UNIVERZITET U BEOGRADUFAKULTET VETERINARSKE MEDICINE

IMINISTARSTVO POLJOPRIVREDE, ŠUMARSTVA I

VODOPRIVREDE REPUBLIKE SRBIJE- UPRAVA ZA VETERINU -

SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU IZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI ŽIVINE

Prof. dr Todor PalićProf. dr Radmila Resanović

Centar za unapređenje obrazovanja u veterinarskoj mediciniBeograd, Bulevar oslobođenja 18

SAVREMENA ŽIVINARSKA PROIZVODNJAProf. dr Todor Palić

UVODNA RAZMATRANJAPripitomljavanjem živina je doživela promene u spoljnom izgledu i fiziološkim funkcijama. Odabiranjem životinja prema naglašenim proizvodnim i nekim drugim karakteristikama stvoren je čitav niz različitih tipova i rasa živine. Pod živinom se podrazumevaju rase i hibridi kokoši, ćuraka, gusaka, pataka, morki, japanskih prepelica, golubova, jarebica, fazana, nojeva i emua, odnosno sve one ptice koje se koriste za ishranu ljudi a gaje se u farmskim uslovima ili uslovima individualne proizvodnje. U intenzivnoj (industrijskoj) živinarskoj proizvodnji uglavnom se srećemo sa linijskim hibridima, pre svega zato što ispoljavaju bolje proizvodne rezultate, a veoma retko sa čistim rasama. Dugotrajnim odabiranjem, unutar jedne rase, jedinki najboljih proizvodnih sposobnosti stvaraju se čiste linije. Međusobnim ukrštanjem odabranih linija, često suprotnih svojstava ali koje se međusobno dopunjuju, stvaraju se linijski odnosno komercijalni hibridi. U svetu postoji mali broj priznatih selekcijskih kuća koje stvaraju čiste linije. Njihovim ukrštanjem dobijaju se dedovska jata za proizvodnju priplodnih jaja odnosno pilića roditeljske generacije čiji su potomci F-1 generacija i koriste se za komercijalnu proizvodnju mesa ili jaja. Potrebno je ukazati da se za tov koriste i muški i ženski pilići a za proizvodnju jaja samo ženski pilići, dok se petlići odmah po leženju odstranjuju odnosno neškodljivo uklanjaju.

INTENZIVNA ŽIVINARSKA PROIZVODNJA

Osnovna načelaOrganizam živine je visoko organizovana živa materija, koji kao celina reaguje na spoljašnje i unutrašnje nadražaje i stalno se menja. Razmena materija i energije je stalna i zavisi od okoline. Zbog toga se spoljnim činiocima može uticati na kvalitet i intenzitet razmene materija u organizmu pa prema tome i na rast, tov, razmnožavanje, nosivost itd. Od spoljnih činilaca važni su: hrana, smeštaj, ambijent, tehnologija itd. Organizam živine je pod stalnim delovanjem okoline i istovremeno deluje na nju, te tako čine nerazdvojnu celinu. Prema tome, kada se govori o spoljnoj sredini onda se ne može izdvojeno posmatrati samo jedan činilac bez drugih (temperatura bez vlage i provetravanja odnosno prisustva NH3 i CO2 itd.), već se mora voditi računa da su oni povezani i u stalnoj interakciji. Kada postoji određena ravnoteža

između organizma i spoljne sredine tada se fiziološki procesi odvijaju normalno. Pošto je čovek izgradnjom živinarskih objekata na sebe preuzeo i obavezu da obezbedi dobre uslove života i pomenutu ravnotežu, zbog nepoznavanja potreba ili grešaka često dolazi do poremećaja te ravnoteže i pojave patoloških stanja. Tako nastala oboljenja često nazivamo tehnopatijama ili štalskim bolestima. U intenzivnoj živinarskoj proizvodnji grade se čitavi kompleksi objekata sa odgovarajućom infrastrukturom povezanom u funkcionalne celine koje čine jednu živinarsku farmu. Savremeni živinarski objekti moraju da zadovolje čitav niz zahteva, odnosno objekat mora živini pružiti što prirodnije i udobnije uslove za normalno odvijanje njenih fizioloških funkcija da bi jedinke mogle biti u što boljoj zdravstvenoj i proizvodnoj kondiciji. Udobnost smeštaja za živinu možemo indirektno procenjivati po proizvodnim rezultatima, korišćenju hrane i zdravlju i ni u kom slučaju je ne možemo poistovetiti sa pojmom udobnosti za ljude. Objekat mora omogućiti što racionalniju primenu savremene tehnologije proizvodnje i njene lake promene, ako se za to ukaže potreba. Trebalo bi da bude izgrađen što ekonomičnije zato što preskup objekat opterećuje proizvodnju i onemogućuje uspešnu konkurentnost na tržištu. Ne sme se otići ni u drugu krajnost jer tada postoji opasnost da se završi u primitivizmu. Ekonomičnost izgradnje se mora uskladiti sa visokim zoohigijenskim zahtevima u živinarstvu.

Izbor lokacijePri planiranju izgradnje živinarskih objekata a naročito većih farmi mora se voditi računa o obezbeđivanju osnovnih tehnoloških i prvenstveno sanitarnih uslova. Izolacija farme je važna zoohigijenska mera kojom se sprečava kontakt sa ljudima i životinjama a samim tim širenje zaraznih bolesti. Da bi se to postiglo objekat ili farma treba da se nalaze dovoljno daleko od naselja (nikako manje od 1 km) a istovremeno blizu kvalitetnih saobraćajnica. Udaljenost od javnog puta ne sme biti manja od 100 m. Poželjno je da se živinarski objekti nalaze na nešto višem terenu da bi se izbegle poplave i podzemne vode. Neprimereni su tereni gde se podzemne vode nalaze na manje od 2 m dubine. Zemljište mora biti porozno da omogući razgradnju organskih otpadnih materija. U blizini mora biti dovoljno kvalitetne vode i struje. Poželjno je da su objekti na određenoj mikrolokaciji okrenuti tako da dominantni vetrovi udaraju u čelo objekta čime se slabi njihov efekat na mehaničku ventilaciju i olakšava grejanje odnosno štedi energija. Temelj ne sme dopirati do podzemnih voda. Upotrebljavaju se materijali koji su otporni i nepropusni za vlagu. Zemljište oko

temelja mora imati betonsku stazu ili dovoljan pad za oticanje otpadnih voda i padavina. Najbolja je mešavina armiranog betona i kamena.Pod je površina koja je najviše izložena prljanju, vlazi i trošenju. Mora biti dovoljno čvrst, gladak i vodonepropustan sa dobrim termoizolacionim svojstvima. Pod mora imati blagi pad prema zidovima gde se nalaze kanali za sakupljanje i odvođenje otpadnih voda. U poslednje vreme se za pod sve češće preporučuje asfalt zato što je bolji termoizolator od betona, otporniji je na dezinficijense a i cena mu je niža.Zidovi zatvaraju prostor objekta, nose krovnu konstrukciju a u njima se nalaze i svi otvori (vrata, prozori, ventilacioni otvori itd.). Moraju biti dobrih izolacionih osobina i istovremeno dovoljno čvrsti da se mogu dobro mehanički čistiti i dezinfikovati. U našim uslovima cigla je osnovni građevinski materijal, saćasta ima prednost u odnosu na punu zbog boljih izolacionih osobina. Često se koriste i savremeniji materijali (šljaka ili siporeks blokovi itd.) čija je prednost u bržoj gradnji ali su kod nas relativno skupi.Plafon je vrlo zahtevan deo objekta zato što se kroz njega gubi najveći deo toplote. Kao termoizolacioni materijal može se koristiti staklena ili mineralna vuna (10–12 cm) koja sa donje strane mora biti zaštićena čvršćim materijalom (aluminijumske ili salonit ploce). Pokrivanje izolacije nepropusnim materijalima nije dobro jer dolazi do kondenzacije vlage i otežanog sušenja a samim tim i do gubitka funkcije. Ploče stiropora su krte i lako lomljive a insekti i glodari se često nastanjuju u njima te se ne preporučuju. Plafon može biti ravan ali se preporučuje kos čime se smanjuje visina zidova uz zadržavanje odgovarajuće kubature objekta a zbog podizanja toplog vazduha stvara se dodatna tampon zona kao dobar termoizolator.Krov može biti na jednu ili dve vode različitog nagiba i materijala ali mora biti vodonepropustan. Prozori su nekada korišćeni kao ventilacioni otvori i jedini izvor svetlosti. To se pokazalo nepraktičnim pa se prešlo na tzv. otvoreni tip objekata ali je i to napušteno. Već duže vreme u savremenoj industrijskoj živinarskoj proizvodnji koriste se objekti bez prozora sa poptpuno regulisanim režimom svetla i ventilacije odnosno zatvoreni tip objekata.

Značaj ambijentalnih uslova u živinarskim objektimaSkup atmosferskih prilika nekog područja čini njegovu klimu. Mikroklima je klima u jednom užem području a ambijentalne uslove čine mikroklimatski faktori unutar živinarskih objekata. Na ambijent jednog objekta utiču pre svega temperatura, vlažnost i strujanje vazduha, prisustvo CO2, CO, NH3, H2S, prašine i

mikroorganizama, a pored toga osvetljenje, buka itd. Svi faktori ambijenta su usko povezani i deluju uvek kao celina tako da se ne smeju posmatrati sami za sebe i na osnovu toga izvoditi određeni zaključci! Proizvodne sposobnosti živine su u direktnoj zavisnosti od ambijentalnih uslova držanja. Organizam živine reaguje zaštitnim mehanizmima već i na male promene ambijenta u težnji da uspostavi novu ravnotežu sa okolinom. Ako su ambijentalni uslovi toliko poremećeni da organizam ne može ponovo da uspostavi ravnotežu dolazi do pojave poremećaja zdravstvenog stanja a samim tim i do poremećaja proizvodnih rezultata.

Temperatura. U savremenoj industrijskoj proizvodnji živine i pored toga što se koriste linijski hibridi veoma dobre genetske osnove, hranjeni kvalitetnim potpunim krmnim smešama (PKS), proizvodni rezultati često nisu ni blizu tehnoloških normativa. Uzroci koji do toga dovode su različiti, ali uvek treba obratiti pažnju na uslove ambijenta, naročito na previsoku ili prenisku temperaturu odnosno na njene česte i nagle promene. Osetljivost organizma mladih jedinki u ranoj fazi rasta na ambijentalne uslove je veoma velika zato što im mehanizam za termoregulaciju nije dovoljno razvijen. Njihova telesna temperatura direktno zavisi od temperature u objektu. Tek nakon sedam dana taj mehanizam počinje da funkcioniše oko 21. dana života kada potpuno preuzima funkciju održavanja telesne temperature. Male promene u temperaturi ambijenta nisu štetne za odraslu živinu, optimalna temperatura se kreće od 150C do 25oC što zavisi od vrste, rase, proizvodne kategorije, operjalosti, starosti itd. Suv vazduh koji struji oko tela živine olakšava a vlažan i nepokretan izuzetno otežava rashladivanje živine. Sa porastom temperature smanjuje se količina unete hrane i proporcionalno povećava potrošnja vode, dok se proizvodni rezultati smanjuju. U takvim uslovima se preporučuje prilagođavanje PKS (potpuna krmna smesa) nastaloj situaciji. Ukoliko temperatura nastavi da raste i živina dahtanjem ne može da se oslobodi suvišne toplote, zbog prevelike vlažnosti ili slabog strujanja vazduha, često dolazi do toplotnog udara sa povećanim uginućem. U slučaju da u objektu temperatura pada, živina se kostreši da bi zadržala odgovarajuću telesnu temperaturu. Sledeći korak je povećano unošenje hrane da bi se metaboličkim putem obezbedile dovoljne količine energije za održavanje telesne temperature. U tom slučaju hrana se ne koristi za proizvodnju telesne mase ili jaja. Ovo se naziva grejanje objekta hranom i svakako je najskuplji način grejanja koji je potpuno neprihvatljiv.

Vlažnost. Vlaga u živinarskim objektima nastaje disanjem, izlučivanjem izmeta, prosipanjem vode iz pojilica i kondenzacijom. Ne sme se zaboraviti ni na vlažnost spoljašnjeg vazduha koji se ventilacijom ubacuje u objekat. Previsoka vlažnost potencira negativan efekat visokih i niskih temperatura zato što se perje vlaži, lepi i gubi svoja termoizolaciona svojstva. Prostirka postaje vlažna i blatnjava što pogoduje razvoju mikroorganizama i pojavi bolesti odnosno padu proizvodnje. Smanjena vlažnost vazduha ispod 40% dovodi do dehidracije, koža se suši a perje opada. Živina je u početku uznemirena, pije više vode, proizvodni rezultati su slabiji, kljuca perje i moguća je pojava kanibalizma, kasnije dolazi do apatije pa i uginuća. Optimalna vlažnost se kreće od 55 do 75%.

Svetlost. Nakon saznanja da se sunčeva svetlost potpuno može zameniti veštačkom, počeli su da se grade objekti bez prozora što je omogućilo primenu odgovarajućih svetlosnih programa kao biološkog podsticaja različitih vidova proizvodnje. Svetlosni programi se prilagođavaju različitim starosnim i proizvodnim kategorijama i međusobno se razlikuju ali je svima jedinstven princip da se u periodu uzgoja dužina i intenzitet svetlosnog dana skraćuje a u vreme podsticanja polne zrelosti i nošenja povećava. Nepoštovanje ovog principa je ozbiljna tehnološka greška! Skratimo li svetlosni dan tokom proizvodnje jaja bitno će se smanjiti nosivost pa čak i izazvati mitarenje sa potpunim prekidom nošenja. Željeni intenzitet svetla (W/m2 ili Lx/m2) ostvarujemo upotrebom običnih ili fluorescentnih sijalica. Sijalice jačine 60–100 W obično su postavljene na visini 210-220 cm i ravnomerno rasporedene po objektu na udaljenosti 2,5–3 m. Ravnomerno osvetljenje celog objekta je važnije od boje svetla. Zna se da crvena boja na živinu deluje povoljno te se koristi u sprečavanju kanibalizma. Živina je delimično slepa za plavu boju te se takva svetlost koristi pri vakcinacijama, hvatanju i drugim zahvatima kod živine. Koji će se svetlosni program primeniti zavisi od tipa proizvodnje i starosti jedinki te se uvek treba pridržavati programa preporučenog od strane proizvođača linijskog hibrida.

Amonijak. Ovaj gas nastaje razgradnjom organskih materija koje sadrže azot kao što su izmet, mokraća itd. U živinarskim objektima uvek se nalazi manja ili veća količina amonijaka u vazduhu, koji se zbog toga što je lakši podiže sa poda i nagomilava bliže plafonu. U zavisnosti od koncentracije i dužine delovanja, deluje manje ili više negativno na sluznice dovodeći do postepenog smanjenja lučenja sluzi i suza, zatim do negativnog efekta na trepljasti epitel organa respiratornog trakta, oštećenja

integriteta sluznica i slabljenja otpornosti prema infekčijama. Bez obzira što je živina relativno otporna na dejstvo amonijaka u objektima nikako ne bi trebalo dozvoliti da njegova koncentračija pređe 50 ppm.

Ugljen dioksid. Ovaj gas nastaje kao otpadni produkt metabolizma živine, kao i kod nekih sistema grejanja, a kao teži od vazduha nalazi se bliže podu. U slučaju da se živina duže vreme nalazi u objektu u kome su veće koncentracije ugljen dioksida ili se koncentracija naglo poveća, dolazi do gubitka apetita, apatije i pospanosti, poremećaja opšteg stanja, pada produktivnosti, a u najtežim slučajevima i do uginuća. I pored toga što je živina relativno otporna na njegovo prisustvo u objektima, ne bi trebalo dozvoliti da njegova koncentracija pređe 0,3 vol.% bez obzira što i veće koncentracije ne dovode odmah do pojave klinickih simptoma.

Ugljen monoksid. Ovaj gas nastaje kao produkt nepotpunog sagorevanja u grejačima sa otvorenim plamenom. Veoma je otrovan jer se u plućima, umesto O2, vezuje za hemoglobin i dovodi do ugušenja. Dopuštena koncentracija u objektima se kreće od 40 do 100 ppm.

Sumpor vodonik. Ovaj gas se retko sreće u živinarskim objektima. Deluje kao otrov na nervni sistem a dozvodljena koncentračija je 20 ppm.

Oprema. U savremenoj i intenzivnoj živinarskoj proizvodnji oprema je ta kojom se obezbeđuje udoban boravak živine i maksimalno omogućava ispoljavanje njihove genetske predispozicije za visoku produktivnost. Savremena oprema obezbeđuje ambijentalne uslove, ishranu, hranjenje, napajanje i osvetljenje, a sve je to neraskidivo povezano sa kvalitetom prostirke, gustinom naseljavanja i tipom proizvodnje. No i pored svega toga, briga i savesnost čoveka odnosno njegova stručnost su bitan uslov da proizvodnja bude uspešna. Veliki deo opreme je automatizovan i međusobno povezan što omogućava da se proizvodnja odvija bez teškoća uz minimalan ljudski rad. Pod opremom živinarskih objekata podrazumeva se oprema za ventilaciju, grejanje, hranjenje, napajanje, izđubravanje, osvetljenje, sortiranje jaja, debikiranje kljunova, inkubiranje i dezinfekciju. Takođe se kao oprema smatraju i gnezda, kavezi, prostirka, rešetkasti pod, krugovi, pregrade, transportne kutije, vozila, kavezi za transport itd.

Ventilacija. Ventilacija objekta je osnovni faktor kojim se menjaju i prilagođavaju ostali ambijentalni parametri koji svi zajedno obezbeđuju udobnost i dobre proizvodne, odnosno zdravstvene uslove. Osnovni zadatak dobre ventilacije je da u živinarski objekat dovede dovoljne količine kiseonika, odnosno svežeg vazduha i odstrani sve štetne primese, a da istovremeno ne rashladi vazduh, odnosnom da temperaturno vlažni odnosi ostanu stabilni. Dobar sistem ventilacije je onaj koji, zimi, hladan i svež vazduh usmerava ka plafonu gde se meša sa toplim i tek onda se spušta ka podu. Nasuprot tome, leti, hladan i svež vazduh se usmerava ka podu da što pre stigne do živine. Brzine strujanja vazduha se kreću, zimi od 0,15–0,30 m/sec a leti od 0,5–1 m/sec a ponekad i više. Naravno, ovo su orijentacioni podaci koji se moraju prilagoditi kategoriji živine, proizvodnim uslovima, godišnjem dobu, spoljnoj temperaturi itd. Postoje dva načina ventilacije - prirodna i mehanička. Bez obzira koji se primenjuje bitno je da do svih jedinki u objektu stigne dovoljna količina svežeg vazduha. Taj sveži vazduh treba ravnomerno da struji kroz sve delove objekta (bez mrtvih uglova) ali ne prebrzo (bez promaje) Prirodna ventilacija (vertikalna, pravolinijska) se zasniva na kretanju vazduha usled razlike u temperaturi. Topao, specifično lakši, vazduh se penje u vis a njegovo mesto zauzima hladniji, specifično teži, vazduh. Da bi se ovo odigravalo potrebna je razlika od 5–6oC. Pored toga bitan je i pravilan raspored i odnos ventilacionih otvora kao i njihova visina od poda. Ovaj tip ventilacije bolje funkcioniše u dugačkim i uskim objektima ali se postepeno napušta. Mehanicka ventilacija (forsirana) je češće zastupljena u industrijskom živinarstvu zato što se lakše i efikasnije regulišu i kontrolišu dovod svežeg vazduha, brzina strujanja vazduha i zagrevanje. Kada su dovodni otvori smešteni na bočnim zidovima a ventilatori koji izvlače vazduh (stvaraju podpritisak) centralno duž plafona, govori se o vertikalnoj ventilaciji, a ako su dovodni otvori na jednom a ventilatori na drugom bočnom zidu o horizontalnoj ventilaciji. Takođe postoji i ventilacija duž objekta gde su dovodni otvori postavljeni na čelu objekta a ventilatori nasuprot njima. Dovodni i odvodni otvori i kanali moraju biti snabdeveni žaluzinama koje će sprečiti prodor sunčevog svetla a neće ometati strujanje vazduha. Postoji nekoliko načina za odredivanje ukupnog obima ventilacije ali je najtačnije ako se pridržavamo normativa koje preporučuje proizvođač linijskog hibrida. Orijentaciono se može reći da je potrebno od 1 do 7 m3 svežeg vazduha po 1 kg telesne mase tokom jednog sata, u zavisnosti od tipa proizvodnje i starosti jedinki. Treba naglasiti da nema idealnog sistema ventilacije te se za izbor sistema mora konsultovati provereni stručnjak.

Grejanje. U prirodnim uslovima živina izvodi i odgaja svoje mlade sama, grejući ih svojim telom. U intenzivnoj živinarskoj proizvodnji srećemo se sa dva načina grejanja. Grejanje ograničenog prostora vrši se uz pomoć “veštačkih kvočki” a zagrevanje celog objekta različitim grejačima. Čitav niz različitih “veštačkih kvočki” je bio a i sada je u upotrebi. Izvor toplote može biti električna energija (obične ili infracrvene sijalice, spiralni grejači itd.), prirodni gas, butan ili peći na čvrsta goriva. Kao i električne “veštačke kvočke” tako i gasne zagrevaju uglavnom ograničen prostor. Neposrednim sagorevanjem gasa troši se kiseonik i stvara CO2 a u slučaju nepotpunog sagorevanja nastaje izrazito toksičan CO, uz to stvara se i nepoželjna veća količina vodene pare. Neophodno je naglasiti da idealne “veštačke kvočke” nema i da svaki tip ima svojih prednosti ali i nedostataka. Zagrevanje celog objekta ubacivanjem toplog vazduha pomoću različitih grejača (masteri, tajfuni, kaloriferi, termogeni itd.) deluje jednostavno i tehnološki vrlo povoljno, zato što su potpuno automatizovani i povezani sa sistemom ventilacije. Ekonomičnost ovakvih sistema ogleda se i u mogućnosti da se zagreva samo potrebni deo objekta. Zagrevanje toplim vazduhom ima i nedostatke zato što vazduh prolazeći kroz otvoreni gorionik u objekat unosi gasovite primese sagorevanja, vazduh se dosta isušuje i mora se dodatno vlažiti. U manjim objektima često se koristi kombinovano grejanje, gde se ceo objekat zagreva različitim pećima na čvrsto gorivo a delimično ograđen prostor različitim “veštačkim kvočkama”. Ponegde se može sresti i primena centralnog grejanja sa svim svojim prednostima i manama.

Hranjenje. Razvojem živinarstva razvijali su se i poboljšavali različiti sistemi za hranjenje. Izbor sistema zavisi od veličine objekta, namene i primenjene tehnologije. Važno je istaći da se oni uvek podešavaju prema veličini jedinke i da je optimalna visina hranilica kada su one postavljene u visini ramenog pojasa. Prvih dana se za hranjenje pilića ili mladunaca drugih vrsta živine, najčešće koriste plitke plastične tacne prečnika oko 40 cm a ređe kutije za transport pilića ili čisti nekorišćeni kartoni za jaja. Ovakve hranilice su dovoljne za 80-100 pilića. Viseće hranilice zahtevaju mnogo ljudskog rada a pri restriktivnoj ishrani nemoguće je istovremeno napuniti sve hranilice, tako da jače jedinke dolaze do više hrane a slabije ostaju gladne, što dovodi do velikog raslojavanja. Ovakve hranilice se i danas mogu koristiti u manjim objektima. Podni otvoreni konvejer smanjuje utrošak ljudskog rada a nedostatak mu je u tome što živina koja se nalazi na početku, gde

konvejer ulazi u objekat prva dobija hranu, jede više i bira kvalitetniju hranu. Ostale jedinke u želji da što pre dodu do hrane često hrle napred te može doći do prevelikog gomilanja pa i ugušenja. Zatvoreni podni sistem obezbeđuje istovremenu raspodelu hrane po celom objektu i omogućava restriktivnu ishranu ali čelično uže sa plastičnim prstenovima koje se nalazi unutar njega, često puca što dovodi do dužih poremecaja u hranjenju.Tuba sistem je jedan od savremenijih sistema koji omogućava istovremeno hranjenje svih jedinki u objektu ali nije moguća kontrola količine hrane u pojedinim hranilicama, odnosno ne može se primenjivati restriktivna ishrana i najčešće se koristi za tov brojlera.Šor tajm sistem je veoma raširen u svetu a počinje sve češće da se primenjuje i kod nas. Ovaj sistem omogućava istovremeno punjenje svih hranilica tačno određenim količinama hrane i pogodan je za restriktivnu ishranu. Hranidbeni prostor se lako povećava prema potrebi. U novije vreme za hranjenje roditeljskih jata koriste se sistemi za odvojeno hranjenje petlova i nosilja. Ovi sistemi omogućavaju da iz njih hranu uzimaju samo nosilje a petlovi se hrane iz posebnih uzdignutih i okruglih hranilica. Ishrana komercijanih nosilja sa vrši olučastim hranilicama koje su smeštene na spoljnjoj strani kaveza. Posebnim koševima – vagonetima hrana se raznosi po hranilicama. Da bi se sprečilo rasipanje, hranilice se pune samo do jedne trećine. Vagoneti se kreću duž čitave baterije. Svakoj kokoški potrebno je 10-12 cm hranidbenog prostora. Moguće je i postavljanje olučastih pojilica sa spoljne strane kaveza iznad hranilica. U sistem za napajanje voda dolazi iz rezervoara koji se naziva medikator. Pri optimalnoj temperaturi od 18-20oC kokoške popiju oko 250 cm3 vode dok se pri višim temperaturama potrošnja vode povećava. Dužina hranidbenog prostora se povećava sa starošću jedinki i prilagođava se preporukama proizvođača linijskog hibrida i proizvođača opreme.

Napajanje. Dobar sistem za napajanje onemogućava nekontrolisano prolivanje, teško se zapušava, lako se održava i dezinfikuje, ne zagađuje vodu itd. I ovde treba naglasiti da se visina pojilica podešava na visinu ramenog pojasa jedinki. Prvih dana se za napajanje jednodnevnih pilića ili mladunaca drugih vrsta živine koriste male zvonaste plastične pojilice zapremine oko 3 l, prečnika oko 30 cm, ispod kojih se nalazi rešetka (drvena ili plastična) da bi se sprečilo prljanje i punjenje pojilice prostirkom. Jedna ovakva pojilica zadovoljava potrebe do 100 pilića. Napajanje živine iz protočnih kanala je napušteno. Danas

se u široj upotrebi nalaze viseće pojilice kod kojih i dalje često dolazi do kvara na ventilu i posledično žeđanje jedinki ili poplave u objektima. Ove pojilice postepeno potiskuju savremenije “nipl” pojilice (kapaljke) često u varijanti gde su ispod njih prisutne posudice. Bez obzira na upotrebljeni sistem voda u njega dospeva iz rezervoara (medikatora) koji se najčešće nalazi u predprostoru objekta. Medikatori omogućavaju odgovarajući pritisak vode u sistemu za napajanje, služe za primenu lekova i nekih vakcina a po potrebi i za zagrevanje vode. Uobičajena dužina pojidbenog prostora za piliće je 1 cm a za odrasle 2-3 cm za jedinku. Na jednu “nipl” pojilicu predviđa se u podnom sistemu držanja od 15 do 20 tovnih pilića, 10 do 15 kokica i 10 do 12 nosilja. U kaveznom sistemu jedna “nipl” pojilica predviđena je za 4 do 5 nosilja i smeštena je unutar kaveza. U svakom slučaju dužina pojidbenog prostora odnosno broj “nipl” pojilica povećava se sa starošcu jedinki i prilagođava se preporukama proizvođača linijskog hibrida i proizvođača opreme.

Krugovi. Jednodnevni pilići ili mladunci ostale živine se često primaju u lesonitne krugove čija je visina oko 50 cm. Na prostirku unutar kruga stavlja se talasasti papir koji sprečava klizanje pilića i žderanje prostirke. Papir se uklanja 4. ili 5. dana. Hranilice i pojilice se rasporeduju naizmenicno uz ivicu kruga tako da pilići ne prelaze više od 1,5 m da bi stigli do njih. Krugovi takođe ograničavaju njihovo kretanje i primoravaju ih da se zadrže ispod “veštacke kvočke” a samim tim zaštićeni su od promaje i prehlade. U krug prečnika 2,5-3 m staje od 250 do 300 jedinki. Krugovi se po potrebi mogu spajati i proširivati a za njima prestaje potreba od 7. do 10. dana života.

Pregrade. Jednodnevni pilići ili mladunci ostale živine mogu se primati, bez primene krugova, u slobodan podni prostor koji se takođe prekriva talasastim papirom. U tom slučaju se prva trećina objekta odvaja od ostalog dela pregradom od debele plastične folije ili gumiranog platna. Ta se pregrada kasnije pomera prema potrebi. Objekti u kojima se odgoj ili eksploatacija odvija na podu često se pregrađuju pregradama od pletene žice ili gnezdima. Na tim pregradama nalaze se vrata koja služe za prolaz između bokseva. U boks se obično smešta 500–1000 jedinki.

Gnezda. U objektima za odgoj i eksploataciju roditelja gnezda se postavljaju 3-4 nedelje pre pronošenja da bi se kokice privikle na njih. Obično se postavljaju duž zidova objekta, uzduž sredinom objekta ali se ponekad koriste i kao pregrade između bokseva i tada su postavljena poprečno. Prave se od drveta, lima ili plastike.

Izgleda da kokoške najviše vole drvena. Gnezda su najčešće dvospratna i u svakoj bateriji ima više otvora. Najčešće dimenzije su 30 (28) x 30 (28) x 50 (30) cm i predviđeno je za 4 nosilje. Pod donjeg reda gnezda nalazi se na visini od 40-50 cm. Udaljenost gnezda od hranilica i pojilica ne bi trebalo da bude veća od 3 m. Ako je veća, kokoške često nose jaja van gnezda. U gnezdima mora biti dovoljno sveže i čiste prostirke.

Rešetkasti pod. U objektima za odgoj i eksploataciju roditelja često se koristi rešetkasti pod koji prekriva 50 – 65 % podne površine. Postavljen je uzduž objekta. Rešetke mogu biti drvene ili plastične letvice i od poda su uzdignute 30-40 cm i na njih se postavljaju pojilice i hranilice. Prostor ispod rešetki služi za sakupljanje izmeta, prosute hrane i vode. Preostali deo poda je prekriven dubokom prostirkom. U ovakvim objektima prijem jednodnevnih pilića je otežan dok u eksploataciji često dolazi do povreda nogu. Pozitivne strane se ogledaju u lakšem održavanju prostirke, čistijim jajima i manjem utrošku energije za grejanje.

Kavezi. Podrazumeva se da se prijem odgojenih kokica vrši u pripremljenim, sanitarno obrađenim i odmorenim objektima. Objekti u kojima se drže komercijalne nosilje su sa velikim vratima prilagođeni vrsti opreme odnosno broju spratova i veličini kaveza, broju i načinu držanja odnosno kategoriji živine. U intenzivnoj proizvodnji najčešće se koriste trospratne baterije, mada broj spratova može biti i manji i veći. Postoji čitav niz, baterija različite konstrukcije, u kojima su kavezi postavljeni na različite načine (vertikalne, polustepenaste, stepenaste - kalifornija itd.). Sve one imaju svoje prednosti i mane naročito kada je izđubravanje u pitanju. Kokoške nosilje na svaki kg hrane popiju oko 2 l vode tako da prozvedu oko 1,5 kg fecesa. Mora se shvatiti da 1000 kokošaka proizvede oko 64 tone izmeta godišnje. Problem živinskog đubreta nije samo tehničke ili ekonomske prirode već i ekološke i zdravstvene.

Oprema za transportVozila za transport jaja, jednodnevnih pilića ili mladunaca ostale živine raspolažu klima uređajima kojima se obezbeđuju optimalni uslovi. Pilići bez većih posledica podnose transport u trajanju do tri dana. Kutije za transport jednodnevnih pilića ili mladunaca ostale živine podeljene su na 4 dela. U jednom se transportuje 25 jednodnevnih pilića ili odgovarajući broj drugih mladunaca živine. U kutijama za transport se nalaze papirni podlošci (pelenice) koje se po vađenju pilića sakupljaju i spaljuju. Kartonske kutije su za

jednokratnu upotrebu dok se plastične vraćaju inkubatorskoj stanici na rigoroznu dezinfekciju.Kavezi za transport prave se od plastične mase i u jedan staje od 10 do 15 utovljenih pilića ili odgovarajući broj jedinki drugih vrsta živine. Uobičajene dimeнzije su 100 x 50 x 25 cm. Puni kavezi se slažu, u prevozno sredstvo, tako da između njih struji vazduh. Fiksiraju se da ne dođe do pomeranja ili prevrtanja. U klaničnom depou, dok se čeka na istovar, mora se obezbediti dobro provetravanje i zaštita od direktnog sunca.

Proizvodnja pilećeg mesa i jaja. Ova proizvodnja u našim uslovima počinje uzgojem podmlatka i nastavlja se eksploatacijom roditeljskih jata, odnosno proizvodnjom oplođenih jaja. Nakon leženja pilići teških hibrida se tove, kolju i prerađuju a ženski pilići lakih hibrida se odgajaju i eksploatišu kao kokoške nosilje konzumnih jaja dok se petlići odmah po leženju neškodljivo uklanjaju. Izbor linijskog hibrida koji će se koristiti ne zavisi samo od proizvodnih karakteristika tovnih pilića ili nosilja konzumnih jaja već i od kvaliteta i proizvodnih sposobnosti roditelja odnosno od cene proizvedene količine mesa ili jaja po useljenoj roditeljskoj kokoši. U tehnološkom procesu odgoja i eksploatacije postoje dve mogućnosti. Prva je kada se odgoj i eksploatacija odvijaju u istim objektima, a druga, kada se odgoj odvija u jednim a eksploatacija u drugim. Oba načina imaju svojih i dobrih i loših strana. Prvim se izbegava stres prilikom seobe a u drugom jedinke dolaze u čiste sanitarno pripremljene objekte.

Objekti za odgoj i ekspoaltaciju roditeljskih jataOsnovni cilj držanja roditeljskih jata je proizvodnja kvalitetnih oplođenih jaja. To je moguće u dobro pripremljenim objektima gde se jedinke drže na podu sa kvalitetnom prostirkom ili na rešetkastom podu uz poštovanje svih ostalih pogodnosti koje omogućavaju najveći komfor odnosno najbolje proizvodne rezultate. Odgoj roditelja i prizvodnja priplodnih jaja je jednostavniji i kvalitetniji u objektima bez prozora sa veštačkim svetlom. Znalačkom primenom dužine i intenziteta svetla može se uticati na polno sazrevanje i nosivost odnosno ekonomičnost proizvodnje. Za ishranu i napajanje roditeljskih jata koriste se oni sistemi koji omogućavaju uobročenu i restriktivnu ishranu i napajanje tokom odgoja i eksploatacije. Objekat za odgoj podmlatka dobro je podeliti na bokseve. Kasnije u periodu eksploatacije odnosno nošenja jaja, jedinke se obično kreću u krugu prečnika oko10 metara pa pregrade nisu neophodne ali mogu ostati. Gnezda se u objekat postavljaju sa formiranjem jata od 18. do 20. nedelje. Ako u pronošenju ima previše jaja na

prostirci ona se prljaju, zatrpavaju i brzo hlade. Tada se unose dodatna gnezda i postavljaju se na mesta gde je bilo najviše jaja. Nakon nekolilko nedelja ona se postepeno podižu i uklanjaju.

Priprema objekta. Nekoliko dana pre prijema pilića proveriti stanje objekta i opreme. U zavisnosti od spoljne temperature objekat zagrevati jedan ili dva dana pre useljenja pilića. Uneti krugove i na talasasti papir postaviti hranilice i pojilice u kojima se nalazi sveža ali temperirana voda.

Odgoj roditeljskog podmlatka. Periodom odgoja se smatra vreme od prijema jednodnevnih pilića odnosno mladih ostalih vrsta živine, pa do starosti kokica od 18 do 20 nedelja, odnosno odgovarajuće starosti ostalih vrsta živine. Tokom ovog perioda osnovni cilj je odgajiti zdravo i vitalno jato, optimalne težine koje će u dobrim uslovima držanja i hranjenja ispoljiti sav svoj genetski potencijal. U ovom veoma osetljivom periodu kokice i petlići se pripremaju za proizvodnju i svaka greška ili bolest dovode do raslojavanja jata a to neminovno ima negativan uticaj na kasniju proizvodnju. Takođe je važno istaći da se moraju razumeti i poštovati biološke osobenosti živine te radnici moraju biti obučeni da pravilno koriste opremu, poštuju propisanu tehnologiju i uočavaju promene u ponašanju.

Prijem roditeljskih pilića. Transportne kutije sa pilićima treba što pre izvaditi iz transportnih vozila i rasporediti ih unutar objekta. Još u kutijama pregledati piliće izdvojiti uginule i škartirati avitalne. O tome voditi evidenciju. Iz kutija pilići se vade rukama i pažljivo spuštaju na pod a ne istresaju. Krugovi u koje se smeštaju pilići počevši od 3. dana se šire, 5. ili 6. spajaju a 10. dana se uklanjaju. Talasasti papir sa prostirke se uklanja 4. ili 5. dana. Nakon uklanjanja krugova počinje privikavanje pilića na automatske pojilice i hranilice. To privikavanje se izvodi postupno tokom nekoliko dana. Useljeni jednodnevni pilići moraju biti dovoljno vitalni da sami traže i nađu vodu i hranu. Tromost i avitalnost mogu biti posledica loše ishrane i bolesti roditelja, grešaka u inkubiranju, lošeg i dugog transporta ili prijema u loše pripremljen objekat. Optimalna telesna masa jednodnevnih pilića krece se od 38 do 42 g. Teži pilići su tromi i avitalni, slabije uzimaju hranu i vodu i zbog toga zaostaju u startu. Lakši pilići su ili dehidrirani ili izleženi iz sitnih jaja. U svakom slučaju i jedni i drugi loše napreduju i zaostaju u rastu. Izuzetno je važno da pilići što pre nađu vodu, koja je temperirana, da bi se rehidrirali. Tek nakon nekoliko časova daje im se hrana u plitkim tacnama. Pojilice i hranilice treba svakodnevno prati i puniti svežom

temperiranom vodom odnosno hranom koja se dosipa prema potrebi. Temperatura vazduha se meri u visini leđa pilića i prvog dana mora biti 33-35oC na ivici “veštacke kvočke” odnosno 31-33oC ako se greje ceo objekat. Ponašanje pilića ukazuje da li im temperatura odgovara ili ne. U slučaju da im je hladno skupljaju se u gomile ispod grejnog tela ili pojedinim delovima objekta, glasno pijuču, ne uzimaju hranu i vodu a ako je još i prostirka vlažna dolazi do prehlada, zapaljenja creva i povećanog uginuća. Previsoka temperatura se ređe sreće i izaziva tromost, pospanost i dahtanje sa raširenim krilima. Pilići se udaljavaju od grejača oko koga prave prsten. Kod grejanja celog objekta toplim vazduhom, guraju kljun u prostirku tražeci hladniji vazduh. Smanjuje im se apetit i prirast, piju više vode a operjavanje je usporeno. Otpornost na infekcije opada. Zbog nagonske potrebe pilića da se, u nedostatku prave kvočke, zbijaju u gomile i kad je temperatura odgovarajuća, onima iz sredine gomile nedostaje svež vazduh i teško dolaze do vode pa dahću. Ovo može da prevari neiskusne živinare i navode ih na pomisao da je pilićima pretoplo pa smanjuju grejanje. Pilićima tada postaje hladno, intenzivno se gomilaju i dolazi do povećanog uginuća usled gušenja. Temperatura vazduha ne sme, pogotovo ne prve nedelje života, da odstupa više od 1oC od tehnoloških normativa koje je preporučio priozvođač linijskog hibrida. Uz temperaturu potrebno je održavati i optimalnu vlagu unutar objekta (55-70 %). Prvog dana pilićima je potrebna svetlost puna 24h da bi se snašli, upoznali sredinu i pronašli hranu i vodu. Nakon toga primenjuje se svetlosni program koji preporučuje proizvođač linijskog hibrida. Pravilnom primenom svetlosnog programa može se uticati na polno sazrevanje i ekonomičnost proizvodnje. Skraćivanje (sečenje, debikiranje) kljunova je zahvat kojim se sprečava kanibalizam, kljucanje perja, razbacivanje hrane itd. Optimalno vreme je od 3. do 8. dana života zato što je tada stres najmanji. Debikiranje se mora izvesiti pažljivo i pravilno da ne bude više štete od koristi. Oštrica noža u aparatu za debikiranje mora se zagrejati do crvene boje, veličina rupice za kljun prilagođava se veličini kljuna. Petlićima se kljun preseca na polovini a ženskim pilićima se odsecaju dve trećine kljuna odnosno rez se nalazi 2 mm ispred nosnih otvora. Rez mora biti pod pravim uglom i dobro kauterizovan. Osnovni cilj ishrane roditeljskog jata je programirani razvoj tokom odgoja priplodnog podmladka, kokice i petlići se ne smeju ugojiti a moraju ući u što bolju proizvodnu kondiciju. To nije lako postići, pogotovo kod teških hibrida, zato što je njihov osnovni cilj i karakteristika brzi rast, izrazit apetit, dobro iskorišćavanje hrane i što je veoma važno prenošenje tih osobina na potomstvo. To se pokušava rešiti restriktivnom ishranom na

način i prema normativima proizvođača linijskih hibrida. Obično se sa njom počinje nakon kontrole telesne mase i utroška hrane, koja se sprovodi krajem 2. odnosno početkom 3. nedelje života. Do tada, pilići se hrane po volji (ad libitum). Kada su u pitanju laki hibridi ograničavanje ishrane počinje oko 8. nedelje odnosno prema preporukama proizvođača linijskog hibrida. Vremenom su se programi restriktivne ishrane menjali ali se može reћi da su se ustvari sve više pooštravali. Napušten je način kvalitativne restrikcije, odnosno hranjenje PKS sa povećanom količinom sirovih vlakana jer se stvarala navika unošenja velike količine hrane, što je kasnije pravilo probleme u eksploataciji. Veliki broj faktora utiče na to da li će restriktivna ishtana postići svoj cilj, a to je odgoj lake vitalne kokice koja će postati dobra nosilja sa malo sitnih jaja u pronošenju. To se obezbeđuje upotrebom odgovarajućih PKS-a, primenom kvalitetnih sistema za hranjenje i napajanje koji obezbeđuju dovoljno hranidbenog i pojidbenog prostora, poštovanjem gustine naseljenosti, kvalitetnom mikroklimom i redovnom kontrolom prirasta i težine jedinki. Male dnevne količine hrane usporavaju rast kostiju pa jedinke ostaju manje. Manje i lakše jedinke imaju manji uzdržni obrok ne samo tokom odgoja nego i kasnije u eksploataciji. U periodu odgoja neophodno je redovno kontrolno merenje i ako je potrebno brzo korigovanje dnevnih obroka. Svakodnevno hranjenje smanjenim količinama hrane je najbolja metoda restriktivne ishrane. Tačno određena količina PKS daje se svakog jutra pre ili istovremeno sa paljenjem svetla a takođe tačna količina zobi posipa se poslepodne po prostirci. Hranjenje svaki drugi dan odgovarajućom količinom PKS potrebnom za dva dana naziva se “skip a day”. Na dan gladovanja rasipa se po prostirci dvostruka dnevna količina zobi. Pri visokim temperaturama vazduha može se živina hraniti dva dana uzastopce, količinom PKS predviđenom za tri dana. Trećeg dana daje se zob u količini predviđenoj za tri dana. Bez obzira koji se način restriktivne ishrane primenjuje, osnovno pravilo je da vreme distribucije hrane po objektu bude što kraća, idealno je 3-4 minuta a toleriše se 5-8 minuta. Cilj je da sve jedinke jedu istovremeno. Ako se to ne ispoštuje jače jedu do sitosti a slabije ostaju gladne . Raslojavanje je sve veće a može doći i do uginuća. Raslojeno jato ne reaguje ujednačeno na kasniju stimulaciju svetlom i hranom te je pronošenje sporije i neravnomerno a špic nosivosti se ne dostiže. Sve to dovodi do toga da broj jaja po useljenoj kokoški bude manji od planiranog. Od 6. nedelje pa do kraja odgoja dodaje se grit (mleveni mermer) granulacije do 5 mm, u posebnim hranilicama, u količini od 0,5 kg na 100 jedinki za nedelju dana. Mora se naglasiti da su dnevne količine PKS-a tokom restriktivne ishrane samo preporučene

vrednosti. Količina hrane zavisi od zapažanja stručnjaka i objektivnih podataka o stvarnoj masi jedinki, uslovima držanja i zdravstvenom stanju. Glavno merilo dnevnih potreba hrane je telesna masa jedinki u odgoju. Preporučuje se merenje krajem svake nedelje, uvek istog dana, pre davanja hrane. Za mernje se koristi slučajan uzorak od oko 100 jedinki iz jednog boksa odnosno 3-5 % svih životinja. Na osnovu dobijenih težina upoređuje se prosečna težina sa prethodnim merenjem, uniformnost, razlika između bokseva i odstupanje od normativa. Razlika, u prirastu između dva merenja, je osnova za pravilnu procenu koja će se količina PKS-a davati sledeće nedelje. Uniformnost ili ujednačenost jedinki u jednom jatu je bitan faktor za postizanje dobre proizvodnje. U ujednačenom jatu kokoške skoro istovremeno pronesu, jaja su skoro iste mase pa je vreme inkubiranja ujednačeno a i pilići dobijeni iz takvog jata su uniformni i postižu bolje rezultate u tovu. Jato se smatra ujednačenim ako je telesna masa 80 % jedinki u okviru tehnoloških normativa a ostale su teže ili lakše. Ako je neko jato izrazito neujednačeno mora se utvrditi uzrok i po mogućnosti treba ga ukloniti. U tom slučaju moraju se sve jedinke ponovo izmeriti pa ih podeliti u tri grupe. Prva grupa, u kojoj su jedinke lakše od tehnoloških normativa, stavlja se u boks bliže vratima i hrani se većom količinom hrane. Druga grupa jedinki, čija je telesna masa poželjna, smešta se u sredinu i dobija hranu prema tehnologiji . Treća grupa, najtežih jedinki smešta se pri kraju objekta i njima se količina hrane ne smanjuje ali ni ne povećava sve dok se ne uklope u tehnološke normative. Svako povećanje ili smanjenje hrane mora biti postupno (po 2-3 g dnevno). Za vreme restriktivne ishrane jedinke obično piju više vode da bi ublažile osećaj gladi. Posledice prekomernog uzimanja vode su lošija resorpcija hranjivih sastojaka, vodenast feces, proliv itd. Prostirka se brzo vlaži sa svim negativnim posledicama. Zbog toga se u odgoju takođe preporučuje restrikcija vode odnosno obročno pojenje. Sa restrikcijom vode počinje se kad i sa restrikcijom hrane i traje do kraja odgoja. Kada kokoške pronesu i postignu nosivost od oko 10 % restrikcija vode prestaje. Restrikcija vode mora se uvek sprovoditi veoma pažljivo i zavisi od: temperature, stanja prostirke, količine i kvaliteta hrane, ponašanja jedinki, konzistencije sadržaja voljke i konzistencije fecesa. U slučajevima visokih temperatura, bolesti ili stresa restrikcije se ublažavaju ili prekidaju. Organizam prerano polno sazrelih kokošaka nije dorastao naporima koje zahteva intenzivna nosivost te dolazi do oštecenja polnih organa, jaja su prevelika ili premala, nepravilnog oblika, često sa dva žumanceta. Naravno da se takva jaja ne mogu koristiti za inkubiranje. Mortalitet takvih kokošaka je

povećan. Ako pronošenje odnosno polna zrelost zakasni dobićemo manji broj krupnijih jaja, veću potrošnju hrane, česte prolapsuse, nemogućnost nošenja jaja pa i uginuća. Tokom odgoja jato se svakodnevno obilazi i uočljivi škartovi se odstranjuju. Oštro škartiranje obavlja se dva puta. Prvi put između 6. i 8. nedelje a drugi put pre polnog sazrevanja odnosno između 18. i 20. nedelje. Kriterijum za odabiranje je opšti izgled, vitalnost, konformacija, telesna masa, zaostalost u rastu, boja nogu, kreste i podbradnjaka, rast i sjaj perja itd. U svakom jatu ima određeni broj loših nosilja zbog: bioloških osobenosti, grešaka u seksiranju, tehnologiji držanja i ishrane, bolesti itd. Takve jedinke jedu više, često su agresivne i uznemiravaju ostale. Dobro su obrasle perjem, kljun i noge su im lepe žute boje, i na izgled,to su lepe jedinke ali sa slabo razvijenom i smežuranom krestom. Za razliku od njih dobre nosilje već nakon nekoliko nedelja nosivosti gube žutu boju kljuna i nogu a perje im je proređeno i iskrzano. Za procenu kvaliteta nosilja važan je razmak između stidnih kostiju kao i razmak između stidnih kostiju i vrha grudne kosti. Kod dobrih nosilja on je veći od dva prsta pa sve one sa manjom širinom treba škartirati. Kada se takve kokoške žrtvuju kod njih se uočavaju slabo razvijeni jajnici i jajovodi a količina sala je veća od poželjne.

Odvojeni odgoj petlova. Odgoj petlova zahteva posebnu pažnju pa se sve više preporučje odvojeno držanje od prvog dana života. Na velikim farmama za to se odvaja poseban objekat a na manjim poseban boks. Tokom odgoja sprovodi se restriktivna ishrana prilagođea preporukama proizvođača hibrida. Selekcija se vrši tokom celog odgoja a posebno je oštra u 6. nedelji i pri formiranju roditeljskog jata od 18. do 21. nedelje. Ako se petlići izrazito među sobom bore treba ih nešto ranije pomešati sa kokicama da bi pre pronošenja uspostavili odgovarajuću hijerarhiju. Poželjan je odnos 1 :10 u korist kokica.

EKSPLOATACIJA RODITELJSKOG JATAPolno sazrevanje, pronošenje i uspešnost proizvodnje su u direktnoj vezi sa telesnom masom kokošaka i svetlosnim nadražajem. Nakon 16. odnosno 18. nedelje naglim povećanjem dužine i intenziteta svetlosnog dana i istovremenim povećanjem količine hrane potstiče se polno sazrevanje. Kod teških hibrida pronošenje najčešće počinje 23. -24. nedelje a kod lakih 18. nedelje. Nosivost u početku brzo raste i oko 30. nedelje se postiže špic nosivosti koji je kod teških hibrida 85 % a kod lakih oko 90%. Oplođenost jaja takođe brzo raste i duže vreme zadržava se na nivou 90-95%. Ako nosivost raste sporije nego što je tehnologijom

predviđeno ili se ne dostigne špic nosivosti može se povećati dnevni obrok u nadi da ćemo postići željeni cilj. Ako očekivano poboljšanje izostane količinu hrane treba postepeno vratiti na prethodni nivo a razloge potražiti na drugom mestu. Maksimalnu proizvodnju nastojimo da zadržimo što duže sa onom količinom hrane kojom je postignut špic nosivosti. Tokom proizvodnje jedinke ne smeju gubiti telesnu masu, te su stalna merenja i dalje neophodna. Ne postoje čvrsti normativi o dnevnoj količini hrane zato što se oni menjaju u zavisnosti od starosti, telesne mase, broja jaja, temperature, vlažnosti itd. Nakon postignutog špica nosivosti odnosno na početku njegovog pada povećanje telesne mase kokošaka ne samo da nije poželjno već je i štetno. Za svako smanjenje nosivosti od 4-5% treba smanjiti dnevni obrok za 2-3 g. Eksploatacija roditeljskog jata traje dok god je odnos utrošene hrane i nosivosti ekonomski opravdan. To je najčešće 40-50 nedelja odnosno do starosti jata od 60 do 70 nedelja života. U jednom ciklusu nosivosti od teških hibrida može se očekivati 175-185 jaja po useljenoj kokoški odnosno 135-150 jednodnevnih pilića a od lakih 240-250 jaja i 170-180 pilića. Kod nas se na žalost postižu mnogo lošiji rezultati od ovih koje proizvođači hibrida navode kao normativ. Razlozi se uglavnom nalaze u loše odgojenim roditeljima, greškama u ishrani i uslovima držanja, stresu i bolestima. Nakon završetka eksploatacije živina se hvata i odvozi u klanicu. Najmanje na 6h pre hvatanja im se uskrati hrana i voda a samo hvatanje se obično obavlja noću ili pod plavim svetlom.

Mitarenje. Mitarenje je prirodan proces zamene perja kod ptica, pa i živine, u kome polne aktivnosti miruju a organizam se obnavlja. Za vreme prisilnog mitarenja sve jedinke se prisile na istovremeno mitarenje pa u relativno kratkom roku sve istovremeno ulaze u drugi ciklus nosivosti. Uspešno se može prislino mitariti samo zdravo jato koje još nosi. U drugom kraćem ciklusu nosivosti dobija se manje jaja ali su ona krupnija i odmah spremna za inkubiranje. Pilići iz drugog ciklusa su krupniji i vitalniji. Ukupna potrošnja hrane po nosilji je manja. Prisilno mitarenje se može izazvati na više načina. Jak stres izazvan oduzimanjem vode, hrane i svetlosti tokom 48h dovodi do naglog prestanka nosivosti čime počinje mitarenje. Nakon, toga se sve postepeno vraća na tehnološke normative i za oko 2 meseca nosivost se ponovo obnavlja. Prislino mitarenje se može izazvati i dodavanjem hormona ili drugih preparata u hranu. Prisilno mitarenje koristi se za produženje nosivosti odnosno dobijanje većeg broja pilića a samim tim ekonomičnije proizvodnje.

Odvojena ishrana petlova. Poseban problem u odgoju a naročito u proizvodnji je pravilna ishrana petlova. U zajedničkom odgoju često dobijaju premalo hrane te zaostaju u razvoju. U slučaju da su preteški otežano se kreću, neaktivni su, pa je oplođenost loša zbog čega se često škartiraju. Oko 40. nedelje može se izvršiti zamena starih petlova mladim da bi se povećala oplođenost. Petlovi koji se uvode u jato ne smeju biti mlađi od 26 nedelja. I pored nešto veće oplođenosti često se postavlja pitanje ekonomičnosti zanavljanja petlova. Da bi se taj problem prevazišao sve češće se primenjuje odvojeno hranjenje muških i ženskih roditelja. To se postiže onemogućavanjem petlova da se hrane iz hranilica za kokoške i obrnuto. Petlovi se hrane posebnim PKS prilagođenim njihovim potrebama. Sa odvojenim hranjenjem počinje se najkasnije u 22. nedelji i rast petlova ne treba ograničavati do 30. nedelje. Najpovoljnija temperatura za eksploataciju teških roditelja je 19-20oC. Za svaki stpen manji od 19oC povećava se potrošnja hrane za 1-1,5 g. Povećanje temperature i pored smanjenog utroška hrane dovodi do slabijeg nošenja jaja čija je ljuska porozna, tanka i lako se lomi. Optimalna vlažnost se kreće od 55 do 70% a ventilacijom se obezbeđuje od 1 do 7 m3 vazduha čime se temperaturno vlažni odnosi održavaju u optimumu.

Skupljanje jaja. Priplodna odnosno oplođena jaja ne smeju dugo ostati u gnezdima zato što ostale kokoške koje nose jaja u isto gnezdo dodatno zagrevaju ranije snesena. Takva jaja se brže kontaminiraju i dolazi do nepravilnog razvitka zametka koji kasnije tokom inkubiranja ugine. Preporučuje se što češće sakupljanje jaja a najbolje je sakupljati ih svaka 2h. Jaja treba sakupljati u plastične perforirane podloške a samo u nuždi u kartonske. Ne savetuje se sakupljanje jaja u korpe i kante zbog oštecenja jaja. Radnik koji sakuplja jaja mora, odmah, tokom ili neposredno posle sakupljanja da izvrši trijažu jaja, koja podrazumeva odvajanje čistih od prljavih, deformisanih, napuklih, prevelikih ili premalih. Tako odabrana jaja stavljaju se u čiste dezinfikovane podloške sa tupim, širim krajem na gore. Snešeno jaje je prošlo kroz kloaku gde postoji mogućnost zagađenja raznim često patogenim mikroorganizmima. Zagađenje takođe može nastati u gnezdu, prostirci, od ruku radnika itd. Amnionska kutikula može na kratko da spreči njihov prodor kroz pore čistog jajeta. Tek sneseno jaje je na telesnoj temperaturi kokoške, njegovim brzim hladenjem dolazi do skupljanja jajčane mase i javlja se usisni efekat koji olakšava prodor mikroorganizama kroz ljusku. Usisani oni prvo ulaze u vazdušnu komoru a odatle lako sve dublje u jaje. Da bi se to izbeglo treba jaja najkasnije 2h pošto

su snešena, sanitarno obraditi na samoj farmi. Pod sanitarnom obradom podrazumeva se fumigacija, najčešće gasom, formaldehidom, koji se dobija kada se KMnO4 prelije sa mešavinom formalina i vode. Nikako obrnuto! Fumigacija se može izvoditi u posebnoj prostoriji na farmi ili u manjim komorama koje se nalaze u predprostoru objekta. Komora za fumigaciju mora biti dovoljnog kapaciteta da prihvati sva jednokratno prikupljena jaja.

INKUBIRANJE - VALJANJE - LEŽENJE PILIĆAPrednosti veštačkog inkubiranja se ogledaju u: proizvodnji pilića tokom cele godine, broj izleženih pilića je ograničen samo kapacitetom opreme a troškovi su manji. Uspešnost inkubiranja zavisi od: genetske osnove priplodne živine, tehnologije, gajenja, zdravlja, kvaliteta, veličine i rukovanja jajima i od kvaliteta i tehnologije inkubatrora.

Inkubatorska stanica. Inkubatorska stanica je od posebnog značaja u tehnološkom lancu prizvodnje živine. Posebno treba istaći njeno mesto u zdravstvenoj zaštiti živine. Ona može biti centar odakle se šire mnoge zarazne bolesti i zato mora biti izdvojena i dovoljno udaljena od ostalih objekata koji se koriste u živinarstvu. Lokacija na kojoj se nalazi mora biti dobro izolovana ali blizu dobrih saobraćajnica, vodovodne i električne mreže. Postoje tri tipa inkubatorskih stanica: pravougaone, u obliku latiničnog slova U ili slova T. Bez obzira na oblik gradnje kod svih se mora primeniti osnovno pravilo a to je da jaja ulaze sa jedne strane a pilići izlaze sa druge. Unutar same inkubatorske stanice ne smeju se ukrštati tehnološki putevi jaja, pilića i opreme, niti se smeju mešati radnici. Raspored prostorija u inkubatorskoj stanici je takav da logično sledi smer tehnološkog procesa inkubiranja. U njoj se mora obezbediti ravnomerna temperatura i ventilacija. Visina u prostorijama mora biti bar za jedan metar viša od visine opreme. Ventilacija mora biti tako podešena da je vazdušni pritisak viši na početku tehnološkog procesa a najniži na kraju čime se sprečava kretanje vazduha iz “prljavog” u “čisti” deo. Inkubatorska stanica mora biti tako građena da se može dobro očistiti i dezinfikovati. Svi zaposleni moraju proci kroz dezinfekcione barijere, istuširati se i presvući a kretanje unutar inkubatorske stanice se ograničava prema procesu rada, da bi se sprečilo mešanje ljudi a samim tim i mogućnost prenošenja infekta. Inkubatorski otpad (ljuske, neizležena jaja, avitalni pilići, petlići, paperje itd.) predstavlja stalnu opasnost, kao izvor zaraze, pa se mora redovno neškodljivo ukljanjati, najbolje u kafileriji.

Rukovanje, sortiranje i skladištenje jaja. Jaja koja su već sanitarno obrađena na farmi, dovoze se do inkubatorske stanice specijalnim vozilom. Spakovana jaja se kroz mali, za to predviđen, otvor unose u prostoriju za prijem. U njoj se sortiraju prema masi i slažu u inkubatorske uloške (podloške, ladice) tupim krajem na gore. Nakon toga fumigiraju se u gasnoj komori i prebacuju u klimatizovano skladiste da se odmore. Snižena ali stalna temperatura (15oC) omogućava mirovanje zametka (embriona). Optimalno vreme skladištenja je 3-7 dana uz relativnu vlažnost 70%. Za inkubiranje se ne koriste jaja kod kojih su uočene spoljašnje ili unutrašnje nepravilnosti. U spoljašnje spadaju: jaja bez ljuske, nepravilan obilk, prevelika ili premala jaja, rapava, napukla, porozna, prljava ljuska i jaja sa dva žumanceta. U unutrašnje spadaju: pokretno žumance zalepljeno za ljusku zbog labavih ili pokidanih halaza, napukla opna žumanceta, razliveno žumance i prisustvo krvavih mrlja.

Inkubiranje jaja. Za vreme parenja – gaženja petao u kloaku kokoške ubacuje oko 0,7 ml sperme koja jajovodom dospeva do čašice jajovoda u kojoj se sreće sa jajnom ćelijom. Spermatozoid prolazi žumancetnu opnu i spaja se sa jajnom ćelijom. Nakon toga žumancetna opna postaje nepropusna za ostale spermatozoide. Spermatozoidi preživljavaju u jajovodu do 30 dana ali je procenat oplođenih jaja najveći tokom prve nedelje nakon parenja. Građa jajeta je jedinstvena. Ljuska se sastojki od CaCO3 i debela je oko 0,35 mm sa mnogobrojnim porama. Uz unutrašnju stranu ljuske su priljubljene dve opne koje se na tupom kraju razdvajaju u vazdušnu komoru. Belance se sastoji od tri sloja koja okružuju žumance. Žumance u centru jajeta drže specifične spiralne tvorevine – halaze. Žumance je obavijeno opnom i sastoji se od naizmeničnih slojeva svetlije i tamnije boje. Centralni svetliji deo se jednim delom probija do površine. To je jajna ćelija veličine 2-3 mm i nalazi se na površini uvek bliže vazdušnoj komori. Embrionalni razvoj počinje već u jajovodu kokoške. Jednoslojni blastodisk prelazi u dvoslojni statični blastoderm. Da bi se usporilo dalje razviće snešeno jaje se drži na temperaturi nižoj od 27oC a ako se želi zaustavljanje, na nižoj od 24oC. Jaja se mogu čuvati do ulaganja bez opasnosti zato što su životni procesi zametaka (embriona) svedeni na minimum na temperature od 15oC. Proces inkubiranja traje obično 21 dan + 10h. Njegova dužina može biti nešto kraća ili nešto duža a zavisi od: hibrida, starosti roditeljskog jata, dužine skladištenja jaja, okretanja jaja, temperature, vlažnosti odnosno ventilacije. Ako se o pomenutim faktorima ne vodi računa dešava se da iz valjaonika izlaze prestari, dehidrisani, sitni ili nedovoljno zreli i vlažni pilići.

Temperatura vazduha, koju preporučuju pojedini proizvođači inkubatora se razlikuje. Tehnološki najpovoljnija temperatura, za kokošija jaja, do 18. dana inkubiranja je 37,7–37,8oC. Poslednja tri dana ona se snižava na 37–37,1oC. Niže temperature produžavaju vreme inkukbiranja a više ga skraćuju. I jedno i drugo negativno utiče na vitalnost i kvalitet pilića. Preporuke prizvođača inkubatora o potrebnoj vlažnosti takođe se razlikuju, tako da se do starosti do 18 dana preporučuje vlažnost od 50-60%. Od 19. dana vlažnost se povećava do 75%, što olakšava piletu probijanje ovojnica i ljuske, sprečava dehidraciju i lepljenje paperja za ljusku. Razvojem embriona povećava se potrošnja kiseonika i izlučivanje ugljen-dioksida. Potreba za kiseonikom tokom inkubiranja povećava se za više od oko 100 puta. Ventilacijom se mora ravnomerno ubaciti dovoljna količina svežeg vazduha a da se pri tome ne poremeti temperatura i vlažnost. Sortirana i sanitarno oplođena jaja ulažu (unose) se u inkubatore (predvaljaonike) koji pružaju optimalne uslove za razvoj embriona. Ulaganjem (unošenjem) jaja u predvaljaonik na višu temperaturu i sniženu vlagu počinje proces inkubiranja. Već prvog dana se razvija i treći klicin listić - mezoderm. Drugog dana kuca srce a četvrtog se naziru glava, kljun, oči i noge. Osmog dana kljun se otvara a pojavljuju se krila i noge. Jedanaestog dana se završava formiranje oka, očni kapci se razdvajaju, na udovima se uočavaju zglobovi i nazire se paperje. Petnaestog dana osnovna građa je kompletna. Tada embrion započinje rast i telo zauzima pravilan položaj. Unutrašnji organi se uvlače, amnionska tečnost i balance su potrošeni. Po završetku 18. dana odnosno početkom 19. dana inkubiranja, jaja se iz predvaljaonika prebacuju u valjaonik istovremeno sa lampiranjem na stolovima za lampiranje tako da se ladica sa jajima iz predvaljaonika prekrije ladicom iz valjaonika i okrene za 180 stepeni. Oplođenost se može kontrolisati lampiranjem 6. i 18. odnosno 19. dana prilikom prebacivanja. Neoplođena jaja se uklanjaju. U valjaoniku ostaju 3 dana. Devetnaestog dana uvlači se žumance a dvadesetog dana embrion-pile potpuno ispunjava unutrašnjost jajeta, pijuče i probija dno vazdušne komore. Nakon toga se odmara 13-14h i prelazi sa alantoisnog na plućno disanje. Dvadeset prvog dana pile se okreće i roščićem na vrhu kljuna probija i reže ljusku na dva dela i izlazi iz nje. Pilići se posle izleganja u njima suše i odmaraju u svojim ladicama, koje se prenose u prostoriju za sortiranje gde se pilići vade, vrši njihova triijaža i škartiranje. U velikim savremenim inkubatorskim stanicama pilići se vakcinišu, broje i pakuju mašinama. Takođe se obavlja i odvajanje po polovima (seksiranje) na osnovu boje perja, rasporeda krilnih pera ili pregledom kloakalnog otvora. Pošto se u proizvodnji konzumnih

jaja koriste samo ženski pilići muški se uključuju u inkubatorski otpad. Nakon pomenutih zahvata poželjno je piliće opet odmoriti neko vreme (24h). Iz inkubatorske stanice pilići se spakovani u kutije za transport posebnim vozilima odvoze na farme.

PROIZVODNJA KONZUMNIH JAJAKonačni rezultati proizvodnje jaja za konzum, zavise od genetskog potencijala linijskig hibrida, ishrane, tehnologije, zdravstvenog stanja i preventive. Eksploatacija nosilja konzumnih jaja je u stvari nastavak tehnološkog procesa odgoja komercijalnih kokica. Slobodno se može reći da je kokoška, nosilja konzumnih jaja, mala fabrika velikog kapaciteta. Prosečna telesna masa komercijalne nosilje je oko 2 kg. Ona snese oko 300 jaja godišnje prosečne mase oko 60 g odnosno oko 18 kg jajčane mase. Objekti i oprema za odgoj komercijalnih kokica skoro su isti kao i odgoj roditeljskog jata ako se on vrši na podu. Komercijalne kokice se mogu odgajati i u kavezima. Za prijem i odgoj ženskih pilića važe isti principi kao i kod prijema i odgoja roditeljskih jata, odnosno postojeće minimalne razlike su uslovljene preporukama proizvođača linijskog hibrida. Kada se komercijalne kokice odgajaju u kavezima, prijem jednodnevnih pilića se vrši u srednjem redu (spratu) gde je pod kaveza prilagođen za njihov prijem. Srednji red kaveza se greje i jedinke u njima borave do 5. nedelje kada prestaje grejanje. Nakon toga trećina kokica se prebacuje u gornji red a druga trećina kokica se 11. nedelje prebaci u donji sprat. Tako da su svi kavezi u sva tri reda u funkciji. U oba sistema odgoj se završava od 16. do 18. nedelje kada se kokice preseljavaju u objekte za proizvodnju konzumnih jaja. Proizvodnja jaja za konzum je osnovna, najvažnija i završna faza u ciklusu proizvodnje lakih hibrida. Uspešno završene prethodne faze (odgoj i ekspolatacija roditelja, inkubiranje i odgoj kokica) su osnova i postoje zbog nje. Proizvodnja jaja za konzum moguća je i držanjem kokošaka na podu, u ispustima ili na pašnjacima ali se kod nas u proizvodnji najčešće koristi kavezni - baterijski način držanja. Iako su kavezi relativno skupi, oni omogućavaju maksimalno iskorišćavanje prostora gde se uz manju ili veću automatizaciju tehnološkog procesa (hranjenje, pojenje, izđubravanje, sakupljanje jaja, osvetljenje i ventilacija) ljudski rad svodi na najmanju moguću meru. U našim uslovima objekti za eksploataciju komercijalnih nosilja se ne zagrevaju. Zbog velikog broja jedinki na relativno malom prostoru ventilaciji treba posvetiti posebnu pažnju. Svež vazduh mora ravnomerno da cirkuliše po celom objektu. Svakog časa mora se obezbediti 4-5 m3 vazduha po 1 kg telesne mase kokošaka. Optimalna brzina strujanja vazduha je 0,25-0,30 m/s. Poželjno je da se relativna

vlažnost kreće od 60 do 70%. Proizvodni proces počinje prijemom kokica starih 16-17 nedelja čiji je proizvođač već od 1. dana, tj. od leženja, primenio odgovarajuće postupke i tehnološke normative. Loše odgojene kokice će kao komercijalne nosilje imati mnogo manju nosivost. Greške u odgoju je skoro nemoguće popraviti u eksploataciji. Telesna masa kokica pri isporuci, odnosno dolasku na farmu za eksploataciju, treba da bude prema preporuci proizvođača linijskog hibrida (1400-1600 g). Postepeno prelaženje na PKS za nosilje omogućava kokicama da se priviknu na nju pre pronošenja. Takođe se postepeno, prema preporukama proizvođača hibrida, prekida restriktivna ishrana odnosno povećava se količina PKS. Prednost se daje peletiranoj u odnosu na praškastu PKS. Kvalitet hrane utiče na kvalitet jaja (ukus, boja žumanca, čvrstinu ljuske itd.). Nosilje u pronošenju još nisu završile svoj rast pa im dnevni obrok mora osigurati i porast i nošenje jaja. Ukupni dnevni obrok im se daje u dva navrata. Produktivnost kokošaka zavisi od amino - kiselinskog sastava PKS zato što se oko 80% tih amino kiselina koristi za proizvodnju jaja. Dnevna količina hrane ostaje ne promenjena tokom čitavog procesa proizvodnje odnosno treba se držati preporuka proizvođača hibrida. Eventualno se može menjati samo pri većim promenama temperature. Najbolji pokazatelji pravilne ishrane su telesna masa nosilja, broj i masa snesenih jaja. Svetlo je pored hrane najvažniji faktor u proizvodnji jaja. Kokice se do starosti 16 – 18 nedelja drže u uslovima kratkog dana a nakon toga, odnosno preseljenja, svetlosni režim se menja, dužina i intenzitet osvetljenja se povećava prema preporuci proizvođača hibrida. Kao što je pravilo da se dužina i intenzitet osvetljenja u toku odgoja ne povećava tako se i u nosivosti ne smanjuje. Može se koristiti i ciklični svetlosni program, odnosno smenjivanje tri sata svetla i tri sata mraka. Na ovaj način dobija se manji broj krupnijih jaja. Neposredno posle preseljenja svake nedelje se produžava trajanje svetlosnog dana za pola časa sve dok se ne dostigne njegovo trajanje od 16–17h. Na veličinu jaja značajno utiče telesna masa i starost pri polnom sazrevanju. Ranije pronošenje dovodi do toga da su jaja sitnija. Ne pronesu sve kokoške istovremeno te je ono produženo. One kokoške koje kasnije pronesu nose teža jaja. U pronošenju ima više deformisanih jaja bez ili sa mekom ljuskom, sa dva žumanceta itd. Prosečna masa jaja u pronošenju je oko 45 g, tokom pronošenja se postepeno povećava da bi na kraju nosivosti bila i veća od 65 g. Nosivost nakon pronošeja (oko 20. nedelje) vrlo brzo raste i već 25. nedelje dostiže 90% da bi u 27. nedelji bio dostignut špic proizvodnje koji traje nekoliko nedelja a onda nosivost polako opada. Pri kraju nošenja dolazi do zamora reproduktivnih organa, nosivost polako opada, počinje mitarenje i

nosivost potpuno prestaje. Proizvodnja se u stvari prekida onda kada su troškovi veći od dobiti. U našim uslovima to je najčešće oko 70. nedelje života odnosno pri nosivosti od oko 70 %. Kokoške najčešće nose u toku pre podneva a jaja se sakupljaju jednom dnevno, u našim uslovima uglavnom ručno. Postoji i automatsko sakupljanje. Jaja se stavljaju u kartonske uloške – podloške - kartone i transportuju u sortirnicu gde se tokom prosvetljavanja izdvajaju prljava i napukla jaja koja ne idu u prodaju već na preradu. Toleriše se lom ljuske do 2%. Ostala jaja se klasiraju specijalnim mašinama (sortir mašine) koje ih prema masi razdvajaju i pakuju. Klase jaja se međusobno razlikuju za po 5 g. Smatra se da je proizvodnja dobra ako S i A klase ima više od 50 % odnosno ako jaja klase S, A i B čine više od 80% proizvedenih jaja. Prinudnim mitarenjem se prekida normalan ciklus proizvodnje. Može se mitariti samo zdravo jato koje nije ušlo u prirodno mitarenje. Postupnim vraćanjem normalnih uslova proizvodnje počinje nov ciklus nošenja jaja. Prisilnim mitarenjem se produžava vreme eksploatacije komercijalnih nosilja tako da svaka od njih proizvede više jaja. Znači da je osnovni motiv za prisilno mitarenje ekonomska računica a najčešće se izvodi u periodu nepovoljnom za plasman jaja za konzum. Tokom perioda nosivosti nedeljni mortalitet od 0,1% smatra se uobičajenim. Svakodnevnom kontrolom škartiraju se kokoške koje ne nose a njihov broj dostiže do 0,5% mesečno. Tokom jednogodišnjeg ciklusa proizvodnje mortalitet od 10 do 12% se može smatrati prihvatljivim. Nakon završetka proizvodnje komercijalne nosilje se hvataju, transportuju do klanice gde se i prerađuju.

TOV PILIĆAProizvodni rezultati tova pilića zavise od genetskog potencijala linijskog hibrida, ishrane, tehnologije, zdravstvenog stanja i preventive. Objekti, oprema i prijem su skoro isti kao kod roditeljskih jata. U dobro pripremljenom objektu planira se naseljavanje 14-18 jedinki na 1 m2 podne površine prekrivene prostirkom. Taj broj leti može biti nešto manji a zimi nešto veći. U objektima koji se greju toplim vazduhom krugovi nisu neophodni. Prve 2-3 nedelje drže se u prvoj trećini koja se greje. Plastična pregrada se tada pomera do druge trećine a pred kraj tova se potpuno uklanja te se pilići rasporeduju po celom objektu koji se greje. Prva 3 do 4 dana svetlosni dan traje svih 24h a nakon toga smanjuje se po jedan sat. Može se primeniti intermitirajući svetlosni program tokom koga se u određenim intervalima smenjuju svetlo i tama. U periodima svetla pilići su mirni jer za kratko vreme uzimaju veću količinu hrane koju za vreme mraka na miru vare. Na ovaj način se poboljšava konverzija i postižu

veće završne telesne mase. Tokom tova pilići se hrane ad libitum sa više različitih PKS prilagođenih hibridu i dobu pilića na osnovu preporuka proizvođača hibrida. Završna PKS ne sme sadržavati antibiotike, kokcidiostatike ni druge lekove koji se zadržavaju u mesu pilića (karenca) zato što bi na taj način ugrozili zdravlje ljudi. Mortalitet kod tovnih pilića se kreće u 1. nedelji života od 1 do 1,5% a kasnije od 0,3 do 0,5 % nedeljno odnosno do kraja tova ne bi trebalo da pređe 5%. Tokom prve dve nedelje života obavezno je škartiranje pilića zaostalih u rastu zato što su oni potencijalni izvor zaraznih bolesti a troše hranu i ne napreduju (kržljavci). Do skora su se u istim objektima zajedno tovili i muški i ženski pilići. Zbog razlike u brzini prirasta petlića, sve češće se primenjuje odvojeni tov. Na kraju tova, od 42 dana, petlići su prosečno teži od kokica za 15%. Dužina tova zavisi od toga koja se telesna masa želi postići. Tov u našim uslovima najčešće traje 42-46 dana. Hvatanje pilića, njihovo pakovanje u kaveze za transport i sam transport najbolje je obavljati noću. Pilići gladuju 8-10h pre transporta. Ako su uslovi dobri transportni motralitet ne prelazi 0,15–0,20 %.

AVIJARNA INFLUENCAGrip živine/klasična kuga živineProf. dr Radmila ResanovićAvijarna influenca (AI)je visoko kontagiozno oboljenje živine uzrokovano influenca a virusom. Ovo oboljenje se nalazi na listi A Svetske organizacije za zaštitu zdravlja životinja (Office International des Epizooties - OIE). Oboljenje je otkriveno u Italiji 1878. godine od strane italijanskog naučnika Edoarda Perroncita. Ovo oboljenje je nazvano “fowl plague”, tj. klasična kuga živine. Italijanski naučnici Centanni i Savonuzzi su radeći na etiologiji avijarne influence 1901. godine otkrili da se radi o filtrabilnom uzročniku, tj. virusnom oboljenju. Klasifikacija virusa izvršena je tek 1955. godine. Avijarna influenca (AI) je infekcija živine izazvana bilo kojim virusom influence A čiji je intravenski indeks patogenosti kod šest nedelja starih pilića veći od 1,2 ili infekcija influenca A vurusom podtipom H5 ili H7 čije nukleotidne sekvence pokazuju prisustvo multiplih bazičnih aminokiselina u lancu neuraminidaze. Ovo je definicija avijarne influence koja je prihvaćena od strane Evropske unije.

ETIOLOGIJAVirus influence tipa A je uzročnik influence kod ljudi, ptica, svinja, konja, foka, kitova i nekih drugih životinja. Virus avijarne influence pripada familiji Ortomyxoviridae. Ortomiksovirusi predstavljaju sferična telašca, prečnika 80 do120 nm, u čijem centru se nalazi

jezgro sa jednolančanom RNK i segmentiranim genomom, koji se satoji od 8 gena (PB1, PB2, PA, HA, NP, NA, MA i NS) i svi su sposobni za replikaciju, a pored toga kontrolišu stvaranje dva nestrukturna proteina (NS1 i NS2). Ovih 8 gena šifruje 10 virusnih proteina. Tri od njih, hemaglutinin (HA), neuraminidaza (NA) i matriks 2 protein (M) čine sastavni deo virusnog omotača i imaju veoma važnu ulogu u stimulisanju imunog odgovora domaćina. Unutrašnji proteini (matriks, ribonukleoproteinski kompleks i polimeraze) su nosioci specifičnosti vrste virusa, tj. daju odgovor na pitanje da li se radi o tipu A, B ili C virusa influence. Influenca A virus izaziva oboljenje ljudi, ptica, svinja, morskih sisara, kuna i drugih životinja. Influenca B virus izaziva isključivo oboljenje ljudi, dok influenca tipa C izaziva takođe oboljenje ljudi i svinja, ali u vrlo benignom obliku. Ovi unutrašnji antigeni su stalni i stabilni. Influenca A virus je podeljen u 16 podtipova (H16 je izolovan kod crnoglavih galebova u Švedskoj i Holandiji, 1999. god.) na bazi hemaglutininskih antigena i 9 podtipova na baziantigena neuraminidaze. Ova ekstremna antigenska varijabilnost uslovljava pojavu 256 različitih podtipova virusa AI koji se teoretski mogu pojaviti i izazvati avijarnu influencu. Spoljni glikoproteini (HA i NA) određuju soj virusa. Visoka varijabilnost virusa nfluence A potiče od čestih promena spoljašnjih glikoproteina. Hemaglutinin (HA), kao najveći spoljašnji glikoprotein (molekulske mase 80000 daltona) igra važnu ulogu u nastajanju infekcije. Cepanjem na HA1 (molekulske mase 50 000 daltona) i HA2 (molekulske mase 30 000 daltona) uz pomoć enzima ćelije domaćina, aktivira infektivni i patogeni karakter virusa. Hemaglutinin u nastajanju infekcije ima dve ključne uloge: da pripoji virus za receptore ćelije domaćina i da izvrši fuziju lipidnog virusnog omotača sa ćelijskom membranom, te na taj način uvodi celokupni genom virusa u intracelularni prostor. Simplifikovani model molekula hemaglutinina i neuraminidaze Neuraminidaza (NA) je glikoproteinski enzim koji učestvuje u prodiranju virusa u ćelije domaćina i pomaže pri izlaženju replikovanih ćelija virusa, sprečava njihovu agregaciju i potpomaže širenje virusa po organizmu domaćina. Postoje striktna pravila za označavanje virusa AI koje je propisala Svetska zdravstvena organizacija. Virus se označava na sledeći način:1. vrsta virusa2. domaćin ili poreklo izolacije virusa3. mesto izolacije virusa4. tekući broj soja u mestu izolacije virusa5. godina izolacije virusa6. H i N subtip (struktura antigena)

Mehanizam virulencijeVirusi avijarne influence dele se prema svojoj patogenosti, tj. na osnovu kliničkih simptoma koje izazivaju kod ptica - živine na:Nisko patogene – low patogenic AI (LPAI)Srednje patogene – mildly patogenic AI (MPAI)Visoko patogene – highly patogenic AI (HPAI)Nisko patogena AI može biti izazvana virusima svih 16 subtipova hemaglutinina i izazvati veoma blage simptome sa veoma oskudnom kliničkom slikom kod osetljive živine i ptica. Visoko patogena AI je sistemsko oboljenje sa morbiditetom i mortalitetom oko100% kod većine osetljivih vrsta. Visoko patogeni sojevi nastaju od nisko patogenih sojeva virusa AI i to su najčešće H5 i H7 podtip. Suština delovanja visoko patogenih sojeva je u postojanju multiplih bazičnih amino kiselina koje dozvoljavaju prekursorima hemaglutinina da budu razloženi od strane proteaza ćelija domaćina, odnosno omogućavaju replikaciju samog virusa u parenhimatoznim organima, što rezultira smrću jedinke. Struktura virusa avijarne influence je takva da omogućava promene pri kojima nisko patogeni sojevi mogu već za samo nekoliko časova postati srednje ili čak visoko patogeni.

DomaćiniSve do 1970. godine nije se znalo gde leži rezervoar virusa influence A u prirodi. Tada je otkriveno da se radi o slobodnim (divljim) pticama koje predstavljaju najveći rezervoar virusa influence A u prirodi, gde se posebno ističu populacije ptica koje žive u vodenoj sredini (barske i morske ptice). Ptice širom naše planete su zaražene ovim virusom, ali uglavnom ne ispoljavaju kliničke znake bolesti, već su samo prenosioci zaraze. Tokom migracije ptica (ptice selice) dolazi do širenja ovog virusa u razne krajeve koji mogu biti vrlo udaljeni od stalnih staništa ovih ptica. Prirodni rezervoar virusa avijarne influence su prvenstveno ptice koje žive pored vodenih površina: patke, razne obalske ptice, labudovi, galebovi,... Ove ptice čine rezervoar virusa u prirodi i služe kao vektori za virus AI. Od avijarne influence može oboleti domaća živina (pilići, ćurke, biserke, prepelice, golubovi, jarebice, nojevi, emui, patke, guske i fazani), neke divlje i kavezne ptice, svinja, čovek, mačke (divlje i domaće), vodeni sisari i kune. Mnoge epizootiološke zakonitosti kod influence ptica su još uvek nedorečene. Izvori infekcije po pravilu su ipak inficirane ptice. Pored divljih ptica i čovek može biti vektor prenošenja. Neke vrste ptica koje predstavljaju visoko rizične kategorije u lancu širenja avijarne influence:1. Anser albifrons

2. Anser fabalis3. Anas platyrhynochos4. Anas sterpera5. Anas acuta6. Anas clypeata7. Anas Penelope8. Anas crecca9. Anas querquedula10. Aythya ferina11. Aythya fuligula12. Vanellus vanellus13. Philomachus pugnax14. Larus ribibundus – crnoglavi galeb15. Larus canus – običan galebVrste ptica koje su proglašene za potencijalne prenosioce visoko patogenog soja virusa AI, H5N1 aneksom Komisije (Annex to Commission Decision 2005/464/EC) Virus AI se prenosi isključivo horizontalniim putem, direktnim i indirektnim načinima. Vertikalni put prenosa AI nije moguć jer virus avijarne influence ubija embrion za veoma kratko vreme. Najčešći put infekcije AI su peroralni i/ili aerogeni. Virus AI se prenosi preko inficiranog fecesa i sekreta vektora. Jedan gram fecesa ptice inficirane virusom AI sadrži preko bilion virusnih partikula AI. Životinje se zaraze virusaom AI direktnim kontaktom sa zaraženim ili obolelim jedinkama, kontaminiranim vazduhom, vodom ili hranom, opremom, prevoznim sredstvima, kontaminiranom steljom, preko ljudi koji dolaze u kontakt sa obolelim pticama ili zaraženom farmom, putem jaja u inkubatorskim stanicama, neki naučnici čak smatraju da se može preneti i preko buva. Uzimajući u obzir prirodne i eksperimentalne infekcije sledi zaključak da se ptice najčešće inficiraju peroralnim putem. Čest izvor zaraze za živinu su svinje obolele ili inficirane AI.

Otpornost virusa ai na faktore spoljašnje sredineInfluenca A virus je različito osetljiv na spoljašnju temperaturu u zavisnosti od supstrata u kome se nalazi i u zavisnosti od stepena vlage i nekih drugih faktora spoljašnje sredine.Virus AI može da preživi nekoliko nedelja do 105 dana na temperaturi od 40C. Na temperaturi od 250C može da preživi više od 10 dana. U nehlorisanoj vodi na temperaturi od 00C preživi i do 30 dana, a na temperaturiod 220C preživi 4 dana. U veoma suvom fecesu preživi svega dva dana. U zamrznutom materijalu može da ostane infektivan neodređeno dug period. Temperatura od 560C uništava virus za 3 časa, a temperature više od 600C za manje od 30 minuta. Virusi AI su osetljivi na veći broj deterdženata i

dezinfekcioonih sredstava. Različiti deterdženti se koriste za uništavanje virusa AI: anjonski, katjonski, neutralni i sredstva koja rastvaraju masti razaraju virusni omotač i znatno umanjuju njegovu infektivnost. Od fizičkih sredstava UV zraci i gama zraci inaktivišu virus ali struktura antigena ostaje ista. U cilju dezinfekcije objekata i opreme koriste se sledeći rastvori:2% natrijum hipohlirit, 4% kvaternerne amonijumove soli, 3% kalcijum hidroksid, 2% kreozolična kiselina i 2% sintetski fenol (za podove) i formalin za završnu dezinfekciju (fumigaciju) celog objekta.

PATOGENEZAVirusi influence A se replikuju u različitim tkivima i organima. Predilekciona mesta su pre svega konjunktive respiratornog i digestivnog trakta živine i nekih ptica, odakle se virus dalje širi po celom organizmu, oštećujući endotel krvnih sudova. Veoma bitna infektivna i patogena determinanta je proteolitičko razlaganje hemaglutinina. Potencijalna patogenost zavisi od strukturnih varijacija na mestu razlaganja hemaglutinina. Apatogeni sojevi virusa influence su veoma značajni, jer se zahvaljujući njima, održava rezervoar i perzistencija virusa kod zdravih jata ptica plovuša.

Inkubacioni periodInkubacioni period za različite subtipove virusa influence A kod živine i nekih ptica iznosi od nekoliko časova do 21. dana. Dužina inkubacionog perioda zavisi od tipa virusa (patogenosti), doze virusa, načina infekcije, vrste i starosne kategorije ptice, konkurentnih inf, itd.

Morbiditet i mortalitetMorbiditet pre svega zavisi od virulentnosti virusa, vrste ptice, starosti, uslova držanja i ishrane. Visoko virulentni sojevi dovode do smrtnosti od 100%. Umereno patogeni sojevi izazivaju smrtnost od 10-50%. Sekundarne infekcije povećavaju procenat mortaliteta i otežavaju postavljanje dijagnoze.

KLINIČKA SLIKAIntenzitet kliničke slike avijarne influence pre svega zavisi od virulentnosti virusa, starosti i vrste živine ili ptice, ispunjenosti tehnoloških i zoohigijenskih normativa, prisustva konkurentnih infekcija i brojnih drugih činilaca. Nisko patogeni sojevi virusa AI ne izazivaju vidljive promene u jatu, tj. Bolest nema kliničkih manifestacija, a praćena je veoma niskim procentom morbiditeta i mortaliteta (2-3%). U ređim slučajevima mogu biti ispoljeni veoma

blagi respiratorni simptomi udruženi sa konjunktivitisom, živina slabi, a proizvodni rezultati su loši. U jatima nosilja zapaža se pad nosivosti 2-10% najčešće, u nekim slučajevima i do 30%. Srednje patogeni sojevi virusa AI dovode do oboljenja sa izraženom kliničkom slikom.Oni variraju od veoma blagih do izrazitih promena na respiratornom, digestivnom, pa i na nervnom sistemu, praćenih znatnim padom proizvodnih sposobnosti. Visoko patogeni sojevi virusa avijarne influence izazivaju oboljenje koje se može ispoljiti u perakutnom i akutnom toku. Oba toka bolesti su praćeni enormno visokim procentom morbiditeta i mortaliteta (do 100%). U perakutnom toku bolesti nema izražene kliničke slike jer smrt nastupa veoma brzo. U akutnom toku bolesti klinička manifestacija se očituje u poremećaju respiratornog trakta, digestivnog trakta i centralnog nervnog sistema sa znatno izraženijom kliničkom slikom nego kod srednje patogenih sojeva. Na početku infekcije virusom AI mogu se zapaziti početni opšti simptomi u vidu depresije i smanjene aktivnosti zaraženih jedinki, praćeni inapetencom, nakostrešenošću perja, visokom febrom, dehidracijom, naglim smanjenjem broja jaja sve do potpunog prestanka nosivosti (kod nosilja). Kvalitet ljuske jaja i samog jajeta nije promenjen. Izražen je respiratorni distres u vidu kijanja, seroznog iscedka iz nosa, otežanog disanja, uz čujno krkljanje. Ovakvo stanje je uvek praćeno pojavom konjunktivitisa, uz obilno suzenje. Kasnije se serozni iscedak pretvara u mukozni, osuši i začepi nosne otvore, te je vidljivo disanje sa otvorenim kljunom, ptice se sakupljaju oko ventilacionih otvora, javlja se glad za vazduhom sa konačnim ishodom ugušenja. Edemi glave i lica, cijanoza kreste i podbradnjaka su prateća pojava. Dijareja se može pojaviti kod manjeg broja jedinki. Javljaju se difuzne hemoragije po nogama, kresti i podbradnjacima. Tortikolis, pareze, paralize, ekscitacija, konvulzije i dezorijentisanost se javljaju kratko vreme pre uginuća. Česti su slučajevi kome. Do uginuća dolazi za 24-48 časova od pojave početnih simptoma, ponekad se uginuća prolongiraju i do sedam dana od početka bolesti. Svaki od ovih znakova može se javiti u različitim kombinacijama i različitom stepenu ispoljenosti.

PATOMORFOLOŠKE I PATOHISTOLOŠKE PROMENEPatoanatomski i histopatološki nalaz, baš kao i klinička slika mogu biti raznoliki. U perakutnom toku bolesti patoanatomske i patohistološke promene mogu izostati, ili se mogu zapaziti samo krvavljenja na srcu, kongestija muskulature i dehidracija. Promene koje se zapažaju u akutnoj formi bolesti su pre svega promene na sluzokoži respiratornog trakta: nosa, ždrela i traheje.

Javlja se edem respiratorne sluzokože, hemoragije uz obilan sekret. Konjunktive su edematozne i hiperemične, pokrivene sero - mukoznim a kasnije i gnojnim sekretom. Sadržaj sinusa na početku je tečan, a kasnije gust, gnojan, pa čak i fibrinozno - kazeozan. Kongestija pluća i pulmonarni edem su čest nalaz. Fibrinozni aerosakulitis je često posledica sekundarne bakterijske infekcije. Edemi, hiperemija, hemoragije (petehije i ehimoze) i nekrotične promene na serozama, parenhimatoznim organima (jetra, bubrezi, slezina, srce, pankreas, creva), koži i potkožnom masnom tkivu su redovan nalaz. Pankreas je promenjen i kod mladih i kod starijih jedinki, hiperplastičan je sa hemoragičnim i nekrotičnim poljima. Ove promene na pankreasu su patognomoničan nalaz kod avijarne influence. Degenerativne i nekrotične promene na miokardu, mozgu i meningama i koži se nalaze u nešto protrahiranim slučajevima bolesti. Uočavaju se lezije na mozgu (limfohistiocitni meningoencefalitis) i perifernim nervima. Kod nosilja se pojavljuju hemoragije na ovarijumima, sa posledičnim nekrozama. Pojava egg peritonitisa je posledica rupture ovarijalnih folikula. Razlike u intenzitetu i lokalizaciji promena zavise pre svega od soja virusa. Pri sekundarnim infekcijama bakterijama ili mikoplazmama nalazimo promene na plućima, vazdušnim kesama a ne retko i serozno - fibrinozni perikarditis.

DIJAGNOZAZa uspešno postavljanje dijagnoze potrebno je uzeti iscrpnu anamnezu, uz upoznavanje sa epizootiološkom situacijom u širem epizootiološkom području.Visok procenat morbiditeta i mortaliteta uz odgovarajuću kliničku sliku i patohistološki nalaz, kao i nepostojanje drugih respiratornih oboljenja će nas navesti da sa visokim procentom tačnosti posumnjamo da se radi o avijarnoj influenci. Za postavljanje preciznije dijagnoze koriste se serološki testovi: hemaglutinaciono –inhibicioni test (HI), agar - gel precipitacioni test (AGP), agar – gel imunodifuzioni test (AGID) i ELISA test. AGP test je grupno specifičan test, tj. daje nam odgovor o kom tipu influenca virusa se radi ali ne i o kom podtipu je reč. Ovaj test se može primenjivati kod većine avijarnih vrsta izuzimajući barske ptice. AGID se može koristiti u cilju dobijanja odgovora o kom podtipu virusa se radi. U postavljanju dijagnoze koristite se imunohistohemijske metode i metoda elektronske mikroskopije. REAL TIME PSR test pruža mogućnost brze i tačne dijagnostike ukoliko. Do precizne dijagnoze doći će se samo izolacijom i tipizacijom uzročnika. Nakon izolacije i tipizacije uzročnika mora se odrediti patogeni indeks (IVPI) Dijagnostička procedura koja se

mora ispoštovati u slučaju sumnje na AI je propisana od strane EU Direktivom 92/40/EEC Virus se nalazi u traheji i /ili kloaki obolelih ili uginulih ptica jer je mesto replikacije virusa sluzokoža respiratornog i digestivnog trakta. Virus se takođe nalazi i u svim parenhimatoznim organima obolele ili uginule životinje. Zato se kao materijal za ispitivanje uzimaju uzorci fecesa ili sadržaj creva, trahealni i/ili kloakalni bris, tkivo mozga, traheje, pluća, jetre, slezine, pankreasa i drugih parenhimatoznih organa. Bris se uzima gužvicom suve vate, koja se potom potopi u transportni medijum (1- 2ml) u koji je dodata visoka koncentracija antibiotika, da bi se redukovao rast bakterija. Feces se uvek šalje odvojeno od briseva i organa. Organi se skupljaju u sterilne plastične vreće. Uzorci moraju biti testirani najkasnije 48 časova nakon uzorkovanja (do tog vremena se drže na temperaturi frižidera), ili se zamrzavaju na temperaturi od -700C. Rastvor antibiotika mora da sadrži sledeće antibiotike u datoj koncentraciji: penicillin – 10 000 IJ, streptomicin –10 mg/ml, gentamicin – 0.25mg/ml, mycostatin – IJ/m,l oxyteteracyclin –50mg/ml u medijumu određenog pH u rasponu od 7–7.4. Za izolaciju virusa se koriste 9-11 dana stara embrionirana jaja, jer se virus avijarne influence veoma dobro umnožava na njima. U alantoisnu šupljinu se inokulira 0,1-0,2 ml pripremljenog uzorka. Ako se radi o virusu avijarne influence embrioni će uginuti za 48-72 časa. Ako embrion ugine za 24 časa znači da je materijal za inokulaciju bio zagađen. Izolacija virusa u pilećim embrionima dovodi do aglutinacije eritrocita u alantoisnoj tečnosti. Antiserum Newcastle bolesti ne može inhibisati hemaglutinaciju.

Diferencijalna dijagnozaDiferencijalno dijagnostički u obzir dolaze sva septikemična stanja, akutna torvanja, atipična kuga peradi izazvana velogenim sojem, akutna pastereloza, infekcija hemolitičnom e. coli, infektivni laringotraheitis itd.

TERAPIJA I BIOSIGURNOSNE MEREUzimajući u obzir da se oboljenje avijarna influenca nalazi na listi A Internacionalnog odeljena za epizootije (OIE) terapije nema, već se vrši depopulacija jata i neškodljivo uklanjanje leševa (EU Direktiva 93/119/EC). Nakon toga se sprovode biosigurnosne mere: suvo čišćenje, vlažno čišćenje pod pritiskom od 35-55 bara i dezinfekcija (EU Direktiva 94/40/EEC). Objekat u kome je živina bila bolesna od AI može da se koristi tek nakon 21 dan od završne dezinfekcije i sprovođenja svih biosigurnosnih mera. Depopulacija se sprovodi sledećim sredstvima u datoj koncentraciji:Ugljen dioksid (CO2) – 17,5 kg/1000 m3

Ugljen monoksid (CO) – 8 kg/1000 m3Hidrogen cijanid (HCN) – 3 kg/1000 m3Alfa hloralos (2-6%) – putem hraneSodium fenobarbital (80 mg u 55ml) - putem vodeHidrogen cijanid je otrov koji je vrlo efikasan u depopulaciji živine sa veoma brzim efektom ali nepovoljan po dobrobit životinja te je nakon pojave avijarne influence u Holandiji 2003. godine zabranjen za korišćenje u cilju depopulacije živine. Dezinfekcija se izvodi nakon mehaničkog odstranjivanja i spaljivanja stelje. Treba napomenuti da upotreba formalina ne dovodi do uništavanja virusa AI već do njegove inaktivacije. Neškodljivo uklanjanje leševa se vrši spaljivanjem u kafilerijama do kojih se leševi dopremaju u vozilima koja su namenjena za ovakve svrhe (hermetički zatvorena), u slučaju nemogućnosti dopremanja leševa do kafilerija leševi se mogu spaljivati u rupama koje su gabarita najmanje 2 x 2m. Nakon spaljivanja leševi se prelivaju dezinfekcionim sredstvom i zemljom debljine najmanje 40 cm i nakon toga se ponovo koristi dezinfekciono sredstvo. U ovakvim rupama se mogu spaljivati i jaja, proizvodi od mesa, meso živine i stelja.PROFILAKSA, KONTROLA I ERADIKACIJA AVIJARNE INFLUENCEProfilaksa AI je od neprocenjivog značaja sa više aspekata. Pre svega sa aspekta ljudskog zdravlja, sa aspekta dobrobiti životinja i sa aspekta ekonomije. Osnova profilakse je edukacija ljudi koji se bave živinarstvom, ornitologijom, lovstvom, kao i upoznavanje sa osnovnim karakteristikama virusa i bolesti. Stroge biozaštitne mere i poštovanje principa kojih se mora pridržavati tokom sprovođenja karantiniranja živine preduslov su dobre profilakse. U različitim delovima sveta postoje različite strategije i pristupi rešavanju problema avijarne influence. Međutim, nezavisno od neujednačene strategije trebalo bi poštovati sledeće principe:1. postojanje integrisanog nacionalnog dijagnostičkog programa2. obezbediti kontrolisanu proizvodnju na svim nivoima (farma, proizvođačiopreme i hrane, dijagnostičke ustanove, inspekcija, državna uprava …)3. edukacija o avijarnoj influenci, njenom značaju i ekonomskim implikacijama(vlasnika farmi, radnika i svih onih koji su uključeni direktno ili indirektno uproizvodnju, lovaca i lovačkih društava, komunalne inspekcije)4. doslovno sprovođenje karantinskih mera (pri uvozu živine, kaveznih ptica,ptica za zoovrtove, ptica trkačica)

5. depopulacija u slučaju pojave bolesti6. vakcinu ne koristiti, osim ako nacionalni program to ne nalaže u nekimvanrednim okolnostima.

VakcinacijaPrirodno stečeni imunitet kod jedinki koje prebole avijarnu influencu traje nekoliko godina. Imunitet stvoren vakcinacijom traje različito vreme u zavisnosti od vrste vakcine i drugih mnogobrojnih faktora. Postojanje velikog broja subtipova virusa AI i nepredvidivosti koji soj bi mogao da dovede do pojave oboljenja, stvara ozbiljne probleme u korišćenju vakcine kao mere za prevenciju pojave avijarne influence. Donošenjem odluke – od strane Europien Union Standing Committee on Food and animal Health (Commission Descision 2004/666/EC iz septembra 2004. godine dozvoljena je upotreba vakcine napravljene od niskopatogenih sojeva virusa AI u Italiji uz specifične mere opreza i kontrole. U cilju imunoprofolakse koriste se inaktivisane uljne vakcine različitih sojeva virusa AI. Sojevi H7N1, H7N7, H5N2, DIVA (differentiating infected from vaccinated animals) strategija razlikovanja vakcinalnih sojeva od infektivnih sojeva virusa AI ja moguća jedino ako se razlikuju nauraminidaza antigen u vakcini i neuraminidaza antigen koji je izazvao oboljenje. Zemlje koje bi se odlučile na primenu vakcinacije ili koje već primenjuju vakcinaciju kao protektvnu meru protiv AI su strogo kontrolisane od strane Evropske unije. Mora se poštovati DIVA strategija zbog kontrole bolesti pre svega i zbog trgovinske razmene gde postoje mnoga ograničenja u vezi sa vakcinacijom protiv AI.. Najveći deo Evrope ne koristi vakcinaciju protiv AI kao preventivnu meru i nema smetnje u trgovinskoj razmeni živine i proizvoda od živine.

Ekonomski gubiciDo 1955. godine avijarna influenca nije predstavljala veliki zdravstveni i ekonomski problem iako se pojavljivala sporadično. Pojava avijarne influence u mnogim azijskim zemljama u epidemijskim razmerama je dovela do toga da je do oktobra 2005. god ubijeno preko 125 miliona ptica što se meri gubicima od oko 8 – 12 biliona eura i smrću oko 60 ljudi. U Evropi je između 2000. i 2003. ubijeno preko 50 miliona ptica. Svetska zdravstvena organizacija (WHO), (FAO) i (OIE) čine enormne napore da pruže podršku ovim zemljama.

Oprema za osobe koje rade sa zaraženim pticamaPo preporukama Centra za prervenciju i kontrolu bolesti (CDC) i Svetske zdrtavstvene organizacije (WHO) ljudi koji rade sa

zaraženom živinom morali bi da budu opremljeni ličnom protektivnom opremom koja podrazumeva gumene rukavice, protektivno odelo, čizme i maske - respiratore tipa US NIOHS koje poseeduju sertifikat CE EN 143 P2/EN149 FFP2.

AVIJARNA INFLUENCA KAO PRETNJA LJUDSKOM ZDRAVLJUInfluenca je transmitorno oboljenje i prenosi se sa jedinke na jedinku unutar jedne vrste, sa čoveka na čoveka, sa pileta na pile, sa svinje na svinju. Prenošenje bolesti sa jedne na drugu vrstu je moguće kod veoma srodnih vrsta kao što su pilići, ćurke, prepelice. Prenošenje avijarne influence sa ptica na sisrare je moguće, ali za sada je sporadično. S obzirom da virus avijarne influence ima tendenciju da mutira može se dogoditi da postane lako prenosiv na druge sisare ili čoveka, tj. da preskoči specijes barijeru. Influenca virus može da mutira na dva načina antigenskim driftom i antigenskim šiftom. Antigenski šift je proces gde se dva različita soja virusa influence kombinuju međusobno, mešanjem spoljašnjih – površinskih antigena i nastaje novi originalni soj. Termin antigenski šift je specifičan u literaturi koja se bavi influencom u drugim virusnim sistemima taj proces se naziva resortment ili virusni šift. Antigenski drift je proces gde dolazi do prirodne mutacije virusa influence tokom dužeg vremenskog perioda. Antigenski drift se odigrava kod svih tipova influence: A, B i C, dok se antigenski šift odigrava samo kod virusa influence A, jer on uzrokuje influencu i ljudi i životinja. Virus koji bi nastao antigenskim šiftom bi bio veoma opasan za humanu populaciju jer imuni sistem ljudi ne bi bio u stanju da prepozna novi soj influenca virusa. Smatra se da je na ovaj način nastao virus H1N1 koji je prouzrokovao smrt preko 40 miliona ljudi tokom 1918. god. dok je trajala Španska groznica. S obzirom da svinje mogu biti inficirane i humanim i avijarnim tipom influence one predstavljaju potencijalnu opasnost za nastanak novog virusa antigenskim šiftom. Taj novi virus bi bio veoma infektivan za ljude i predstavljao bi opasnost za nastanak nove pandemije.

Literatura1. ALEXANDER, D.J. 1982. Avian Influenza - Recent developments. Vet. Bull.,52: 341-359.2. Proceedings of the First International Symposium on Avian Influenza, April22-24, 1981, Beltsville, MD, R. A. Bankowski, Ed., Carter Printing Co. Lib. Cong. Cat. Card No. 81-71692.3. Proceedings Second International Symposium on Avian Influenza. Sepember 3-5, 1986. Athens, GA, Richmond, VA: U.S. Animal Health Assoc., Lib. Cong. Cat. Card No. 86-051243.

4. Proceedings of the Third International Symposium on Avian Influenza. May27-29, 1992. Madison, WI, Richmond, VA: U.S. Animal Health Assoc., Lib. Cong. Cat. Card No. 92-061298.5. BEARD, C.W. 1989. Influenza. In A Laboratory Manual for the Isolation and Identification of Avian Pathogens, 3d ed. H. G. Purchase et al., eds., Kennett Square, PA: American Association Avian Pathologists, pp. 110-113. Lib. Cong. Cat. Card No. 89-806206. BEARD, C.W. 1989. Serologic Procedures. In A Laboratory Manual for theIsolation and Identification of Avian Pathogens. 3d ed. H. G. Purchase et al., eds., Kennett Square, PA: American Association Avian Pathologists, pp. 192-200. Lib. Cong. Cat. Card No. 89-80620. 7. BRUGH, M., BEARD, C.W., and STONE, H.D. 1979. Immunization of chickens and turkeys against avian influenza with monovalent and polyvalent oil emulsion vaccines. Amer. J. Vet. Research, 40:165-169 8. GARSIA J. and Alvarez P. M. 1999. La influenza aviar en Mexico. In memorias simposio international sorbe influenza aviar. Sociedad Venezolana de Veterinarios especialistas en aves, Maracay, Venezuela.9. EASTERDAY, B.C., and BEARD.W. 1984. Avian Influenza. Diseases of Poultry, 8th ed. M. S. Hofstad et al., eds., Ames, IA: Iowa State University Press, . pp. 482-496 .10. EASTERDAY B.C., and HINSHAW,V.S. 1991. Influenza. In Diseases of Poultry, 9th ed. B. W. Calnek et al,. eds., Ames, IA: Iowa State University Press, pp. 532-551.11. EASTERDAY, B.C., HINSHAW, V.S., and HALVORSON, D.A. 1997. Influenza. In Diseases of Poultry, 10th ed., B.W. Calnek, et al, eds., Ames, IA:Iowa State University Press, pp. 583-605.12. EASTERDAY, B.C., and TUMOVA, B. 1978. Avian Influenza. In Diseases of Poultry, 7th ed., M.S. Hofstad et al., eds., Ames, IA: Iowa State University Press.13.HALVORSON, D.A., KARUNAKARAN, D., SENNE, D., KELLEHER, C., BAILEY, C., ABRAHAM, A., HINSHAW, V., and NEWMAN, J. 1983. Epizootiology of Avian Influenza - Simultaneous monitoring of sentinel ducksand turkeys in Minnesota. Avian Dis., 27:77-85.14. ILARIA CAPUA and FRANCO MUTINELLI 2001. Avian influenza a color atlas and text. Papi editore, Italy.

15. TERRY MABBETT. 2003. Avian flu deths re-ignite fears of global pandemic. Poultry International, vol. 42. N. 5., may, 2003., 16 – 20.16. FOUCHIER RAM, MUNSTER V, WALLENSTEN A, ET AL, 2005. caracterisation of a novel influenca A virus hemagglutinin subtype (H16) obtained from black-headed gulls. J. Virol. Vol. 79, issue. 5, pp 2814-22.17. NELSON DL and COX MM, 2005. Lehninger s Principles of Biochemistry, 4 th edition, WH Freemen, New York, NY.