СЕОБА СРБА У КРАЊСКУ.1ИСТОРИЈСКА СТУДИЈА ИЗ СРЕДИНЕ XVI. ВЕКА.

Међу неиспитаним, а врло занимљивим емиграци- јама српског народа заузимају видно место сеобе Срба у Крањску, у тако звани жумберачки дикстрикт. Сеобе ове дешавале сс у више маха. На основу до сад нсштам- паног материјала покушаћу да прикажем у крупним по- тезима сеобе од 1531 и 1538 године.

Упадаји Турака преко Хрватске у Крањску учестали су јако у првој четвртини XVI века. Упадајбм од 1524 и 1528 опустошени су нарочито крајеви, који леже на граници Хрватске и Крањске. При првом упаду (1524 године) освојили су и разорили Турци град Жумберак, чије се становништво или разбегло, или je поубијано или одведено у ропство. У години 1528 упали су Турци три- пут једно за другим и начииили пустош у Грибљу, Вал- дајну, Прибницу, Мариндолу, Прелогу, Вињици и осталим местима. Опустошили су и Метљику и Черномаљ, и код Метљике су убили крајишког капетана Албрехта Семе- нића, а брата му Ивана одвели у ропство.

1 Радећп у бечкпм архншгма, иапшао сам наобнлат матерпјал за ову сеобу. Исти се налазп у коморском архнву. у одељењу Inner­österreich. Herrsehafts-Acten, ито у фасцпкловпма: „Sichelberg“. „Möt ling“, „Meichau“, „Mitterburg“. Нма га осим тога у фасцпкловнма rl :skoken“ и «Walaclien“, и најлад у индскоима п актпма „Hof-Fiuanü“. Докумеитп, на основу ко.јпх пишем овај члапак, изићп he у „Vje- sniku zeinaljskog arhiva“ y Загребу. Нрпмећујом још, да др. Ипко Жупанпћ спрема опшпрву расправу, у којој ће свсс.транб расветлотп пптаље Срба у Крањској.

С е о б а С рб а у К р а њ с к у . 185

Опустели крајеви на граници били су велика опасност по читаву Крањску, јер су од сад Турци могли без препреке ући у средину земље. Да би ову опасност отклонили, настојали су крањски заповедници, да населе у опустела места босанске Србе. Аустријски крајишки капетани слали су у уходе у Босну и обећавали народу повластице, ако остави своју домовину и пређе у њихову службу. Страдајући од Турака и примамљен аустријским обећањима, пређе у току 1531 године, у два маха, овећи број Срба из Босне. Други пут je прешло око 1000 душа. Свега их je било на 700 способних за ратовање, а имали су око 15.000 комада марве. Главно обећање, које je дато ускоцима пре доласка, било je да he добити засебно зем- љиште и да неће зависити ни од једног властелина, него he потпадати непосредно под земаљску управу, односно под владара. Према овом обећању предложи капетан Иван Кацијанер, 23 јуна, из Љубљане, краљу Фердинанду, да нсте насели у опустелом месту Костелу.на Купи, имању Адама Лангенмантела. Ускоци су примили на себе обвезу да he свагда на позив владара поћи у рат против непри- јатеља, и Кацијанер се иада, да he ови ускоци бити од велике користи при евентуалним аустријским операцијама у Босни.

Међутим ускоци нису насељени за овај мах у Ко- стелу. Идуће године налазе се они на граници Крањске према Жумберку и траже одлучно, да им се према обе- ћању одреди што пре место за насељење. На челу ускока биле су војводе Ресан Шишмановић и Ђурађ Радивојевић. На ово предложе крањски земаљски управници краљу Фердинанду, да насели ускоке у Жумберку, који je био својина Маргарите, удовице Јована Кобасића и њезиних синова. Кад су Турци отишли из Крањске, ови су посели опет Жумберак и оставили у њему иешто војника.

Краљ Фердинанд дозове к себи крајем 1532 године Петра Кобасића, сина Маргаритиног, и с њим се погоди о условима, под којима he фамилија Кобасића уступити Жумберак, да се у њему настане досељени Срби. Прего-

186 С р п с к и К њ и ж е в н и Г л а с н и к .

вори о тим условима провлачили су се и кроз читаву 1533 годину. Без крова и без сталног боравишта, изло- жени су били ускоци за то време највећој беди. У сеп- тембру те године изиђоше војводе ускочке Вук Поповић, војвода Милан, војвода Ресан Шишмановић и Ђурађ Ра- дивојевић пред крањске земаљске управнике, показаше сиротињу и очајно стање своје, и замолише да им се уступи стално боравиште, иначе ће потражити друго место, јер не могу даље овако чекати са својим женама, децом и марвом. У исти мах пошљу војводе преко зе- маљских управника једно писмо на краља, опишу у њему очајно стање и изјаве, да he морати отићи на друго место, ако им још пре зиме не олреде, према обећању, земљиште. Читава околина патила je за ово време од ускока. У име краљево давали су неки великаши, као властелин Иван Пирш и благајски гроф, новчане помоћи на издржавање ускока, али je то било и сувише мало. У писму на краља, датираном 7 октобра 1533 у Мехови, описује Иван Пихлер штету, коју су начинили ускоци по околини. Много je страдало и имање Кобасића, и то без сумње ускори завршетак преговора о уступању Жум- берка. Крајем 1533 завршени су преговори, те je држава имала Кобасићки да исплати за Жумберак 1100 рајнских форинта. У марту 1534 исплатили су јој ову своту капе- тани Иван Пихлер, Жигмунд Вајкслберг и Еразмо Обре- чан и преузели су град Жумберак. У извештају краљу од 31 марта јављају ови капетани, да je Жумберак у врло запуштеном стању. Нигде нема крова и нигде нису сви зидови читави. Ускока je тако много, да нису могли сви стати у Жумберак. Око 350 кућа je било и у неке су сместили по 4—5 брата са њиховом фамилијом, али ипак није било за све места.

Краљ Фердинанд даде 5 јуна 1535 године досељеним ускоцима привилегију, потврди им поседнуто земљиште и опрости их за 20 година од сваког пореза и у новцу и у народној снази, уз погодбу, да морају свагда бити спремни, да пођу у рат против непријатеља. Идућег дана,

С е о б а С р б а у К р а њ с к У. 187

бјуна, поклони војводи Ђурђу Радивојевићу племићско право и комад земље у Сошици, да ужива без икаква пореза. Истог дана поклони и војводи Ресану за доса- дање заслуге комад земље у околини Жумберка. Но вој- воду Ресана су узнемиравали суседи, нарочито властелин Петар Хереди, и сметали у поседу поклоњеног му зем- љишта, с тога он замоли у новембру 1537 године крдља, да му још једном потврди и да у повељи тачно означи међе и повластице. Идуће године поднесе и војвода Ђурађ молбу, најпре да му краљ потврди цело место Сошиие на уживање, а у другој молби заиште место „Vischtschaberg- за заслуге, које je стекао око ухођења турске земље и око пресељења ускока. Но према изве- штају Ивана Пихлера, заповедника у Мехову, одбије краљ молбе ускочких војвода.1

Пред јесен ове године догодила се још једна сеоба. Барон Еразмо Турн настојао je у споразуму са бароном Николом Јуришићем, да придобије народ из Срба и Обровца у Далмацији и да га доведе у аустријску службу. Краљ Фердинанд изда унапред новим ускоцима приви- легију, датирану у Линцу 5 септембра 1538, обећа им у привилегији земљиште без икаква пореза за 20 година, а војводама ускочким, који имају под собом 200 момака, обећа плаћу 50 форината годишње. Долазак ових ускока био je скопчан са опасношНу, и тек заузимању барона Турна и грофа Кеглевића пошло je за руком, да их са- чувају од Турака.2 Војводе ових ускока из Срба управе

1 О молбама ускочкпх војвода нашао сам осим у Herrschafts- Acten још и у Hof-Finanz снтних бележака. Под новембра 1537 пише: „Hessen waiwoda suplication. Bewert enveiterung seiner grünt und der mantfren. lat den commissaricn zu Wihitsch und Repitsch umb iron bericht zugeschikhen“. Под јануаром 1539 стоји: „Jurey Radiueuitsch, suplication. Begert in ansehung seiner getreueu diennst ein ort Tscher- nik genannt, nahent bei Soschitz, in Sichelberger herschafft gelegen“. Одмах пспод овога: „VVuckh Popouitsch, suplication. Begert in an­sehung seiner getreuen diennst ein fleckh Vischtscha genannt unter der herrschafft Sichelberg gelegen“.

'2 O овој другој сеоби наишао сам неколико лпствна у тајном

188 брпски К њ и ж е в н и Гллсник.

одмах молбу на краља, да им одреди земљиште, где he се настанити, да испуни своје обећање и даде им повла* стице, које имзју остали ускоци.

Но са насељењем ових ускока ишло je споро. Крањ- ски заповедници барон Еразмо Турн и Андрија Ламберг предложе 24 марта 1539 године краљу, да одреди уско- цима седиште у Костелу, имању Адама Лангенмантела. Но као и код прве сеобе Лангелмантел није хтео да уступи своје опустело имање ускоцима. Међутим je и босански паша почео да наговара ове Србе, да се врате у Босну, па ће им он дати земљишта и ослободити их за неко време од пореза.

Насељење у Костелу и Озиницу разбило се већ и с тога, што ускоци нису хтели тамо да иду. Под хрват- ске грофове такође нису хтели никако, мада je на томе много радио гроф Стефан Франкопан. Крањски управници Никола Јуришић, Андрија Ламберг и Жигмунд Дур пред- ложе, 30 фебруара 1540 године, краљу, да одузме од грофа Стефана место Херцеговина (Herzogthumb), које je у близини Жумберка, па ту да настани нове ускоке. Уједно јаве краљу, да ускоци живе међу собом у завади и нереду, те би било потребно, да им краљ постави јед-

архиву у фасцпклу „Hungarica“. за годину 1538. У једном извештају барона Бразма Турна, послатом Николи Јуришићу, пише о овој сеоби: „...schreibt mir mein underhaubtman auss Wichitsch, derer leudt halben von Särb, die heruberfallnen sollten, nemlich, wie zweu irer obersten gen Wichitsch ankhomen wären, die pattn umb gottes, mann sollt innen mit ainer antzall folkhs eillendts zu hiilff khomen, damit sy ir weib, khindt, hab und .guet sicher heruberprinngen mechten, dann ir furnembn war numalss offenbar unnd dem wascha aus Wossen zu khundt than. Dasselb schreibn hab ich von stunan dem herrn lanndtshaubt verschlossen zugeschigkht....* Говорећи o плановима вихићког подка* петана вели: „Auf nechst khumfftign suntag oder montag, den zug hi­nein zu nembn und wie obgemeldt, die leudt von Serb heraussupringeu Aber under dem allergenedigisten herrn, so sein widerumb nächtu spadt drei personen von denen leudtn, so vunder Obrovatsch wonen, dass der Thurgkh aufs new gseandt zu mir geschikht, die pitten glei- chermassen wie die von Särb umb gottes willen, man wol sy sambt den anndern herauss prinngen“.

С б о б а С р б а у К р а њ с к у . 189

ног капетана, кога ће се народ бојати и кога ће слу- шати. За капетанско место предложи Јуришић Вартоло- меја Раунаха. Краљ пристане на тај предлог, те Раунаха постави за заповедника над ускоцима. У исти мах пред- ложи Јуришић, да краљ одузме од Пихлера Жумберак и да Раунах узме седиште у Жумберку, како би био у непосредној близини ускока. Да би се једнОм скинуло с дневног реда ускочко питање, одреди краљ Фердинанд једну комисију, која од тог доба дуго времена води бригу о крањским ускоцима.

Осим ове две сеобе дошла je у Жумберак већа група Срба при крају XVI века. Но поједине белешке, архивалне доказују нам, да je много ускока дошло у различита времена у мањим групама, често само поједине фамилије.

После 1540 године спомињу се као војводе ускочке Радман Вучетић, Храња Клисурић, војвода Павко, Новак Храпановић, Алекса Јурашевић и други.1 Војвода Алекса Јурашевић je крајем године 1545 допао турског ропства,2 из кога се наскоро избавио.

1 О овим војволама има иеколико нотица и у Hof-Finanz ин- дексу. Под октобром 1543 стоји: „Nouak Crapanowitz und Wuitza \Ya- dounitz, der usskhokhen waywoda, begern ir prouision. Dem vitzdom in Crain ist benolhen und geschrieben, diesen zwayen ir prouision der L. järlich piss auf kn. mt. wolgefallen zu raichen“. Идућег месеца велп то исто за војводе Алексу Јурашевића и Радосава Вуковића.

2 O ропству Алексину има у индексу Hof-Finanz под фебруаром 1546 ова белешка „Allexin usscokn brueder zaigen an, dass ir brueder in jüngsten des Turkhen einfall in Chrain gefangen und von inen umb 200 ducatn geschetzt worden. Piten inen von der prouision so gedachter ir brueder aus dem vitzdomb ambt. in Chrain hat und sonst zu seiner erledigung am gnad und hilf zu thuen. Ist dem vitzdomb in Chrain zue- gestelt, der soll bericht thuen, vas ime an seiner profision noch aus- sensteet“. Војвода Алекса je искупљен из ропства. 0 њему има једиа белешка у истом индексу под јуном 1559 годиве. Иста гласи: „Нап-

Lenkhowitschen anzaigen wegen Alexa Juraschowith prouision. Dieselb Radman Wutschetitsch und Deya woywoda ernolgen zu lassen. Ugt hiemi bewliligung“.

190 С р п с к и К њ и ж е в н и Гл а с н и к .

На завршетку ћу још да се осбрнем на два спорна питања. Много се писало о томе, кад су Срби населили Мариндол и Бојанце. Већина писаца je држала, по Вал- вазору, да се то догодило 1597 године. Документи, које сам преписао из коморског архива бечког, несумњиво сведоче да je у Мариндолу населио ускоке Иван Лен- ковић 1549. Осим тога до сад се. није зиало тачно, кад je постао град Подбрежје (Freyen Thurn), чије* су разва- лине до данас врло лепо сачуване. Напомињем, да je Иван Ленковић поднео 1550 године молбу краљу Фер- динанду, да може подићи на Купи, три миље далеко од Мехове (Meichau), један град и назвати га „Freyenthurn am der Khulpp“.

Д р . Алекса И в и ћ .