Prof. dr Jovan SLAVNIĆ∗∗∗∗ Dr Slobodan JOVANOVIĆ∗∗∗∗∗∗∗∗

SADRŽINA UGOVORA O OSIGURANJU U NACRTU OPŠTEG

REFERENTNOG OKVIRA ZA EVROPSKO UGOVORNO PRAVO OSIGURANJA I ZAKONIMA DRŽAVA ČLANICA EVROPSKE UNIJE

UVOD

U ovom radu autori ispituju elemente i način regulisanja elemenata obavezne sadržine

ugovora o osiguranju u izvorima naznačenim u njegovom naslovu. Ispitivanje će čitaoca upoznati sa sličnostima i razlikama u ovom regulisanju u državama članicama EU i upozoriti na značaj razlika za osiguranje, a pre svega za osiguravajuću praksu. Jer, kao što ćemo videti, za praksu osiguranja na praktičnom planu nije istovetna situacija ako se bitna sadržina ugovora o osiguranju, prema nacionalnom propisu koji se primenjuje na ugovor, mora urediti u polisi, odnosno kada se saglasnost o sadržini ugovora mora postići prilikom zaključenja ugovora o osiguranju od one gde se ona ureñuje u opštim uslovima osiguranja. Ili se buduća sadržina ugovor o osiguranju, prema nacionalnim propisu koji se primenjuje na ugovor, raspodeljuje izmeñu ugovora i uslova osiguranja. Ova dva moguća poslednja predstavljena rešenja u nacionalnim propisima vode razgraničenju bitne sadržine ugovora o osiguranju na grupu elemenata sadržine ugovora koji su bitni sastojci ugovora o osiguranju i na grupu onih koji su bitni sastojci uslova osiguranja. Povreda, ili nedostatak u sadržini ugovora vodi različitim sankcijama, u zavisnosti da li je on u polisi ili uslovima osiguranja. Kada uslovi osiguranja koji su uvek sastavni deo ugovora o osiguranju ne obuhvataju bitnu sadržinu posledice nisu identnične onima kada polisa kao ugovor, odnosno postignuti sporazum o osiguranju nije obuhvatio propisanu sadržinu, bitne sastojke ugovora kada je ugovor redovno ništav. U nekim pravima posledica zbog nedostatka u sadržini uslova osiguranja nije propisana i vodi razlikama u sankcionisanju od strane sudova. Dogaña se u pravnim sistemima u kojima je ugovor o osiguranju konsensualan da postoje razlike izmeñu postignutog sporazuma o bitnim i nebitnim sastojcima ugovora i polise, odnosno druge isprave o osiguranju koju osiguravač izdaje na osnovu zaključenog ugovora, pa je radi pravne i ekonomske sigurnosti potrebno regulisati i ovu pravnu situaciju.

Sva istaknuta pitanja su od posebnog značaja za naše pravo ugovora o osiguranju kome predstoji revizija, osavremenjavanje, rečju, reforma u okviru priprema koje su u toku za donošenje novog Grañanskog zakonika Srbije. Pre svega zbog toga što je pitanje sadržine ugovora o osiguranju regulisano u Zakonu o obligacionim odnosima (čl. 902) restriktivnije u odnosu na rešenja koja su prihvaćena u državama članicama EU i da postoji zalaganje u Komisiji za kodifikaciju da polisa kao osnovna i pismena forma ugovora o osiguranju ureñena u čl. 901, st. 1. ZOO, u oblasti tzv. kopnenog osiguranja (osiguranja stvari, osiguranja od odgovornosti i osiguranja lica) bude, u novom grañanskom kodeksu, napuštena, osim u osiguranju lica.1

Prema tome, cilj ovog rada je da autori prezentiraju rešenja iz uporednog prava koja se odnose na sadržinu ugovora i na taj način daju svoj prilog raspravi o regulisanju ugovora o osiguranju u novom Grañanskom zakoniku Srbije. Radi toga je na kraju, umesto rezimea, dat predlog odredaba o sadržini ugovora o osiguranju koje autori smatraju da odgovaraju našem pravu. On je formulisan u obliku odredaba koje treba uneti u Zakon o osiguranju zbog našeg očekivanja da revizija odredaba o sadržini ugovora o osiguranju obuhvaćenih u Zakonu o obligacionim odnosima i uključivanje u naš pravni sistem obaveze osiguravača i posrednika osiguranja da pre zaključenja

∗ Profesor Beogradske poslovne škole i Univertziteta u Novom Sadu. ∗∗ Pomoćnik direktora u Direkciji za reosiguranje DDOR Novi Sad a.d.o. 1 Videti: P. Šulejić, Predlozi za regulisanje ugovora o osiguranju u Grañanskom zakoniku Srbije koji se odnose na zaključivanje ugovora, Zbornik radova „Evropski put” prava osiguranja Srbije, posebno ugovora o osiguranju, Palić, aprila 2008, str. 268-270.

ugovora o osiguranju ugovaraču daju informacije predviñene direktivama EU koje su od značaja za njegovu odluku da pristupi ugovoru ne može da čeka donošenje Grañanskog zakonika Srbije.

KRATAK OSVRT NA NAPORE EVROPSKE KOMISIJE DA SE DIREKTIVAMA USKLADE PROPISI DRŽAVA ČLANICA O UGOVORU O OSIGURANJU I USTANOVI POSEBAN PRAVNI REŽIM ZA OVAJ UGOVOR IZRADOM OPŠTEG REFERENTNOG

OKVIRA ZA EVROPSKO UGOVORNO PRAVO OSIGURANJA

Opšte ugovorno pravo, kao ni sektorska ugovorna prava, pa ni pravo o ugovoru o osiguranju, do danas, nisu haromonizovani u EU. To znači da je stanje u ovoj oblasti takvo da se propisi o ugovoru o osiguranju izmeñu država članica i dalje u velikoj meri razlikuju i da su osiguravači onemogućeni da ponude proizvode osiguranja u jednom obliku u svim državama članicama ove integracije već da moraju da ih prilagoñavaju pravnom okviru svake države članice EU u kojoj prodaju svoje proizvode.

Problemi koji su se zbog toga u praksi na tržištu evropskog osiguranja u ovoj oblasti javili i čine prepreku za prekogranično poslovanje društava za osiguranje u EU i uspostavljanje jedinstva evropskog tržišta osiguranja, rešavani su tako što su, zalaganjem Komisije i drugih tela Skupštine Evrope, ugovorni odnosi u osiguranju harmonizovani pojedinačno, u odreñenim oblastima (vrstama osiguranja) i uglavnom fragmentarno. Na području obaveznog osiguranja motornih vozila kroz pet direktiva u oblasti osiguranja grañanske odgovornosti za štete iz upotrebe motornih vozila (poslednja, Peta, je usvojena 11. maja 2005), a u oblasti osiguranja troškova pravne zaštite Direktivom Saveta 87/344/EEC o ujednačavanju zakona, podzakonskih akata i upravnih propisa u vezi sa osiguranjem troškova pravne zaštite usvojenom 22. juna 1987.

Ovo nisu jedini primeri sektora prava o ugovoru o osiguranju koji su direktivama harmonizovani. Fragmentarno ugovorni odnosi osiguranja su harmonizovani i direktivama koja se odnose na direktno osiguranje života (poslednja, Četvrta, je usvojena 5. novembra 2002, a konsolidovana 2007). Ova direktiva je intervenisala na području prava ugovorača individualnog osiguranja života na taj način što je propisala da ugovarač osiguranja života na koje se ona odnosi da može da odluči u okviru roka od 14 do 30 dana, računajući od trentka kada je obavešten da je ugovor zaključen, odnosno prijema obaveštenja da mu je prihvaćena ponuda za zaključenje ugovora, da izjavi bez obrazloženja da ugovor raskida (čl. 36).

Meñutim, treba zapaziti da pomenute i druge direktive koje se odnose na sektor osiguranja nisu direktno intervenisale u domen sadržine ugovora o osiguranju tako što bi propisivale bitne sastojke ugovora o osiguranju. Ipak neke od njih, one (direktive) koje ureñuju zahteve povodom informacija koje se moraju dati potrošačima prilikom zaključivanja ugovora o osiguranju, u toku pregovora, ali pre njegovog zaključenja, indirektno su uticale na nacionalne propise država članica o sadržini ugovora o osiguranju.2 Na taj način što su države članice neke od ovih obaveznih informacija uvrstile u svoje nacionalne propise o ugovoru o osiguranju kao bitne sastojke ugovora. Na ovom mestu, ilustracije radi, pomenućemo Češku u čijem je Zakonu o ugovoru o osiguranju (čl. 9, st. 2) odreñeno da (svi) ugovori o osiguranju lica moraju da sadrže podatak o načinu obračuna i učešća korisnika osiguranja u podeli dobiti osiguravača, ako je ono ugovoreno u korist korisnika, predviñen inače u Aneksu III Direktive o direktnom osiguranju života od 2002. kao obavezna informacija koju je osiguravač pre zaključenja ugovora dužan da saopšti (samo) ugovaraču osiguranja života.3

2 Slavnić, J, Kako regulisati zaključivanje ugovora o kopnenom osiguranju u novom Grañanskom zakoniku Srbije, Pravni život, 12/2007, str. 622; Jovanović, S, Premija osiguranja neživotnih grana, Revija za pravo osiguranja, Beograd, br. 4/2007. 3 Postoji više direktiva EU koje obavezuju države članice da propišu da osiguravači odreñene informacije utvrñene u tim direktivama, moraju saopštiti ugovaračima osiguranja/potrošačima. Pored pomenute koja se odnosi na osiguranje života (2002/83/EC), to je Direktiva 92/49/EEZ Saveta Evropske ekonomske zajednice o usklañivanju zakonskih,

Paralelno sa ovim palijativnim aktivnostima kojima su se u EU parcijalno usklañivala odreñena pravila ugovora o osiguranju država članica u EU je tekao, na inicijativu Evropske komisije, proces usklañivanja opšteg ugovornog prava i u okviru njega, ugovornog prava osiguranja na jednoj široj i na dobrovoljnoj osnovi u pogledu primene zamišljenog sistema materijalnog prava osiguranja. Utoliko što mu je cilj izrada neobavezujućih jednoobraznih pravila evropskog ugovornog prava i evropskog ugovornog prava osiguranja. Forma u kojoj je Komisija zamislila da se pomenuto usklañivnje postigne bio je plan razvoja, odnosno izrada Opšteg referentnog okvira evropskog ugovornog prava i, kao njegovog sastavnog dela, ugovornog prava osiguranja. Radi ostvarenja tog cilja Komisija je donosila u više navrata Akcioni plan i isti dopunjavala (na primer, 2003. i 2004. godine).

Mimo tog institucionalnog procesa istovremeno se odvijala jedna privatna inicijativa usmerena na usklañivanje isključivo ugovornog prava osiguranja. Ona je bila izražena 1999. godine u ideji „Rezimiranje evropskog ugovornog prava osiguranja”, a predstavljena je na meñunarodnom simpozijumu „Pravo osiguranja u Evropi – Suštinske perspektive na kraju 20 veka”. Ideja je prihvaćena i formirana je radna grupa pod tim nazivom. Njenim zalaganjem izrañen je nacrt „Zakona o evropskom ugovoru o osiguranju”, kao budućem, za primenu, neobavezujućem propisu.

U 2006-7. godini Radna grupa „Rezimiranje ugovornog prava osiguranja” se priključila i delovala u „Zajedničkoj mreži o Evropskom privatnom pravu”, formiranoj ugovorom sa Komisijom u cilju zajedničkog rada na Opštem referentnom okviru evropskog ugovornog prava.4 Jedan preliminarni konačni dokument nastao u okviru ove mreže sačinjen je i objavljen 17. decembra 2007. godine od strane posebno formirane Radne grupe projekta „Reforma evropskog ugovornog prava osiguranja” – Nacrt Opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo osiguranja.

OBAVEZNA SADRŽINA UGOVORA O OSIGURANJU U NACRTU OPŠTEG REFERENTNOG OKVIRA ZA EVROPSKO UGOVORNO PRAVO OSIGURANJA

Pre nego što se upustimo u razmatranje konkretnih rešenja koje Nacrt opšteg referentnog

okvira za evropsko ugovorno pravo osiguranja (dalje: Nacrt) ima o pitanju sadržine ugovora o osiguranju treba istaći prirodu njegovih normi i način primene jer je to od značaja za regulisanje u ugovoru o osiguranju i njegove sadržine.

Nacrt je samostalni sistem normi. On ugovor o osiguranju reguliše imperativnim5 i dispozitivnim normama na principu dobroboljene primene. Ovo znači da će ovaj sistem egzistirati paralelno sa nacionalnim propisima država članica o ugovoru o osiguranju. Opredeljenje za primenu Nacrta isključuje primenu prava država članica o ugovoru o osiguranju. To je izričito naznačeno u čl. 1:105, stav 1. u kome je odreñeno da primena nacionalnog prava radi ograničenja ili dopuna evropskog ugovornog prava nije dozvoljena. Ustupak je učenjen u odnosu na primenu imperativnih normi nacionalnog prava koje su donete specijalno za one vrste osiguranja koje u Nacrtu nisu regulisane posebnim pravilima. I to je takoñe izraženo u tekstu stava 1, čl. 1:105, posebnom rečenicom: „Ovo pravilo se ne primenjuje na imperativne nacionalne propise koji su

podzakonskih i upravnih akata koja se odnose na direktno osiguranje, osim osiguranja života, i kojom se menja i dopunjuje Direktiva br. 77/239/EEC i Direktiva 88/357 EEC („Treća Direktiva neživotnog osiguranja”) (čl. 31. i 43). Tom Direktivom odreñen je jedan sasvim uzak krug, u poreñenju sa Direktivom o osiguranju života, informacije koje je osiguravač u neživotnim osiguranjima dužan da saopšti ugovoraču, odnosno osiguraniku. Zatim, Direktiva 2002/65/EC o distancionom marketingu finansijskih potrošačkih usluga (čl. 3, st. 1, čl. 4 i članu 5) u kojoj se utvrñuju informacije i zahtevi povodom davanja informacija potrošačima prilikom zaključivanja ugovora na daljinu. 4 Bliže o aktivnostima i menama u aktivnostima i stavovima Komisije u smeru usklañivanja prava država članica EU i stvaranja evropskog ugovornog prava osiguranja, videti: A. Fenjveš, O stanju harmonizacije ugovornog prava u EU, Revija za pravo osiguranja, br. 1-2/2006 i I. Rokas, U susret harmonizaciji propisa Evropskog prava osiguranja, Zbornik radova „Usklañivanje osiguranja Srbije sa sistemom osiguranja EU, Palić, april 2007. 5 U trenutno objavljenoj verziji Nacrta još nije odreñeno koji njegovi članovi sadrže imperativne norme i to je Radna grupa kao primedbu uz tekst člana 1:103 posebno naglasila.

specijalno doneti za vrste osiguranja koje nisu regulisane specijalnim pravilima sadržanim u Nacrtu”.

Ono što je u ovom trenutku u centru našeg predmeta ispitivanja još važno istaći o rešenjima za ugovor o osiguranju koja donosi Nacrt jeste da je uticaj koja će ona imati prevazišao očekivanja njegovih kreatora. Iako nedovršen, jer se u Radnoj grupi još razmatraju odredbe koje će ući u korpus kogentnih i odredbe kojima se ima regulisati kolektivno osiguranje i osiguranje zasnovano na kolektivnim ugovorima i specijalna pravila za pojedine vrste osiguranja, njegova rešenja su već uzele u razmatranje komisije za reformu ugovora o osiguranju u Švajcarskoj i Velikoj Britaniji. To je tokom diskusije na skupu održanom u Hamburgu 23. maja ove godine, povodom osnivanja AIDA

Europe, posvećenog temi „Pravo osiguranja i reosiguranja u Evropi: novi izazovi” saopštio prof. Helmut Heiss, predsednik Radne grupe. Tako je jedan još akademski, alternativni, nedovršeni i tek objavljeni pravni režim ugovora o osiguranju dobio potvrdu svog značaja na praktičnom planu. Izvesno je zato i da će naša Komisija za kodifikaciju grañanskog prava morati da ga uzme u razmatranje. Ipak, razmatranje rešenja koje donosi Nacrt u komisijama za reformu ugovora o osiguranju u pomenute dve države još ne znači i priznanje Radnoj grupi na kvalitetu predloženih rešenja. To će se dogoditi onda kada odreñeni broj rešenja iz Nacrta bude prihvaćen u izvesnom broju nacionalnih prava država članica. Razumljivo je da komisije za reformu ugovora o osiguranju u zemljama gde ona nije dovršena žele da za svoje države predlože najbolja rešenja i da zato ispoljavaju znatiželju za svaki respektabilni projekat istog sadržaja, što Nacrtu daje stručni autoritet članova koji čine Radnu grupu koja je na njemu radila.6

U pogledu načina zaključenja, Nacrt se opredeljuje za konsensualnost ugovora o osiguranju i polisu osiguranja kao ispravu o zaključenom ugovoru o osiguranju i jednim od dokaznih sredstava o zaključenom ugovoru, pored svim drugih mogućih dokaznih sredstava, uključujući usmeno svedočenje (čl. 2:301 i čl. 2: 501).

Nacrt na orginalan način ureñuje pitanje sadržine ugovora o osiguranju propisujući elemente, nazivajući ih informacijama, koje polisa osiguranja treba da sadrži, ali samo ako su one bitne. Kako razumeti ovo pravilo, da propisane informacije koje čine sadržinu polise, odnosno elemente ugovora polisa mora da ima isključivo ako su one bitne? Da bi se to, po nama, razumelo treba da se upoznamo sa procesom zaključivanja ugovora koji predviña Nacrt i sadržinom predugovornih informacija koje je osiguravač dužan ponudiocu da saopšti u posebno sastavljenoj ispravi ako su one bitne.

Prema Nacrtu, zainteresovano lice za zaključenje ugovora u slobodnoj formi ili kad to sam zahteva upotrebom formulara i/ili upitnika osiguravača dostavlja ponudu osiguranja osiguravaču koju može da opozove sve dok ne primi obaveštenje osiguravača o prihvatu ponude ili polisu. Pošto primi ponudu osiguravač ponudiocu, u roku koji nije propisan, što znači da ako odugovlači sa prihvatom ponude, odnosno na ponudu ne odgovori dostavljanjem ponudiocu polise u roku u kome on očekuje da dobije pokriće, do ponudiočevog opoziva ponude, dostavlja primerak predloženih ugovornih uslova (znači, posebno formulisan predlog ugovora, a ne uslove osiguranja) i ispravu koja sadrži sledeće informacije ako su bitne. Obavezu dostavljanja ponudiocu ovih isprava, Nacrt označava kao dužnost davanja predugovornih isprava.

(a) Ime i adresa ugovornih strana; (b) Ime i adresa osiguranika i korisnika nadoknade iz osiguranja; (c) Ime i adresa agenta osiguranja; (d) Predmet osiguranja i osigurani rizici; (e) Suma osiguranja i franšize; (f) Iznos premije ili način njenog izračunavanja; (g) Dospeće plaćanja premije, mesto i način plaćanja; (h) Ugovoreni period i period obaveze; (i) Pravo na opoziv ponude ili otkaz ugovora bez obrazloženja;

6 U Nemačkoj je, na primer, reforma dovršena donošenjem Zakon o ugovoru o osiguranju koji je stupio na snagu 1. januara 2008.

(j) Merodavno pravo ugovora ili, ako je izbor prava prepušten ugovornim stranama, pravo čiju primenu predlaže osiguravač;

(k) Postojanje mehanizama vansudskog poravnanja za ponudioca i način ostvarivanja tog prava;

(l) Postojanje garantnih fondova ili drugih kompenzatornih ugovora. Kada izmeñu ponude, odnosno zahteva ponudioca o željenom pokriću koje traži da mu

obezbedi osiguravač i pokrića koje je osiguravač ponudio u predloženim uslovima ugovora, odnosno ispravi o informacijama povodom ponuñenog osiguranja postoje odstupanja, osiguravač je dužan da ponudioca upozori na sve nedoslednosti za koje je znao ili je trebao da zna izmeñu ponuñenog pokrića i zahteva ponudioca, uzimajući u obzir okolnosti i način zaključenja ugovora, a posebno, bez obzira da li je ponudiocu pomoć pružao nezavisni posrednik.

U ovoj etapi procesa zaključenja ugovora predviñena je zaštita ponudioca/ugovarača, pravom da od osiguravača zahteva nadoknadu svake štete koju je pretrpeo zbog kršenja ove obaveze upozorenja, ako je ona posledica njegove krivice, ili, alternatnivno, da otkaže ugovor pismenim obaveštenjem u roku od dva meseca od saznanja za kršenje ove obaveze.

Zatim, ako ponudilac nema primedbi na na ovaj način predložene uslove ugovora, osiguravač, jer je postignuta saglasnost volja, odnosno ugovor je zaključen, ponudiocu izdaje polisu zajedno sa opštim uslovima ukoliko oni nisu uneti u polisu i sadržinom koja obuhvata informacije, ako su one bitne, koje su istovetne sa onima u ispravi koju je već ranije, prilikom prijema ponude osiguranja, uručio ponudiocu uz primerak (tekst) uslova pod kojima mu je ponudio zaključenje ugovora o osiguranju. Izuzetak je jedino što polisa ne sadrži informaciju o pravu na opoziv ponude jer je ugovor već zaključen (v. informaciju pod (i)).

I na kraju ovog procesa zaključenja ugovora, ustanovljena je još jedan oblik zaštite ponudioca osiguranja, odnosno ugovarača. On je u Nacrtu označen terminom „pravna posledica polise”. Predviñen je u situaciji kada je osiguravač izdao polisu čiji se elementi razlikuju od uslova ugovaračeve ponude osiguranja i osiguravačevih, u postupku davanja odgovora na ponudu, tekstualno predloženih predugovornih isprava (uslova ugovora i datih ugovaraču informacija u posebnoj ispravi). Tada osiguravač mora u polisi posebno da istakne ove razlike i ugovaraču da dostavi pismeno u kome ga masnim slovima obaveštava o pravu na prigovor na razlike. Rok za prigovor iznosi mesec dana od dana prijema polise. U slučaju da ugovarač propusti rok ili prekorači rok, smatra se da se saglasio sa razlikama koje su u polisi posebno istaknute. Ako osiguravač u polisi nije istakao i u posebnom pismenu upozorio ugovorača na razlike, smatra se da je ugovor zaključen po uslovima sadržanim u ponudi ponudioca/ ugovorača ili predugovornim ispavama.

Analizom ovako ustanovljenog postupka zaključivanja ugovora ureñenog u članovima 2:201 (Predugovorne obaveze), 2:202 (Obaveza upozorenja na nedoslednosti u pokriću), 2:205 (Sadržaj polise) i 2:502 (Pravne posledice polise), zaključuje se da Nacrt relativizuje kategoriju bitne sadržine ugovora o osiguranju, odnosno bitnih sastojaka ugovora o osiguranju. Prvo, isprava o informacijama koje čine propisanu sadržinu ugovora zajedno sa primerkom predloženih uslova ugovora koji osiguravač dostavlja kao odgovor na ponudu osiguranja ugovarača mogu odgovarati zahtevima iz ponude. Stoga, ako su već obuhvaćeni u ponudi, ne moraju biti obuhvaćeni i u ispravi o informacijama, jer tada nisu bitne. Dakle, bitne su one informacije koje su u suprotnosti sa uslovima iz ponude osiguranja ili nisu kao elementi ugovora već sadržane u ponudi. Drugo, ako je ugovor o osiguranju, prema Nacrtu, zaključen u momentu kada se postigne saglasnost o uslovima ugovora u postupku dostavljanja ponude osiguranja osiguravaču i dostavljanja od strane osiguravača primerka pisanih uslova pod kojima se predlaže zaključenje ugovora i pisane isprave o informacijama koje su podudarne sa uslovima iz ugovaračeve ponude ili ih je, ako nisu podudarne, ugovarač prihvatio, polisa ne mora da sadrži sve propisane uslove, elemente ugovora, identične sa ispravom o informacijama, jer je ona samo jedan od dokaza o zaključenom ugovoru. Informacije iz polise su bitne i moraju biti obuhvaćene u njoj, ako o njima nije pregovarano i nije postignuta saglasnost u predugovornoj fazi, tj. prilikom uručenjem ponudiocu/ugovaraču predugovornih isprava. Tada, kao na razlike izmeñu informacija u polisi i onih iz ponude ili predugovora, ugovarač može da prigovori. Treće, ako su u osiguravačevom pisanom predlogu uslova ugovora koji on,

videli smo, dostavlja ugovaraču zajedno sa predugovornim informacijama, već sadržane neke od propisanih predugovornih informacija one ne moraju biti ponovljene u ispravi o informacijama ili polisi. I zato nisu bitne, te ih isprava o informacijama i polisa ne moraju sadržati.

Nacrt relativizuje i bitnu sadržinu, odnosno bitne elemenata ugovora kojim se ugovaraču pruža privremeno pokriće. Prilikom zaključenja ugovora o privremenom pokriću, osiguravač izdaje list pokrića koji sadrži jedan uži krug informacija, ako su, takoñe, bitne. To su:

(a) Ime i adresa ugovornih strana; (b) Ime i adresa osiguranika i korisnika nadoknade iz osiguranja; (c) Predmet osiguranja i osigurani rizici; (d) Suma osiguranja i franšize; (e) Ugovoreni period i period obaveze.

Kao što se vidi bitan sastojak lista pokrića, za razliku od polise, nije informacija o iznosu premije ili načinu njenog izračunavanja. To govori da Nacrt prihvata stav da se list pokrića izdaje u slučajevima kada ona još ne mora biti poznata, jer je, na primer, potrebno da stručnjak prethodno pregleda objekat ili utvrdi na drugi način njegovu vrednost prema kojoj će se naknadno utvrditi premija, ili kad u trenutku njegovog izdavanja nije poznata vrednost robe koja se daje na prevoz, prevozni put, tip broda kojim će se prevesti i druge okolnosti prema kojima se odreñuje iznos premije. U tome je ovo pravilo iz Nacrta u suprotnosti sa rešenjem iz našeg Zakona o obligacionim odnosima gde je predviñeno da lista pokrića mora imati iste sastojke kao i polisa (čl. 902, st. 2) i zato nije poznato kako je u našoj praksi osiguranja moguće zadovoljiti imperativnu normu toga člana i istovremeno praktične potrebe osiguranika u navedenim situacijama. Sledeća osobina lista pokrića prema Nacrtu je da on predstavlja ispravu kojom se konstatuje privremeni sporazum izmeñu ugovornih strana sa ograničenim dejstvom – dok se ne sporazumeju ugovorom o osiguranju kada pokriće stupa na snagu ili do trenutka kada ponudilac primi obaveštenje osiguravača kojim neopozivo odbija ponudu, već prema tome šta pre nastupi (članovi 2:402 i 2:403). Orginalnost Nacrta u ureñivanju informacija koje je osiguravač dužan da dostavi ponudiocu kada su one bitne u posebnoj predugovornoj ispravi i istovremeno čine, ako su bitne, sadržaj polise, jeste da su one de facto forumulisane prema napred pomenutim direktivama u kojima se predviña obaveza osiguravača na davanje ugovaraču pre zaključenja ugovora informacija o ugovoru koji se zaključuje i to Radna grupa posebno ističe u primedbi uz čl. 2:201.7

Polazeći od rešenja sadržanih u relevantnim direktivama EU i Nacrta Opšteg referentnog okvira za ugovor o osiguranju koji ne pravi razliku izmeñu potrošačkih i nepotrošačkih ugovora u regulisanju sadržine predugovornih informacija i polise, čini se da je rešenje ZOO o obaveznoj sadržini lista pokrića iz čl. 902 sasvim opravdan za zaštitu „malih” ugovarača osiguranja, odnosno osiguranika koji za osiguravača ne predstavljaju veliki ili intenzivan rizik. Meñutim, pravila o obaveznoj sadržini polise osiguranja i lista pokrića, na osnovu odluke Evropskog suda pravde8 i rešenja Direktiva o računovodstvu i Druge direktive o neživotnom osiguranju,9 u državama članicama EU ne primenjuju se u oblasti osiguranja imovine od požara (osnovna i ostala osiguranja imovine), grañansko-pravne odgovornosti (isključujuči odgovornost vlasnika motornih vozila, avio-prevoznika i brodara) i osiguranja izgubljene dobiti ili očekivanog prihoda ako ugovarač osiguranja ispunjava najmanje dva od sledeća tri kriterijuma: 1) bilans stanja iznosi više od 6,2 miliona EUR, 2) neto promet prelazi 12,8 miliona EUR i 3) prosečan broj zaposlenih tokom finansijske godine iznosi više od 250.

U oblasti osiguranja transportnih rizika, velikim rizicima smatraju se osiguranja prevoznih sredstava željeznice, kaska svrih vrsta plovila i avio-kaska, osiguranje robe u prevozu, uključujuči prtljag i svu drugu robu, sve vrste odgovornosti iz upotrebe letelice, uključujući i odgovornost avio-prevoznika, sve vrste odgovornosti iz upotrebe plovila, uključujući i odgovornost brodara. Pored navedenih vrsta osiguranja, isti tretman imaju i osiguranje kredita i garancijsko osiguranje ako se

7 Direktiva 73/239/EEC (izmenjena), 2002/83/EC i 2002/65/EC. 8 Presuda suda od 4. decembra 1986, spor 205/84 „Commission vs. Federal Republic of Germany”, ECR 1986. 9 Čl. 5 Direktive.

delatnost ugovarača osiguranja odnosi na industrijsku, trgovačku ili bilo koju slobodnu profesiju u vezi sa kojom potiču takvi rizici.

Imajući prethodno navedeno u vidu, čini se neopravdanim u praksi kopnenih osiguranja i dalje zadržavati takvu vrstu zaštite ugovarača osiguranja koji se, u smislu definicija propisa EU, smatraju velikim rizicima. Zato bi bilo sasvim opravdano(, de lege ferrenda) napustiti princip propisivanja obavezne sadržine ugovora o osiguranju, odnosno polise i lista pokrića kada se radi o velikim rizicima u smislu gore navedenih pravila, čime bi u punoj meri došla do izražaja autonomija volja strana koje zaključuju ugovor o osiguranju i sporazum stranaka imao prioritet u tumačenju sadržine ugovora o osiguranju. Sa druge strane, obaveznu sadržinu polise osiguranja i lista pokrića, trebalo bi i dalje zadržati za sve ostale ugovarače osiguranja i osiguranike, kao i regulisati njihovu zaštitu u skladu sa rešenjima direktiva EU.

U nastavku ovog rada analiziraćemo rešenja sadržana u nacionalnim propisima država članica EU i odreñenog broja država kandidata za članstvo.

NACIONALNI PROPISI DRŽAVA ČLANICA EU I NEKIH DRUGIH DRŽAVA

U državama članicama EU nema jedinstvenog pristupa pitanju izvora prava koji čine sedes materiae za regulisanje prava o ugovoru o osiguranju. To je posledica razlika u ustavima država članica o pitanju nadležnosti parlamenata i organa izvršne vlasti, ukorenjene tradicije u regulisanju ugovornog prava osiguranja, ali i naraslih potreba za efiksnim uključivanjem u nacionalne propise harmonizovanih rešenja koja se donose na nivou Skupštine i drugih organa EU.

O ovom pitanju moguće je utvrditi postojanje nekoliko tendencija, koje za karakter ispitivanja koje se sprovodi u ovom radu nisu od većeg praktičnog značaja. Ukratko, primetićemo da se u nekim državama koje su postale članice EU ugovor o osiguranju u potpunosti, a to znači i sadržina ovog ugovora ureñuje u Zakonu o ugovoru o osiguranju (Češka), u drugima u kodeksu grañanskog prava (Slovačka), a u državama članicama koje su svoje prve zakone o ugovoru o osiguranju donele u prvoj polovini prošlog veka u ovim zakonima, ali delom i zakonskim aktima koji u oblasti osiguranja, u odnosu na vreme donošenja zakonskih akata o ugovoru o osiguranju, regulišu novu materiju kao što su zakoni o nadzoru nad osiguranjem (Nemačka, Austrija). Francuska je napustila pravilo o regulisanju ugovornog i drugih oblasti prava osiguranja posebnim (parcijalnim) zakonskim aktima (prvi Zakon o ugovoru o osiguranju je bio donet 1930. u toj zemlji) i celokupnu oblast ove grane prava kodifikovala donošenjem jednog zakonskog akta u kome je objedinjena regulativa osiguranja – Zakoniku o osiguranju. Hrvatska, koja je zemlja kandidat za članstvo u EU, ugovor o kopnenom osiguranju je regulisala u jedinstvenom zakonskom aktu u kome su kodifikovani obligacioni odnosi koji nastaju iz svih činjenica (ugovora, prouzrokovanja štete, sticanja bez osnova, poslovodstva bez naloga, jednostrane izjave volje i drugih zakonom utvrñenih činjenica) – Zakonom o obveznim odnosima.

Prilikom analize koja sledi o odgovarajućim rešenjima o sadržini ugovora o osiguranju u pojedinim državama članicama EU i Hrvatskoj biće bliže naznačeni zakonski i drugi izvori prava kojima se u njima ureñuje ugovor o osiguranju i, s njima u vezi, sadržina tog ugovora upućivanjem na odgovarajuće odredbe.

Francuska

Zakonik o osiguranju Francuske (1930 - 16/06/2003), čini se na prvi pogled, sadrži čvrsto i

apsolutno pravilo o formalnom karakteru ugovora o osiguranju u ovoj državi. U tom smislu u članu L112-2, st. 4. je odreñeno da „Ponuda za osiguranje nije obavezujuća ni za osiguranika, ni za osiguravača” i da „Isključivo polisa ili list pokrića predstavljaju dokaz njihovog uzajamnog sporazuma”. Meñutim, u sudskoj praksi i fancuskoj literature je zauzet stav da je prosta saglasnost

volja osiguravača i osiguanika dovoljna za nastanak punovažnog ugovora, a da su isprava koja se izdaje u formi polise i lista pokrića je samo dokaz o zaključenom ugovoru.10

Iz pomenute odredbe i odredbe člana L112-4, st. 4 da „Klauzule polise koje predviñaju ništavost, gubitak prava ili isključenja su punovažne jedino ako su vidljivo odštampane”, zaključuje se da je ugovor o osiguranju jedinstven pravni akt, tj. da francusko pravo ne poznaje institut razgraničenja u regulisanju sadržine ovog ugovora izmeñu polise i uslova osiguranja. Na taj način se otklanja problem da se zakonom posebno reguliše sadržina polise, a posebno sadržina uslova osiguranja i uredi meñusobni odnos ovih isprava u pogledu neslaganja njihovih odredbi, ali i otklanjaju praktični problemi oko dokazivanja da li su ugovaraču osiguranja bili prilikom zaključenja uručeni uslovi osiguranja, odnosno eliminišu sporovi oko dokazivanja savesnosti ugovarača osiguranja u pogledu poznavanja sadržine ugovora o osiguranju kada njegov sastavni deo čine uslovi osiguranja.

Prilikom odreñivanja sadržine ugovora o osiguranju, francuski zakonodavac se koristi metodom da najpre definiše bitne sastojke koji su opšteg karaktera, tj. zajednički su za sve ugovore o kopnenom osiguranju, a zatim u posebnim odredbama predviña sastojke koji su bitni samo za ugovore o osiguranju od odgovornosti iz upotrebe motornog vozila i ugovore o osiguranju života i kapitalizacione ugovore o osiguranju. Opšti su odreñeni u čl. L132-4 i čl. L112-7, dok su posebni, dopunski za ugovore o osiguranju odgovornosti iz upotrebe motornog vozila regulisani u članovima L112-8 i L361-6-1, a oni koji se odnose na ugovore o osiguranju života i kapitalizacione ugovore u članu L132-5.

Zajedničku sadržinu polise kopnenog osiguranja čine naznaka: - datuma kada je polisa zaključena, - imena i adrese ugovornih strana, - osigurane imovine ili lica, - vrste pokrivenih rizika, - trenutka od kojeg se rizik smatra pokrivenim i uslova rečenog pokrića, - limita pokrića, - premije osiguranja ili visine doprinosa, - merodavnog prava koje se primenjuje na ugovor, ako se na ugovor ne primenjuje

francusko pravo, - adrese i sedišta osiguravača i, ako je potrebno, adrese ogranka osiguravača koje

pruža pokriće, - imena i adrese organa nadležnih za kontrolu društva za osiguranje koje pruža

pokriće, zatim, - klauzule polise koje predviñaju ništavost, gubitak prava i isključenja iz pokrića (koje

su punovažne jedino ako su vidljivo odštampane u polisi). Polisa, osim one kojom se zaključuje ugovor o osiguranju života, mora da sadrži još

označenje perioda osiguranja (trajanje) i uslove raskida ugovora. Takoñe, i uslovi koje se odnose na pravo svake ugovorne strane da otkaže ugovor o

osiguranju. Ovim bitnim sastojkom polise realizuje se u Zakoniku o osiguranju ustanovljeno pravo svake ugovorne strane da otkaže dugoročni ugovor o osiguranju istekom jednogodišnjeg perioda osiguranja upućivanjem drugoj strani preporučenog pisma najkasnije dva meseca pre isteka tog perioda. Pravo otkaza ugovora istekom svakog jednogodišnjeg perioda mora se navesti u svakoj polisi. Otkazni rok počinje da teče od dana pečata pošte na pismu koje sadrži otkaz.

Od navedenog pravila o pravu na otkaz može se odstupiti jedino u slučaju pojedinačnog ugovora o zdravstvenom osiguranju, kao i ugovora kojim se obezbeñuje pokriće rizika koji se ne tiču privatnih lica.

Kada se ugovor o osiguranju zaključuje na osnovu slobode pružanja usluga ugovor, odnosno polisa ili list pokrića moraju sadržati i adresu društva za osiguranje koje daje pokriće i, ako je

10 I. Lambert-Faivre, Droit des assurances, Paris, 2001, str. 180 i 187.

potrebno, adresu sedišta, kao i naziv i adresu predstavnika društva za osiguranje koje je osiguravač u Francuskoj imenovao za procenu i likvidaciju odštetnih zahteva.

Odredba koja se odnosi na predstavnika osiguravača u Francuskoj za procenu i likvidaciju odštetnih zahteva čini obavezni sadržaj i ugovora o osiguranju odgovornosti iz upotrebe motornog vozila kada se on zaključuje na osnovu slobode pružanja usluga na jedinstvenom evropskom tržištu. Obavezni sadržaj ovog ugovora o osiguranju čini takoñe, prema pomenutom članu L351-6-1, označenje da se njime pokriva opšta grañansko-pravna odgovornost vozača motornog vozila.

U pogledu sadržine ugovora o osiguranju života i kapitalizacionog ugovora o osiguranju francuski zakonodavac ima jednu posebnu odredbu dosta nesrećno formulisanu. Utoliko što u njoj koristi za dve grupe dopunskih elemenata sadržine ovih ugovora izraze nedovoljno jasnog značenja koji mogu biti predmet različitog tumačenja i tumačenja od slučaja do slučaja ugovora o osiguranju, a time i predmet sporova o punovažnosti njegovog zaključenja. Tom odredbom se odreñuje da ovi ugovori moraju da sadrže kaluzule koje obezbeñuju interese ugovornih strana i jasnoću njegovih odredbi. Zatim, da ugovor mora da sadrži odredbe kojima se definiše cilj ugovora koji se zaključuje. I još, da ovi ugovori sadrže i obaveze ugovornih strana koje proizilaze iz obaveznih informacija koje su one dužne jedna drugoj da saopšte prema dekretu nadležnog ministarstva. Ovde su u pitanju inače obaveze iz onih informacija koje su dužne države-članice da propišu prilikom primene direktiva u kojima se propisuje obaveza dostavljanja ovih informacija pre zaključenja i u toku trajanja ugovora o osiguranju života i ovih ugovora kada se oni zaključuju na daljinu (o tim direktivama je bilo reči u prethodnom odeljku).

Nemačka

I u Nemačkoj je ugovor o osiguranju konsensualan ugovor. O zaključenom ugovoru osiguravač ima obavezu da ugovaraču preda ispravu o osiguranju samo ako on to zahteva (član 3, st. 1. Zakona o ugovoru o osiguranju koji je stupio na snagu 1. 1. 2008. godine)11.

Za razliku od većine razmatranih pravnih sistema u nemačkom pravu nema posebne odredbe o tome koji sastojci čine bitne sastojke ugovora o osiguranju ili odredbe o činjenicama i pravima i obavezama od značaja za odnos osiguranja koji moraju biti sadržani u ispravi o osiguranju, osim da u ispravi, ako je ugovor zaključen preko ogranka osiguravača na teritoriji na kojoj se primenjuje nemački Zakon o ugovoru o osiguranju, moraju da budu naznačeni adresa osiguravača i ogranka koji je zaključio ugovor (čl. 3. st. 2).

To ipak ne znači da u ovom pravnom sistemu nije propisana sadržina ugovora o osiguranju. Ona je odreñena indirektno u propisu člana 10. Zakona o nadzoru osiguranja u kome je odreñena sadržina opštih uslova osiguranja (u opštim uslovima isprave osiguranja kako se oni terminološki označavaju u tom zakonu).12

Prema ovom članu, opšti uslovi isprave osiguranja moraju da sadrže potpunu informaciju o: 1. dogañajima na osnovu kojih nastaje obaveza osiguravača na isplatu nadoknade i o

slučajevima u kojima je obaveza osiguravača isključena ili odložena zbog posebnih razloga,

2. načinu ispunjenja, iznosu i dospeću obaveze osiguravača. 3. rokovima za plaćanje premije i pravnim posledicama zakašnjenja u plaćanju. 4. pravu ugovarača i osiguravača da odrede potpuniji sadržaj ugovora, obavezama

prijavljivanja i obaveštavanja pre i posle nastanka osiguranog slučaja. 5. gubitku prava na postavljanje odštetnog zahteva osiguranja ako ugovoreni rokovi budu

prekršeni. 6. domaćoj mesnoj nadležnosti suda. 7. pravilima i standardima za učešće osiguranika u dobiti.

11 Ovaj zakon je inače usvojen nešto ranije - 23.11.2007. 12 Zakon o nadzoru osiguranja (Gesetz über die Beaufsichtigung der Versicherungsunternehmen vom 17. Dezember

1992). Poslednja izmena izvršena je članom 44. Zakona od 26. marta 2007 (BGBl. I, p. 378)

Ako se radi o društvima za uzajamno osiguranje i akcionarskim otvorenim društvima za osiguranje, sadržina ugovora o osiguranju može se propisati u statutu društva umesto u opštim uslovima isprave osiguranja.

Izložena pravila o sadržini opštih uslova isprave osiguranja, odnosno ugovora o osiguranju ne primenjuje se na reosiguranje i velike rizike navedene u čl. 10, st. 1 Uvodnog Zakona za Zakon o ugovoru o osiguranju.

Tako se velikim rizicima koje pokriva ugovor o osiguranju smatraju: 1- rizici osiguranja transporta i odgovornosti:

1. Materijalna šteta ili gubitak robe koja se prevozi željeznicom, 2. Materijalna šteta ili gubitak letelice, 3. Pomorski, rečni i jezerski kasko, 4. Materijalna šteta ili gubitak robe u prevozu, bez obzira na vrstu prevoznog sredstva, 5. Odgovornost prevoznika koji koristi kopneno prevozno sredstvo na sopstveni pogon, 6. Sve vrste odgovornosti avio-prevoznika, uključujući i odgovornost iz upotrebe

letelice, 7. Sve vrste odgovornosti pomorske i unutrašnje plovidbe, uključujuči i odgovornost iz

upotrebe rečnih i kanalskih plovila, jezerskih i pomorskih plovila, 2 - rizici osiguranja kredita i garancija:

1. Opšta nesposobnost plaćanja, 2. Izvozni krediti, 3. Obročne obaveze, 4. Hipotekarni krediti, 5. Poljoprivredni krediti, 6. Garancije,

3 - rizici imovine, odgovornosti ili drugih obeštećujućih vrsta osiguranja kao što su:

1. Materijalna šteta na kopnenom prevoznom sredstvu (izuzev robe na željeznici) – sve štete ili gubitak motornog vozila i priključnog vozila,

2. Požar i prirodni rizici – šteta ili gubitak imovine (izuzev transportnih kasko i kargo rizika – prim. autora) zbog požar, eksplozije, oluje i drugih elementarnih nepogoda, nuklearne energije, sleganja i klizanja tla,

3. Grad, mraz i drugi rizici koji nisu navedeni u prethodnoj tački (npr. kraña), 4. Odgovornost vlasnika kopnenog prevoznog sredstva na sopstveni pogon, prevoznika

u kopnenom prevozu i ostalo, 5. Opšta odgovornost koja nije pokrivena prethodno navedenim vrstama odgovornosti, 6. Ostali finansijski gubici: profesionalni rizici, podbačaj u prihodu, loše vremenske

prilike, gubitak zarade, fiksni opšti troškovi, nepredviñeni poslovni troškovi, gubitak vrednosti, gubitak zakupa ili prihoda, posredni poslovni gubici, izuzev već navedenih, neposlovni gubici, drugi finansijski gubici

i to u slučaju da se radi o ugovaraču kod kojeg su ispunjena najmanje dva od sledećih uslova: a) bilans stanja iznosi 6.200.000 Evra, b) neto vrednost prometa iznosi 12.800.000 Evra, c) prosečno ima 250 zaposlenih tokom poslovne godine.13 Da bi sadržina zaključenog ugovora o osiguranju bila izvesnija i radi otklona mogućih

nesporazuma i sudskih sporova oko sadržine zaključenog ugovora o osiguranju, u nemačkom pravu je propisana obaveza za osiguravače da u trenutku davanja ponude osiguranja podnosiocu ponude/ugovaraču predaju opšte uslove isprave osiguranja i da u pismenoj formi skrenu pažnju ugovaraču da se ponuñeno osiguranje zaključuje prema uslovima osiguranja koji su mu uručeni, na rokove važnosti ponude i trajanje ugovora (član 10a, st. 3. Zakona o nadzoru osiguranja Nemačke).

13 Ako je ugovarač deo koncerna, onda se za odreñivanje veličine preduzeća u skladu sa ostalim propisima nemačkog prava (Trgovački zakonik - čl. 290, Zakon o izradi završnog računa preduzeća i koncerna iz 1969) i odgovarajuće direktive EU (Direktiva saveta EU 83/349 od 13. jula 1983 o konsolidovanim završnim računima) brojčani podatak uzima iz konoslidovanog završnog računa.

Kod ugovora o osiguranju koji se zaključuju sa ugovaračima koji imaju položaj potrošača sadržinu ugovora čine i odreñene informacije koje su osiguravači dužni da saopšte potrošačima dostavljanjem odgovarajuće isprave. One su navedene u delu D Aneksa pomenutog zakona.14 To su, kao što ćemo odmah videti, samo one informacije namenjene ugovaračima-potrošačima koje ulaze u korpus „relevantnih za sadržinu ugovora”. Na ovaj način se u nemačkom pravu relativizuje kategorija bitnih elemenata ugovora o osiguranju u potrošačkim ugovorima u osiguranju. Oni se dakle ne odreñuju zakonom unapred, kao što je to tradicija u pravu o ugovoru o osiguranju evropskih država, već post festum i jesu faktičko pitanje. U slučaju velikih rizika dovoljno je navesti u ispravi informaciju o merodavnom pravu i nadležnom nadzornom organu (čl. 10a, st. 3. Zakona o nadzoru osiguranja).

U nemačkom pravu je pravna sigurnost ugovornih strana zaštićena u pogledu obavezne sadržine, odnosno bitnih sastojaka ugovora o osiguranju i pravilom da ako je osiguravač povredio dužnost da u trenutku davanja ponude osiguranja ugovaraču preda uslove osiguranja ili da ugovaraču-potrošaču da informacije predviñene u čl. 10a Zakona o nadzoru osiguranja da se ugovor

14 Dodatak D Potrošačke informacije. Odeljak I: Informacije koje društvo za osiguranje mora da da potrošaču u skladu sa čl. 10a, st. 1 pre zaključenja ugovora o osiguranju: 1. Informacije za potrošača obavezne u svim vrstama osiguranja

(a) Ime, adresa, organizaciono-pravni oblik i sedište osiguravača i, ako je potrebno, ogranak preko kojeg se ugovor zaključuje;

(b) Opšti uslovi polise uključujući premijske stope i merodavno pravo ugovora; (c) Priroda, obim i datumu isplate nadoknade osiguravača, ako se ne koriste opšti uslovi polise ili premijske stope; (d) Trajanje ugovora o osiguranju; (e) Iznos premija, uz naznaku pojedinačnih premija ako se zaključuje nekoliko odvojenih ugovora o osiguranju,

način plaćanja premije, dodatne provizije i troškovi i ukupna suma koja se plaća; (f) Vreme u kojem je podnosilac ponude vezan ponudom; (g) Informacija o pravu na odustajanje ili otkaz ugovora; (h) Adresa nadležnog nadzornog organa kojem se ugovarač može obratiti u slučaju prigovora prema osiguravaču. (i) Članstvo u planu kojim se garantuje odštetni zahtev osiguranika (garantni plan).

2. Dodatne informacije potrošačima obavezne kod osiguranja života i nezgode sa povratom premije (a) Pravila obačuna i kriterijumi za odreñivanje dobiti i učešće u dobiti; (b) Otkupne vrednosti; (c) Minimalna osigurana suma za pretvaranje u osiguranje sa paušalnom premijom i o koristima po tom načinu

osiguranja; (d) Visina u kojoj se garantuju nadoknade iz tačaka b) i c); (e) U slučaju osiguranja povezanog sa jedinicom investicionih fondova, definicija jedinice sa kojom je osigruanje

povezano i priroda osnovne aktive; (f) Opšta informacija o poreskim pravilima koji se primenjuju na tu vrstu ugovora o osiguranju.

3. Dodatne informacije potrošačima obavezne za namensko zdravstveno osiguranje a) Posledice povećanja troškova zdravstvene nege na kretanje budućih premija; b) Sve mogućnosti za ograničenje premije posle penzionisanja; c) Obaveštenje da je, po pravilu, za pojedinca nemoguće u starijem dobu da dobije državno zdravstveno osiguranje.

Odeljak II: Informacije potrošačima koje društvo za osiguranje mora da dostvi na osnovu čl. 10a, st. 1 tokom trajanja ugovora o osiguranju:

1. Promena imena, adrese, organizaciono-pravnog oblika i sedišta osiguravača I ogranka preko kojeg je zaključen ugovor.

2. Izmene informacija koje su date potrošaču u skladu sa Odeljkom I, st. 1, tačke c) do e) i st. 2, tačke a) do e) ako su posledica promene zakonskih propisa.

3. Godišnje obaveštenje o statusu učešća u dobiti kod osiguranja života i osiguranja nezgode uz povrat premije. 4. U zdravstvenom osiguranju u skladu sa čl. 12, st. 1), prilikom svakog povećanja premije, potrebno je potrošača

obavestiti o pravu na promenu tarifne kategorije i tekstu relevantne odredbe propisa. Kada osiguranik napuni 60 godina života, ugovarač se mora obavstiti o tarifama koje sadrže iste vrste beneficija kao i prethodne ugovorene a koje imaju za posledicu smanjenje premije za slučaj promene tarife. Informacija se odnosi na tarife za koje se, prilikom pažljivog istraživanja interesa osiguranika, utvrdi da su posebno adekvatne; Meñutim, ne može se navesti više od deset tarifnih kategorija. U odnosu na svaku tarifu, premija koja bi se platila za osigurano lice ako se odluči za odreñenu tarifnu kategoriju mora biti navedena u polisi. Pored ovoga, mora se navesti i da postoji mogućnost izbora standardne premijske skale. Moraju se navesti i uslovi po kojima se tarifa može promeniti i premija koja bi trebala da se plati po standardnoj tarifi.

Informacije koje se daju potrošačima kod distancionih ugovora odreñene su u čl. 312c Grañanskog zakonika koje ovde zbog obima već učinjenog izlaganja izostavljamo.

smatra da je zaključen sa elementima sadržanim u ispravi osiguranja, uslovima osiguranja i onim informacijama namenjenih potrošaču koje su relevantne za sadržaj ugovora, osim ukoliko ugovarač pismenim putem ne uloži prigovor u roku od 14 dana po uručenju isprave osiguranja, a kod ugovora o osiguranju života u roku od 30 dana (čl. 5a, st. 1 Zakona o ugovoru o osiguranju). Rok za prigovor ne počinje da teče ako osiguravač uz dostavljanje isprave osiguranja, ugovarača nije obavesto pismenim putem u tpografski jasnom obliku o pravu da uloži prigovor i početku i dužni roka za prigovor. Ako ugovarač o ovom svom pravu nije obavešten pravo na ulaganje prigovora ističe u roku od godine dana posle plaćene prve premije (čl. 5a, st. 2 Zakona o ugovoru o osiguranju).

Prema sledećem pravilu ustanovljenom s istim ciljem kao i predhodno, kod ugovora o osiguranju koji se zaključuju tako što ugovarač od osiguravača zahteva da mu on odmah pruži pokriće, osiguravač se može ugovorom osloboditi obaveze da ugovaraču dostavi uslove osiguranja i potrošačke informacije u trenutku zaključenja ugovora. Ali, ako ugovarač opšte uslove osiguranja ipak bude zahtevao od osiguravača naknadno, posle zaključenja ugovora o osiguranju kojim je osiguravajuće pokriće dobio odmah, osiguravač je dužan da mu uslove osiguranja dostavi, ali pre uručenja isprave osiguranja.

Treće pravilo, iste prirode, odnosi se na ugovor o osiguranju u kome je predviñeno davanje ugovaraču momentalnog pokrića. Kao i prethodno, ureñeno je u st. 3, čl. 5a Zakona o ugovoru o osiguranju. U slučaju zaključenja takvog ugovora, osiguravač nema obavezu da ugovaraču osiguranja dostavi uslove osiguranja i ispravu o potrošačkim informacijama, te ugovarač posle prijema isprave osiguranja nema pravo da prigovara sadržini zaključenog ugovora. Ugovor se smatra zaključenim sa sadržinom obuhvaćenom u ispravi osiguranja.

Austrija

U Austriji je ugovor o osiguranju takoñe konsensualni pravni posao. Dakle, i u Austriji

isprava o osiguranju, koja se u ovoj zemlji izdaje ugovaraču osiguranja u formi polise, je dokaz o zaključenom ugovoru o osiguranju.

Meñutim, u pravnom sistemu ove zemlje značaj uručenja uslova osiguranja ugovaraču je značajno umanjen u odnosu na nemački pravni sistem jer je Zakonom o nadzoru osiguranja Austije15, umesto propisivanja sadržaja opštih uslova osiguranja propisan sadržaj ugovora o osiguranju (u članu 9). U Austriji je propisano da u polisi osiguranja i drugim ispravama kojima se pruža osiguravajuće pokriće moraju pored bitnih sastojaka koji čine, prema pomenutom članu 9, propisanu sadržinu ugovora o osiguranju biti navedeni i detalji svih drugih činjenice i prava, odnosno obaveze koje su od značaja za odnos osiguranja, a predmet su informacija koje je osiguravač dužan da saopšti ugovaraču osiguranja pre zaključenja ugovora o osiguranju. Radi uštede u prostoru pregled ovih informacija, kao i za nemačko pravo, se daje u fus noti, tj. podekstu.16 Ovaj propis ima veliki praktični značaj, jer se posredstvom njega u Austriji, slično kao u

15 Osnovni tekst iz 1978, konsolidovan više puta, uključiv i 2006. godine. 16 Obaveza saopštavanja tzv. potrošačkih informacija u pravu Austrije je, ako se ona uporedi sa nemačkim pavom, normirana na jedan jednostavniji, ali i prošireniji način, što će se uočiti iz izlaganja koje sledi. Taj pravni institut je u pravnom sistemu ove zemlje regulisan u Zakonu o nadzoru osiguanja Austrije, u članovima 9a i 18a.

Informacije su obavezne za društva za osiguranjese kada ono osigurava rizike na teritoriji Austrije. One se uvek moraju dati u pismenoj formi i na nemačkom jeziku, osim ako se ugovarač nije izričito izjasnio na upotrebu nekog drugog jezika ili je izabrao da se na ugovor primeni pravo neke druge države.

U krug informacija koje se moraju saopštiti ugovaraču pre zaključenja ugovora o osiguranju, u svim vrstama osiguranja i bez obzira na status ugovarača (potrošač ili nepotrošač), ulaze:

1. Naziv, adresa sedišta, kao i organizaciono-pravni oblik društva za osiguranje, i ako je potrebno njegovog ogranka koje zaključuje ugovor o osiguranju;

2. Trajanje ugovora o osiguranju; 3. Način i rokovi plaćanja premije; 4. Okolnosti u kojima ugovarač može odustati od ugovora ili dati otkaz. Pored ovih informacija, u osiguranju života i u drugim vrstama osiguranja u kojima su ugovarači fizička lica,

ugovaračima se moraju dati još sledeće informacije:

Nemačkoj, sadržaj ugovora o osiguranju značajno proširuje u odnosu na neke druge pravne sisteme, te jača pravna sigurnost ugovornih strana.

Koliki značaj u podtekstu navedenim informacijama pridaje pravo Austrije uočava se iz posebno propisane obaveze da detalji tih informacija moraju biti takoñe navedeni u obrascu ponude osiguranja. Od kolikog je praktičnog značaja da ponuda osiguranja bude snabdevena ovim informacijama za izvesnost odnosa ugovornih strana u ugovoru o osiguranju u jednom pravnom sistemu kakav je austrijski, u kome je, videli smo, ugovor o osiguranju neformalni ugovor, nije potrebno davati posebno obrazloženje.

Ugovor o osiguranju koji pokriva rizike na teritoriji Austrije mora, prema čl. 9. Zakona o nadzoru osiguranja, da sadrži odredbe o sledećim elementima:

1. Dogañajima čijom materijalizacijom nastaje obaveza osiguravača da isplati nadoknadu osiguranja, kao i slučajeve u kojima je ova obaveza isključena ili nepostojeća zbog posebnih razloga;

2. Vrsti, obimu i roku dospeća obaveze osiguravača; 3. VBisini i plaćanju premije koju ugovarač treba da plati osiguravaču, kao i o pravnim

posledicama koje nastaju ako osiguranik kasni sa plaćanjem; 4. Trajanju ugovora o osiguranju, posebno da li i na koji način se on može prećutno

produžiti, da li, kako i u kojem trenutku se može otkazati ili kada potpuno ili delimično dolazi do njegove ništavosti kao i o obavezama osiguravača u tim slučajevima; 5. gubitku prava na odštetni zahtev iz ugovora o osiguranju ako doñe do

prekoračenja rokova; 6. pored gore navedenog, kada se radi o osiguranju života, o uslovima i visini

avansne isplate po polisama.

Češka

Zakon o ugovoru o osiguranju Češke Republike od 17.12.2003 ima tvrdo pravilo o formalnom karakteru ugovora o osiguranju: „Ugovor o osiguranju mora biti zaključen u pismenoj formi, izuzev u slučajevima kada se osiguranje zaključuje na vreme kraće od godine dana (kratkoročno osiguranje)” – član 7, st. 1. Ovo pravilo o formalnoj prirodi ugovora o osiguranju je ublaženo i time što je prihvaćeno pravilo da je ugovor o osiguranju zaključen ako je ponuda osiguravača prihvaćena uplatom premije u okviru roka u kome je ona obavezivala osiguravača (član 6, st. 2).

(1) O merodavnom pravu koje se primenjuje na ugovor ili, ako ugovorne strane mogu da izaberu merodavno pravo, pravo koje kao merodavno predlaže društvo za osiguranje;

(2) Nazivu i adresi nadzornog organa nadležnog za društvo ili drugog organa kojem se mogu poslati prigovori u vezi sa ugovorom o osiguranju.

Ako zbog načina na koji se zaključuje ugovor o osiguranju (u distancionim ugovorima – primedba autora) nije moguće da se ugovarač pismenim putem obavesti pre izjašnjenja o zaključenju ugovora, davanje informacija može se izvršiti slanjem ugovaraču najkasnije istovremeno sa slanjem polise osiguranja.

Pored naznačenih informacija, prilikom zaključenja ugovora o osiguranju za koje postoji obaveza društava za osiguranje da ustanove rezerve životnog osiguranja, društva su dužna da ugovarača informišu o još dve grupe informacija. Prvu čine činjenice i prava, odnosno obaveze koje se odnose na sadržinu odnosa osiguranja koje ugovararač treba da zasnuje sa društvom za osiguranje, a pobrojane su u članu 9. Zakona o nadzoru osiguranja Austrije propisane kao obavezni sadržaj ugovora o osiguranju. Druga grupa su informacije o:

1. Nadoknadama osiguranja kao i opcijama koje u vezi sa njima ima ugovarač; 2. Uslovima otkaza ugovora o osiguranju; 3. Pravilima za izračunavanje učešća u dobiti; 4. Otkupnoj vrednosti kao i osiguranoj sumi; 5. Premiji za glavnu i dodatne nadoknade osiguranja; 6. Investicionom fondu u kojem se akcije drže kao i vrsti njegove aktive kod osiguranja vezanog za investicionu

jedinicu (fond); 7. Vrsti investicije, referentnoj vrednosti i osnovnim faktorima korištenim prilikom izračunavanja nadoknade

osiguranja kod osiguranja vezanog za investicionu jedinicu; 8. Pravila u vezi sa porezima na osiguranje.

Meñutim, i kada se ugovor o osiguranju zaključuje kao konsensualan na vreme kraće od godinu dana ili prećutno – samim plaćanjem premije, tj. kada nije zaključen u pismenoj formi u potvrdi o zaključenom ugovoru o osiguranju (sertifikat osiguranja) osiguravač mora da naznači podatke koji čine minimalnu sadržinu ugovora o osiguranju koji se zaključuje u pismenoj formi (član 9, st. 2).

Ugovor o osiguranju obavezno sadrži naznaku: (a) Osiguravača, podatke za identifikaciju osiguranika i ugovorača osiguranja, (b) Korisnika, (c) Vrste osiguranja – osiguranje od gubitka i štete ili osiguranje ugovorene sume, (d) Definicije osiguranog rizika i osiguranog slučaja, (e) Iznosa premije, roka dospeća i da li se radi o tekućoj ili paušalnoj premiji, (f) Osiguranog perioda i vreme za koje je ugovor o osiguranju zaključen, (g) Načina podele dobiti od strane korisnika u vezi sa osiguranjem lica, ako je učešće u

dobiti osiguravača ugovoreno u korist korisnika. Označeni podaci su minimalni sadržaj (bitni sastojci) i za ugovore o osiguranju koji su

zaključeni usmeno ili plaćanjem premije i oni moraju zato biti obuhvaćeni u sertifikatu o osiguranju.

Ako se ugovor o osiguranju zaključuje u pismenoj formi, a uslovi osiguranja nisu izričito navedeni (obuhvaćeni) u ugovoru o osiguranju, tada oni treba da se na odgovarajući način učine sastavnim delom ugovora o osiguranju i da se ugovarač na izvestan način mora da upozna sa njima pre zaključenja ugovora o osiguranju

Uslovi osiguranja treba posebno i kao minimum da obuhvataju (čl. 4, st. 5): - definicije početka, trajanja i prestanka osiguranja, - naznačenje osiguranih slučaja, - uslove prema kojima osiguravač nema obavezu da isplati nadoknadu iz osiguranja

(isključenja iz osiguranja), - način odreñivanja visine nadoknade iz osiguranja i - rok ispunjenja obaveze osiguravača.

Dakle, kada se ugovor o osiguranju zaključuje u pismenoj formi uslovi osiguranja uvek čine njegov sastavni deo, bilo da su inkorporirani u sadržinu individualno zaključenog ugovora, odštampani na poleñini pisanog ugovora s pozivom na njihovu primenu, uručeni kao posebna publikacija ugovaraču osiguranja pirlikom zaključenja ugovora uz poziv na njihovu primenu ili na drugi način učinjeni sastavnim delom ugovora. A pošto su sastavni deo ugovora o osiguranju njima se de iurae i de facto proširuje obavezna sadržina ugovora o osiguranja tako što oni moraju da obuhvate podatke koji su propisani kao njihova obavezna sadržina u članu 4, st. 5. Zakona o ugovoru o osiguranju.

Od izloženog pravila da sa uslovima osiguranja ugovarač osiguranja mora biti upoznat i oni na izvestan način učine sastavnim delom ugovora o osiguranju učinjen je jedan izuzetak. To pravilo se naime ne primenju na zaključivanje distancionih ugovora o osiguranju. Ipak, i kod ovih ugovora su interesi ugovarača osiguranja zaštićeni pravom da odustane od ugovora o osiguranju bez obrazloženja u roku od 14 dana posle dana kada je obavešten o uslovima osiguranja i ceni osiguranja (član 23, st. 4).

Izložena pravila Zakona o ugovoru o osiguranju Češke o elementima obavezne sadržine pismenog ugovora o osiguranju i uslova osiguranja nisu ograničena na ugovore o kopnenom osiguranju, kao što je to sa zakonima država članica EU koje smo ranije razmotrili. Ona su opšteg karaktera, s obzirom da se primenjuju na sve odnose osiguranja koji se zasnivaju na osnovu ugovora o osiguranju, na tzv. „privatno osiguranje”.

Slovačka

Izvesnost sadržine ugovora o osiguranju je prisutna je i u pravu Slovačke zahvaljujući Zakonu o ugovoru o osiguranju, koji je kao deo Grañanskog zakonika ove zemlje (osnovni tekst iz 1964. god.), u članu 788, st. 2. propisao obaveznu sadržinu ovog ugovora. U ureñivanju sadržine ugovora o osiguranju, slovački zakonodavac, u čemu se razlikuje od ostalih razmatranih zakonskih akata u ovom radu, koristi metod propisimanja minimalne sadržine tog ugovora. Na taj način otvoren je prostor za osiguravače da, shodno načelu autonomije volje u ureñivanju obligacionih odnosa, u uslovima osiguranja i ispravama o osiguranju prošire propisani krug obaveznih minimalnih elemenata koji će biti predmet sporazumevanja i uvršćeni u bitne sastojke odgovarajućeg ugovora o osiguranju, već u zavisnosti od vrste imovinskog osiguranja, osiguranja lica i drugih vrsta osiguranja u okviru odreñene grane osiguranja.

Ugovor o osiguranju u pravnom sistemu Slovačke treba da sadrži: (a) Sumu osiguranja i garantovanu sumu u slučaju osiguranja lica, (b) Premiju, rok njenog dospeća i naznaka da li se radi o paušalnoj premiji ili tekućoj

premiji (c) Periodu osiguranja, (d) Informaciju da li je ugovoreno da lice koje ima pravo iz osiguranja učestvuje u dobiti

osiguravača i kako je to regulisano kod osiguranja lica, (e) Prava i obaveze osiguravača, osiguranika i lica koje je zaključilo ugovor o

osiguranju sa osiguravačem, (f) Iznos otkupne vrednosti koju osiguravač treba da isplati kod osiguranja lica kada

doñe do prevremenog otkaza osiguranja lica. I u Slovačkom pravu (opšti) uslovi osiguranja koje odreñuje osiguravač i na koje se ugovor

o osiguranju poziva, sastavni su deo ugovora o osiguranju i obavezno se moraju priložiti pre zaključenja ugovora uz njega ili dostaviti licu koje zaključuje ugovor sa osiguravačem.

Ono što izdvaja slovački sistem u regulativi opštih uslova od ostalih razmatranih, jeste da je u Zakonu o ugovoru osiguranja ove države propisano da ugovorne strane mogu ugovorom da odstupe od uslova osiguranja samo u tačno navedenim slučajevima. U drugim slučajevima od uslova osiguranja se može odstupiti samo ako je to u interesu osiguranika.

Bugarska

U bugarskom pravu ugovor o osiguranju je formalan pravni posao. Zaključuje se u formi plise osiguranja ili bilo koje druge pismene ispave. To pravilo o formi ugovora utvrñeno je u Bugarskom zakonu o osiguranju od 2005. god., Deo četvrti: Ugovor o osiguranju, čl. 184, st. 1 koji se primenjuje na sve ugovore, osim ugovore o pomorskom osiguranju koji su regulisani Zakonkom o trgovačkoj mornarici.

Pismena forma ugovora o osiguranju se smatra da je ispunjena u slučajevima kada se ugovor o osiguranju zaključuje u formi elektronskog dokumenta u smislu Zakona o elektronskom potpisu i elektronskom dokumentu (st. 6, čl. 184). Takoñe on se može zaključiti putem sredstava udaljene komunikacije u skladu sa zakonom koji ureñuje tu oblasti i na način koji nije u suprotnosti sa Zakonom o osiguranju. To znači uz postojanje odgovarajućeg pisanog traga koji poseduje bitne sastojke zaključenog ugovora o osiguranju (st. 7, čl. 184). Ugovor o osiguranju obavezno sadrži sledeće elemente (st. 3, čl. 184):

1. Imena, po potrebi titule i adrese ugovornih strana; 2. Predmet ugovora; 3. Pokrivene rizike; 4. Ugovoreni period, početak i istek osiguravajućeg pokrića; 5. Suma osiguranja ili način za njeno odreñivanje; 6. Premija osiguranja ili način za njeno odreñivanje, rokove i način plaćanja; 7. Iznos učešća sopstvenim sredstvima, ukoliko je to ugovoreno izmeñu ugovornih strana; 8. Ime i adresa posrednika osiguranja ako se ugovor zaključuje preko posrednika, dok se u

vezi sa agentom osiguranja obavezno navodi broj njegovog identifikacionog dokumenta;

9. Datum i mesto zaključenja ugovora; 10. Potpisi stranaka. Prilikom zaključenja ugovora o osiguranju u korist trećeg lica, ugovor takoñe treba da sadrži

imena, titulu i adresu korisnika ili način na koji će se odrediti to lice (st. 6, čl. 184). U slučaju kada se ugovor zaključuje sa osiguravačem koji obavlja delatnost u Republici

Bugarskoj na osnovu slobode pružanja usluga, u ugovoru moraju da budu navedeni ime (firma) i adresa predstavnika ili ogranaka koji obavljaju izvršne funkcije (st. 7, čl. 184). Prema st. 2. ovog člana, pismena ponuda ili zahtev upućen osiguravaču u vezi sa zaključenjem ugovora o osiguranju ili pismeni odgovori osiguranika na pitanja koje je postavio osiguravač u vezi sa okolnostima bitnim za procenu prirode i vrednosti rizika, čine sastavni deo ugovora o osiguranju i, čini da dopunjavaju sadržinu ugovora o osiguranju u pogledu nebitnih sastojaka. U bugarskom pravu je propisana i obavezna sadržina opštih uslova osiguranja, kao i pravila o njihovom dejstvu i drugim pitanjima od značaja za njihovu primenu koja su vrlo slična našim (čl. 186). Opšti uslovi jasno i nedvosmisleno moraju da sadrže:

1. Pokrivene rizike i isključenja iz pokrića; 2. Uslove plaćanja premije osiguranika i posledice zbog neplaćanja ili neurednog plaćanja

premije; 3. Obaveze osiguravača, uslove plaćanja i način odreñivanja iznosa za isplatu; 4. Obaveze osiguranih lica po nastanku osiguranog slučaja i njegovo dokazivanje; 5. Okolnosti u vezi sa izmenama u pravnom odnosu osiguranja; 6. Uslove i sume avansnih plaćanja ili uzajmljivanja na osnovu polisa osiguranja života i

njihovog otkupa. Opšti uslov osiguravača moraju da sadrže i naznaku datuma njihovog donošenja kao i

datuma svih naknadnih izmena. U slučajevima kada je osiguravač sastavio upitnik za neku vrstu osiguranja, opšti uslovi se

moraju dostaviti zajedno sa upitnikom. Opšti uslovi osiguravača, onako kako su doneti pre zaključenja odreñene vrste osiguranja,

obavezuju osiguranika u slučaju kada su mu uručeni u trenutku zaključenja ugovora o osiguranju, pod uslovom da je osiguranik u pismenoj formi izjavio da ih prihvata. Opšti uslovi koje prihvati osiguranik predstavljaju neodvojiv deo ugovora o osiguranju. U slučaju kada postoji nesklad izmeñu ugovora o osiguranju i opštih uslova, punovažni su uslovi koji su navedeni u ugovoru. Sve izmene ili zamena opštih uslova novim tokom važenja ugovora o osiguranju, obavezuju osiguranika samo ako su izmene ili novi uslovi dostavljeni osiguraniku i ako se on sa njima u pismenoj formi saglasio.

Države nastale od bivše SFRJ

U novom hrvatskom Zakonu o obveznim odnosima koji je stupio na snagu 1. 1. 2006, za razliku od ranijeg iz 1991. koji je gotovo u potpunosti preuzeo odredbe Zakona o obligacionim odnosima iz 1978. i u celini odredbe iz tog zakona o ugovoru o osiguranju u kojima je sadržano čvrsto pravilo o formalnom karakteru ovog ugovora („Ugovor o osiguranju je sklopljen kad ugovorači potpišu polisu osiguranja ili listu pokrića” – član 901. st. 1), zauzima se stav da je ugovor o osiguranju konsensualni pravni posao, izuzev kad je reč o ugovoru o osiguranju lica koji se zaključuje u pisanoj formi, potpisivanjem polise od strane ugovornih stana.

O tome postoje jasne odredbe u članu 925: „(1) Ugovor o osiguranju sklopljen je kad je ponuda o osiguranju prihvaćena.

(2) O sklopljenom ugovoru o osiguranju osiguratelj je obvezan bez odgañanja ugovaratelju osiguranja predati uredno sastavljenu i potpisanu policu osiguranja ili neku drugu ispravu o osiguranju (list pokrića i sl.).

(3) Iznimno od odredbe stavka 1. ovoga članka, ugovor o osiguranju osoba sklopljen je kad strane potpišu policu osiguranja.”

Sastojci polise, koji su istovetni i za list pokrića, navedeni su u stavu 1. člana 926, koji prema tekstu norme („moraju biti navedeni”), predstavljaju bitne elemente ugovora o osiguranju. Ova odedba se odnosi na sve vrste kopnenog osiguranja. Meñutim, polisa osiguranja života, pored sastojaka navedenih u stavu 1, člana 925, mora da sadrži i neke druge predviñene u članu 967, st. 1.

Prema članu 926, st. 1. u polisi moraju biti naznačeni: - ugovorne strane, - osigurano lice, odnosno osigurana stvar ili drugi predmet osiguranja, - rizik obuhvaćen osiguranjem, - trajanje osiguranja i vreme pokrića, - iznos osiguranja ili da je osiguranje neograničeno, - premija ili doprinos (ulog), - datum izdavanja polise i - potpisi ugovornih strana.

Posebni sastojci polise osiguranja života jesu naznačenje (član 967, st. 1): - imena i prezimena lica na čiji se život odnosi osiguranje, - datum njegovog roñenja i - dogañaj ili rok od kojeg zavisi nastanak prava na isplatu osiguranog iznosa.

Pored ovih odredaba od značaja za razmatranje sadržine ugovora o osiguranju u hrvatskom pravnom sistemu, Zakon o obveznim odnosima sadrži u članu 925. još neke odredbe od značaja za zaključivanje i sadržinu ugovora o osiguranju koji se njime regulišu (kopnena osiguranja). To je odredba da je osiguravač dužan upozoriti ugovarača osiguranja da su opšti i posebni uslovi osiguranja sastavni deo ugovora i predati mu njihov tekst, ako ti uslovi nisu štampani na samoj polisi (st. 3), da izvršenje ove obaveze mora biti konstatovano na polisi (st. 4) i odredbu kojom se predviña da u slučaju neslaganja neke odredbe opštih ili posebnih uslova i neke odredbe polise da će se na ugovor primeniti odredbe polise, a u slučaju neslaganja neke štampane odredbe polise i neke njene rukopisne odredbe, da će se primeniti ova poslednja (st. 5).

Odredbe člana 926. Zakona o obveznim odnosima Hrvatske o bitnim sastojcima polise, primeni uslova osiguranja i meñusobnom odnosu polise i opštih i posebnih uslova osiguranja potpuno su identične sa odredbama člana 902. Zakona o obligacionim odnosima, a odredba člana 967, st. 1. Zakona o obveznim odnosima koja odreñuje posebne bitne sastojke polise osiguranja života identična odredbi o tim posebnim sastojcima iz člana 943, st. 1. Zakona o obligacionim odnosima koji se, kao što je poznato, u Srbiji neprekidno primenjuje od 1978. Zbog toga se i u hrvatskom pravu, kao i srpskom, s obzirom da u oba pomenuta zakonska akta nije propisana sadržina uslova osiguranja, otvara pitanje uključivanja u bitne sastojke polise još nekih iz korpusa informacija koje predviñaju direktive o obavezama iz ugovora koji se zaključuje i/ili te informacije koje se inače tiču sadržine ugovora predvide kao obavezni sadržaj uslova osiguranja i na taj način se proširiti krug bitnih sastojaka ugovora o osiguranju tako da oni odgovaraju savremenim potrebama tržišta osiguranja i zaštite pravne i ekonomske sigurnosti potrošača. Na ovaj način je postupljeno, videli smo, na primer, u Češkoj i Nemačkoj, u kojim državama je pod uticajem direktiva EU kojima se propisuju zahtevi u pogledu informacija koje se moraju dostaviti ugovaraču osiguranja pre zaključenja ugovora o osiguranju, a odnose se na njegovu sadržinu, proširen krug bitnih sastojaka ugovora o osiguranju.

Ono što je kao pitanje ostalo otvoreno prihvatanjem u hrvatskom zakonu rešenja da se ugovor o osiguranju smatra zaključenim kada ponuda osiguranja bude prihvaćena, a ne potpisivanjem polise na koji način je u oblasti imovinskog osiguranja i osiguranja odgovornosti ugovor o osiguranju dobio prirodu konsensualnog pravnog posla, pitanje koje se inače u srpskom pravu ne postavlja, jer se svi ugovori o kopnenom osiguranju prema Zakonu o obligacionim

odnosima zaključuju potpisivanjem polise uz odreñene izuzetke predviñene u čl. 902. st.2 i čl. 903, jeste koji su sastojci bitni ako se ugovor zaključuje solo consensu. Konkretno, da li su bitni sastojci ugovora o osiguranju koji je konsensualan oni isti sastojci koji su predviñeni kao bitni za polisu osiguranja kada je ona forma ugovora o osiguranju (u vrstama osiguranja lica) ili neki drugi (manji ili veći broj od predviñenih da su bitni sastojci takve polise i koji od njih)?

Na to pitanje u Hrvatskoj će morati dati odgovor sudska praksa, s obzirom da o tome nema izričite odredbe u Zakonu o obveznim odnosima. Ako se zauzme stanovište da su i za zaključenje konsensualnog ugovora o osiguranju potrebno da saglasnošću volja ugovornih strana bude postignut sporazum o prihvatanju svih onih sastojaka koji su predviñeni kao bitni kada se on zaključuje u formi polise, onda se nesumljivo otvara novo pitanje i problem: kako jednostavno dokazati da je usmena saglasnost o svima njima postignuta, odnosno da je ugovarač osiguranja sa svim elementima sadržine koja je predviñena za polisu bio od strane osiguravača dovoljno i jasno upoznat i prihvatio ih kao sadržinu budućeg ugovora? Do otvaranja ovog pitanja u praksi će doći onda kada, pošto je usmeno ugovor zaključen i osiguravač je o zaključenom ugovoru o osiguranju izdao ugovaraču polisu na čiju sadržinu on prigovori da ne odgovara njegovoj izjavljenoj volji prilikom zaključenja ugovora.17

Istovatna rešenja o sadržini ugovora o kopnenom osiguranju imaju i Slovenija (Obligacioni zakonik), Crna Gora i BIH koje su preuzele Zakon o obligacionim odnosima od 1978. god.

PREDLOG ODREDABA U ZAKONU O OSIGURANJU O SADRŽINI UGOVORA O OSIGURANJU

Član ____ (1)

(1) Pored sastojaka odreñenih u članu 902, st. 1, članu 943, st. 1, članu 954, st. 2 i članu 955,

st. 4. Zakona o obligacionim odnosima, polisa osiguranja mora da sadrži naznaku: a) Podataka koji se odnose na ličnu identifikaciju osiguravača i ugovarača osiguranja,

b) Korisnika, v) Definicije osiguranog rizika i osiguranog slučaja, g) Ugovorenog perioda trajanja osiguranja i perioda obaveze osiguravača, d) Roka dospeća premije ili doprinosa i da li se radi o tekućoj ili paušalnoj premiji,

odnosno doprinosu, ñ) Pravilima i standardima za učešće osiguranika, odnosno korisnika u

dobiti, ako je učešće u dobiti osiguravača ugovoreno u korist osiguranika, odnosno korisnika,

e) Merodavnom pravu koje se primenjuje na ugovor, ako se na ugovor ne primenjuje pravo Republike Srbije,

ž) Nazivu i adresu nadzornog organa nadležnog za kontrolu društva za osiguranje koje pruža osiguravajuće pokriće ili drugog organa kojem se mogu uputiti prigovori u vezi sa ugovorom o osiguranju.

(2) Podaci o ličnoj identifikaciji koje osiguravač ima obavezu da čuva odnose se na sledeće: a) Za fizička lica: ime ili imena, prezime, mesto stanovanja i datum roñenja ili matični broj i, po

potrebi, poslovno ime fizičkog lica,

17 Na ovo i druga pitanja koja se kod konsensualnih ugovora ostavljaju videti: Slavnić, J, Pogled na regulisanje ugovora o osiguranju u Zakonu o osiguranju Grčke, Revija za pravao osiguranja, br. 4/2007, str. 37 i Poruke sa Savetovanja Palić 2008, objavljene u ovom broju Revije – Ugovor o osiguranju, poruka pod 4.

b) Za pravna lica: naziv firme ili naziv pravnog lica, sedište i adresi u sedištu i, u vezi sa srpskim pravnim licima, identifikacioni broj, a kada je u pitanju osiguravač i podaci o organizaciono-pravnom obliku društva za osiguranje i ako je potrebno njegovog ogranka koje zaključuje ugovor o osiguranju, sedištu i adresi ogranka.

Član_____ (2)

(1) Opšti i posebni uslovi osiguranja, koji u smislu člana 902, st. 3. Zakona o obligacionim

odnosima jesu sastavni deo ugovora o osiguranju, moraju da sadrže potpunu informaciju o: a) Dogañajima na osnovu kojih nastaje obaveza osiguravača na isplatu nadoknade i o

slučajevima u kojima je obaveza osiguravača isključena ili odložena, b) Načinu odreñivanja visine nadoknade iz osiguranja, v) Roku ispunjenja obaveze osiguravača, g) pravnim posledicama neplaćanja premije, d) Pravu ugovarača osiguranja i osiguravača na izmenu ili otkaz ugovora, ñ) Kada potpuno ili delimično dolazi do ništavosti ugovora o osiguranju i obavezama osiguravača u tim slučajevima, e) Obavezama prijavljivanja okolnosti pre i posle nastanka osiguranog slučaja, ž) Gubitku prava na postavljanje odštetnog zahteva osiguranja zbog nastupanja

zastarelosti, z) Pravu svake ugovorne strane da bez navoñenja razloga otkaže ugovor o

osiguranju koji je zaključen na rok duži od godine dana (višegodišnja osiguranja) istekom svakog jednogodišnjeg perioda osiguranja upućivanjem drugoj ugovornost strani preporučenog pisma najkasnije dva meseca pre isteka ovog perioda,18

i) Mesnoj nadležnosti suda u Republici Srbiji.

Član____ (3)

(1) Ako je osiguravač povredio dužnost predviñenu u članu 902, st. 3. Zakona o obligacionim odnosima da u trenutku davanja ponude osiguranja, odnosno pre zaključenja ugovora o osiguranju potpisivanjem polise osiguranja ugovaraču osiguranja preda uslove osiguranja, ugovor o osiguranju se smatra da je zaključen sa elementima sadržanim u polisi osiguranja, osim ukoliko ugovarač pismenim putem ne uloži prigovor u roku od 14 dana po uručenju polise. Kod ugovora o osiguranju života primenjuje se rok od 30 dana.

(2) Kod ugovora o osiguranju koji se zaključuju tako što ugovarač pismenom ponudom u smislu člana 901, st. 2. Zakona o obligacionim odnosima od osiguravača zahteva da mu on odmah pruži pokriće, osiguravač se može ugovorom osloboditi obaveze da ugovaraču dostavi uslove osiguranja u trenutku zaključenja ugovora. Ali, ako ugovarač uslove osiguranja ipak bude zahtevao od osiguravača naknadno, posle zaključenja ugovora o osiguranju kojim je osiguravajuće pokriće

18 Ovom odredbom menja se odredba člana 922, st. 3. Zakona o obligacionim odnosima kojom se predviñaju uslovi za jednostrani otkaz ugovora o osiguranju zaključenog na rok duži od pet godina i pravo na otkaz proširuje na sve ugovore zaključene na rok duži od godinu dana, tj. na rok od 2, 3 ili više godina. To pravilo odgovora rešenju prihvaćenom u Nacrtu Opšteg referentnog okvira za evropsko ugovorno pravo osiguranja u kome je odreñeno da „(1)Trajanje ugovora o osiguranju iznosi godinu dana. Ugovorne strane mogu ugoovirti i drugi period ukoliko to nalaže priroda rizika. (2) Stav 1 ovog člana se ne primenjuje na osiguranje lica.” (čl. 2;601). Bliže o razlozima ispravnosti ovog rešenja videti: Slavnić, J., Kritički osvrt na stavove Višeg trgovinskog suda i Vrhovnog suda Srbije…u presudi Prev. 95/02 od 3.aprila 2002, Revija za pravo osiguranja, br. 4/2007, str. 73. Treba primetiti da mnoga od ovde predloženih rešenja za nove sastojke ugovora o osiguranju zahtevaju bliže objašnjenje opravdanosti. Na primer, uključivanja u polisu „ugovorenog perioda trajanja osiguranja i perioda obaveze osiguravača”, koje je (period obaveze) od posebnog značaja za rešavanje problema kasnih šteta kod osiguranja od profesionalne odgovornosti.

dobio odmah, osiguravač je dužan da mu uslove osiguranja dostavi, ali pre uručenja polise osiguranja.

(3) Ako u slučaju zaključenja ugovora o osiguranju na osnovu pismene ponude predviñene u st. 2 ovog člana ugovorač osiguranja od osiguravača zahteva davanje momentalnog pokrića, osiguravač nema obavezu da ugovaraču osiguranja dostavi uslove osiguranja, te ugovarač posle prijema polise osiguranja nema pravo da prigovara sadržini zaključenog ugovora prema elementima obuhvaćenim u ponudi osiguranja i uslovima pod kojim osiguravač sporovodi zaključeno osiguranje.

Član_____ (4)

(1) U slučaju distancionog ugovora o osiguranju, ugovarač osiguranja ima pravo da odustane

od ugovora o osiguranju bez obrazlaganja razloga u roku od 14 dana posle dana zaključenja ugovora ili posle dana kada je obavešten o uslovima osiguranja i premiji (doprinosu) osiguranja, ako ovu informaciju dobije na sopstveni zahtev posle zaključenja ugovora o osiguranju. U slučaju osiguranja koje potpada pod vrstu osiguranja života, ugovarač osiguranja ima pravo da odustane od ugovora u roku od 30 dana posle dana kada je obavešten da je distancioni ugovor o osiguranju zaključen ili posle dana kada je obavešten o uslovima osiguranja i premiji, ako dobije ovu informaciju na njegov zahtev posle zaključenja ugovora o osiguranju.

(2) Odredbe st. 1 ovog člana ne primenjuju se na ugovore o osiguranju pomoći licima u nevolji tokom putovanja ili dok se nalaze van svog stalnog mesta stanovanja, uključujući osiguranje finansijskih gubitaka direktno povezanih sa putovanjem, pod uslovom da su ti ugovori zaključeni za period kraći od mesec dana.

(3) Osiguravač ima obavezu da bez nepotrebnog odlaganja, a najkasnije 30 dana posle dana odustanka od ugovora o osiguranju u skladu sa st. 1 ovog člana, vrati ugovaraču osiguranja plaćene premije umanjene za isplaćene nadoknade iz osiguranja, dok ugovarač ili osiguranik, ako to lice nije ugovarač osiguranja ili ovlašćeno lice imaju dužnost da u istom roku vrate osiguravaču sve nadoknade iz osiguranja koje su plaćene i koje prelaze iznos plaćene premije. Alternativa: Posle članova______ (1) do (4) dodaje se

Član____ (5) (1) Pravila o sadržini uslova osiguranja iz člana_____ (2) ne primenjuju se na sledeća

osiguranja: 1. željeznički kasko, 2. avionski kasko, 3. brodski kasko (pomorski, jezerski i rečni i kanalska plovila) 4. roba u prevozu (trgovačka roba, prtljag i sva druga roba), bez obzira na način

transporta, 5. sve vrste odgovornosti iz upotrebe aviona, uključujući i odgovornost avio-

prevoznika, 6. sve vrste odgovornosti iz upotrebe brodova, uključujući i odgovornost brodara, 7. krediti (opšta nesolventnost, izvozni krediti, krediti u ratama, hipotekarni krediti,

poljoprivredni krediti), pod uslovom da je ugovarač osiguranja profesionalno angažovan u industrijskoj ili trgovačkoj delatnosti ili nekom od slobodnih zanimanja i da se rizici odnose na tu delatnost,

8. garancije (direktne i indirektne) pod uslovom da je ugovarač osiguranja profesionalno angažovan u industrijskoj ili trgovačkoj delatnosti ili nekom od slobodnih zanimanja i da se rizici odnose na tu delatnost.

(2) Pravila o sadržini uslova osiguranja iz člana___ (2) u slučaju sledećih rizika ili osiguranja:

1. kopnena prevozna sredstva (izuzev željezničkih), 2. požarna osiguranja i osiguranja prirodnih rizika (štete ili gubici imovine koja nije

obuhvaćena tačkama 1, 2, 3 i 4 iz st. 1 ovog člana i tačke 1 ovog stava usled požara, eksplozije, oluje, drugih elementarnih nepogoda, nuklearne energije i sleganja tla),

3. ostale imovinske štete (štete ili gubici imovine koja nije obuhvaćena tačkama 1, 2, 3 i 4 iz st. 1 ovog člana i tačke 1 ovog stava usled grada ili mraza, krañe i svih ostalih rizika koji nisu navedeni u tački 2 ovog stava),

4. odgovornost vlasnika motornih vozila na kopnu, uključujući i odgovornost vozara, 5. opšta odgovornost koja nije obuhvaćena tačkama 5 i 6 st. 1 ovog člana i tački 4 ovog

stava, 6. ostale finansijske štete (rizici zaposlenja, nedovoljnost prihoda, loše vremenske

prilike, gubitak beneficija, stalni opšti troškovi, nepredviñeni trgovački troškovi, gubitak tržišne vrednosti, gubitak zakupa ili zakupnine, druge indirektne trgovačke štete, druge finansijske netrgovačke štete, druge forme finansijskih šteta.

primenjuju se samo ako ugovarač osiguranja ispunjava najmanje dva od sledeća tri kriterijuma:

- Bilans stanja iznosi 6,2 miliona Evra (u dinarskoj protivvrednosti), - Vrednost godišnjeg neto prometa iznosi 12,8 miliona Evra (u dinarskoj

protivvrednosti), - Prosečan broj zaposlenih tokom finansijske godine je jednak ili veći od 250.19

19 Navedeni kriterijumi predviñeni su Prvom direktivom o neživotnom osiguranju konsolidovanom 10. 12. 2005 i ne obavezuju Srbiju, te se mogu korigovati.