176
Sećanja na Alžir Aleksandra Vojinović

Secanja na alzir

  • Upload
    sanja

  • View
    270

  • Download
    8

Embed Size (px)

DESCRIPTION

Knjiga sećanja na vreme provedeno u Alžiru, knjiga o gradu Alžiru, knjiga o ženama Alžira i svemu onome što sam ponela za sobom iz tog grada, a što je posalo sastavni deo moje ličnosti. Knjiga zahvalnosti.

Citation preview

Page 1: Secanja na alzir

Sećanja na Alžir

Aleksandra Vojinović

Page 2: Secanja na alzir
Page 3: Secanja na alzir

VOJINOVIĆ, AleksandraSećanja na Alžir

ISBN 978-86-916177-3-8Sećanja na AlžirAutor – izdavač Aleksandra VojinovićGodina izdanja 2016.Elektronsko izdanje

Autor: Aleksandra Vojinović

Lektura: Nela Aburas

Dizajn i prelom: Gordana Zdjelar

Page 4: Secanja na alzir

Sadržaj

Umesto predgovora 6

I

Alžir i ja 9U novom ramu slika prvog jutra 19Dan drugi 24Dan treći 29Dan četvrti 32Dan peti 36Dan šesti 40Dan sedmi 43Stigle su nam stvari 45La farine 48Terasa 50Gordana 52* * * 56Kuda ćeš na odmor 60Alžir nije ta Afrika 64Subote 66Saharski vetar 69

Page 5: Secanja na alzir

II

Početak 72Boumerdes 76Muzika iz zidova 80Notre Dame d’Afrique 83Iz dnevnika 89Tarik i Jasmina 93Satelit 96Tunis 100Zaga 103Šugija 117Kiša ili Alžir između tri zla 111

III

Internet 114Club de Pins 117Sabrina i Amin 122Žuta kuća na stubovima 125Borđ el Kifen 127Lebiba 131Milanka oženila sina 135Moreskna kuća u Kazbi 145Anaba 148Recept za makrut 152Lebibina pogača 155Odlazak 162Opraštanja 164Alger je t’aime 166Treba 170

Page 6: Secanja na alzir

6

Umesto predgovora

Pismo društvu Alžirsko-srpskog prijateljstva

U periodu od 1997-2002 godine moj suprug je radio kao ataše u ambasadi SR Jugoslavije u Alžiru. Vreme, koje smo zajedno proveli u tom gradu ostavilo je neizbrisiv trag u našem sećanju i našim ličnostima.

Zajedno sa narodom Alžira, prošli smo kroz nekoliko izuzetno teških godina za strance u diplomatskoj službi, a da pri tom nismo osetili niti doživeli nikakvu neprijatnost. Suprotno tome, nosimo duboko saosećan-je, razumevanje i poznavanje karaktera Alžirskog naroda, o kome samo sve najlepše možemo reći i svedočiti a provedenih godina se rado sećati.

Živeli smo sa njima, komšijama, prijateljima, osobljem ambasade, punih pet godina, koje sada zovemo, naših pet najlepših godina života u toj pre-divnoj duhom i kulturom a nadasve dobrotom protkanoj sredini.

Samo najlepše nas vezuje za to vreme, za te dane i godine, za taj narod, grad i zemlju.

Želeli smo da stupimo u kontakt sa ljudima koji dele ista osecanja jer Alžir osećamo kao svoju drugu domovinu. Toliko toga zajedničnog de-limo sa našim prijateljima sa kojima i danas održavamo izuzetne i bliske kontakte.

Page 7: Secanja na alzir

7

Mnogi od njih su bili kod nas u poseti u Beogradu. Verujemo da ima puno naših ljudi sa istim ili sličnim iskustvom. Mi naše prijatelje, “naše Alžirce” nikada nismo i nećemo zaboraviti.

Deo naših proživljenih trenutaka i sećanja ostao je zapisan i sačuvan.

Knjiga uspomena na vreme koje smo proveli u Alžiru kroz iskustvo života u uslovima konstantnog ratnog stanja i razdirućeg građanskog rata, uk-ljučujući tu i mnogo pojedinačnih životnih priča žena sa naših prostora koje žive i danas u Alžiru, zajedno sa našom ličnom pričom i borbom za ostvarenje potomstva u kome su nam svim srcem pomagali upravo naši alžirski prijatelji, pretočeno je u knjigu, pod radnim naslovom “Alžir moja ljubav” .

Želja nam je da postanemo članovi vaseg društva i tako uvek budemo u kontaktu sa zemljom i narodom koji toliko volimo i cenimo.

Page 8: Secanja na alzir

8

...kao sećanje na grad Alžir i kao sećanje na sve žene koje sam imala sreću da upoznam u tim teškim danima i godinama, koje Alžirci među koje ubrajam i sebe, zovu “Les années noires”.

Page 9: Secanja na alzir

9

I

Alžir i ja

Opet mislim na njega. Na taj grad, grad Alžir. Može li se voleti grad? Pitala sam se jednom davno kada sam prvi put zauvek napuštala moj mali grad u ravnici. Ja mogu voleti jedan grad pa onda i drugi grad i svaki sledeći. Oni mene nisu svi isto voleli. Moja ljubav sa Alžirom počela je jednog pravog zimskog dana u Beogradu.

Bio je »FEST« , dve pogrešno kupljene karte na brzinu i nikad neću znati ko je pogrešio ili je to jednostavno moralo da se desi, da smo umesto željenog fima, videli film, o Alžircima i Marčela Mastrojanija u njemu. 1, 2, 3 Sunce, se zvao. I u njemu smo prvi put videli to svetlo, to sunce, te boje, te oči, čuli tu muziku. Mada se sećam da se prst sudbine možda još u osnovnoj školi poigrao sa mnom jer se tačno sećam da sam iz geografije odgovarala baš tu lekciju gde se pominje Alžir i da mi je bilo lako jer se glavni grad i država isto zovu. Sećam se da sam odlično pokazala na karti gde se nalazi i sećam se priče o pustinji i planinskom vencu, o lukama Oran i Alžir i ničeg više.

Onda se sećam, jednog pravog januara, zaleđenog Beograda, tramva-ja koji tumara u mraku, pustom ulicom Jurija Gargarina, naravno da je jutro, ono gluvo, hladno, najhladnije, kada se najlepše spava, kola koja plešu po ledu, negde su se uspavali i oni vredni posipači soli. Neki ozbiljan minus je i samo gradska rasveta je budna i podrhtava na severcu, koji juri prema bloku 45.

Kroz zaleđeno staklo, provejava mi samo na tren misao o tome da li avi-

Page 10: Secanja na alzir

10

on uopšte može da poleti po ovakvom vremenu i više ne želim da mis-lim o tome. O tome već ima ko da misli. Za ovo jutro mi je dovoljna gomila slika koje moje sećanje pravi neprestano i stavlja u memoriju za neko kasnije vreme, koferi u snegu, u mraku, parče našeg »mi« spakova-no u 2 kofera, koja treba da popune sve naše potrebe u narednih desetak dana dok ne stigne ostatak, gardarobe, sudova, jastučnica i svega onoga što čini naš život. Pogledi niz ulicu, našu ulicu, koji hoće da budu tužni ali im ne dam, jer ja ne idem odavde ja bežim, ja odlazim najzad u svo-ju rečenicu tako često ponavljanu u razgovorima »Odavde treba otići ali ne zauvek« »Odavde treba otići i treba se znati vratiti« , moje stope od prošlog leta, koje sijaju kroz zaledjen asfalt, tragovi točkova mog bicikla, koji vode ka šetalištu pored Save. Ne osvrćem se. To nije za mene. Živim punim životom odlaska. Ostavljam Beograd, pun pobune, lupnjave u pola osam za vreme tv dnevnika i sličnih, očajnih i ponosnih oblika gradjan-ske neposlušnosti, željama za promenom. Po mene je promena došla. Ja odlazim.

U zemlju o kojoj u stvari jako malo znam. Iz tv dnevnika , gledale su me slike koje su dolazile odande, uvek snimane noću, scene sa puno mrtvih, scene noći sa naloženim vatrama u daljini, sirenama kola hitne pomoći , slikama toliko crnim i strašnim, da sam posle često govorila da »sam mislila da u Alžiru nikad sunce i ne izlazi, već je večiti mrak«.

Beograd je bio dostojanstven, kao i uvek, navikao da se iz njega odlazi da u se njega dolazi, naučen na odlaske, nekako je umeo mudro i ozbiljno ispraćati, tolike generacije. I nikad nisam verovala da će i moja generacija krenuti tim stazama bez povratka. Moja generacija je emigrirala u veli-kom stilu, avionima jat-a. Da pronađe i da zadrži nivo kosmopolitskog života kojim se živelo u gradovima Jugoslavije. Prihvatio ih je London, Pariz, moja generacija nije dirinčila po Nemačkoj i Austriji, odlazili su na Kanare, na obale Španije, u Kanadu, odlazili su naglo i besno i uvek dovoljno daleko da se ne mogu kući vratiti kolima za vikend.

Odlazili su da se ne vrate. U tome je razlika. Emigranti pedesetih i šezde-setih godina, sve što su sticali donosili su za vikende u svoja sela i u njima gradili kuće u kojima nikad nisu dočekali svoje penzije. Moja generacija,

Page 11: Secanja na alzir

11

je napuštala Jugoslaviju, pogledom na polja oko Surčina, sa turističkim vizama, koje će ubrzo isteći, sa parama koje će uskoro potrošiti, sa željom da žive onako kako su jednino hteli znali i mogli, ponosno i široko i veselo kao i do tada, misao i želju koju neće potrošiti nikad. I ja napuštam zamrznuto tlo tog parčeta Jugoslavije koje više odavno nema veze sa onom zemljom koja je nas rodila i vaspitala. Kasnim ali ipak odlazim. Mada na sasvim drugu destinaciju, u Afriku.

Avion mrva u prostoru, ljulja se kad stjuardesa prolazi. Prelećemo časove geografije, Crnu Goru i Jadran iznad kog mi se čini da naš avion kao neka-kva kutija koja podrhtava, lomeći tom sivom metalnom bojom, kristalno čisto nebo nad morem. I stvarno je to bio najružniji avion koji je tog dana sleteo na aerodrom »Fiumicino«, u Rimu. Izgledao je taj boing kao zalutali vrabac u jatu ve-likih belih labudova, transkontinentalnih dvospratnih lepih i elegantnih aviona koji su se šepurili po pistama rimskog aerodroma.

Prolazak kroz vrata za putnike u tranzitu i... Prvi put ostajemo bez našeg jezika oko sebe, ulazimo u sasvim drugi svet, mirisi aromatizovanih kafa, fri šopova, sredstava za pranje, miris zapada, dobro poznat nama koji smo špartali Evropom svoje mladosti. Prepoznajemo ga instiktivno uljuljku-jemo se divnim melodijama, italijanskog, progovaramo engleski, našim drugim jezikom, Titovi pioniri koji umeju mogu i znaju sve, deca sveta, najzad u hodniku isčekivanja, u hodniku koji nema kraj sa izlazima za avione koji će za koji čas poleteti u najudaljenije, najegzotičnije tačke na planeti. Onog sveta kome je London obavezna lektira, Rim raskrsnica a Pariz srce, našeg sveta.

Gejtove za Afriku smo prepoznali po drugačijim mirisima, po drugačijim licima, bili smo jedini Evropljani na tim klupama kraj table za kompaniju »Air Algerie«. Naše posebno vreme u životu počinje tu, na to treba da se naviknemo, da smo drugačiji da odudaramo, da više nismo deo mase, nego jedinke, iznimke, posebni, koji se na daleko uočavaju. Avion na sreću kasni, tako da imam vremena da posmatram pistu i pratim pole-tanja kao u nemom filmu, kroz stakla zgrade. Prolaze sati. Ništa se ne dešava. Pokušavamo da dobijemo neke informacije o tome kada ćemo

Page 12: Secanja na alzir

12

krenuti i dobijamo objašnjenje da se čeka ekstradicija. Baš lepo, Italija tera iz sebe nepoželjne, koji treba da lete sa nam u istom avionu. Počinjem da razmišljam, šta li je taj neko zgrešio i već počinjem da mislim o tome na šta li je sve spreman, samo da se ne bi vratio nazad u svoju zemlju. Mali strah se probudio, prvi put i upoznao sa mnom, samo jedan u moru raznih strahova sa kojim ću se upoznati u sledećim godinama života u Alžiru. Sve sam ih prihvatala jednostavno, obeležila, zapamtila, i ni jedan nije pobedio. Pobedila je ljubav i to je jedino što sam zauvek ponela iz te zemlje.

Svi su avioni već davno otišli kada se najzad pojavio boing sličan onom kojim smo doleteli a koji imao je simpatičnu crvenu oznaku »Air Al-gerie«. Tada sam je prvi put videla i od tada u narednih 5 godina na svim aerodromima, oznaka te kompanije na repu nekog aviona, ispunjavaće me radošću, kao da se vraćam kući.

Sa parkiranjem tog aviona, dolazi i posebna jedinica policije, jedino mi putnici za Alžir, silazimo na pistu, jedino smo mi potpuno pretreseni i posebno nam je pregledan ručni prtljag, jedino mi moramo da na asfaltu piste prepoznamo svoje kofere pre ukrcavanja, jedino mi bivamo ispraćni iz Rima sa puškama uz grudi granične policije. Motori već rade, kada nam prilazi policijski kombi sa rešetkama i istovara svoj ljudski tovar, nepoželjnih.

Boing je istog, sa slikom orijentalnog grada na panou izmedju klasa u avionu, sa stjuardesama kojima osmeh nije grimasa, već iskren i srdačan. Odmah stižem da to primetim, kao i izuzetnu ljubaznost svih saputnika.Neprirodno uštogljeni u zgradi aerodroma, već na ulasku u avion vidim promenu, svuda su osmesi, put počinje, povratak u voljenu zemlju, kući, pozitivno strujanje se prosto može opipati. Prepuštamo se.

Kasnije ću saznati da je to sa nama leteo bogatiji deo tog naroda , ali koji ipak u svojoj osnovi čuva ono najsvetije, pripadnost svom ja a da je što siromašniji njegov deo, ustvari sve bogatiji duhom i nekim posebnim osećajem za mir i srdačnost i blagost i tako vidljivu sreću.Prelećemo Siciliju, sunce zalazi na suprotnoj strani, od zaleđenog Beo-

Page 13: Secanja na alzir

13

grada, na koji više ne mislim.Toliko je toga oko mene novog a ono što ću zauvek zapamtiti, je miris anisa iz vlažne maramice , jedan od originalnih mirisa Alžira, potpuno me očarao. Svih pet godina sam čuvala tu mara-micu u fioci noćnog ormarića i ona je mirisala. Sa njom sam čuvala taj prvi osećaj, opipljivu radost prvog susreta sa Alžirom. Držala sam je u džepu kada smo se vratili, čitavim putem, kao i etiketu sa plastične bočice vode »Sent Pelegrino« sa rimskog aerodroma. To su bile moje dve amajlije da sve prođe dobro i da ih ponovo vratim nazad, njih i sebe.

Rekli su nam da je sletanje u Alžir neprijatno da su zimi česti udari vetra sa mora i da se nekad sletanje ponavlja više puta, ništa od toga nije bilo tako. Ushićenje u avionu prilikom sletanja, tapšanje, pilotu, svom oda-gnanom strahu, svojoj ispunjenoj želji.

Mala zgrada aerodroma, podseća me na mali tivatski aerodrom i pomis-lim verovatno su takve sve aerodromske zgrade kraj mora, usputne male stanice. Silazimo na pistu i prvi put dodirujem tlo te zemlje. Dočeku-je nas kordon policije, obučene u crno i stvarno ozbiljne, prolazimo obrnutu proceduru pretresa i pokazivanja kofera. Autobusom nas odvoze ka zgradi.

Nema osećanja, samo dolaze nove i nove slike, uniforme kao u Tito-vo vreme u našoj zemlji, jeftine, stroge i ozbiljne a ljudi ljubazni. Kod trake za prtljag zapahne me miris neobičan i nov, vidim da je kraj naše prtljažne trake traka aviona iz Malija koji je sleteo. Mirisi tih ljudi i njivovih zaveržljaja, posebni su i klasirani u mojoj memoriji kao jedni od onih mirisa prave Afrike, posle ću ih sretati više puta na aerodromu u Tunisu.

I tek kada smo uzeli prtljag i izašli iz zgrade, kada smo krenuli ka kolima koja su nas čekala, tada smo se sreli prvi put. Taj vetar i ja. Okrenuo se oko mene , zanjihao palme na parkingu, pun mirisa mora, mirisa neke meni nepoznate zemlje, mirisa zime u Alžiru i prošlih leta i bio je tako smiru-jući i blag na mom obrazu, tako pun dobrodošlice i neke uverenosti da će uprkos svim lošim vestima sve biti dobro, sve će biti dobro, ponavljao mi je dok se prvi put igrao sa mojom kosom. Gledam svoje čizme iz beo-

Page 14: Secanja na alzir

14

gradskih minus dvanaest na tom asfaltu, gledam palme i otpozdravljam pogledom, njegovom mahanju. Odmah smo postali drugari, saučesnici, prijatelji. Taj vetar i ja.

Auto-put prema gradu. Brzo se vozi i slike, nove i neobične promičnu isto tako brzo. Putokazne table sa neobičnim imenima ispisanim na francus-kom i arapskom. Jedino prepoznajem naziv Blida jer se tih dana često na vestima govorilo o masakrima koja su se dogodila na putu za taj gradić ili u njemu samom.Strelica pokazuje na suprotnu stranu od one gde smo se mi uputili. Boja zemlje preovlađuje, ponegde zgusnute gomile neomal-terisanih kuca, na dva sprata nezavršenih a toliko blizu jedne drugima da se čini mi se mogu komšije rukovati sa prozora jednom kada budu useljene. Onda opet praznina bez rastinja, valoviti proplanci prema is-toku i planinama u daljini. Naselja stara tridesetak godina, prve zgrade, bele i bez krovova, jednostavni geometrijski oblici, kocke, pravougaoni-ka. Jedino šarenilo sliva se sa terasa, sa prozora, sa raznih prostirki, gar- derobe i veša koji se suši. Na auto-putu je gužva i tek sada primećujem da su sva kola jako stara, često sa čitavim delovima potpuno zarđalim, bez farova, samo sa zjapećim rupama, prave starudije koje se kotrljaju u ovoj blagoj klimi koja ih čuva od potpunog raspadanja. Domar vozač koji nas je sačekao nije baš pričljiv ali to mi i odgovara, želim da sačuvam sve ove trenutke samo za sebe. Ima neki pametan pogled koji je svašta preživeo i neku mudrost u njemu, “sve ćete to već sami videti, sta ima da vam pričam” i neki mir koji ili govori o tome da je toliko toga preživeo da ne može rečima da nam kaže ili o nekoj samo njemu znanoj odluci da nas jednostavno prepusti samospoznaji i sopstevnom iskustvu koje evo počinje već sada u ovom danu.

Blago talasasti predeli sa obe strane puta , postaju sve gušće naseljeni sličnim prašnjavo belim, niskim zgradama i sa desne strane primećujem prva lepša naselja sa drvećem i tom zelenom bojom koja je nedostajla u prvim slikama gde su preovlađivale samo siva, oker, braon, žuta.

Prve table Alžir-istok i Alžir-centar, jurile su nam u susret i najzad sti-gosmo jednu skretanjem na desno. Primećujem da su i van auto-puta, putevi ovičeni visokim ivičnjacima, belo ofarbanim i da trake puteva koje

Page 15: Secanja na alzir

15

se ukršataju na raskarsnici izgledaju kao na maketama koje smo pravili vežbajući pravila u saobraćaju u nekom razredu osnovne škole.

Prolazimo ulicom koja liči na kanjon jer su zidovi oko nas jako visoki. Šta je iza njih ne mogu ni da naslutim, jedino što vidim je uzan trotoar i poneki pešak . Izbili smo na raskrnicu na uzvišenju. Domar nam kaže da ćemo stanovati u toj zgradi levo, koju ne stižemo da vidimo, jer skreće-mo desno i zavojitim ulicama između isto tako visokih zidova i bedema iza kojih vri rastinje. Posle svega par krivina u tim krivudavim ulicama sada bez trotoara, on zaustavlja veliki beli pežo karavan ispred samih vra-ta ambasade. Izlazimo bukvalno direktno u otvorena vrata. Primetna je žurba i želja da se što pre sklonimo sa ulice.Velika metalna kapija, koja je ustvari velika gvozdena tabla bez ikakvog proreza, treskom se zatvara za nama i mi ostajemo par časaka tu na samom ulazu, sa tim osećajem sa kojim ćemo živeti narednih godina, osećajem da smo posle tog treska na sigurnom. Gledam naš prtljag tu na tim jarko crvenim ciglama. Sve pred nama je tako neizvesno i puno tajni i ustvari mi ne znamo ništa ni koliko ćemo tu ostati , ni da li ćemo moći izdržati sve što nas čeka ni hoćemo li ostati čitav mandat zajedno a ponajmanje znam kakav će nam biti život ovde. Nema tog iskustva koje se može verno preneti, toliko verno da neko može iz njega da sastavi kockice svog života, jer svi mi vodimo i u Beogra-du potpuno različite živote. Penjemo se uz stepenice, debelim zidom zaštićeni od spoljnog sveta, nad nama isto nebo kao i van tog zida ali ovo njegovo parče koje vidim iznad bedema, je samo naše.

Domareva žena nas kako je već red, dočekuje sa već spremljenim ručkom. Četvrtak je nema nikog od osoblja jer je sutra u petak ustvari vikend. Sami smo sa našim domaćinima, koji su nas ljubazno ponudili bogatom trpezom. Znam da sam odahnula kada sam videla pohovanu piletinu i zaključila da ću eto moći da spremam i meni poznate namirnice. Ipak ovo nije Mars, da se toliko razlikuje i smešim se svojoj naivnoj predstavi da će ovde baš sve biti različito. Eto pilići i ovde postoje.

Nismo dugo ostali na ručku. Krenuli smo opet kolima, opet istim mera-ma opreznosti ka našoj zgradi. Jednosmerne ulice krivudale su drugim

Page 16: Secanja na alzir

16

tokom i za tili čas našli na istoj onoj raskrsnici i krenuli na njenu drugu stranu. Primetno je da se niko na ulici ne zadržava, svi idu žurnim koraci-ma, po koja kola samo projure. Raskrsnica je okićena kao beogradske ulice za Novu godinu i to mi je normalno, pa tek je 7 januar, misleći da su sijalice poređane u cvetnim oblicima izmedju bandera, istim povodom. Naša zgrada je ograđena visokim bedemom i ima kapiju sa čuvarom koji strogo vodi računa o tome koga pušta kolima u dvorište. Nije kasno ali je već mrak.

Dvorište je ogromno kao i zgrada koja ima preko 10 spratova i građe-na je u polukrug tako da uopšte ne mogu da sagledam kraj ni sa jedne strane. Puno zelenila na parkingu, borova, mimoza koje cvetaju. Sunce sve farba u tamno oker i sve se stapa u tu boju zemlje, i zgrada i staze i kamenje. Vetar nas dočekuje kod samog ulaza i kasnije ću shvatiti da mu je baš tu prolaz ispred tog našeg ulaza u njegovoj jurnjavi od mora, ka brdima. Jedva prođemo nošeni tom jakom promajom koja nas gura na drugu stranu. Ulazimo u prljav ulaz, to je prvi utisak, sa starim vratima od liftova sa jedne i zavojitim stepeništem sa druge strane, vetar bukvalno fijuče kroz prizemlje i razbijena stakla, poštanski sandučici zvrje tužno slomljeni i zabezeknuti novim licima. Brzo se penjemo stepeništem, na prvom spratu prolazimo pored dvaju metalnih vrata, domar nam kaže da tu niko ne živi. Mi smo na drugom spratu, iza isto tako metalnih vrata, otvorili ulaz u svoj novi dom.

On je i dalje škrt u priči, moja je ocena da ne želi da nas plaši jer je toliko toga neobičnog već i u samim tim duplim gvozdenim vratima i njihovoj škripi po nekad belom mermeru ulaza i u tim praznim stanovima oko nas, da nam je u stvari sve jasno. Ovo je zgrada kompanije »Shell«, koju su svi stranci praktično napustili i mi smo u jednom stanu te iste kom-panije. Ovde više stranaca nema mi smo jedini u toj ogromnoj zgradi u kojoj žive i malobrojni Alžirci, koji mogu sebi da priušte stanovanje u tom kvartu u toj zgradi sa čuvarom.

Isti belo sivi teraco pod u svim prostorijama, od kupatila do soba Već je potpuni mrak i osim crnih rupa gde su prozori ne vidimo ništa spolja, sve roletne su spuštene. Domar rutinski otvara francuski balkon da pu-

Page 17: Secanja na alzir

17

sti malo vazduha unutra roletne su i na njemu spuštene do pola tako da ništa ne možemo videti, vazduh se provlači kroz taj otvor saginjuci se preko terase. Pognuta pod roletnom vidim da na ulici sem vetra koji lju-lja okićene bandere nema nikoga. Vreme je ramadanske večere, naučiću kasnije.U stanu ima nešto ogoljenog namestaja koji liči na kancelarijski, drvenog. I kreveti su drveni u metalnim ramovima, sa isto tako golim dušecima . U stanu zatičemo svega jedno ćebe i jednu polovinu nekog ćebeta ili je to neki dečiji prekrivač i to je sve. Ja sam ponela posteljinu ali ne i ćebadi i jorgane koji definitino nisu mogli da stanu u dva kofera koje smo mogli poneti sa sobom.

Domar se nije puno obazirao na to, rekao je da pojačamo grejanje u stanu. Još nam je rekao da je u gradu praznik ramadan i da se vidimo sutra.Goli podovi su odzvanjali zajedno sa zidovima od svakog našeg daha a kamoli koraka. Vetar je jurio svoju trku izmedju stubova na kojima je sta-jala zgrada, u prizemlju užasno gudeći i cvileći. Tu prvu noć smo proveli obučeni, prekriveni tim jednim ćebetom i našim jaknama.Ne znam kada smo zaspali ali smo u svakom slučaju jako dugo ostali budni, prepuni utisaka i slika. Verovatno nas je san prevario u nekom tre-nutku, kao i sve putnike kad izađu iz aviona, onim praznim snom umor-nog vremena, koje je dobijeno, letom a izgubljeno u mislima. Telo uvek pokuša da nadokanadi taj vakum vremena, pokuša da sastavi kilometre i vreme koje je avionski let rascepio na dva. Telo mora da stigne svojim tempom u to novo vreme, lagano. Da stvarno stigne sa svim svojim de-lovima i mislima u to sadašnje. I bez obzira na sav napredak, ljudi ipak mogu da putuju samo brzinom svog poimanja i razumevanja bez obzira kojom se brzinom fizički kretali.

O tome razmišljam slušajući tišinu našeg novog doma u našoj prvoj noći u gradu Alžiru, u državi Alžir, na afričkom kontinentu, hiljadama kilome-tara daleko od našeg stana i snova sa kojima smo se probudili tog jutra u Novom Beogradu. Velika duga tog dana dovela nas je u jedan sasvim dru-gi svet u jedan deo našeg života koji tek čeka da bude proživljen, gde ništa nije unapred određeno, ništa predviđeno osim vremena koje smo trebali tu da provedemo. Četiri godine. O tome ne želim da mislim i nisam u stanju. Na tren zaspim verovatno i probudi me pesma, duga i otegnuta,

Page 18: Secanja na alzir

18

poziv na molitvu sa neke obližnje džamije, mada u prvom momentu ne shvatam šta je kad mi iz sećanja izviru dani provedeni u Sarajevu i pesme mujezina sa minareta, tako orijentalne i živopisne, melodije. Po disanju znam da moj muž ne spava. Gleda u mrak. Svake sledeće noći to će mi biti melodija koja je znak da je noć prošla i posle tog prvog poziva na molitvu ću uvek zaspati lepše i dublje. Taj glas u mraku noći nekako mi je uvek ulivao mir i spokor, ljudski glas i melodija i saznanje da na ulici ima ljudi.

Page 19: Secanja na alzir

19

U novom ramu, slika prvog jutra.

Susret sa svetlosti, sa bojama kroz podignute roletne i tišinom koja ostaje na podu predsoblja kada ostanem sama. Dragan je otišao sa šoferom na svoj novi posao. Ja ostajem prvi put u svom novom životu, sama. Ja prvi put ne idem na posao. Prvi put sam sama sa tišinom koja okružuje one koji ostaju, da vidim šta ću sa njom. Sa svojim novim životom. Promena je tako nagla i desila se tako brzo kao tek napisana rečenica i tačka na njenom kraju je upravo preda mnom. Ona sadrži sva ona jutra jurnjave na posao, sve one uskovitlane prašine u utrobi gradskih prevoza, sva ona žurenja kući, sa hlebom i kesama, sa autobuskom kartom u dlanu ispod rukavice, sa platom, bez plate, sa željom da sve to jednom stane. I tu se zaustavio taj ringišpil pokrenut željom za novim.

Danas sam tu. Pokušavam da prigrlim sve te utiske koji me obuzima-ju, kroz tišinu stana. Ovo je sada moj svet. Ovaj prostor, ovi oblici, flu-id ograničen na zidove neobičnih polukružnih oblika u prostoru, miris sitne prašine po njima, odjeci mojih koraka po golom podu. Dnevna soba je velika kao i naš ceo stan koji smo ostavili u snegu Novog Beogra-da. Svetla je i ima velika dvokrilna staklena vrata. Svega nekoliko delova najosnovnijeg nameštaja, koji me podseća na onaj iz šezdesetih godina. Dugačka komoda stoji na dugim zašiljenim, naoko tankim nogama, sve je drveno, sve iste boje i trpezarijski sto, sa stolicama na kojima su najloni na sedalnim delovima i naslonima.

Niko ovde nije duže boravio. Sve su to bili muškarci, kolege mog muža na kratkotrajnim mandatima, koji su dolazili sa željom da odu, koji ništa nisu promenili pa čak ni raspored nameštaja koji je donešen iz prepunog magacina ostavljenih predmeta, kao izabrano društvo za njihove samotne alžirskim dane. Svi su bili na službi ovde bez žena. Kažu za to nema uslo-

Page 20: Secanja na alzir

20

va. Žene su problem više, briga više na mandatu u zemlji , odakle su svi stranci odavno otišli, u zemlji gde su i oni retki koji su prihvatili da dodju i održavaju minimun diplomatskog osoblja, sami. Ja sam sve te činjenice znala, prihvatila i u svom mišljenju smestila u važno iskustvo i upozorenje i sa tom istinom sam se budila, živela, spavala i čekala kraj svog alžirskog sna.

Zgrada u koju smo se doselili, je neobičnog polukružnog oblika, tako da sa prozora koji gleda na ulicu i kuću čuvara, ne mogu da vidim prozore koji se nalaze levo i desno. Za to je potrebno da izadjem na terasu, ali to ostavljam za kasnije. Svaki svoj korak, ma svaki udisaj, svaki šum sve merim, studiram, slažem. Gledam kradom iza zavese koja nema miris u svoj vidik. Moj vidik u svet je pun zaljuljanih krošlji svetlozelenih akacija koje cvetaju. Kakav susret! Pa grančice tih mimoza koje cvetaju na Med-iteranu već u januaru, već sam srela pre nekoliko dana na uglu Knez Mi-halove i Kolačeve, u ruci jedne ciganke. Prve grančice koje su doputovale sa Jadrana. To predivo žuto paperje na tananim grančicama i sa lišćem reckavim i tako svečanim. Sada mi se pred očima, pred prozorom njiše šumica tog nežnog drveća i znam već tada da ih više nikada neću kupiti u Beogradu, po snegu, jer će sve mimoze mog života biti uvek sa mnom u mislima zaljuljane na vetru, to prvog dana u Alžiru. Sudaram se sa svojim prvim utiscima, ne pamtim ih nego ih živim i neka-ko znam da će ostati zauvek u meni, da ću im se uvek moći vratiti. Iz razmišljanja me trgne glasno paljenje plamena u plinskoj peći za grejanje stana. Taj zvuk nam je čitave noći pravio društvo, stalno nas posećajući da nismo više u našem stanu, nego u nekom drugom, privremeno našem.

Drugih zvukova nema. Danas je petak, neradni dan, i Ramadan je i niko ne ide na posao. Nemam nikakvu ideju o vremenu, o tome šta sada treba da radim, niti imam koga da pitam, sa kim da se posavetujem. Primeću-jem da ritam mog dojučerašnjeg života traži, konkretne odgovore, pla-nove, akciju, ...ali toga više nema, ja sada ne moram, da mislim ni o čemu.Kakvo strašno, veliko, novo, iskustvo. Nigde više ne moram da idem, ni za šta više ne moram da brinem od onih dojučerašnjih briga, ...sada sam žena , domaćica, kuća je moj svet ... i to saznanje nekako diktirano iz

Page 21: Secanja na alzir

21

moje brižne podsvesti u svest polako mi izmami suzu, ....potresenu, suzu sreće, samoće,...ostvarenja....emocija koje su odjednom stale kraj mene i kraj prozora kao očigledne i opipljive, nove i stvarne drugarice u mojim alžirskim danima.

Ni tog prvog dana, ni svih dana koji slede nikada to nisam osetila kao teret, kao osudu, kao nešto strašno. Biti sama u stanu u zemlji gde nemam nikoga u telefonskom imeniku osim broja ambasade na koji će se uvek javiti sekretarica i reći mi da mi je muž zauzet.

Brzo sam jednostavno prihvatila, samu sebe kao jedino društvo, uz sve one samo moje nove zvukove, šumove, mirise, otkucaje sata i malene dnevne obaveze.

Pred ogledalom u kupatilu, vidim da mom licu prija ova tišina, prija ovaj predah u životu koji je bio na tački ubrzanja sa koje smo uspeli da se prizemimo u naše sredovečno doba bez većih ožiljaka.

Alžir mi je već tog prvog dana ponudio taj mir toliko potreban, taj zastali korak pred dalje ... Znam da tu u tom gradu, takodje žive ljudi koji danas koriste dan kao odmor od novog radnog dana, od svojih ritmova, od svojih strahova, od svojih snova...

Čuje se kako komšijska vrata grebu po mermeru ulaza, dok stižem do špijunke u hodniku više nikog nema. Propustila sam priliku da vidim bar jednog čoveka tog jutra. Na ulici, vetar ljulja ukrase koji se njišu, raza-peti između bandera. Kako se krošnje savijaju nazirem lokale spuštenih kapaka, tek naznake nekih dvorišta kroz bedeme koji krivudavo slede ulicu nizbrdo, čijom sredinom sa vremena na vreme projure po dva, tri zeleno-bela, velika i važna policijska džipa sa antenama napred, koji me podsećaju na Unproforove džipove koji su krstarili našom zemljom dok je trajao rat u Bosni. Ovi ovde, imaju neka druga posla i čuvaju red u ovoj zemlji, od njihovih briga a ne od onih naših.

Poslednja prostorija u koju ulazim je kuhinja, jer me odbija hladnoća koja se kovitla na prvom koraku u nju. U kuhinji nema grejanja. I prvo što

Page 22: Secanja na alzir

22

me potpuno oduševi i pozdravi i razveseli, to je prozor zagledan u veli-ki park koji okružuje unutrašnjost koju formira zgrada svojim oblikom polumeseca. Naspram mene u drugoj dimeziji prozora stoji veliko drvo čije je stablo okruženo oivičenim puteljcima, sa malom fontanom koja ne radi i raste do mog prozora. Njegova krošnja stoji mirno i opušte-no, spokojno zaklonjena u tišini dvorišta. Kakav prizor, kakva privilegija, imati ovakvu kuhinju! Prostorija nije velika, čak maleni kvadrat ali taj veliki prozor i slike koje mi nudi su tako široki i veseli da mi se čini da su tu samo zbog mene i da svih dvanaest ulaza i deset spratova nemaju pojma kako poseban ugođaj imam ja na drugom spratu sa pogledom iz moje hladne kuhinje!

Čitavom dužinom kuhinje je radni deo obložen pločicama, velik i prak-tičan. U plakarima naravno, očekivano, nema ničega, ...jedna šerpa bez drške, tiganj koji je zaboravio kako je izgledao i koje je boje bio, nekoliko kutijica, sa kitnjastim arapskim slovima, nagađam koje je so a koje šećer, nekoliko šoljica za kafu i džezva. Muški inventar ranijih stanara. U rerni ogromnog plinskog šporeta nalazim jednu šerpu sa poklopcem!Na unutrašnjoj strani viseće police nalazim recept na svom jeziku:

Recept bez imena:

Izdinstati luk,dodati naseckanu šargarepu,

pomalo dodavati vode dok se kuva,kada odmekne, dodati kašiku brašna,

malo šećera i soli.

Kratak, sladak, jasan, prepoznajem recept za ćušpajz od šargarepe iz mo-

Page 23: Secanja na alzir

23

jih krajeva i oduševljena smejem se glasno. Sama. I smeh i suze i misli i vreme i nade sve je sada samo sa mnom i ni sa kim više. Točkovi koji su pokušali da me ubace u stari ritam , gde, šta, kako, polako uspora-vaju. Rešiće se već sve nekako, mislim ne da nešto mudro pametujem sebi, nego to prihvatam kao činjenicu, kao aksiom, kao definitivno, jer kada nema drugog, činjenice iz stvarnosti ređaju se same i staju na svo-je mesto, bez potrebe da ih mi podešavamo i pronalazimo im mesta.

Vidim i osećam da je iskustvo prihvatanja, brzog analiziranja i snalaženja deo mene koji ogoljeno od svih prethodih saznanja, postoji samostalno i obavlja svoj zadatak ne uznemirujući me.

Zvono jasno i autoritativno. Zvoni telefon, veliki stari francuski. Zove me domareva žena i pita da li mi nešto treba. Ja sam mislila da će i danas da nas pozove na ručak jer u stanu osim praznine nema ničega ali taj je poziv izostao. Pričam sa njom a u glavi mi oni pohovani pileći bataci koji su ostali ne pojedeni juče na stolu. Završavam razgovor i upisujem još jednu recku novog iskustva. Kaže sutra ćemo ići zajedno u prodavnicu da mi pomogne da kupim šta mi treba, kao da ja znam šta mi treba, a treba mi sve.

Prvog dana predveče jeli smo konzerve koje smo srećom poneli od kuće.Prvi dan u životu kada nisam napustila zatvoreni prostor stana jer nisam imala gde, jer nisam imala zašto, ni kod koga da odem, jer je to sada moj jedini bezbedni, preporučeni, razumni svet. Alžir nešto van njega.

Page 24: Secanja na alzir

24

Dan drugi

Odlazak u prodavnicu, kakva avantura preda mnom! Oblačim jedino što imam, uključujući one debele čizme i uopšte ne razmišljam koliko je to pretopla odeća za ove geografske širine jer još ustvari nisam ni svesna gde sam. Šofer ambasade dolazi po mene. Sigurno ga je Dragan poslao po mene, dok je on sam jutros otišao peške. Iako je subota u Evropi, ništa ne mari, to je ovde prvi radni dan u nedelji, a tek večeras ćemo pričati o tom njegovom novom iskustvu.

Dobar je osećaj da neko brine o meni, da je dan čovek u kolima pred zgradom čeka mene da me bezbedno odveze do Ambasade. Izlazim iz stana, najpre pogledavši kroz špijunku par sekundi, a zatim najbrže mo-guće zaključavam vrata sa druge strane bezbednosti.

Strčim niz stepenice koje sam prvi put videla prekjuče i evo sada, par koraka u promaji ispred ulaza, crvena zemlja puna kamenčića koji me podsećaju na zemlju kraj Jadrana, još par koraka, ne gledam mnogo oko sebe, ulazim u kola, najzad. I tek odatle, posmatram zgradu spolja, tražim moj prozor dobrodošlice, samo pretpostavljam koji je i vidim da je on samo jedna mala ćelija u moru sličnih do neba poređanih, to mi donosi neki mir i u razgovoru sa sobom, kažem sebi: Eto vidiš, samo jedan od mnogih je tvoj prozor, nije poseban, drugačiji, ničim ne privlači pažnju, možeš da se osećaš slobodno iza tih zavesa.

Primećujem da na terasama nema nigde nikoga, ali obzirom da šofer vozi brzo, do raskrsnice i tek tu staje, čekajući da ga saobraćajac, kao diplo-matsko vozilo ali bez oznaka, prepozna i propusti, razgledam malo pog-nuta, ljude, tj. muškarce koje vidim kako stoje ispred nekih kapija, ispred nekih lokala u grupicama. Kada se radi nas najzad zaustavi saobraćaj i

Page 25: Secanja na alzir

25

saobraćajac nas propusti uz vidljive znake poštovanja, šofer dodaje gas i u slalomu projuri kroz vijugave ulice visokih bedema, čiju liniju be-line remeti tek koji usek i vrata u njemu, shvatam da treba da gledam gore, preko bedema da bih videla zelene krošnje predivnog drveća. Belina asfalata, zidova, kuća ravnih krovova, male stambene zgrade sa jednim ili dva ulaza, sa svega četiri do šest stanova. Zaustavljamo se naglo, prepoz-najem vrata ambasade.

Šofer izlazi hitro prvi, gleda levo i desno po ulici, zatim zvoni na vrata koja se otvaraju i tek potom meni otvara vrata. On je na ulici upravno par sekundi bio izložen radi mene, obavi me snažan osećaj da je moj život nekom važniji od njegovog i to je veće od samog saznanja, to je trenutak protiv kog ne mogu da se bunim svesno, jer ne smem, jer je to tako, jer ja ne znam još ništa, jer neko zna više od mene i brine na jedan nesebičan i poseban način. U deliću sekunde, uglom oka u brzom koraku u kapiju, stižem da pogledam tog čoveka sa velikim poštovanjem i sa zahvalnošću mu klimnem glavom tek primetno. Pogledam gore uz stepenice i vidim da domar sa sprata budno motri na ulicu dok ja nisam zatvorila vrata ambasade. Uhodani pogledi, odsečni koraci.

U Alžiru je ratno stanje, tako su nam rekli pre polaska. Tako to i po-drazumevamo, tako se i ponašamo. Tako smo i navikli, godinama smo se borili za našu egzistenciju okruženi ratom u umirućoj zemlji koja se raspadala oko nas, u užasu koga nismo bili stvarno svesni, jureći po kilu brašna i poneko jaje. Živeli smo tu atmosferu rata i ratnog stanja bez pu-canja i bez zvukova. Sa poslednjeg splava tog brodoloma uspeli smo da se samo zahvaljući svojim jakim željama, udruženim i jednostavnim, otis-nemo preko Mediterana, na novu službu, u novi život u zasluženi predah, koje trebao svima ali koji se ostvario samo nama.

Tišina i mir ambasade, domareva žena tu živi sa vremena na vreme između dugih poseta deci u Parizu. U prizemlju gde smo pre par dana ručali, sada je čekaonica, ništa ne podseća na naš ručak dobrodošlice, sve je strogo razmešteno za ljude koji možda dođu i tu čekaju, nešto, nekog. Sunce se probija kroz dugačke prozore kroz krošnju nekog drveta, pravi šare na belom podu. Raduju me ti mali prepoznatljivi ali uvek prisutni

Page 26: Secanja na alzir

26

znaci koje samo ja prepoznajem kao vesele i nasmejane.

Domareva žena me sprovodi u baštu, sedamo za sto ispod ogromne palme koja natkriljuje čitavo prednje dvorište. Kroz ogradu vidim prvi put pravu alžirsku kuću izgradjenu na sredini susednog placa, sa kubetima plave boje, sa velikim dvokrilnim vratima sa strane, sa predivnom baštom svu-da oko nje, i sa šalonima plavim i zatvorenim na spratu i otvorenim samo sa onih strana gde niko ne može pogledom da naruši njihovu intimu. Okružena je sa ulice visokim zidom kao i sve druge u okolini, ali je tako uljuljkana u toj cvetnoj kolevci išaranom stazama oivičenim ćupovima i žardinjerama, punim cveća. Zamišljam ljude koji žive u njoj, domaćina koji odlazi na posao, pokušavam za zamislim ženu, decu i ostale ukućane. U tu sliku uvuče mi se najpre tek primetno a zatim me potpuno obuzme najpre tek naslućen a zatim kao talas, najlepši miris koji sam doživela i os-etila do tada, nepoznat a tako smeo i direktan, tako sladak i u tako tananoj niti, vodi me ka unutrašnjosti dvorišta, kroz vetrić koji je tu domaći i koji se vrti u kovitlacu izmedju okolnih bedema, ma više promaja koja struji, ali koji je kradljivac ovog divnog mirisa. Par koraka i zastajem pred zadnjim dvorištem gde se završava zgrada ambasade a počinje maleno travnato dvorište. Pod mojim nogama je trava, meka zelena, moje čizme iz beogradskog snega, zbunjeno se gube u toj gustini a ja stajem kao pred zidom, pred mirisnim zidom koji je stao ispred mene jasan i narandžast. Domareva žena, me pronalazi kako zatvorenih očiju uživam u najlepšem mirisnom događaju mog života i kaže mi: Da, cveta narandža. Jednos-tavno i kratko. To neću pamtiti, ni njen glas ni njegov ton, ništa drugo sem tog veličanstvenog, baršunastog, dubokog a slatkog mirisa ove zem-lje. Miris narandžinog malenog, belog cveta, ostaće zauvek miris grada Alžira za mene. Jedna nota, jedna boja, na toj slici prisutna uvek, zimi u vazduhu a leti u kolačima sa njegovom esencijom. Nisam mogla da slutim da je ovo zemlja ovakvih mirisa! Kakvo otkriće, kakva lepota! Otkidam maleni cvet i nosim sa sobom, da i posle uživam u njegovom dahu.

Moramo u prodavnicu, kaže mi “koleginica”, već opremljena jajolikim širokim, šarenim cegerom od meke trske. Pruža mi novac čiju vrednost ne znam i drugi ceger. Kaže biće ti dosta za danas. Shvatam da muža neću videti i da je imam svoju misiju a on svoju i ovog i svih drugih

Page 27: Secanja na alzir

27

dana.Odvojeni smo različitim obavezama. Ništa ne pitam i krećem u ispunjenje svoje obaveze.

Izlazimo na ulicu, šofer nas prati par koraka i zastaje, ostaje preko puta a mi ulazimo u prizemlje stambene zgrade, u ulaz iz dvorišta, gde je zavuče-na prodavnica veličine jedne sobe, gde mi “koleginica” kaže da ima svega. »Ajde« kaže i obraća mi se na našem jeziku koji odmah privlači pažnju starog prodavca i par kupaca, muškaraca u belom..

Trudim se da skeniram najbrže moguće police i dugi frižider u kome pre-poznajem jedino male raznobojne jogurte, vidim da je hleb, odnosno šta-povi hleba zvani baget, poređan uspravno u žičanim korpama na podu, ta činjenica me prosto zbuni, a kraj nogu su nam i vreće gde prepoznajem jedino pirinač.

Koleginica me gurka i kaže : »Ajde kupuj, šta ti treba?« I nastavlja sama shvatajući da ja uopšte nemam ideju o tome šta mi treba, traži sebi neku hemiju a ja joj tiho šapnem, kafu, ona reče naše kafe nema ovde i to joj bi smešno, kako ja to ne znam. Ja kažem mleko, ona reče , to sada nema prodato je kupiće nam šofer ujutru rano. Ja kažem jogurt, ona reče : nema nego samo slatki voćni ako hoćeš, ja uzimam par komada mada nema pojma šta ću sa njima, ali ajde da od nečeg krenemo. I već tog prvog dana shvatam da će najveći problem biti večera i doručak, jer ono što mi obič-no doručkujemo i večeravamo ovde jednostavno nema da se kupi. Nema mesnih preradjevina, nema salama, nema pašteta, nema pavlake, nema...

Kupujem hleb tj. nekoliko štapića bageta, pekmez od kajsije koji je u kon-zervama kao kod nas sedamdesetih, bezbrižnih godina, kupujem mar-garin u papiru kao što se kod nas pakuje mast, razmišljanje o hrani mi remeti napadan miris neke hemije koji vlada u prodavnici i agresivno me saleće sa polica iznad hleba iz nekih plastičnih flaša i kartonskih kutija. Vadim se iz nezgodne situacije jer i drugi ulaze u tu mini prodavnicu, videvši da je ispred nekoliko gajbi sa paradajzom i krastavcima i traz-im to povrće, zatim dodajem prepoznajući i krompir, zatim salatu, i tu na vazduhu ispred prodavnice, počinjem da razmišljam o nekom mom budućem ručku, prepoznajući namirnice pod strehom u prašnjavim

Page 28: Secanja na alzir

28

gajbicama. Primećujem da sve imaju žive boje i one me privlače. Skrenuta mi je pažnja da kupim samo male količine jer je tu skupo pa ćemo dru-gi dan ići na pijacu gde se kupuje više povrća. Za čas je ceger pun, stari ljubazni trgovac, ispraća nas ponizno se klanjajući. Kupljeno brzo ubacu-jemo u kola koja me čekaju ispred Ambasade. Novog poziva za razgovor nema. Obavili smo šta je bilo potrebno. Ostajem u kolima, krećemo pu-tanjom koju je neko već izdiktirao šoferu, nazad se vozimo drugim putem ka našoj zgradi, nikada istim kao u dolasku, učim novu bezbednosnu lekciju..Saobraćajac nas jednako ozbiljno propušta sa blagim naklonom i strogim pokretom da ubrzamo.

Šofer ne dozvoljava da ja nosim ceger do stana. Prati me i to mi je čudno, pokušavam da razumem da li to radi iz bezbednosti ili uljudnosti, vaspi-tanja ili jednostavno tako smatra za potrebnim, ali mi je lakše da prođem kroz prazan hodnik. Kad otključam vrata vozač,se okreće i odlazi samo diskretno podižući ruku u znak pozdrava.

Naslanjam se na zaključana vrata iznutra. Kraj nogu mi je ceger pun, koječega. Završen je moj prvi izlazak moj prvi zadatak je obavljen a ja sam u stvari videla tako malo od grada koji mi je sada dom. Ali i to što sam videla, saznala, sakupljam tu u toploti stana, u prozračnosti te tišine. Praznim korpu ređajući pred drvo u mojoj kuhinji na bele pločice razne proizvode, koje razgledam svaki pojedinačno. Kasnije u glavi premota-vam film iz prodavnice i pokušavam u njemu da prepoznam proizvode i šta sam sve trebala a nisam kupila ali najveći utisak je osećaj sigurnosti prilikom vraćanja u stan i naravno susret sa mirisom narandžinog cveta, mirisom januara u Alžiru.

Page 29: Secanja na alzir

29

Dan treći

Dan treći je u stvari noć. Noć pod drugim zvezdama. Noć bez koncepcije. Noć je vreme kada su uvek tu, vetar koji udara u roletne naše sigurnosti, tama koja raste u prostorijama oko naše sobe, svetlo male lampe čiji je stalak napravljen od nekakvog kamena neodređenog oblika. Kasnije ću saznati da je to saharska ruža, koja nastaje u pustinji posle kiše kada se pod udarom kišnih kapi o pesak na mestima gde ima vezivnog materijala formiraju mali neobični oštri oblici nalik na latice ruže , tada pustinja “procveta” tim suvenirima koje Berberi , plavi narod, pustinje, skupljaju i prodaju u okolnim zemljama, začuđenim turistima. Tako je verovatno nekada bilo i ovde. Abažur moje nove noćne drugarice je napravljen od žice i ukrasnog papira sa nečijeg davnog poklona. U stanu je bilo nekoliko tako običnih a u stvari za današnje vreme neobičnih u svojoj jednostav-nosti, lampi ručne izrade, našeg predhodnika koji je duge večeri samoće i straha prekraćivao pravljenjem tih lampi iza večito spuštenih roletni u životu, skrivenom i lišenom svake radosti spolja. Nekoliko tankih knjiga koje sam ponela na put da mi prave društvo u tim prvim danima dok ne stignu parčići našeg beogradskog doma poređani u kutije koje putuju za nama, nemaju ulogu koju sam im namenila. Utisci , novi i novi, kao vodopad prepun kapi, prelivaju se u novom životu u iskustva , neponovl-jiva i nezaboravna. Pisana reč sada nema tu snagu, sada ne mogu da čitam knjige, sada ne mogu jer se utisci i slike predhodnih dana ređaju, pre-skaču, traže svoje mesto u velikoj slagalici i ništa to ne može da promeni. I otvorenih i zatvorenih očiju, svest je stalno budna, svaki šum razložen na deliće, moguće opasnosti. Kovitlac misli pred spavanje, uvek zastane pred jednom. Živi smo, eto preživeli još jedan dan. Sve je uspeh. Noć koju dočekasmo, jutro u kom se probudimo, a tek dan! Dan je poklon kakav nema cenu.

Kako sada daleki izgledaju poslednji dani u parčetu Jugoslavije provedeni

Page 30: Secanja na alzir

30

pred polazak, provedeni u praznovanju sa slave na slavu, januar je svečan i zaleđen vladao Beogradom.

Bolje bi bilo da ugasim lampu, možda privlači suviše pažnje traka svet-la kroz ravno sito roletne u mraku. Da li čuvar, kao u filmovima obilazi ulaze, dvorište ili se i on negde u ovaj čas zavuče, na sigurno čuvajući svoj život kako ume i kako mora.

Rampa na ulazu je spuštena, smirujem drhtaje straha. Rampa na ulazu ne može nikoga sprečiti ako želi nasilno da uđe i jedan čuvar i ... Strah ponovo narasta kao udar vetra, još jedan i još jedan, ne vredi da ustanem, kuda ću? Da lutam velikim stanom koji je prazan i pun odsjaja neobičnih i nepoznatih uglova, bez imalo svetla...zvuk koji pali kotao za grejanje, je jasan i kao da dolazi iz civilizacije.. Smiruje me pomisao da su i drugi tu bili i otišli... I da ćemo mi tako i da treba samo verovati i nemati iluzija o tome gde smo... Ne tražiti đavola... Pa neće ni on valjda doći sam...Onda opet mislim, ko nas je sve danas video, svako je u nama prepoznao nove strance u kraju, svako bi mogao da nas kaže nekome... Da smo tu... Odlična meta za novu slavu onih koji noću haraju putevima ove zeml-je sejući smrt.. Onima koji danju nenadano upadaju, kidnapuju, koji os-tavljaju po čitavom gradu eksploziv koji njihove sunarodnike šalju sa one strane života i smisla.

Zatim odmor od kovitlaca straha, slušam svoje disanje, tražim ruku u mraku mog muža koji premoren spava, nalazim svrhu svog bdenja, stražarenja...izgovaram u sebi... Spavaj ja ću te čuvati...Samo ti spavaj...

Mešaju se slike sa televizije, sa preporukama dobronamernih kolega, kada smo odlazili....da je sve mnogo gore nego što se zna, da je u zemlji haos koji niko ne kontroliše, da niko nije bezbedan, da stranaca gotovo da i nema da su poslednji ispraćeni u sanducima, da nikako ne izaziva-mo sudbinu, da se nigde ne krećemo bez pratnje, da nikada ne idemo istim putem u oba pravca, da nikada ne ručamo van kuće, da nikada ne privlačimo pažnju, da živimo život stranca u zemlji očišćenoj od stranaca bez kompromisa. Naš život je jedino važno što treba da sačuvamo.Mrak je dobar drug takvim mislima, koje traže mesto da se razviju, da

Page 31: Secanja na alzir

31

razmahnu krila straha da se sve razumno šćućuri u kutak bez objašnjenja.

Taj i takav strah u noći vetra, čuvaće me i plašiti svih narednih noći pod sazvežđima zagledanim u moje snove naopačke, u mojim noćima Af-rike, gde je Mediteran nad kojim se vine moj unutrašnji pogled pred san kao kolevka ljuljuškao sva vremena, sve civilizacije i sve ljudske strasti i lepote prirode. Zagledana tako iznad svih tih ljudskih surovosti, uljuljka-na merom prolaznosti, dočekam prvu pesmu poziva za jutarnju molitvu i znam da je još jedna moja alžirska noć prošla i tonem u san isto tako polako kao što sunce zaranja u tamu sobe.

Page 32: Secanja na alzir

32

Dan četvrti

Nemam više cigareta koje smo poneli sa sobom i nemam nikakvu ideju o tome gde da ih nabavim. Razgovram telefonom o tome sa Draganom telefonom. Jutros je opet otišao u noć, još nije bilo svanulo. Dogovaramo se da pokušam da sama pronađem gde mogu da kupim neku kutiju u blizini dok se ne organizujemo i dok ne budemo mogli da naručimo iz diplomatskog magacina šta nam je potrebno. Za sada o tome nema ni govora, jer još nemamo naše alžirske lične karte. Imam nešto alžirskih dinara koje držim u ruci. Ne nosim novčanik niti bilo kakva dokumenta. Oblačim jaknu i izlazim u pre podne koje se vuče sporo Hidrom jer je još jedna ramadanska noć iza njega. Klate se ukrasi od sijalica koje uo-kviruju i spajaju po dve bandere na suprotnim stranama ulice. Prvi put sama prelazim raskrsnicu, imam utisak kao tinajdžerka da svi gledaju u mene ali nije tako, tešim se, to samo saobraćajac zaustavlja vozila da ja prodjem, kakav osećaj, mešaju se iznenađenje, čuđenje, osećaj da neko ipak brine o meni iako sam sama na ulici u kojoj nikog ne poznajem, u ulici koja strmo juri negde dole, negde levo, negde ka centru grada, meni tako dalekom i nepoznatom, jer ispred mene su samo kratki itinereri, od kapije do kapije , dokle pognut pogled dopire, žurno koračam ne osvrćem se, samo treperim i osluškujem. Bilo šta sumljivo. I dišem u pamćenje, mirise i prašinu, mog novog grada i smeštam ih u novu flašicu sećanja, gde su smešteni, mirisi, neponovljivi. Miris severa iz mog malog grada, miris svežeg povrća sa kalenić pijace Beograda, miris pariskog metroa i miris Dunava. Miris Alžira zauvek rastopljen u jutarnjem povetarcu narandžinog cveta pomešan sa cimetom straha i odlučnosti.

Nekoliko zavijutaka i stižem do jedine prodavnice koju znam i vidim da se cigarete prodaju ispred nje na drvenom stočiću. Prodaje ih mladi čovek sa licem preprodavca, kakvi su u vreme sankcija preplavili našu zemlju, pretvarajući ljude koji su imali budućnost u ljude koji imaju robu.

Page 33: Secanja na alzir

33

Sećam se kako smo za cigarete išli u Rumuniju, sećam se kako smo ih slali autobusom nekoj rodbini koja je mogla da ih proda, sećam se kako su nama Rumuni donosili na pijace i po ulici prodavali cigarete, tanjire od debele keramike, orahe i šrafcigere. Trgovali smo ćuteći ne gledajući se u oči, nas je bilo sramota ali samo do tog časa dok roba ne promeni vlasni-ka, posle smo sa pazarom pod miškom već sustizali tragove sopstvenog zgaženog ponosa i vadili ga iz bare kraj trotara misleći da nije sve tako crno jer eto ipak na ovaj ili onaj načim smo ipak mi ti koji kupujemo, koji imamo ono što nam je potrebno.

Cigarete pred tim alžirskim momkom su u prepoznatljivim kutijama i klasičnog pakovanja ali sa druge strane stočića čuči gomila raspakovanih kutija i tada shvatam da se cigarete prodaju i na komad. U našoj trgovini od nekoliko sekundi ništa nije normalno. Niti je njemu normalno da jed-na žena kupuje cigarete, pritom strankinja, sama na ulici, niti je meni nor-malno da na ulici kupujem cigarete, gde se snabdevaju samo siromašni i kupuju cigarete na komad.

Kupila sam jednu kutiju i tu pred tim prizorom već rasčistila sa sobom da mi takve avanture nisu potrebne, da mi ovakvi susreti ne mogu doneti ništa dobro i da ne postoji način da pristanem da ostanem pušač iz za-dovoljstva kupujući ovako to zadovoljstvo.

U povratku, jednostavno stanem tako na raskrsnici da me saobraćajac vidi i to je dovoljno, da on zaustavi saobraćaj, da ja stekenem još malo samopuzdanja do kapije našeg dvorišta, do ulaza, do stana.

Kutija cigareta na stolu i moj prekorni pogled ka njima i presuda. Ovo je moja poslednja kutija cigareta. Sve me više zanima o ovoj zemlji nego da pijem njen strah bez velike potrebe. Želim da se nagledam tog neba, čučeći na hoklici, gledajući ispod spuštene roletne, gledajući krošnje bor-ova i u daljini zastavu naše zemlje kako se viori. Neću piti ni kafu, kafa se ne pije kada si sam, potpuno ću promeniti način svog života, to je nemi-novno, to je neophodno, pa sve se oko mene promenilo i pretvorilo u čekanje. Na meni je sada da to čekanje trpim ili da ga guram i pokušam da

Page 34: Secanja na alzir

34

sama pokrenem zamajac i događaje mog-našeg novog života pod nebom Afrike.

»Da stigla sam u stan, sve je u redu«. Raportiram u telefonsku slušali-cu. Pokušavam da saberem svoje vreme, svoje stvari, da se organizujem bar za jedan dan. Nemam puno na raspolaganju. Imam puno vremena, nemam puno hrane, nemam za sada ni dovoljno novca a ne znam ni gde da nabavim za ostalo što mi je potrebno. Ne znam kada će nam stići stvari i garderoba i sudovi i posteljina, čekamo obaveštenje od carine.

Ne znam nikada kada će mi muž doći kući, pretovaren obavezama, pri-mopredajom dužnosti, upoznavanjem sa obavezama, ne opterećujem ga svojim pitanjima već od onoga što mi saopšti, krpim sutrašnji dan kako znam i umem, živim od obećanja, da će stići stvari, da ćemo ići na pijacu, da će me upoznati sa nekim našim ženama od kojih jedna živi u zgra-di, da će uskoro doći žena ambasadora u kratku posetu mužu... Od tih rečenica, od tih planova sastavljam jelovnik, od budućih događaja plani-ram novi raspored nameštaja u stanu i samujem sa pogledom kroz prozor i čekam da se neki od najavljenih dešavanja, stvarno i desi. Vreme je do-bilo druge dimenzije za mene. Meri se škripom vrata ujutru, Draganovim odlaskom, njegovim prvim telefonskim pozivom iz ambasade, njegovim dolaskom na ručak ili pozivom da neće doći, nego tek uveče i tišinom između tih zvukova.

Usitnjeno vreme teče u ritmu peska koje curi u peščanom satu sa buvlje pijace Montrej (Montreuile) iz Pariza, satiću koji je deo nas, a sada u ne-koj od kutija u nekom magacinu čeka da ponovo ispuni svojim sporim hodom i uspomenama na šetnje po Vensenskoj šumi, našu svakodnevicu.Nekoliko predhodih kolega moga muža ostajali su ovde samo po par meseci i vraćali se nazad, kući.

Mi nemamo iluzija, mi nemamo potrebu da mislimo o tome kako ćemo se i kada vratiti, sada smo tu i treba da živimo i napravimo svoj život ovde, od ovoga što ovde imamo, od ovog neba od ovog peska i od ove atmos-fere koja nas okružuje. Najzad mi smo koliko god se dugo tu zadržali, ipak ovde samo privremeno, a svi ljudi oko nas žive ovde zauvek i nemaju

Page 35: Secanja na alzir

35

nikakvu alternativu.

Ključ u bravi, najlepši zvuk, dolaska. Ovoga puta u stan ulazi i miris svežeg hleba, tj. lepinja okruglih, lepinja divnih boja, mirisa i ukusa, lepinje koje se prave u pekari preko puta čitavog dana a prodaju pred ramadansku večeru, dugoj koloni, muškaraca u belom. Ponosna sam što je i Dragan nekako dobio dve. Kaže šofer mu je kupio, kakav osećaj, pa svi se stal-no brinu o nama, to je tako dobro saznanje da nas u potpuno praznom stanu, gde senke slike sa televizora igraju po suprotnom zidu, gde se čuje pesma sa minareta kroz tiho veče, kroz taj januar, od narandži, gde prvi put jednemo hleb ovog grada, odjednom preliva osećaj zadovoljstva i tako obične sreće. Sami smo na ovom kontinentu, nas dvoje i samo nam naš san o budućnosti pravi društvo, samo san o ostvarenom snu, se šćućurio kraj nas i čeka.

Šarene lampe na ulici trepere, kroz krošnje borova, samo ptice pevaju neku tihu pesmu kroz veče, i u tom tihom času, za vreme ramadanske večere, može se ako dobro osluškuje, čuti kako kuca srce grada Alžira.

Page 36: Secanja na alzir

36

Dan peti

Posle poljupca na vratima stana, pogledom ispratim belu košulju preko raskrsnice koju budi poneko vozilo i posle toga vraćam se u krevet ali ne spavam, zamišljam korak po korak njegov put do ambasade i tek kada sam sigurna da je po protoku vremena na sigurnom, onda mogu da za-dremam u to besposleno jutro još neko vreme u praznini vremena.

Telefon kaže da je danas taj dan, da smo dobili potreban novac, alžirske dinare za kupovinu i da je ambasador odobrio i da je sve već organizova-no za odlazak do pijace. Nekoliko minuta posle spuštene slušalice kola su već pred ulazom. Procedura izlaska: najpre pogled kroz špijunku, zatim osluškivanje, kada se ništa ne čuje, ni vrata od lifta ni koraci, izlazim i zaključavam velika dupla metalna vrata i trčeći silazim.

U kolima je već domareva žena sa velikim praznim cegerima ispred sebe, pruža mi novac koji mi je muž poslao za današnji pazar. Prvi put ima-mo posrednike u našem svakodnevnom životu, primećujem dok šofer zaključava vrata iznutra i polazimo.

Domareva žena priča, glasno i čini mi se grdi šofera ali ja osećam da je to samo mali napad panike u njenom glasu i da je to ustvari strah koji galami. Meni kao usput objasni zašto se ljuti na šofera ali meni to ništa ne znači jer jedino što upijam i što me interesuje, to su nove slike gra-da koji nizbrdo počinje da se odmotava pred šoferšajbnom starog pežoa. Sa njegove bočne prednje strane zabodena je metalna hromirana šipka za zastavu države kada se u njemu vozi ambasador. Nas obeležava i šti-ti samo registarska tablica i drska i brza vožnja šofera koji je očigledno preživeo mnogo toga i vozi onako kako misli da je najbezbednije.

Svest o tome kako su sve uloge podeljene i da mi ne preostaje ništa dru-

Page 37: Secanja na alzir

37

go nego da se uklopim u onu meni namenjenu, brzo mi dodeljuje neš-to spokoja dok posmatram krivinu ulice koja priljubljeno uz bedem bez kraja puže sve niže i niže. Dobijam objašnjenje da prolazimo kraj bedema francuske ambasade, koja zauzima čitav kvart, tačnije okružuje i opasu-je čitavo jedno brdo, sa kojom se ogradom dodiruje i zgrada u kojoj mi živimo.

To otkriće me raduje, jer je praktično čitav severni zid kojom je opasano dvorište zajednički sa tom ambasadom. Na vrhu tog dugačkog bedema su bodljikave žice neobičnih ogromnih kotura, u nekoliko redova zapetljani, koje gore u visini dodatno i bezpogovorno obezbedjuju sve što se nalazi sa druge strane. Put se strmoglavio do korita nekada rečice a sada sasušenog korita po čijem su obodu male zgrade sa po nekoliko stanova. Zatim se razmotava prvi veći bulevar i raskrsnica više puteva koji se gube između četvorspratnica, onda opet krivudamo pored stene koja se kao hrid izdiže kraj samog puta dok se sa druge strane nebo otvara lagano kao zavesa i dok zamičemo za jednu serpentinu, znam po sjaju neba da je tamo u tom pravcu, ogledalo mora.

Ulice su sada ozbiljne, saobraćaj ubrzan, nema prostora između vozila, na trotoarima ljudi u belom tu i tamo kitnjaske ograde, palme i zelene pu-zavice koje vise iz vrtova na ulicu, po koji mozaik od keramičkih kockica duž dugih belih ograda, svetiljke elegantno poređane u špaliru, duž belo okrečenih ivičnjaka i drvored. Drvored pomorandži. Vratolomna vožnja je završila u gužvi ljudskih prilika i prodavaca kraj puta i kupaca sa ve-likim korpama, od kojih su većina muškarci a ostalo su starije žene kao pelerinama zagrnute, belim platnom preko glave, primećujem i neke koje imaju samo takvu haljinu a na glavi maramu. Šofer koji se zore Ašur i čije je ime domareva žena bezbroj puta u grdnji ponovila, lagano ulazi kolima (na moje zaprepašćenje) direktno u pijacu, trubeći ljudima da se sklone, terajući prodavce na trotoaru da pokupe svoju robu, ja spuštam pogled, jer mi nije prijatno da se na taj način obezbeđuje naš život a da se drugi zbog toga guraju u stranu. Ali ovde važe naredjenja i pravila o kojima nemam nikakvog pojma i jedino što mi prolazi kroz glavu je osećaj da ne želim da ljudi sa druge strane stakla misle da sam ja ta koja tražim od šofera da čini takav presedan.

Page 38: Secanja na alzir

38

Zato pred samim ulazom u zatvoren deo pijace ne dižem pogled i tek kasnije ću videti da je pijaca ustvari prizemlje velikog automobilskog čet-vorospratnog parkinga koji ne radi jer jednostavno, u gradu gde svakog dana poneki automobil odleti u vazduh ne mogu postojati javni parkinzi, tj. u čitavom centru grada zabranjeno zaustavljanje i parkiranje.

Brzina kojom se krećemo tih par koraka ka stepeništu, neostavlja mi mo-gućnost da se pripremim i sudaram se sa strahovitim mirisom, koji juri ka nama iz mnogobrojnih mesara koje se prostiru kroz lavirint i gube u tami i gužvi. Iznad tezgi su okačeni delovi životinja, zapažam tek u uglu pogleda, dok pažnjivo koračam, jer me domareva žena gura ispred sebe. Potpuno se razlikujem od svih žena koje srećem pogledima, zato pog-nuto hodam. Viša sam od njih, kosu sam ofarbala pred put u smeđe, po instrukcijama kolega koji su bili pre nas sa ženama u Alžiru. Moje su oči zelene i građa mi je sportska dok su one sve niže zdepaste, zagrnute i sa crnim kosama i očima. Znam samo da sve moramo obaviti najbrže mo-guće. Kupovina se odvija za svega nekoliko minuta kada potrpamo, po nekoliko velikih pilića u cegere i vraćamo se do kola. Motor je upaljen, ubacujemo cegere i uzimamo nove, onda trk do drugog dela pijace gde samo u brzini sa par tezgi, kupujemo, paradajz, krompir i luk. Sa druge strane su mali dućani prepuni materijala, šarenog, jednobojnog, zlatnog . To šarenilo se vijori u metežu glasova, mirisa, ispod neba koje je vedro i sunčano, sa kog nas kao kamerom prati večnost vremena i prostora u tom filmu novog i neobičnog životnog iskustva, sa pijacom u gradu u kom sada živim a kog ne poznajem. Kada ponovo udjem u kola i zatvorim vrata, ton ostaje presečen i zaglavljen negde u bravi i mi smo ponovo na sigurnom. Tek kada krenemo nazad, domareva žena mi ovaj put tiho, šapne ne uvo da je prošle nedelje na toj pijaci eksplodirala bomba. Meni taj podatak ništa ne znači, jer moj je dan prema meni bio dobar i sve se završilo kako treba i ja ništa pre i posle toga ne mogu da sudim i tumačim osim da nižem dan po dan jedno po jedno moje i samo moje iskustvo.

Beli pežo je kao lađa uzbrdo išao bez napora, u kolima je bilo tiho, mrtvi pilići su sa sve glavama ležali u korpama. Naš plan je uspeo, završena je komplikovana operacija odlaska do pijace u koju su svi članovi ambasade

Page 39: Secanja na alzir

39

morali da budu upućeni, što službeno, što privatno. Kako sada daleko iz-gleda jednostavni odlazak u samoposlugu iza zgrade u Novom Beogradu. Zasmeje me ta pomisao, kako je samo daleko ovaj i onaj život, mnogo dalje nego što je debljina Sredozemnog mora.

Zadovoljna sam velikim poslom koji sam obavila i još većim koji me čeka da sve stavim na svoje mesto jer je dan ubrzao ritam jer je već prevalila polovinu njegova satnica. U mislima prolazim ponovo čitav put pokuša-vajući da ga zapamtim, ali mi mnogo toga fali, nekoliko puta prelazim pr-stom krećući od naše raskrsnice, po velikoj karti grada kog ne poznajem, koji mene ne poznaje i shvatam da nam je trebalo još toliko da prevalimo da bi smo stigli do mora. Ali ta će avantura čekati drugo vreme. Proći će šest meseci našeg života u ovog gradu dok ne vidim prvi put, more.

Page 40: Secanja na alzir

40

Dan šesti

Dan bez plana i mogućnosti za izlazak, bilo gde. Kada se sve sagledam, ustvari meni kao živom biću trenutno ništa nije potrebno, danas, u stanu imam sve što mi treba, ako pustim slavinu ima vode iz rezervoara, na terasi, pumpa se oglasi, vrati pritisak u cevi i opet tišina, hrane imam, grejanje radi. Nemam ništa za čitanje, televizor palim da zaboravim kako sam sama na svetu. Kroz hodnik prolazim ne pogledajući na ulazna vra-ta, ne znam kada ću ponovo izaći napolje. Teram od sebe misao, koja je počela da broji sate od kada nisam bila izvan stana, i sate koje će proći pre nego opet izađem ...Sa druge strane prozora je divan sunčan dan, pokuša-vam da se setim koji je dan u nedelji, primećujem da pamtim kao petak naš prvi dan u Alžiru i da od njega kao neki Robinzon brojim ostale dane. A ustvari mi uopšte nije važno koji je dan u nedelji ni koji je dan u mese-cu. Preda mnom je more bezimenih dana kojima ja moram dati i odrediti svrhu, boju, miris, neki događaj za pamćenje.

Danas će mi biti dan za kuvanje, za pokušaj kuvanja, u nepoznatoj kuhinji, u nepoznatim sudovima, pokušaću da skuvam ručak od onoga što imam. Moj prvi ručak u Alžiru. Pretvorio se ustvari u veliku organizaciju kuhinje i prvom pokušaju da sve stvari u njoj prilagodim svojim navika-ma i potrebama kuvarice u meni. Ali, shvatam da ne umem da upalim rernu na plin jer ima nekoliko dugmića za tu radnju i ipak se ne upuštam u avanturu.

Sa ringlama ide lakše i poznati miris dinstanog luka i piletine, je učinio da se bar na trenutak osetim kao u svom domu. Povrće poređano po pultu kuhinje kraj sudopere, kraj koje zagledana posmatram njihanje drveća u dvorištu, obojilo mi je svojim šarenilom i ukusima taj dan. Energija stva-ranja, pomahnitala i dugo zatvorena, preko mojih ruku, želi da od njega stvori nekoliko ukusnih jela, istovremeno. Koči me samo pomisao da ako

Page 41: Secanja na alzir

41

danas napravim nekoliko različitih jela, sutra neću imati gde da potrošim pre podne.

Ipak sat u meni prebacujem na Alžirsko vreme, što znači da danas živim i danas pravim plan za danas, samo za danas ... Jer za sutra nema plana... Jer znam jako dobro da je poslednja grupa ljudi koji su poslovima bili vezani za ambasadu ne tako davno morala u jednom danu da napusti ovu zemlju. Prema tome danas je danas i tako će ostati dokle god budemo tu, uvek spremni da u roku od nekoliko sati napustimo ovaj život ovde, a koji treba da živimo najsličnije drugim ljudima.

Dok sipam hipermangan u vodu, u koju potapam povrće, koje kao veš kasnije ispiram temeljno uz razmišljanje, kakvog to sve ima smisla kada ga ispiram praktično stajaćom vodom iz rezervoara iz pravca centra gra-da, odjednom je do mene stigao zvuk eksplozije.Velik, galopirajući talas, zvuka, grmljavine, od kog su se sva stakla na prozorima zatresla takvom silinom da sam još dugo posle toga osećala kako vibriraju pod rukom, pulsom grada, koji je patio, grada koji se svakodnevno rasprskavao u paramparčad pod uličnim bombama, postavljenim bez smisla, na najra-zličitijim mestima i koje su uvek i nepogrešivo, postizale svoj cilj, raz-nevši nevine prolaznike. Posle tog zvuka, tišina koja je zavladala završila se zvucima sirena, koje su puzale, dugo uzbrdo i nizbrdo ka gradu, vozila, milicije, prolazila su odsečno i brzo iz drugog pravca u razne krajeve gra-da sirene su vozile preživele po bolnicama.

U tom trenutku čujem telefon, kao dalek zvuk civilizacije, naši muževi su se upravo vratili iz grada gde su bili u banci, bomba je eksplodirala kada su već bili pred ambasadom, raportirano mi je u slušalicu, sve je u redu, hvala bogu...Tu-tu...Kraj informacije.

Alžirska televizija, prikazuje pejzaže i predele. Francuzi, javljaju o bombi i broju žrtava, ništa ne razumem osim geografske karte i animacije ek-splozije u glavnom gradu, u gradu u kome smo mi, u gradu u kom ja upravo pravim ručak.

Ovo je naš sadašnji život, satkan od mora bespotrebnih minuta i nekih

Page 42: Secanja na alzir

42

sekundi u kojima se čeka najvažnija vest da li smo svi sa ove strane života.

Ovaj stan u ovom gradu polako postaje naš dom.., u njemu su naši koraci, naši snovi i mirisi naših jela, prostor oko mene je dopustio da ga obli-kujem svojim ritmom, svojim mislima i pružio mi mir i spokoj dok je oko nas svakoga dana bilo dešavanja koja seju strah u kosti svakoga ko bi pomislio da krene put Alžira iz bilo kog razloga.

Page 43: Secanja na alzir

43

Dan sedmi

Zvono na vratima. Prvi put čujem zvono na vratima stana u kom sam provela već šest dana, zvono na vratima moje slobode, na vratima moje sigurnosti i mog zatvorenog sveta.

Ne dišem, najpre i razmišljam šta mi je činiti. Zatim razlažem gomilu misli koja me je upravo zatrpala. Pokušavam da od postojećih zvukova, donesem odluku, da li da pridjem vratima ili ne.Od lupnjave srca jedva da se setih da je zvuku zvona predhodio još jedan zvuk, zvuk zatvaranja komšijskih vrata. Ta mi misao, omogući da ponovo dišem i krenem po-lako ka vratima ali leđima pripijenim uza zid. Već sam stajala uz sama vrata, kad sam čula glas devojke iza njih. Tiho i nežno, mi se predstavljao, ali ja naravno nisam imala pojma šta govori, ali sam iskoristila taj zvuk da se nagnem i pogledam kroz špijunku. Ovaj put nije bila slika praznog hodnika sa komšijskim vratima u okularu, već smerno spuštena crnoko-sa glava devojke iza koje su se videla odškrinuta vrata preko puta i još nekoliko glava u njihovom ramu. Prvi put otvaram vrata nekom ko nije moj muž, svega desetak cantimetara i dočeka me divan osmeh komšijske najstarije ćerke, dok su ostali, preko puta diskretno rukom odmahivali, majka i otac i još neka deca između njihovih nogu. Verovatno su mi uz usmehe nešto i rekli, a ja potpuno zbunjena, shvatila sam tek tada da mi devojka pruža pun tanjir kolača. Sve je trajalo nekoliko sekundi, možda ceo minut, ali to je slika koje ću se uvek sećati. To je ukus i prava i prva slika Alžira kog sam zavolela, Alžira, gde očekuješ sve, do smrti, svakog trena a dobiješ isto tako ne nadano, najlepši ukus, najlepši gest, najlepši osmeh, najlepšu uspomenu za ceo život. I sedim tako u velikoj sobi koja gleda na krošnje akacija u vrtu, kolači na praznom stolu, mirišu nepozna-tim mi mirisima, kupaju se u različitim bojama, nose u sebi ukus gosto-primstva, pažnje i lepih želja čiji sam ton prepoznala u rečima koje nisam razumela, u pogledu, u naklonu, u pozdravu dobrodošlice tih komšija

Page 44: Secanja na alzir

44

kojima nikada nisam mogla ni umela da uzvratim takav divan gest. Ja ću isto tako njima kada budemo jednom zauvek odlazili iz tog grada umeti da vratim tu pažnju, ostaviću im nešto za uspomenu, nešto po čemu će nas se sećati, nas nepoznatih stranaca, koji su živeli preko puta, misli-la sam tada, bezgranično zahvalna, na tom trenutku koji me je ganuo, koji me je podsetio na sve one koji nas vole i koji su tako daleko sada...

Kako je to divan osećaj da je neko o nama mislio tog dana, neko koga uopšte ne poznajemo, neko ko je svestan ritma našeg života, saznao da postojimo i živimo neki život iza tih vrata, koja nas razdvajaju. Sutradan sam saznala da je to bio poslednji dan meseca posta i velika svečanost za sve. Komšije su svoje slavlje, sreću i veselje eto podelili sa nama, stranci-ma, prostodušno i jednostavno. Te noći sam prvi put sanjala.

Page 45: Secanja na alzir

45

Stigle su nam stvari.

Tri kutije, prtljag našeg prošlog, beogradskog života, stajale su u hodniku i tako jasno mi pokazivale koliko je malo potrebno, da se spakuje samo ono što nam je zaista potrebno toliko malo da sve stane u tri kutije od »Sony« televizora. Kada se ogoli, sve ono bez čega se može, ostaje mala gomila, odabranih, cipela, knjiga, šerpa sa duplim dnom za mleko, postel-jina, veš i nešto garderobe...Ništa nisam pogrešno ponela ali već vidim da čak iovako svedna gomila ima mnoge stvari koje mi neće više biti po-trebne, osim da me podsećaju...

Radujem se što imam pred sobom smisleni dan, raspakivanja, a najviše me raduju knjige, nepročitene, nove, pokloni za put i novi život sa lepim željama spakovnih između korica.

Ovo ću da počnem večeras...Mislim...Ipak neću, odmahujem glavom, treba da prođe vreme, da prođe vreme događaja, da bi nastupilo vreme čitanja, pa vreme pisanja. Osećam jasno da sada, sada je vreme deša-vanja, vreme pamćenja, ne mogu sada čitati... ne postoji jača emocija, od sadašnjosti, u kojoj mi je još sve strano, još ništa nije moje, obloženo ore-olom mojih misli, zvuk gašenja noćne lampe, vetrić koji se šunja kroz sto-lariju prozora preko obraza, fotelja, koja žulja sa leve strane gde je drveni naslon, svetlo tinjalice u plinskoj peći koje je moja zimska noćna svetlost, koja pod obrnutim uglom pada u sobu...sve to je suviše, suviše razmaknu-to da bih mogla da čitam već...Samo jednu knjigu spuštam kraj uzglavlja, knjigu koju najduže imam a za koju nisam nikada imala... hrabrosti da krenem da pročitam. Sveto pismo. Ovo je vreme za hrabre.

Nekoliko udžbenika za Francuski jezik i rečnici. Odjednom shvatam da su mi to najvažnije knjige, radujem se što sam došla do njih i što sam ih spakovala, one su moje buduće znanje, pomoću njih ću uspeti da spoz-

Page 46: Secanja na alzir

46

nam svet i ljude koji me okružuju. Moram savladati neki od jezika koji se ovde govori, znam, izabrala sam da to bude Francuski jer su me savetova-li da se arapski bez učitelja ne može učiti, samostalno. Učiti ponovo je kao disati ponovo, posle usitljenog vremena koje je zauvek propalo kroz prste, u godinama kada su pioniri naučeni da budu vredni i istrajni, isto tako vredno i istrajno trošili najlepše godine svog života zagledani u table sa oznakama susednih zemalja, u tuđe granične postaje, maštali samo o tome da se vrati vreme dostojno življenja, kakvo smo odsanjali dok se nismo svi zajedno nasukali na obalu rata i sankcija.

Sveto pismo je ručno ukoričena kopija, neke proizvodnje u domaćoj radi-nosti, knjige za učenje jezika su ustvari ukoričene fotokopirane i uvezane stranice, a one druge koje treba da mi se nađu u plemenitom budućem vremenu dokolice, su pesme u tankim koricama, najdražeg kantautora sa njegovom posvetom koja treba posebno da me raspeva, rastuži i obradu-je tako darovana. Tu je i tek izašla knjiga novog pisca koja se zove »Al-hemičar« i koja je već neko vreme hit u beogradskim knjižarama, kuplje-na, namenski ne otvorena, da mi vrati jednog usamljenog dana iluziju da sam je tek sada otkrila i uzela kasirki iz ruke, izašavši u neki topli oktobar. Tu je i Duško Radović, sa »Pričama uz kafu«, koje sam rešila da svakoga dana pročitam po jednu pa onda ponovo u krug sve dok ne izblede slike na šoljici, sve dok bude vremena za kafu i razgovor uz nju. Mala uko-ričena družina na pisaćem stolu, promenila je izgled sobe, skrenula tok promaje u njoj i dala zavesi i mom pogledu jedan sasvim novi opušten stav niz belinu zidova.

Miris ostalih raspakovanih stvari, koje su sebi sačuvale vazduh januara u Beogradu, sada su se razmilele po velikom stanu i utopili u njemu, zavukli po ćoškovima i ormanima, kao bube ispred svetlosti, svaka na svoje novo mesto. Te su stvari donele deo mirisa iz našeg predhodnog života, koji je se sada borio da preuzme prostor našeg sadašnjice.

Čaršavi su bili preveliki za francuske krevete u stanu, jorgani predebeli, jastuci mali, a papuče tanke za teraco po kojem smo hodali. Ali sve je mo-glo da se iskoristi, sve je dobilo svrhu i donelo nove boje u naš novi dom.Sada sam mogla jednostavno da sagledam šta nam sve fali u našem no-

Page 47: Secanja na alzir

47

vom životu od materijanih stvari i sada sam mogla da kažem šta mi je najpotrebnije, šta moramo da kupimo odmah, a šta može da pričeka. Za-visili smo potpuno od ritma dobijanja mesečne plate i obzirom da je naša zemlja zatvorena ogradom sankcija, osuđeni smo na duga čekanja dok se ne nađe način kako da nam se dostavi novac za plate i ostale troškove koje ima Ambasada. Nesreća naše zemlje nas je stizala i ovde ali mi je sada, zbog ostvarenja sna da zaspim bar jednom pod tuđim nebom, sve bilo podnošljivije i neizvesnost i štednja i način života koji je skroman i ograničen, trošio životnu energiju više nego bilo koja suluda avantura.

Page 48: Secanja na alzir

48

La farine

Prvi put sama u prodavnici preko puta ulice. Pre podne koje se kupa u suncu, dugi svetli pramenovi boje za nijansu življe boje žuto crvene zemlje, plavog neba i tamno zelenih ogromnih listova nefle, voćnog drve-ta čiji su plodovi slični našim mušmulama samo mnogo veći i obojeni lepom narandžastom bojom i koja raste u vrtovima vireći preko zidanih ograda na krivudave ulice.

Miris hleba, muški pogledi nekoliko statista u sceni u pekari, prstom po-kazujem na baget upravo izložen i topao i klimam glavom pokušavajući da se ne osmehnem ali prostodušnost prodavca kojem u očima vidim da mu je stvarno stalo da mi da ono što želim, opušta me jer ne nalaz-im ni trunke ničega što bi ličilo na klasičan muški bezobrazluk kada se žena nađe u čisto muškom društvu. U celoj slici čudno je jedino to što u opisanom krugu od stotinak metara nema ni jednog ženoskog stvorenja. Pekari muškarci, kupci muškarci, na ulici nekoliko “podupirača zidova” takodje muškaraca. Prolazim kroz takvu scenu bez podizanja pogleda, čujem delove reči, rečenica, još nerazaznajem francuski od arapskog, oslovljavanje od međusobnih komentara, prolaze pored mene a ja idem još dalje nizbrdo, noseći pod miškom (verovatno nepravilno) duge šta-pove dva bageta koji mi smetaju i sa kojima ne znam kako da izađem na kraj. U prodavnici sam koju sam opazila kada sam već nekoliko puta prošla tuda kolima, stojim na ulazu, sunce ulazi za mnom kroz velika nepostojeća vrata - ulaz, i pada po vrećama na patosu. Ovoga puta želim sebi da dam malo vremena, ovoga puta primećujem odmah, ima dosta i prozvoda iz Francuske, šarenih nasmejanih kutijica, čokoladica, prepoz-najem reč caffe arabica, uzimam jednu paklu i idalje očima tražim ono što mi fali da napravim ćušpajz sa zaboravljenog recepta, ali nigde ne vidim... I tada na ljubazno Madam... I tako dalje meni ne poznato, uljudno pitan-je, okrećem se osvrćem još jednom i tada progovorim prvi put , prvu reč

Page 49: Secanja na alzir

49

na francuskom, reč koja mi je prva trebala a koja nije u prvih deset lekcija fransuckog koje smo poneli u glavama pre polaska..Farine..kažem i pro-davac mi sa neke od polica doda na tezgu kilogram zapakovan u papirnu ambalažu na kom je na arapskom pisalo isto to.

Sucre, ...ponavljam spremnu sledeću reč....I pogledom i dalje tražim mle-ko koje ne nalazim.

Prodavac vidi da mi treba još nešto ali nema nikakve šanse da zna šta je to, jer ja nisam znala kako se čita ta reč iz rečnika. Ipak sam tako radosna što sam kupila brašno i šećer i kafu i hleb, najobičnije stvari za koje mi je bila potrebna priprema, sa rečnikom, hrabrost da pre podne sama bez ikoga izađem iz stana među svet koji ne razumem koji mene ne razume. Osmehujem se mojim dubokim cipelama koje prelazi suncem okupani asfalt užurbane ulice i pišem u sebi prvu pobedu i mislim o tome kako svi udžbenici sveta za strane jezike ne treba da počinju ni lekcijama, ni vre-menima, ni pomoćnim glagolima nego baš sa tih nekoliko neophodnih reči: hleb, brašno, šećer, kafa i mleko. Rećiću to prvom piscu udžbenika stranih reči koga sretnem u životu, zatim su potrebni brojevi, mali jed-nostavni oni do deset. Sve ostalo je ostalo, sve ostalo služi za nova šira, bolja saznanja ali ovih pet reči služi za opstanak.

Page 50: Secanja na alzir

50

Terasa

Jedna od prvih potreba, koju smo morali hitno ispuniti je bila ta da na bilo koji način zatvorimo prostor izmedju metalnih šipki na terasi, jer roletne ka terasi nismo podizali iz bezbednosnih razloga, a terasa, jedini prostor ispunjen vazduhom, vetrom i svetlom nam je ostao sa one strane nedos-tupan i neiskorišćen. Nekad, noću, podizali smo malo roletnu i sedeli u mraku, posmatrajući svetla raskrsnice, usamljene trake žutog koje su se slivale sa bandera ka asfaltu, ka praznim ulicama bez prolaznika.

Zatvaranje tog dela prostora morali smo uraditi diskretno ali potpuno jer nam je stan morao biti, bezbedno utočište i taj osećaj sigurnosti nis-mo smeli izgubiti. Još jedna prepreka morala se ispuniti, a to je da smo čak i o tom detalju i o toj sitnici, morali obavestiti ambasadora lično, jer kupovinu nismo mogli obaviti sami, nismo znali jezik, nismo imali pojma gde bi smo kupili potreban materijal, a neko nam je morao pomoći i oko postavljanja. Taj deo je obavljen brzo, tako da su sada svi znali šta nam treba, zašto nam treba i da će šofer ići sa nama da kupi potrebno.

Svega stotinak metara od ambasade nizbrdo juri beli auto i tada se prvi put srećem sa malenim trgom koji se tako i zove Placet ili trgić i tako ću ga zvati zauvet iako ću kasnije idući peške preko njega ali uvek u društvu i na jednoj tabli pročitati naziv El Quds, pretpostavljajući potpuno pogrešno, da je to arapski naziv za istu reč u deminutivu.

Tek kao odsjaj uspomene ugledaću isti naziv na putopisu iz Jerusalima i nasmejati se svom naivnom prevodu na arapski. Trg je stvarno bio mali ali simatično kružnog oblika u čijoj su sredini dva pešačka ostrva, sa zat-vorenim trafikama i klupama na bivšim stajalištima za autobuse koji više ne dolaze u ovaj deo grada da bi mu se sačuvala bezbednost. Bezbroj puta je ovaj prostodušan narod bio meta terorista. Među ljude u prepunim

Page 51: Secanja na alzir

51

autobusima koji su išli na svoje svakodnevne poslove da zarade svo-je nadnice, oni su ubacivali torbu punu exploziva, dovoljnog da raznese i okolne zgrade. Mesto autobuskog stajališta, sada održava vetar, jureći među palmama sve u krug oko čitavog trga i zgrada koje su obrazujući okrugli oblik, u prizemlju iza rešetaka čuvale male trgovine, apoteku i puno zatvorenih praznih izloga. Okrećem se i trudim se da zapamtim jednostavan put do ovog mesta, jer znam već nazad ćemo drugim putem, ma koliko obilazan bio.

Odluka je pala već ispred kinkirije (quinquirie) kako naši iskriviše fran-cuski naziv za gvožđaru, gde smo u gomili plastike, okačenih šerpi i dru-gih drangulija ugledali uredno smotanu gradjevinsku trsku visine oko 1m, što je materijal koji se po boji i materijalu potpuno uklapao u izgled zgrade i okolnog rastinja. Trska je uvezana metalnom žicom vlat po vlat i tako osušena. Kupovina je obavljena za par minuta, i već smo bili na povratku ka stanu.

Isto veče smo uz pomoć žice iz električnih kablova koju smo pronašli u špajzu uvezali trsku na nekoliko mesta i prvi put od kako smo stigli po-digli roletnu za čitav metar! Ostatak je naravno ostao spušten a prostor koji smo dobili , naš novi svet od bordo crvenih pločica bio je spreman da primi naše poglede, uzdahe, naša ćutanja ka nebu usmerna, spram zala-zećeg sunaca, misli koje je vetar nosio, kontra mora. Potpuno sagnuti a nekada i četvoronoške izlazili smo na terasu, odluševljeni što možemo sedeti napolju, što možemo disati vazduh Hidre, koji je dolazio do nas prolazeći kroz visoko ograđena dvorišta, donoseći nam njihov skriveni mir. Zamislila sam odmah saksije, cveće i puno cveća i malu hoklicu, zamislila sam da ću možda moći i da osunčam lice kada se sunčev zrak preskočivši trsku pojavi na pragu sobe. Sreća čista , bela i prosta, uselila se eto toga dana u taj stan prašnjavih zidova.

Page 52: Secanja na alzir

52

Gordana

Uskoro sam dobila i prvu saksiju na poklon, od komšinice Gordane sa osmog sprata, naše žene koja tu živi već dvadeset godina i čiji su saveti od neprocenjive pomoći ali uz njih uvek na tacnu od kafe prospe i toliko priča koje služe za naše zastrašivanje u kojima se do u sitne detalje opisuje šta se sve u gradu desilo poslednje nedelje, a te događaje onda poveže po nekom sledu sa nekim strašnim događajem koji se zbio ne tako davno i ne tako daleko i tako uz kafu, dobijem informacije koje nikom nisu važne a koje služe da slučajno ne ostanem neobaveštena o užasima koji se svakod-nevno dešavaju oko nas. Posle ona ode na moje zaprepašćenje preko puta SAMA u prodavnicu. I tako počinjem da uz korisne informacije polako saznajem da su užas, strah, i priče o noćašnjim presretanjima terorista, o porodicama zatečenim na spavanju koje je dan zatekao kad je pesak već upio njihovu krv, svakodnevica ovog naroda, mojih novih sugrađana.

Njene reči, ostaju još dugo da lebde iznad stočića u dnevnom boravku, dok ja sklupčana u ogromnoj marokanoskoj fotelji oivičenom drvenim naslonima u kojima i ne može da se sedi udobno i čekam novu plimu optimizma da me odatle podigne i krenem u beskrajni dan put kuhinje i spremanja hrane. Taj dualizam pogleda kroz prozore kuhinje i dnevnog boravka koji se susreću u istoj ravni a rastaju u različitim smerovima uvek mi pomaže ta preusmerim tok misli, jer koliko god sijalo sunce ili padala kiša sa ulične strane, na drugoj je polumrak, tihi šum velikog drveta u parku, pustoš, zapuštenih puteljaka i mir. Na toj je strani moja noć, moj krevet, moji snovi.

Shvatam da mi prija da nekog kao što je Gordana, imam tako blizu, nekog koga mogu uvek pozvati, neko koga mogu pitati sve što mi padne na pa-met ali isto tako odjednom shvatam koliko je za ovo kratko vreme porasla moja samoća i koliko mi moj i samo moj mir prija kada posle takvih pose-

Page 53: Secanja na alzir

53

ta ostanem ponovo sama i kako sa prljavim šoljicama za kafu u kuhinji ostavim i potrebu za druženjem. Dim Gordaninin popušenih cigareta, lebdi jos neko vreme u sobi, otvaram dvokrilna vrata terase. Ja ne pušim više. Od kako smo stigli nekako mi je prestala želja za cigaretom. Nisam želela da postoji bilo sta zbog čega ću nekad morati sići na ulicu i kupo-vati cigarete sa kartonskih kutija preprodavaca koji su prodavali poznate marke, nepoznatog porekla. Čuli smo priče da cigareta nekada danima nema po celom gradu, sve dok brod koji ih dovozi najzad ne pristane u luku. Nisam želela da se nađem u situaciji da čekam da bilo koji brod pris-tane u luku. Da zavisim od nečega. To je bio moj razlog da jednostavno i lako odlučim da ne pušim do podneva jednog dana , a zatim sledećeg dana do posle podne i tako da kada je i treći dan prošao bez cigarete, smešila sam se jos jednoj mojoj maloj pobedi koju eto nemam kome ni da kažem, niti s kim da podelim. Novi ljudi u mom životu, ni ne znaju da sam nekada pušila a i zašto bi se to njih ticalo. Oni su novi, sve oko mene je novo, ja sam nova i cigareta mi bas ništa ne znači ovde, samoj, u stanu bez glasova, u vremenu bez sati i potreba. Tom vremenu trebaću dati novi ritam nove delove koje ce diktirati, parčići mojih dana koji dolaze a koji će se smenjivati onoliko brzo koliko isključivo meni prija. Iako zatvorena, u stanu, ovde sam gospodar svog vremena. Kakva sila.

Zvono na vratima, Gordana se vratila iz prepodnevne kratke šetnje, pro-davnica-ambasada i nazad i nešto mi nosi. Pruža mi mleko u kesi i kaže da mi daje svoje današnje sledovanje koje joj ostavljaju preko puta, jer je mleko jako jeftino i isto tako jako neophodno, mnogobrojnim poro-dicama i da se rasproda kako stigne u te mini prodavnice. Zahvaljujem joj i već znam da sigurno neću silaziti tako rano da bi neka Alžirka kojoj je mleko potrebno radi sitne dece ostala bez tako važne i jeftine hrane. Naciću drugo rešenje. Najpre ne moram ga piti, jer je drugima potrebnije, a za druge potrebe u kuhinji, ću koristiti mleko u prahu, koga ima u izo-bilju na policama. Upisala sam nekoliko poznatih firmi za mleko u prahu za neki od sledecih izlazaka iz stana, za koje trenutno ne znam kada ce se desiti.

Takodje mi je rekla da povrće mogu da kupim i na Hidri, u nekim od prodavnica koje ce mi ona lično pokazati. Dugo sam razmišljala pre nego

Page 54: Secanja na alzir

54

sam prihvatila takav poziv za zajednički obilazak okolnih ulica. Čekala sam a izgleda da je i Gordana takođe to isto čekala, već uhodana u život pod svakodnevnim sirenama vatrogasnih kola, da prođe čitava nedelja a da se ništa u samom gradu ne desi. Loše vesti su dolazile iz Blide, mesta ne tako dalekog od glavnog grada. A opet nismo smele čekati ni previše, jer je to vec bio siguran znak da ce se nešto uskoro desiti i u samom gra-du. U tom ritmu su se odigravale eksplozije, sa detonacijama, sirenama, vojnim kamionima, i pričama o mrtvima i bombama, čim je izgledalo da je iole sve u redu, nova strašna priča bi odjeknula gradom i sa pepelom bombe nebom širila onaj glupi osećaj da se to nije desilo meni, da mi je žao , strašno žao stradalih. Da je procena da se tada i uopšte nigde ne ide dobra, delotvorna i da jedino tako mogu sebe sačuvati, za povratak kući jednog dana. Sve drugo je bilo glupo.

Jednog od takvih “između” dana zajedno smo obišle neke od okolnih prodavnica, kada sam stekla nova znanja iz orijentacije, krivudavim, go-re-dole ulicama, pokupila usput nekoliko divnih mirisa koji su klizili niz bedeme, iz nećijih dvorista, isto toliko ružnih mirisa koji su zjapili iz za-jednickih ulaza u malene zgrade sa po četiri stana i nekoliko pogleda ka zgradi u kojoj živim, koja se velika i polukruzna zavrsava, negde van vi-dokruga- Taj mi je pogled ulivao mir i saznanje da je naš stan samo jedan iza mora prozora te ogromne zgrade i da smo prilično bezbedni i nep-rimetni stanujući u takvoj gromadi. Takodje videla sam gde mogu kada mi je nešto hitno i sama otici i nabaviti ponesto. Gordana mi se u jednoj od prodavnica obratila na srpskom što me je strasno naljutilo jer sam smatrala da je bezpotrebno takvo skretanje pažnje na naše poreklo kao stranca u zemlji gde su stranci zvanično nepoželjni od strane ekstremista. Ali pošto se to isto dogodilo i sa domarevom ženom, shvatam da su te dve žene u stvari ili u panici pa baš ono što ne treba i rade ili im je dosta skrivanja ili su jednostavno ne pažljive.

Sopstvena pravila za bezbednost očigledno važe samo kada sam sama. Bilo s kim da sam van stana moram se ophoditi isto kao prema nekom ko me može svojim ponašanjem ugroziti, znaci bez pardona i strogo ubuduće uvek naglašavam svoja pravila i bez njihovog postovanja ne izlazim nigde. I opet je sve kao i ostalo kod nase komšinice imalo i dobre i loše strane.

Page 55: Secanja na alzir

55

Čak i ta kratka dugo planirana šetnja-nabavka. Sreća da skupljam samo dobre sitnice a one loše samo naučim “za nikad se ne zna”.

Page 56: Secanja na alzir

56

***

Verovatno je svako od nas imao svoj, samo svoj motiv da dodjemo da živimo u Alžir.

Ja sam imala nekoliko motiva. Prvi je da sam oduvek želela da živim neg-de drugde, Tema je bili večita, otići ili ostati. Najpre iz velike Juge na za-pad, zatim iz Juge koja se raspada u ratu negde privremeno (a da i dalje ne želim da priznam da je više neće biti, nego uporno mislim da će sve to proći) dok sve ne prođe. Zatim iz krnje Juge iz sankcija iz bede iz potrebe da se nastavi gde se stalo, iz potrebe da se živi kako se živelo, bar....jednos-tavno, negde gde je to još postoji, bilo gde....pa čak i u Alžir u grđjanskom ratu.

Moj drugi motiv da stvorim nekako uslove da imam, vreme i novac i da to sve iskoristim i najzad se posvetim sebi i nama i pokušam da ostvarim jedan san i najzad ostanem u drugom stanju, kada se to već nije samo od sebe desilo tih godina kobajagi zivota, sa dahom fronta nekog tudjeg rata za vratom, sa rumunskim wc papirom u prtljazniku autobusa u kome svi glume da su išli turisticki za Temišvar, sa benzinom koji se prodaje na uglu ulice u dvolitarskim flašama od koka-kole. Dani i godine su prolazili a menjala se samo boja tog benzina u plastici i lica uličnih menjača bez-vrednog papira, sve je ostalo stajalo i čini mi se da ni reke više nisu tekle ovuda, nego su samo stajale a svi mi smo na toj slici vremena, išli unatrag. I snovi su razvodnjeni, odgurnuti čekali, čekali i otišli, negde da dočekaju neko drugo vreme, neke druge nas.

Ovaj stan je moja mala lična ambasada, teritorija ovog stana sa belim pločicama, sa pogledima na različite strane sveta, bila je moj svet u kome nije fizički bilo bog zna šta, ali je u meni bilo puno rešenosti, puno odlu-ka, želja i gomila nezavršenih stvari koje je zgurane u desetogodišnje

Page 57: Secanja na alzir

57

čekanje, izletele iz kutije i sada su sve bili tu zajedno sa ličnim stvari-ma, sa knjigama, sa garderobom i kuhinjskim predmetima i čekale da ih dotaknem, stavim na neko novo mesto u životu, da ih ispunim.

Roditi dete, ovde u Alžiru, gde nemam svog, nikog osim muža, za mene je bila divna fantasticna želja. Najzad je spuštena ručna kočnica koja je visoko dignuta u meni stajala, kada je bilo u pitanju rođjenje deteta u on-akvom okruženju kakvo je ostalo iza nas. Ovde jeste ratno stanje ali ovde imam sve sto tamo nisam imala, novca dovoljno da ne razmišljam kako ću do kraja meseca, vremena da se posvetim svim mogućim pregledima i dobro raspitam o svemu šta mogu da učinim po tom pitanju i zatim mogu da budem sa sobom i sa mužem, onakva kakva jesam, jednostavno vesela a ne pogrbljena tužna spodoba koja se zglobnim autobusima vraća kroz večiti mrak, dugih ulica beogradskih periferija u stan koji je nemoguće zagrejati u život koji je nemoguće pokrenuti.

Najzad cu imati dovoljno vremena i samoće da pišem. Da zapišem sve ono sto godinama vec stoji formirano na poleđeni ocnih kapaka u formi redova, koji me uspavljuju i kojima se spuštam klizeci niz reči u snove. Da zapišem sva pisma koja sam želela napisati svome ocu, da na papiru ostavim sve ono što je bilo, kako bih mogla da krenem u ono što će biti. Moram razmrsiti, prošlost iz svega što sam danas, tako da to nešto što će doći, nađe mesto u meni.

Toliko toga imam da uradim za ove četiri godine a svakoga dana se može desiti nesto nepredviđeno, nešto što taj boravak može skratiti i pretvoriti u jurnjavu do aerodroma, u sate koji se odbrojavaju. Toliko smo privre-meni, toliko je naš boravak ovde nesiguran i ustvari ništa ne može da nam garantuje, da ćemo zajedno ostati i koliko će to dugo biti. Žene drugih radnika ambasade ne dolaze sa svojim muževima, isključivo su tu mus-karci. Domareva žena veci deo godine provodi kod dece u Parizu, i ja cu cesto biti sama, jedina žena u nasem predstavnistvu a sa stanom van same zgrade ambasade.

Takav će nam biti i zivot, kupovaćemo samo hranu i najneophodnije i biti uvek pripravni da se za par sati spakujemo. Stranci su tako napustali ovu

Page 58: Secanja na alzir

58

zemlju pre par godina od kada je sve pocelo. Stranci su ti koji su služili za odstrel, progon, stranci su ti koji su okrivljeni da ovoj zemlji nisu do-neli dobro, osuđeni na nepoželjnost. Proglas kojima su stranci proglašeni nepoželjnim nije nikad opovrgnut od strane onih koji su ga napravili tako da je za sve nas on jos uvek na snazi.

Vreme kada su svi stranci a posebno Francuzi uživali u Alžiru, u njegov-oj klimi, hrani, prostodušnim ljudima, zauvek je prošlo. Stranci su odavde ili pobegli glavom bez obzira, posle prvih ubistava nakon proglasa ili su kargo letovima u sanducima vraćani u zemlje porekla. Stranci koji su nekada uzivali u ovoj za njih zemlji dembeliji u svakom pogledu, sada su prepušteni svom sopstvenom instinktu i svom osećaju da konstruišu svoj život ovde ako bas hoće i moraju pod ovakvim uslovima.

Nas život ovde biće splet, opreznog, ponašanja koje ima za svrhu da nam se ništa ne desi od onoga što se vec desilo ranije, drugima....Živecemo tajno, kao da nas nema, ne smemo nikada nikome otkriti ritam života, pa ni po hleb ići svakoga dana.

Živecemo u smeni dana i noći jer noći su posebno opasne. Noću se obič-no sve ružno i dešava, iznenada, na prepad, napadaju se čak i kasarne, zalutala vozila, noć je nekako kraj i jutra se dočekuju sa olakšanjem. Tako ja , tako i čuvar ispred ambasade tako i pekar i čuvar ispred zaključane kapije naše zgrade, tako moj muž koji prelazi raskrsnicu koju su noćas samo po koja vojna i policijska vozila u punoj brzini prelazila.

Jutro je nesto drugo, jutro ježzivot, jutro je Alžir, pravi kakav jeste i sa njim se bude, zvuci, mirisi, želje... Svakoga jutra poslažem sama svoje želje zbog kojih sam ovde i svakoj se posvetim po malo, praveći plan polako u ovim nemogucim uslovima, i krecem po milimetar u njihovo ostvarenje. Najpre sam verovala da sve u vezi sa pokušajem da zatrudnim treba da uradim prirodno, i ako je potrebna neka pomoć u tome, da to treba da učinim isključivo u svojoj zemlji. Jer ovde nikog ne znam, jer ovde ne mogu da se krećem, jer ovde ne znam jezik, jer ovaj boravak ovde treba samo da mi omogući da sve to uradim tamo u mojom zemlji. Ovde treba samo da sanjam o tome, mislila sam, a za to imam prvi put

Page 59: Secanja na alzir

59

dovoljno vremena. Neko od sudbine poklonjeno vreme koje bi moglo stati u izvrnuti broj osam kao znak za neograniceno. To je moj i samo moj simbol za Alžir, neograniceno, gotovo beskrajno, nebo, pustinja, vreme....

Page 60: Secanja na alzir

60

Kuda ćeš na odmor?

Bilo je to za mene potpuno besmisleno pitanje, domareve žene u martu mesecu naše prve godine, tj, tek dva meseca kako smo stigli u naš novi svet i život.

»Pa da, to se sve mora puno ranije planirati, jer eto to je jako vezano i za moja odsustvovanja iz ambasade,« reče još, »tako da vidi ti gde misliš da odeš jer da znaš, zbog ovakvog zatvorenog života ti moraš negde otići svakih par meseci, ili ćeš poludeti, bila je direktna.«»Ja u aprilu idem za Pariz kod dece i ostaću tamo bar mesec dana, a ti gledaj da ideš kada se ja vratim.«

Pretpostavljam da je pomislila da ja već pravim planove za odlaske i do-laske, što uopšte nije bio slučaj, jer sam ja tek stigla, u ovu divnu zemlju u nesretno vreme. Tek sam počela da udišem duboko vazduh meditera-na, posle deset godina ne putovanja, ne izlaska nigde, posle deset godina ratova i sankcija, ja sam najzad OTPUTOVALA. I nije mi se nigde išlo, pa tek sam znala dve krivudave ulicice mog novog grada i sveta, koje su vodile od naše zgrade do ambasade sa našom zastavom na krovu, koja se ogromna vijorila i videla iz naše dnevne sobe, preko drveća i ravnih kro-vova u belo okrečenih vila koje su jedna do druge sa velikim posedima i baštama , činile naseobinu na brdascu. Put nizbrdo od pekare je curio ka gradu koji je bio tamo negde niže i dalje.

U praznoj gostinsko-radnoj sobi na zidu, je ostala nečija velika karta gra-da Alžira, i to je sada postao moj grad. Taj papir sa kog sam učila ulice, delove grada i na kojoj sam lako mogla da vidim, da se mi nalazimo tek na samom obodu, na samom ulazu ove velike naseobine, koja kako su nam rekli, ima nekoliko miliona stanovnika. Bir Mourad Rais, El Mouradia, El Madania, Hydra, Ben Aknun, El Biar,

Page 61: Secanja na alzir

61

Sidi M`Hamed, Alger Centre, Casbah, Oued Koriche, Bab el Oued, Kou-ba, Hamma El Anasser su delovi grada koje sam upoznala isljučivo po karti „šetajući“ ulicama u mislima. Velike zelene površine, parkovi, šume, krivudave bele linije puteva koje kao u dečijoj igri završavaju u luci. Čita-va strana grada je oivičena morem i plavom bojom, uokvirena, dokovima i kejom. Ovako bi svako nacrtao grad iz snova, sa tri boje. Dovoljno za raj.

Ono što sam ja sa prozora mogla videti, nikako nije moglo da nasluti koliko je to veliki grad, jer su razuđene luksuzne kuće, zadremale na sun-cu, među mimozama i sa po kojim plavim prozorom i kubetom, pravile utisak da je grad u širinu impozantan ali nije tako. Prema centru grada počinje sasvim drugačija arhitektura, stambenih zgrada, visokih i niskih, uglavnom prenaseljenih, prljavih fasada zapetljanih strujnim žicama čiji su spletovi visili zamršeni po fasadama.

Tražila sam granice naše bezbedne teritorije, a to su bile za mene isključi-vo ulice u kojima je bila bar jedna ambasada ili rezidencija neke zemlje, jer sam, zbog fizičkog obezbedjenja ispred njih koje bi mi ulivalo poverenje, imala osećaj da je sve u redu, tog momenta. Moji odlasci jednom nedeljno do ambasade, “da ne zaboravim da hodam” bili su uglavnom etapne pažl-jive brze šetnje, od pogleda na kućicu stražara neke od usputnih čuvanih objekata do sledece krivine. Tih oko trista metara krivudavavog puta, koje sam prelazila, spustene glave, imalo je tačno odredjene, prave linije mog pogleda i brzog “snimanja” prostora ispred sebe, do sledece tačke. Plašila sam se jer sam i odećom, (farmerke i jakna) jako odudarala od ovdašnjih žena kakve sam zamišljala da su, jer ih praktično nisam ni vidjala, osim sekretarice u ambasadi koja se sasvim oblačila na zapadni način, u suknji i košulji na radom mestu. Na ulici, moj je sluh, do tančina skoncentrisan na zvuke, na eventualno prepoznavanje nekog povika, neke škripe kocnica, osluškivala sam sve, ali osim glasova iza prozora, kraj malenih zgrada kraj koji sam prolazila i ptica iz okolnih basti, nisam ništa drugo čula, prilikom mojih izlazaka.Hvala bogu! Inshallah! Vec ponavljam ove dve reči, kao pravi stanovnik Alžira. Nastavljam dalje kroz sledeću minijaturnu nizbrdo-ulicu bez ijed-nog stražara, posle koje treba da skrenem desno i odatle već moram da

Page 62: Secanja na alzir

62

vidim stražara ispred naše ambasade, ukoliko ga nema, ne ulazim u ulicu. Društvo mi prave samo otkucaji mog srca, zraci sunca, vazduh zasićen mirisima koji se smenjuju i koje ne razmatram, jer su mi čula potpuno skoncentrisana na sopstvenu bezbednost, jer sam tako sama na ulici izlo-žena svim mogućim već nažalost odigranim scenarijima, otmica žena diplomata ili pretnjama ili čak fizičkim nasrtajima na zapadno obučene žene koji su se dešavali i na koje smo upozoreni jer su se svi oni završavali vrlo tužno ili tragično.

Kada se približim ambasadi i zazvonim na vrata, domar iako zna da je to vreme kada sam najavila svoj dolazak, osim sto me usmeno na inte-fon pita ko sam, još jednom i preko ograde proverava da li sam sama ili me neko drži silom terajuci da kažem svoje ime kako bi nasilno ušao u ambasadu, sve se to dešava dok alžirski vojnik sa nekoliko koraka ispred kucice budno nadgleda obe strane ulice i proverava svako kretanje jer je otvaranje vrata ambasade, kritičan momenat koji bi neko mogao da is-koristi i zajedno sa mnom uleti u dvorište. Sve se to takodje vec dešavalo i takvi napadi su bili uvek sa puno žrtava. Od tih i takvih upada u jed-nu veliku ambasadu, jedne važne i uticajne zemlje, sve su ambasade i rezidencije sa visokim bedemima i porubljeni, bodljikavim koturima žice koja bez prekida opasuje svaki santimetar čitavog poseda. Jedino su vrata ta koja se ponekad moraju otvoriti i zato su mere koje se sprovode, stroge i bez opuštanja, jer je u pitanju bezbednost svih koji su zgradi.

Dok mi adrenalin polako silazi na razumnu granicu, pružam prvi bez-brižan korak u bašti ambasade, tih dvadesetak koraka u malenom dvorištu, gde dišem, hodam slobodno i gde sam bezbedna, neprocenjivi su i opuštajući.

Domareva žena nema predstavu o tome koliko mi kafa ništa ne znači spram tog osećaja. I koliko bi ništa drugo i nije potrebno, osim te šetnje, tog saznanja da sam pokretna, da hodam, da je prošao još jedan dan, još jedna nedelja. Sledeće nedelje ću ponovo doći.. kažem i odlazim u stan malo izmenjenom trasom, ali isto brzo, istim zaustavljenim dahom, istim napregnutim nervima i tek kada udjem u stan i zaključam oba vrata za sobom, opet dišem opet ....na sigurnom.

Page 63: Secanja na alzir

63

Gde ću na godišnji? Nigde, pokrenuću sa mrtve tacke sopstvenu želju, ideju, nadu, ka ostvarenju.

Page 64: Secanja na alzir

64

Alžir nije ta Afrika

Desetak malenih kutijica hipermangana sa crvenom etiketicom, koje sam ponela na osnovu saveta dobijenih na tematskim večerima pred nas veliki put u Beogradu, sa ljudima koji su živeli u Africi, sada su stajali na belim kuhinjskim pločicama pulta kraj sudopere. Sećam se časova hemije, kada smo ga koristili kao rastvor za bojenje lakmus papira, a sada sam tu u “velikom” zivotu i sada mi je on navodno potreban da bih u toj vodi prala sve voće i povrće koje cemo koristi sa korom.

Ispod sudopere nalazim još puno takvih kutijica i pitam se da li je to stvarno potrebno. Praktično sve povrće ljustim, osim paradajza, koji je predivne boje i mirisa i nekako mi deluje da je cela ta priča sa potrebom za dezinfikovanjem mozda preuveličana.

Razređujem ljubicasti prah u velikom sudu punom vode, koji je istog trenutka boji fantasticnom ciklama bojom. Potapam paradajz u tu vodu i taj prizor mi se uopste ne dopada. Taj divni mirišljavi plod da stavljam narednih nekoliko godina, najpre u hemiju, koja ce me spasiti ako na njemu ima neka ameba koju moje telo ne poznaje, pa da ga onda tako ne ispranog i sa ljubicastim kapima seckam i jedem? Prosto, nisam mogla. A šta cu kada mi praha nestane? Pitala sam se i istog momenta sam shvatila da ja to neću raditi. Opraću sve povrće iz nekoliko voda, najmanje tri tako sam donela odluku već i kod tog prvog pokušaja dezinfekcije, ustanovila jedno od kuhinjskih pravila našeg života u Alžiru. Ako tako ne uspem da operem sve sto je prljavo sa njega, ne verujem ni da ću sa ljubicastom vodom.

Svakog koga sam srela kasnije i koga sam pitala o tome svi su samo sa os-mehom odmahivali glavom, spram takve predostrožnosti. Price o ame-bama koje žive na povrću, a na koje mi nismo navikli, koje mogu da se

Page 65: Secanja na alzir

65

nastane u našem stomaku zauvek i da nam stalno stvaraju probleme, su kružile medju ljudima koji su boravili u Africi. Već tada sam znala, grad Alžir nije ta Afrika. Alžir je Mediteranski grad. Sveže voće i povrće saznala sam, u njega dovoze malenim kamionetima, sa plantaža ali sada od kako traju stalni napadi islamista, bombama u cen-tru grada, dovoz povrća kamionetima u grad nije dozvoljen.

Dragan mi uveče priča o sumanutoj vožnji kolima kada mora do banke, o tome da u čitavoj ulici sa tri trake nema ni jednog parkiranog vozila osim velikog belog pežoa sa diplomatskim tablicama, kome šofer drži stalno upaljen motor, dok on ne obavi poslove i onda drugim jednosmernim ulicama, opet jurnjava nazad, što pre van centra grada, u bezbedniji kraj.

Ja njemu pričam, o tome kako sam odlučila da perem povrće samo vodom, objašnjavajuci svoje razloge za to, ali moje tiho pričanje, priče tog praz-nog dana, jednog od mnogih dana sa jednom pričom, ostaje u senci stone lampe, negde između, poslednje izgovorene reči, tame koja dolazi iz ćoška sobe i dubokog udaha pred njegov san, umornog dana.

Ja ostajem budna, pokusavajući da balansiram i ne mislim na vreme i na dan koji je prošao, na dane koji će doći, na male i velike planove, pokuša-vam da čitam, a u stvari samo slušam, disanje pored mene. Jer i onih par trenutaka udvoje je deo mog dana. Mali deo. Minuti koji vrede drugačije.

Page 66: Secanja na alzir

66

Subote

Dan kada me Mama pozove. Dan kada se ustalilo da me moja mama nazove telefonom. Dan koji prodje brzo, najbrže, najpre do poziva, koji traje koliko traje, kroz njen uvek veseo glas . Kroz taj glas koji nastavlja da traje odzvanjajuci u meni do večeri, do sledeće subote.

Najpre je bila neka zavrzlama sa pozivima ka inostranstvu iz stana, pa su nam počeli dolaziti astronomski računi iako nikoga nismo zva-li. Onda nam je Gordana objasnila da to rade tehničari iz telekoma, navodno obzirom da se zna da su u stanu uvek stranci, spajaju i pre spa-jaju račune prijatelja na naš broj i slične ne proverene priče. Iz tog razloga smo odlučili i zvanicnim dopisom ambasade ukinuli mogućnost poziva u inostranstvo sa sopstvenog broja. Onda smo čuli iz istog izvora da je na trgu kraj džamije otvoren “Taxi fon” nama potpuno nepoznata radnja, ustvari, nekakva garaža sa nekoliko telefonskih govornica u nizu. Najpre smo dugo razmišljali da li je to bezbedno za nas, ali je sve to prekinu-la domareva žena, jer je na to moje pitanje odgovorila sa “Ma hajde ići ću ja sa tobom”. I tako sam morala sama doneti odluku tog momenta, o sopstvenoj bezbednosti. Nekako sam uvek mislila da je bolje kada je ona sa mnom jer je već dugo u ambasadi, jer je vec poznaje komsiluk, jer je muslimanka.

Jedna iza druge, hodale smo krajem prašnjave ulice, dok su s vremena na vreme tik pored nas jurlili automobili. Taj ritam, brzog hoda, brzog pro-laska automobila bio je svojstven tim danima, kada niko nije bio bezbe-dan na ulici ovog grada. Svako je gledao da se što pre sa nje skloni. Nosile smo cegere i kao išle u kupovinu povrća. Trg sa džamijom nisam ceo ni obuhvatila pogledom, jer sam spustene glave, očiju pokrivenih šiškama i kosom, koju sam još u Beogradu obojila u tamno braon, pokušala da budem što manje upadljiva i dalje hodala iza nje u stopu kao da sam joj

Page 67: Secanja na alzir

67

ćerka, na primer.

Oko nas su provejavale bele djelabe muškaraca, sandale na bosim nog-ama, toplota, delovi razgovora na arapskom, poneki povik sa druge strane ulice ko zna kome upućen, i misao da to nije taj dan...dan za umiranje ... Ovo je samo dan kada sam prvi put prošla kraj džamije i otkrila pogled sa druge strane brda ka istoku, splet ulica i krovova i proširila svoju kartu u glavi o veličini brda na kome smo živeli i njegovim granicama. Hladovina iz borovog šumarka u dvoristu velike stambene zgrade, pogled na ulaz u džamiju, minaret i grupe ljudi okolo njenih zidova. Nigde žena. Samo muškarci u belom.

Ma hajde udji, ja sam tu već bila, zvala sam decu u Pariz, kaže mi Fatima i uvlači me u senku garaže sa firmom iznad ulaza na kojoj jednostavnim crnim slovima stoji da se tu može “iznajmiti” odnosno taxirati telefon. Ono što mi odmah upada u oči to je da su prisutni mladići koji telefonira-ju, glasno, ubedjujući se, hvaleći se pred drugima da imaju koga pozvati. Najzad stižemo do šperpločom odvojene “kabine” i poziv poznatog broja sa tog mesta na vrhu brda iz te do juče garaže, kroz čija ne postojeća vrata s vremena na vreme dune neki meni nepoznat vetar sa istoka gra-da, donoseci deo mirisa mora, polja, nepoznatih predela, straha i krvi sa asfalta... Bio je tako ...nestvaran da sam ustvari tek sada pomislila, kako ću pričati srpski među svima njima?... i poželela da se veza ne uspostavi. Medjutim, mamin glas u toj crnoj slušalici, koja je do tada samo araps-ki čula, delovao je kao i uvek kao pesma i mogao, kao i uvek da izbriše, stvarnost, daljinu, nedostajanje i sve pretvori u ništa i da ostane samo nit kroz koju je prolazila sreća, nada, radost što se čujemo, što smo žive, mada na drugim krajevima sveta, što postojimo. I na kraju kaže: Čućemo se u subotu! Onda mi u pošti pred kraj radnog vremena, moja drugarica da da pozovem koga hoću. I onda znam da ne moram više ovuda prolazi-ti, ni na ovakvo mesto sama dolaziti, ne moram ni hodati brzim korakom, bez daha. Ta žena u pošti, koja mami čini toliko da dok broji blagajnu, dopušta da me pozove, ustvari čini mnogo više od toga ne znajući, da se u našem inostranstvu ne radi o novcu, medjunarodnog poziva, već o nečemu sasvim drugom, što čini našu svakodnevicu a to je svođenje na najmanju moguću meru, bilo kakvog rizika za sopstveni život. U obrnu-

Page 68: Secanja na alzir

68

tom smeru, nastavlja se doživljaj sve do hladovine stana i dubokog uzda-ha iza dvaju zatvorenih i zaključanih vrata.

Dani zatvorenog života, imaju sada neki okvir i ritam svakodnevice i ritam nedelje, obličeni su od - do ovog ili onog malenog događaja, vreme se sitni i usitnjava.

Ja ohrabrena, tim mrvljenjem dodajem sebi svakodnevne obaveze, i moj raspored časova, u toku dana sve više liči na neki iz osnovne škole a sa-drži, gimnastika, francuski jezik, prepisivanje lekcija, kuvanje, čitanje, pa HODANJE po stanu i slušanje televizije. Svaka od tih obaveza ima svoje trajanje i pogledi na sat da bih sve to uradila na vreme i u količini koju sam sama sebi zadala ispunjava deo mene koji je navikao na obav-eze. Dani sa obavezama su radni dani, dan za druge aktivnosti ostaje mi subota i nedelja kao dan u kom mogu da izostavim obaveze u potpunosti i tako sam naučila da razlikujem dane u praznom stanu, u novom životu, koji je van stana imao sasvim drugi ritam, gde je neradni petak a gde su radni dani subota i nedelja.

Do kraja našeg boravka ću se držati mojih obaveza u ritmu koji sam sama odredila. To pridržavanje za ritam obaveza je dovelo do toga da su mi većina dana slepljeni istim obavezama pretvoreni u jedno obično, BITI-SANJE i TRAJANJE bez roka i ograničenja. Jednim potezom mogla sam da sve poništim, okrenem, obrnem, oduzmem i dodam, ali sam shvatila brzo, da je taj ritam dobar da se spram njega formira, moja životna priča. Radovati se suboti, radovati se nedelji kada će možda Dragan biti slo-bodan od posla, pa ćemo možda provesti čitav dan zajedno, vredi...truda.

Page 69: Secanja na alzir

69

Saharski vetar

Saharski vetar, kao beogradska košava, kreće noću, snažno i odlučno sa zvukom fijuka i prašinom a donosi tutnjajući vreli pustinjski vazduh iz Sahare. Sruči ga u grad kao u čašu gde ga, nedajući mu dalje, morski vazduh ogradi i ostavi ga nama tako ukotvljenog da nam greje prozore i kvake na njima, da nam prži nozdrve, navikle na vlažni morski povetarac, da nam uštirka veš istog momenta kada ga okačimo na terasu. Dan i noć, mere istu temperaturu, samo se smenjuju sunce i mesec, a vazduh stoji, ne pomera se, dobro pogrejan tamo iznad peska, tek malo je izgubio od vreline, greje sve oko sebe, pločice, zidove. Prozore ne otvarati, ne puštati ga unutra, samo proveravati dodirom na staklo da li je još tu ...Jedan dan, treći dan, sedmi dan. Stan trpi, tri dana bez problema i u njemu je prijat-no, a onda polako počinje da prodire toplota unutra. Pravilo košave važi i za saharski vetar, taj obračun, gde vetar može stati samo u neparni dan, isti je izgleda za sve tako prkosne vetrove. Taj vreli vazduh u stanju je da nas dehidrira za par sati. Suši se sve, zalivanje ne vredi jer se voda pretvara u toplu vodu, prolazeći kroz vrelu zemlju. Brojimo dane, čekamo da ode, navikavamo se na vrelinu, na osećaj da postoji jedna pustinja, tu odmah iza planine, da nas pozdravlja poslavši nam malo svog daha, da ne zabora-vimo na nju na njenu veličinu, na njen miris. Ili se to samo ona nadmeće sa morem, preko nas i gura ka njemu preteški vreli vazduh koji je i njoj samoj već dosadio. Da nema planine, kaže nam njime, sve bi to bila pus-tinja do obale a ne grad, preti nam. Mi sakriveni u stanovima, čekamo da prođe, saobraćajac na raskrsnici u uniformi, u paklu iste ne promenljive temprature već danima kao da je figura od gipsa, opstaje i ostaje i reguliše sirene saobraćajne gužve oko njega, dok se asfalt dogrejan auspusima le-luja nizbrdo u pravcu centra grada. Mislim o tome dok naslanjam obraz na vrelo prozorsko staklo, koje me podseća na staklo rerne. I mislim da je možda ovo nevreme dobro i da će skloniti sa ulica i iz predgrađa te zlikovce koji ovom narodu gotovo svake nedelje pričinjavaju toliko zla.

Page 70: Secanja na alzir

70

Možda ova vrelina bude predah svima. Bar malo mira i tišine u toj vrelini, bez sirena. A onda jedne noći, sedme noći od kada je zanoćio prvi put sa nama, saharski vreli vazduh, odguran je negde strašnim i jakim vetrom sa zapada. Borba je trajala celu noć. U jutro su stakla ponovo bila hladna, a jutro vlažno, okupano u suncu bez vreline. Prvi put posle sedam dana otvaram vrata terase i puštam vazduh u stan.

Tišina grada Alžira, petkom, predveče, pred molitvu, kad svetla džamija belim boje minarete i pesmu nad krovovima, pesmu i poziv ka crveno obojenom nebu, jednostavnu notu, koja nas definiše, prolaznim i koja du-boko odzvanja suštinom ljudskog postojanja na prahu zemlje i vremena.Tom se pesmom može zaploviti, mislima, vazduhom, prostorom, u ranije, u buduće. Iznad ovog grada, struji, večnost opipljivije, drugačije, stvarni-je.

Ovaj je grad, tako pravi, i tako lep kao u nekom od onih snova, kada se beli iz daljine, naseobina, na obali, a iza nje planina, pa do nje vodi, kriv-udav zlatan put, a on veliki i uzdignut, nad mislima i ljudima, zatalasan, i uzvisuje se kao neka kula, ka nebesima. Grad Alžir je san diva koji spava.Vreme slepljeno i tečno, teče niz vetrove koji se stalno bore za prevlast nad gradom.

Žao mi je što u ovakom kutku sveta ima nesretnih. Žao mi je što ljudi unesrećuju druge ljude. Bezmerno žalim svaku žrtvu ljudskog bezumlja. Bdim u mislima sa ljudima koji čuvaju svoja sela od ubica, na noćnim stražama. Tugujem nad svima koji nisu dočekali jutro. Plačem sa naro-dom Alžira. Osećam sa njima sve što ih boli. Drago mi je da sam u ovim teškim vremenima sa njima. Želim svim srcem da jednom ta večernja molitva, ne bude samo molitva sa željom za sutrašnjim danom, već da ima i u sebi i drugih želja... Još ne poznajem taj svet ali polako pravim malu, samo svoju sliku o njima. Gledam ih iza stakla automobila, osećam njihovu ljubaznost pri kontaktu, ma koliko on neznatan bio. Otkrivam one male posebnosti, jednog naroda, kroz, nebrojene neobične, stvari i pojave, događaje. Živim ovde sa njima, dišem isti vazduh, straha i one samo ovde pojavne, ničim izazvane radosti običnog života.Ovde ima vrednost, osmeh, ovde je pogled još topao, ovde civilizacija nije

Page 71: Secanja na alzir

71

stigla da “potroši” takve vrednosti, i toplina tih ljudi greje, misli i srca. I pitam se naravno, kakav to motiv neko može da ima da tako zverski, iz noći u noć, piruje nad njihovim životima, tako surovo, tako strašno....Neko presuđuje, nad drugim čovekom, koji spava. Upada u kuću..u tu sirotinju, dobrotu, naivnost, tih tako običnih ljudi.

Užas alžirskih noći kao pakao i lepota njegovog dana kao raj i sve to uživo, sve to zajedno, skoncentrisano u svega nekoliko sati je ritam, večnosti i ljudskog besmisla i smisla u jednom.

Svako jutro mislim na one koji ga neće videti. Svakog dana bez zločina, mislim o tome šta je sledeće? Miran dan znači samo da će nas sutra dan vesti zasuti, novim i novim brojkama, obojenim krvlju koju ova zemlja upija. Kiše ne padaju već mesecima. Oblaci, obilaze ovaj kutak sveta, ras-terani, užasom koji razdire, ovu zemlju i njene stanovnike.

Ljudi koji ovde žive imaju najtoplije oči, u kojima se prepliću, pogled gazele koju proždiru psi, pogled deteta posle plakanja, pogled majke i sudbine. Pogled Alžirca, može da potrese do bola, pažljivog posmatrača. Ogoljen i direktan, jednostavan i dubok, zapamtiće ga svako ko je ikada pogledao pravo u oči nekog sa ovog podneblja. Ima puno toplih voda i vulkana, zrna peska i zraka sunca ali nešto toplije od pogleda od njihovih očiju, nema.

Page 72: Secanja na alzir

72

II

Početak

Avantura počinje, jednim krajem. Krajem jedne zemlje koje više nema “de facto” od koje su ostali samo pogrešni nazivi, uspomena, neka detiljstva i pasoši, koje treba promenuti. Nova skraćena zemlja imala je drugo ime i sastojala se samo od dve republike bivše velike zemlje i par pokrajina. Za-datak menjanja pasoša i ustanovljenje novih državljanstava za sugrađane koji žive ovde u Alžiru, bio je velik posao koji je morao biti obavljen. Za

Page 73: Secanja na alzir

73

tu svrhu su pozvani svi koji su postojali na nekakvim starim spiskovima u ambasadi. Većinu tih građana su ustvari činile žene. Takozvane “naše žene” udate za Alžirce. Uskoro su se u praznim hodnicima ambasade mogli čuti zvonki ženski glasovi, obradovani, pozivom, obradovanim time da ih se neko setio pa taman i da im pasoše zameni. Pored saksije sa ogromnim kaktusom kraj ulaza a ispod novog grba na ulaznim vratima, defilovale su One. Listom sve vesele, situirane, lepo obučene, glasne i tihe, zrele žene, majke porodica, sigurne u svoje mesto pod suncem ove nove zemlje, njihove nove domovine. Sa nekima sam se upoznala tako slučajno na vratima, neke sam upoznala iz Fatiminih priča, a pažnju na nekoliko njih mi je skrenuo suprug. Te na koje je trebalo obratiti posebnu pažnju, bile su, kako je vreme posle i pokazalo, vredne takve procene. Nikada nisam upoznala toliko ispunjenih žena, žena koje su u svojim temeljima srećne. Jugoslovenke udate za Alžirce su pre svega lepe žene, zatim vidi se, prave Madamme, sa velikim slovom. One sa školom ili bez nje, imaju ve-liku funkciju majke porodice, priznate od muževa najpre, zatim od dece, negovane velikom ljubavlju. Sudar sa njima u mom životu je doneo veliko i novo saznanje da pre svega takve žene, postoje.Njihovi muževi su piloti, zlatari, učitelji, agronomi i svi oni bez obzira čime se bave omogućuju svojim ženama život žene. Tako jednostavno a tako teško izvodljiva, dirl-jivo prosta formula, u čijem se izvođenju rešenja, u različitim razmerama, mešaju dodavanjem, oduzimanjem, množenjem i deljenjem, svega neko-liko hemijskih elemenata: ljubavi, poštovanja, razumevanja i priznanja. Rezultat toga je jedno veliko ispunjenje koje sam prvi put prepoznala, i možda bi mi i promaklo, da nije bilo tako očito, i tako opet i opet ponovl-jeno kod svih sa kojima sam imala kontakt.

Naše su žene uopšte prve žene iz ovog meni novog sveta, sa kojima sam počela da se upoznajem životom žena na ovom kontinentu. Nosile su gene, panonske ravnice, mirise beogradskih ulica, ukuse balkanskih jela u sebi a njihove su plave i zelene oči, rodile decu, crnih očiju, ali sa pogle-dima koji su u to duboko crnilo dovlačile tajnovite senke, nekih snegova i nekih proleća i nekih davnih snova.

Pričale su, glasno, glave pomerale lagano, gledale pažljivo, zapitkivale i čudile se tiho, o novoj zemlji koja je nastala iz rasula njihove Juge, o

Page 74: Secanja na alzir

74

prilikama. Nisu se trudile ni malo da shvate suštinu promena, prihvatale su nove obrasce pasoša sa nekakvim osećajem važnosti i pripadnosti nečemu. One su bile devojke, jedne sretne zemlje, koje su nastavile da žive svoje živote u Alžiru, koji im je pružio saznanje da i pored tihog i povučenog života strankinje na koji su nekako osuđene u ovim teškim vremenima, moguće biti ispunjen svojim malim porodičnim svemirom. Neke su stavljale maramu na izlasku iz ambasade, i tako već za par koraka nisu se razlikovale od beline bedema i stapale su se kao mehur vodene pene sa morem, sa toplinom te slike u tri boje ovoga grada. Bela, plava boja su uvek lickale te slike ulica a nekakva mešavina crne i crvene boje zemlje je senčila ivice, hladovine, i tišine posle koraka.

Mira je došla po novi pasoš a u korak za njom i njen muž Rašid. Ona je bila plava, ona je imala frizuru, ona je bila obučena u kostim, ona je bila vese-la, ona je stupala sigurno i smešeći se kao tu i tamo čudila nekim odgov-orima a ustvari sve ljupko zagledala i od njenog osmeha i vedrine, snažno je zamirisao ustajali vazduh neotvaranih kancelarija, poguran mirisom njenog parfema. Iz tapaciranih fotelja je tiho uzleteo oblak prašine kada su se smestili jedno do drugog. On je bio u odelu boje peska, staložen, odmeren i neodoljivog osmeha, bio je najbolja reklama za kompaniju Air Algerie, za koju je prevozio boingom putnike već godinama, a koje su se brzo približile kraju karijere. Ona je govorila, on je tu i tamo potvrđivao osmehom, da je to ona, baš ona, centar njegovog sveta. Jako joj se svide-lo da vidi nova lica u ambasadi, raspitivala se za stare službenike, ranije ambasadore, njihove žene... Pitala je zašto više nema prijema za dan žena, i kako je u njenom rodnom Vršcu. Računala dugo kada je poslednji put bila tamo i srela košavu, široke ulice detinjstva i pričala o tome kako je svoje sinove redovno slala na raspust kod bake.

Videla sam koliko je ustvari njima svima značio poziv za promenu pa-soša, koliko im je svima važno bilo da dođu u ambasadu svoje zemlje. Zemlje koja im se prvi put obratila, posle godina i godina ratova, parčanja i raspadanja. Toliko su toga htele da pitaju. Bog zna kako su se dovijale da dodju do informacija i pravih istina, koje su bile daleko od onoga što je akcentovano bilo godinama na televizijskim kanalima francuske televizije koju su alžici, gledali preko satelitskih antena koje su visile u grozdovima

Page 75: Secanja na alzir

75

po terasama i fasadama, kupajući se u salvama sunca nad belinom.

A nemate dece? Kako to? I bez imalo uvijanja, nastavak: Imam ja odličnog doktora, ako on ne bude mogao pomoći, sigurno zna ko može!

Mira, nemoguće pretvara, u moguće sa dva odsečna treska glavom. Pov-ezuje sve odjednom, našu rođenu zemlju pod sankcijma, ovu sadašnju kojom hodamo u konstantnom građanskom ratu, sa bez diskusije, dijag-nozom i lekom u jednom pakovanju. Mira. Rašid potvrdim glavom i na odličnom srpskom mi kaže: Nema problema, odvešćemo vas gde treba, ništa ne brinite. Kao da smo već hiljadu puta o tome pričali, kao da smo ikada pričali, kao da je njihova misija da to u vezi dece reše, sad.

Naš broj telefona sada ima smisao. Zvaće me kažu. Doći će kod nas videće-mo se, pričaćemo, upoznaćemo njihove sinove. Neko će nas posetiti. U stanu. Prvi put. Ljudi, sa kojima ćemo pričati, porodica. Imaćemo goste. Gomila novih običnih reči iz nečega što predstavlja običan život, odjed-nom je zaigrala oko nas. Ručak, zakazivanje, jelovnik, čak i reč prijatelji, je ponovo ušla u naš život.

Page 76: Secanja na alzir

76

Bumerdes (Boumerdes)

Sa zadnjeg sedišta, posmatram krajolik iza granice mog poimanja. Aero-dorom koji je bio do malopre moja poslednja tačka u poznatom svetu, ostaje iza nas. Ispred se zatalasao pomalo zelenkast pejzaž, livada i polja, bašta..Rašid vozi brzo ka Bumerdes-u, malom gradu na obali nedaleko od Alžira, ali ipak taj razmak od tridesetak kilometara je dovoljan da shvat-am da smo ipak na otvorenom, na nišanu, na auto-putu kraj kojeg nema više obezbeđenja, brisan prostor. I tišina u kolima. I Mira i Rašid ćute, prolazimo najrizičniji deo, i posmatramo napeto, obe strane puta. Bilo kakva zaustavljena kola, bilo kakav znak i pojava čoveka kraj puta pred-stavljala bi veliku opasnost. Specifična brzina, kojom se vozi, kojom ust-vari bežiš od mogućnosti da te neko zaustavi, je jedini sigurni način da se što brže prođe nenaseljeni deo i sve zaboravi što pre, kao da ništa nije bilo. Danas je to deo i mog života, taj način kako ovi ljudi ovde žive svakodnev-no. Između zaustevljenog daha, i napetih žila na vratu, do opuštanja kada se stigne na željeno mesto, i tako u krug, i sutra i svakog dana, između čitanja novina, prebrojavanja, žrtava, lociranja udaljenosti od mesta pos-lednjeg masakra i dodavanjem na kartu života još i još, mesta i punktova gde nikako ne treba ići.

Iza malenog uzvišenja, silazak ka gradiću, koji je nakad bio grad mlado-sti i studenata, sa puno fakulteta i smešataja za njih, nekada. Danas je pust i samo širokim bulevarima, struji vetar noseći prašinu ka obali dugoj peščanoj obali. Peščano žute stambene zgrade. U prizemlju jedne, praš-njavog ulaza, u jednom od velikih stanova, je privatna ordinacija nekog ginekologa. U čekaonicu ulazimo Mira i ja, a tamo zatičemo nekoliko bračnih parova, i već tu shvatam da ovde žene nisu same u svom svetu ili problemu, njihov muž je sa njima. Koliko god to u prvom momentu deluje čudno, vrlo brzo, prihvatam to kao ustvari lepo i dobro. I odmah shvatam, koliko su žene u našem svetu, usamljene, same i prepuštene sebi

Page 77: Secanja na alzir

77

kada su “te stvari” u pitanju. Kada dodje do bilo čega vezanog za gine-kološke probleme ili decu, to odjednom postaje samo njen problem, i sve vezano za “to” pitanje, koje obuhvata, i trudnoću, rađanje pa se nekad čak proteže do podizanja i odrastanja deteta, ostaje i postaje samo i isključivo njena briga. koja eventualno interesuje samo ženu koja zajedno sa njom čeka u čekaonici i to isključivo ako je ljubopitljiva ili nije ponela časopis. Koliko god te žene u ovoj čekaonici, nose ili ne nose hidjab, one nisu same, sa njima na toj klupi sedi njihov muž.

Mira mi kaže da je to zato jer je lekar muško i da onda muževi prate svoje žene na pregled. Ja ne vidim ništa loše u tome, čak im zavidim na držanju za ruke, na tim trenutcima tuge ili sreće koje će podeliti sa nekim tu odmah.

Doktor je optimista, i obzirom da je vantelesna oplodnja jedino rešenje, predlaže još jedan unutrašnji pregled kamerom, svih organa pre početka za mene tog momenta, potpuno naučno-fantastične ideje o oplodnji “in vitro” u zemlji u građanskom ratu, daleko od kuće, na jeziku koji ne znam, u zemlji gde poznajem ukupno pet ljudi mimo nas, i u trenutku kada nemam apsolutno nikakve prestave kako da to izvedem, jer kako kaže doktor, ni u Alžiru još nije otvorena ni jedna klinika koja to radi, već se mora ići u Tunis. Mira je sve razumela i prevela mi. Ja se samo smejem, i puštam da stvari idu kako idu, jer dani i tako prolaze i nemaju druge vrednosti osim sunca i boja kojima se divim. Vazduh vlažan od blizine mora, sa vetrom koji se sa palmi bulevara spuštao sve do marame na mo-joj glavi, milovao je taj osećaj pokrivene kose, ušuškane topline sa novom nadom koja se rađala negde ispod, unutra, duboko.

Na povratku, svraćamo do njihovog stana, u naselju Dar el Beida, odmah pokraj aerodroma. Zdepasti boinzi Air Algerie, poleću i sleću. Prija mi poznati zvuk odlazaka i dolazaka, zvuk putovanja, nadanja, spajan-ja, avanture. Zvuk bez koga smo živeli deset godina sankcija, i ukinutih vazdušnih letova. Zvuk zbog koga je svako ko je hteo da putuje iz Beogra-da, morao putovati preko granice, odlaziti ponizno u Budimpeštu, jer su neki hteli na taj način da kazne moju zemlju, koja je obeležena krivom za rat u okruženju. A kažnjavali su samo narod, još više i više i nedostatkom,

Page 78: Secanja na alzir

78

osnovnih namirnica, i nedostatkom novca, i dostojanstva i oduzimanjem, nade i zauvek u meni ubili jedino poverenje u pravdu kada se ona određu-je negde drugde.

Ovde u dvospratnicama, sa ne zastkljenim hodnicima ulaza , prepunim saksija cveća koje čitave godine, svojim zelenilom i bojama uživaju na suncu, vlada neki tihi, mir i trenutak u kome prepoznajem i sećanje na takve dane u hodnicima bezbrižnog života Jugoslavije. Života u kome je rat bio sećanje u kome je budućnost bila lepa, vesela i svetla, sigurna i jas-na. Da bi smo taj san razbili o stvarnost novog, samo našeg rata, koji nije počeo niko, ali koji je kažu morao da se desi, rata koji nije vodio niko, a svi su za njega krivi, iz koga nije nastalo ništa ni blizu lepo kao što su bili oni trenuci, pre njega.

Pilotski stanovi, su se kupali u suncu, hladovina severne strane je bila dovoljna da u njima bude prijatno, uređeni parkinzi, garaže, blizina posla, sve je to podsećalo da je nekad moglo i postojalo sve po meri čoveka i da je stvarno postojalo to vreme i kod nas i ovde, koje je vredelo.

Prvi put sam kod nekog u kući. Prija mi harmonija, njihovog doma, lep razmeštaj prepun sitnica i uspomena iz obe zemlje. Prepoznajem detalje iz Vojvodine. Rašid pomaže Miri da napravi citron tortu, i sve uz ćaskanje i osmehe, uz lakoću, i jednostavnost da ti trenuci ostaju kao slika upisani u priču mog života, zajedno sa pogledom ka zalasku i odbljesku grada Alžira u daljini i mirisom limuna u toplom vazduhu večitog alžirskog proleća.

I onda kao trenut iz sna, dan koji se bližio kraju, koji je u sebi sadržao divan događaj otkrića, novih pejzaža, jednog novog grada, puno novih slika i boja i ukusa, odjednom je užurbao sve, jer je trebalo da me vrate u grad ali isto tako su i oni trebali da stignu nazad u svoj stan pre noći. Noć kao pretnja, mrak kao zabrana kretanja. Odjednom se sve ubrzava, slike se brže pokreću, fatamorgana divnog dana nestaje, i mi jurimo u sumrak ka prvim svetlima grada.

Na platnu sa predgrađem pred nama, svako upaljeno svetlo gradske

Page 79: Secanja na alzir

79

rasvete, govori tiho, požurite, požurite.. nazad u bezbednost. Pejzaži belih kuća, bedema, nestaju u mraku, ulice su prazne, tek po koji žurni prolaz-nik, na raskrsnici pored naše zgrade, još uvek je saobraćajac ali već ga čekaju kolege u kolima. Žurno izlazim, mrak nadire iz dvorišta zgrade, i plaši me, jureći za mnom u ulaz bez vrata i bez svetla. Farovi teget plavog golfa stapaju se sa pomračinom. Čuvar zgrade podiže rampu i propušta ih. Kasno su krenuli. Do njihovog naselja imaju još pola sata, sumanute vožnje, kroz mirise noći i straha.

Page 80: Secanja na alzir

80

Muzika iz zidova

Život, moj život počinje da dobija obrise, jednog novog sunca. Da traje od jednog do drugog dogovora, dogadjaja, telefonskog poziva. A izmedju svih tih kamenčića dešavanja, koje odvajam od preostalog vremena našeg mandata, prolaze neba kraj prozora, poneki golub sleti na sims, kuhinjsk-og prozora, ponekad se zaljulja drvo u parku hladovine, a nekad i trunčice tih dana koji klize pustim kroz terasna vrata, da sa spoljnim vazduhom, udahnem i njihov miris, čujem zvuk i pulsiranje grada na čijoj jednoj veni je parkirana ova ogromna gradjevina od stambene zgrade. Nekada se i sunčam u dnevnom boravku. Postajem pravi stručnjak u usitnjavan-ju vremena, od i do nečega. Imamo na dugačkoj drvenoj trpezarijskoj komodi prastari televizor sa dugmadima za menjanje programa, sa ne-koliko francuskih kanala sa zajedničke antene negde na krovu zgrade. Puštam po čitavi dan da radi, da slušam muziku tog jezika. Izgleda mi da ga nikada neću naučiti. Prepoznati naučene reči, velika je sreća, ali većina tih melodičnih zvukova, su mi potpuno ne prepoznatljivi sklopovi reči i rečenica. To saznanje mi daje snagu da svakodnevno učim lekcije, prepisujući ih i vežbajući verovatno mnogo i pogrešno izgovarajući. Ton sa televizora mi je jedini učitelj. Treći faktor je vreme koje je potrebno da se sve to sastavi u jednostavno i najprimitivnije razumevanje reči. Nekada opet čitavog dana držim zatvorenu terasu, jer kroz tišinu bolje odmera-vam vreme. Razlažem i sebe u nekoliko osoba, dajući sebi različite zadat-ke u toku dana. Ispuniti dan. Ne ostaviti ni trenutak bezposlen da tumara, zidovima, da se negde zaglavi u ragastovu, da bulji kroz staklo na ulicu. Hodati, stalno hodati. Izmedju soba, osluškivati, vodu koja dolazi u rezer-voar, grejanje koje se ritmično pali i gasi, paru koja šuška u radijatorima, žuborenje u velikom sudu na plafonu u svetlarniku. paljenje pumpe za vodu kada padne pritisak u cevima, supu koja vri na šporetu, plin koji tiho sagoreva, zvuci stana i prostora koji me okružuje postaju deo mene. Od povremenih slabih podrhtavanja tla i čestih potresa čuje se šuštanje

Page 81: Secanja na alzir

81

trske u zidovima, posle kojih je uvek žamor i graja na stepeništu, poneko siđe u dvorište i tako se završi, to konstantno primicanje Afrike, Evropi, po nekoliko santimetara svake godine. Zamišljam kao to izgleda na obali, kako to pomeranje izgleda školjkama u plićaku.

Čuli smo priče o katastrofalnim povremenim zemljotresima i one nam u ovakvom zatvorenom životu konstantne ugroženosti ne deluju ni najmanje opasno.

Dragan ostaje često posle podne na poslu, njega ne uzimam više za parametar jer u stvari nikada ne znam kada će doći. Raspored dana pravim bez obzira na njegov dolazak. Iscepkano vreme na komadiće od po sat vremena, ispunjavam potpuno, svakoga dana. Zaboravljam da sam sama. Kada počne sumrak i promene se zvuci, svetlost, boje i senke, tog trena je pustim tu tišinu da prevlada, udišem je i čekam da dan potpuno ode pre nego upalim svetlo, jer to znači da moram sve roletne da spustim. Čujem komšije kako to isto rade pre mene, i još nekoliko sličnih zvuko-va u zgradi. Mrak se već zavukao u kuhinju i klizi niz belinu pločica po podu ka sobi. Podignutih nogu ispod sebe sedim na ogromnoj fotelji i onda odjednom čujem poznate zvuke, muzike. Mislim komšije su pus-tile televizor glasnije. Ali me zbunjuje poznata melodija i onda odjednom začuh i poznati glas, pevača iz naših krajeva. Deluje sablasno ta poznata pesma i muzika koja prodire kroz zid, tiho. Opet mislim da se varam, ali onda potpuno jasno čujem refren, “Hej Branka, Branka, Braaaanka, reci mi Branka, ko je kriv zbog našeg rastanka!” Prislonim uvo na zid i kroz vazdušni jastuk i trsku jasno do mene dopru svi zvuci iz susednog stana i zvuci, poznatog hita sa naših prostora iz onoga što se zove domovina. Ni jednog trenutka mi ne pada na pamet odkud i kako i zašto komši-je slušaju Tomu Zdravkovića, jer sam bila uverena da postoji neka vero-vatnoća da možda preko radija, mogu uhvatiti neku stanicu koja u ovaj sumrak pušta pesme neke daleke zemlje. I naše radio stanice su imale tu naviku da u nekim emisijama puštaju muziku nekih afričkih ili azijskih zemalja ponekad. Pred sam mrak i pesmu sa minareta, prestala je i pesma iz komšijskog stana.

U tišini su promicala pitanja, i neverovatan događaj kao neki znak ili sim-

Page 82: Secanja na alzir

82

bol. Naravno da je izgledalo potpuno nestvarno čak i za priču, jer sam mislila da mi niko neće verovati. Medjutim, jedino je Gordana posle ne-kog vremena pronašla objašnjenje. Kaže da je naš komšija poslovno često išao za Beograd, i da je zavoleo našu muziku i doneo ploče iz Beograda. Deluje sasvim uverljivo čak i da je celu priču izmislila čemu je bila sklona.A sigurno će imati razloga da dok drži muštiklu u jednoj ruci i kučiće na povodcu u drugoj ruci, uskoro zaustavi i o svemu podrobno ispita komši-ju i tako pronađe dobar izgovor da ispuni svoj dan, i svoje Alžirsko vreme koje jednako sporo prolazi svima.

Page 83: Secanja na alzir

83

Notre Damme d`Afrique

Istovremeno se krijući od ljubopitljivosti, svih “naših” ljudi, da ambasa-dor ne bi saznao i sve sprečio zbog nepotrebnog izlaganja riziku naše i njihove bezbednosti, prve korake koji su usledili ka novom smislu i obliku naših dana, i od skretanja prevelike pažnje na sebe, krenuli smo da polako prikupljamo potrebne pripremne radnje za zakazani pregled pod anestezijom.

Interesantno mi je danas posle svega, da ni u jednom momentu nisam bila radoznala, gde će to biti obavljeno, niti u kakvim uslovima. Moje je bilo da sve pre toga uradim i nabavim potrebne analize, a potpuno poverenje u Miru i Rašida, i onih nekoliko rečenica koje su razmenili sa lekarom uz klimanje glavom, su mi bili dovoljni za osećaj da će to sve biti sigurno, negde gde je najbolje, najsigurnije za mene kao strankinju i najstručnije urađeno.

Pronalazili smo informacije o adresama najbliže laboratorije, najbliže or-dinacije kardiologa, najrazličitijim načinima, jer su renomirani i ugledni građani takođe skrivali sebe i svoju praksu od istih pretnji terorista i nji-hovih eventualnih upada.

Svi napredni i ugledni građani su takodje bili u istom problemu što se tiče života i rada, u uslovima kada je postojala latentna pretnja svemu što nije vezano za same teroriste, moglo je postati cilj uništenja. Ugledni građani i intelektualci, novinari, su bili česta meta, sve napredno, je po njihovom bilo i imalo korena i saradjivalo sa strancima koji su proglašeni krivim za poništenje, već davnih, a sa njihove strane praktično dobijenih izbora. Taj revolt i povlačenje u ilegalu, mrak, teror, je bio njihov odgovor i nastavak “borbe” za te izbore. To je bila aktuelna priča ispod koje su svakodnev-no gradom odjekivale eksplozije i tekla krv zemljom Alžira. Uglavnom

Page 84: Secanja na alzir

84

u delu grada gde su opasane bodljikavim žicama, drhtale ambasade, gde je cena stanova zbog navodne najveće sigurnosti u gradu bila sumanuto visoka, u našem delu grada koji je obezbeđivala gomila policije, po kući-cama, u civilima, u kolima koja su stajala po raskrsnicama, smeštali su svoje ordinacije. Samo ih je trebalo pronaći. Raspitivali smo se diskretno, i često sam stajala ispred nekakve vile zvoneći na interfon bez imena, če-kajući, da neko moju pojavu, proceni kao bezbednu i pusti me unutra. Unutar zidova, sve je glumilo normalnost, privatna praksa sa zakazivanji-ma, pregledima, čekaonicom i odličnim lekarima, i sve mi je to izgledalo kao veliko pozorište i privid stvarnosti koja sve svaki čas okretala, na ovu ili onu stranu a granica je uvek bila neka neprimetna kapija, u pustoj ulici bez prolaznika, zavučena u tišinu, koju su iza sebe ostavili pobegli boga-taši. Prazne ili izdate kuće, vlasnika koji više ne uživaju u njima.

Jedna od neobičnih situacija koje su se ponavljale kod svih lekara je i ta da nikog nije interesovalo moje udato prezime, nego su uvek insistirali i stalno me vodili po mom devojačkom prezimenu. Nikada nisam razu-mela prave razloge toga, ali sam uvek i svuda kod lekara u Alžiru, bila isključivo ona davna ja sa mojim školskim imenom i prezimenom, i taj mi je osećaj bio neobičan, kao pronalaženje starog spomenara, neke slike iza koje se sakrio moj originalni identitet. Svakako me je to insistiranje na devojačkom prezimenu, za njih, jedinom prezimenu žene, ovako daleko od rodnog grada, navelo da razmišljam o smislu promene prezimena kod udaje i koliko sam taj čin, jedinstven i određen samo za žene kao nekakav obred, predstavlja ustari nešto što potpuno menja, psihu. Jer novo ime uz svoje mora da prihvati, da ga ispisuje, da ga ponavlja, i to sve u već defini-sanoj svojoj ličnosti, koja odjednom nestaje da se više nikada ne pojavi. Moja, originalna, ja se eto pojavila potpuno neočekivano, izgovaranjem te dve reči, u vazduhu toplom kao zagrljaj, u zemlji gde su mi jednostavno rekli da se mogu udavati više puta ali da je moje rođeno ime jedino moje koje me prati kroz život. Ja sam uvek insistirala da osim toga u papire pišu i moje udato prezime, misleći pre svega na to da ću jednog dana, kada sve prođe sve te troškove koji su počeli da se gomilaju u hiljadama alžirskih dinara, pokušati naplatiti od zdravstvene službe u svojoj zemlji.

U potpunoj tajnosti od svih u ambasadi, kao da spremamo nekakvu di-

Page 85: Secanja na alzir

85

verziju, obavili smo sve potrebne pripreme i ja sam uskoro čekala dan kada će se sve složiti , zakazan termin, Rašidov slobodan dan i naravno određeni dani ciklusa i kada će se obaviti taj poslednji uslov pre početka velike avanture “pravljenja naše alžirske bebe” kako sam sve što je počelo da se dešava, zvala u sebi.

Znak sirene na parkingu je znak da treba da siđem i krenem sa njima. Os-tavljam stan i izlazim prvi put preplavljena osećajem da od sada stvarno živim i postojim ovde. Sve privremeno, površno i nedodirljivo, nestaje, ostaje samo stvarnost, u koju ulazim sama, iako okružena ljudima koji mi pomažu, ali definitivno, sama sa sudbinom koju pokušavam da izmenim, promenim.

Sa zadnjeg sedišta golfa, promiču, uokvirene slike grada, dvobojnih ivičn-jaka, malih trgova, bulevara, koji nestaju u ogromnim raskrsnicama, crnih uniformi policije, na uglovima, kalašnjikova, i betonskih baraža ispred službenih zgrada, palmi koje svemu daju ritam vetra, i jurnjave, ka moru, niz jednosmerni tok, ulica, koji se zagnjuruje u kanjon belih zgrada, sa prozorima zagledanim u plavo. Sve je više marama u kraju u koji silazimo. Ne mislim sada i ne pitam puno o delovima grada i ulicama kroz koje prolazimo. Samo pitam da li je dovoljno bezbedna klinika, u koju smo krenuli. Sve oko mene sada je samo nešto što brzo prolazi, kao pred-film pre pravog filma, obavezan i beznačajan. Njih dvoje su sigurni u bezbednost ali napeti i savršeno glume opuštenost, svesni da su osim za sebe sada odgovorni i za jednu strankinju sa diplomatskim pasošem i da time i svest o svojoj ugroženosti samo povećavaju i nepotrebno rizikuju pomažući mi.

U vijugavom spletu uzanih ulica, parkiranje na trotaru, ispred najobičnije lučke stambene zgrade, sa gomilom sveta na trotoaru, ne uliva mi pov-erenje. Razmišljam kako je ipak sve ovo previše rizično, kao što je i pre-velik broj ljudi koji nas vidi kako prelazimo ulicu i u koji ulaz ulazimo. Ovakav pristup u delu grada koji se nalazi iza same Kazbe, za nas potpuno i zauvek zabranjenog prostora, nije ni najmanje siguran. Jedino je dobro što je Rašid sa nama i njegov obični auto civilnih tablica i njegov spoljašn-ji izgled običnog Alžirca. On je tas na toj vagi, ocenjivanja sumljivosti u

Page 86: Secanja na alzir

86

očima prolaznika, tih par sekundi, naše potpune vidljivosti i prepoznatlji-vosti za potencijalnog doušnika ubica koji bira metu za taj dan. U uglu tog pogleda ka nebu i tananoj molitvi, upućenoj visinama, da su svi iz kadra samo obični prolaznici, ocrtala se prava, velika, katedrala, na hridi iznad kuća, iznad svega kao da gleda ka moru koje se širi mirisom sokacima. Notre Damme d`Afriqe, je hrišćanska velika katedrala zatvorena već go-dinama, koja svojom siluetom i zagledanošću na sever ka svojoj beloj se-stri u Parizu, stražari nad ljudskim prolaznim vremenima i trajanjem i postojanjem tvrdi da su ovde bila i da će ponovo biti i drugačija vremena.

U tom trenu zagledane jedna u drugu za taj delić sekunde bio mi je dovoljan znak i vera da će sve biti dobro je brzo potpuno preplavila toliko da sam se već osmehivala Miri kojoj je grč, polako silazio sa lica kako smo se spuštali stepeništem zgrade u suprotni njen dvorišni deo koji je bio niži od nivoa ulice. Minijaturno popločano dvorište oivičeno naličjem čet-vorospratnica, kao svetlarnici beogradskih salonskih zgrada, sa nekoliko kanti, i nekoliko vrata ka tom istom dvorištu, nikako nisu ličili ni blizu na bilo šta što bih ja mogla prepoznati kao privatnu kliniku gde se obavljaju pregledi pod totalnom anestezijom.

U jednoj prostoriji koja je ličila na improvizovanu bolnicu jer je imala tri kreveta, smo primljeni i tu mi je rečeno da se presvučem i ostavim stvari. Mira je stalno uz mene. Rašid u dvorištu. Moja lična garda andjela čuvara. Onda lepo izadjem i pređem u drugu prostoriju koja liči na scenografiju za operacionu salu, jer ima ono svetlo sa plafona i nekoliko ljudi u zele-nim odorama. Svi ljubazni, svi nasmejani, svi uslužni. Mira svima stavlja do znanja da sam strankinja i da mi suprug radi u ambasadi i da je ona tu da brine o meni. Svi su opušteni, i sve kao počinje i ja ležim na sredini te sobe i svetlo sija pravo i jako i svi navlače rukavice i onda odjednom sve staje kao u loše režiranom kadru, gasi se svetlo, ali ne i osmesi osoblja, nestalo je struje, kažu to se dešava, za par minuta proradiće agregat i nas-taviće pripreme. Ne smem ni da mislim šta bi bilo da se to desilo nekoliko desetina minuta kasnije. Ne mislim.

Ne znam više ništa. I budim se u onoj mini sobi u krevetu, polako dolaz-

Page 87: Secanja na alzir

87

im svesti, anestetik deluje, lekar Miri daje rezultate i kao sve je gotovo ali meni još zvoni u ušima , mada mi oni svi govore da probam da ustanem taj se pokušaj završava tako da moram opet leći. Užasno sam gladna i to izgovaram glasno. Mira prevodi i oni mi donose nešto da pojedem neki keks, ali to mi tek probudi veću glad i Rašid otrči preko puta i kupi mi pečenu šniclu u lepinji i to me tak potpuno povrati svesti. Stalno mi je bila ta slika kako je on uspeo tako brzo da razume i otrči i kupi i donese u trenutku baš ono što mi je bilo najpotrebnije. Nekim ljudima ne moraš znati jezik i ništa im ne moraš reći jer oni govore prastarim jezikom os-ećaja. Takav je Rašid, koji je samo jedan od mnogo njih koje ću kasnije upoznati. Samo jedan Alžirac od mnogo koji istim jezikom i osmehom, oplemenjuju sliku sveta i boje je toplinom.

To veče sam spavala kod njih. Kao kraljica neke bajke, svi su mi bili na usluzi, i oni i njihovi sinovi, svi zajedno za stolom sledeće jutro. Svi govore srpski i deca i Rašid. Tako je bilo oduvek, da se Mira ne bi osećala daleko od kuće on je rešio da se u njihovom domu govori njen maternji jezik. Deca znaju oba podjednako plus francuski koji stalno provejava u na-zivima, jednostavnijim prečicama za sporazumevanje. Ali jedino i samo srpski se čuje u tom sretnom stanu u Dar el Beida naselju, pilota.

Na tanjiru parče torte i čaj za doručak. Tortu za doručak. Samo u Alžiru smatraju za normalnim. Ja ipak pre toga tražim i jedan topljeni sir i peče-no jaje. Veseli su svi i osećaj da je sve sada iza nas, i da je to bila avantura koje ćemo se sećati i prepričavati, sa sve šniclom pojedenom u Bab-el- Loued-u, ostaće opipljiv, godinama kasnije.

Niko nikada nije saznao za ovaj naš lični podvig, za dobijanje poslednjeg papira i poslednjeg uslova za pokretanje nove priče. A moglo je sve i da ne bude tako, ali nije. Smatrali smo da je cilj kome smo krenuli važniji od svakodnevice straha i pravila pod kojima smo živeli. Sve smo obavili najbolje moguće, uz pomoć ozbiljnih ljudi, jer nikada ne bi smo ni ulazili u ništa slično sa osobama koje nisu ulivale poverenje. Ovaj obični par, pokazao je u tih nekoliko poteza svoju širinu i veličinu, veliko ljudsko ra-zumevanje i potrebu da nekome pomogne, da ispuni time svoj život i tako oplemeni i sebe. Rašidov otac je Imam kaže mi Mira i to novo saznanje

Page 88: Secanja na alzir

88

o tom smirenom čoveku koji odiše požrtvovanjem za druge i dobrotom, daje mi još jednu dimenziju njegovog odrastanja i vaspitanja uz mudrug oca i prave vrednosti. Uvek kada vidim boing kako sleće i poznata crvena slova, alžirske avio kompanije, uvek se setim njegovih priča, o pustinjskim olujama, o letovi-ma iznad Sahare, o veličini i prostranstru Alžira koje smo saznavali iz njegovih priča, jer drugačije nismo imali prilike.

Page 89: Secanja na alzir

89

Iz Dnevnika

...

Prošla sreda. Stanje normalo, vodu imamo svaki drugi dan i snalazimo se nekako sa cisternom od 1000 litara koja nam taman dospe, do drugog dana kad u gluvo doba noci dobijemo novu isporuku te dragocene tečnosti. Drugi dan bez vode je i očekujemo poznati žubor punjenja cisterne u toku noći, koji nas probudi ali ne marimo zato, zahvalni jer imamo šta da napunimo i pomalo srećni kad se kroz polusan setimo velike većine stanovnika ovog grada koji ne mogu priuštiti sebi da kupe cisternu, nego u to gluvo doba ustaju, da bi se okupali ili operali veš i mnoge druge za to doba noći sas-vim čudne radnje. Voda obično dolazi oko četiri ujutru.

Prošli četvrtak. Dragan me budi, pre polaska na posao i pita me koji nam je danas dan, ja ga gledam začuđeno a on mi objašnjava da voda nije došla. Nemoguće, rekoh mu ja ubeđena da moj bunovni muž, koji je radio sinoć do kasno, ne razlikuje punu od prazne cisterne. Kažem mu, samo ti idi, pustiće oni nama u osam sati verovatno po predhodnom rasporedu, kada dođu na red naša tri ulaza. Jer u okviru već poznatog gradskog rasporeda kada koji deo grada dobija vodu, iz velikih gradskih rezervi, (koje zovu “baraži”tj. brane i za koje su bezgranično zahvalni jugoslovenskim preduzećima koja su ih izgradila, jer da nije njih u ovim godinama, glavni grad bi ostao pot-puno bez pijaće vode) domar naše zgrade opet ima i neki svoj raspored kad nam, što ja zovem “razvodnjavanje” po ulazima, pušta vodu, kako bi smo svi imali isti pritisak i da bi se svima napunile cisterne. U tom komplikovanom vodovodnom lancu, jedna od neobičnosti je i to da naša zgrada ima svoje sopstvene cisterne na krovu koje snabdevaju nekoliko ulaza, pa se tako u tih nekoliko sati koliko ima pritiska gradske vode,

Page 90: Secanja na alzir

90

moraju najpre napuniti one, a zatim tek voda dolazi do stanova. Što je stvarno dobro i fer, prema svim stanarima, kako bi u toku toga dana ipak koliko toliko imali tekuće vode.

Prošlo je i osam sati i ja se osetih, nekako jadno i bespomoćno, jer čim pogledam na crtu vode u cisterni koja se prilepila za pod odmah shvatim da voda neće doći, danas.

Obučem se i strčim niz stepenište ka rampi na ulaz u dvorište i domarovoj kancelariji preptostavljajući da ću se sa njim nekako sporazumeti i shvati-ti šta se dešava, sve misleći da je u pitanju neki kvar ili neka nova satnica u samoj zgradi pa cu sada umesto svaka dva dana po četiri sata vodu imati manje ili u nekom drugom terminu.

Hrabno ali tiho uđem prvi put u kancelariju koja liči na portirnicu, sa pitanjem i konstatacijom da vode nema, očekujući od pogrbljenog starca u plavom, koji često sa štapom obilazi, dvorište, parking i podiže rampu na kapiji stanarima. Očekujem neki odgovor koji pretpostavljam da neću razumeti, o na primer nekim radovima, ili kiši koja ne pada uz obavezno, Inshallah, tj. daće bog, kao jedinom objašnjenju.

Međutim, on mi odgovori, smireno, ili bolje rečeno pomireno sa sudbi-nom, da je na nivou grada odlučeno juče, da će se voda, zbog velike suše i nivoa u branama, puštati građanima tek svaki treći dan. Svaki treći dan, madam. Ne mogu da verujem. Odlazim bez zahvalnosti na odgovoru, potpuno se, zbunivši dobijenom informacijom, koja mi se srušila na glavu i koja me ostavlja potpuno bez rešenja i svim mogucim kalkulacijama kako da mi koji jedva izdržavamo dva dana sa postojecim zalihama možemo uošte da preživimo tri. Tri dana bez gradske vode tj. sa 1ooo, litara cisternom za normalan život.

Ceo taj dan mi je prošao u razmišljanju o tome gde i kako da uštedim vodu. Istovremeno sam se trudila da ne gledam prema dnu cisterne. Celog dana nismo puštali vodu u toaletu. Nova pravila. Saosecam sa os-

Page 91: Secanja na alzir

91

talim građanima grada Alžira.

Prošli petak: Stigla je voda! Kako je i rečeno. U jutro slušajuci žubor skačem iz kreveta i donosim odluke na brzinu: da i sve perem i kuvam taj dan kad ima vode i kupam se i perem podove, i perem povrće i voće, tako da onda možemo, moguće i imati dovoljno da izdržimo do ponedeljka. Mislim ja tako, i osecam se nekako ponosno, jer sam rešila i taj problem, koji to više nije, jer ga delim sa sedam miliona drugih u ovom gradu, jer ću se samo bolje organizovati, jer ću najbrže moguće iskoristiti tih par sati kada imamo vode, da ću napuniti još dodatnih flaša i kanistera i da ću se toga svega samo sećati jednog dana, dok će ovaj narod ovde nastavi-ti tako da živi zauvek se boreći sa suncem, nebom, za malo vode. U moj život se uselila rečenica : Danas ne mogu, danas imam vodu. Što znači da za taj dan ne mogu planirati ništa osim « vodenih » aktivnosti.

Novine od pre dva meseca iz naše zemlje kažu da su rudari iz “Kolubare” još u štrajku, i da su restrikcije struje u Beogradu.

Subota i nedelja, tišina iz svetlarnika, stvarno nema vode. Pridržavanje striktno zadate šeme, treba da omogući svima do kraja leta bar i toliko vode. Pokušavam da mislim na “narod bez cisterni”, i na to kako je njima sada. Mirisi koji se šire u jutra u zgradi sa trinaest spratova me sada bude.

Gordana mi kaže da počinju sa molitvama za vodu u džamijama i priča mi kako je sve ovo još i dobro i da je bilo vreme kada nije bilo vode i po deset dana. Pre izgradnje brana.

Mislim da ću se već naviknuti i na to, da nema vode, kada smo preživeli devedesete i nemanje svega u našoj domovini, koja se pretvorila u veliku i praznu samoposlugu pod udarom svetskih sankcija i kako mi je to sve to mirenje sa zadatom situacijom već poznato iz nekih drugih priča iz nekih drugih gradova iz ne tako dalekog vremena.

Počinjem da radim do juče nezamislive stvari, kupim i poslednju kap vode koja kaplje iz naseg vodomera ispred stana, pa sa tom a ne sa vodom iz

Page 92: Secanja na alzir

92

cisterne, perem podove, ali bez dodavanja hemije, pa onda sa tom istom vodom jos i cveće na terasi zalijem.

Cela nedalja je prošla u pridržavanju novog rasporeda. Novi četvrtak: naš je red za vodu. Pustili su nam je u jedanaest sati noću. Kakvo radovanje! Bili smo i budni, odmah se dali da punimo sve što se napuniti može. Sada punim već i šerpe i vangle za pranje sudova, kofe sa vodom za cvece. Zadovoljno smo zaspali sa žuborom iz cevi i šištanjem vazduha koji pod pritiskom izlazi u cisternu. Kad oko tri noću stade sve. Tišina.

Pomislila sam kroz san, napunila se cisterna, ali ujutro gledamo zabeze-knuto, jedno drugo i ne verujemo svojim očima, cisterna je puna na pola. Pola je vazduh.

U toku noći saznali smo od domara u ambasadi, nestala je struja na Hidri i stale su neke pumpe i kraj, tek nakosutra ćemo opet dobiti vodu. Imamo mi pola naše cisterne pa cemo se nekako snaći, neko nema ni toliko.

Page 93: Secanja na alzir

93

Tarik i Jasmina

Republika i El Watan, su novine koje je ambasada nabavljala za svoje po-trebe. Iz Dilemovih karikatura sam prepoznavala onaj odjek satire kojim je ocrtavao tužne svakodnevne događaje, ismevajući teroriste, jer još uvek nisam znala francuski dovoljno da bih mogla čitati vesti. Bili smo u Alžiru već više od godinu i po dana kada smo prvi put videli plažu, na koju su nas jednom, njihovim kolima odveli Mira i Rašid.

Nisam imala kupaći, samo smo sedeli na plaži i uživali, u vazduhu, pesku, i moru koje nas je svojim plavetnilom odvuklo od svakodnevice, jednos-tvne i monotone. Života bez sutra. Uživali smo u tom ukradenom vre-menu, u tom trenutku, koga je vredelo čekati toliko. Videti mokre, i do-dirnuti talase izbliza. Od toga dana ćemo ubuduće brojati vreme. Vreme pre i posle.

Posle njega smo postali drugačiji, ne manje obazrivi, ali pomirljivi, pri-hvatali smo život, onakav kakav je i njegove tako dragocene darove, kao što je mogućnost da nekada, jednom, opet možda odemo do plaže i mora. Tih fantastičnih tridesetak kilometara na zapadnu stranu, autoputem ka Tipazi, ka kojoj nikako nije bilo uputno nastavljati, jer se prečesto pojavljivala na vestima, jer je bilo predaleko, za nas, za našu sigurnost. Iako je uokviren zidom i dobro čuvan državni kompleks na obali, pružao potpunu bezbednost, put do njega je bio samo na našu odgovornost. Sada smo bar znali put do njega i samo nam je preostalo da sačekamo neko drugo, bolje vreme kada ćemo opet doći.

Dragan je radio danonoćno, jer se patrljak od naše nekada velike zem-lje svim silama borio, da mu se ne desi ono što je već bilo odlučeno, da ga do kraja rasparčaju i unište i poslednju uspomenu na mogućnost zajedničkog saživota u jednoj zemlji na Balkanu.

Page 94: Secanja na alzir

94

Još uvek su dolazili naši državljani i menjali pasoše, tražili nova državljan-stva, i informacije o dešavanjima u zemlji. Jedno od naših novih poznan-stava je tako započelo, ovoga puta sa muške strane. Bio je to Tarik. Sin naše žene, tako smo ga tada zvali, odlično je govorio, svoj maternji jezik i po-kazao veliko interesovanje za upoznavanje sa nama kao novim i mlađim personalom u odnosu na ranije službenike. Obzirom da je radio za neku od farmaceutskih kuća, Dragan se izdaleka raspitivao o injekcijama koje su bile potrebne da nabavimo radi početka naše zamisli. Da ipak uprkos svim okolnostima u ovoj i u našoj zemlji, istrajemo na ideji i pokušamo da dobijemo dete na način koji je bio nov i ovde i još uvek nije postojao u praksi, nego se za to moralo putovati u susedni Tunis, koji je imao odgo-varajuću kliniku. Sve drugo, pripreme i praćenje se moglo obaviti ovde ali sam postupak u trajanju od nedelju dana bilo je neohodno uraditi u gradu Tunisu.

Tarik je odmah pokazao veliko razumevanje i obećao pomoć. Nismo puno očekivali, tj. nismo ništa očekivali od nekoga koga smo samo jedanput vi-deli i tek upoznali, međutim, bilo je potpuno suprotno od toga. Ne samo da se vrlo brzo javio, već se ponudio da bude prevodilac i da me upozna sa svojom suprugom, koja radi u labaratoriji, koja ispituje kvalitet istih tih, meni potrebnih hormonskih injekcija koje su spremili smo se na to, izuzetno skupe. Jasmina je bila predusretljiva i rekla je da vrlo dobro zna o čemu se radi i da je već za neke druge ljude nabavljala iste injekcije. Radi se samo o pitanju vremena, jer ona ih može praktično u velikom broju nabaviti potpuno besplatno, tj. čuvati za nas i sakupljati ostatke neisko-rišćenih doza iz kutija za kontrolu umesto da ih da na uništenje. Nikakvu štetu pritom ne pravi a nama može jako puno učiniti, samo moramo biti strpljivi jer će joj trebati bar dva meseca da bi kompletirala prepisanu ko-ličinu koja je potrebna za prvih dvadeset dana hormonske terapije.

.Posle ovog razgovora, sve nam je bilo nekako jasnije, sve je dobilo prve obrise, u vremenu, i planovi su mogli da se naziru, kroz buduće događaje. Moji su dani, odmeravani, časovima francuskog, tišinom, i nadom, zatim, gimnastikom, i čekanjem, prolazili nekim novim tempom, a broj ljudi “upletenih” u našu malu tajnu je rastao a da ništa zapravo još nismo ni

Page 95: Secanja na alzir

95

započeli. Jedino je raslo saznanje da u ovom gradu i u ovoj zemlji nismo sami kada je ta tako jednostavna a tako komplikovano ostvarljiva želja u pitanju. Da su oko nas stalno izvirali i u naše se živote ulivali ljudi koji su svako na svoj način postajali biti za sledeću fazu i stepenicu u tom htenju. Njhova, prirodnost, jednostavnost, u tome da se sve naravno podrazume-va i lakoća kojom su izvršavali zadata obećanja iako su živeli na način sva-kodnevnih skrivalica brinući stalno za sopstvenu bezbednost i živeli svo-je živote po sumanutim pravilima, jedne opšte psihoze građanskog rata koji je tinjao i svakodnevno odnosio žrtve, bila je zadivljujuća i ti ljudi, su u našim očima narasli do neviđenih visina čovečnosti i požrtvovanosti.

Kako je Tarik, donosio, kutiju po kutiju injekcija u malenom frižideru, iz sela gde su živeli, kada je poslom dolazio u grad, to kako je Jasmina, umesto u kantu za smeće, brižno sakupljala pune ampule i punila njima do tada poluprazne kutije, vodeći računa i držeći stalno spisak meni po-trebnih inekcija u džepu, u glavi, u srcu, ostaće za mene večita misterija i mera prave ljudskosti. Oni su se kao i Mira i Rašid, svim svojim bićem potpuno posvetili tome da nekome pomognu, iako se formalno nismo ni poznavali. Saznanje da je tim našim Alžircima dovoljan samo cilj, razlog, jednostavan pravi i velik, da bi se stavili u službu dobra i ništa drugo, i meni je dalo neverovatan, osećaj da je to što radimo, dobro, ispravno i potrebno. Da je to što mene čeka nešto što je spram njihovih jednostavnih velikih dela isto tako prirodno, i veliko i da smo nekako svi sa istom željom za istim ciljem bez obzira na ishod. U toj zemlji gde nikoga svog nemamo, nismo sami. oko nas su ljudi, veliki ljudi, koji su postali naši, uzori i večiti prijatelji.

Komplet je bio sakupljen a da ja nisam stigla ni da se uživo vidim sa Jas-minom. Naše druženje će tek kasnije krenuti, povremenim posetama i druženjem koje traje i danas.

Page 96: Secanja na alzir

96

Satelit

Ne znam odakle to dolazi, da li je samo vreme koje prolazi tvorac, tog osećaja i potrebe koja se odjednom budi, sa slikama onoga vremena, vre-mena koje je prošlo, pa onda polako počne da raste potreba da se nekako sazna kako je tamo, preko, u domovini. Prašina dugogodišnjeg bezizlaza, još je u mislima ali trun, radoznalosti, počinje da traži, vesti, slike infor-macije iz zemlje. Da li to znači, da smo već dovoljno odsutni, da se zaželi-mo svoje sopstvene bede i svega što smo ostavili za sobom u šetnjama Beogradom, kada je šetao čitav grad, u onom zvuku šerpi u pola osam, kada su svi bukom hteli da oteraju informacije da nam je ustvari lepo u životu koje nam je slala naša uvek dobro raspoložena televizija, zajedno sa vestima o uspesima koji nas se nisu ticali jer nam je život sunovratno gubio utakmicu sa vremenom. Za našu generaciju bilo je već prekasno da se nada. Život je tražio da se izrazi, odmah i sada. Bezizlaz je vladao vazduhom, a u pogledima načas, panika, načas, bistrina velikih nada. Mi smo otišli, svi naši su ostali da se snalaze i dalje životare u takvom prosto-ru, u ambijentu menjanja sveta oko naše zemlje koja je uporno, ponavljala naučeno a sada već staro gradivo, pobednika drugoga rata, dok je treći već lagano brisao i postavljao nove granice, u Evropi, u Svetu.

Novine koje smo dobijali, bile su stare po dva meseca, retko ko je putovao u zemlju, poneki poslovni čovek, na relaciji Beograd Alžir, ponekad diplomatska pošta i to je sve. Obe su “naše” zemlje bile sve dalje jedna od druge, uronile u svoje probleme. Nekada veliki prijatelji, sada pogubljeni do neprepoznavanja izgubljeni u novom poretku. A nekada, u Alžiru je bio čitav jedan grad Jugoslovena, nekada su bili dnevni direktni letovi, nekada....Ostale su uspomene. Svako ko je bar imalo sedokos u Alžiru znao je ko smo, znao je odakle smo, znao je da nam priča priče, o bratstvu dva naroda, zapečaćenom krvlju, koja je iz Beograda stizala kao pomoć. Tu smo priču čuli od jednog taksiste koji nas je vraćao iz neke labaratorije

Page 97: Secanja na alzir

97

gde smo nosili neke od analiza koje su nam bile potrebne.

Saznanje da Televizija Beograd, emituje program na satelitu, nas je obradovalo dakle, ne znano zašto ali ista ona televizija koja nas je drža-la u šarenom svetu informacija koje nisu nikome bile potrebne sada je bila samo “naša” televizija, Podrazumevalo se da smo uz pomoć lokalnih znalaca kao što je Gordana, brzo i jednostavno angažovali momke koje smo pustili u stan verujući im jer su nam “ preporučeni” i da smo ubrzo preko malenog prijemnika i ogromnog tanjira, zagnjurenog u nebo sa naše terase, uskoro u pola osam opet gledali “naše” vesti koje ništa ne go-vore, osim što govore našim jezikom i to nam je bilo dovoljno za radovan-je, za novi kvalitet, usamljenog života ograničenog zidovima, vremenom, i godišnjim dobima koja se smenjuju tamo a čije tek obrise promena smo u stanju da prepoznamo na ovim geografskim širinama. Kao brinemo se kad vidimo sneg u prognozi, uzdišemo zagledani u plavo Alžirsko nebo i nekako nalazimo razlog sreći ako ništa drugo a ono u tome što nam čizme nisu potrebne, nikad. Što dišemo, mirise i upijamo sunce onda kada čita-va Evropa samo sanja o tome. Vreme dobija nove obrise, a moji dani ritam hormonskih inekcija koje primam svakodnevno se šunjajući do najbliže apoteke, gde mi ih daje apotekarka, iza pulta.

Nazad se vraćam drugom stranom ulice, ne osećajući ništa naročito, osim što su mi, koraci sve sporiji, a ja sve uspavanija, kako su dani topliji, a broj primeljnih doza sve veći. Sva ta iskustva, provodim u samoći ne pričajući nikom, i nemajući kome da ispričam, takvu vrstu ličnog, malog rata kojeg vodim za veliki cilj koji smo zacrtali.

Ne mogu a da se ne setim, uvek vedre apotekarke, pune divljenja za cilj za koji mi daje inekcije. Uvek me hrabri, uvek sa poštovanjem i nekakvim podstrekom ume da se osmehne, da mi nežno dotakne ruku, da mi ulije puno nade, i želje za uspehom. Žena koju nikada pre nisam videla. Njoj koja nosi maramu, kao i devojkama u labaratoriji gde često vadim krv radi kontrole nivoa hormona, dugujem, veliku zahvalnost, na diskreciji, na podršci i neobičnom svrstavanju među sve one koji su mi pomogli

Page 98: Secanja na alzir

98

nesebično u ovome u čemu sam u početku bila tako sama. Njihovi osme-si, jer se puno nismo mogle razumeti na francuskom, bili su tako topli i saučesnički da sam se osetila kao da više nisam sama, već da su svi oni sa svojim dobrim željama, deo jednog ženskog sveta koji je ovde, shvatila sam, jako vezan i jedinstven.

Kroz njih sam prvi put videla da iza naizgled, bezizražajnih lica, poveza-nih maramom, meni stranih ogrtanja i pokrivanja, ustvari stoje, divni topli osmesi i predivne duboke ljudske oči. Ne mogu a da ne priznam da mi je prvih meseci po našem dolasku bilo više nego neobično kada sam videla po neku ženu, u ženskoj prodavnici gde se kupuje more stvari potrebnih samo ženama, na pijaci, na ulici, pokrivenu i umotanu pre-ko svake mere u tkanine, nekad, šarene nazovi bure haljine i maramu, a nekada u istobojno platno od glave do pete kao zapakovane. Rodjenu sa slobodom kao mišlju koja je dominantna u snalaženju u zatečenom svetu i ophođenju, njihova takva manifestacija i pojava u meni je budila najpre veliki bunt i pitanje Zašto? kao osnovno. Čak sam ih u prvi mah i osuđivala zašto to rade, zašto se pokoravaju, zašto se povinuju, zašto ... hiljadu zašto mi se rađalo svaki put i osećala sam se direktno prozvanom da ih baš ja “oslobodim” od pogrešnog puta i da čak mislim, kako je jed-no ispravno oblačenje naše, evropsko. Međutim, otkrivanjem, njihovim malenih osmeha, dubokih a nežnih pogleda, u mene se uvukao crv sum-lje, i novo pitanje: Da li sam u pravu? i Odakle mi pravo da mislim da je moje ispravnije od njihovog? Pojava, oblačenje, razmišljanje.

Postupci, jedne Jasmine, koju nisam ni upoznala a koja mi je nabavila sve potrebne inekcije, gestovi medicinskih sestara i apotekarke sve to mi je počelo otvarati sasvim, novi pogled u jedan potpuno nepoznat svet alžir-skih žena. Njihovi su karakteri i herojizam svakodnevnog govorili mnogo više od tih marama, od tih tkanina, koji su uskoro i za mene postali samo jednostavni kodeks oblačenja jednog dela sveta i ništa više i ništa neo-bičnije nego krznena bunda i sa kapuljačom od odrane foke koja je nor-malno oblačenje u nekom drugom delu sveta. Moje sopstveno shvatanje oblačenja kao manje bitnog, se potpuno podudarilo sa novim otkrićem i ja sam uvidela da sam jako grešila, nadmeno se postavivši u početku pre-ma nečemu što uopšte ne poznajem a kamoli razumem.

Page 99: Secanja na alzir

99

Jedan nezaboravni osmeh moje apotekarke i i naglas izgovorena želja, “Puno sreće!”me je i ispratila, posle poslednje primljene inekcije u Tunis, gde je trebalo da završim priču započetu u Alžiru. E tako nešto spontano i toplo sigurna sam, ne bih doživela od naše apotekarke, koliko god ona evropski bila obučena.

Page 100: Secanja na alzir

100

Tunis

Tunis nije Alžir, niti su tunižani slični alžircima. Jedno je od prvih utisaka koje smo stekli. Evropa na tlu pustinje, stakleni hoteli zagnjureni u prašinu, veliki Bulevari koji se šepure oivičeni palmama bez prolazni-ka, ulice bez trotoara, nakalemljeni zapad na peščanim dinama. Vrelina koja se lepi i traje neprekinuto iz dana u noć. Užurbanost savremenog sveta i tradicionalna tromost zamršena u ulicama Suka glavnog grada, u kome caruju izveštačeni osmesi trgovca, spremnih da nasamare svakoga, da se ulaguju i na kraju izvredjaju zbunjenog turistu. Lopovi i secikese, u hladovini uzanih prolaza, nevidljivi za stvarni svet koji o njima saznaje tek kad vidi da mu nedostaje novčanik ili da mu je torba isečena. Sloboda kretanja kroz grad, nam daje utisak da smo u Evropi. Sami možemo da krstarimo gradom, bez pratnje, bez briga, bez upozorenja. Osim lopova, nemamo se od čega plašiti.

Bolnica koja je na glasu u ovom delu sveta a koja obavlja vantelesnu oplodnju, je moderna klinika, kao iz američkih filmova. Sve izgleda prozapadno, a ljudi liče na naše Alžirce, i sve liči na nešto što ustvari nije. Identitet ovog grada nalazim samo u mirisu jasmina kada se dan umori od vrućine i počne puziti iznad pločnika lelujajući se i budeći mekoću mirisa tog malenog belog cveta, koji opija neprestano i intezivno se šireći gustim letnjim vazduhom.

Čekaonice, koje se završavaju, malenim hodnikom, konsultacije sa do-ktorom, koji je doktor za nove tehnologije u širenju porodice, nove kon-trole, analize, i nove doze hormona koje dobijam u sada tačno određeno vreme, koje često pada uveče i koje mi daju neke druge apotekarke, brzo i bez razmišljanja, u redosledu, noćnog dežurstva, ne važno i prolazno iskustvo koje brže prođe od samom događaja i zagubi se u vremenu, bez-bojnih vrelih razglednica iz Tunisa. U sebi samo prizivam moje Alžirske

Page 101: Secanja na alzir

101

tople slike, i sebe svrstavam u Alžirke sa kojima u redovima sedim i čekam svoje ime i prozivku za tu neverovatnu avanturu. U tom uzanom hodni-ku, gledam lica žena i pustinje. Najviše ih je iz Alžira, dolaze već više puta, ponovo i ponovo, ponavljajući iste postupke, trošeći isti i veći no-vac, ko zna gde smeštene tih neophodnih nedelju dana, u skupom gradu, kako ne odustaju, kako bezrezervno i uporno traže svoje pravo da ih neko jednom nazove mamom. Traže svoje mesto u jednom svetu koji je surov prema onima koji to ih ko zna kojih razloga ne mogu tako jednostano postati, kao većina. Blagosiljaju ovu mogućnost, veruju....jako veruju u nju. Nemaju drugog izbora. Neveratno sa koliko malo reči se sporazume-vamo i razumemo između sebe. Nisam raspoložena da slušam o neus-pelim pokušajima, o propuštenim prilikama, o vremenu koje je proteklo, o svemu što ima bilo kakvu u sebi sadržanu tužnu priču. Ja jednostavno verujum da sam ja tu sada i nikada više ponovo, verujem i znam da ćemo uspeti, jer je sve tako glatko išlo, jer se uspeh tada podrazumeva, jer ne postoji ništa drugo nego uspeh iz prvog pokušaja. Tek tu na tom hodniku prvi put do mene dopire saznanje o mogućnosti više pokušaja, gledam žene koje su ovde već po ko zna koji put, ne želim da pamtim njihova iskustva, one već sve znaju, one preporučuju da sama pijem još hormona i bez doktorovog znanja, one su spremne na sve.

Odlazim od njih u malenu ordinaciju, spašena od priča, slika, i pogleda. Na stolu i sa pogledom u nepoznato nebo ove nepoznate zemlje, neka brzopleta sestra, mi daje inekciju u venu, promašuje, ponavlja,čekam da deluje anestezija. Doktorica, kojoj čujem samo glas, prebrzo počinje punkciju, jer misli da sam inekciju dobila još pre pet minuta. Delimična anestezija me onemogućava da reagujem i kažem bilo šta ili se pokren-em ali sve drugo osetim. Iglu, bol, koji traje dok uzimaju jajašća, sa obe strane. Ne mogu da verujem kolika je to bol.

Ostavljaju me i odlaze u drugu prostoriju gde ih već čeka druga pacijent-kinja. Anestezija uskoro prestaje i ja izgovaram, na francuskom da sam sve osetila i da me je jako bolelo. U sobi je samo neka sestra i gleda me začuđeno.

Ljuta sam jer se tako desilo. Nije trebalo tako biti. Red žena i obavljan-

Page 102: Secanja na alzir

102

je posla kao na traci je uzrok takvog iskustva. Odagnam tu misao a bol koji je ostao u meni skupio se sa svim onim malenim bolovima gomile primljenih injekcija, koje su mi danima ubadane, kidale mišiće, sve je bilo sada tu u tom kraju u tom završetku, u tom velikom bolu. Ostaje mi samo pauza od 24 časa i dolazak na kliniku radi transfera embriona koji ništa ne boli i to je to. Završena avantura. Potrošen novac, Potrošeno vreme. Ulog u nadu.

Brojevi, statistike, količina embriona, ubačenih, odbačenih, možda zam-rznutih, nebitna je i ne znači mi ništa. U Alžiru koji krvari u svom čud-nom ratu, sve je išlo po planu, ovde u slobodnoj trci za novcem nije bilo tako. Sumnja se uvlači u nadu, koja se vraća avionom za Alžir.

Miris kerozina, i špalir do zuba naoružanih policajaca, dočekuju me u mojoj novoj domovini. Dobrodošla kući, kažem sebi dodirnuvši poznato tlo, prepoznavši topli vetar i miris mora i režim straha. Da, kući, jer ovo je nova kuća mene i tog mikroskopskog bića koje će odlučiti da li će živeti ili ne na ovom svetu. Čudna trojna avantura, Jugoslovenko-Alžirsko-Tunis-ka, priča, koja treba da rodi Jugoslovenku a Alžirsku bebu. I jedna i druga zemlja u svojim najtragičnijim momentima. I jedna i druga ne zna se koja lepša zemlja, u kojoj su ljudi bolji, topliji, srdačniji a osuđeni na kraju dvadesetog veka na strah, bedu i tugu.

Maleni, težak ti je izbor ali je ipak izbor. Pa biraj šta ćeš. Mi smo izabrali tebe sada. A ti..

Page 103: Secanja na alzir

103

Zaga

Zaga je četvrta od tri dobre vile zaslužne za sve dobro što mi je pružio Alžir. U toj mojoj bajci su bile tri Alžirke, Sabrina, Jasmina i Lebiba i ta četvrta, prozirna, ne tako vidljiva, ali jako bitna, jedna Zemunka, Za-gorka.

Sa njom je sve bilo drugačije. I upoznavanje i kasnija druženja. Sa njom me je upoznala Vesna, ambasadorova zena za vreme jedne od svojih kratkih poseta.

Predstavila mi je kao svoju školsku drugaricu. Shvatila sam odmah da njih dve vezuje mnogo više od običnih uspomena iz škole i da je njihova radost zbog zajednički provedenog prepodneva ili samo kratkog viđenja uz kafu, obostrana i puna nekog višeg razumevanja. Obe su bile stare duše čiji je susret u ovim životima bio neminovan. Njihovo primanje mene u svoj svet, meni je činilo veliku čast. I kao nekim štapićem, Vesna mi je predstavila, ispruženim dlanom i osmehom i to su bila velika vrata za naše kasnije uvek sadržajne razgovore i korisno provedene trenutke. Zaga, je završila srednju školu u Alžiru, njen otac je bio jedan od nekoliko hilja-da Jugoslovena, poslatih u Alžir kao tehnička pomoć. Jugoslavija je slala svoje stručne ljude sa porodicama u alžirske poljoprivredne kombinate, industriju, građevinu, da pomognu i ubrzaju razvoj svojim znanjem. Ona i njena sestra deo svog detinjstva su zaključale u tišinu uspomena jedne kuće u Zemunu a drugi deo obasjan suncem čekao ih je na drugoj strani mora i života. Zaga je imala mnogo drugačiji pogled na svet od drugih naših žena. Ona se jednostavno nije priklonila ni jednoj strani, ostala je svoja. Zemunka u Alžiru. Oblačila se jednostavno evropski, a svojim os-mehom je gradila ivice svog sveta.

Pričala mi je da uopšte ne izlazi iz naselja u okviru istituta gde joj suprug

Page 104: Secanja na alzir

104

radi. Dane provodi, slikajući, bojeći svoj svet i slike bojama koje su ne-dostajale u sumornom pejzažu zatvorenog među zidovima, života jedne strankinje u najtežim danima alžiskih crnih godina.

Ali jednoga dana ispred moje zgrade, došla je Yugom, najčudnije zelene boje koja postoji. Nije bilo govora da kupi bilo koji drugi auto. To je bilo tako jednostavno. Samo mi je donela mašinu za šivenje. Smatrala je da je to u redu i moje je dane pretvorila u sasvim neke drugačije krojene, šarene, vesele, parčiće, koji su se sklapali u novu posteljinu, čaršave, za-vese, jastučiće. Mala bela »broder« mašina, je činila čuda od našeg stana. Boje su tražile svoje kontraste, pa su uskoro i zidovi bili svi do jednog okrečeni u more novih boja i po nekoliko njih u istom pogledu. I knjige, i priče. Naša retka viđanja uvek su bila sa određenom namerom. Upozna-vanje sa delovima grada, u koje nikad ne bih smela otići. Zagorka je koris-tila iste preventivne mere bezbednosti koji smo i mi u ambasadi usavršili. Osećala sam se potpuno opušteno, jer sam znala i osećala da mogu da se prepustim i slobodno gledam kroz pejzaž predgrađa, dok ona u slalomu vozi, na mesta za koja zna da su sigurna za nabavku.

U jednom trenutku naša dva iskustva su bila u istom malo jugu, parkirana na obodu grada, kraj improvizovane, prašnjave raskrsnice. Istovremeno izašavši iz kola, osećajući desetine očiju, sa svih strana, najbrže moguće smo završile kupovinu ne progovorivši ni jednu reč, a bez predhodnog dogovora, jer se toliko toga podrazumevalo, da bi se sačuvao, život i zdrav razum.

Iz preopunog belog otvorenog kombija, nekoliko velikih zelenih glava, najčudnijeg povrća artičoke, ležalo je u mojoj korpi, kada smo, zadovol-jne povoljnom kupovinom, pod punim gasom sjurile krivudavim uličica-ma ka Hidri.

Jednog pre podneva, kao ostvarenje obećanja, zajedno smo uradile na-jčudniju i najednostavniju stvar, prošetale smo šumom koja opasuje in-stitut. Same.

Staze prekrivene lišćem, zaboravljeni, šumovi i osećaj hodanja. Zaga mi

Page 105: Secanja na alzir

105

je kod svake krivine zastavši pričala, prisećajući se, kako je taj deo par-ka-šume izgledao kada je ona bila mala. Tačno na kom mestu je sedeo njen otac, gde su se ona i sestra igrale.

Kroz njenu priču, moj potisnuti strah, koji je iz prostora između drveća, nalazio mesta za sebe, osetila sam kako se razdvaja prostor i vreme. Vi-dela sam slike iz prošlosti, predivne staze, oivičene, videla sam njenog tatu u pravom mantilu, videla sam njih dve kako se igraju, i kako je život bio lep. Druga ravan je bila stvarnost po kojoj smo hodale, prekrivena, lišćem, prašinom, vremenom, ostacima klupa koje su kao spomenici ne-kog prošlog vremena stajale razvaljeno, ravnodušno i predstavljale samo prah dokaza da je sve to stvarno nekada postojalo. I treća ravan koju je stvarala moja svest. Koliko je bezbedno, naše kretanje ovuda. Njena kuća nije daleko. Posmatranje sa koje strane nam može neko neopaženo prići, Da li sa puta koji se vidi u daljini između listopadnog drveća, da li sta-zom za nama ako su nas pratili, sa krupnim planom parčeta zemlje is-pred mojih nogu, kao mogućem mestu smrti. Zajedničke smrti. Svako naše druženje i izlazak kao ovaj bio bi prava meta za one o čijim noćnim pirovima svako jutro čitamo ili slušamo, u rečenicama sa uvek istim poč-etkom : Jeste li čuli .....?

Recimo da je to iskustvo virtruelne zajedničke smrti nešto što nas je zau-vek zbližilo. A samo smo prošetale jednom stazom, oboda jedne šume, kroz prošlost i sadašnjost. Naša šetnja nije trajala više od pola sata. Ali i danas osećam sve ono što i tada, dodavši tome i veliko olakšanje od koga ću živeti narednih meseci, a to je osećaj, da život, sa šetanjem, disanjem i pričanjem sa nekim ko je blizak, postoji, da je moguć, i da se desio. U danima, kada se život odvijao, između nekoliko soba, između, prozora koji su zurili u kišu i vreme koje zakačeno o grane mimoza, trese zimu, kroz vetrove, i zastave, koje se vijore iznad bele hridi iznad grada koji, bruji, traje i čeka, ta šetnja mi se uvek vraćala i odmotavala pred očima. Razbijena slika vremena.

Onda mi je rekla da joj je sestra koja je udata i živi kao i ona u Alžiru, jako bolesna. Jako. Danima se nismo čule ni videle. Sve je čekalo. I završilo se brzo. Sve sam naslućivala i vodila razgovor bez reči sa Zagom. Sve kroz

Page 106: Secanja na alzir

106

šta je prošla sam “videla”. Onda je jednog dana zazvonio telefon. I ona mi je rekla da je sve prošlo, i sahrana i sve. Ispričala mi je kako su je Alžirci, sahranili, po svojim običajima, kao da je “njihova”, kako im je ona sve pre-pustila, a meni je taj osećaj da te jedan narod prihvati i u smrti, bio tako potresan i velik, da su mi od tog osećaja tekle suze.

Mnogo je sahrana bilo tih dana. Alžir je živeo i sahranjivao. I sahranjivan-ja nisu pravila razliku, da li je nasilna, da li je od bolesti, da li je njihov, ili neki drugi čovek. Kakva ravan na kraju života. A grad je opet, kao i svak-og jutra živeo obične živote, miliona onih drugih, živih.

Page 107: Secanja na alzir

107

Šugija

Šugija je omalena, žena, od onih sa sitnim ramenima na kojima nosi svu težinu zivota, sa blagim pogledom koji blagosilja i razume, od onih sa sitnim korakom kojim sve stiže, sa rukama uvek zaposlenim sa kojih posao deluje tako lako obavljen, kao da ne dodiruje predmet, ona je jedna od onih naizgled tako jednostavnih i običnih a tako posebnih i značajnih žena, žena zbog čijeg je postojanja i samom svetu lakše da se okreće. Glave uvek malo pognute u neku stranu, kao da se stalno izvinjava, i uzdržava i sklanja.

Guste crne kovrdžave kose, i šakama koje se kad se odmaraju smerno u krilu rukuju i podržavaju, ohrabruju. Ona zna da bude uvek tu kada treba, ona tako neprimenta i tiha, da bude sveprisutna i uvek osmehnuta. Svima.

Šugija je dočekala i ispratila sve naše ambasadore, njihove žene, sve nji-hove želje, navike, zahteve. Ona ih je sve hranila, kuvajući alžirska i ju-goslovenska jela, praveći od njih kombinacije i povezujući tako ta dva kulinarska sveta u jedno u svojoj šerpi. Zbog svoje visine, delovala je više kao neki “domaći” iz prostrane kuhinje. Zatičem je često kako na prstima jedva stiže da dosegne dno velike šerpe da je promeša i to će ostati upa-mćeno kao neka slika velikih majstora likovne umetnosti, sa devojčicom u kecelji u nekakvoj “guliverski” velikoj kuhinji i predmetima koji se tu nalaze. I stiže ona da udovolji i najzahtevnijima i najnamrgođenijima, da ih opegla, da im pogodi ukus, da im uvek i na vreme spremi tačno ono što će im nahraniti glad i sujetu i važnost. Kako to stigne tim sitnim koraci-ma, u tim velikim prostorima, u tim sobama bez kraja, penjući se po ste-peništu, sa kraja na kraj rezidencije. Njenom brigom bivaju nahranjeni i šofer i baštovan, i sa svakim uvek stigne da zastane, da progovori neku reč, da mu podari kao dukat jedan blagi osmeh i pogled. Šugija ima male-ni fijat nekada bele boje, kojim sama odlazi u nabavku za sve što je potreb-

Page 108: Secanja na alzir

108

no za to veliko domaćinstvo. Tako je bilo u ono vreme a tako i sada kada to nikako nije sigurno. Ona svakoga dana izlaže sebe velikoj opasnosti radeći za strance. Niko od nas ne zna gde živi, samo znamo da je daleko i da je to deo grada gde nikako ne bi smelo da se zna gde radi. Takodje ona je i majstor za igru skrivalice sopstenog života od svojih bližnjih. Dolazi u tim kolima koja izgledaju kao da ih je nemoguće pomeriti sa parkinga, gomila limenih jedva povezanih ploča sa prozorima koji se od prašine i prljavštine ne mogu ni otvoriti. Njima odlazi na pijacu i kada se vrati ona tako pogrešno izgledaju parkirana ispred kapije pored čuvara.

Šugija je kao deo vremena i nameštaja, uvek ostajala a svi su se menjali odlazili. Od nje se može naučiti toliko toga o trajanju. Videla sam kako je stoički podnosila svu težinu posla sa hirovitim i do krajnjih granica bezobzirnim ljudima, jer je znala neke velike istine o prolaznosti i svima je otpozdravila mahajući sa praga. Niko je nije mogao zameniti. Nikome nikada nije ni palo na pamet da je zameni za neku, drugu domaćicu. Ne-moguće je na to i pomisliti. Šugiji niko nije morao ništa da objašnjava ili kaže. Gibanicu, je umela da napravi i u danima kada je i kore i sir bilo moguće nabaviti samo na pijacama sa kojih su odzvanjale detonacije a delovi povrća i nastradalih bili prosuti unaokolo. Neko je to umeo da ceni, većina nisu ni obraćali pažnju.

Nikoga nije nikada obaveštavala kako se i gde snalazi. U njenom pogledu i kratkom klimu glavom, uvek je vladao mir u tom gradu, u zemlji i sve je bilo kao u nekom drugom običnom vremenu. Svaku naredbu ili molbu, umela je isto tako jednostavno da reši i uradi, kao da se ne čuju sirene, kao da je jednostavno živeti.

Pričala je sa svima, a naročito sa ženama ambasadora, na nekom samo ženama znanom jeziku. Bolje rečeno sporazumevala se odlično, jer joj je verovatno već godinama, slušajući ga, muzika našeg jezika bila razuml-jiva a govorila je nekom mešavinom francuskog i arapskog jezika i gesta koji je uvek mogao svakome da objasni sastav, i najkomplikovanijih jela. Izmislila je verovatno u tom vremenu prošlom i samo svoj recept, čuvene alžirske čorbe, koja je bila prepuna sastojaka, njene dobrodošlice, volje i strpljenja i moglo bi se reći ljubavi, prema svakom novodošlom licu u taj

Page 109: Secanja na alzir

109

film njenog života.

Preko pare koja se dizala sa tog tanjira punog crvene boje, mirisa mente i korijandera koji su se sustizali jureći ka staklićima kristalnog lustera, gosti su se prvi put susretali sa mirisima i ukusima Alžira. Zamolila sam je da me nauči da kuvam tu čorbu ali sam znala da to ne može biti obično pričanje i pokazivanje. Zbog ne poznavanja njenih reči, jer ona ne pozna-je neke moje, najjednostavnije je da dođe i da mi, izmislila sam, pomogne i kuva za nas dvoje, naravno da joj platim za trud i provedeno vreme.

Iako sam želela isključivo to, učenje Alžirskih jela i kolača, Šugija se ponašala jednako kako je i navikla, pristavila bi ručak ali bi u međuvre-menu spremila i ceo stan. Mene je bilo sramota da ona tako sitna i starija od mene radi a ja ne, pa su se njeni dolazci pretvrali u prava velika spre-manja u čijim sam pauzama u kuhinji pratila kako nastaju i od čega se prave prava Alžirska jela. Šugijine malene ručice i prsti su me naučili da na svojim dlanovima, trljajući ih između toplote i zrnaca napravim prvi kus-kus. Predivno jelo čija zrnca iznenađujuće ispunjavaju otkrićem sva-kog ko ga je probao.

Vremenom smo postale deo istog osmeha na vratima. Vremenom se između nas stvorila nit, tanana nit poverenja pravog i potpunog. Nekada je naše vreme tj. to malo vremena koje je uspela da napravi u danima sa manje angažovanja u tako zahtevnom poslu održavanja velike rezi-dencije, provedeno samo u priči, na dve hoklice u mojoj kuhinji zagle-danoj u veliko zeleno drvo. Jednom je Šugija došla jako tužna i plakala je. Nikada nisam saznala zašto. Ali sam je tešila kako sam mogla, kuvala joj kafu, i dvorila je isto onako kako ona godinama dvori svakog koji dodje u njen svet. Strašne su mi bile te njene suze. Ta njena velika tajna za koju sam saznala kasnije. Možda je imala veze sa tugom toga dana, i pričom o deci..O njenim velikim i odraslim, udatim ćerkama, kojima pomaže, o paralizovanom dečaku koga je usvojila o kom se brine koji je narastao i koji je već veliki momak. O težini tog njenog sveta u koji je trabala da se vrati jedna od ćerki koja nije imala sreće u životu i braku, sa troje svoje dece. Zamišljam tu jednu i po sobu, tog dečka koji sedi ili leži koji ne ume da komunicira, koga ona hrani svako veče donoseći mu obroke, delove

Page 110: Secanja na alzir

110

jela za čiju je pripremu potrošila čitav dan njegove usamljenosti. Kakva je velika, naša malena Šugija. Kakve li sam samo lekcije od nje naučila. Niko joj nije ni blizu, u mudrosti, odricanju i radosti života. I to je ostala tajna između nas, precrtana preko usana njenim malenim kažiprstom na vratima u odlasku. Nisam je nikome rekla, nikada.

Naučene lekcije iz života i kuvanja ostale su mi kao najlepša uspomena a kada smo odlazili, nije zaboravila, na mene, došla je u sumrak sa belom flekom od auta bez auspuha i donela mi ....poljubac i zagrljaj i svoju adre-su ispisanu nečijom drhtavom tuđom rukom. Moja nepismena Šugija. Poslaću joj iz nekog drugog vremena jednu razglednicu sa plavim ne-bom Beograda i svojom adresom. Nikad nisam dobila odgovor na papiru. Samo je misao o njoj ostala zapisana u trajanju.

Page 111: Secanja na alzir

111

Kiša ili Alžir, izmedju tri zla

Danas je dan zalosti u Alžiru. U petak 09.novembra, negde oko ponoći, pocela je tihim gotovo zaboravljenim šumom, kiša. Dugo očekivana, pre-dugo. Još proletos negde prošla je ovuda tek u tragu i zaboravila ovaj grad. Godina duga, godina sušna, završila se te noći, pomislili su svi i krenuli na počinak u noć bez sna. Uslišene su molitve za kišu , mislili su neki , biće više vode a ne kao do sada svaka tri dana , mislili su drugi, dok je jak vetar vitlao ulicama noseci kapi u svaki kutak, u svaku ulicu. Crvena suva zemlja, nije stigla ni da joj se obraduje, vec odavno pretvorena u prašinu krenula je sa vodom . Najpre je tekla potocima, malim običnim, ka slivnicima, a onda je počela da ih zaobilazi i uputila se ulicama, davno isušenim koritima rečica koje je pojeo grad, nastanivši u njima one najsi-romašnije. Voda je znala svoj put.

Jutro je pokazalo čudnu sliku, mokrog grada, na koji je i dalje ne sman-jenom jačinom jurila bujica iz oblaka koji su se vrteli u krug oko zaliva. Saobraćaj je vec bio u potpunom kolapsu , auto- put zatvoren zbog zemlje koja se na njega izlila ali i dalje je sve ličilo kao da će prestati.

Ali to se nije dogodilo. Neumorno , lila je kiša punih dvanaest sati bez prekida i na momente sve je izgledalo da se neki radnik iza scenografije zamislio i lije prave potoke vode u toj drami koja je tek počinjala. Počeli su da padaju prvi borovi, stoletni divovi, rasli sa burama. Izdalo ih ogol-jeno korenje, i preteske krošnje. Vetar je udarao u naletima, jakim i na-glim. Crni oblaci potpuno su prekrili dan. Voda je počela da pobedjuje u toj nekoj svojoj bitki koju je vodila sa ovim gradom. Njena pobeda je bila neočekivana i surova. Nosila je sve u svom pohodu ka moru. Lepe padine grada Alžira, kojima je godinama gledao ka pučini , preobrazila je u vodopade, od ulica je pravila vododerine, i nosila je sve. Sve na svom

Page 112: Secanja na alzir

112

putu u toj ludoj žurbi.

Crvene reke svojim dugim prstima, širile su užas. Najgore je bilo u staroj ali najlepšoj, najponosnijoj, najpoznatijoj, četvrti Bab el Oued-u. Stare zgrade sada sa prizemljima u mulju, sa strahom su gledale kako voda ra-zbija radnje, kola i kako nosi sve pa i ljude. Kiša i dalje nije prestajala.

Sirotinjske straćare koje su nikle na uvek sunčanim obroncima puteva, nestajale su , zajedno sa ljudima koji su u njima živeli. Velike galerije stare kanalizacije jos iz vremena Rimskog carstva koje u podzemnom lavirintu vijugaju ispog grada nisu uspele da pomognu današnjem Alžiru, jednos-tavno zato jer su svi ulazi u taj vilajet zabetonirani vec godinama u očajnoj borbi protiv terorizma koji je harao gradom, da ne bi služili teroristima kao skloništa. I tako se braneci od jednog zla , grad se našao suočen sa drugim . Nestala je i jedna pijaca. Nestali su ljudi.

Ostale su priče. Priče, kao ova, o momku koji je iz jedne oronule kuće koja je pretila da ce se srušiti spasao ukupno 25 ljudi, od toga 12 clanova samo jedne porodice, kao i čoveka koji je sve ovo ispricao pred tv kamerama. Tog momka ovde svi zovu heroj, kaže taj očevidac. Heroj bez imena.Popeo se na kraju po svoju majku i sneo i nju i onda ih je voda zajedno odnela. Zagrljene. Negde. Nije više imao snage. Ljudi još uvek veru-ju da će se momak heroj od negde pojaviti. Svedoci njegovog dela tiho izgovaraju bojazan da je mrtav.

On je samo jedan u brojki koja svaki dan raste i koja se danas zaustavila na 575 gradjana glavnog grada kojih više nema. Sugradjana koji su pošli na posao, u školu, koji su sedeli u svojim udzericama i koji na nas sada gledaju iz jednog drugog grada tamo gore, na nebu, koji samo liči na ovaj. Njihova tela se jos iskopavaju iz mulja koji je prekrio obalu. More i dalje besni i pomaže tako što izbacuje tela.

Traganja i dalje traju, brojku nestalih niko ne sme da izgovori. I to sve u jednom danu, u jednom prepodnevu, posle jedne kiše , jedine ove godine koja ce se pamtiti po suši i po ovom danu.Zbog prekida na medjunarod-nim telefonskim vezama , ljudi željnji da saznaju da li su njihovi dobro

Page 113: Secanja na alzir

113

ne mogu da dodju do informacija, zato ovim putem želim da saopstim da niko od male kolonije Jugoslovena koji ovde žive nije stradao u bujici. Danas je tužan dan, sunce tek pogledava na grad čije je ogledalo uvek bilo. Vetar i hladnoca vladaju ulicama. U očima ljudi jos uvek je šok i neki prazni pogledi , koji se više ne dižu ka nebu čekajuci kišu.

Poslato Radio- Televiziji Beograd.

Page 114: Secanja na alzir

114

III

Zagorka Tabtab - Alžir

Internet

Internet je stigao na Hidru i u grad Alžir kroz kablove na podu jedne bivše garaže, nekog auta koji je stajao parkiran sada na ulici, nakrivljen na trotoarski ivičnjak. Ta garaža je jednoga dana otvorila vrata i nije ih više zatvarala, u njoj su nove generacije Alžiraca provodili prve sate dopisujući se sa “svojima” preko Mediterana.

Radoznalost me je vukla ka toj rukom ispisanoj firmi “Internet” ali nisam ni slučajno pomislila da je vreme tako ubrzano krenulo napred da bih tako nešto smela sama da uradim. Čekala sam danima, da Dragan ima

Page 115: Secanja na alzir

115

bar sat slobodnog vremena da bi smo zajedno procenili da li je to uopšte bezbedno za nas da tamo zađemo.

Karta našeg komšiluka se promenila i sada osim značajnih tačaka kao što su pekare i nove prodavnice, imamo i tu garažu tako odlično, smeštenu na krivini jedne vruće i dugačke a nama ublizini ulice, da nije bilo dana od njenog otvaranja da nisam poželela da tu zavirim. Ništa o internetu nisam znala tada osim da ga moj brat u Španiji ima i da ima e-adresu i da sam mu ja rekla da toga nema u Alžiru, i to je sve.

Predveče, nekog dana koji nam je bio saradnik i saučesnik, odvelo nas je zajedno u taj prostor. Dočekao nas je nasmejani momak koji je ponudio da nam pomogne u svemu. Uz njegovu pomoć otvorili smo u tada nekoliko jednostavnih koraka adresu koju i danas koristim na velikom svetskom serveru koji se već vrteo i punio pismima, velike ljudske usamljenosti i potrebe za komunikacijom, razgovorom, novostima, i novim drugačijim životom. Znam da smo zbog našeg poimanja bezbednosti i nedovoljnog poznavanja novih tehnologija odlučili da adresa bude otvorena na moje ime i devojačko prezime, za svaki slučaj. Mislili smo i bili ubeđeni da nas po svim mogućim osnovama prate i obezbeđuju naši “domaćini” čak i radi naše sopstvene sigurnosti. Znali smo da smo posmatrani čim smo napuštali našu zgradu, a naš odlazak u garažu sa Internetom je mogao svakako biti protumačen, pogotovo Draganovo prisustvo. Njegov posao u ambasadi nikako nije smeo biti u bilo kakvoj vezi sa nekakvim novim ne-kontrolisanim sredstvom masovne komunikacije u svetu. Ubuduće sam, otvorivši adresu, sama odlazila isključivo oko podne kada je najviše ljudi na ulici da pregledam poštu i pišem pisma.

Novi svet i nov način komunikacije smatrala sam da je isključivo i naroči-to napravljen za nas “nasukane” na ovu Afričku obalu, u vremenu vrtloga i svakojakih ograda i zabrana, da bi smo mogli disati ritmom planete i ostatka sveta.

Ne znam da li je ikome tada bio potrebniji internet nego nama - Alžirci-ma zaglavljanima u nekom tuđem ratu, u zemlji gde pošta nikada neće stići ako je ime na koverti ime stranca, gde telefon radi preko kabla na

Page 116: Secanja na alzir

116

dnu mora navodno i koji se često prekida, gde struje kroz vazduh tri is-tine, jedna kroz domaću televiziju, jedna kroz televiziju odbačene maće-he Francuske, i jedna kroz svetlost dana u kom smo stvarno živeli. U tom vrtlogu istina i priča, laži i preuveličavanja, prećutkivanja i stvarnih krvavih događaja, maleni ekran i dial-up veza tih nekoliko računara bila je kao pravi svemirski centar za informacije. Brzina kojom smo shvatili da nekako treba i mi u stanu da imamo isto to, da ne bi smo bili tako izloženi, bila je neverovatna. Traganje je počelo. Gde pronaći i kupiti vreme na internetu samostalno, bez ičije pomoći i znanja? Naravno da nam to ne bi bilo dozvoljeno ni od naše ambasade niti od domaćina. Kako to izgleda sada, kao neka krimi priča ali se tačno tako odigravao sled radnji. Mogućnost da budemo u kontaktu sa svim događajima u našoj zemlji koja je srljala u strašnu budućnost, pod stalnim pretnjama i upozorenjima, bila nam je ne procenjiva. Sati koje je Dragan provodio na poslu su se produžavali svakodnevno, noći su se spajale sa jutrima, hitna dokumenta, pretvorili su naš zajednički život u minute, sve ostalo je bilo u funkciji naše zemlje koja je u agoniji htela svima da objasni da ne radi ništa nego da štiti sopstvenu celovitost i teritoriju. To nije bilo više važno onima koji i tako nisu hteli da slušaju, jer su u medjuvremenu prerasli u one koji komanduju. Naše zemlje prijatelji, su nas slušali ali samo to jer su i oni postali elementi koje neko raspoređuje a ne subjekti bilo čega. Svet je zauzimao stavove, tražio, i naređivao.

Mi smo odgovarali na stari način, na starom pismu koje više niko nije razumeo. Svet je pisao novim rukopisom, novu istoriju, novog poretka. U tom svetu ni za jednu od moje dve zemlje nije bilo mesta bez uzalud-no prolivene krvi. Tako je negde odlučeno. Ove moje dve zemlje u istom vremenu tonule su u agoniju i patnju umesto da se kreću u 21 vek kako smo svi očekivali, čemu smo se svi nadali, zbog čega smo ih toliko voleli.Maleni računar koji se može poneti ispod pazuha, u slučaju brzog pa-kovanja, bio je uskoro naš centar za obavešavanje u dnevnoj sobi. Inter-net veza, slaba, isprekidana, ali ipak ponekad prohodna, omogućila nam mnogo. Moj samački svet u stanu dobio je novu igračku.

Page 117: Secanja na alzir

117

Club des Pins

Promene u zemlji donele su velike promene i nama po ambasadama. Zemlja nam se vise nije zvala Jugoslavija, nego Srbija. Promenjeni su nat-pisi, grbovi, slike predhodnika sklonjene, dobili smo novog ambasadora. Promene u Alžiru su donele narodno pomirenje, sa novim predsednikom, i jedno opšte smirenje, i novu nadu za miran život narodu koji je toga bio tako željan. Dočekali smo da se posle tri godine možemo slobodnije kretati, razmišljati o normalnom životu. Počeli smo da sami odlazimo u grad, čak smo se jednom sami i vratili kolektivnim taksijem. Nezamislima avantura do pre nekoliko meseci. Dah mira i slobode, odjednom je, kao topli povetarac, ubrzao, želje, misli, sam život. Stvari do juče ne zamislive, postale su nam dostupne. Preko noći su se otvarala predstavništva stranih kompanija. Nagla promena se najpre videla na ulicama, odjednom je bilo više kola, mnogo više kola. Posle devet uveče više nije sve stajalo kao ra-nije, saobraćaj je tekao živo i zgusnuto do kasno u noć ulicama grada. Mi smo mogli u tople večeri da prošetamo, po kraju, i da otkrijemo krivuda-vost ulica čije smo linije i ćoškove samo naslućivali. Otkrivali smo kuće, i nove bedeme i nove uzbrdice, i nove mirise, iz uličica koje su svega neko-liko stotina metara od našeg stana. Otkrivali smo drugu dimenziju, slike na koju smo već navikli. Novo vreme donelo nam je nove poglede, mogli smo da pogledamo sopstvenu zgradu izdaleka, kako dominira na vrhu brda, mogli smo i uz svetlost gradske rasvete, da se spustimo trotoarom do pekare kod mosta na putu za grad i da se vratimo uzbrdo, sa svežnjem svežih bageta. Smeli smo da stanemo u red i čekamo vruće kroasane sa alžircima. Smeli smo odjednom da sednemo i pojedemo picu u piceriji pored ambasade. Da odemo u poštu i platimo račun za telefon.Nezamis-live stvari. Da opušteno hodamo. Dišemo vazduh bez čestica straha u njemu.

Novi ambasador nije imao ni približnu predstavu o načinu naših života,

Page 118: Secanja na alzir

118

poslednjih godina. Sve je pojednostavljeno. Udisali smo slobodu i želeli da vidimo mesta koja smo već poznavali iz novina, priča, sa televizije. Hteli smo da osetimo i vidimo taj grad u kom živimo, ali stravno, i uživo. Rečeno nam je da kupimo svoj auto. Takodje, nešto što je do juče bilo nemoguće za strance.

Kola koja smo ubrzo kupili od Koreanskog konzula, bila su naš novi dom. Nismo izlazili iz njih. I najmanji trenutak slobodnog vremena planirali smo i detaljno gledali da iskoristimo.

Granice našeg kretanja i dalje su sadržale zone zabranjene za naše tablice koje smo poštovali zbog naše sopstvene bezbednosti ali smo zahvalju-jući njima mogli da gledamo gostovanje našeg folkora u zgradi naciona-lnog pozorišta, da prisustvujemo koncertu pod otvorenim nebom letn-jeg bioskopa, da gledamo svetla grada sa terase hotela El Aurassi, da na aerodromu sačekamo prve goste, naše domaćine iz Tunisa i da zajedno sa njima vidimo grad, more i nebo naslonjeni na ogradu Riad el Fet-a. Opas-ali smo grad, našim radoznalim pogledima, zavirili u mnoge ulice, uvale, senke. Videli zatvorene kapije botaničke bašte, i talase sa uzvišenja kate-drale Notre Dame de Afrique. Da zapamtimo šarenilo boja, keramičkih pločica, sa moreskne kuće u Bab el Oued-u, da osetimo mokri vetar sa mora na Sidi Ferush-u, da vidimo napuštena predivna letnja odmarališta duž obale. Grad je izgledao kao veliki div koji se budi, čiji su neki delovi ostali bezpovratno uspavani u vremenu koje je prošlo. Krvotok je tekao venama novih velikih auto-puteva, duž čijih su se bankina već nizala nova i nova naselja iz čijih su prozorskih otvora virili neki novi životi, generaci-ja koje dolaze, koje se neće sećati onih jezivo tihih alžirskih noći. Život je pobedio. Želja za životom. Sve je vrilo. Činilo mi se na momente da jedan veliki mesec ramadana traje stalno i da nema kraj. Svi su to zaslužili. I oni koji nisu dočekali i mi. Svi. Najzad mir.

Sami smo gotovo svakodnevno kretali put mora i plaže Club des Pins, ograđenog i čuvanog kompleksa, gde su u šumi borova, čamile ogromne prazne i puste vile, koje su nekada u nekom drugom vremenu bile smeštaj visokim gostima, konferencije nesvrstanih. Cvrčci su cvrčali sa svih stra-na, borovina mirisala, a na parkingu duž plaže samo naša kola i mi. Du-

Page 119: Secanja na alzir

119

gačka i široka peščana plaža i more, plitko, ustalasano i toplo. Naše prvo kupanje, sa pomešanim osećajem, slobode, usamljenosti, srcem koje je ustreptalo kucalo od hrabrosti i straha koji je još živeo u nama, od sreće što smo posle toliko vremena počeli da živimo neki nekada normalan život ovde. Život zemlje u klimatskom raju, čiji je položaj na mediteranu, okrenutost od Sahare moru, omogućio da ima predivnu klimu bez velikih oscilacija, toplu i blagu. Ogromna pusta od turista i kupača, obala koja svojom veličinom, lepotom, i dužinom predstavlja nemerljivo bogatstvo za buduće gener-acije.

Plaža Club des Pins biće naše najčešće i najsigurnije i najdraže mesto koje nam je pružalo sve, sunce, more, pesak i bezbrižnost. Tu ćemo po prvi put probati ponuđenu užinu našeg poznanika, kriške pomorandži sa urma-ma. Slatko kiselu senzaciju, sa solju u vazduhu toplim zracima sunca na licu, i mirisom mora u dahu.

Našim pogledima falilo je tačno to zeleno, iz te borovine, tačno ta tuba te boje. Prevelike količine, žućkaste, braon boje, kojima su nam bili obojeni prošli dani, godine, dobile su svoje kontraste, svoje nove valere i nijanse.

Tu smo se šetali sami sa svojim mislima, tu je naše tragove uporno bri-salo more, tu je naše poglede stalno vraćala pučina, a jata zlatnokljunih ždralova nosila su osećaj čiste sreće u tu sliku u boji. Tu smo se družili sa kolegama iz ambasade iz Malija, tu na velikom prostranom i praznom parkingu smo prvi put provozali naš auto.

U okviru tog kompleksa je neverovatnom brzinom izgradjen od Kineza, nikao hotel Šeraton, kome smo se divili iz daleka, a koji je postao naše novo bezbedno mesto, gde smo čak imali mogućnost da dolazimo na kupanje i zimi.

Put do kompleksa na plaži i nazad u stan bio je naša destinacija, i naša definicija. Trajao je tačno koliko i CD, De Palmasa, čija je gitara pratila ritam naše radosti kada se uputimo ka moru. Odjednom smo imali sve, slobodu kretanja, mogućnost da najzad oseti-

Page 120: Secanja na alzir

120

mo bar delić onoga o čemu su nam svi pričali, samo jednom rečenicom: “Kako se nekad ovde živelo” Tragove tog života nalazili smo svuda. U zatvorenim klubovima i restoranima uz more, odmaralištima, mestima za izlaske. Šetali smo sami njima i zamišljali vreme iz te čuvene rečenice i muziku i ljude.

Sama mogućnost kretanja donosila nam je svakodnevne, sve nove i nove seznacije, pejzaže, otkrića. Radovali smo se svakom popodnevu koji nam je nudio uvek nešto novo. Otkrivali smo grad u kome smo proveli četiri godine našeg života. Sve se otvaralo pred nama, a naši dani su isticali.Žurili smo da nadoknadimo sve dane koje smo provodili u istom prosto-ru, udišući isti vazduh. Vozili smo se bulevarima, gledali kako zriju već pete pomorandže u njihovim drvoredima, okićene kao za novu godinu narandžastim kuglama. Slobodno smo sami kupovali povrće sa kamione-ta. Koliko svega, odjednom.

Page 121: Secanja na alzir

121

Saadi Hacen, Žena iz Tlemsena

Page 122: Secanja na alzir

122

Sabrina i Amin

Videli smo ih prvi put na plazi novog hotela Sheraton, veliko zdanje na obali, mirisalo je na novo, na novo vreme koje je polako stizalo u ovaj grad. Najpre još jedno bezbedno utočište a zatim i omiljeno mesto uz more, gde smo se mogli prošetati, gde su naše misli, mogle bezbrižno trčati ispred i oko nas, sustižući nas u našem laganom koraku slobode, u udisajima tog mora i mirisima vetra koji je donosio sećanja na Evropu. Oni su sedeli kao gomilica, kao neka uljana slika u tom zalasku koji je rastao, u tišini koja je lomila talase te plaže. Kao u zlatnom preseku, na slikama, ona je bila u sredini, a njene duge ruke su sa obe strane obuhvatale decu, razbarušenih kosa koja su se igrala oko nje a u dnu te narandžaste slike sa crnim silueta-ma, pod njenim nogama ležao je on, sa dugom nemirnom kosom i osme-hom. Kada je ustala i nogama kao gazela zakoračila ka kraju dana, obrisi njene trudnoće su bacili dugu senku na pesak po kome za njom trčkarala dva crnokosa i jedno plavokoso čupe, dok je on visok i pognut, kupio za njima stvari, decu držao na okupu, i opet su kao na nekoj pra slici, pred-stavljali toliko toga lepog u tom jednom kadru da je teško zaboraviti takav prizor, spokoja i jednostavne ljudske sreće, uokvirene u dečije čavrljanje koje se gubi u smiraju.

Posle svega nekoliko dana, ponovo su bili tu. Na istom mestu. Bilo je poslepodne i mi smo tek stigli na plažu. Prošavši pored njih krećući se, vijugavim, besprekorno poredjanim pločama ka moru, učinilo mi se.... ma mora da mi se učinilo....nemoguće, ali ipak...

Ona više nije bila trudna, a pored nje na slici sličnoj onoj od pre par dana bio je mali smotuljak. Ta me je nova slika, naterala da se lagano okrenem i bolje pogledam a da nisam ni primetila, kako joj prilazim, ne namerno i spontano. Na par koraka sam joj poželela dobar dan i još na neveštom francuskom, pokušala da zamuckujući kažem da nema više od par dana

Page 123: Secanja na alzir

123

da sam ih videla i da ....je bila trudna, kada ugledah bebu u malenoj nos-iljci kraj nje. Da , reče, Sabrina, boginja lepote, plodnosti i mudrosti, jed-nostavno i sa osmehom sunca, pa zapita ona mene zašto se toliko ču-dim. Pitanje je bilo na mestu, i ja pokušah da razjasnim sve, sebi i njoj, pretpostavljajući da sam nešto pobrkala u danima, ali njen jednostavan odgovor, da beba ima tri dana me je potpuno zatekao. Nikada nisam vi-dela da neko sa bebom od tri dana dodje na plažu, rekoh joj, sa verovatno od čudjenja razgoračenim očima. A ona odgovori prostodušno, sa dugim treptajem predivnih trepavica, da ne vidi šta je to za bebu bolje da bude u kući nego kraj mora i udiše morski vazduh. I predstavi mi ime smotuljka rekavši, Ovo je Mona. Ovaj naš susret svojom jednostavnošću i lepotom, bojama i tonom njenog glasa, tišinom zadovoljne uspavane bebe koja diše ovaj svet tek treće jutro na plaži sa pogledom na Sidi Feruš, zauvek će os-tati kao najlepša fotografija, jednog dečijeg sna sa mirisom mora.

Dečaci, blizanci, Taro i Sasi, koji su me pažljivo posmatrali, i negde već smestili u svom dečijem iskustvu, zarobiće me svojom različitošću i posebnošću, prvog plavušana nežnog i prkosnog i drugog smedjeg pat-uljka ozbiljne mudrice, u svom detinjstvu, kao zelenooku strankinju koju ipak pomalo razumeju. Devojčica mlađa od njih dvojice, koja se zove Bija, naravno neće prići tako blizu nego će stisnute donje usne procenjivati sa par koraka razdaljine zaključivši da njen tron male princeze u toj priči sa dva brata i bebom ništa neće zauzeti. Ušuškani svi u taj predivni po-rodični okvir, predstavljaju za mene ono najlepše što mi je Alžir u svoj svoj šarolikosti mogao predstaviti. Amin i Sabrina su za mene kao Adam i Eva ove zemlje oivičene pustinjom i morem, a njihova deca sa svom ljubavlju i nežnosti sa kojima su rasli uz pesak, sunce i igru, biće i ostati najlepša inspiracija i tako jednostavna slika čovečanstva kakvo je trebalo biti.

Naše druženje, upoznavanje, ili jednostavna prisutnost koja prija, nas-taviće se do samog kraja našeg boravka u ovoj predivnoj zemlji. Od njih smo uvek i ponovo, nešto novo učili, o jednostavnosti, o iskrenosti, a najviše o ljubavi, o snazi porodice. I bili smo svedoci, koliko je vreme koje provode sa decom, nezameljivo u njihovom odrastanju, koliko su njihova deca, oštroumna i vesela, nežna i brižna jedni prema drugima. Sa

Page 124: Secanja na alzir

124

njima ćemo proživeti najlepše lekcije o prijateljstvu bez granica, sa njima će nam se desiti ono čega su rekli da se najviše pazimo a to je da steknemo alžirca za prijatelja, jer je to, drugarstvo za ceo život. Inshallah to nam se i desilo. Srećom!Oni su deo našeg života, neraskidivo u njega uklopljeni, deo su nas. Det-injstvo te dečice, je trenutak naših dana i predivnih uspomena.

Page 125: Secanja na alzir

125

Žuta kuća na stubovima

“Kada krenete ka gradu na velikoj krivini sa desne strane videćete na brdu veliku žutu kuću, tu mi živimo, a ako je ne nadjete pitajte za Amina i Sabrinu svako će vam pokazati gde smo!”. Nismo mogli da poverujemo. Telefon, nemaju, adresa nam ništa ne znači, jer su table sa nazivima ulica retke. Moramo ih pronaći po uputama koje smo dobili jednom na plaži kao poziv da ih posetimo. Nismo ih videli već dugo na obali mora. Brinuli smo se a u stvari su nam nedostajali.

Palo je veče već, toplo letnje nošeni željom da ih vidimo, sve, krenuli smo u potragu. Lagano smo klizili krivudavim ulicama, otprilike smo bili na mestu ali nismo imali predstavu koja je od kapija njihova. Svetiljke pus-tih ulica razgrtale su tminu iz šumarka na vrhu brežuljka u delu grada u koji smo često dolazili do Ministarstva spoljnih poslova. Kružili smo i na kraju rešili da pre povratka kući ipak upitamo grupicu momaka na uglu čiju je dokolicu i ulično druženje obasjavala velika lampa nagnuta nad njihovim glavama i njihovom mladosti, nad vremenom koje je curilo nizbrdo ka gradu i luci u daljini. Veliki beli auto diplomatskih tablica, zatamljenih stakala, staje uz belo oivičen kolovoz, i mi kroz otvoren pro-zor, postavljamo toj omladini koju ne poznajemo, potpuno besmisleno pitanje da li poznaju naše drugare, koji imaju troje dece i jednu bebu. I kao da nas poznaju godinama, jednostavno nam objasniše, i ulicu i kapiju i rekoše gde da zvonimo. Kako smo bili srećni i veseli, dok smo se vozili po treći put istim ulicama uzbrdo. U senci, garaže na jednoj krivini, male-na vrata uvučena pod zelenu ogradu, i zvono, koje je odzvanjalo negde u daljini, bili su znaci da smo na dobrom mestu. Otvorena vrata, i osmesi, i odjeci dečijeg smeha, i naša imena na njihovim usnama, i dubina prostora koji se otvarao nad mosticem koji je vodio u najčudniju kuću u kojoj smo ikada boravili a koja je imitirala brod u svakom pogledu i gradjevinskom i stilskom i stvarnom, visili su nad ambisom, dominirajući okolinom,

Page 126: Secanja na alzir

126

pogledom na grad, nad tom noći, i nad svim našim budućim zajednič-ki provedenim noćima, punim razumevanja, poštovanja i jednostavnog druženja.

Njihova je kuća uvek bila puna prijatelja, prolaznika, onih koji dolaze, onih koji odlaze ili se vraćaju, ponekog rodjaka, ponekog drugara iz det-injstva, nas, dece koja se jure, mirisa čaja od nane koji vri sa šećerom, zau-vek rastvoreni u predivan napitak koji sija u zlatnim malim čašama dok pričamo priče, nama, deci, dok se jedni drugima uvek i stalno radujemo, i nazdravljamo. Nekad sedimo tako zaneti nad svetlima grada i ćutimo, nekada nas deca zasmejavaju, prave male predstave za nas. Dečaci blizan-ci, neprekidno, recituju odlomke iz priča i bajki, uzimajući na sebe ra-zličite uloge, menjajući ih. Taro sa svojom crnom kosom i dugim šiškama, ima izgled sveznalice, Sasi, sa plavom zatalosanom kosom i likom dragog patuljka, dobrog i nežnog, govori tiho. Onda u njihovu scenu uleće sestra Bija, sa dugom crnom kosom, i na čas maznim a onda imitirajući njih kao muškim glasom, cilja mudrim okicama pućeći usne i mršteći se kao, gleda da preuzme našu pažnju u toj predstavi koja se samo sad daje tu za nas dok ih vetar blago miluje po kosi, topao od dalekog puta od mora, noseći miris školjki duž trotoare i krivudave ulice grada, žureći u njihovo detinjstvo kao jedna od najvažnijih uspomena na toj slici.

Zajedno čekamo novo leto. Do njega imamo čitavu jednu vetrovitu zimu nad kojom se nadvila senka našeg skorašnjeg odlaska na koji smo se na-vikli, koji je izvestan ali velika nepoznanica, koji nam stoji nad glavama ali koga ignorišemo, jer znamo da će se desiti ali samo jedno ne znamo, ne znamo kada. A do tada živimo i uživamo sa našim prijateljima ulazeći neprimetno u našu petu godinu života sa druge strane mora, gledajući zvezdano nebo Afrike, toliko uljuljkane u svoju sredozemnu kolevku.

Page 127: Secanja na alzir

127

Iz dnevnika...

Bordj el Kifen

Jednog četvrtka smo celu noć bili na jednoj svadbi. Retkost da su svadbe noću iz svima poznatih razloga ali ova je bila na jednom bazenu koji se zatvara u 8 uveče. Mladence ne poznajemo, već smo pozvani od strane Jasmine jer joj se ženio brat. Svadba je trebala da bude daleko od grada u kraju kraj mora i mi smo krenuli za dana oko 8 uveče, u tom kraju nikada ranije nismo bili. Jasmina, nam je pokazala put prošle nedelje pa smo se sada lako snašli.

Usred ničega, na kraju grada, i nekog novog naselja , pored samog mora (koje se oseti u vazduhu ali ne vidi, neko veliko dete je napravilo pra-vi raj, pravi mali Holivud, u Alziru. Uložen novac u snove i na nekoj zapuštenoj njivi umesto kukuruza sada se talasa voda u bazenima. Bez ikakve reklame taj se bazen napuni do podne sa 1500 ljudi i onda se zat-vori kapija. Spolja se ništa ne vidi i sve se iz daljine stapa sa okolinom i iz-gleda kao da je i tu obična njiva sa kukuruzom, samo ogradjena visokim zidom i vratima u sredini, a unutra... Prava trava i bazeni sa morskom vodom , tobogani, pečurke vodoskoci , šarene merdevine i vodopadi i čuda vodenog sveta , svuda su razmeštene ležaljke i suncobrani, pa se pitamo da li sanjamo .Alžirski kontrasti. Sa glavnog asfaltnog puta se skreće, pa se prašnjavim utabanim zemljanim putem kroz njive probija do tog Kifen kluba, kako se to mesto zove. Naš auto nije bio za taj put i za takvo drmusanje ni prašinu.

Stigli smo rano i pomagali smo Jasmini njenoj sestri koja je sa suprugom i decom doputovala iz Aleksandrije za ovu priliku, da postave papirne tanjiriće i salvete na sve stolove i ruže koje služe gostima da njihovim la-ticama posipaju mladence. Onda su počeli da stižu i drugi gosti obučeni , kao na primer za novogodisnji Bečki koncert, žene u pravim večernjim

Page 128: Secanja na alzir

128

haljinama, a muškarci u odelima. Svega je nekoliko žena obučenih tradi-cionalno. Mi kao jedini stranci i bili smo uvažavani od nama nepozna-tog sveta. Muziku je svirao orkestar. po blokovima arapsku tradicionalnu muziku, i savremenu, pa čak je bio jedan blok i španske-latino muzike za ples i bilo je stvarno lepo i veselo, a atmosfera je bila takva da su svi igrali. Kolači iste vrste kao i na svim svadbama. Mladine haljine...sve predivne, sve od svile protkane zlatnim koncem. Noć je bila divna, bez vetra. Prva svežinom oko 3 posle ponoći. Nasa prva noć u Alziru van kuće, napolju, na otvorenom, pod zvezdama.

A moje bojazni i strahovi koji pritajeni čekaju negde u ćošku razuma: Kako ćemo nazad? Pitanje je koje čeka odgovor. Vreme odmice kroz noć ka jutru i gosti počeše da se polako razilaze. Izvinjavaju se, ne navikli na noćna bdenja u ovoj zemlji gde se ni nova godina ne dočekuje, vec sama dolazi i prolazi.

Zamišljam mrak van zidina tog Diznilenda i nije mi svejedno. Mnogo-brojno obezbedjenje sa slušalicama u ušima stalno se tu vrzma i sve na-dzire. Ne mogu a da ne primetim da čim se dva tri muškarca odvoje u stranu, žene se zabrinuto zgledaju. I opet vidim u njihovim očima isti onaj izraz kao kada smo tek pristigli u ovu zemlju i hodamo na ulici iza nekog pa kad se taj okrene a mi mu u očima vidimo svu dubinu straha. Sada mi je to već normalno, navikla sam na to. I onda oko pola pet shvatimo da jutra još nema. Čekali smo tog saveznika, koji nije stigao, da se ne vraćamo u grad noću. Veći broj gostiju ustadodoše nekako istovremeno pa podjosmo i mi.

Odjednom sve se menja, nestaje magija, haljina i veselja a tu u mraku ponovo nastaje pravi Alžir. Žene stavljaju šalove na glavu, i marame. Sijaju farovi kola u mraku motori rade tiho i oni kao da se plaše. I onda povezani istim instinktom i navikom, formiraju kolonu tu na parkingu i polako svi kreću. Mi sa diplomatskim tablicama poslednji. Strah u sto-maku a pred očima milioni naslova o lažnim policijskim kontrolama iza kojih ostaje pustoš i zemlja natopljena krvlju. Vozimo se u koloni polako kroz tihu alžirsku noć straha u kom je vazduh prepun straha u gasovitom stanju. Ne pada nam na pamet da uključimo muziku u kolima, samo

Page 129: Secanja na alzir

129

osluškujemo a u ušima nam još bruji od muzike. Čim neko da žmigavac odmah se pitamo da li je to stvarno za skretanje ili se nešto dešava da ih neko ne zaustavlja...

Žmigavac u noći kao razlog da se zadrhti. Stižemo do auto puta pa njime nastavljamo ka gradu. Nepotrebno je reći da na putu nema nikog sem naše male kolone. Jasminin zet se zaustavlja i naravno svi staju, cela kolo-na. Dolazi do naših kola na začenju i pita nas da li znamo sami do Hidre? Kažem mu da je sve u redu i da znamo put, preporučuje nam put pored mora. Kolona nastavlja put grada. Na ulazu u grad stoji milicija , gasimo farove i polako im prilazimo ali svetla u kabini se moraju upaliti. Mili-cioner se malo začudio kad je video našu registraciju ali ništa nije rekao, pa produžismo odatle sami na istok, ka drugom auto putu i brzo, najbrže stigosmo na naše sigurno brdo, na Hidru. Pola pet.

Na parkingu videsmo komšiju u molitvenoj beloj haljini kako uporno pokušava da upali svoj auto i stigne na jutarnju molitvu petkom. Strah nas napušta posle njegovog običnog, smirujućeg: Dobro jutro! Nigde nik-og, hodža peva , samo mesec i mi na terasi. Bezbedni u stanu, pomislih, najzad i molim se u sebi kroz taj poziv za molitvu u to jutro, da se svi oni divni ljudi iz svatova vrate isto tako bezbedno svojim kućama.

Page 130: Secanja na alzir

130

Saadi Hacen, Alžirka

Page 131: Secanja na alzir

131

Lebiba

Plivala sam sama u bazenu prekrivenom suncem. Sve je bilo u ravoteži, tog dana. Sve je bilo tu. Sunce, more u daljini, predivan trenutak samo za nas. Nedelja je i u Alžiru običan radni dan, za nas slobodan. Zato smo sami ovog jutra u delu hotela za rekreaciju. Kao da smo sami na svetu. U jednom momentu ostadoh potpuno sama, okružena vodom, treptajima sunca nad njom, šarama mozaika po zidovima, mirisom sapuna, koji je klizio negde iz tuševa preko pločica. Svet je imao moju meru, lepote i sve-ga što volim u koncetrovanom rastvoru tog dana.

Onda je jedna žena ušla u bazen. Kao da je sišla ravno sa zidnog mozaika, otelotvorenje neke nimfe ili boginje. Zaplivala je pravo ka meni. Osmeh je bio most preko kog mi se predstavila i rekla jednostavno:

- Ja sam Lebiba a ti si Aleksandra, rekao mi je tvoj muž, malopre. Sami ste ovde, on radi u ambasadi.-Imate li dece?-Nemamo. odgovorih.

A zatim mi je uputila pitanje koje ću pamtiti zauvek kao naše upoznavan-je, kao opšte, kao najvažnije, kao suštinu:

- Veruješ li u boga?

I onda najljupkije, veselo zadrmavši mokrim šiškama, dodala je:

- U bilo kog boga? A osmeh je kao kopija mog sopstvenog svemu između nas što se upravo dešavalo davao, osećaj, poverenja, nego davnog pre-poznavanja i razumevanja.Vreme iza moje začuđenosti, putovalo je brzinom svetlosti do mog

Page 132: Secanja na alzir

132

suštinskog ja. Tražilo odgovor na to pitanje. Umalo da odgovorim, frazom: ne znam, možda ali shvatih isto tako brzo, da ovako pitanje na ovakvom mestu od nekoga koga gotovo “prepoznajem” po osmehu, zahteva, jedini mogući odgovor, istinu. Zapitah i ja sebe i obiđoh milenijume u sebi tog trena, i dobih odgovor iz dubina i daljina, mnogo daljih nego što je plitka blizina razuma sadašnjosti.

- Da, odgovorih prvi put u životu. Tako jednostavno se rasteretivši dile-ma, dogmi, znanja, predanja, moranja i tuđih shvatanja. I bi mi lakše, pred tim ogromnim pitanjem.

Plivale smo uporedo, već u velikim temama. Jer, Lebiba reče, da je malo popričala sa mojim mužem i da ne može a da ne poveruje da je naš susret sudbinski. Naime ako se tog jutra nađemo nas dve, koje obe volimo da plivamo, ispostaviće se, više od svega, i da nigde nikoga nema da takav susret omete. Kao da je bilo jedino važno da se nas dve sretnemo toga dana i ništa drugo.

- Moj muž, reče ona, je ginekolog na klinici koja je prva u Alžiru počela sa praksom, vantelesne oplodnje, pre nekoliko meseci.- Ali kažem joj, ta klinika je u Anabi, čitala sam u novinama.- Da, reče ona, ja sam iz Anabe, i moj muž radi na tom programu. Sada znaš zašto sam te pitala da li veruješ u boga?

Neverovatan susret u vodi, tog jutra ostavio je na mene i na nas utisak da su se negde u režiji mog života, stvari počele ubrzavati. Negde su se tako sudbinski složile kockice i sastavile dva različita života, u zajed-ničku priču, jasno stavivši do znanja mom malenom biću da ima velike sposobnosti da privlači događaje i ljude u sebe.

Vozili smo se auto-putem ka gradu, dok je sunce zalazilo u retrovizoru. Gotovo da nismo primećivali policiju na svakom kilometru kako budno motri na put. Levo i desno od puta, posečeno drveće iz razloga da onemo-gući skrivanje i prepade. Sve nam je to bilo već svakodnevno. Naši pogledi navikli su na slike rata u pozadini života. Susret sa Lebibom i znak koji nam je stigao pravo u lice, je da postoji neš-

Page 133: Secanja na alzir

133

to što je mnogo važnije od strahova, od rata, od razloga, od razuma, a to je neki novi život, koji, zahteva i traži od nas da bude rođen.

Sudbinski susret u milionskom gradu, nije ostavljao ni trunku, sumnje. Bio je namenjen samo nama, zbog nas i za nas.

Po dogovoru došli smo ponovo u hotel na obali i doneli kompletnu do-kumentaciju, gomilu papira, koji nam je ostao kao uspomena na prvi ne uspeli pokušaj u Tunisu pre dve godine. Tu fasciklu je trebalo da Lebi-ba ponese u Anabu svom suprugu i da cujemo njegovo mišljenje i pre-poruku. Ništa više od toga.

U holu hotela primećujem da nema više table o farmaceutskom kongresu koja je tu bila pre dva dana. Recepcioner kaže da je Lebiba odjavljena iz hotela jer je kongres završen neplanski ranije, zbog ramadana koji je upravo počeo. Svi pokušaji da nekako sazna adresu u Anabi, bivše gošće hotela, ostali su bezuspešni. Ništa nismo imali ni broj telefona, ni njeno prezime, soba je plaćena i rezervisana na ime njene farmaceutske kuće. Ništa. Baš ništa nismo mogli saznati. Ona je o nama znala samo imena, ne i prezimena, ali znala je da Dragan radi u ambasadi Jugoslavije i to nam je bila jedina nada.

U potpunom zamešateljstvu alžirske pošte nije postojala ni najmanja mo-gućnost da se dodje do telefonskog imenika, ili nekog sličnog kataloga sa informacijama opet zbog bezbednosti, ništa od takvih podataka nije moglo biti u opštoj upotrebi. Klinika je počela tek pre par meseci da radi. Ne, nije bilo nikakvih šansi. Ipak sam probala. Bez uspeha. Dani su se vratili u svoje okvire, između prozora, balkona i nekoliko koraka u pros-toru omeđenom vremenom, i samo nama znanim smislom. Otkucavala je poslednja godina našeg mandata, a mi nismo više mislili o tome. Imali smo i želeli jednu jedinu želju, da se vratimo živi u Beograd. Jednostav-no smo živeli kao Alžirci. Potpuno stopljeni, u mesto i vreme, u ritam i navike, ono što nas je duboko potreslo to je ta još jedna mogućnost koja nam je isto tako zablistala ispred sna, i nestala još brže od misli o njoj, ostavivši trag, dubok i vreo od siline.Potpuno bespredmetna je bila naša potraga za ženom koja se zove Lebiba,

Page 134: Secanja na alzir

134

i živi u Anabi. Sve je prošlo. Trenutak i prah te sudbinske prašine raspršio se i mi smo nastavili da živimo, dane koji su kao pesak pod našim stopali-ma, šuškali, krckali, i trajali i postojali i bez našeg prisustva.

Page 135: Secanja na alzir

135

Milanka oženila sina

Grad Alžir, mesec juli. Jedan četvrtak. Gde li mi samo prođoše ponede-ljak, utorak i sreda? Ne znam, ne sećam se. Ovde su dani jednaki, topli i lepljivi, razlikuju se samo po noćima, manje ili vise vlažnim i hladnim, ili punim raznobojnih vetrova, koji šapuću toplo ili se prepiru sa upornim noćnikom koji pirne katkad sa mora. Kad se seti.

Četvrtak se uvek razlikuje od ostalih dana po tome sto se već od pre pod-neva čuju sirene i podvriskivanje žena . Ti zvuci projure , nošeni okićenim kolonama , nekada praćeni i zurlama čiji se zvuk dugo posle vuče asfal-tom . Četvrtkom su svadbe u Alžiru. U bilo koje vreme, čitavog dana, nekad u komsiluku , nekad u pričama, nekad u isčekivanju.

Ovoga četvrtka, bila sam na jednoj tradicionalnoj alžirskoj svadbi. Bo-gatoj svadbi. Ovde ih kao i kod nas ima bogatijih i skromnijih ali nikad ispod nekog nepisanog propisa. Ili je svadba ili je nema. Ko nema para , kažu mora da sačeka dok ih ne skupi dovoljno, da ugosti minimun stoti-nak gostiju. Neki se zato nikada ne ožene. Nikada nisu skupili dovoljno.

Ugosititi ovde znači, uvek isto kao da je negde za sve propisano, poslužen-je i potpuno isti protokol koji važi na svim svadbama, potpuno isti ko-lačići i potpuno isto maleno slano pecivo i po jedan sok sa slamkom u flasici jedna kafa i jedan čaj. Eto to je taj minimun. Ne računajuci ručak kod mlade za njene goste i večeru kod mladoženje ali samo muškarce. Ti obroci su tradicionalni kus-kus . Razliku od svadbe do svadbe čine samo finese, a to su da li je sok neke poznate marke ili lokalni , i da li su kolačici posluzeni na malenom papirnatom šarenom tanjiricu ili u papirnoj kitn-jastoj korpici za zlatnom mašnom. Par vrsta sitnih kolačica od badema i jednog minijaturnog slanog peciva . A ona se ovde udala u bogatu kuću ili je ona učinila bogatom, kad je u nju

Page 136: Secanja na alzir

136

stigla u svakom slučaju, lepotica sa Nišave se nekada davno udala za lep-og Alžirca, koji je očarao sigurno sa vec poznatom madjijom prodornih crnih očiju kojoj mnoge naše žene nisu odolele, pa sada žive svoje živote ovde na drugoj obali, sa ove strane Mediterana. Tu su skućile svoje kuće o kojima su maštale dok su se kao sve male devojčice igrale na obalama Save, Dunava, ili Nišave kao Milanka. Nju poznajem kratko i o njoj znam tako malo. I u njenom oku kao i u očima svih naših zena ovde, uvek vi-dim, tamo negde iza trepavica istu onu tugu i žal za rodnim krajem, istu maglu koja se krije iza osmeha i čujem citavu priču iza nekih slučajnih uzdaha. Milanka je danas oženila svog drugog sina.

Nas nekoliko koji govorimo njen jezik bili smo na toj svadbi, da joj bude lakše, da joj bude kao malkice, da je u domovini u njenom Nišu odakle joj je za ovu priliku stigla i sestra i sestrina unuka Iva.

U dva po podne treba da budem u Sali za svadbe El-Djanane u kraju grada koji se zove Buzareja a nalazi se na jednom od brda prema zapadu koja okruzuju veliki Alžirski zaliv.

Dan naravno vreo u gradaciji moglo bi se reći paklen. Vazduh leluja, vre-lina caruje, ulice puste pred početak vikenda , sutra je petak ne radi se. Nekako nalazim na kraju dugog krivudavog bulevara, naznačenu ulicu i skretanje sa tablom Salle des fetes (sala za slavlja).

Poprečne ulice prekriva prašina koja je davno zaboravila kiše posledn-je zime. Levo i desno puno prašnjavih parkiranih automobila, stižem na vreme. Sala se nalazi u velikoj kući izgleda napravljenoj iskljucivo za tu namenu. Prijatnu hladovinu čuva nekakvo razgranato drvo u dvorištu i verujem da njegovo postojanje i veličina kao i hlad koji daje, donekle utiču i na cenu čitave ponude. U niskom prizemlju nalazi se velika , kli-matizovana sala .Žene dolaze, pristižu, same ili sa decom. Muževi ih dovoze i odlaze. Sala je puna malih stolova prekrivenih plastičnim belim stolnjacima. Na sva-kom je flaša vode i dve šase , za svakim je po šest do osam stolica gusto poredjanih. Temperatura prijatnih možda dvadeset pet stepeni, napolju je blizu četrdeset. Jedini muškarac je disk džokej. Žene sede po grupicama i

Page 137: Secanja na alzir

137

pokušavaju da razgovaraju uprkos već glasnoj muzici.

Tek pošto se skupio veći broj gostiju malena povorka na čijem čelu je naravno “Mercedes” okićen i potpuno prekriven sa pravim mirisnim i šarenim laticama cveća. Raznobojne cvetne glave čine oblik velike ptice čija krila dosežu do vrata limuzine. Šarene duge trake vuku se lelujajući dok se kolona gubi u pravcu naselja Kuba (poznatog iz skorijih vremena kao nebezbedno iz razloga po kom ce i ceo Alžir još dugo ostati up-amćen). Mi koji smo ostali provodimo vreme uz muziku razmenjujući poglede jer je razgovor gotovo nemoguć zbog decibela koji nas okružu-ju. Mi “Evropljanke” obučene smo u nase klasične, svečane haljine. One, podeljeno. Mlade i izgleda još ne udate devojke u kratke haljine bez ruka-va sa dužinom iznad kolena, kupljene od švercera iz Francuske, a malo starije od njih i žene srednjih godina u klasičnim debelim tamnim hal-jinama protkane zlatom i sve sa sličnim šarama. Te haljine se razlikuju osim po boji i po rukavima, koji mogu biti od tila iste boje ili su od istog teškog materijala, kao i po ceni naravno, jer postoje one koje su protkane pravim zlatom tj. pozlaćenim koncem i koštaju kao čitave svadbe kod nas ili su protkane običnim žutim koncem koji pokušava da imitira zadatu zlatnu šaru. Sve su beskrajno svečane i sašivene su zbog ovakvih prilika. Zbog svadbi.

Posmatramo se medjusobno. Mi njih gledamo krišom, usput, u uglu oka, One nas gledaju otvoreno dugo, posmatrajuci nas radoznalo. Sve im je na nama neobično i to ne kriju. Tanke niti naših kosa uzaludno nameštenih u frizuru koja ne podnosi ovu klimu, i njihove duge crne kose debelih dlaka kao da su iz konjskih repova. Njihove se kose sijaju i reflektuju af-ričko sunce pod kom su rodjene, naše su dostojanstveno svetle , prelivaju se na neke slovenske daljine . Ako imaju neku frizuru to su veliki kru-govi dobijeni ogromnim viklerima, koje su im napravile frizerke i posle napravljene frizure za takve prilike i dodavanja šljokica i raznih ukrasnih šnala u takve pundje završile kompletan izgled mušterije i šminkanjem. Šminka je naravno u velikim količinama crnog, najcrnjeg kreona oko oči-ju pa me uvek podsećaju na slike nekih faraona.

Vreme do mladinog dolaska potrošili smo uzajamno se posmatrajući.

Page 138: Secanja na alzir

138

Zvučnici su zanemeli. Ulazi pravi orkestar, obučenih u nošnju sa crven-im prslucima i fesovima sa bubnjem i trubom i zurlom . Sviraju nešto svečano i odsečno pa nastave zavijajući veselo. Zapažam im poglede koji su uprti u pod. Niko iz muzike ne gleda nas, žene. Idu nogu pred nogu a za njima svekar uvodi mladu . Ona je u beloj venčanici i potpuno je pokrivena sa još jednim belim ogrtačem kao pelerinom sa ogromnom kapuljačom. Ona kroz veo, ništa ne vidi. Zato je vode za ruke. Svekrva je sačekuje i daje joj da popije šolju mleka i kocku šećera. Zatim se skida taj ogrtač i mi tek sada ugledamo otkrivenu mladu i njen osmeh.

Muzika je na podijumu za igru i svira sve dok mlada ne zauzme mesto na jednoj od dve stolice koje su postavljene na uzdignutom postolju . Za njom ulazi njena rodbina i jedna od devojaka žuri da pre nje stigne do te dve ogromne rezbarene stolice koje izgledaju kao presto, da bi na njih stavila po jedno zlatno jastuče na svaku. Za mladu i za mladoženju kad jednom na kraju večeri stigne do svoje voljene. Ovi mladi se uzimaju iz ljubavi, posle zabavljanja razapetog izmedju modernih shvatanja i tradici-je. Kažu da ovde još uvek ima brakova sklopljenih dogovorom izmedju mladih iste porodice . Možda. Pošto je smestio mladu na njeno jastuče, svekar izlazi kao i muzika jednako pognutog pogleda.

Page 139: Secanja na alzir

139

Saadi Hacen, Mlada sa majkom

Page 140: Secanja na alzir

140

Ostajemo same mi žene. Počinje tradicionalna odvojena svadba. Počinje najglasnija moguća muzika i počinju da izlaze prve žene da igraju. Mlada ustaje i vodjena svekrvom odlazi prema vratima u dnu sale, a za njom se vuče šlep klasične zapadne venčanice dok je visokim piskom karakteris-ticnim za žene Afrike prate njeni gosti. Mlada je otišla da se presvuče prvi put i to će činiti jos osam puta do prvih zvezda.

Žene se smenjuju na podijumu, igraju svekrva Milanka i prva snaja koja je posebno poštovana na ovoj svadbi, kao žena starijeg sina, onda igraju Milanka i prija, pa onda ostali nastavljaju i smenjuju se naizmenično. Na podijumu je uvek oko desetak žena koje igraju tu čudnu igru koja će i mene posmatrača potpuno sludeti i naterati da napišem ove redove.

Žene igraju pred ženama, majke igraju sa ćerkama, ćerke sa majkama, snaje sa svekrvama, nepoznate sa poznatima, mlade sa starijima. I sve igraju slično a svaka ima neki svoj poseban, prepoznatljiv stil. Svaka igra u stvari sama za sebe, pa onda za druge. Svaka igra tu čudnu igru čudno pokrećući zadnjicu, zavijajući se sama oko sebe , raširenih ruku. Igra liči na igru trbušnih plesačica iz barova Egipta ali ovo nisu plesačice. Ovo su obične žene, obične Alžirske žene, koje žive svoje živote za naše pojmove moglo bi se reći zatvoreno, u nekoj vrsti dobrovoljnog predavanja način-ima i običajima. Njihovi dani su posle udaje zatvoreni često u kući, ne na osnovu nekog moranja vecćjednostavno jer izvršavajuci svoje dužnosti majke, pa opet majke, pa opet majke one sebe često ostvare, samo u te dve funkcije. Žene- žene i žene-majke. Ovde su samo izuzeci žene koje žive evropski kliše ludog trčanja od posla do bolesnog deteta u zatvore-nom krugu koji nam je ostao kao tekovina emancipacije. Mi sedimo. Za nas je takva igra recimo, sramota. Ne bih mogla nikada sebe da zamis-lim da činim slične mazne, zavodničke pokrete pred svojom majkom ili svekrvom?! Samo je naš sto pun, sve sedimo i posmatramo njih. One ne gledaju nijednu od nas.One igraju. I tapšu u ritmu muzike zemlje koja je kolevka Rai muzike koja hara Evropom, taj ritam je ritam njihovih ku-kova, i pljeska njihovih ruku, i ponekad izgleda da se muzika povija po njihovim nogama i tako nastaje. Mi se stidimo, i sa osmehom na usnama samo gledamo u njih i možda nešto učimo. O toj slobodi. O tome sta je to ženska sloboda i da li su one takve , šašave, pomamne, bestidne jer žive

Page 141: Secanja na alzir

141

takve živote često pod feredžom ili bez nje prividno ili je neko izmislio to parče platna koje nose preko nosa i čija čipka smešno poskakuje dok pričaju na ulici baš zato što su takve, vrele i zadihane i slobodne čitavim telom i dušom. Možda se neko davno uplašio te njihove slobode i smislio neka pravila da ih pokrije, da ne odlete negde sa ove planete. Ima u tom plesu puno toga, ima u tim kricima koje ispuštaju , u dugim piskutavim tonovima koje prave jezikom koje samo podseća na naše podvriskivanje , ali je duže i jasnije i nešto što je kao neka mešavina, dozivanja, jauka, krika radosti, poziva. Ti krici su sve to u jednom i oni se odapiru u visinu u vazduh kao pozdrav životu, žene. One se ne stide svoga tela, one su pot-puno slobodne sa njim, skidaju marame sa glava i vezuju ih oko kukova.

Zavezani čvor tih marama odskače, u ritmu njihanja.Mislim o muškarci-ma koji bi uživali da vide nešto ovakvo. Nekoliko kamermana šeta okolo. Zaključujem da ako ni zbog čega drugog, a ono zato je baš i trebalo izmis-liti kamere da bi se zabeležilo kako igraju žene na svadbama.

Žene sa funkcijom na ovoj svadbi presvlače se takodje, a i mnoge koji su obični gosti, oblače sve nove i nove haljine. Kada su one donele svu tu garderobu? Iza onih vrata u dnu sale je prava svlačionica, vise uredno poredjane haljine svih mogućih boja i obavlja se žurno presvlačenje.Ja nikako da shvatim u koja je svrha tolikog menjanja haljina. Jedna naša zena koja duže živi ovde, reče mi jednostavno: Ovo je njima sve i slavlje i izlazak i nova godina i disko, jednostavno sve, i one su donele sve svoje najlepše haljine i sve će ih obući i biće zadovoljne.

Gomile pitanja mi se vrzmaju po glavi dok gledam Milanku kako ispun-java obaveze i šeta mladu u opet novoj haljini kroz čitavu salu . Kako li se ona uklopila u ovaj svet? Da li se mi uopšte možemo uklopiti u ovu šaru. Ili možda baš zato što smo vaspitane da budemo tolerantne i poštujemo druge , možda smo zato kao stvorene da se uklapamo u sve pa i u svet ovih žena. Prolazi prvo posluženje, sok i maleno slano pecivo, za njim u dugim intervalima dobijamo po salvetu i na kraju korpicu sa po pet ma-lih ali jako slatkih kolačića, sa alvom, i naravno baklavu sa orasima koje je donela Milankina sestra iz Srbije. Sve smo još uvek za stolom, ostali stolovi su polu prazni. One igraju, Mi sedimo i pomalo razmišljamo.

Page 142: Secanja na alzir

142

Ko je sada ovde slobodan, ko je ovde emancipovan, po čemu smo to mi kao naprednije od njih. Po tome što znamo za sramotu? Zašto žena treba da se stidi svoga tela, svoje ženstvenosti. One se njome ponose. A mi, mi je krijemo. Mi smo slobodne jer mozemo da imamo svoju profesiju, a one su slobodne jer su samo zene. Ko je ovde ustvari u zabludi. Koliko se strasno razlikuju nasi pojmovi slobode. Ispada da smo se mi same “oslo-bodile “ onoga sto u stvari jesmo. Negde smo u toj borbi protiv zidova i feredža izgubile nasu žensku stranu, običnu žensku posebnost, izgleda mi da smo u toj bitki protiv muškaraca nekako pobedile sebe same.

Gledajuci svoje komšinice za stolom i one žene tamo na podijumu shvat-am da smo tog momenta mi te koje smo sputane, navikama, shvatanjima, običajima, a da su one te koje su slobodne. Sutra na ulici to će izgledati obrnuto. Šta je istina ? Koje je naše lice pravo?

Pesme prolaze , pomalo smo ogluveli od muzike. One igraju. Neke i same za sebe kraj svojih stolova, neke u krugu na podijumu. Jedna žena igra već tri pesme za redom neumorno njišuci bokovima. Podilazi me jeza, nekakava mešavina srama i divljenja. Druge žene joj drže ritam plješćući, gledaju je. Da li je ovo nastrano ? Da li je strašno to što žena u ženi vidi ženu i divi joj se. Ne znam. Puno toga ne znam. Vreme je skliznulo negde sa one strane prozora i veče je zurilo već kroz stakla kada su se začuli prvi zvuci prepoznatljivog i opšte poznatog hita iz diskoteka širom sveta.

Skoči tada i nasa Iva. Mlada Nišlijka, sportista košarkaskog kluba, visoka devojka , ošišana kao dečak ali sa divnim dugim nogama i očima plavim i trepavicama dugim istim kao u Milankinog unuka. I najzad je i naš sto imao predstavnika na tom podijumu, gde su vredele neke druge nama nepoznate vrednosti. Već prvi Ivini pokreti koji su u ovu Afriku slete-li iz neke diskoteke njenog grada, napravili su čudo. Zastadose za tren , Alžirke , samo nogama održavajuci ritam i posmatrajući je radoznalo. Igrala je Iva čudnim pokretima, koji su meni ličili na Travoltine vragolije iz « Groznice subotnje večeri », i spuštala se savijajuci se u kolenima kao u muškarac u čočeku, i poskakivala je korakom iz kola i sve se to stapalo u jednu neobičnu igru mladosti, iz jedog drugog sveta. Pričali su njeni ogromni koraci o košarci, pricali su njeni kažiprsti upereni na sve strane

Page 143: Secanja na alzir

143

sveta o strašnim noćima pod bombama, pričale su njene ruke pružene malenom dečaku o beskrajnoj nežnosti, a njen osmeh o lepoti.

Alžirke su napravile oko nje krug i pljeskale joj prilazeći joj jedna po jedna i igrajući sa njom. Stopilo se i izmešalo sve. Ovde je izmišljen jedan drugi jezik za sporazumevanje. Ženski, pun simbola i zavladalo je razumevanje bez govora. Govorilo se pokretima. Menjala se iskustva. Zapazih, naroči-tu pažnju kojom su posmatrale Ivine pokrete i okrete na jednoj nozi got-ovo baletanske. Ono što mi je bilo naročito interesantno to je da u tim njihovim pogledima nisam videla ni trunku ljubomore, vec sam jedino nalazila divljenje i pomno motrenje i gotovo sam ubedjena da ce mnoge od njih već iste noći u svojim sobama probati te Ivine čudne okrete.

Sudarila su se dva sveta, dva shvatanja tu na toj svadbi i čini mi se da će oba od toga postati drugačija, bolja. Ispričali su nam priču da se iz različi-tosti može učiti, da se u njoj može uživati, pronalaziti, inspirisati.

Nisam dočekala mladoženju, vec je bila noć, Alžir je slavio svoj državni praznik, Kabilija je jos uzburkana od poslednjih dogadjaja, a ja po navi-ci “bolje je biti kući pre mraka” odlazim odmah posle prvih odlazećih gostiju. Na vratima Milanka deli svima po jednu korpicu u tilu sa šare-nim bombonama u čijem je srcu znam, badem. Dok izlazim posmatram u uglu bašte veliku terasu, na kojoj muževi koji su došli po svoje žene večeraju kus – kus.

Veče se bliži kraju. Mlada ima joj dve haljine pa će ponovo obući venčani-cu, onda će mladoženja doći po nju i oni će po alžirskom običaju napustiti svatove i otići u hotel , tako obučeni i nosiće samo jedan kovčežic, za koji kažu da je pun zlata. Otićiće u prvu noć svog novog života za koji samo nebo ili neki od Bogova zna kakav će biti.

Ja posmatram alžirsku noć i oblake koji puni peska prolaze ovuda, mesec je pun i napolju je svetlo, poneka kola još projure, u ušima mi bubnji ritam popodneva, a negde iz doline prema gradu čujem u daljini podvriskivanje žena iz neke druge svadbe koja sigurno jako liči na ovu na kojoj sam bila. Pada mi na pamet da je svadba ili venčanje ustvari nekakav pupak života,

Page 144: Secanja na alzir

144

nekakav trenutak u kom se preplicu jedan život žene koji prestaje da pos-toji i drugi koji počinje. Posmatram belu nakindjurenu kutijicu na stolu, sa kič crtežom dvoje mladih. U njoj više nema kolača. Moj muž ih je sve pojeo i već odavno me čeka da završim ovu stranu.

Alžir, o5.o7.2001.

Page 145: Secanja na alzir

145

Moreskna kuća u Kazbi

U crvenoj dugoj haljini Kabiljske narodne nošnje,Sisi nas je dočekala na ulazu u staru, moresknu kuću, karakterističnu za Kazbu. Otvorila nam je vrata, jednog davno prošlog i nestalog sveta. Vir u vremenu iznad kuće se pokrenuo. Njegov početak je izvirao iz bunara na sredini malenog dvoriš-ta koje nazivaju »patio«. Ostali smo u njemu bez minuta, samo u trajanju slika koje su se razvijale i bojile pred našim očima. Šare, sa pločica su nas prigrlile u svet koji nam je učinio veliku čast otvorivši nam svoja vra-ta. Istorija, prošlost i muzika sadašnjeg vremena stopili su se u vazduh koji stoji, oivičen hladovinom prizemlja. Šuma krivudavih mermernih stubova, kontrasti, senki i belog. Mnogo sveta i tradicija. Sve tu i sada, ovoga momenta, pred nama u velikoj predstavi, vremena koje prolazi i ostavlja samo maleni zapis na drvenim prastarim dvokrilnim vratima na ulazu u kuću. Spolja je to samo bela zidina, bez definicije, oblika i veličine. Zaglavljena izmedju drugih sličnih. Utopljena u toplinu koja bije iz kame-na pločnika. U sliku bez pravih linija. Sa krivudavim titrajima, opcrtana jasnim crnim potezima ivica i stepenica. Iznutra kuća, koje počinje mra-kom i hodnikom gotovo tunelom samo naznačuje i nagoveštava poseb-nost. I najzad se otvara posle nekoliko koraka, veliki kaleidoskop prosto-ra, koji na vrhu negde posle nekoliko spratova, završava, kvadratom neba. Beli stubovi prizemlja, ukotvljeni u dvorištu, omeđenog prostora, i čipka drvenih stubova na prvom i sličnih negde na drugom spratu. Sissi nas, žene vodi uz strme drvene stepenice, na sprat. U prizemlju, žene mnogo starije od nas, prate svaki njen pokret zvucima koje prave jezikom i usna-ma. Slojevi vremena se rastvaraju. Lutamo spratom, otvaramo vrata soba koja nemaju prozore. Kuća je okrenuta sama u sebe, prozori gledaju ka unutra, ka dvorištu. Puž struktura kuće je ostavlja zagledanom u samo svoje svetove. Ljudi koji su je gradili, koji su tu živeli, koji su je napuštali i nas iz pogrešnog vremena, koji šetamo kroz sliku nekog drugog, davno

Page 146: Secanja na alzir

146

zaboravljenog života.

Mesto sastanka i ceremonija. Sissi je danas, mada već mesec dana uda-ta, ponovo u ulozi mlade. I kao u pozorištu ispunjava želje i stare običa-je. Vraća se u vreme svojih predaka. Slojevi, muzike, žagora, hladovine i toplote, filuju scenu horizontalnim presecima a spratne konstrukcije, boje i nebo, čine vertikalnu ravan iste slike. Vremena, ranija i buduća, okačena o drvene rezbarije sanjare. U jednoj od velikih soba u koju smo banuli, kao u bajci, postavljna je trpeza. Za nas. Dobri duhovi su je postavili i nestali. U sobi je veliki roze krevet sa baldahinom i pričom, da je to jed-ino u kući iz onog vremena. I pričom. Da su u njemu spavali muž i žena a mnogobrojna deca po tepisima na podu. Zatvoren til baldahina, ljubav i strasti, šapuće iza nas. Mi raznobojne kao i šare na pločicama, neko u zapadnoj odeći, neko u mladalačkoj, neko u nošnji, sve smo za istom sof-rom, mladine, sobe pred udaju u toj izmišljenoj bajci. Pločicama se kližu, neki glasovi, dogadjaji, prolaze i dolaze koraci. Udubljenja u zidu, kao klupe, kao odmorišta, kao mesta za sastanak sa sobom. Uokvirena žutom bojom da se plava ne bi razlila i slepila sa nebom. I otišla.

Mladine sestre stigle iz Pariza, još su mirisale, na aerodromske fri šopove, parčići svetova, slepljeni u okvir ove morskne slike za uspomenu. Pre-pričavaju se i zasmejavaju skorašnji događaji, Sissi priča svoja prva bračna iskustva i nepravde i želje. Sestre, rođake, sve nasmejane, govore joj svoja, teše, objašnjavaju. Sve su tako u velikom žeskom saglasju, razumevanja, podrške, mudrosti i solidarnosti. Tako je malo važno gde koja živi, kako se oblači, sve su one jednake u tome koliko poštuju i vole jadna drugu. Gotovo opipljivo. Pa se onda smejemo, u svakom slučaju ništa ne jedemo od postavljenog, kao da će nas neko začarati ako okusimo hranu, i kao da ćemo zaspati tu u toj hladovini, u toj sobi naopačke, zaglavljeni u roze baldahinu između tri vremena. U sadašnjosti nas drži samo crvena boja sa Sissine haljine, i njena duga crna kosa. One nas održavaju na površini da ne potonemo u potpuni nestvar. Iz prizemlja kroz vrata ponekad dopre do nas, muzika iz Kabiljskih planina, sa zelenih prostora. Kroz hodni-ke okačene kao terase, šetaju senke bivših stanarki, neke se samo naziru, neke čuju po šumu, a graja neke dece koje davno već nema još odzvanja oko fontane i bunara. Zgusnuto je u prostoru prošlog vremena. Na kro-

Page 147: Secanja na alzir

147

vu kuće je terasa i postavljena trpeza. Muškarci će tu večerati kus-kus sa lubenicom ovog toplog leta, dok gledaju kako stoji sunce i ne zalazi, već čitavo veče zasatalo dok se ne opcrta i poslednja vinjeta na priči, bez kraja. Sissi će sutra na posao kolima, obučena evropski, u neki biro. Svi koji su danas u ovoj slici, nestaće u svojoj svakodnevici, toplog alžirskog leta, ali će ostati večito zajedno u njenom ramu oivičeni jednom uspomenom na dan koji je za trenutak zastao, koji je trajao duže zarobljen virom vremena.

Page 148: Secanja na alzir

148

Anaba

Nadlećem novi grad svog Alžirskog iskustva. Anaba nasukana na uzbur-kanu obalu, prilepljena za planine, sunača se pružajući se na sve strane. Aerodrom kao dečiji. Ljudi užurbani navikli na putovanja, iskrcavaju se rutinski. Na pisti nema vojske. U zgradi aerodroma nema pasoške kon-trole, jednostavni, civilni aerodrom, unutrašnjosti zemlje, odaje jednos-tavnost, primorskih luka, koje čisti vetar, a koji se završava u poljima oivičenim drvoredom. Svugde gde je gužva ili čekanje, mene propuštaju. Dovoljan je delić sekunde da me kao retku strankinju prepoznaju i svrsta-ju u nekoga kome treba ukazati počast, nekoga koga treba propustiti, ne-koga kome se treba osmehnuti. Većinu putnika čine muškarci. U zgradi aerodroma, osoblje čine žene, jednostavnih uniformi i jednostavnih kret-nji. Gomila koja brzo napušta stakleno predvorje i nestaje raspršivši se po parkingu. Lebiba u crnom dugom koznom mantilu, sa francuskom ber-etkom na kosi, čeka me, a njen osmeh mi prilazi i ljubimo se kao prastari znanci, kao rodjaci, kao dve polovine iste sreće.

Jednostavno nije moglo da se desi na se nas dve ne nadjemo ponovo. Ponovo u državi koja je teritorijalno velika kao Francuska pomnoženo sa četiri. U glavnom gradu koji ima nekoliko miliona stanovnika. Nije mo-glo a da se ne nadjemo. Izgubljene pre čitavu godinu, naše želje su ipak pronašle način da se spoje i da nastave priču. Godinu dana je prošlo od naših glava sa mokrim kosama u bazenu, Hotela Šeraton. Od obećanja, od dogovora, od početne radosti i nade. I onda praznina. Ništa. Ni traga. Ni bilo čega za šta bi se razum mogao vezati, pronaći iz sveta materijalnog nešto opipljivo, neku informaciju, broj, bilo šta. Sve je bilo nestalo tog pr-vog dana Ramadana koji je počeo naglo, izračunat, odjednom, i iznenada dan ranije nego su svi očekivali. Astrologija koja nas je spojila u našem

Page 149: Secanja na alzir

149

vodenom elementu, u istom danu rodjenja, na različitom kraju kalendara, razvejala nas je kao prah svaku na svoju stranu života i trajanja.

I onda jednog običnog dana, kada je prošlo dovoljno vremena da istera ćud sudbine negde iz nas, desilo se to kao slučaj, koji je to tako i prestao da bude. Jer je to jednostavno moralo da se desi. Vraćajući se iz centra grada, šofer ambasade je zaustavio auto, bez oznaka kraj dugačnog reda ispred konzularnog odeljenja egipatske ambasade.

Nova pomoć osoblju naše ambasade u vidu mladog i tek svršenog diplomate, došla je pre nekog vremena ali ubrzo za njim i devojka, i oni su nameravali da se venčaju. Obzirom da je nasa najbliža ambasada koja može da sklopi njihov brak u Egiptu, njihovi pasoši sa svežim vizama za tu zemlju su čekali da budu preuzeti na kapiji. Njihov svadbeni put je takodje nestrpljivo čekao da bude proživljen.

Dragan je čekao u kolima, na zadnjem sedistu. Stakla nisu zatamnjena, sto je tada jos uvek zabranjeno zakonom zbog bezbednosti. Trenutak kada šofer prilazi kapiji, i delić vremena koje je potrebno da se u krajičku oka spazi silueta zene u crnom na suprotnoj strani kolovoza, podvuče-no, belom bojom ivičnjaka. Kroz taj ugao oka gde počinje i završava se treptaj, on ugleda siluetu kako prilazi i kako dolazi do kola, i kako pruža ruku ka staklu....nežno kucnuvši. Trenutak koji smo svi kasnije stotinama puta prepričavali. Trenutak kada su zakazale sve bezbednosne mere, šofer na nekoliko koraka od kola. Diplomata sam u kolima. Žena koja prilazi mogla je biti bilo ko, sa bilo kakvim namerama. Ali njen tihi glas, nagov-eštaj osmeha i tek skinuta beretka, tri koraka do spoznaje i tek onda pre-poznavanje. I bljesak neverovatnog i nestvarnog i nemogućeg, koje se tu na asfaltu istopilo u jedno veliko, »Da, to sam ja Lebiba!« U neverovatnu radost, ponovnog pronalaska, u čudjenje, u iznenadjenje, u neverovan-je.... u istinsku sreću. Nikada pre niti kasnije kola naše ambasade nisu bila pred kapijom egipaske ambasade. Nikada pre niti kasnije Lebiba nije bila pred tom istom kapijom nego toga dana, zamoljena od neke komšinice iz Anabe, da podigne nečiji pasoš sa vizom. Da li je moguće, da slučajnosti nema, da je nikada nije ni bilo već da smo samo pišući sopstvene živote bili svedoci jednostavne činjenice da će biti ono što biti mora. A nas dve

Page 150: Secanja na alzir

150

smo se morale ponovo sresti. Iako je delovalo verovatno tačno onoliko koliko bi za to potrebno i dvema pahuljjicama da se sretnu dva puta u toku pada sa oblaka, na alžirsku plažu, prošle zime. Tačno toliko. A ipak se desilo.

Iste večeri smo veselo prepričavale zapanjene taj trenutak, kada je ona kroz žamor mase u redu koja čeka, načula reč Jugoslavija, koju je izgov-orio šofer, tražeći pasoše sa viziranja. Ostalo se rešilo u nekoliko koraka i kucanjem na staklo, diplomati koji je ozbiljno zurio ispred sebe ne os-vrćući se na to.

Od te večeri, svakih desetak dana Lebiba je dolazila kod nas kao gost, kao drug, kao drugarica, kao osmeh i kao neko ko nas razume i koga mi razumemo. Teme, priče i osmesi uvek su se preticali, podsticali, uvek sa ukusom sreće i uzajamnog razumevanja. Jednom sam joj dala i fasciklu koju sam onoga dana nosila u Hotel, kada je nestala, kao Pepeljuga ne ostavivši nikakav trag o sebi.

Jednog drugog dana, stigao je odgovor njenog muža, sa preporukom za počinjanje hormonskog tretmana, i spiskom za to potrebnih lekova. Nije bilo potrebno prolaženje ponovo kroz gomilu ispitivanja i analiza. Samo je bilo dovoljno krenuti. I pokušati ponovo.

Ta činjenica nas je zatekla, zamislila, obradovala, uplašila. Izbegavali smo da pričamo o njoj. Pa smo je nekada pomenuli. Onda opet gurnuli među saksije da sklizne niz tople pločice i padne sa terase. Pa je više nismo pominjali. Pa nas je onda ona budila noću, dok smo brojali u mraku, da smo već čitavu godinu proveli duže od mandata koji nam je poveren. Pa smo onda sa tom istom mišlju i činjenicom, seli i lepo razgovarali. Da je vreme kratko, da ne znamo kada ćemo kući, da se bliži zima, da je glupo na to opet bacati novac. Probali smo jednom i dosta. Da to možda nije dobro za moje zdravlje. Da nemamo potrebne injekcije. Da nam preds-toji pakovanje čitavog domaćinstva, da Draganu predstoji predaja posla novom kolegi. Da je Anaba 600 kilometara od Alžira. Da je ta klinika još nova, da njeni rezultati jesu bolji i da su metodi kao u klinici partne-ru u Francuskoj, ali da .....Onda nam je jednog dana nestalo opravdanja,

Page 151: Secanja na alzir

151

jer je Sabrina , kada je čula za mogućnost, jednostavno, kao da se radi o receptu za makrut*, uzela papir sa prepisanim injekcijama i rekla: »Mi ćemo nabaviti sve što je potrebno, na vama je samo da pristanete. »

Ne, nisam verovala i da, jesam verovala da će uspeti. Toliko su nas voleli. Toliko smo mi njih voleli. Svaki put kada bi smo došli da ih posetimo, da se igramo i pričamo sa decom, da uživamo gledajući Alžir sa njihove terase, svaki put nas je dočekala po jedna nova kutija zadatih injekcija. Gomila hormonskih injekcija, šarene kutijice kojima smo proveravali rok trajanja, rasla je polako na polici u njihovoj kuhinji. Svaka nova kutiji-ca činila ih je neizmerno srećnim. Oni su svim prijateljima i rodjacima razglasili tu potrebu i neophodnost i svi su ih najozbiljnije shvatili i svi su na samo njima znane načine dolazili do tih kutija. Za nas zauvek tajnim kanalima dolazile su kutijice u njihov dom, iz apoteka, iz raznih skladista, kutije koje su ostale neiskorišćene od sličnih pokušaja raznih i potpuno nepoznatih žena. Srce alžirskih žena, meni neznanih, kucalo je za istu stvar. One znaju šta je borba za potomstvo. One ne pitaju za koga je već, samo reaguju da to neko želi da uradi i da je to potrebno za neku buduću, moguću, bebu.

Vadile su iz svojih ručnih frižidera, neiskorišćene hormone i darivale sa željom da uspe. Jednostavno, kao što je sva dobrota sveta, jednostavna. Obična i snažna, jedinstvena želja svih žena i njihova povezanost u tome, u razumevanju, u solidarnosti, u zajedništvu. Dobiti dete, naučile su me, od toga nema ništa važnije.

Zatečena tom radosti, tom lekcijom koju su mi pružile na dlanu zajedno sa kutijama, nije mi ostavila više nikakvu mogućnost premišljanja, niti drugačije odluke nego da pokušamo. Ponovo.

Iza ovog pokušaja, stale su sve one zajedno. Lebiba, Sabrina, Sissi, njihove rodjake, poznanice, žene koje im pomažu u kućnim poslovima, njihove komšinice, toliko njih koje nikada neću upoznati a koje su se pridružile tom lancu, toplo i sa velikom željom za uspehom kako samo Alžirci ume-ju, pružajući ti ruku koju su predhodno naslonili na svoje srce. Najveći Alžirci su žene Alžira. Te, velike gromade u čije siluete, bile one zagrnute

Page 152: Secanja na alzir

152

ili otkrivenu može da stane čitav svet dobrote. Pred tom silom nisam mogla niti smela da stanem. Reka dobre i pozitivne energije, slivala se od njih ka meni. Toliko njih mi je poželelo da uspem. Toliko njih me je ispratilo osmehom i željom.

*Recept za makrut

U četiri šolje griza sipati šolju istopljenog margarina sa malo ulja, dodati soli i pola šolje vode. Izmešati mokrim rukama.

Ostaviti da stoji sat i po i napraviti dugačku kobasicu od testa. Iseći na kolutove debele dva prsta (20 makruta).

Mogu se peći u rerni ili u ulju na tiganju (iscediti ih u rešetku). Po pečenju ih uvaljati u hladan šerbet.

Višak šerbeta preliti preko svih.

Page 153: Secanja na alzir

153

***

I sada sam tu, krećem sa aerodroma, Lebibinim mercedesom u novi grad, u deo novog iskustva, u novu avanturu. Sa parkinga smo krenule posledn-je. Grad je palio svetla, a trenuci koje smo sustizali kroz mirise mora, kroz tek rodjene senke drveća, palmi, rasli su pred nama u samo naše veliko i fantastično iskustvo, prijateljstva.

I opet je bio ramadan tih dana a mene je čekala večera poslužena samo za mene pre zalaska sunca. Lebiba je bila ponosna što ima hrišćanku u kući u tako svečane dane. Nije dolazilo u obzir da joj se protivreči i da ja sačekam večeru kada i drugi ukućani, kasnije kada bude ceo grad večerao. I tako je svakog dana, meni služen poseban obrok u vreme kada bi jela i kod kuće dok su oni čitavog dana gladovali i čekali večeru.Bilo mi je neprijatno ali sam bila i počastvovana. Lebiba je smatrala da tako mora jer sam ja “pod tretmanom” i ne dolazi u obzir da postim sa njima zajedno.

Objašnjavala mi je svoje shvatanje religije i pričala o tome da svako treba na svoj način da pronađe sebe u svojoj religiji. Ona eto ne nosi maramu ali zato ima i drugih načina da pokrije glavu, pa nosi najšašaviju beretku iz Pariza, koju sam videla a koja joj divno stoji. Dane do “onog” dana kada će hormoni reći da su spremni, provodile smo kolima obilazeći grad, u potrazi za namirnicama za veliku porodično svakodnevnu ramadan-sku večeru. Kupovala je velike veze peršuna i korijandera, meso i voće ne izlazeći iz kola, jednostavno uz osmeh i spušteno staklo prozora. Onda smo se provlačile kroz uzane ulice centra grada, da bi smo nadgledale radove u ordinaciji njenog muža. Išle smo do litica iznad mora, gde je ona

Page 154: Secanja na alzir

154

poželela da sagradi kuću. Visoke stenovite litice, ovde na istoku, pravi su kontrast, dugim peščanim plažama, alžirskog zaliva. More ovde ima boju, tamnih velikih dubina, a kreste talasa pravu čistu, belinu. More, nebo i Alžir su uklopljeni elementi lepote sveta.

Išle smo u posetu do jedne, pa do druge sestre, pa do njene mame, sve na različitim i udaljenim krajevima grada i van grada. Nisam se osećala nesigurno sa njom. Znala sam da se ona kao i svi pridržavaju, obazrivih saveta, koriste se pametnim iskustavima opreza i sumrak nas je uvek terao kući, na vreme iz predgradja. Krivudavim putevima vozile smo se ka svetlima grada.

Svako veče Lebiba je za svečanu ramadansku večeru, mesila i pekla hlepčiće, za sve u kući. Na podu savremeno opremljene kuhinje, upalila bi vatru u gorioniku i u velikoj zemljanoj tepsiji pekla bi testo, okruglih oblika i pretvarala bi ih u vruće lepinje, za predivnu crvenu čorbu koja svojim mirisom već preplavljivala svaki kutak kuhinje, i tajno se širila kroz hodnike sobama. Iseckani korijander je ispuštao u paru iznad ve-like šerpe, miris, tog i mnogih ranijih i budućih ramadana. Toplina vatre sa poda, deca koja čekaju na vratima, svetlo i svečano isčekivanje tišine u vazduhu sumraka. Čekanje tišine. I pesme sa minareta. Kakav mir i spokoj. Porodica zajedno večera. Svi su deo istog. Zajedno. Kako sam počastvovana i srećna što sam prisutna i mogu sve to da vidim i osetim. I zapamtim. Zauvek.

Page 155: Secanja na alzir

155

Lebibina Ramadanska pogača

Koliko pogača, toliko punih činija griza. (činijica može biti i prazna kutija margarina)

Koliko pogača toliko kašika suvog kvasca (u mlakoj vodi sa malo šećera)

Sa strane na dasku staviti gomilicu soli i dodavati u testokoje se formira najpre sa uljem, koje se sipa polako da griz

promeni boju, količina ulja gotovo kao ista ona činijica kojom smo sipali griz.

Sve se onda zamesi sa kvascem i ostavi da odstoji sat-dva. Ne treba premesiti.

Može se peći u rerni ali u u okrugloj tepsiji. Napraviti tanke, okrugle pogače.

Page 156: Secanja na alzir

156

Ja sam dobila svoju sobu. Njeno troje dece, devojčica i dva dečaka su zato spavali u jednoj sobi. Oko toga takodje nije bilo diskusije. Bila sam u deči-joj sobi, jedne devojčice, na krajnjem istoku, jedne zemlje, u vreme rama-dana, u gradu gde osim Lebibe i njene porodice, ne poznajem baš nikog. Dragan, naš stan u Alžiru i sve što mi je poznato, naši prijatelji, sve je to od mene daleko sat vremena leta avionom. A opet se ne osećam sama. Sve mi je poznato. Sestra moje duše, koja je rodjena u Africi, stanuje u Lebibi. U njenoj kući se zaista osećam kao u svojoj. Sve je tačno tamo gde treba da bude. Svaka stvar koja mi je potrebna se tačno tamo nalazi gde i ja držim u svom stanu. Nalazim se u kući koja bi bila moja da sam se rodila sa ove strane Mediterana. Njena kuća nosi isti broj kao i moja u mom rodnom gradu. Ona ima istu priču sa ocem kao ja. Ona ima isto preživljeno detinjstvo, nepravdi kao ja. Ona je ja.

Posle večere u tim ramadanskim noćima, šetale smo duž obale, kada bi čitav grad, tu koracima, merio još jedan prošli dan i planove za sutra. Centar grada je sa dugačkim pešačkim trgom ušuškanim u drvored pal-mi, završavao zagnjuren u pesak obale. Reka ljudi se tiho slivala i pod svetlima obalskih kandelara koji su zlatili trotarsko šetališta. Tu se pod njihovim koracima pravila jedna sinhronična melodija, tišine i tihog žag-ora. Merile smo koracima grad Lebibinog detinjstva, odrastanja i života.

U zvucima, malenih ulica Anabe koje su se slivale ka šetalištu, živela je storija mediteranskih gradova a u šarenilu grnčarije koja se izlivala iz rad-njica po kamenom trotoaru kroz plavu boju arabeske, tekla je obalom ka moru. Oduvek.

Page 157: Secanja na alzir

157

***

I verovatno je bio četvrtak. Moguće da je bio četvrtak. Sigurno je bio četvrtak, dan koji nije više dan i jeste dan i sutra je petak kada se ne radi ali klinika mora da radi, bar u delu u kom se vrsi transfer. Sutra Dragan dolazi. Mislim da mi je telefonom već nagovestio ili direktno rekao novost koju niko nije želeo da čuje, bar ne još neko vreme. Stigao je telegram da se vraćamo. Kući. Nekoj kući. Da se vraćamo...

Ja noćas u 22 h treba da primim injekciju za pucanje folikula. A ne tu vest. Ta vest nije nikome potrebna. Nadam se u maglama svesti da je to tek prva vest koju je moguće, promeniti, odložiti, bar malo, dok se sve ne završi. Tako nam je obećano. Tako su nam obećali. Založiće se za odlaganje ako do toga dođe. Predvideli smo tu mogućnost. Pitali smo, šta ako se tako desi...Rekli su nam. Ne brinite. Zašto onda da brinem. Na oblacima do-brih želja naših alžirskih prijatelja, nisam ni u jednom momentu pomis-lila,da je moguće da takva jedna sitnica, jedna molba, za malo odlaganje nečega što je moglo da se do sada desi 365 puta u predhodnih 365 dana, neće biti izrečena.

Meni, nama, svima nama potrebna je samo ta jedna jedina nedelja, posle svega, da sve prođe, da saznamo, da li smo uspeli. Svi.

Moji domaćini su morali noćas hitno da odu u Tunis. Rekli su mi da ništa ne brinem, da je to svega sat vremena vožnje i da će stići u toku noći nazad. Lebibina majka, medicinska sestra, biće sa mnom u stanu, daće mi injekciju na vreme, nigde ne moram da idem kao što sam u Tunisu, tražila dežurne apoteke u koje sam nosila moj frižider sa injekcijma, dok je noć jurila pesak po osvetljenim tuniskim bulevarima.

Lebibin lep stan, prepun je boja, sredinom se proteže hodnik, po dve

Page 158: Secanja na alzir

158

sobe sa svake strane, na dnu hodnika je kupatilo. Kuhinja na kraju, ve-lika i prostrana, izlazi, sa dva stepenika na zastakljenu terasu, svu izle-pljenu šarenim pločicama sa žuto plavim arabeskama. Najlepši kutak stana, sa divanom, cvećem, udobnim bambus foteljama, i televizorom, kompjuterom telefonom, ustvari jednim ženskim kutkom za sve. Za rad, uživanje, za priču, za kafu, za čitanje časopisa, za gledanje televizije. Od sveg ogromnog stana, svi se nekako uveče baš tu okupe i uguraju u taj pre-divni prostor terase, koja na stubovima, iz nekog nevidljivog dna, gradi prostor, bliži suncu, zvezdama. Prostor koji toplinom privlači sve ukućane i koji odmah pronalaze svoj kutak u tom bezvremenom i bezprostornom svetu, lepote i ispunjenosti jednog doma.

U njemu, zaštićena lepotom, provodim to veče, sa Lebibinom majkom, gledamo program, svetlo koje se gasi na nebu, senke koje žutu prevlače u narandžastu. I kada potpuno odsustvo boje prekrije, šarenilo pločica, u meni počinje da raste, prisustvo kraja. Kraja jedne priče. Kraja jedne bajke. Noćas je ona poslednja stranica. Noćas je ona tanka linija između predposlednje i poslednje strane. Ona kada već slutiš završetak i kada imaš još uvek neki tren da smisliš sopstveni. Sutra se sve završava.

Veliki uskomešani balast hormona, noćas treba da završi svoj rast, i do-bije komadu da je dosta. Dovoljno je svega. Sutra su potrebni samo slo-bodne ćelije koje raspršeno plutaju u blizini jajnika. Samo one. Zato je data komanda. Sve je proračunato u sat. Čovek se u toj avanturi uvukao u nepogrešiv sistem prirode, i nekako uz nju, koristeći nju i želju, gledao da sjedini svoje maleno znanje i ono tako veliko i nedokučivo, u nameri da se dokaže, da je nešto bar saznao, da nečim može upravljati.

Ne sećam se više one slične ovoj noći u Tunisu. Tako se jednog dana neću sećati više ni ove. Mislim ali krećem se prema sobi, posle injekcije i sve mi zvoni u ušima, trudim se da ne mislim na to, trudim se da je sve u redu. Ali svakim korakom gubim snagu. Hodnik do sobe mi se čini beskraj-no dug za ta tri koraka, koja kao u nekom bestežinskom stanju, potpu-no odvajajući se od svog ja, prolazim, i ležem obučena misleći da će sve proći. Ali ne prolazi.

Page 159: Secanja na alzir

159

Najduža noć od svih najdužih noći, traje i stvarnost i sve proživljeno i ono što treba da dođe stapaju se. Kiša pada baš kao u Anabi, ovde dok ležim u tom gradu na kraju sveta, na kraju jedne kiše. Vlaga raste u vazduhu, jedva mogu da dođem do daha. Lutke i plišane životinje, sa istegnutim senkama čuvaju me dok se vlaga sliva niz zidove ispod prozora. Noć se razlaže na sitne čestice tišine i kiše. U gotovo vidljive lepljive, delove živo-ta bez slika. Pokušavam da se setim bilo čega ali ne razumljivi osećaji koji me svu obuzimaju nemaju baš nikakve veze sa mnom. Sve se dešava bez mog znanja. Ne mogu da se pomaknem, ne mogu da ustanem. Samo sam živa.

I dalje nije u mojoj moći. Ništa. Slepljeni dani, noći, odjeci smeha, i vreme koje klizi sa kapima niz zidove sobe. Nema boja. Nema tona. Nema stvar-nosti. Rupa u vremenu i prostoru. Vir prolaznosti kroz koji uvek mogu da se provučem. U koji uvek mogu da se vratim. Trenuci koji određuju. Tok, vreme, mene. Sudbina je međuprostor, bez težine, vremena i snova. Samo želim da prođe. Da prođe noć. Da prođe reka koja se sliva kroz vazduh prolaznosti i želja. Sutrašnje jutro deluje tako nemoguće, nestvarno, dale-ko. Dalje od pustinje, čiji dah osećam već godinama za vratom. Dalje od zadnje zvezde iznad poslednjeg zrnca peska u njoj.

Kiša u Anabi, pada sudbinski temeljno, stapa se sa sva tri elementa, sa planinom i morem i peskom. Kiša je zaljubljena u Anabu. I ne znam da ovake kiše postoje, tako ozbiljne i mokre, tako bez pauze i bez kapi. Kiše koje cure i tope vreme. Kiša noći. Bez vetra, bez straha, u jednom trenu mislim na to gde li je sada Lebiba, a onda i to prolazi.

Njena majka me obilazi i pita da li je sve u redu. Kažem da jeste ali is-topljeno vreme se i dalje lepi po zidovima, i jedino što mislim da ne treba da ustajem. Nikako. Ovako ću posmatrati svetove. I na kapcima i sa ot-vorenim očima. Isto je. Potpuno isto. Slepljeno i klizavo. Dok čujem kišu znam da postojim. I čekam da prođe. Sve.

Page 160: Secanja na alzir

160

Sutradan, vreme je zgusnuto, žagor, ubrzani razgovori, kuća je puna.

Scena 1. Mali Sami, Lebibin najmlađi sin plače kao i svakog jutra, neće da pusti mamu da ode iz stana. Željan je da bude sa njom. Njegove suze su ogromne, a on se kao očajnik baca Lebibi pod noge. Narimen, kao najstarije dete, pomaže već u kuhinji, a Valid se dosadjuje, spreman za trening naslonjen na teniski reket, čeka da ga mati poveze.

Scena 2. Ostajem u hodniku poslednjeg sprata bolnice, Lebiba odlazi po Dragana na aerodrom. Nekoliko žena u maramama i ja gledamo se, u uglu oka. Po neki osmeh, nemamo vremena da pričamo. Sa zidova nas gledaju trud-nice, nasmejane bebe, reklame za neke lekove, nasmejani doktori, statis-tike. Prostor je velik i svetao. Klupe tog teatra poređane u krug. Vodimo razgovor ćuteći. Ja im više nemam šta reći. Ja već sve njihove priče znam.

Scena 3. Svi su ljubazni, veoma. Lebibin muž u belom mantilu, gotovo da ga nisam poznala, pretvorio se iz domaćina sa kojim sam jutros pila čaj u doktora koga prati nekoliko isto tako belih mantila. I oni su ljubazni prema meni. Imam utisak da me tretiraju sa posebnom pažnjom. Spremna sam na ve-liku bol koju pamtim sa predhodnog pokušaja. Jer znam da je to trenutak do kraja. Ali jednostavna anestezija, učinila je da ništa ali baš ništa ne osetim. I sve je završeno dok je monitor zjapio pravo u moje lice sliku iz trbuha, iz cijeg je mraka jedna igla izvukla sadržaj koji je potreban.

Scena 4. U velikoj sobi sam sama. Televizor veselo priča neku seriju na arapskom. Šarena posteljina, vraća boje u ovaj dan. Dragan ulazi polako u sobu sa Lebibom. Svi su veseli i sretni. Ostavljaju me da spavam. Odlaze.

Dvadeset i četiri časa ima vrednost sasvim drugačiju kada se čeka trans-fer. Jusef stručno priča da su embrioni odlični, da će najveće sutra ubaciti nazad i tako jednostavno, završava se dan u kom negde u nekom staklu

Page 161: Secanja na alzir

161

neki mali ja i mali on, rastu mikroskopskom brzinom, nevidljivog. Sutra će neki od njih biti vraćeni u toplo a neki bačeni u smeće. Ne želim, kažem da mi kaže koliko njih će imati šansu. Ne želim da pamtim kao sa prvog pokušaja, brojeve, da ih ređam , da vidim u snovima, da im dajem imena.Da zauvek pamtim da ih je bilo sedam predivnih. Koji nisu uspeli da prežive. Može li iko pojmiti koliko to boli kada saznaš da niko, od njih ne postoji. Odjednom.

Sutradan posle transfera, sat vremena ležanja i avantura je završena. Kraj svega. Pakujem pidžamu u torbu i gledam prema zidu ispod prozora, očekujući da ispod njega vidim reku, od one kiše, od one vlage, od one noći. On se rozi i presijava, u bojama obične ženske dečije sobe. Sve je nestalo.

Page 162: Secanja na alzir

162

Odlazak

Umesto odmaranja, moram da se pakujem. Niko mi ne pomaže. Svi do juče kolege-prijatelji posle komande o povratku, odjednom nas brišu.

Vučem se po stanu. Pakujem, pet godina života, jer treba da pošaljemo st-vari za nekoliko dana a mi sami da napustimo zemlju za 7 dana. Nije bilo odlaganja. Nije bilo ni pitanja o odlaganju. Niko nas nije čak pitao ni kako smo prošli tamo u tom gradu na granici. Ništa. Samo, vreme koje otkuca-va, nezaustavljivo. Planina kutija raste u spavaćoj sobi. Dragan je po čitav dan na poslu, sve moram sama. Između svake kutije se odmaram kratko. Telo je starije dve godine od prošlog pokušaja, a genetski materijal po-trošen za još nekoliko godina. Učinjeno će mi skratiti vreme za koje sam plodna za isto toliko. Hipofiza će pamtiti, manipulaciju, prevaru, jajnici pretrpljeno, pokidano debelo meso desetine injekcija, koje će me bosti i posle nekoliko godina, jer telo pamti. Svest će se sećati one noći kada se pretopilo vreme.

Znanje će beležiti, bespotrebna imena hormona, rezultata, analiziraće, upoređivaće. Srce će jedino znati da je sve učinjeno, sa velikom ljubavlju, sa velikom željom i nadom. A duša će znati da ima sila kojima ne vladamo a koje su tako velike i jake. Iskustvo će upisati još jednu veliku mudrost. A mi da se ni na nikoga ne možemo osloniti u životu tako kao na naše alžirske prijatelje.

Kupljena avionska karta vraćena je. Kupac kola odustaje od kupovine. Moramo kolima kući. Najpre brodom. Pa onda 1500 kilometara kolima. Januar u Evropi i smetovi. Mi ponovo sami sa odjecima u stanu sa dva kofera i kolima na parkingu. Jutro pred odlazak i sećanje i predhodne večeri. Tup osećaj praznine i reči koje odzvanjaju

Page 163: Secanja na alzir

163

- Idemo prekosutra.

- Idemo sutra.

Januar je vreme putovanja. Sada u obrnutom smeru.

Page 164: Secanja na alzir

164

Opraštanja

Veče oproštaja kod Sissi i Rede kod kojih smo bili na tradicionalnom venčanju. Tu je Sissina sestra, tu je Ivon iz Kanade, tu smo mi. Isto društ-vo, koje je bilo i one tihe večeri, deo jedne priče, ispričane u Moresknoj kući u Kazbi.

Petao u vinu kome vire noge iz šerpe. Tužna večera, bez osmeha. Naši prijatelji, svi koji su učestvovali u našem pokušaju, presečeni, užasnuti, neminovnim. Da moramo ići, baš sada. Da moramo kolima. Da moramo brodom. Da moramo... Dve gajbe prepune najvećih pomorandži, ćutale su i gledale nas ih hodnika. Spremljene za put. Spremljene za nas. Svaka poredjana rukom ljubavi, misli i neutešne tuge.

Tešimo se i grlimo, da ako je moguće zaustavimo tugu grljenjem, da je ugušimo. Ne podnosim misao da ih tako rastužujemo. Ne podnosim mis-ao da im mi priuštimo, bilo šta tužno. A svi su tužni. Razgovor nam ne ide. Ne znam šta reći. Niko se ne osmehne. Tako je neobična i strašna ta slika. Osmesi su deo alžirskih lica kao što je sunce deo dana.

I poslednje veče kod Amina i Sabrine u žutoj kući na stubovima, kada smo gledali sa terase svetla broda u luci kojim ćemo sutra isploviti. Samo smo ga gledali. Deca su ćutala. I zagledala nas nekako čudno kao bajku sa tužnim krajem. I stalno smo pokušavali kao nešto da se dogovaramo, o viđenju za deset godina. A zamišljajući to viđenje stalno sam mislila da će svi ostati isti za tih deset godina, samo da će te godine proći, brzo. I tako nekako bi smo to i podneli. Nikako nismo ni pomišljali da ćemo se svi promeniti. Da će deca porasti. Da će se neke želje ostvariti, da neke neće. I sigurni smo bili i tada te noći da ćemo se zauvek voleti. Taj grad, mi i naši prijatelji.

Page 165: Secanja na alzir

165

Nismo mogli da jedemo, nismo mogli ni čaj da pijemo, niko nije bio za to da Amin i Dragan za čas odu do centra grada i kupe vino, ne, ni jedna ideja nije bila jača od senke tuge nad nama. Mi smo bili tužni zbog sve-ga što se tako brzo desilo, što tako naglo odlazimo, što naša priča, naša zajednička priča nije uspela, što nije mogla uspeti, što je završila negde zapakovana u nekom koferu, zalepljena selotejpom, više puta. Žao nam je bilo što nismo mogli da ih bar tim uspehom obradujemo. Da ih ostavimo srećne. Nije bilo dovoljno to što smo hteli.

Ugašeno svetlo u kuhinji u kojoj smo toliko puta večerali zajedno svi, čes-to samo nekoliko krompira i čaj. Krompira sa maslinovim uljem koje je imalo ukus prijateljstva i one topline koja se nosi samo iz doma detinjstva. Nema mirisa kuvane nane. Nema razgovora koji se ne bi raspršio kao me-hur od sapunice zalepljen na ogroman prozor sa koga trepću svetla ferija koji čeka. Nas.

Grad titra, bruji, drugačiji nego što smo ga upoznali. Veseliji. Jedino mi odlazimo sutra iz njega. Ostali koji ga čine, ostaće da budu deo tog titraja u noći, na vazduhu punom mirisa mora i pustinje, ramadanskih pogača i običnih svakodnevnih francuskih bageta, mirisa, pomorandžinog cveta i straha koji se može nacrtati.

Poslednji put čujemo zvuk zatvaranja metalnih ulaznih vrata na kući- našem raju punom topline i ljubavi. Pravimo se kao da ćemo doći sutra ponovo, ali znamo da nećemo više nikada biti deo ove stvarnosti. Sutra kada odemo, istim bulevarom silazeći ka luci, to će biti put bez povratka. Nikada više nećemo zajedno popiti čaj na toj terasi. Nikada nećemo gle-dati ptice u sumrak kako prave oblike iznad mora. A ostaćemo zauvek deo jedni drugih. Deo velikog životnog iskustva koje smo urezali u svoja bića, dok smo svi ćutanjem disali tišinu nad gradom posle poslednje pesme sa minareta, u ramadansku noć. O bože, pa stigla nas je ona : “Pazi samo da ti Alžirac ne postane prijatelj, jer je to onda za ceo život!” Ta istina nas je zatekla u jutro koje je crvenom tišinom nas nezaspale zvalo da siđemo do pristaništa. Pa neka je. Mi imamo prijatelje Alžirce a ne samo jednog nego mnogo njih. Od njih vredi sagraditi sadašnjost, njima vredi meriti sve u budućnosti. Oni vrede mnogo više nego ...nego sve što znamo.

Page 166: Secanja na alzir

166

Alger je t`aime!!!

Mi napuštamo, zemlju u koju smo ušli tiho, krijući se i tako živeli godi-nama. Mi smo svedoci velikih promena, koje su obeležile vreme koje smo u njoj proveli. Čuli smo mnogo o nekom ranijem vremenu kada je sve bilo drugačije i kažu lepše. Mi smo imali svoj deo vremena te zemlje i tog naroda i sa njima odslužili zajedno i njihove i svoje strahove, strepnje i nadanja.

Silazimo ulicama koje poznajemo, znamo ih po danu, znamo ih po noći, znamo im imena. Prolazimo nizbrdo, kraj zgrada u kojima smo nekim poslom bili, pored trotoara kojima smo peške jednom šetali, gledamo u daljini Riadh el Feth, gde smo često odlazili, i zagledani u vetrove, posma-trali sopstvenu samoću u tom velikom gradu.

Zaokrećemo na poznatom mestu i ne smemo da pogledamo gore, ka ve-likoj žutoj kući. I onda ipak krajičkom oka zakačimo praznu ivicu terase. A ispred kola se razmotava, vreme, unazad. Srce lupa, ovoga puta ne od straha već od gomile osećanja koja nadiru svakog trena. Levo je iza zida, bašta, najlepša bašta, hotela El Đezair, ogromna i tiha oaza u vrevi grada, sa prastarim velikim kaktusima sa čijih su vrhova visili cvetovi, a u čijoj sam hladovini, tražila zaboravljene korake šetanja i osećaje hodanja.

Desno se razmotavaju uspomene, čestih odlazaka na pijacu »Prvi maj«, boje materijala na metar, i na ulazu u pokriveni deo sudar sa strašnim mirisima mrtvih životinja koje vise sa kuka ispred nosa prolaznika i pružena ruka starice, na čijem je dlanu parce belog sira na zelenom listu nekog drveta. Koliko sam kilograma krompira, i paradajza tu stavila u ve-like torbe za sve ove godine? Koliko kajsija je sazrelo do Hidre na vrućini?

Page 167: Secanja na alzir

167

Ulazimo u lepu aveniju, Didouch Mourat, glavnu gradsku ulicu. Na samom početku je crkva, kraj nje u malenoj ulici je prodavnica vina. Niz ulicu sa desne strane u šarenoj radnji sa alžirskim proizvodima, kupi-la sam nekoliko laganih kompleta od batika za velike vrućine a sa leve strane, jedino vredno što nosim, zlatan privezak za roze koralom.

Veliki trg pred poštom, je na puno fotografija-uspomena, radoznalih gostiju ambasade koje smo tu fotografisali. Ovim asfaltom je prošla i omladina Beograda igrajući kolo u opančićima nedavno na proslavi os-nivanja grada Alžira. Ostavljamo mnogo drugačiji grad od onog koga smo zatekli. I to nas raduje. Ostavljamo ga da slobodno živi. Bulevar pored luke, nas skreće ka carini, a pogled nam još luta ka zapadu, ka zgra-di Nacionalnog pozorista, čiju smo prašinu udahnuli dok su članovi kul-turno umetničkog društva »Abrašević« igrali splet igara iz Srbije, i dalje ka Kazbi i Bab el Ouedu, ka letnjoj pozornici, gde smo jedne letnje večeri prisustvovali prvom koncertu na otvorenom, sicilijanske razigrane taran-tele. Posle koje smo znali da je grad počeo da živi i diše i igra, drugačije. Da su crne godine iza nas, da je sve prošlo.

Reka automobila sliva se u utrobu čini nam se ogromnog broda. Sve se odvija kao po nekom davno naučenom scenariju, bez zastoja, bez mo-gućnosti za razmišljanje, za pozdrav, za maramice i mahanja. Motori su upaljeni, buka, kola i broda. Želim, pauzu. Da stanem da upamtim. Neki zastoj da malo pričeka poslednji tren. Osećam da više pripadam ovde, nego životu koji je iza mora. Hoću da ostanem.

Penjemo se do vrha palube broda, preko nekoliko, mostova i strmih ste-penica. Dolazimo do platforme sa dimnjankom. Brod trese i drhti. Došli smo da vidimo, poslednji put vidimo grad koji volimo da mu viknemo: Alžir, ja te volim! Zbog svega onoga što smo proživeli zajedno. Ti si sada deo nas.

Na ogradi još mnogo ljudi, zagledanih, neki su veseli, neki ćute, svi su Alžirci. Brod se bučno priprema da isplovi i trese sve jače. Opet je sve prebrzo. Uhodano.

Page 168: Secanja na alzir

168

Potrebno mi je još trenutaka. Kroz sliku grada u akvarelu, plavog i belog, dolaze glasovi. Povici. Prepoznajem ime, koje neko viče. Aaaaaaleeeek-sandraaaaa. Neko viče neku Aleksandru. I slova se gube u talasima, raz-bijaju o metal broda, rasitnjava ih drhtanje velike mašine. Neko viče neku Aleksandru, ponavljam u sebi dok se pogledom pozdravljam sa krivina-ma ulica, sa razmljanim obrisima zgrada, antena, oblaka. Aaaaaganeeeee. Culi smo istovremeno i pogledali u istom pravcu.

Naslonjeni na ogradu, na krovu carinske zgrade stajala je mala grupa. Mala ljudska grudva u daljini, koja maše ka nama. I povici. I onda ih tek razaznajemo. Žensku priliku koja drži Monu za ruku, Sabrina. Amin i dečaci mašu ka nama sa obe ruke.

Viču. Do nas dopiru samo slova aaaaa, i eeeeee izdužena i tužna. Odma-hujemo im kroz suze koje su tako guste da ih vidimo samo kao izobličene male lutke. Spazili smo ih, videli su i oni nas, najzad. Vikanje postade još glasnije....Mi od jecaja nismo mogli da dišemo. Nismo mogli da im otpozdravimo, samo smo šaptali i grlili se i mahali im....Mahali ....... Najvećim ljudima koje smo upoznali, pravim džinovima.

Krivina koju je napravio brod napuštajući luku, penila se a on je bio sve manji i manji kada ga je more zagrlilo pučinom.

Page 169: Secanja na alzir

169

Page 170: Secanja na alzir

170

Treba

Treba znati pre nego što se rodiš, da ćeš biti žena.Treba da budes umiljata i snena,

Treba da imaš lokne i duge trepavice,Trebaš umeti da budeš devojčica,

Onda trebaš biti visoka i vitka,pa vesela , pa zaljubljena, pa onda

trebaš znati da nosiš tu mladost kao sunce u okui treba da počnes da voliš kad treba, do neba.

Trebalo bi da ga gledaš onako,i da ga pustiš da naraste iz tvojih snova i stane pred tebe,

i da ga pustiš da te zagrli jakoi da i on tebe gleda onako.

Zatim treba da naučiš da budeš žena,da se jednog jutra probudiš sa drugim imenom,

u možda jednom drugom gradu,treba da od tog jutra imaš još jednu mamu,

i treba da znaš šta ćeš sa prvim suzama,i njegovim lažima, i nekim drugačijim pogledima,

Page 171: Secanja na alzir

171

Treba da naučiš da kuvaš, i spremaš ,da čekas i da peglaš

da se sećas starog doma,da znaš da stegneš srce kad se mora.

Pa onda ćeš trebati da znaš,šta ćes sa tom vašom malom bebom ,

trebaćeš još mnogo mnogo da daš,da daš svima pod tvojim nebom.

Zatim treba da se sremiš da živiš možda bez njega,ako jednog dana ode u neki novi dom

treba da znaš da baš i nemaš neki izbori da oni život žive a ti živis u životu umesto svega,i treba da na sve to gledaš bez straha i izgovora,i da budes i hrabra i nova i lepa i da i dalje nosiš

srce u oku.

I trebaće ti znanje za neke lekove , i more suzaza neke molitve, za neka secanja,

Trebaćeš već to sve da znašpre nego što odučiš da se rodiš kao žena.

Alžir, 16,05.2001.

Page 172: Secanja na alzir

172

Page 173: Secanja na alzir

173

...Ostale su i priče o još mnogim ženama Alžira kao ona o Oliveri, koja je prihvatila troje siročadi i koja kaže da će je zato Bog primiti direktno u raj, ili priča o Mirjani i njenoj ljubavi kroz izlog jedne zlatare u blizini Kazbe, priča o Branki i njenom voljenom učitelju, sa kojim je posle dvoje dece i doživljenih unuka u šezdesetoj rodila, kako mi je rekla, sebi, sina, o Bobi sa Vračara, o Veri iz Umke, o svima njima koje su svoje velike životne ljubavi pisale i ostvarile na tlu Alžira, pod njegovim nebom. Ili su sve te ljubavi bile tako snažne, velike i tople baš zato što su tu rasle?

Sve one kao i žene spomenute u uspomenama i danas žive u Alžiru. Svima deca znaju maternji jezik i sva deca imaju plavu slovensku sen u dubokom crnilu očiju.

...I nisu ostale zaboravljene ni Huda ni Hinda, ni Sissi ni Latifa, sve su one junaci nekih budućih još nenapisanih priča.

Page 174: Secanja na alzir
Page 175: Secanja na alzir

VOJINOVIĆ, AleksandraSećanja na Alžir

ISBN 978-86-916177-3-8Sećanja na Alžir

Autor – izdavač Aleksandra VojinovićGodina izdanja 2016.Elektronsko izdanje

Page 176: Secanja na alzir