 94

Jedne noći Konrad je došao tako kasno da sunce samo što nije izišlo. Čak se nije osećao ni umoran. Greta je sedela u krevetu radeći na rožnjačnom monitoru. Mali jantarni karakteri treptali su preko njega, verovatno berzanski pokazatelji. Prstima je dobovala po pokrivaču.

"Uradio sam nešto fantastično", rekao je.Nije odgovorila."Staklasto telo u oku tog momka se zamutilo, znaš ona tečnost u oku. Ništa nije video. Ispostavilo se

da njegova mrežnjača luči potpuno pogrešan protein. On se taložio u vidu veoma sitnih čestica. Nisam nikako uspevao da isključim gene koji su to radili, previše ćelija je imalo tu grešku, tako da sam izmenio neke druge ćelije nateravši ih da luče protein koji je pogubno delovao po reakciju..."

Treptajem je isključila monitor i upiljila se u njega. "Jesi li završio?"Glupo je klimnuo glavom. Palo mu je na pamet da joj nije ništa doneo.Podsetila ga je na večeru koju su planirali za prethodno veče. "Zvala sam te desetak puta. Zar ne

proveravaš poruke?"Nije znao šta da kaže. Ušao je u dnevnu sobu i zario glavu u šake. Posle nekoliko minuta izišla je i

sela pored njega. "Šta ću sa tobom da radim? Ponekad si tako smušen." Ustala je i prišla baru. "Zar nisi?"Oštro je odmahnuo glavom. "Ne. Nikada."Nije ga slušala. "Da li je samo fizička privlačnost to što nas drži zajedno?""Molim te da tako ne govoriš."Nasula je piće i dugo ga posmatrala. "Ja neću da svako veče ovde provodim pletući, ili šta se već

radi, čekajući da se vratiš kući. Nisam sigurna ni zašto to sada radim."Vratila se u spavaću sobu ne sačekavši odgovor. Te noći spavao je na kauču, za kaznu.Ujutru se tiho kretao po stanu, pokušavajući da bude neprimetan. Iznenada je naleteo na nju u njenoj

radnoj sobi. Bila je nagnuta nad knjigu i tiho plakala. Povukao se pre nego što ga je primetila.

Dvoje Gretinih prijatelja sa posla ustali su od stola, suzdržano se smejući. Konrad uopšte nije razumeo o čemu su pričali.

"Šta proslavljamo?" upitao je.Greta je nosila gotovo providnu bluzu od batika. Muškarci za ostalim stolovima otvoreno su piljili u

nju. Kelneri sa unazad zalizanom kosom i košuljama sa ruskom kragnom kružili su poput meseca.Nasmejala se. "Naše prvo javno nuđenje. Ti i ne znaš šta to znači, zar ne?"Odmahnuo je glavom. "Reci mi.""Naša osnivačka glavnica prvi put se javno nudi na prodaju. Velika lova. Faksimilno pokrivanje.

Nude se cirkulari ugrađeni u holo kocke." Podigla je čašu. "Šampanjac.""Čestitam."Slegnula je ramenima. Delovala je spokojno i nekarakteristično mirno."Ne izgledaš mi preterano uzbuđena?""I nisam. U stvari, vrhunac je već prošao. Ali sutra uveče u kancelariji imamo veliku žurku. Možeš li

da se izvučeš?""Pokušaću, ali u toku mi je simulacija; cirkulacija krvi u mozgu. Mislim da mogu da povratim

atrofiju..."Blago je odmahnula glavom. "Ne govori o poslu.""Ti si govorila o poslu", pokušao je logikom Konrad. Sklonio je kosu sa očiju i nagnuo se napred.

"Greta, želeo bih da možeš da osetiš ono što ja osećam. Kako je to putovati u tom svetu. Mogao bih jednom da te prikopčam na simulator, da te povedem na put..."

Orbitirajući kelner doneo je hleb u čudno izrezbarenoj korpici.Greta je zaustila da nešto kaže, a onda stala. Podižući pogled, Konrad je ustanovio da ona plače.

Bezuspešno je pipkao tražeći maramicu. Konačno joj je dodao svoj ubrus."Greta, je li ti dobro?"Kelner se ukotvio, buljeći u njega. Konrad mu mahnu da ide."Šta je sad?"Gotovo čitav minut nije mogla da progovori. Pokazala je na hleb. "Moja majka imala je takvu

korpicu. Već dvadeset pet godina nisam videla nijednu."Da li je to bilo sve?"Nikada mi nisi puno pričala o njoj", reče on.

99

Page 100: SF Antologija 94

"Ne sećam se mnogo, kao da sam blokirala taj deo života. Ali u poslednje vreme puno razmišljam o njoj." Uzdahnula je. "Žao mi je."

Odmahnuo je glavom. "Nema razloga. Ja želim da te bolje upoznam."Posegnula je rukom preko stola i uzela ga za ruku. "Ja želim da bolje upoznam... sebe. Želim da

razumem zašto sam tako srećna." Suza je pratila krivinu jagodične kosti. Jedan dug trenutak je ćutala. "Konrade, nikada nismo razgovarali o deci."

Zabezeknuo se. Deca su bila vanzemaljska stvorenja. Emitovala su buku i nered. "Ne, nismo", reče on. "Pored mog i tvog posla, ne vidim kako..."

Prstima mu je dodirnula usne. " Samo razmisli o tome."

Sledeće večeri Konrad se rano vratio kući. Greta je još bila na žurci. Stan je izgledao tako prazan bez nje.

Pokušao je da čita, odustao, obrisao prašinu sa stolova, šetkao se po dnevnoj sobi. Svaki put kad bi čuo neki šum pogledao bi na vrata. Posle desetog puta počeo je da se pita da li će uopšte doći kući. Već ga je jednom ostavila bez ikakvog upozorenja. Nije bilo razloga da sumnja da ponovo neće otići.

Put koji je prelazio šetajući se produžio. Jedna petlja vodila je u njenu radnu sobu. Kao i obično, sto joj je bio raskupusan, sa gomilom izveštaja i kodiranih kristala. Na sredini stola nalazilo se nešto neočekivano - knjiga povezana u svilu sa viktorijanskom šarom na koricama. U stvari, dnevnik.

Za trenutak se opirao, a onda je zastao i otvorio ga na mestu gde je traka označavala poslednji zapis - tek treći ili četvrti; knjiga je bila nova. Njen rukopis bio je neprikladno uredan i devojački. Shvatio je da ga nikada ranije nije video. Pitao se da li ga se stidi.

Konrad je zaboravio na večeru sa Selijom i Majkom. Osećala sam se glupo dok sam objašnjavala zašto nije stigao. Ali - mrzim što to kažem - pre bi se reklo da sam osećala olakšanje nego bes. Konrad je tako nesiguran u sebe u prisustvu drugih ljudi. Nikad se ne smeje. Pa ipak, strašno sam beskorisna kada nije odve. Zašto tako deluje na mene?

Čuo je kako se vrata otvaraju. Brzo je zatvorio dnevnik. U dnevnoj sobi Greta je sipala piće i razodevala se. Ispod se nalazila glatka koža i blag sjaj znoja. Ispružila se na kauču.

"Kako je bilo na žurci?" upitao je.Slegnula je ramenima. "Proveli smo veče posmatrajući na ekranu šta se na tržištu dešava sa našim

akcijama. Podigli smo se dva poena."Delovala je tako mirno da se pitao da li je sve u redu."Klinački, stvarno. Rano sam otišla; stalno sam mislila na to koliko bih radije bila kući sa tobom. Ali

bila sam uverena da ćeš večeras raditi do kasno u noć. Zašto nisi došao?"Odmahnuo je glavom. "Danas se nešto dogodilo. Ne bi bilo puno koristi od mene na žurci."Delovala je zabrinuto. "Šta je bilo?"Ustao je i stavio ruke u džepove. "Došao mi je novi pacijent. Star čovek, najmanje osamdeset godina.

Pre trideset godina prešao je jednog od svojih poslovnih partnera. Nisam pratio pojedinosti, ali partner mu se očigledno ubio. Pacijent se veoma loše osećao dok mi je to pričao."

Spustila je piće. "Šta je hteo?"Mislio je da će ga pamćenje izdavati kako bude stario. Ali nije, postalo je oštrije, bolnije. On želi da

zaboravi to što je učinio partneru. Želi da mu ja pomognem."Podigla je obrve. "Stvarno?"Konrad je prišao prozoru i posmatrao kako polumesec sipa boje na grad. "Znaš, mogao sam to da

učinim. To je ono što me je uznemirilo."Nagnula se. "Kako bi to uradio... učinio da zaboravi?""To je jednostavno." Žudno je govorio, ohrabren njenim zanimanjem. "Projektujem lik njegovog

partnera na njegovu simuliranu mrežnjaču. Štapići i kupice reaguju na svetlost. Optički nerv to prikuplja. Tu se dešava neko procesiranje - rekonstrukcija lika, integracija, filtriranje - zatim to putuje u njegov mozak. Sve što treba jeste da sledim veze."

Hodao je unaokolo."Prvi zadatak mozga jeste da kategorizuje glavne objekte na liku - ovoga puta čovekovog partnera.

Proces prepoznavanja neverovatno je složen, ali to uvek završava u jednostavno povezanoj mreži neurona

100

Page 101: SF Antologija 94

koja upravlja drvetom podataka za određeni objekat. Onda ja pošaljem jedan od mojih molekularnih aparata kroz granicu krv-mozak. Ja sam taj koji mora da povuče ručicu, odmota veze. Postoji enzim koji to radi, spakovan u denderitima. Sve što moj aparat treba da učini jeste da stimuliše egzocitozu."

Gretine usne su bile neznatno razdvojene. "To je sve?""To je sve. On bi zaboravio sve što je u vezi sa njegovim partnerom, verovatno i neke poslovne tajne

koje bi rado zadržao. Ali mislim da bi prihvatio..."Gretino lice se promenilo. Zainteresovan pogled uvlačio se u sebe. "Ti možeš da promeniš nečiji

mozak?""Pa naravno da mogu", reče on, zbunjeno. "Sve mogu da promenim. Imam sve podatke. Samo treba

da ih editujem."Oči su joj postale ogromne i prazne. "Ti možeš da promeniš nečiji mozak?"Toplo crvenilo koje se pojavilo kada ga je prvi put videla pretvorilo se u kreda-belo. "Greta, je li ti

dobro?"Ustala je, iznenada nestabilna kao onoga dana kada je prvi put ušla u njegovu kancelariju. "Da li se

to meni dogodilo?""Na šta misliš?"Zakoračio je ka njoj. Ona se izmakla u srtanu, da bi kauč ostao između njih. Teško je disala. "Sve što

sam osećala - plač, noći koje sam provela čekajući te da se vratiš kući... šta si mi učinio?"Napravio je još jedan korak ka njoj. Ona se povlačila."Odgovori mi!""Greta, smiri se. Prolupaćeš.""Reci mi."Ruke su mu drhtale. Shvatio je, prekasno, da ne ume da je laže. "Nije bilo ništa značajno.""Šta to znači?""Greta, molim te..."Buljila je u njega ogromnim, optužujućim očima.On je spustio pogled. "Poslao sam aparat u tvoj centralni nervni sistem. Aparat veličine virusa. To je

sve."Pomerila se na bezbednu udaljenost. "Nastavi.""To je sve, zaista. Tvoj rak bio je tako lak zadatak. Do povratka je ostalo mnogo sati, pa sam tvojoj

simulaciji pokazao svoju sliku. Bio je to eksperiment. Sledio sam nagone. Odmah sam pronašao centar za raspoznavanje - na tebe sam ostavio jak utisak, shvatala ti to ili ne. Iz njega je put vodio pravo u talamus: sviđanje, zadovoljstvo - nešto snažno. Ali tu se nalazila i gomila inhibitornih neurona obavijenih oko centra koja je neprekidno pucala."

Delovala je bolesno, ali je slušala."To je bilo nenormalno", reče on. "Zar to ne shvataš? Bilo je to patološko. Ti inhibitori su sprečavali

da bilo šta osećaš, sprečavali su da odgovaraš. Nalazili su se tamo godinama, možda otkako ti je majka umrla, ne znam. Popravak je bio sasvim lak. Moj aparat zadržao je transmiter koji su one lučile, isključio je inhibiciju. Jedan aparat, to je sve."

Njeno disanje bio je jedini zvuk koji se čuo.Pritisnula je rukama slepoočnice. "Ja imam aparat u glavi?""Ne, naravno da nemaš. Izbačen je pre nekoliko nedelja. Bez obzira na to, bio bi ti potreban

elektronski mikroskop da bi ga videla. Greta, molim te da me shvatiš. Ja, u stvari, nisam ništa promenio. Veze su bile uspostavljene. Ja sam ih samo stimulisao..."

Lice joj je bilo mrtvački bledo. Stavila je ruku preko ustiju i izletela iz stana.

Posle jednog sata Konrad je pošao da je traži; bezuspešno. Prošla je noć, a sledećeg jutra nerado je otišao na posao.

Uveče se vratio kući i našao promenjene brave. Na vratima se nalazila poruka napisana njenim neobičnim ženskastim rukopisom u kojoj ga je molila da se vrati u svoj stari stan. Čekao je sat ili više. Nije se vratila kući. Naposletku je prihvatio njen savet. Nije znao šta bi drugo.

Konradov stan mirisao je na plesan i nekorišćenje - nekoliko nedelja nije bio tamo. Sve stvari koje je poneo sa sobom kod Grete bile su vraćene u kutijama i nagomilane na parketu u dnevnoj sobi. Ostavio ih je gde su i bile. Situacija je, osećao je to, bila naravno privremena.

101

Page 102: SF Antologija 94

Pešice je ponovo otišao do Gretine zgrade i čekao je napolju da se vrati kući. U glavi je neprekidno odmotavao film od prošle večeri. Svaki put lice bi joj bilo sve belje, a njegova glupost neverovatnija.

Podigao se vetar, motajući mu lišće i bačene papire oko nogu. Pomerio se u zaklon ulaza i stajao tamo do zore.

Ujutru je pozvao Gretinu kancelariju i to ponovio sledećih nekoliko dana."Ja znam da ona želi da razgovara sa mnom", rekao bi sekretarici. "Ona mora."Ali Greta nikada nije bila tu, i nikada nije uzvratila na njegove pozive.Konradu je prešlo u naviku da većinu večeri provodi ispred njene zgrade. Jednom je sreo ženu koja

je stanovala u susednom stanu. Ni ona nije videla Gretu već nekoliko dana. Mislila je da je otputovala iz grada. Bez obzira na to, čekao bi je sve dok se svetla na zgradi ne bi ugasila, a ulica postala crna i prazna.

Postepeno je prestao da prima pacijente. Nije mogao da se usredsredi na posao. Ali i dalje je svakog jutra odlazio u ordinaciju. Sedeo bi za stolom i buljio u Gretinu holo kocku, slušajući šum zagrejanih aparata.

Izvadio bi njenu simulaciju iz fajlova i animirao je. Naložio bi joj da hoda monitorom odevena u zelenu papirnatu haljinu. Odeću joj je ostavio neprozirnu, ali ju je skratio tridesetak centimetara - više joj je priličilo.

Ponekad bi je naterao da pleše.Provodio je što je moguće manje vremena u svom stanu. Gomila kutija još je stajala neotvorena u

dnevnoj sobi. Retko se trudio da odgovara na pozive, ali jedne večeri telefon je uporno zvonio svakih pet minuta. Četvrti ili peti put podigao je slušalicu.

"Halo", reče on. Dugo već nije čuo svoj glas. Delovao je prazno i nepoznato."Konrade?""Greta.""Kako si?""U poslu", reče on posle jednog trena. "Veoma sam zauzet.""Radiš, naravno." Glas joj je bio kiseo. "Konrade, želela bih da prestaneš da stojiš ispred moga stana.

Ja više tamo ne živim. Samo gubiš vreme."Zadržao je dah. "Gubim li?""Da, gubiš."Obrisao je čelo prljavim rukavom košulje. "Greta, želeo bih da te vidim."Za trenutak nije odgovarala. "Ne. Nisam te zbog toga zvala."Pustio je da nastavi."Srela sam nekoga kada si otišao...""Pošto si me ostavila ispred zaključanih vrata." Nije bilo gorčine u njegovom glasu, ali nije video

razloga za netačnosti."Da, pošto sam te ostavila ispred zaključanih vrata. Nekoga na poslu - mislim da mu neću pominjati

ime. Viđamo se već dva meseca."Čvrsto je stiskao slušalicu. "Neko drugi? Sa njim... ne može biti isto."Jedno vreme je ćutala. "Ne, nije. Nema one bliskosti koju sam osećala sa tobom. Više nikada i neće

biti isto, zar ne?"Nije mogao da odgovori."Konrade, zar ne?""Ne znam. Verovatno neće."Počela je da plače."Greta, molim te, hajde da se negde vidimo. Možemo da zaboravimo tu noć...""Nikada", reče ona odlučno. Gotovo je mogao da čuje kako drhti. "Nikada.""Ali ja mogu da učinim da zaboraviš." Bio je očajan. "Biće to lako. Mogu da te opet skeniram. Sutra

se ničeg nećeš sećati...""Konrade, molim te. Prestani. Zvala sam da... želela sam da ti se zahvalim. Za ono što si mi učinio.

Nisam mogla ni da pomislim da ću ti to ikada reši, ali tako je. Sledeće nedelje se udajem."Nije mogao da diše. "Zašto?""Trudna sam."

102

Page 103: SF Antologija 94

Konrad je sedeo na svom tatamiju, držeći slušalicu. Napokon je ustao i polako prišao vratima. Osećao je da mu je telo krhko, gotovo providno. Odvezao se u ordinaciju.

Trebalo mu je puno vremena da podesi skener. Mehanizmi su se raštimali od nekorišćenja. Postavio je na automatsko snimanje i legao na činijast sto. Izgledao mu je strašno hladan. Pokrio se i mirno ležao dok je aparat radio.

Lice njegove simulacije imalo je siv, upao izraz leša. Jedva ga je prepoznao. Lice je bilo prazno. Konrad je povio usne nagore, kao što bi to pogrebnik učinio, u bezizražajan osmeh. Projektovao je Gretin lik u zelenoj haljini na mrežnjače njegove simulacije - najjači stimulans koji je poznavao. Impulsi su putovali optičkim nervom do dela kore velikog mozga zaduženog za vid i... mozak mu dostiže belo usijanje.

Proveo je sate ispitujući isprepletane staze. Greta je prodrla do svakog dendrita i sinapse. Počeo je da shvata instinktivne reakcije koje je budila u njemu - odziv na nju sezao je duboko u mali mozak i motorne neurone.

Mesec se podigao iznad grada, napravio luk preko neba i ispario u izlasku sunca. Nastavio je da istražuje, katalogizira, vodi signale dok su uranjali u njegovo nervno zaleđe. Staze su se ponegde tek nakratko pojavljivale i on je radio više instinktivno, reskirajući.

Do podneva, sačinio je približnu mapu svog odziva. Iznutra, delovala je zastrašujuće - neprobojan čvor veza. Šuma algi. Ali kad se odmakao, obrazac je stao da se pojavljuje, a sa njim i strategija programiranja njegovih aparata.

Zaboraviće da je Greta ikada postojala.

Ispod, svetla grada su se upalila. Nebo je poprimilo najbogatiju plavu boju. Konrad je poslednji put aktivirao Gretin simulakrum. Hodala je sobom, zaustavila se, podigla pogled, očekujući. Konrad-simulakrum materijalizovao se ispred nje, i dalje sa onim svojim praznim osmehom. Prišli su jedno drugom do razdaljine od svega nekoliko centimetara. Lagano, čedno, njihove usne su se dotakle.

Likovi su počinjali da blede dok su se kodirani kristali u bazama podataka randominizovali. Postali su nematerijalni, poput odraza u prozoru od metastakla. Postali su duhovi. Pramenovi magle. Zatim ništavilo.

Zamislio je da može da oseti prolazak aparata kroz svoje telo. Kretali su se od leve zajedničke karotide i unutrašnje karotide. Dostigli su granicu krv-mozak. Oni su bili samo prethodnica. Čim prođu granicu, umnožiće se, pronaći određene neuronske staze, latiti se posla. Užasavao ga je obim i delikatnost njihovog zadatka. Trudio se da veruje u uspeh.

Dokono je tapkao prstima po stolu. Nije osećao magljenje svesti, niti odsutnost. Da li je moguće da je imunološki sistem uništio aparate pre nego što su obavili zadatak? Nije bilo načina da to sazna. Mogao je samo da čeka.

Konrad je ustao i prišao jelki. Posmatrao je obrasce svetlosti i senke kako plešu na granama od ogledalaca. Postepeno je osećao kao da mu neizmerno težak teret spada sa ramena.

Dovukao se nazad do stola. U jednom uglu primetio je holo kocku privlačne devojke sa ledenim izrazom na licu. Delovala mu je poznato, ali nije mogao da se seti odakle. Iz nekog razloga, zbunjenost ga je radovala.

Kada se vratio u svoj stan, naišao je na gomilu kutija u dnevnoj sobi i smrad neopranog rublja. Maglovito se prisetio da je poslednjih dana naporno radio. Očigledno je zanemario sve drugo.

Ali kutije nije mogao da objasni.Palo mu je na pamet da pozove policiju, ali je odustao. Bilo je suviše pitanja na koje ne bi umeo da

odgovori.Do večeri, stan je ponovo bio u redu. Spremio je obilnu večeru i zaspao, potpuno iscrpljen. Kada se

probudio sledećeg jutra, osećao se rastrojeno i nespretno. Neko vreme nije bio siguran ni gde se nalazi. To osećanje dugo ga nije napustilo.

Nekako se odvezao do ordinacije. Dolazeći, nesugurno je lutao duž tri hodnika pre nego što je našao svoja vrata. Barem mu se činilo da su njegova - ime mu je bilo na njima - ali mu je nameštaj bio nepoznat. Najviše ga je zanimala skulptura u suprotnom uglu, jelka sa srebrnim lišćem i plamenom krunom. Zakoračio je ka njoj i srušio se.

Seo je na pod, ošamućen, nesiguran kako da ustane. Nije mogao da pokrene noge. Odmahnuo je glavom, pokušavajući da rastera maglu. Da li imao moždanu kap? Ne. Nije bilo drugih simptoma. Bio je svestan i nije bio paralizovan.

103

Page 104: SF Antologija 94

Bila mu je potrebna pomoć. U to je bio siguran.Na stolu pored njega nalazio se telefon. Pokušao je da se podigne na kolena, za trenutak uspeo, a

zatim je isprepleo noge i ponovo pao. Dovukao se na laktovima i podigao grudi do ivice stola. Bilo je to veoma naporno i bolno. Posegao je za slušalicom, ali je šaka odbila da se sklopi oko nje. Usredsredio se na prst po prst, zamišljajući šta svaki mišić radi.

Posle nekog vremena tri prsta lagano su se obavila oko valjkastog objekta. Privukao ga je ka sebi, osećajući neko nepotpuno zadovoljstvo koje se završilo zbunjenošću. Šta je ovo? Šta se s ovim radi?

Ruke mu iznenada otkazaše i on tresnu na pod.Začuo je prasak pored sebe - mora da je nešto srušio sa stola. Delići slomljene kocke ležali su rasuti

oko njega. U svakom deliću bio je isti maglovit lik. Najveći komad bio je najjasniji. Prikazivao je mladu ženu koja ga je posmatrala sa jezivom nezainteresovanošću.

Konrad ponovo podiže pogled. Gledao je u dugačak, čist zid. Oči su mu gorele - umirale su. Nije mogao da se seti kako se zatvaraju. Pogled na tamne, blokovite oblike rasipao se i bledeo, zatamnjujući se.

Vreme je prolazilo.Svet se smanjio na tamu uobličenu Gretom, odsustvo sećanja i neuronske staze koje su je definisale

tako nepobitno kao što crn krug zaklonjenih zvezda otkriva mlad mesec. Shvatio je da ju je povezao sa svačim - sa poslom i otkucajima srca, sa osekom i strujanjem vazduha kroz pluća. Nije mogao da je zaboravi, a da ne uništi sebe.

Greta-oblik je treperela i za trenutak ugledao je ogledalo-jelku kako se jasno ocrtava na pozadini izbledelog grada, ismejavajući ga svojom porukom o povezanosti.

Zatim je zaboravio kako se diše.

Džek MekdevitOGRANAK FORT MOKSI

Nekoliko minuta po nestanku struje, zasvetlucao je jedan jedini prozor u potkrovlju kuće Vila Potera. Posmatrao sam ga s druge strane Puta 11, kroz zastor od javorova i kroz sneg koji je padao celo posle podne i postajao sve gušći. Prozor je bio zamagljen i nematerijalan. Nije delovao onako kako bi trebalo da je svetlo u spavaćoj sobi bilo upaljeno. Pre bi se reklo da je izgledao kao da je nešto svetlo lebdelo u njenoj mračnoj unutrašnjosti.

Vil Poter je bio mrtav. Pre tri godine smo ga sahranili na groblju preko puta autostrade. Kuća, čiji je dvospratni kostur poticao sa početka veka, od tada je zvrjala prazna.

Nestanak struje utihnuo je grad. Negde je pas zalajao, vrata garaže su se zalupila. Kamionet Eda Kiernena protutnjao je prema Kavalijerima. Ulične svetiljke bile su pogašene, baš kao i semafor dole u Dvadesetoj.

Da je mene neko pitao, struja nije morala ni da dolazi.Došlo je veče za bacanje đubreta. Izvadio sam kartonske kutije filovane primercima Trga

nezavisnosti i spuštao se spoljnim stepeništem, kad je sve utonulo u mrak.Posebno je bilo neobično što se činilo kao da se svetlost u Poterovoj kući širi. Puzala je napolje;

tavanska prostorija svetlela je postojanim, hladnim, plavobelim sjajem. Potekla je postepeno niz strminu krova, skliznula preko oluka i skrenula za ugao verande. Tek pokatkad, u odblescima, mogao sam da razaberem zakošene zastore i razrušene kamene stepenice.

Te noći moralo je da se dogodi nešto zaista neobično da privuče moju pažnju. Ređao sam kutije jednu na drugu i neke od knjiga prosule su se na ulicu; moje ime svetlucalo je na povezu. Beše to dobar komad moga života. Pet godina, četvrt miliona reči i, na kraju, najveći deo ušteđevine za štampanje. Bilo je bolno i bilo mi je drago da ih se rešavam.

Stajao sam tako, okovan, sažaljevajući samog sebe, dok je sneg šaptao iz poleglog neba.Ledoklopa, Halov krkljanac, Amoko na uglu Devetnaeste i Banisterove, svi su bili mračni i tihi. Ka

centru grada, u magli oluje, gubili su se migavci i farovi.Noć je bila mirna, nekako nepomična. Pahulje su se plavile u bledom svetlucanju koje je okruživalo

kuću. Padale su na krov zabata i nežno se prosipale sa slemena.Kamionet Kesa Tejlora promakao je, probijajući se prema gradu. Kes je mahnuo.Jedva da sam primetio; zadnji kraj Poterove zgrade stao je da se naduvava. Posmatrao sam, očaram,

znajući da je to samo opsena, a ipak gotovo očekujući da eksplodira.

104

Page 105: SF Antologija 94

Kuća se, i drugačije, stala menjati.Krov i ivice su zatrepereli. Novi zidovi se spustiše. Potkrovvlje se iznenada podiglo, a s njim i vrh

kuće. Treći sprat, zajedno sa osvetljenim prozorima i mansardom, pomolio se iz snega. (U jednom od prozora neko se pomakao.)

Parapeti se podigoše i kružni prozor oblikovao se u središtu mansarde. Zatvoren balkon izgurao se sa donjeg nivoa, blizu pročelja. Nadsvođeni ulaz i trem sa stubovima zamenili su verandu. Materijalizovale su se smreke, a Poterovo stara sijalica na stubu koja nikada nije radila zatreptala je i upalila se.

Javorovi u prvom planu bili su goli i kruti.Stajao sam, brinući se za svoj vid, ne ispuštajući kartonsku kutiju, osećajući sneg na licu i grlu. Na

Putu 11 ništa se nije kretalo.Još sam tamo stajao u trenutku kada je struja došla; ulična rasveta, električni natpis iznad Halove

kancelarije, bezbednosna svetla u Amoku, pucnjevi sa TV-a, iznenadno, neobjašnjivo struganje električne bušilice. I, u istom trenutku, prikaze je nestalo.

Mogao sam da odem u krevet. Mogao sam da izbacim ostatak tih prokletih knjiga, pripisujući sve svojoj mašti, i da odem u krevet. Drago mi je što to nisam učinio.

Snežni pokrov u Poterovom stražnjem dvorištu bio je nedirnut. Stajalo je više od stope snega ispod onih pola inča koji su pali toga dana. Probio sam se kroz njega da pronađem ključ koji je uvek držao uklješten ispod labavo pričvršćenog preklopca blizu podrumskih stepenica.

Iskoristio sam ga da uđem kroz ostavu sa zadnje strane kući. Moram da priznam da mi nije bilo svejedno kada su se vrata za mnom zalupila i kada sam ostao među grabuljama, lopatama i kutijama sa ekserima. Previše noćnih TV filmova. Previše Stivena Kinga.

I ranije sam tamo odlazio. Pre mnogo godina, kada sam verovao da će mi posao predavača pomoći dok ne budem mogao da zaradim za život kao romanopisac, ostvarivao sam dodatan prihod podučavajući Poterove dečake. Ali beše to davno.

Sa sobom sam poneo baterijsku svetiljku. Uključio sam je i probio se do kuhinje. Tamo je bilo toplije, ali se to moglo i očekivati. Poterovi naslednici još su pokušavali da prodaju kuću, a u Severnoj Dakoti se ne može tek tako da potpuno isključi grejanje.

Ormarići su bili otvoreni i prazni; štednjak je bio otkačen od priključka za gas i odvučen do središta sprata. Crkveni kalendar visio je iza vrata. Pokazivao je mart 1986; mesec Poterove smrti.

U trpezariji, ostali su jedan ofucan sto i tri drvene stolice. Bile su naslonjene na jedan od zidova. Par kutija ležalo je u uglu.

Najednom, uz tresak, peć se uključila.Bio sam zapanjen. Ventilator se zavrteo i topao vazduh pojurio mi je oko članaka.Duboko sam uzdahnuo i svetlost svetiljke okrennuo ka dnevnoj sobi. Razmišljao sam kako kuća

izgleda različito bez nameštaja, kako deluje potpuno strano i nepoznato, kada sam shvatio da nisam sam. Da li je to bio pokret izvan svetlosnog kruga, ili iznenada uvučen vazduh, ili krckanje dasaka, nisam mogao da odredim. Ali znao sam. "Ko je to tamo?" upitao sam. Reči su lebdele u tami.

"Gospodine Vikem?" Bila je to žena."Zdravo", rekoh. "Ja sam, ovaj, ja sam ugledao svetlost i pomislio...""Naravno" reče ona. Stajala je blizu kuhinje, a obrisi su joj se ocrtavali na spoljnjem svetlu. Pitao

sam se kako je tamo dospela. "S pravom ste se zabrinuli. Ali sve je u redu." Nalazila se nekako sa sive strane sredovečnosti, privlačna, dobro utegnuta, od one vrste koju biste očekivali da sretnete na partiji bridža. Njene oči, koje su bile u ravni sa mojima, gledale su me sa blagim humorom. "Zovem se Koela." Ispružila je desnu ruku. Zlatne narukvice su zazvečela.

"Drago mi je što smo se upoznali", rekoh, pokušavajući da izgledam kao da se ništa neobično ne događa. "Otkud znate kako se zovem?"

Dodirnula mi je ruku, onu koja je držala baterijsku svetiljku, i blago je sklonila u stranu da bi mogla da prođe. "Sledite me, molim vas", reče ona. "Budite pažljivi, nemojte da se sapletete."

Popeli smo se stepenicama na drugi sprat i ušli u stražnju spavaću sobu. "Ovuda", reče ona, otvarajući vrata koja je trebalo da vode u klozet. Umesto toga, upiljio sam se u jarko osvetljen prostor koji nikako nije mogao da bude tamo. Bio je prepun knjiga, slika i tapiserija, kožnog nameštaja i poliranih stolova. Kamin je veselo pucketao ispod portreta kaluđera. Čula se blaga klavirska muzika. Šopen, pomislih.

"Ovoj sobi ovde nije mesto", rekoh prilično glupo. Iznenadila me je promuklost moga glasa.

105

Page 106: SF Antologija 94

"Nije", složila se. "Prikačili smo je na posed, ali smo sasvim nezavisni." Zakoračismo unutra. Pod nogama su bili debeli tepisi. Tamo gde se video pod, bio je prekriven laštećim parketom. Nadsvođeni prozori gledali su preko Poterovog stražnjeg dvorišta i susedne kuće Ema Pajla. Koela me je zamišljeno posmatrala. "Dobro došli, gospodine Vikem", reče ona. Oči su joj blistale ponosom. "Dobro došli u Ogranak Fort Moksi, Memorijalne biblioteke Jovana Singlterijskog."

Gledao sam unaokolo tražeći stolicu i, našavši jednu pored prozora, spustio se u nju. Sneg koji je padao bio je taman, kao da ga svetlost sa ove strane stakla ne dodiruje. "Mislim da ništa ne razumem", rekoh.

"Pretpostavljam da je ovo neka vrsta šoka."Očito se zabavljala i to dovoljno zarazno da sam se nekako opustio. "Jeste li vi bibliotekarka?"Klimnula je glavom."Niko iz Fort Moksija ne zna da ste ovde. Kakva korist od biblioteke za koju niko ne zna?""To je opravdano pitanje", priznala je. "Članstvo nam je ograničeno."Brzo sam bacio pogled naokolo. Sve knjige ličile su na Biblije. Bile su različitih veličina i oblika, ali

sve su bile uvezane u kožu. Osim toga, naslovi i autori bili su odštampani istovetnim srebrnim pismom. Ali nisam primetio ništa na engleskom. Police blizu mene bile su pune knjiga koje su ličile na ruske. Jedan tom ležao je otvoren na stolu pored moje desne ruke. Bio je na latinskom. Uzeo sam ga i držao tako da mogu da pročitam naslov: Historiae V - XII. Tacitus. "U redu", rekoh, "i mora da bude ograničeno. Teško da iko u Fort Moksiju može da čita latinski ili ruski." Podigao sam Tacita. "Sumnjam da bi čak i otac Kramer izišao sa ovim nakraj."

Em Pajl, najbliži sused, izišao je na svoje prednje stepenište. Pozvao je psa, Propovednika, kao što je to činio u ovo vreme skoro svake noći. Nije bilo odgovora i on je gledao uzduž i popreko Devetnaeste ulice, u sopstveno dvorište, i pravo kroz mene.

"Koela, ko ste vi tačno? Šta se to ovde dešava? Ko je, kog vraga, Jovan Singlterijski?"Klimnula je glavom na način na koji to ljudi čine kada se slažu da imate problema. "Možda bi", reče

ona, "trebalo da pogledate unaokolo, gospodine Vikem. Onda ćemo možda lakše moći da razgovaramo."

Povukla se do stola i zadubila u svežanj listova, puštajući me da se staram za sebe. Dalje od ruskih polica našao sam japanske ili kineske knjige. Nisam znao koje su. I arapske. Bilo je puno arapskih. I nemačkih. Francuskih. Grčkih. Još orijentalnih.

Na drugoj strani našao sam engleske naslove. Bili su podeljene na američke i britanske. Dikens, Kuper i Šekspir sa jedne strane, Holms, Drajzer i Štajnbek sa druge.

I, skoro trenutno, osećaj razumevanja koji je lebdeo nada mnom od početka ove stvari, izoštrio se. Nisam znao zašto. Naravno, poznata imena u poznatom okruženju morala su da mi olakšaju teskobu.

Uzeo sam Melvilovu Agatu i prelistao je. Tekstura listova odavala je fini papir od lišća pirindža, a kožni povez davao je knjizi privid bezvremenosti. Pomislio sam na jeftin karton koji je Krosbou pribavio za Trg nezavisnosti. Bože moj, ovo je pravi način da se izda knjiga.

Odmah pored bila su Sabrana dela Džejmsa Mekorbina. Ko je, kog vraga, bio Džejms Mekorbin? Bila su tu dva romana i osam pripovedaka. Nijedan naslov nije mi bio poznat, a knjiga nije sadržala biografske podatke.

U stvari, većina imena bila su od ljudi za koje nikada nisam čuo. Kemeri Bakster. Vin Gomez. Majkl Kasper. Naravno, nije to bilo ništa neobično. Police biblioteka uvek su pune opskurnih autora. Ali bogat povez i očigledna pažnja posvećena ovim knjigama odudarali su od pravila.

Skinuo sam Hemingvejovo Noćno osmatranje. Dugo sam gledao u naslov. Hemingvejeva proza, bez svake sumnje. Kratke, jasne, metkovite rečenice i faktografski, novinarski stil nisu se mogli zameniti. Čak i mesto radnje, Italija 1914. Henri Džejms je bio predstavljen Branderbergom. Nije bilo ni traga od Ambasadora, Portreta jedne dame ili Vašington Skvera. U stvari, nije bilo ni Mobi Dika, ni Bili Bada. Ni Sunce se ponovo rađa, ni Zbogom oružje. Toroa uopšte nije bilo. Nije bilo ni traga Frenimoru Kuperu ili Marku Tvenu. (Kakva je to biblioteka koja nema nijednu kopiju Haka Fina?)

Poneo sam Noćno osmatranje do stola na kome je Koela radila. "Ovo nije Hemingvejova knjiga", rekoh, bacajući je u luku na hrpu papira ispred nje. Trgla se. "I ostale su lažne. Šta se to, kog vraga, dešava?"

"Gospodine Vikem, ja mogu da vas razumem što ste pomalo zbunjeni", reče ona, malčice nervozno. "Objašnjavanje mi nikada nije bila jača strana."

106

Page 107: SF Antologija 94

"Molim vas, pokušajte najbolje što možete", rekoh.Namrštila se. "Ja sam deo grupe za spasavanje kulturnog blaga. Mi pokušavamo da sprečimo da

stvari od večne vrednosti, ovaj, ne propadnu."Gurnula je stolicu unazad i čvrsto me posmatrala. Negde iza, sat je teško otkucavao. "Knjiga koju ste

uzeli kada ste ušli bila je...", zastala je, "zametnuta pre skoro dve hiljade godina.""Tacit?""Istorija - pet od dvanaest. Imamo i Anale.""Ko ste vi?"Odmahnula je glavom. "Dobri duh", reče ona."Ozbiljno.""Ja sam sasvim ozbiljna, gospodine Vikem. Ono što vidite oko sebe jeste blago neprocenjive

vrednosti koje, da nije bilo nas, ne bi postojalo."Nekoliko trenutaka gledali smo jedno drugo. "Kažete li", upitao sam, "da su sve ovo izgubljena

remek-dela ljudi kao što je Tacit? Da je ovo", pokazao sam na Noćno osmatranje, "bona fide Hemingvej?""Da", reče ona.Stajali smo licem u lice preko stola. "Tamo je i jedan Melvil. I jedan Tomas Vulf.""Da", reče ona. Lice joj je sijalo od zadovoljstva. "Svi oni."Još jednom sam dugim pogledom prešao preko prostorije. Hiljade tomova popunjavalo je gusto

načičkane police, dosežući do plafona. Drugi su bili naslagani na stolove; nekoliko ih je, napola nasumično, bilo razbacano po stolicama. Pet-šest stajalo je na Koelinom stolu, između graničnika u obliku Trojanskih konja.

"To nije moguće", rekoh, iznenada osećajući da prostor postaje sužen i teskoban. "Kako? Kako se to moglo da dogodi?"

"Sasvim lako", reče ona. "Melvil je osoben primer. On se obeshrabrio. U vreme kada smo prvi put zapazili Agatu, bio je carinski inspektor. Otišla sam do Londona da bih mu omogućila da mi u povratku pregleda prtljag. Možete biti sigurni da 1875. to nije bio lak put." Mahnula je rukom, odbacujući moj prigovor. "Dobro, preterala sam, naravno. Iskoristila sam put da sklopim neki posao sa Metjuom Arnoldom i... eto sad se hvalim imenima. Oprosti mi. Ali pomislite kako bi ste osećali da vam Herman Melvil pregleda prtljag." Smeh joj je odzvanjao sobom. "Bila sam veoma mlada. U stvari, premlada da bih razumela njegovo delo. Ali već sam pročitala Mobi Dika i nešto njegove poezije. Da sam ga onda poznavala kako ga sada znam, mislim da ne bih mogla da stojim na nogama." Zagrizla je donju usnu i protresla glavom. Za trenutak sam pomislio da bi stvarno mogla da se onesvesti.

"I on vam je dao rukopis? Samo zato što ste ga zatražili?""Ne. Zato što je shvatio razloge. I razumeo zašto ga ja želim.""A zašto ste ga želeli? Vi ste ga ovde zakopali."Prenebregla je pitanje."Niste me pitali za ime biblioteke.""Memorijalna biblioteka Jovana...""Singlterijskog.""Dobro. Ko je Jovan Singlterijski?""Tamo, preko puta glavnog ulaza, nalazi se njegov portret." Bilo je to veliko ulje kaluđera

zagledanog u sebe. Ruke su mu bile prekrivene tamnosmeđim haljama, a uz njega se nalazio pergament i krst. "Bio je jedan od najbriljantnijih sociologa koji su ikada živeli."

"Nikada nisam čuo za njega.""Njegovi pretpostavljeni na kraju su proglasili njegov rad svetovnim; zato su ga ili spalili, ili ga

negde sklonili. Nikada nismo sa sigurnošću ustanovili. Ali uspeli smo da se dokopamo kopija većine njegovih dela." Sada više nije bila na svom mestu, već je stajala leđima okrenuta portretu. "Značajan je po tome što je definisao državu kojoj bi, po njegovom osećaju, trebalo da ljudsko društvo stremi. Postavio je parametre i ciljeve kojima bi muškarci i žene što čine ovu biblioteku trebalo da teže; tačan stepen ravnoteže između poretka i slobode, stepen obaveze pojedinca prema spoljašnjoj vlasti, tačne odnose koji bi trebalo da postoje između ljudskih bića. I tako dalje. Sve skupa uzevši, stvorio je shemu civilizovanog života, skup uputstava, ako hoćete."

"Ljudske prilike", rekoh."Kako to mislete?"

107

Page 108: SF Antologija 94

"Sve je to uradio, a niko ne zna za njega.""Mi znamo za njega, gospodine Vikem." Zastala je. Zatekao sam se kako prelećem pogledom sa nje

na dostojanstveni lik na portretu. "Pitali ste zašto smo želeli Agatu. Odgovor je zato što je tako ljupka, što je tako snažna. Mi naprosto nećemo dozvoliti da bude izgubljena."

"Ali ko će je ikada ovde videti? Vi govorite o romanu koji, što se ma koga tiče, ne postoji. Ja imam prijatelja u Severnoj Karolini koji bi dao i poslednji cent da vidi ovu knjigu. Ako je uopšte prava."

"Mi i hoćemo da je učinimo dostupnom. Kad dođe vreme. Na kraju će ova biblioteka biti vaša."Oblio me je talas radosti. "Hvala vam", rekoh."Žao mi je", brzo je dodala. "Možda sam vas navela da pogrešno pomislite. Nisam mislila sad

odmah. I nisam mislila na vas.""Kada?""Kada ljudska rasa ispuni zahteve Jovana Singlterijskog. Drugim rečima, kada postignete istinski

globalno društvo, sve ovo će biti naš dar vama."Žestok nalet vetra zatresao je prozore."To je još poprilično daleko", rekoh."Mi moramo da gledamo na duge staze.""Lako je to vama reći. Mi imamo puno problema. Nešto od ovoga bi moglo biti baš ono što bi nam

pomoglo da se izvučemo.""Ovo je jednom bilo vaše, gospodine Vikem. Vaši ljudi nisu uvek uviđali vrednosti. Mi

obezbeđujemo drugu priliku. Očekivala bih da budete zahvalni."Okrenuo sam se od nje. "Većinu ovoga nisam čak ni prepoznao", rekoh. "Ko je Džejms Mekkorbin?

Tamo su njegova sabrana dela, pored Melvila i ostalih. Ko je on?""Majstor kratke priče. Jedan od vaših savremenika, ali bojim se da piše stilom i kompleksnošću koji

će za njegovog života ostati nepriznati.""Kažete li vi to da je on suviše dobar da bi bio objavljen?" Bio sam užasnut."Oh, da, gospodine Vikem. Vi živite u preterano komercijalizovanom dobu. Vaši izdavači shvataju

da ne mogu da prodaju šampanjac pivopijama. Oni kupuju ono što se prodaje.""I to važi i za ostale? Kemeri Bakster? Gomez? Ovaj-ili-onaj Parker?""Bojim se da je tako. U stvari, to je sasvim uobičajeno. Bakster je prvorazredni esejist. Za razliku od

ostalih dvoje, on je bio objavljivan, ali u malom univerzitetskom glasilu, u jednoj ediciji koja je brzo nestala sa vidika. Gomez je napisao tri izvanredna romana, i već je do sada odustao, uprkos našem ohrabrivanju. Parker je pesnik. Ako išta znate o tržištu poezije, ne treba ništa više da vam govorim."

Zajedno smo tumarali bibliotekom. Pokazala mi je izgubljene radove Sofokla i Eshila, nestale epove homerskog ciklusa, police pune indijske poezije i rimske drame. "Na gornjem nivou", reče ona, podižući oči ka plafonu, "nalaze se pesme i priče umetnika čiji maternji jezici nemaju pisani oblik. One su prevedene na naš jezik. U većini slučajeva", dodade, "mogli smo da sačuvamo imena njihovih tvoraca."

"A sad imam iznenađenje za vas." Stigli smo do britanskog odeljka. Izvadila je jednu knjigu i dodala mi je. Viljem Šekspir. "Njegova Zenobija", reče ona, utišnim glasom. "Napisana na vrhuncu njegove karijere."

Neko vreme sam ćutao. "Zašto nikada nije izvedena?""Zato što je predstavljala grub napad na Elizabetu. Čak je i on mogao da izgubi glavu. Imamo veliki

Vergilijev ep koji je povučen iz sličnog razloga. U stvari, zato je ruski odeljak tako veliki. Oni su godinama proizvodili veličanstvene romane u tradiciji Tolstoja i Dostojevskog, ali su bili dovoljno razboriti da ih ne ponude za objavljivanje."

Bile su tu još dve Šekspirove drame. Adam i Eva bila je jeretička po tadašnjim merilima", objašnjavala je Koela. "A evo još jedne koja bi podigla nekoliko obrva", nasmejala se.

Bila je to drama Nis i Eurialije. Ličnosti su bile iz Eneide. "Homoseksualna ljubav", reče ona."Ali on je želeo da se one povuku", usprotivio sam se. "Postoji razlika između izgubljenih dela i onih

koje pisac želi da uništi. Vi ste ovo objavili mimo njegove volje.""Oh, ne, gospodine Vikem. Mi to nikada ne činimo. Pre svega, da je Šekspir želeo da uništi ove

drame, mi bismo tu sitnicu vrlo lako mogli da obavimo. On je samo poželeo da za njegovog života ne budu objavljene. Sve što ovde vidite", ženstvenim pokretom ruke obuhvatila je celu biblioteku, "dato nam je dobrovoljno. Po tom pitanju pravila su nam striktna. I mi ih se, gospodine Vikem, striktno pridržavamo."

108

Page 109: SF Antologija 94

"Uzgred, u nekim slučajevima, mi pružamo i dodatnu uslugu. U mogućnosti smo da na jedan skroman način ulijemo poverenje onim velikim umetnicima koji za života na odgovarajući način nisu bili prihvaćeni. Želela bih da ste mogli da vidite Melvila."

"Znate, možda niste u pravu."Nozdrve su joj se neznatno raširile. "U čemu?""Možda knjige koje su izgubljene zaslužuju da budu izgubljene.""Neke da." Ton joj je postao tvrđi. "Nijedna takva nije ovde. Svi urednici o tome prosuđuju."

"Zatvaramo u ponoć", reče ona, iznenada se pojavljujući pored mene dok sam bio zadubljen u Velsov roman Zvezdani let. Mogao sam da čujem ono prećutno rečeno: I više nikada nećemo biti otvoreni. Ne u Fort Moksiju. Ne za tebe.

Vratio sam Velsa i brzo nastavio, vadeći knjige sa polica sa nekim osećanjem hitnosti. Preleteo sam preko Mendinala, nezavršenog Bajronovog dela, datiranog 1824, godine njegove smrti. Pronašao sam pojedine briljantne stihove i pokušao da neke zapamtim, a zatim nastavio ka Blejku, ka Fildingu, ka Čoseru! Negde odmah posle jedanaest, naišao sam na četiri priče Konana Dojla: 'Pustolovine strašnog lakeja', 'Brenmur klub', 'Džezailin metak', 'Kliper sa Sumatre'. Bože moj, šta sve Šerlokovci širom sveta ne bi dali da ih imaju?

Požurio sam sa očajanjem koje je raslo, kao da sam mogao da ih sve sakupim u sebe i učinim dostupnim svetu koji je čekao: Bog i država, Tomasa Vulfa, nove karikature Džejmsa Tarbera, spašene ispod tapeta u kući za odmor koju je iznajmio u Atlantik Sitiju 1947, drame Odete i O'Nila, pripovetke Natanijela Hotorna i Terija Kara. Bile su tu Još opasnih vizija i Morgan Meri Šeli.

Dok sam prebirao po listovima od pirinčanog papira, vagajući čudesne mesečinom obasjane stihove A. E. Housmana sa sračunatim strelicama Menkena, zavideo sam im svima.

I bio besan."Nemate prava", na kraju sam rekao kad mi je Koela prišla, ukazujući mi da je vreme isteklo."Nemamo prava da sve ovo zadržavamo?" Primetio sam naklonost u njenom glasu."Ne samo to", rekoh. "Ko ste vi da sebi dodeljujete pravo da sudite o tome? Da kažete šta je veliko, a

šta prizemno?""Mnogo puta sam i sama sebi postavila isto pitanje. Mi radimo najbolje što možemo." Kretali smo se

ka vratima. "Znate, imamo puno iskustva."Svetla su bledela. "Zašto uopšte ovo radite? To nije zbog nas, zar ne?""Nije samo zbog vas. Ono što vaša vrsta stvara pripada svima." Osmeh joj se proširio. "Naravno da

ne biste želeli da svoja najbolja ostvarenja zadržite za sebe?""Vaši ljudi imaju pristup do njih?""Oh, da", reče ona. "Kod kuće svi imaju pristup. Čim se nova knjiga zavede, ona je dostupna

svakome.""Osim nama.""Gospodine Vikem, nećemo baš sve da uradimo za vas." Primakla se toliko blizu da sam gotovo

mogao da osetim otkucaje njenog srca."Možete li uopšte da zamislite šta bi našim ljudima značilo da ponovo otkriju sve ovo?""Žao mi je, po tom pitanju sada ništa ne mogu da učinim."Otvorila mi je vrata; ona koja su vodila u stražnju spavaću sobu. Imala je nešto da mi kaže, ali kao da

se čudno opirala nastavku razgovora. I negde u tami Poterove kuće, između čarobnog ulaza u pozadinu klozeta na spratu i razrušenih kamenih stepenica koja su vodila sa verande, shvatio sam! I kada smo zastali pored ugašenog kamina i okrenuli se licem u lice, moje bilo je snažno udaralo. "Ovo mesto se nije slučajno pojavilo baš večeras, zar ne?"

Ćutala je."Nije slučano ni to što sam ga samo ja video. Mislim, nema nikakve svrhe postavljati vašu

univerzalnu biblioteku u Fort Moksi, osim ako nešto niste želeli. Je l' tako?""Rekla sam da je ovo 'Ogranak' Fort Moksi. Centralna biblioteka smeštena je na Sen Simonovo

ostrvo." Krhkost poslednjih nekoliko trenutaka istopila se bez upozorenja. "Međutim, u pravu ste, nema.""Želite Trg nezavisnosti, zar ne? Želite da moju knjigu smestite tamo pored Tomasa Vulfa, Šekspira i

Homera. Je l' tako?"

109

Page 110: SF Antologija 94

"Da", reče ona. "Tako je. Stvorili ste prvorazrednu psihološku dramu, gospodine Vikem. Uhvatili ste mikrokosmos Fort Moksija i stvorili portret malograđanske Amerike koji je zadobio divljenje Veća. I, mogla bih da dodam, našeg članstva. Uzgred, zanimaće vas da je jedan od vaših glavnih likova izazvao večerašnji nestanak struje. Džek Gilbert."

Bio sam razoružan. "Kako se to desilo?", upitao sam."Možete li da pogodite?""Svađa sa ženom, u svakom slučaju." Gilbert koji se u Trgu nezavisnosti, naravno, drugačije zvao,

već se dugo vukao sa drugim ženama."Da. Posle je kamionom naleteo na semafor na uglu Jedanaeste i Fosterove. Izazvao je nastanak

struje na površini od četrdeset kvadratnih blokova. Baš kao u knjizi.""Da", rekoh."Ali on nikada neće saznati da je u njoj. Niti iko drugi od ljudi koje ste učinili besmrtnim. Samo ćete

bi znati. I samo biste vi ikada znali, da nije nas." Stajala je, gledajući me u lice. Sneg je prestao i oblaci su se razišli. Zvezde su bile teške i svetle u njenim očima. "Mislimo da postoje mali izgledi da za života budete shvaćeni. Možda nismo u pravu. Kod Foknera nismo bili." Usne su joj se nabrale u osmeh. "Ali čast mi je da vas pozovem da priložite vaše delo u biblioteku."

Zamrznuo sam se. To se zaista događalo. Emerson. Hemingvej. Vikem. Sviđalo mi se. Pa ipak, nešto je u tome bilo strašno pogrešno. "Koela", upitao sam, "da li su vas ikada odbili?"

"Da", obazrivo reče. "Ponekad se i to događa. Nismo uspeli da ubedimo Fildinga u vrednost Harolda Svonlija. Šarlota i Emili Bronte su nas obe odbile, na svetsku žalost. I Tolstoj. Tolstoj je imao predivan roman iz mladosti koga je smatrao, pa, antihrišćanskim."

"A od nepoznatih? Da li je iko tek tako odbio?""Ne", reče ona. "Nikada. U tom slučaju posledice bi bile naročito tragične." Osećajući u kom smeru

razgovor vodi, počela je da brže govori, u neznatno višem registru. "'Novi genije koji će potonuti u more istorije', kao što Bajron kaže, 'bez groba, bez pogrebnih zvona, bez kovčega, nepoznat.' Jeste li na to mislili?"

"Vi nemate nikakva prava da zavržavate sve ovo za sebe.""Nemate prava da sve ovo zadržavate za sebe."Klimnula je. "Trebalo bi da vas podsetim, gospodine Viken, da bez posredovanja biblioteke ta dela

uopšte ne bi ni postojala."Netremice sam gledao pored njenog ramena, niz mirnu ulicu."Znači", najzad je rekla, naglasivši reč, "odbijate?""Ovo pripada nama", rekao sam. "To je naše. Mi smo stvorili sve to.""Gotovo sam predvidela... bojala se ovakvog vašeg odgovora. Mislim da se to posredno nalazi u

vašoj knjizi. Da li ćete nam dopustiti da koristimo Trg nezavisnosti?"Ostao sam bez daha i bilo mi je teško da progovorim. "Sa žaljenjem moram da kažem - ne.""Žao mi je što to čujem. Ja... morate da shvatite da neće biti druge ponude."Nisam rekao ništa."Onda se bojim da ovde više nemamo posla."

Kod kuće, odneo sam kutije nazad u dnevnu sobu. Najzad, ako je tako prokleto dobro mora da za nju postoji tržište. Negde.

Ako je u pravu po pitanju rastućeg komercijalizma? Ma, nek' ide do đavola.Izvadio sam jedan primerak i stavio ga na policu između Volta Vitmana i Tomasa Vulfa.Gde mu je i mesto.

110