Filozofski fakultet

Univerzitet u Novom Sadu

Odsek za romanistiku

Seminarski rad:

Analiza romana „Sentimentalno vaspitanje“

Profesor: dr Pavle Sekeruš Studentkinja: Sanja Uverić

17. 05. 2011. Novi Sad

Analiza romana „Sentimentalno vaspitanje“

Gistav Flober1 (Gustave Flaubert), francuski književnik koji živi i stvara u XIX veku,

jeste jedan od najpoznatijih i najkvalitetnijih autora koje je iznedrila Francuska. U svojim

delima teži da što objektivnije prikaže kako predstavnike ondašnjeg društva tako i ličnosti

iz nešto dalje prošlosti. No, bez obzira na to u koju epohu smešta svoje likove, Flober

detaljno proučava sve ono što okružuje njegove junake, vreme i prostor u kojem oni žive,

a potom i karakterne crte koje im pripisuje, njihova zanimanja, postupke… Upravo

zahvaljujući ovakvom pristupu biva svrstavan među realiste. Iako veliku pažnju poklanja

verodostojnosti sadržaja još više polaže na formu i stil jer, kako tvrdi: Cilj umetnosti je pre

svega lepota (Le but de l’art, c’est le beau avant tout) koja proizilazi iz sklada između forme i

misli i koja daje večnu vrednost jednom delu.

Floberov talenat na koji se nadovezala marljivost i posvećenosti radu morao je dati dela

izuzetne vrednost kao što su pre svega Gospođa Bovari (Madame Bovary), Salambo

(Salammbô), Sentimentalno vaspitanje (L’Éducation sentimentale). Svakako da je

moguće nastaviti nabrajanje, no ovaj će se tekst nadalje baviti analizom poslednjeg od tri

navedena romana koja se danas najčešće navode uz Floberovo ime.

U trenutku kada započinje roman Sentimentalno vaspitanje, septembra 1864. godine,

autor je već sazreo kao pisac, uživa određenu slavu i iako živi usamljeno na imanju u

Kroaseu (Croisset), Pariz (Paris) govori o njegovom radu. Zahvaljujući velikom broju

pisama koje Flober razmenjuje sa svojim prijateljima (neki od njih takođe se bave

književnim radom), saznajemo da je namera pisca sledeća:

Želim da napišem moralnu ili bolje rečeno sentimentalnu istoriju svoje generacije. To je knjiga o ljubavi, o strasti, ali o strasti onakvoj kakva može postojati danas, što će reći pasivnoj. Tematika, onakva kakvu sam je zamislio je verujem duboko istinita, ali je verovatno upravo zbog toga i slabo zanimljiva. Nedostaje pomalo činjenica, drame, a pride radnja se proteže na duži vremenski period.2 (Je veux faire l’histoire morale des hommes de ma génération; sentimentale serait plus vrai. C’est un livre d’amour, de passion, mais de passion telle qu’elle peut exister maintenant, c’est à dire inactive. Le sujet, tel que je l’ai conçu, est, je crois, profondément vrai, mais à cause de cela même, peu amusant, probablement. Les faits, le drame, manquent un peu; et puis l’action est étendue dans un laps de temps trop considérable.)3

1 Gustave Flaubert (1820. Rouen – 1880. Canteleu)2 Prevod: Sanja Uverić3 Dumesnil, René; L’Éducation sentimentale de Gustave Flaubert, Paris, S.F.E.L.T. Malfère, 1936. p. 110.

I zaista, Flober će gradeći ličnost svog glavnog junaka Frederika Moroa (Frédéric

Moreau) uspeti da dočara čitaocu značenje te pasivne strasti. Ljubav koju Frederik oseća

prema Mari Arnu (Marie Arnoux) do samog kraja ostaće platonska. On nije u stanju da

dela, neodlučan je, nedostaje mu energije što za posledicu nema samo fizičko

neosvarivanje ljubavi već i izostanak uspešne karijere, sticanje imovine. Flober je

nažalost dobro predosetio da bi ovakav sadržaj mogao biti nezanimljiv publici. Tako su

prve kritike dela usmerene protiv beskrajnih opisa i junaka koji sanja o određenom

životu, a ne čini gotovo ništa da te snove i ostvari.

Potpuni naslov romana glasi Sentimentalno vaspitanje, povest jednog mladića

(L’Éducation sentimentale, histoire d’un jeune homme), Flober je ovime samo delimično

objasnio temu svog dela. Uporedo sa sentimentalnim vaspitanjem već pomenutog

Frederika Moroa, odvija se i političko vaspitanje čitave jedne generacije. Ishod

sazrevanja je isti, od vere u ideale stiže se do pesimizma i nihilizma. S jedne strane glavni

junak ne ostvaruje svoje životne ciljeve, dok sa druge čitava jedna generacija koja je

pokušala da promeni društvo, da Francusku ponovo načini republikom samo će preći sa

režima Julske monarhije (Monarchie de Juillet) na Drugo carstvo (Second Empire). Iako

se radnja romana proteže od 1840. pa sve do 1869. godine, upravo je godinama prevrata,

stvaranja Druge republike (Deuxième République), što će reći periodu od 1848. pa do

1851, poklonjena najveća pažnja u delu.

Nekoliko meseci nakon što Flober završava, po nekim mišjenjima svoje najbolje

ostvarenje, 17. novembra 1869. godine roman izlazi iz štampe. Autor je intenzivno radio

na njemu pet godina, no određeni fragmenti dela ili makar redovi koji će inspirisati

stvaranje Sentimentalnog vaspitanja napisani su znatno ranije.

Motiv ljubavi koja postoji između Frederika i gospođe Arnu javlja se već u delu Memoari

jednog ludaka (Les Mémoires d’un Fou) koje datira još iz 1838. godine.

Sedamnaestogodišnji Flober u ovom izrazito autobiografskom delu priča o svojim

školskim danima, nerazumevanju okoline koja ga smatra čudakom, usamljenosti,

maštarijama, delima koje proučava. Međutim najveća pažnja poklonjena je izvesnoj

Mariji (Maria), iza čijeg se lika krije Eliza Šlezinže (Élisa Schlésinger) koju mladi Flober

upoznaje tokom letovanja u Truvilu (Trouville), a koja je u pratnji svog, još uvek

nezakonitog muža Morisa Šlezinžea (Maurice Schlésinger). Iako je sa Elizom razmenio

tek nekoliko reči Flober počinje da gaji određena osećanja prema njoj. Do kraja svog

života smatraće da je ona jedina žena koju je iskreno voleo, možda baš zbog

idealizovanja njenog lika ili činjenice da s njom nikada nije ostvario i fizičku vezu.

Četiri godine kasnije nastaje novela Novembar (Novembre) u kojoj srećemo mladića koji

razočaran zbog gubitka velike ljubavi pronalazi utehu u odnosima sa prostitutkom.

Pomenuta veza inspirisaće stvaranje ženskog lika, kurtizane Rozanet (Rosanette) sa

kojom glavni junak konačne verzije Sentimentalnog vaspitanja ostvaruje burnu vezu.

Nekoliko meseci kasnije, što će reći 1843. Flober stvara i, uslovno rečeno, prvu verziju

Sentimentalnog vaspitanja. Naime, iako dva dela nose isti naslov, po sadržaju se, makar

na prvi pogled, veoma razlikuju. Autor razvija priču o dva mladića, prijatelja, od kojih se

prvi, Anri (Henry), zasićen nekada strasnim odnosom sa ljubavnicom, okreće izgradnji

karijere dok se drugi, Žil (Jules), napušten od strane voljene, posvećuje umetničkom

stvaralaštvu. Nakon razočaranja u mladosti obojica likova mire se sa sudbinom. Jedan

uspešan, prividno stabilan i siguran u sebe, drugi posvećen književnom radu. Iako je kroz

dva različita lika Flober možda želeo da izrazi suprotne strane vlastitog karaktera, bez

sumnje da se njegova ličnost ipak može više identifikovati sa Žilovom (Jules). Ingrid

Šafranek u svojoj studiji navodi:Julesovo traganje za umjetničkim izrazom protuteža je mladalačkom romantizmu koji ni pisac ni Jules ne zaboravljaju, nego ga pregaraju. Upravo u tom pregaranju ima neke tajne radosti – umjetnost će opjevati sjećanja na bivše nade.4

I upravo tako rađa se druga i konačna verzija Sentimentalnog vaspitanja. Opevajući

sećanja na bivše nade autor nam predstavlja svog glavnog junaka, već pomenutog

Frederika Moroa, mi saznajemo koji su njegovi snovi, planovi za budućnost, pratimo

njegov razvoj i neizbežno postajemo svedoci njegovog razočaranja, poraza iluzija iz

mladosti. Bilo bi sasvim pogrešno tumačiti ovo delo kao potpuno autobiografsko, no

svakako da je moguće uspostaviti određenu vezu između Frederika i Flobera, ostalih

likova romana i osoba iz neposredne piščeve okoline. Stoga će s vremena na vreme

pažnja biti posvećena i ličnostima koje su poslužile kao model za stvaranje likova

Sentimentanog vaspitanja, no to svakako ne znači da junake romana treba u potpunosti

poistovetiti sa osobama koje su inspirisale njihov nastanak, niti treba vršiti analizu

njihovih postupaka kroz analizu ličnosti koje su zapravo postojale.

4 Šafranek, Ingrid, Francuski realistički romani XIX stoljeća, Školska knjiga,, Zagreb, 1972. str. 126.

Flober je svoj roman podelio na tri dela. Svaki deo sastoji se iz šest poglavlja, što će reći

da nam autor kroz osamnaest jedinica slika skoro trideset godina života svog junaka. Na

samom početku susrećemo se sa osamnaestogodišnjim mladićem, Frederikom Moroom,

koji pošto je maturirao napušta Pariz s namerom da leto provede u rodnom Nožanu

(Nogent), da bi na jesen, povratkom u prestonicu postao student prava. Te 1840. godine

na brodu kojim putuje ugledaće ženu pred čijom će lepotom zanemeti. Nikada nije video taj sjaj njene mrke kose, zavodljivost njenog stasa, ni tu tananost prstiju kroz koje je svetlost prolazila. Zapanjeno je posmatrao njenu korpu za rad, kao kakvu neverovatnu stvar. Kakvi li su njeno ime, njen stan, njen život, njena prošlost? Želeo je da upozna nameštaj njene sobe, sve haljine koje je nosila, ljude sa kojima se družila; čak želja da je fizički ima gubila se pod jednom još dubljom žudnjom, u bolnoj radoznalosti koja nije imala granica.5 (Jamais il n’avait vu cette splendeur de sa peau brune, la séduction de sa taille, ni cette finesse des doigts que la lumière traversait. Il considérait son panier à ouvrage avec ébahissement, comme une chose extraordinaire. Quels étaient son nom, sa demeure, sa vie, son passé? Il souhaitait connaître les meubles de sa chambre, toutes les robes qu’elle avait portées, les gens qu’elle fréquentait; et le désir de la possession physique même disparaissait sous une envie plus profonde, dans une curiosité douloureuse qui n’avait pas de limites.)6

Ubrzo saznaje ime žene čija ga je pojava toliko oduševila. Radi se o gospođi Mari Arnu,

ženi Žaka Arnua (Jacques Arnoux), vlasnika Industrijske umetnosti (L’Art Industriel),

mešovitog preduzeća koje se sastojalo iz časopisa za slikarstvo i radnje za prodaju slika.

Nakon što sklopi poznanstvo sa njenim mužem odlučuje da ih obavezno poseti po

povratku u Pariz. Njegov boravak u rodnom mestu obeležen je savetima majke koji se

odnose na buduće školovanje i karijeru, kao i susretom sa najboljim prijateljem Šarlom

Delorijeem (Charles Deslauriers). Dva mladića upoznala su se na koležu. Iako veoma

različitog karaktera i porekla bili su privrženi jedno drugome. Dok se Frederik zanima za

književnost romantizma, piše pesme, crta i sanja o simfonijama, Delorije se okreće

političkoj ekonomiji i revoluciji; njegov cilj je jasan – zauzeti kakvu dobru funkciju,

obogatiti se. S obzirom na svoje siromašno poreklo to može ostvariti samo zahvaljujući

revoluciji (za čije će se izbijanje zalagati) ili uspomoć svog prijatelja Frederika i njegove

očevine.

Ponovo se našavši u Parizu, glavni junak ne ulaže gotovo nikakve napore da stupi u

kontakt sa moćnim predstavnicima društva. Lako odustaje od želje da bude primljen kod

bogatog bankara Dambreza (M. Dambreuse), pravo ga takođe ne privlači previše, 5 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 11.

6 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 23.

razmišlja o gospođi Arnu, no još uvek ne stupa u kontakt sa njom. Tokom uličnih nereda

do kojih dolazi zbog nezadovoljstva režimom Luja-Filipa (Louis-Philippe)7, Frederik

upoznaje izvesnog Isonea (Hussonnet), koji međuostalom pravi reklame za Industrijsku

umetnost. Zahvaljujući njemu stupa u kontakt sa Arnuom, posećuje ga u redakciji,

upoznaje niz likova. Napokon biva pozvan na večeru kod Arnua i tamo ponovo sreće

ženu koju voli, ali se ne usuđuje da joj išta kaže o svojoj ljubavi. Tako on provodi svoje

studentske dane u Parizu. Živeći sa Delorijeom sklapa prijateljstva sa Martinonom

(Martinon), Sizijem (Cisy), Senekalom (Sénécal), Disardijeom (Dussardier). Svaki od

njih predstavnik je različitih tipova mladića onog vremena; svi oni manje ili više žude za

društvenim uspehom, zalažu se za revoluciju ili se gnušaju iste. Frederik i ako uživa u

njihovom društvu radije mašta o Mari Arnu, željno iščekuje priliku da je vidi, zanosi se:Pitao se ozbiljno da li da bude veliki slikar ili veliki pesnik; i on se odluči za slikarstvo, jer bi ga zahtevi tog zanata približili gđi Arnu. On dakle beše našao svoj poziv! Cilj njegovog života bio mu je sada jasan, i budućnost nepogrešna.8 (Il se demanda, sérieusement, s’il serait un grand peintre ou un grand poète; - et il se décida pour la peinture, car les exigences de se métier le rapprocheraient de Mme Arnoux. Il avait donc trouvé sa vocation! Le but de son existence était clair maintenant, et l’avenir infaillible.)9

Slabo mareći za studije, pada na završnom ispitu. Što više posećuje voljenu to je njegova

ljubavna čežnja veća. Sanjao je o sreći da živi s njom, da joj govori ti, da rukom dugo miluje zaliske njene kose, ili da na zemlji kleči, s rukama oko njenog stasa, da ispija dušu iz njenih očiju. Trebalo bi, za to, prevrnuti sudbinu; a nesposoban za akciju, proklinjujući Boga i optužujući se da je kukavica, on se vrteo u svojoj želji, kao zatvorenik u ćeliji. Neprekidno duševno mučenje gušilo ga je. Ostajao je po čitave sate nepomičan, ili bi pak briznuo u plač; jednog dana kada nije imao snage da se uzdrži, Delorije mu reče: - Pa, zaboga! šta ti je?10 (Il songeait au bonheur de vivre avec elle, de la tutoyer, de lui passer la main sur les bandeaux longuement, ou de se tenir par terre, à genoux, les deux bras autour sa taille, à boire son âme dans ses yeux ! Il aurait fallu, pour cela, subvertir la destinée; et, incapable d’action, maudissant Dieu et s’accusant d’être lâche, il tournait dans son désir, comme un prisonnier dans son cachot. Une angoisse permanente l’étouffait. Il restait pendant des heures immobile, ou bien il éclatait en larmes; et un jour qu’il n’avait pas eu la force de se contenir, Deslauriers lui dit: -Mais, saprelotte! qu’est-ce que tu as?)11

Nakon proslave njenog rođendana Frederik kao da oseća da joj se nešto više pribižio, više

nije bio jedan od mnogobrojnih gostiju na večeri četvrtkom. Iznenada ispunjen nekom

energijom polaže sve ispite i odlazi u rodno mesto, jer je gđa Arnu svakako bila u poseti

bolesnoj majci. U Nožanu saznaje da je njegova očevina potrošena, da ne može sebi da

priušti život u Parizu i ponovo pada u duboko očajanje. Skoro tri godine provodi

7 Louis-Philippe (1773. Paris – 1850. Surrey)8 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 62.9 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 71.10 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 84.11 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 91.

besposledno u rodnom mestu, zbližavajući se sa mladom susetkom, vanbračnom ćerkom

prilično bogatog gospodina Roka (M. Roque). Mala Lujiza Rok (Louise Roque)

zaljubljuje se u njega međutim Frederik se, nasledivši pristojno, stričevo imanje, vraća u

Pariz odlučan da ovaj put ostvari svoje namere.

Drugi deo romana počinje ponovnim susretom sa porodicom Arnu. Frederik saznaje da

su se preselili i da je Arnu postao trgovac fajansom. Ubrzo uviđa da ni njegova reakcija

na to što ponovo vidi ženu koju je voleo nije onoliko snažna koliko je to očekivao.

Našavši se na nekom maskenbalu, Frederik prisustvuje scenama opijanja, upoznaje niz

žena koje su spremne da postanu ljubavnice svakom ko je u stanju da ih izdržava. Među

njima je kurtizana Rozanet čiji je jedan od ljubavnika i sam Arnu. Počinje da je posećuje,

baš kao što polako ulazi i u kuću Dambrezovih. Ponovo se sreće i sa starim prijateljima,

oni koji su nezadovoljni svojim položajem sve više priželjkuju promene na vlasti.

Frederik se zadovoljava time da posećuje Rozanet koju smatra budućom ljubavnicom, no

vraća se i u do Arnuovih ne mogavši da odoli vrlinama Mari Arnu koja postaje sve

očajnija zbog prevara i lošeg poslovanja svoga muža.Tad otpoče za Federika bedan život. Postao je parazit kuće.12 (Alors commença pour Frédéric une existence misérable. Il fut le parasite de la maison.)13

Bio je stalni gost, pomagao ako je bilo potrebno. Uživao je u razgovorima sa voljenom,

no između njih i dalje postoji samo prijateljstvo. Iako je više upoznao gđu Arnu (zbog toga baš, možda), bio je još plašljiviji nego ranije. Svakoga jutra zaklinjao se da će biti smeo. Nesavladljivi stid sprečavao ga je u tome; i nije se mogao da upravlja ni po jednom primeru, pošto se ona, gđa Arnu, razlikovala od svih ostalih. Snagom svojih snova, on je beše ostavio izvan uslova ljudskog života. On se osećao, prema njoj manje važan na zemlji od končića svile koji su padali sa njenih makaza.14 (Bien qu’il connût Mme Arnoux davantage (à cause de cela, peut-être), il était encore plus lâche qu’autrefois. Chaque matin, il se jurait d’être hardi. Une invincible pudeur l’en empêchait; et il ne pouvait se guider d’après aucun exemple puisque celle-là différait des autres. Par la force de ses rêves, il l’avait posée en dehors des conditions humaines. Il se sentait, à côté d’elle, moins important sur la terre que les brandilles de soie s’échappant de ses ciseaux.)15

Za nju, bio je spreman da učini sve. Umesto da petnaest hiljada franaka pozajmi

Delorijeu kao što mu je obećao ili da ih pak uloži u hartije od vrednosti i tako postane

ozbiljniji kandidat za kakvo radno mesto kod bankara, on ne žali da isplati dug njenog

muža i time spreči da padne ljaga na njeno ime. Njegovo pojavljivanje sa Rozanet učiniće

12 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 199.13 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 198.14 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 200.15 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 199.

da gđa Arnu pomisli da joj je ljubavnik, iako on to još uvek nije. Čak će i smešni dvoboj

u kojem će se “boriti” protiv prijatelja Sizija i koji će se završiti onesvešćivanjem mladog

plemića biti pogrešno protumačen u društvu. Svi smatraju da on brani čast kurtizane onda

kada zapravo ustaje u odbranu voljene Arnu. Očajan što se njegovi postupci pogrešno

tumače, u želji da pobegne od prijatelja koji imaju velike planove sa njegovim novcem, a

i zbog smanjenja prihoda odlazi u Nožan delimično spreman da oženi gospođicu Lujiz.

Ubrzo odustaje od ideje, vraća se u prestonicu. Nezainteresovan za politička dešavanja i

nezadovoljstvo naroda koji će se uskoro latiti oružja Frederik se pridružuje Mari Arnu u

Orteju (Aurteuille) i tamo konačno postaje sasvim jasno da je njegova ljubav uzvraćena,

no ta ljubav ostaje platonska. On će još jednom pokušati da ostvari vezu sa njom, no kada

dođe ugovoreni dan, Frederik će uzalud čekati gospođu Arnu. Njen sin je bolestan, ona te

okolnosti tumači kao znak sa neba; nikada se više neće ni usuditi da načini korak ka

nečemu nečasnome. Frederik razočaran odlazi Rozaneti i konačno postaje njen ljubavnik.

Godina je 1848. Februarska Revolucija dovodi do formiranja nove, privremene vlade.

Luj-Filip je abdicirao. Frederik prisustvuje scenama na ulicama Pariza; narod je ubeđen

da je konačno došlo do promene. U pratnji prijatelja Isonea ulazi u palatu Tiljerije

(Le palais des Tuileries) koja je do nedavno bila kraljeva rezidencija. Gomila koja se tu

zatekla pali prestonu fotelju, pljačka palatu, uništava je. Ubrzo započinje opijanje:-Hajdemo odavde, reče Isone, ovaj mi je narod odvratan. (…) -Šta mari! Reče Frederik, ja nalazim da je narod veličanstven.16 (-Sortons de là, dit Hussonnet, ce peuple me dégoûte. (…) –N’importe! Dit Frédéric, moi, je trouve le peuple sublime.)17

Stražari se ponizno klanjaju pobednicima. Dobar deo tih pobednika je rulja koja

godinama živeći u bedi, željna svega, sad ne ume da se umeri i ponese dostojanstveno.

Frederika čitava revolucija ne zanima previše, deluje da se on dobro zabavlja

prisustvujući novonastalim sitaucijama. Na mah prihvata da se kandiduje na izborima za

Narodnu skupštinu, no ni toj ideji nije privržen dugo. Vreme provodi sa Rozanet, povlače

se na neko vreme iz Pariza, Frederik je na trenutak čak bio sasvim spokojan s njom:Nije sumnjao da će biti srećan do kraja života, toliko mu je sreća izgledala prirodna, nerazdvojna od njegova života i od te žene. Neka potreba gonila ga je da joj govori nežnosti. Ona mu je odgovarala slatkim rečima, lupkajući ga lako po ramenu, nežnostima koje su ga očaravale svojom neočekivanošću. On je otkrivao najzad u njoj jednu sasvim novu lepotu, koja je možda samo odblesak okolnih stvari, sem ako njihove potajne mogućnosti nisu delovale tako da ona procveta.18 (Il ne doutait pas qu’il ne fût heureux

16 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 342.17 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 327.18 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 384.

pour jusqu’à la fin de ses jours, tant son bonheur lui paraissait naturel, inhérent à sa vie et à la personne de cette femme. Un besoin le poussait à lui dire des tendresses. Elle y répondait par de gentilles paroles, de petites tapes sur l’épaule, des douceurs dont la surprise le charmait. Il lui découvrait enfin une beauté toute nouvelle, qui n’était peut-être que le reflet des choses ambiantes, à moins que leurs virtualités secrètes ne l’eussent fait s’épanouir.)19

Radnici i dalje nezadovoljni svojim položajem bune se juna pomenute 1848. godine i

dolazi do ponovnog krvoprolića u Parizu. Postaje jasno da Februarska revolucija (La

Révolution de Février) i nije bila toliko pogubna za moćnike prethodnog režima. Bankar

Dambrez veselo će odahnuti kada shvati da ni njegovi poslovi ni njegov položaj u društvu

nisu ugroženi. Organizuje večeru na kojoj se Frederik iznova sreće sa gospođom Arnu,

prisutna je i mala Lujiza Rok, koja žarko želi da mu postane supruga. Ne bi li je se što

lakše rešio potvrđuje joj da je voli, ali da u ta tako prevrtljiva vremena nije mudro

sklapati brak. Po ko zna koji put pokazavši se poprilično ravnodušan prema poslovnim

ponudama gospodina Dambreza, Frederik u kući bankara ipak pronalazi nešto što bi bilo

vredno pažnje – gospođu Dambrez (Mme Dambreuse). Primetivši još davno njenu

eleganciju Frederik stupa u sve prisniji kontakt s njom, tako na kraju noći provodi sa

Rozanet, večeri sa bankarevom ženom. Iako želi da napusti kurtizanu čiji ga hirovi sve

više koštaju, ostaje s njom jer će mu uskoro podariti sina. Odnos sa Dambrezovom ženom

takođe postaje ozbiljniji kada bankar umre, a njegova udovica odluči da se preuda.

Frederik pristaje da je oženi, da potraži mesto ambasadora. Dok laže obe žene i dalje

razmišlja o onoj koja će uvek zauzimati posebno mesto u njegovom srcu, no ne viđa je i

za zlu sudbinu njenog muža saznaje u trenutku kada je već suviše kasno da im pomogne.

Naime Arnuovi poslovi propadaju i on je zbog dugova primoran da beži iz Pariza. Očaj

što je voljena daleko od njega zapaziće obe ljubavnice. Gospođa Dambrez u želji da

ponizi suparnicu učestvuje na aukciji na kojoj se prodaju stvari Mari Arnu. Kupovinom

njenog kovčežića izaziva kraj veze sa Frederikom. Verujući da je propasti voljene žene

doprinela i sama Rozanet raskida i tu vezu. U Parizu su ponovo neredi:Frederik nije ništa razumevao od te tolike mržnje i gluposti. Njegova odvratnost prema Parizu još više je porasla; a prekosutradan, otputova za Nožan prvim vozom.20 (Frédéric ne comprenait rien à tant de rancune et de sottise. Son dégoûte de Paris en augmenta; et, le surlendemain, il partit pour Nogent par le premier convoi.)21

19 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 367.20 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 48721 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 461.

Namera da se konačno oženi bogatom Rok naslednicom biće osujećena. Po dolasku u

rodno mesto zatiče njeno venčanje. Mladoženja je niko drugi do Delorije. Advokat koji ni

za vreme novog režima ne uspeva da postigne željeni uspeh, odlučuje da se dobrom

ženidbom dokopa vlasti. Posramljeni Frederik se vraća u Pariz i tamo prisustvuje

upečatljivoj sceni. Dva nekadašnja prijatelja, revolucionara, iznenada su se našla na

suprotnim stranama i jedan umire od metka drugog vičući -Živela Republika!22 -Vive la République!23

Prošlo je petnaest godina. Floberov junak je putovao, upoznao najrazličitije pejzaže.Pohodio je visoko društvo, i imao i drugih ljubavi. Ali zbog stalnog sećanja na prvu, one su uvek bile bljutave; a potom žestina žudnje, sam cvet osećaja beše izgubljen. I njegove duhovne ambicije behu se smanjile. Godine su prolazile; i on je trpeo od nerada svoje inteligencije i od inercije svoga srca. 24 (Il fréquenta le monde, et il eut d’autres amours encore. Mais le souvenir continuel du premier les lui rendait insipides; et puis la véhémence du désir, la fleur même de la sensation était perdue. Ses ambitions d’esprit avaient également diminué. Des années passèrent ; et il supportait le désoeuvrement de son intelligence et de l’inertie de son cœur.)25

Krajem marta 1867. u posetu mu iznenada dolazi gđa Arnu, osedela, fizički je daleko od

one žene u koju se Frederik zaljubio. Popričaće s njim o ljubavi koju su osećali i koju i

dalje osećaju jedno prema drugome. Prisetiće se starih dana i to je sve. Ona dolazi u

trenutku kada više ne postoji opasnost da prevari muža.

U epilogu romana, dve godine nakon pomenute posete Frederik i Delorije razgovaraju

kraj vatre. Pričaju o sudbinama svojih prijatelja i napokon o sopstvenim životima.Obojica ga behu promašili, i onaj koji je sanjao o ljubavi, i onaj koji je sanjao o politici.26 (Ils l’avaient manquée tous le deux, celui qui avait rêve l’amour, celui qui avait rêve le pouvoir.)27

Poslednja slika jeste melanholično sećanje na prošlost i neuspelu posetu bordela u

mladosti, zaključuju da je to „bilo najbolje što su imali u životu“.

Frederik Moro kojeg upoznajemo na početku romana je zaneta duša. Sanja o ostvarenju

ljubavi sa gospođom Arnu, a podstaknut od strane majke, koja polaže velike nade u sina,

kao i prijatelja Delorijea razmišlja i o potencijalnoj karijeri. No sasvim je jasno da on ne

dela. Zbog nedostataka hrabrosti i veće odlučnosti (kada su u pitanju poslovi izostaje i

22 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 48923 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 463.24 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 48925 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 463.26 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 497.27 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 470.

snažnija volja) život Frederika će imati gore opisani pravac. Na kraju on će svakako

osetiti razočaranje, obuzima ga pesimizam, ali sve što može da učini jeste da prihvati

činjenično stanje. Čitav život voleće gospođu Arnu. Druge žene poput Rozanete

probudiće u njemu strast. Neke druge, poput gospođe Dambrez oduševiće ga svojom

otmenošću, uticajem u društvu. No prvima će zameriti da su glupe, lake, drugima da su

prepredene. Samo gospođa Arnu ostaje savršena u njegovim mislima. Ona je žena koja

zaslužuje da bude voljena, čak i da se za njom pati. Frederik je opsednut njenom

ličnošću: Poznavao je oblik svakog njenog nokta, naslađivao se da sluša šum njene haljine dok bi ona prolazila pored vrata, da udiše krišom miris njene maramice; njen češalj, njene rukavice, njeno prstenje bili su za njega izuzetne stvari, značajne kao umetnička dela, gotovo žive kao kakva bića; sve su te stvari ispunjavale njegovo srce i pojačavale njegovu ljubavnu strast.28 (Il connaissait la forme de chacun de ses ongles, il se délectait à écouter le sifflement de sa robe de soie quand elle passait auprès des ports, il humait en cachette la senteur de son mouchoir; son peigne, ses gants, ses bagues étaient pour lui des choses particulières, importantes comme des oevres d’art, presque animées comme de personnes; toutes lui prenaient le coeur et augmentaient sa passion.)29

Kao što je već pomenuto ljubav između njega i Mari inspirisana je onom koja je postojala

između Flobera i Elize Šlezinže. Piščeva sudbina je slična; nežno će voleti Elizu, ali neće

i ostvariti vezu sa njom. Poput Frederika ostaće pasivan, no autor će se makar ostvariti

kao umetnik.

Mari Arnu predstavlja čisto srce, brižnu majku, vernu suprugu; jednom rečju ideal s

kojim ne može da se uporedi nijedan drugi ženski lik romana. Iako će priznati svoju

ljubav Frederiku, odbiće da mu se poda. Do kraja ostaje uz svog supruga koji ne samo da

će je varati nego će i čitavu porodicu odvući u finansijsku propast. Mari Arnu sve će

stoički podneti. Ličnost koja je poslužila kao model za stvaranje ovog lika, jeste Eliza

Šlezinže. Razlozi zbog kojih ona počinje nevenčano da živi sa Morisom Šlezinžeom dok

joj je muž još uvek živ, poziciran kao vojnik u Alžiru, nisu poznati. No jednom kad se

našla uz muzičkog urednika ona mu ostaje verna. Njen kraj mnogo je tragičniji od kraja

gospođe Arnu, ona godine provodi u duševnoj bolnici gde će i umreti.

Moris Šlezinže, bogati muzički izdavač koji poseduje časopis i sarađuje sa slavnim

kompozitorima, taj „napola trgovac – napola umetnik“30 u romanu Sentimentalno

vaspitanje biće prikazan kroz lik Žaka Arnua. Obojica su srdačni i površni, večno

28 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 68.29 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 76.30 Šafranek, Ingrid, Francuski realistički romani XIX stoljeća, Školska knjiga,, Zagreb, 1972. str. 122.

pokušavaju da budu duhviti, uvek su spremni da govore o svojim uspesima kod žena ili o

svojim poslovima. Između Šlezinžea i Flobera, odnosno Arnua i Frederika javlja se

prijateljstvo. Iako je upravo taj Žak Arnu ogromna prepreka između dvoje koji se vole,

glavni junak ga ne prezire, šta više ume da se sažali na njega, pomogne mu, ustane u

njegovu odbranu. Mada se Arnu ne ustručava da vara svoje saradnike i suprugu, ipak ga

ne vidimo kao antipatičnog lika, no više kao lakomislenog.

Dva čoveka ne dele privrženost prema jednoj, već prema dvema ženama. Kurtizana

Rozaneta, poznata i pod nadimkom Maršalka (Maréchale), ostvariće vezu sa obojicom.

Njeni su posetioci zapravo mnogobrojni. Članak pod nazivom Jedna kokoškica i tri petla

(Une poulette entre trois cocos) zapravo je aluzija na nju i njene ljubavnike. U trenucima

bliskosti sa Frederikom ona mu otkriva svoju prošlost. Majka alkoholičarka navodila ju je

na prostituciju od petnaeste godine. Patila je mnogo, pokušala samoubistvo no Flober

nam je najčešće prikazuje kao vedru devojku koja se poput deteta lako da oduševiti i koja

istina nije posebno bistra no takvim nogama i osmehu lako se prašta glupost. Koliko

Frederik različito doživljava nju i gospođu Arnu najbolje govore sledeći redovi: Posećivanje ovih dvaju žena bilo je u njegovom životu kao da sluša dve muzike; jednu luckastu, ponesenu, zabavnu, drugu ozbiljnu i gotovo religioznu; i, istovremeno trepereći, one su se neprestano širile, i malo pomalo mešale; jer, ako bi ga gđa Arnu samo ovlaš dotakla prstom, slika one druge odmah bi se prikazivala njegovoj žudi, jer je za njega, s te strane, mogućnost bila manje daleka; a kad bi se, u Rozanetinom društvu, desilo da mu se uzbudi srce, odmah bi se setio svoje velike ljubavi.31 (La fréquentation de ces deux femmes faisait dans sa vie comme deux musiques: l’une folâtre, emportée, divertissante, l’aute grave et presque religieuse; et, vibrant à la fois, elles augmentaient toujours, et peu à peu se mêlaient; - car si Mme Arnoux venait à l’effleurer du doigt seulement, l’image de l’autre, tout de suite, se présentait à son désir, parce qu’il avait, de ce côté-là, une chance moins lointaine; - et, dans la compagnie de Rosanette, quand il lui arrivait d’avoir le coeur ému, il se rappelait immédiatement son grand amour.)32

Treća žena koja će odigrati značajnu ulogu u Frederikovoj mladosti jeste gospođa

Dambrez. Izuzetno prefinjena, dama iz visokog društva, takođe autoritativna i vrlo

proračunata Dambrezova ne može da ponudi ni fizičku ni unutrašnju lepotu, međutim ona

nosi položaj u društvu, veze... Imati nju znači biti neko. Međutim njena želja da

gospodari nad svima, da sve kontroliše, da dobije šta želi udaljiće je od Frederika. Pošto

neće moći da podnese da ona nadene cenu stvarima koje su pripadale gospođi Arnu, a

koje su u njemu evocirale najlepše uspomene napušta bogatu udovicu srećan zbog

ponovo stečene nezavisnosti.

31 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 17032 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 171.

Bankar Dambrez predstavnik je moćne buržoazije. Frederik će u više navrata primati od

njega određene poslovne ponude, međutim on ih, slabo ambiciozan, večno propušta.

Kroz reakciju bankara na Februarsku revoluciju, Flober nam dočarava reakciju

vladajućeg sloja. Isprva u strahu i za svoju glavu, ubrzo shvata da se ništa značajno nije

promenilo. Njegov saradnik, gospodin Rok, nastaviće nesmetano da za njega vodi mutne

poslove i povećava sopstevno imanje koje će u paketu sa ćerkom Lujizom nuditi

nezainteresovanom Frederiku. Na kraju ona će postati Delorijeva žena.

Delorije, najbolji Frederikov prijatelj, s kojim se ovaj razilazi i ponovo sastaje (vidimo ih

zajedno i na samom kraju romana) u mnogome se razlikuje od glavnog junaka. Delorije je žudeo za bogatstvom, kao sredstvom da vlada ljudima. Želeo je da uskomeša mnogo sveta, da napravi mnogo larme, s tri sekretara pod svojim zapovedništvom, i velikom političkom večerom koju bi priređivao jedanput nedeljno. Frederik bi u mislima nameštao za sebe palatu u mavarskom stilu, kako bi mogao da živi okružen divanima od kašmira, uz šum vodoskoka, a posluživali bi ga paževi crnci; i te snevane stvari postajale bi na kraju krajeva toliko jasne, da je za njima očajavao kao da ih je zaista izgubio.33 (Deslauriers ambitionnait la richesse, comme moyen de puissance sur les hommes. Il aurait voulu remuer beaucoup de monde, faire beaucoup de bruit, avoir trois secrétairessous ses ordres, et un grand dîner politique une fois par semaine. Frédéric se meublait un palais à la moresque, pour vivre couché sur des divans de cachemire, au murmure d’un jet d’eau, servi par des pages nègres; - et ces choses rêvées devenaient à la fin tellement précises, qu’elles le désolaient comme s’il les avait perdues.)34

Ambicija da uspe kod njega svakako da postoji, no njegovo je poreklo siromašno, a odelo

trošno, on ne može tek tako da uđe u visoko društvo iako ima neophodnu diplomu. Kako

Frederik odbija da mu pruži veću pomoć, Delorije ne preza da se bori na najpodmuklije

načine, u jednom trenutku pokušaće da zavede gospođu Arnu da bi se najposle oženio

mladom Lujizom. Bračna idila neće trajati dugo, ostavljen, on će prelaziti iz službe u

službu; na kraju završava kao činovnik u nekom preduzeću. Njegovi snovi iz mladosti

poput Frederikovih nisu se ostvarili i dvojici prijatelja ne ostaje ništa drugo no da

optužuju slučaj, prilike, epohu u kojoj su rođeni.

Pisac se svojevrsno potrudio da nam prikaže tu epohu. Kao veliki poštovalac La Brijera

(La Bruyère)35 pokušaće da nam prikaže najrazličitije karaktere svoga vremena. Kroz

roman će prodefilovati najrazličitiji likovi. Osrednji slikar Perlena (Pellerin) koji

proučava sva dela iz estetike, smatrajući da će kada pronađe pravu teoriju Lepoga stvarati

samo remek-dela. Reženbar (Regimbart) za kojeg svi znaju u kojoj se kafani nalazi u

različito doba dana, za kojeg je poznato da ga interesuje politika, da pije sve, od vermuta

33 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 66.34 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 74.35 L Bruyère (1645. Paris – 1696. Versailles)

do apsinta, da odela šije kod krojača Politehničke škole (L’École polytechnique), a čime

se on to zapravo bavi i da li se zaista razume u poslove niko ne bi umeo da proceni, no

zar treba sumnjati u veličinu takve pojave! Plemić Sizi u kojem su združena slaba

inteligencija i kukavičluk, u društvu ostaje popularan samo zbog velikog nasledstva.

Martinon, sin bogatog seljaka, ambiciozan, spreman da čini kompromise zarad karijere,

ne okleva poput Frederika da se oženi bogatom naslednicom koja je daleko od njegove

idealne žene.

Političkim prevratima u Francuskoj posvećen je znatan broj stranica romana. Februarska

revoluicija ima svoje tipične predstavnike koji su prikazani kroz tri junaka. Naime o

promenama snivaju Delorije, Senekal i Disardije, međutim svaki od njih predstavlja

drugačiju vrstu revolucinara.

Za Delorijea revolucija je prilika da se obogati. Veća prava za niže slojeve njegova su

šansa da ostvari brilijantnu karijeru. Položaj naroda malo ga zanima, on je pre svega

egoista. Senekal je nastavnik matematike, osoba koja se bori za pravdu, koja uživa u redu

i ima sklonost da naređuje. U početku na strani revolucionara 1851. godine, on ipak

učestvuje u Državnom udaru, protiv nekadašnjih prijatelja. Jedini pravi revolucionar iz

1848. jeste Disardije. On je pored gospođe Arnu jedini lik u romanu u kojem ćemo

pronaći nevinu prirodu, osobu dobru i iskrenu. Potiče iz radničkog sloja, a revolucionarne

ideje prihvata sa željom da pomogne nemoćnima. Umire za svoju ideju, ubija ga Senekal.

S njim umire i svaka promena, Francuska će uskoro postati carstvo.

Na kraju, svesni smo da nisu uništene samo iluzije iz mladosti jednog čoveka, Flober nam

govori i o propasti političkih iluzija jedne epohe. Pesimizam je opšte prisutan, a

Disadijeovih reči izgovorenih u zanosu: Republika je proglšena! bićemo sada srećni!36 (La République est proclamée! On sera heurex maintenant!)37

sećamo se sa tužnim osmehom.

Dakle, potpuno je jasno da naziv romana Sentimentalno vaspitanje samo delimično

odgovara onome što delo nosi u sebi. Istina, mi pratimo Frederikov razvoj, prisustvujemo

rađanju ljubavi, prijateljstava, buđenju strasti. Svedoci smo njegovog razočaranja zbog

36 Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd, Prosveta, 1961. str. 343.37 Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. p. 329.

neuspeha koji se nižu sve zbog njegove neodlučnosti. No uporedo sa dramom jednog

mladića odigrava se i drama jedne generacije. Sam Flober reći će da bi naslov njegovog

dela mogao da zavara i da u određenoj meri nije prikladan. Ime koje bi možda više

odgovaralo jeste Suvi plodovi (Les Fruits secs) jer niti Frederik ostvaruje svoje snove niti

Francuska postiže nešto borbom za republičko uređenje.

Floberov roman naići će na oštru kritiku. Većina u ovom delu pronalazi samo beskrajan i

dosadan opis, radnju koja nikako da počne, ogromni pesimizam. Savršenstvo Floberovog

stila pisanja za koji će Teofil Gotije38 (Théophile Gautier), reći da „ima ritam stiha i

preciznost naučnog jezika, talasanje violončela...“39 niko ne poriče. Međutim, opšte

gledano delo je slabo primljeno na veliko razočarenje autora. Malobrojni poput Žorž

Sand40 (Georges Sand) i Emila Zole41 (Émile Zola) prepoznaće pravu vrednost romana,

koji večno u senci Gospođe Bovari danas ipak sve više postaje predmet proučavanja. Pod

uticajem romantičara Flober će stvoriti junaka kakvog možemo pronaći u delima prve

polovine XIX veka, no ova žrtva iluzija smeštena je u surovu realnost koja ne štedi slabe.

Stoga ovo delo sadrži elemente oba pravca, romantizma i realizma, ono će snažno

inspirisati naturaliste koji će pokušati da daju sliku svoje generacije, no slabo će ko uspeti

da nadmaši Floberovo ostvarenje.

BIBLIOGRAFIJA:

1. Flaubert, Gustave; L’Éducation sentimentale, Paris, Gallimard, 1983. 511 str.

2. Flober, Gistav; Sentimentalno vaspitanje, Prevod: Dušan Matić, Beograd,

Prosveta, 1961. 499 str.

3. Živković, Dragiša; Francuski realizam, Beograd, Savremena škola, 1962. 115 str.

4. Milačić, Dušan; Realizam i naturalizam u književnosti, Beograd, Rad, 1961. 35

str.

38 Théophile Gautier (1811. Tarbes – 1872. Neuilly-sur-Seine)39 Šafranek, Ingrid, Francuski realistički romani XIX stoljeća, Školska knjiga,, Zagreb, 1972. 137.40 George Sand (1804. Paris - 1876 Nohant)41 Émile Zola (1840. Paris – 1902. Paris)

5. Burdije, Pjer; Geneza i struktura polja književnosti, Novi Sad, Svetovi, 2003. 487

str.

6. Colling, Alfred; Gustave Flaubert, Paris, Arthème Fayard, 1947. 380 str.

7. Dumesnil, René; L’Éducation sentimentale de Gustave Flaubert, Paris, S.F.E.L.T.

Malfère, 1936. 211 str.

8. Castex, Pierre-Georges, Flaubert; L’Éducation sentimentale, Paris, Centre de

documentation universitaire, 1962. 99 str.

9. Šafranek, Ingrid; Francuski realistički romani XIX stoljeća , Školska knjiga,

Zagreb, 1972. 156 str.

10. http://fr.wikipedia.org

11. http://flaubert.univ-rouen.fr/

12. http://www.alalettre.com/flaubert-oeuvres-education-sentimentale.php