Rimska imperija oruzje

114 VOJNO DELO 1/2007.

vojna nauka i ratna ve[tina

Rimska imperija – snaga i mo} wenog oru`ja

UDK: 94(37) 355.48(37)

Doc. dr Ilija Kajtez, pukovnik∗

Monteskje smatra da veli~ina Rimqana leì u wihovom rodoqubqu, vojnoj ve{tini i disciplini, republikanskim institucijama, po{tovawu dobrih

zakona i ograni~enoj teritoriji. Sigurno je da je Rimska imperija, wena slava i trajawe, jedna epoha civilizacije koja je ostavila mnogostruke, neizbrisive tragove i zna~ajne posledice na razvoj Zapada, kao i na kulturni smer kretawa kasnijih epoha i vrednosti velikog dela ~ove~anstva. Dovoqno je spomenuti

da je Rim postao sinonim za pravo, da je utemeqio jedan univerzalan jezik (latinski), najvi{e doprineo {irewu hri{}anstva, a o mo}i rimskog oru`ja

i ve{tini wegovih slavnih vojskovo|a ispisani su tomovi kwiga. Istori~ari dele rimsko doba na dve epohe: period rimske republike koji je po~eo

509. p.n.e., zbacivawem etrurske monarhije, i period carstva, koji je zapo~eo 27. p.n.e., zbacivawem etrurske monarhije, i period carstva, koji je zapo~eo 27. p.n.e. kada je Okvatijvan (Avgust) postao prvi rimski imperator. Kroz vekove rumske istorije sve je bilo u znaku borbe i ratova, kao i slavnih pobeda i mo}i rimskih

legija. Rimska imperija iznenadila je slavne vojskovo|e Rima: Scipinona, Afrikanca, Pompeja, Cezara, Avgusta, Sula, Trajana, Hadrijana, Marka Aurelija.

Ne treba zaboraviti da su veliki protivnici Rima: Hanibal, Pir, Mitridam i Atila svojim vojni~kim genijem doprineli veli~ini i sjaju pobeda rimskog oru`ja,

jer nema velikih pobeda i slavnih dela bez veli~anstvenih i mo}nih protivnika koji zasluùju sve po~asti i oreole slave. Rimska imperija se sve vi{e {irila, i

jednog momenta wena vojska je postala optere}ewe i opasnost za svoju dràvu, jer je postala nedisciplinovana, potkupqiva, nezaja`qiva i ubijala komandante.

Neprekidno ratovawe i vojevawe na udaqenim granicama i neophodnost ____________ ∗ Autor je nastavnik sociologije na Vojnoj akademiji.

VOJNO DELO 1/2007. 115

podmi}ivawa trupa, kao cena za wihovu odanost, povla~ili su za sobom pove}awe dràvnih izdataka. Buntovna i raspu{tena vojska postala je peteàk teret za

dràvu i strah za vladare. Koreni krize Rima vodili su nazad do naizgled zlatnog doba Trajana, Hadrijana i Marka Aurelija. Nagove{ten je sumrak Rima i wenog

slavnog oru`ja i legendarnih legija. Kqu~ne re~i: Rimska imperija, rimske legije, rimski Senat, rimska diplomatija,

rimsko pravo, vojna ve{tina, imperator, Aleksandar Makedonski, Hanibal, Scipion Afrikanac, Kartagina, Pir, Pompej, Cezar, Avgust, Sula, Trajan,

Hadrijan, Marko, Aurelije, pretorijanska garda, profesionalna vojska, rimski konsuli, ratni plen i pqa~ka blaga.

Uvod

Aleksandar Makedonski i wegovo doba s kraja 4. veka p.n.e. su na vi{e na~ina odredili pojavu onih politi~kih i kulturnih ideja ko-je su kasnije proèle kraj Republike i Rimsko Carstvo. Od Aleksan-drovog doba pojedinac je vladao dru{tvenom i kulturnom pozorni-com, jer je demokratija u malim polisima i prolaznim vladama pro-{irena u kraqevstva ili carstva na ~elu sa totalitarnim vladarem. U politi~kom i duhovnom smislu, Aleksandar Veliki i wegovi na-slednici bili su prete~e Rimske Imperije koja }e kroz istorijski hod, uspone, veli~inu i slavu pro{iriti Rim i ~ije }emo ostatke na-laziti: „...razasute sve do mo~vara severne Britanije, du` pra{wa-vog puta Sahare i po pesku Mesopotamije. Rimski imperatori nisu bili samo Rimqani niti Italici nego i iz rimskih provincija [panije, Afrike, sa Balkana i Sirije. Me|u wima, bio je i sin jed-nog arapskog razbojnika ili neki gusar iz Nizozemske. Od Eufrata do Atlantika... Rimsko Carstvo je obuhvatalo qude svakojakih jezi-ka i boje koè. Rim je... bio spoj raznorodnih tradicija i naroda, ka-kav je svet retko video“.1

Rim je vekovima osvajao teritorije i narode i {irio svoju voj-no–politi~ku mo}. Prvo je propast Aleksandrove mo}ne dràve omogu}io prodor Rimqana na helenske prostore. Pokoravawe Gr~ke dovr{eno je 146. p.n.e. iako su Grci, koji su bili vojni~ki poraèni i teritorijalno okupirani, izvr{ili kulturnu dominaciju celokup-nog Rimskog Carstva, a period od 31. godine (sa Avgustom) naj~e{}e se naziva helenisti~ko–rimskim periodom. Aleksandrova osvajawa nisu se dotakla zapadnog Mediterana. U wemu su na po~etku 3. veka pre Hrista vladala dva mo}na grada – dràve: Kartagina i Sirakuza. U Prvom i Drugom punskom ratu (264–241. i 218–201. p.n.e.) Rim je osvojio Sirakuzu, a Kartagina je izubila svaki zna~aj. U toku 2. veka p.n.e. Rim je je osvojio makedonske monarhije, dok je Egipat, opstao i ____________ 1 Gilbert Marej, The Stoic Philosophy, 1915.


daqe kao vazalna dràva do smrti Kleopatre (30. p.n.e). [panija je osvojena slu~ajno, u ratu sa Hanibalom; Francusku je osvojio Cezar sredinom 1 veka pre Hrista, a Engleska je pokorena oko stotinu go-dina kasnije. Granice Carstva, na vrhuncu wegove mo}i, bile su Raj-na i Dunav u Evropi, Eufrat u Aziji i pustiwa u severnoj Africi.

Osnovno je pitawe, i ujedno istorijska zagonetka, kako je grad Rim postao mo}na imperija i najve}a svetska vojno-politi~ka sila do toga doba, ako znamo da je na po~etku rimsku naseobinu sa~iwava-lo samo nekoliko sela na obalama doweg Tibra. Naravno, razloga je mnogo i odgovor nije jednostavan, ali: „... mora se primetiti da ono {to je najvi{e doprinelo da Rimqani postanu gospodari sveta jeste to {to su se ratuju}i sa nizom naroda, neprestano odricali starih obi~aja ~im bi nai{li na boqe“.2 Monteskje u ovom delu tvrdi i sle-de}e: „U tada{wim italskim republikama smatralo se da ugovori sklopqeni sa nekim kraqem ne obavezuju wegovog naslednika... Tako su svi oni koji je pokorio rimski kraq smatrali sebe slobodnim pod wegovim naslednikom, pa su ratovi stalno izazivali nove ratove“. Pored novina koje je prihvatao Rim, zatim stalnih ratova koji su vo-|eni za neosvojene teritorije, jedan od zna~ajnih razloga mo}i i sla-ve rimskog oru`ja i pobedni~ke politike nalazi se u bitnoj ~iweni-ci: „... {to su svi wegovi kraqevi bili zna~ajne li~nosti. Nigde drugde u istoriji ne nailazimo na neprekidni niz takvih dràvnika i vojskovo|a“.3 Dakle, efikasna unutra{wa organizacija dru{tva, ìvotvorna mo} prilago|avawa, stalno kalewe vojnika u ratu, koje su predvodili legendarne vojskovo|e, koji jedino mogu ostvariti ve-like pobede i strategijske podvige, ~inili su Rim sve mo}nijim u svetu surovih nadmetawa oru`ja, vojski, i dràva.

Koreni rimske imperije

„Prvobitno, Rim je bio mali grad dràva, vrlo sli~an onima u Gr~koj, posebno takvim koji, kao Sparta, nisu zavisili od spoqwe tr-govine. Kraqeve je, poput onih u Homerovoj Gr~koj, nasledila aristo-kratska republika... osvajawe je... donelo ogromno novo bogatstvo se-natorskoj klasi, u ne{to mawem stepenu „vitezovima“ kako se naziva-la vi{a sredwa klasa“.4 Posle progona kraqeva vlast je postala ari-stokratska. U woj su samo porodice patricija sticale slu`be, sva do-stojanstva i, shodno tome, sve vojne i gra|anske po~asti.5 Kada je do-____________ 2 Monteskje, Razmatrawe o uzrocima veli~ine Rimqana i wihove propasti, „Utopi-

ja“, Beograd, 2004. str. 6.. 3 Isto. 4 Rasel, Istorija zapadne filozofije, „Narodna kwiga“, „Alfa“, Beograd, 1998. str. 258. 5 Na primer, samo su oni mogli da slave trijumf, jer su samo oni smeli da postanu

konzuli i vojni zapovednici.


{ao period rimske republike stotinak patricija koji su nekad save-tovali kraqa, sada je u svojstvu rimskog Senata, nastavilo da savetuje nove vladare – dva konzula koja je birao narod, i koji su imali podjed-naku vlast. Oni su komandovali vojskom, re{avali nesuglasice me|u gra|anima, bili odgovorni za prikupqawe poreza i namirivawe jav-nih izdataka. Dakle, konzuli su bili zaduèni za sve one dru{tvene uloge u zajednici koje ~ine esenciju svake vlasti: upravqawe nad mo-nopolom fizi~ke sile, dono{ewe i primena zakona i odlu~uju}i uti-caj na finansije kroz poreze i na~in tro{ewa dràvnog novca.

Naravno, Rim nije osvajao svet bez unutra{wih sukoba. Izme|u wegovih zidina ~esto je besneo tajni rat. Rimska republika imala je na~in da za{titi dràvu od zloupotrebe vladara, pa su konzuli, da ne bi za stalno prigrabili vlast, predavali du`nost po isteku jedne godine provedene na vlasti. Ve}u vlast od konzula imao je samo dik-tator, koji je u slu~aju preke potrebe (prvenstveno rata) imenovan na {est meseci.

Republikanska vlast imala je elemente demokratije, jer je narod mogao da u~estvuje u radu novostvorene republike, birao je konzula, od wega je traèna saglasnost za sve objave rata i mira, za uvo|ewe novih poreza i dono{ewe zakona. Rim je posle progonstva kraqeva uspostavio godi{we konzule, {to ga je dovelo do visokog stepena mo}i. Republika, stekav{i vo|e koji se svake godine smewuju i upiru da pokaù svoje sposobnosti ne bi li zadobili nove du`nosti, nije gubila ni trena radi gordosti vladara: konzuli su pokretali Senat da narodu predloì rat i svakodnevno mu ukazivali na nove neprija-teqe. Kako je Rim bio grad bez trgovine i gotovo bez zanata, pqa~ka je bila jedini na~in da se pojedinci obogate. Dakle, motiv koji je po-kretao Rimqane na stalno ratovawe bio je, pored slave i {irewa mo}i, o~igledan ekonomski interes, kao najboqi i najefikasniji na-~in da se ratuju}a zajednica koja ima uspeha u borbi brzo i obilato obogati. Ratni plen je zajedni~ki sabiran6 i deqen vojnicima. Ni-{ta od plena nije bivalo izgubqeno, jer se pre polaska u rat svako zakliwao da ni{ta ne}e otu|iti u svoju korist. Rimqani su bili na-rod sa najve}om verom u zakletvu, koja je oduvek bila osnova vojne di-scipline. I narod koji je ostao u gradu imao je koristi od pobede. Deo zemqe koji je oduziman pobe|enom narodu delio se na dva dela: jedan je prodavan u korist dràve, drugi je deqen siroma{nim gra|a-nima pod izvesnim porezom u korist Republike.

Konzuli, koji su trijumf mogli da steknu samo osvajawima ili po-bedom, ratovali su sa krajwom uporno{}u – kretali su pravo na ne-prijateqa. Monteskje nagla{ava: „Rim je tako bio u stalnom i uvek èstokom ratu. A narod koji je u neprestanom ratu, i po principu vla-davine, neizbe`no mora ili propasti ili nadvladati sve ostale koji ____________ 6 Videti Polibija, kwiga X, (M).


bilo u ratu ili u miru nisu nikada bili skloni da napadnu niti spremni da se brane. Tako su Rimqani stekli duboko poznavawe ratne ve{tine. U povremenim ratovawima, ve}ina primera je beskorisna: mir pruà druga~ije predstave i zaboravqaju se sopstvene mane i vr-line. Druga posledica stalnog ratovawa je bila ta {to su Rimqani u miru ìveli iskqu~ivo kao pobednici. Oduvek izloèni osvetama, postojanost i odva`nost su im bile potrebne a ove vrline se kod wih nisu mogle razdvojiti od qubavi prema sebi, porodici, otaxbini...“.7

Oru`je vojni~ke slave

U prvih trista godina postojawa republike, Rim se neprestano, o~ajni~ki borio i vodio krvave ratove protiv Etruraca, Gala i italskih suseda, posebno protiv ìlavih br|ana koji su za sebe è-leli poqa Rimqana, wihove useve i krda stoke. Latini, Hernici, Sabiwani, Ekvi i Volsci strastveno su voleli rat. Svi oni su bili oko Rima; pruìli su mu nezamisliv otpor i postali wegovi u~ite-qi u pogledu istrajnosti ratovawa. Po{to je Senat izna{ao na~in da plati vojnike, zapo~ela je rimska opsada Veje koja je potrajala de-set godina. Kroz ratovawe Rim postaje borbeno ve{tiji i vojno isku-sniji: „Kod Rimqana se zapaà nova ve{tina i nov na~in ratovawa: wihovi uspesi postaju sjajniji; boqe koriste sopstvene pobede; osva-jawa su sve ve}a;pro{irili su... naseobine; ukratko, osvajawe Veje bilo je neka vrsta prevrata“.8 Tako je po~elo, jer ni{ta nije tako va-`no za svaki vojni poduhvat kao uspeh i uzvi{eno za vojsku kao slava pobede. Prvi Rimqani bili su vojnici i heroji i zato se s razlogom smatra da je ovaj prvi period od tri veka republikanskog Rima – he-rojsko doba rimskog naroda. Za to vreme Rimqani su osvojili Itali-ju i postavili temeqe novoj sili na Sredozemqu, zahvaquju}i kojoj su stvorili svetsku imperiju. Ako bi se tragalo za uzrocima prevla-sti Rimqana u tom periodu, jedan, ali naravno ne i jedini odgovor istorijske zagonetke, mogao bi biti: „îni se da nije bilo granica rimskoj neustra{ivosti na bojnom poqu, na wihovoj samopo`rtvova-nosti i odanosti gradu i wegovim bogovima“. Jer, „Drevni Rimqani su bili qudi neuobi~ajenog kova, koji su svoje vrline stavili u slu-`bu zajedni~kog ideala u kojem individualne qudske potrebe igraju male uloge. Nisu Rimqani bili samo hrabri u ratu ve} i bespo{ted-ni, ~esto krajwe nehumani... i u vreme mira“.9 Takvi qudi, koliko god mirotvorci vrteli glavom, odli~ni su vojnici za velike pobede. ____________ 7 Monteskje, navedeno delo, str. 8–9. 8 Monteskje, navedeno delo, str. 11. 9 Stari svet, Ilustrovana istorija sveta, prvi tom, „Narodna kwiga“, „Vuk Kara-

xi}“, „Rad“, Beograd, 1983. str. 186. (org: The Ancient World, General editor, Esmond Wright, 1979, The Hamlyn Publishing Group Limited).


Sa stanovi{ta vojni~kog poziva va`no je pitawe kako su stari Ri-mqani ratovali i {ta je omogu}ilo da se proslave {irom sveta. U po-~etku se uloga vojnika i gra|anina nije mnogo razlikovala, jedan isti ~ovek je u ratu bio vojnik, a u miru se bavio zemqoradwom. Ali, to nije bilo lako. „Kada bi rat povla~io sitne zemqoposednike sa poqa, ètva bi omanula, a oni su morali da pozajmquju i tada bi zbog kamata gubili svoju zemqu... Kako su se ratovi bez prekida nastavili, a patriciji ne-mo}ni da se sami bore, siroma{nim plebejcima je bilo dozvoqeno da se organizuju i daju vo|u, pa da sluèwe u vojsci uslove garancijom za ve-}om dru{tvenom pravdom. Plebejci su primewuju}i silu spre~avali da se neki du`nici, nemo}ni da posle rata plate narasle dugove u lancima, prodaju u robqe. Zato je uvedeno zvawe narodnog tribuna da {titi obes-pravqene...“10 Nesporan je, dakle, uticaj rata na ratuju}u zajednicu i na sve dru{tveno-politi~ke posledice koje nu`no izaziva u dràvi; odnos dru{tva i vojske, krune i ma~a oduvek je bio dvosmeran i uzajamno vrlo isprepleten i usko me|uzavisan.

U po~etku Rimske imperije, koja je bila pre svega zasnovana na snazi rimskog oru`ja, vojnici su imali presudan uticaj na politi~-ke odnose i samu vlast u dràvi. Tako je narodne tribune (dva) bira-la vojni~ka skup{tina rimskog naroda (comitia centruriata). Svi voj-ni~ki sposobni Rimqani predstavqali su skup{tinu i smatrano je da su, ako su se borili za Rim da su dovoqno pravedni da odlu~uju o svim bitnim pitawima ìvota i smrti Republike. Za pra}ewe raz-voja vojni~ke profesije u Rimu vrlo je bitno da: „U po~etku vojna slu`ba nije bila pla}ena, te su trupe same morale da obezbe|uju rat-nu opremu. Po{to su jedino najbogatiji Rimqani bili u stawu da imaju kowe, vitezovi (eqiutes), su ~inili posebnu grupu. Pe{adija je bila podeqena na pet klasa i to po imovinskom stawu (prema zemqi i veli~ini opreme) koju je mogao da ponese svaki vojnik. Ratnici ko-ji su raspolagali svime: delovima oklopa, kacigom, grudnim panci-rom, za{titnicima za noge, {titom, kopqem i ma~em – obrazovali su prve tri klase i ~inili glavne borbene snage koje su zauzimale najo-pasnije poloàje i izlagale se najja~em udaru. U okviru rimske legi-je koja je brojala 4.000 do 6.000 boraca i verovatno isto toliko stara koliko i sama Republika, tih pet klasa je podeqeno na centurije ko-je su brojile oko 50-60 vojnika, a svakom od ovih jedinica je komando-vao centurion“.11 Zanimqivo je da Republika propisala da je naoru-ànim qudima bio zabrawen ulazak u grad.

Prva tri veka Republike bogati su uvek bili u ve}ini, ma~ je birao vlast, jer masa siroma{nih nije sluìla u vojsci i nije imala nikakvog politi~kog uticaja. Kasnije }e se to kroz vekove promeni-ti, kao i mnogo toga u politici i vojnoj slu`bi Rimske imperije. ____________ 10 Isto. 11 Stari svet, Ilustrovana istorija sveta, prvi tom, str. 186–187.


Kroz vekove rimske istorije sve {to je bilo su{tinsko i pre-sudno zvalo se imenom rata, sukoba i heraklitovske borbe, gde su se sva prelomna pitawa imperije svodila na mnoge odlu~uju}e bitke i bojeve, i gde je jedina dilema za Rimqane i wihove neprijateqe bila ko }e pobediti, a ko biti poraèn i zatim propasti. Rimqane su u po~etku, preko sto godina, ugroàvali wihovi etrurski gospodari. Slede}i izazov za Rim bilo je vreme kada se opasnost sru~ila na ce-lu Italiju i horda divqih pqa~ka{a Gala upala preko alpskih te-snaca, donose}i ogaw i krvoproli}e. Po{to su Gali 387. p.n.e. do no-gu potukli rimsku vojsku u krvavoj bici na re~ici Aliji, popalili su i opqa~kali Rim i poubijali mnoge ostarele senatore. Me|utim, i pored poraza Rim se nije predavao. Rimqani su bili ratni~ki na-rod i kasnije su vodili veliki broj ratova protiv Gala. Slavoqubi-vost, prezir prema smrti, ~vrstina voqe, bili su podjednaki u oba naroda, ali oru`je Gala je bilo slabije od oru`ja Rima; galski {tit je bio mali, a ma~ slab. Rimqani, ro|eni pobednici i ~vrsti vojnici su oko 280. godine p.n.e. postali suvereni gospodari teritorija od galskog severa (dolina reke Po) do gr~kih kolonija na jugu Italije.

Rimski vojnici nastavqaju rat: „Do{li su u sukob sa opasnim protivnikom Pirom, kraqom Epira. Godine 280. p.n.e. gr~ka falanga je kod Herakleje savladala rimsku legiju pored ostalog jer je Pir iz-veo u boj 20 slonova koji su prestra{ili Rimqane koji do tada nisu videli slonove.“12 Kroz burnu istoriju ratovawa uvek je jedna zara-}ena strana ili neko na neprijateqskoj strani èleo drugu vojsku da iznenadi mo}nim i tajnim oru`jem, koje je do tada nevi|eno i koje je toliko dominantno da }e biti siguran garant uspeha, i da }e protiv-nika silno upla{iti i potpunio paralizovati, a dràvi koja ga po-seduje potpuno obezbediti veli~anstven trijumf. Uvo|ewe novog i za drugu stranu uglavnom nedostupnog ili nepoznatog oru`ja, kroz istoriju ratovawa uglavnom je zna~ilo, makar u po~etku, neprevazi-|enu prednost na strani protivnika.13 Rim se, ipak, i pored poraza dobro borio, tako da su Grci izvojevali uspeh po cenu poslovi~ne „Pirove pobede“. Zahvaquju}i svojoj istrajnosti Rimqani su po-stali najmo}niji narod Apeninskog poluostrva. Neki sukobi sud-____________ 12 Navedeno delo, str.188. 13 U prilog ovome navodimo jedan slu~aj iz kasnog doba rimskog carstva: „Neimar koji se

zvao Kalinik, i koji je stigao u Carigrad iz Sirije, otkrio je vatrenu smesu koje se iz-duvava kroz cev i ima svojstvo da voda i sve ostalo {to gasi vatru, samo dovodi do jo{ ja~eg rasplamsavawa. Grci koji su je stole}ima koristili bili su u prilici da wome spale sve neprijateqske flote, naro~ito arapske, koje su dolazile iz Afri-ke ili Sirije da bi ih napali pod Carigradom. Vatra je u~vr{}ena u dràvne taj-ne, a Konstantin Porfirogenit, u svome delu o upravqawu Carstvom, koje je po-svetio sinu Romanu, upozorava ga da ~uva ovu tajnu. Poru~uje mu da ukoliko varva-ri od wega zatraè gr~ku vatru mora da odgovori da nije mu dopu{teno da im je preda... i prenese drugim narodima... Grci su bili gospodari mora, a to je donosilo ogromna bogatstva u Carstvo“. Monteskje, navedeno delo, str. 161.


binski mogu da odrede tok istorije pojedinih naroda ili ~itavih civilizacija. „...Pir je zaratio sa Rimqanima u doba kad su oni bili u stawu da mu se odupru i da izvuku pouke iz wegovih pobeda; nau~io ih... i pripremio za velika ratovawa... Pirov rat je Ri-mqanima otvorio o~i: protiv toliko iskusnog neprijateqa, po-stali su marqiviji i posve}eniji nego {to su bili ranije. Na{li su na~ina da se za{tite od slonova koji su u prvim sukobima une-li nered u wihove legije; izbegavali su ravnice i traìli pogod-na mesta protiv kowice koju su zbog toga prezirali. Potom su na-u~ili da podiù logore po uzoru na Pira, po{to su se divili po-retku i dostojanstvu wegovih trupa, dok je kod wih sve bilo u ne-redu“.14 Rat Rimqana sa Pirom, i pored wihovog poraza, zna~io je mnogo i bio je vojni~ki vrlo koristan, i time dokaz vi{e da i po-razi mogu narodima da oja~aju mo} i budu vredniji od slabih po-beda.

Pirova slava ogleda se iskqu~ivo u wegovim li~nim osobinama. Plutarh pripoveda da je Pir bio prisiqen na rat sa Makedonijom jer nije mogao da izdràva {est hiqada pe{aka i pet stotina kowa. Pirov primer dokazuje da je vojska nekad prevelik teret za dràvu i tada zajednica postaje talac ratobornih vojnika, i da vladar nepre-stano mora da se upu{ta u nove vojne poduhvate, bez kojih ne moè da opstane na vlasti. Na}i pravu meru izme|u te`wi dru{tva za mirom, sposobnosti ekonomije da podnosi ratne tro{kove, mudrosti poli-tike, snage vojske i potreba razvoja dràve, jeste najve}i izazov za svaku zajednicu kroz sve vekove istorije.

O ve{tini ratovawa Rimqana govore i slede}e ~iwenice: „Upu-{taju}i se u rat i smatraju}i ga ve{tinom, Rimqani su u wu unosili svoj duh i sva svoja razmi{qawa ne bi li je usavr{ili... Procenili su da je vojnicima legije neophodno dati ja~e i teè napada~ko i od-brambeno oru`je nego {to ga ima ma koji drugi narod.15 ...No, kako u ratovima ima stvari za koje nisu podesne te{ko naoruàne jedinice, poèleli su da se u okviru legije na|e lako naoruàni vod koji bi se mogao izdvojiti u borbi i, ukoliko se za tim ukaè potreba, vratiti u wene redove: zatim da se u woj na|e i kowica, strelci, i pra}ka{i koji }e goniti neprijateqa i dovr{iti pobedu: da bude opremqena svim ratnim oru|ima koje }e nositi sa sobom; da se svaki put ulogo-ri i na~ini, kao {to Vegecije kaè, neku vrstu tvr|ave“.16 Da bi no-sili teè oru`je, vojnici Rima morali su postati sna`niji od osta-____________ 14 Sent-Evremon, Razmi{qawa o duhu rimskog naroda u razli~itim razdobqima Republike,

glava VI. 15 Videti Polibija i Flavija, De bello judaico, lib III, o oru`ju rimskog vojnika.

Flavije pi{e da ima malo razlike izme|u natovarenog kowa i rimskog vojnika. „Nose sa sobom“, kaè Ciceron „hranu za vi{e od petnaest dana, sve {to im je neo-phodno, sve {to je potrebno za utvr|ivawe...“

16 Monteskje, navedeno delo, str. 13.


lih qudi, a to je postignuto stalnim radom koji ih je ja~ao i ve`bama kojima su sticali okretnost. Kakva je bila obuka rimskih vojnika17 vidi se iz slede}eg opisa: „Navikavali su ih da hodaju strojevim ko-rakom... da prevaquju dvadeset miqa za pet sati, a katkad i dvadeset pet. Tokom ovih mar{eva, morali su da nose teret od {ezdeset funti. Terali su ih da tr~e i ska~u pod punom ratnom opremom; u ve-`bawu su koristili dvostruko teè ma~eve, kopqa, strele, nego kod obi~nog naoruàwa, a ta ve`bawa su bila stalna. Ratna obuka nije bila samo u logoru; i u gradu je postojalo mesto kada su gra|ani odla-zili da ve`baju (...Marsovo poqe)...“.18 „Ve`be i vojna obuka su pre-dvorje i venac svih ratnih podviga i slavnih pobeda. U staro doba fizi~ko ve`bawe ~ak i ples su bili sastavni deo vojne ve{ti-ne“.19 To se odnosilo i na vojne komandante i same imperatore, ma-kar u herojsko doba Rimske imperije. Pompej, veliki strateg tr-~i, ska~e i nosi teret kao i svaki drugi wegov savremenik. Li~ni primer je nezamewiv u svim vekovima i vremenima (predratnim, ratnim i poratnim), kao i u svim politi~kim sistemima, jer qudi vole velike uzore. „Svaki put kad bi Rimqani poverovali da su u opasnosti ili kada bi poèleli da nadoknade kakav gubitak, bilo je za wih uobi~ajeno da poo{tre vojnu disciplinu“.20 Jer, ona ~ini esenciju vojnog poziva.

Iz nekoliko drasti~nih primera vidi se kako su Rimqani shva-tali i sprovodili disciplinu vojnika. Manlije pomi{qa na to da pro{iri svoju vojnu mo} i pogubi sina koji je pogazio wegovo nare-|ewe. Scipion Emilijan uskratio je vojnicima sve {to je moglo da ih razmazi.21 Sula je toliko dobro obu~io svoje vojnike, zastra{ene ratom protiv Mitridata, da od wega zahtevaju borbu ne bi li okon-~ali vlastite muke.22 Rimske vojskovo|e vi{e su strahovale od bes-poslenosti vojnika nego od samih neprijateqa. „Tako o~vrsli qudi obi~no su bili zdravi; kod pisaca ne nailazimo ni na jednu drugu voj-sku koja ratuje po raznim predelima, a imuna je na bolesti“.23 Monte-skje navodi da su dezerterstva kod Rimqana bila retka, jer vojnici regrutovani iz srca toliko ponosnog, dostojanstvenog naroda, samou-____________ 17 Videti Vegecija, kwiga I, Videti kod Tita Livija, kwiga XXVI, ve`be kojima je

Scipion Afrikanac podvrgao vojnike posle zauzimawa Nove Kartagine. Marije je, uprkos svojoj starosti, svakog dana odlazio na Marsovo poqe. Pompej se i u starosti borio pod punim naoruàwem uz mladi}e, uzjahivao kowa, juri{ao bez zapetnih uzdi i bacao pedeset kopaqa. (Plutarh, @ivot Marija i Pompeja). (M).

18 Vegecije, Kwiga I, (M). 19 Monteskje, navedeno delo, str. 14. 20 Vojna disciplina se prvi put javila u wihovoj dràvi i posledwa je u woj is~ezla, toli-

ko je bila skop~ana sa ustrojstvom Republike (Bose, Rasprava o op{toj istoriji, III, 6). 21 Prodao je svu vojnu stoku i svakom vojniku odredio da nosi ìta za trideset dana,

i sedam ko~eva za u{an~ivawe (Florov popis, Kwiga LVII). (M). 22 Frontin, Strategeme, kwiga I, glava XI. (M). 23 Monteskje, navedeno delo, str. 16.


verenog u nadmo} nad ostalima, nisu ni mogli da pomisle na takvo ponièwe. Osim toga, kako u po~etku rimska vojska nije bila brojna, bilo je lako dràti je na okupu, jer je vojskovo|a mogao da ih boqe upozna i lako uo~i mane i disciplinske prekr{aje. Drugi autori vi-{e nagla{avaju da su surove kazne bile prepreka beàwu vojnika iz stroja ili same borbe. „Wihova neo~ekivana pojava ledila je ìle u neprijatequ: umeli su da se iznenada pojave, naro~ito posle nekog neuspeha, u vreme kada su wihovi neprijateqi bili uquqkani pobedom... svaki Rimqanin, ~vr{}i i ratoborniji od svoga neprija-teqa, uvek je ra~unao na samog sebe; razume se – bio je hrabar... obdaren vrlinom koja je ose}awe sopstvene snage. Wihove su jedini-ce oduvek bile najboqe disciplinovane, bilo je te{ko i u najqu}oj borbi izbe}i wihovo grupisawe ili pometwu u neprijateqskim re-dovima. Tako se u istoriji stalno nalazi kako, mada u po~etku nadja-~ani brojem ili èstinom neprijateqa, uspevaju da izbore pobedu“.24 Narod koji je nekoj ideji potpuno posve}en mora biti pobednik.

[ta je posebno pou~no u rimskoj istoriji ratovawa i wihovoj taktici: „Glavna pa`wa sastojala se u tome da ispitaju u ~emu bi ih neprijateq mogao nadma{iti i time su posve}ivali pa`wu. Navikli su na prizore krvi i rawavawa u gladijatorskim borbama koje su pre-uzeli od Etruraca“.25 Jo{ je slavni Platon u delu „Dràva“ saveto-vao vladarima da deca vojnika od malena gledaju ve`be i bitke svojih roditeqa da bi se navikli na napor, krv i strahote rata, koji }e bi-ti wihovo zanimawe. Ono {to je posebno odu{evqavalo kod rimskih vojskovo|a i Rimqana kao vojnika jeste stalna spremnost na promene i hod u susret svim novim izazovima. Onaj ko je spreman da se mewa i iz poraza izvla~i pouke i prihvata dobrodu{ne savete istorije, si-gurno pripada eliti pobednika. Rimqani su pou~an primer za to, dok su bili u usponu snaga i svetske mo}i. „O{tri ma~evi Gala,26 Pi-rovi slonovi, samo su jedanput mogli da ih iznenade. Obru{ili su se na slabost svoje kowice,27 najpre zbacuju}i uzde sa kowa kako se wi-hova prodornost ne bi zaustavila; potom su uveli velite.28 Kada su doznali za {panski ma~,29 odbacili su svoj, razvili su znawe o more-____________ 24 Isto. 25 Odlomak Nikole iz Damaska, kwiga I, kod Ateneja, kwiga IV. Pre nego {to su voj-

nici odlazili u vojsku, pokazivali su im gladijatorske borbe. Julije Kapitolin, @ivot Maksima i Balbina (M).

26 Rimqani su pruàli svoja kopqa kojima su primali udarce galskih ma~eva i otu-peli ih (M).

27 Bila je jo{ i boqa nego kod malih naroda Italije. Stvarali su je od najboqih gra-|ana kojima je dràva izdràvala kowa. Kad bi se ona pojavila, nijedna joj pe{a-dija nije bila ravna i vrlo ~esto ona je odlu~ivala o pobedi (M).

28 To su bili lako naoruàni mladi}i i najve{tiji u legiji, koji su na najmawi znak skakali na kowe ili se borili na nogama. (Valerije Maksim, kwiga II; Tit Livije, kwiga XXVI). (M).

29 Odlomak iz Polibija, koji prenosi Suda prema Makairovim navodima (M.)


plovstvu. Naposletku, kao {to kaè Flavije,30 „rat je za wih bio ve-`ba razmi{qawa, a mir ve`ba tela“. Rimqani nisu ni{ta prepu-{tali slu~aju i nastojali su da svaku prednost protivnika – geo-grafsku, ekonomsku ili prirodnu, prigrabe za sebe i nisu propusti-li priliku da se domognu: „numidskih kowa, kri}anskih lukova, ba-learskih najamnika, brodova sa Rodosa. Ukratko, nijedan narod nije se spremao za rat sa toliko opreznosti i nije ga vodio sa tolikom smelo{}u".31

Onaj ko ìvi za ideal, ideju, ciq ili veru mora u odnosu na dru-ge koji su u tome mawe predani ili su prepuni sumwe u sopstvene spo-sobnosti i raznih obzira prema drugima – biti najboqi.

Sukob Rima i Kartagine

Sukob Rima i Kartagine bio je preloman za sudbinu zapadne ci-vilizacije onoga i kasnijeg doba. Da su Rimqani poraèni od Itali-ka i Grka civilizacija bi bila ista, {to ne bi bio slu~aj da su Kart-giwani pobedili Rim, jer se tada budu}i kulturni razvoj zapadnog sveta ne bi mogao tako zamisliti. Wihovi verski obredi zahtevali su qudske `rtve, a kulturni ìvot je kod wih bio od malog zna~aja. Kartagina je vladala morem, bavila se trgovinom i postala najboga-tija dràva u zapadnom delu Sredozemqa. Borba oko prevlasti nad Sicilijom, ~iji je jedan deo bio pod Kartaginom, a drugi pod gr~kom vla{}u, bio je predmet spora zbog kojeg je vo|en prvi Kartaginski ili Punski rat (264–241. p.n.e.). Rim je najpre morao postati pomor-ska sila da bi osigurao pobedu u ovom sukobu, u kojem je pretrpeo ogromne gubitke u qudstvu i brodovima {to je posledica nevremena i borbenosti Kartagiwana. Oduvek su u ratu qudski,32 tehni~ki, vre-menski i prostorni ~inioci bili uzajamno isprepleteni i u me|uza-visnom odnosu, koji su na odlu~uju}i na~in uticali na ishod bitke ili oruànog sukoba, kao uostalom i genijalnost vojskovo|e, ume-{nost politi~kog vo|stva dràve i wen blagorodan uticaj na snagu vojne sile. Rat je u doba Rima ve} uveliko postao najboqi na~in br-zog boga}ewa i gospodarskog uni{tavawa protivnika. Posle iscr-pquju}e borbe, Sicilija i ratna dobit u zlatu pripali su nesalomi-vim vojnicima Rima koji su oteli od Kartagine i Sardiniju i Korzi-____________ 30 Flavije, De Bello judaico, lib. III (M). 31 Monteskje, navedeno delo, str. 17. 32 Rimski cenzori su vr{ili i popis stanovnika i Bose kaè: ... „tako je Rim znao

koliko gra|ana je sposobno da nosi oru`je, i {ta se moè o~ekivati od omladine koja odrasta...oni koji upravqaju snagama protiv neprijateqa...kada je pomo} ka-snila i kada su pobede, koje su stajale toliko krvi, postale pogubne. Zbog toga, ka-kav god je gubitak zabeleèn, Senat je uvek svestan onoga {to je preostalo od do-brih vojnika, samo taktizirao i nikad nije dopu{tao posrnu}e“.


ku. „Rimqani su se vra}ali sa plenom otetim od poraènih naroda... {to je pri~iwavalo veliku radost. Bila je to klica trijumfa koji su docnije bili glavni uzrok veli~ine do koje }e dospeti grad“.33 Rat zahteva velika sredstva i nagrade za vojnike.

Hanibal je bio mladi i blistavi vojskovo|a Kartagine i na ve~-nost zakleti protivnik Rima. Nema vojni~ke veli~ine i vekovne slave bez velikog, dostojnog i sna`nog protivnika. Ukoliko neki vojskovo|a ili vojska èle oreol i slavoluk pobede potreban im je mo}ni neprijateq koga }e nadvladati, jer }e samo u slu~aju veli~an-stvene i blistave pobede nadvisiti zna~aj i slavu protivnika. Kada se sukobe dve sile, kao Rim i Kartagina, rat nikada ne traje kratko i bez velikih potresa, kako za dràve u sukobu, tako i za celokupni svet oko wih. Drugi punski rat trajao je sedamnaest godina (218–201. p.n.e.) i po~eo je od Hanibalovog juna~kog prelaska preko Alpa, sku-po pla}enog u qudskim ìvotima i zatirawu slonova. U svakom slu-~aju, bio je to podvig do tada nevi|en u istoriji ratovawa. „Svojom uobi~ajenom o{troumno{}u, Polibije poredi vojno ure|ewe Rimqa-na sa onim kod Makedonaca koje su prihvatili svi kraqevi, Alek-sandrovi naslednici... naklowen je rimskom vojnom ure|ewu...“.34

Kao genijalni vojskovo|a Hanibal se nije ustru~avao da od svo-jih najqu}ih neprijateqa uzme najvrednije. „U Drugom punskom ratu odmah je naoruào svoje vojnike po ugledu na Rimqane“.35 Zadao im je niz tako stra{nih udaraca da su poverovali kao da su ih bogovi na-pustili. Svaki naredni poraz Rima – kod Trabije (218. p.n.e.), Trazi-____________ 33 Monteskje, navedeno delo, str. 5–6. 34 Bose, u svojoj Raspravi o op{toj istoriji, tre}i deo, kwiga IV, navodi ove predno-

sti i mane, i po{to ih je procenio, pridruùje se Polibijevom mi{qewu, koje je delio i Tit Livije i ve}ina pisaca koji su se bavili strategijom. Evo navoda epi-skopa Moa: „Makedonci, qubomorni da sa~uvaju stari poredak wihove milicije koju su stvorili. Filip i Aleksandar verovali su u svoju nepobedivu falangu, i nisu mo-gli sebe da ubede kako je qudski um sposoban da prona|e ne{to odlu~nije. Ipak, Po-libije, i Tit Livije posle wega, pokazali su da sude}i samo na osnovu prirode rim-ske i vojske Makedonaca, ovi drugi dugoro~no nisu mogli izbe}i poraz, jer se make-donska falanga, koja je predstavqala veliki ~etvrtasti bataqon, oja~ana sa svih strana, mogla kretati samo kao celina za razliku od rimske vojske koja je bila raz-deqena na mawe korpuse, okretnija i brà u svim vidovima pokreta. Rimqani su, da-kle, prona{li ili su uskoro nau~ili ve{tinu podele vojske na vi{e bataqona i eskadrona i stvorili rezervne jedinice ~ije je kretawe odgovaralo napredovawu ili podr{ci onih koji bi zaostajali. Krenite na tako ustrojene makedonske falan-ge: ova velika i troma ma{inerija bi}e odista uàsna kada se svom silinom obru{i na neku vojsku; ali...ona nije u stawu da dugo vremena o~uva svoje prirodno svojstvo, tj. ~vrstinu i ujedna~enost...jednom raspuknuta spona ne moè se ponovo vezati, i umesto da kao rimska vojska, podeqena na mawe korpuse, koristi sva mesta i prila-godi im se, spajaju se i razdvajaju kako poèle, rimska vojska lako mar{ira i saku-pqa se bez muke; sposobna je za grupisawe i povezivawe; najzad moè da upotrebi mno{tvo pokreta i utoliko vi{e akcija i snaga od falange... “.

35 Monteskje, navedeno delo, str. 36..


menskog jezera (217. p.n.e.), i Kane (216. p.n.e.) je bio ubita~niji od prethodnog. Rimqani se posle velikog poraza kod Kane, (kada su im svi okrenuli le|a), nisu odrekli starih pravila, kako rimski narod ne moè da sklopi mir dok je neprijateq na wegovim tlu. Rim je spa-sen snagom svojih ustanova. Posle bitke kod Kane ènama nije bilo dozvoqeno da prolivaju suze. Senat je odbio da otkupi zarobqenike i poslao je bedne ostatke vojske u rat na Siciliji, bez nadoknade i bez ratnih po~asti sve dok Hanibal ne bude proteran iz Italije.36 Rimski Senat, iako poraèn i ponièn, odbio je da prihvati poraz. „Kada su posle poraza kod Kane i pobuna koje su usledile, snaga Re-publike toliko smawene da je odbrana bila jedva zamisliva u slu~aju neprijateqevog napada, Rim se odràvao hrabro{}u i, ne vode}i ra-~una o gubicima, pratio je pokrete pobednika. îm je prime}eno da Hanibal, umesto da dovr{i svoju pobedu, neko vreme ne pomi{qa ni na {ta drugo osim da u woj uìva, Senat se ohrabrio i uvideo da ne-prijateq koji je sposoban da propusti sopstvenu sre}u i prokocka vlastite velike uspehe, nije stvoren da bi pobedio Rimqane. Od toga vremena Rim je stalno beleìo najve}e poduhvate, a Hanibal, koji je bio vrlo ve{t, hrabar i oven~an pobedama, nije mu se mogao suprotstaviti“.37 Rimqani potpuno neo~ekivano {aqu: „Izvesne voj-ne snage, o~ajni~ki potrebne zemqi, upu}ene su u [paniju, a wihova komanda 210. p.n.e poverena je Rubliju Korneliju Scipionu generalu starom dvadeset i nekoliko godina. General se o~ajno borio sa bra-tom Hanibala, ali wega to nije spre~ilo da iz [panije prebaci jo{ jednu vojnu formaciju koja se pridruìla Kartagiwanima u Italiji 207. p.n.e. Dok je Rim drhtao od strave, jedna vojska koja je tajno, for-siranim mar{em poslata na sever nanela je poraz bratu od Haniba-la...i on je u tome velikom rimskom trijumfu poginuo“.38

Tri godine kasnije Scipion je izvr{io invaziju na Afriku i wegovi: „...tamo{wi uspesi su primorali Kartagiwane da iz Italije pozovu Hanibala koji je plakao od àlosti predaju}i Rimqanima ze-mqu na kojoj ih je toliko puta pobedio. Sve {to veliki dràvnik i vojskovo|a moè da u~ini Hanibal je u~inio da bi spasio svoju otaxbinu“.39 Dve su se vojske sukobile 202. p.n.e. kod Zame, gde je Sci-pion, nazvan Afrikanac, stekao slavu kao prvi rimski vojskovo|a koji je naneo poraz Hanibalu. Samo velikim qudima u istoriji koji u~ine za to vreme naizgled nemogu}i podvig ili te{ko ostvarivu mi-siju pripada slava budu}ih dana, ali ne treba zaboraviti ni one koji su poplo~ali i obezbedili put onome koji }e biti oven~ani pobed-____________ 36 „Posle bitke kod Kane u kojoj bi svaka druga dràva poklekla zloj sudbini, u na-

rodu nije bilo nikavih znakova slabosti, ~ak ni razmi{qawa o bilo ~emu drugom izuzev o dobru Republike...“ (Sent –Evremon, navedeno delo).

37 Bose, Rasprava o op{toj istoriji, tre}i deo, glava IV. 38 Stari svet, Ilustrovana istorija sveta, prvi tom, str. 190. 39 Montesjke, navedeno delo, str. 31.


nik. Kada vojskovo|a, vojska ili narod izgube odlu~uju}u bitku dola-zi teàk poraz, ponièwe i silazak sa istorijske scene, ostalo je vreme robovawa, ispa{tawa i bednog preìvqavawa. Posle poraza Hanibala, koji je bio simbol svih pobeda Kartagine, do{lo je do istorijskog i vojnog preokreta i grad je postao bespomo}an predajom mornarice i pristankom da pla}a od{tetu od 200 talenata godi{we (1 talent-oko 40 kilograma zlata) u trajawu od pola veka.

Koji su razlozi istorijskog poraza Kartagine? „Po{to se Kar-tagina obogatila pre Rima, ranije je zapo~elo weno propadawe: tako dok su u Rimu javne slu`be sticane samo na osnovu vrlina i donosile samo po~ast... sve {to je dràva mogla da pruì pojedincu u Kartagi-ni prodavalo se, a svaka u~iwena usluga dràvi bila je ispla}iva-na“.40 Kartaginu su razjedala nesloga i rivalstvo stranaka, nasuprot Rimu koji je u to doba bio jedinstven po najva`nijim ciqevima drà-ve, dakle i po pitawu vo|ewa ratova. „Od dve stranke koje su vladale u Kartagini, jedna je stalno èleli mir, a druga stalno rat; tako je bilo nemogu}e uìvati u prvom i biti uspe{an u drugom. Dok je u Ri-mu rat objediwavao sve interese, u Kartagini ih je jo{ vi{e razjedi-wavao“.41 Slede}i problem za uspe{no vo|ewe rata Katragine pro-tiv Rima bio je da je: „imu}na Kartagina vodila rat protiv rimskog siroma{tva i time je ve} bila unaza|ena; zlato i srebro se iscrpqu-ju, ali vrlina, upornost, snaga i siroma{tvo nikada se ne mogu is-tro{iti. Rimqani su svoju ambiciju sticali iz ponosa, a Kartagiwani iz nezaja`qivosti, jedni su èleli da gospodare, drugi da sti~u; a ovi potowi su ratovali bez qubavi, neprestano ra~unaju-}i na prihode i izdatke... Rim... je vodila samo zamisao slave... a kako sebe nije mogao da zamisli nikako druga~ije nego kao gospodara, ni-kakvo o~ekivawe ili strah nisu mogli da ga obaveù na sklapawe mira koje sam nije nametnuo...“.42

Ono {to je posebno bitno sa stanovi{ta vojne nauke i prou~ava-wa iskustava pro{lih ratova jeste ~iwenica koja je u velikoj meri donosila prednost Rima nad Kartaginom: „Kako su Rimqani poraè-ne uvek smatrali samo kao sredstvo koje }e posluìti u budu}im po-bedama, oni su u vojsku primali sve qude koje bi pokorili, i {to je vi{e muka iziskivala pobeda nad wima, utoliko su ih smatrali po-godnijim za ukqu~ivawe u svoju Republiku. Tako vidimo da su Samni-}ani, pokoreni tek posle dvadeset ~etiri pobede, postali oslonac Rimqanima, a neko vreme posle Drugog punskog rata izvukli su od wih i wihovih saveznika, u zemqi koja nije bila ve}a od papske dr-____________ 40 Isto, str. 22. 41 Hanibalovo prisustvo je prekinulo sve podele me|u Rimqanima; ali Scipionovo

prisustvo je zao{trilo ve} postoje}e podele me|u Kartagiwanima; ono je li{ilo vladu preostale mo}i; vojskovo|e, Senat, velika{i su postali narodu sumwivi, a sam narod jo{ obesniji. Videti Apijan: O ~itavom ratu Scipiona Prvog. (M).

42 Monteskje, navedeno delo, str. 23.


àve i Napuqa, sedamsto hiqada pe{aka i sedamdeset hiqada kowa ~ime su se suprostavili Galima. Na vrhuncu Drugog punskog rata, Rim je imao uvek u stroju dvadeset dve do dvadeset ~etiri legije... prema Liviju, popis je pokazivao svega sto trideset sedam hiqada gra|ana...“.43 Rim je bio u svakom pogledu vojni~ka dràva. Rimqani su imali disciplinovanu vojsku i boqe odnose u dràvi, kao i spo-sobne komandante koji su sve prednosti Kartagine brzo pretvarali u sopstvene, zahvaquju}i mo}i prilago|avawa novonastalim okolno-stima. Rimqani su imali vojskovo|e koji su ratu prilazili na stva-rala~ki na~in, a bez duha borbe nema blistavih uspeha, niti istorij-ske slave. U Kartagini, vojska koja bi bila poraèna postajala je zlo}udnija; ponekad su razapiwali na krstove svoje vojskovo|e. U Ri-mu je konzul izdvajao ~ete koje su se razbeàle i ponovo ih vodio protiv neprijateqa. Disciplina vojnika je kqu~ uspeha svake vojske ako iza wene sile ~vrsto stoji odlu~nost dràve. Vojske ne vode svo-je nego dràvne ratove.

Slede}i primeri pokazuju kako Rimqani svoje slabosti vreme-nom pretvaraju u pobede: „Kartaginska kowica je bila nadmo}nija od rimske... zato {to su numidijski i {panski kowi bili boqi od ita-lijanskih i... {to je rimska kowica bila slabo naoruàna... U Prvom punskom ratu, Regul je bio poraèn ~im su Kartagiwani odabrali ravnicu kako bi se suprostavili svojom kowicom, a u Drugom, Hani-bal svojim numadijskim kowima duguje znamenite pobede.44 Po{to je Scipion osvojio [paniju i sklopio savez, preoteo je Kartagiwani-ma ovu premo}; numidijska kowica je dobila bitku kod Zame i okon-~ala rat. Jo{ jedan pou~an primer: Kartagiwani su bili iskusniji na moru, ali to tada nije bila velika prednost, jer se i{lo uz obalu i koristilo samo plitko more i plitke la|e sa veslima, a manevar je bio vrlo ograni~en. âk je i Aristotel govorio45 da je beskorisno dràti mornaricu i da su za to dovoqni teàci: „Rimqani nisu po-znavali moreplovstvo. Jedna kartaginska galija zalutala je na wiho-vu obalu, oni su se posluìli ovim uzorkom da bi i sami sagradili sopstvene brodove. Za tri meseca podignuta su jedra, opremqena, po-rinuta mornarica i uskoro se suprostavila kartaginskoj mornarici i pobedila“.46 Ovo re~ito govori o stvarala~koj mo}i, veli~ini ide-ja i snazi oru`ja Rima.

Koje su istorijske pouke poraza Kartagine? Prvi i najboqi do-kaz nemo}i neke dràve jeste kada pristane ili bude naterana da se wena vojska razoruà, kada dozvoli da svoje najboqe qude i oru`ja prepusti na milost neprijatequ, koji uvek zahteva da se onesposobi ____________ 43 Isto, str. 24. 44 îtavi odredi Numi|ana pre{li su Rimqanima koji su tek onda odahnuli (M). 45 Aristotel, Politika, Kwiga VII, glava VI. (M). 46 Monteskje, navedeno delo, str. 28.


ili uni{ti ono najopasnije kod neprijateqa. Posle vojni~kog sloma dolazi ekonomsko izrabqivawe, demografsko zatirawe poraènog, a posle od nekad velike slave neprijateqa ostaje samo zaborav i se}a-we. Tada je zavr{en glavni posao za pobednika. „Kartagina je izbo-rila mir... obavezala se na pla}awe deset hiqada talenata na rok od pedeset godina, na davawe talaca, predaju svojih brodova i slonova, da ne}e ratovati bez saglasnosti rimskog naroda i da bi bila stalno u ponièwu, uve}ana je mo} Mesinise, wenog ve~nog neprijateqa“.47 Rimqani kao pobednici prvo su atakovali na vojnu silu, zatim eko-nomsku snagu protivnika, na mladi}e kao narodnu elitu poraènog neprijateqa, dakle, na sve ono {to je vitalna snaga jednog naroda. Na~in odno{ewa pobednika prema poraènom kroz istoriju, uz neke neznatne izmene ostao je gotovo isti, a osnovna matrica tog odnosa jeste – u~initi poraènog trajno nesposobnim za duì period ili za stalno. Putevi i stepen brutalnosti dolaska do ciqa su razli~iti, ali je ciq pobednika vrlo jasan.

Ratni plen rimqana

Po{to su pokorili Kartaginu, Rimqani su napali druge narode i pojavqivali se svugde gde su mogli osvojiti nove zemqe. U to vre-me na Istoku su bile samo ~etiri sile koje su se mogle odupreti Ri-mu: Gr~ka i kraqevstva Makedonije, Sirije i Egipta. Rimqani su po-stali nesporni gospodari zapadnog Sredozemqa, ali su i rimski voj-ni gubici u ratu sa Kartaginom bili strahoviti. Te{ki porazi koje je Rim doìveo za vreme punskih ratova verovatno su bili jedan od glavnih uzroka kasnijeg opadawa starog na~ina ìvota u Rimu.48 Tre-ba ista}i i to da su: „Mnogi od najuglednijih Rimqana u ovim bitka-ma izgubili ìvote, bogatstvo u stoci, usevima, obradivoj zemqi, zgradama i opremi koje je bilo uni{teno {irom nepreglednih rim-skih prostora...“.49 Rat se ~esto i sa pravom vezuje za mnoga zlodela, `rtve i razarawa domova i naseobina protivnika, ali to je jedna strana rata, ali ne i jedina. Me|utim, u istoriji nastaje trenutak kada rat postaje dobar i unosan posao za pobedni~ku dràvu. Rimqa-ni su u Prvom makedonskom ratu (171–167. p.n.e.) naneli poraz Makedoncima i Grcima koji su ovoga puta bili prisiqeni da Rimu pla}aju godi{wi danak. Vrlo je bitno da se uo~i: „Rimqani su do ta-da vojevali... sa nepokolebqivom re{eno{}u da nikada ne padnu u ropstvo, niti da doìve da mo}ni neprijateqi vr{e nasiqe nad wi-hovim ènama, k}erima i sinovima i odvode ih kao robqe, da nikada ____________ 47 Monteskje, navedeno delo, str. 32. 48 Zna~ajan je povratni uticaj ratnih sukoba na promenu ekonomskih, politi~kih i

dru{tvenih odnosa u jednoj dràvi. 49 Stari svet, Ilustrovana istorija sveta, prvi tom, str. 190.


ne izgube svoju zemqu, stoku i zalihe hrane, i da im nikada bezbo-`nici ne oskrnave domove i hramove. Kako su im pobede... pribavile silu kojom su porobqavali i pqa~kali druge, mnogi Rimqani su uvi-deli da od rata nema probita~nijeg posla. Svaka pobeda, prirodno, uvek je donosila dragocen plen... U po~etku se ni za ~im nije toliko ùdelo kao za obradivom zemqom pobe|enog neprijateqa...“.50 Make-donci i Grci imali su dobre i obu~ene vojnike, ali tada na scenu stupa ~uveno latinsko lukavstvo Senata: „Rimqani su u~inili dve stvari kako bi kraqevima uskratili takvu miliciju i tiho im preo-teli glavne snage: prvo, postepeno su gr~kim gradovima nametnuli pravilo da ne smeju da sklapaju saveze, da pruàju pomo} ili ratuju protiv bilo koga, bez wihovog odobrewa, osim toga... zabranili su im da sakupqaju pla}enike me|u saveznicima Rimqana...“.51 Do dana dana{weg, rat se vodi radi velikog materijalnog plena, slave voj-skovo|a, veli~ine dràve, mo}i imperije; samo se vremenom mewa na~in vo|ewa, prikazivawa uzroka i ciqeva rata, kao i va`nost è-qenog plena. „Ogoleti pobe|enog neprijateqa uvek je bio znak ~asti za Rimqane, koji su trofeje pobo`no izlagali u svojim domovi-ma...“.52 Svi ratni pobednici su sledbenici Rima.

Kako su rat i velike pqa~ke uticali na sam na~in ìvota u dru-{tvu Rima? Iz ovoga se moè sasvim lepo pojmiti i videti, za{to je sudbina svih imperija da po~iwu da gube mo} i nestaju upravo kada krene gomilawe dragocenosti, i pokaù se sve preteranosti bogat-stva, iskaè poroznost vrlina, labavqewe moralne ~vrstine qudi i naru{avawe skladnih odnosa vladara i vojnika. Bogatstvo, raspu-snost qudi, nedostatak du`nosti i spremnosti da se `rtvuju sinovi zarad op{teg dobra, kada se dru{tvo nastoji braniti sa qudima ili slojevima dràve koji su u toj zajednici prezreni ili najniì po ~a-sti, mo}i i bogatstvu, sigurno vodi u propast i uvek je prvi nagove-{taj sumraka imperija. Sve imperije sveta do sada su nestale, jer ni-su odolele izazovima mo}i i porocima zlata, lako}i i raskala{no-sti ìvota, odsustvu discipline i po{tovawa zakona, kao i zbog to-ga {to su dràvnici imperija, postali nesposobni za veliko isto-rijsko i vekovno delo da budu svetionici, uzori i predvodnici. „Sa-mo koli~ina blaga opqa~kanog u rimskim ratovima tokom 2. veka pre nove ere je bila tolika da ni prekaqeni Rimqani iz herojskog doba nisu bili kadri da se odupru golemim isku{ewima“.53 Tada se o slavi i veli~ini rimskog vojskovo|e sudilo na osnovu koli~ine zla-ta i srebra koje je nosio tokom trijumfa. Rim se stalno bogatio i svaki rat mu je omogu}avao da krene u slede}i. ____________ 50 Isto, str. 191. 51 Ve} su takvu politiku vodili prema Kartagiwanima, koji su sporazumom obaveza-

ni da se vi{e ne sluè pla}enicima. 52 Stari svet, Ilustrovana istorija sveta, prvi tom, str. 191. 53 Isto.


Bogatstvo donosi svoja zla Rimu, {to je prvi opisao Grk Polibi-je54 koji kaè: „Neki Rimqani zalu|eni su ènama, neki homoseksual-no{}u, a mnogi svetkovinama i pi}em i svom onom raspusno{}u koju prouzrokuje slavqe i pijanstvo“.55 Narodi i qudi najvi{e treba da se ~uvaju zamki uspeha i slave, jer su oni siguran korak u propast i budu-}e posrnu}e. Ima duboke pravde u svetu i za poraène i pobednike, jer ni{ta nije trajno i ve~no. Onaj ko je i u slavqu jak i mo}niji od qud-skih slabosti, na dobrom je putu da uspori put brzog i sigurnog sila-ska sa istorijske pozornice. Posledica naglog boga}ewa Rimqana bi-la je i promena gra|anske strukture imperije: „U svim ratovima, Rim je stekao izuzetan broj robova, i kada su wegovi gra|ani bili obasuti bogatstvom, kupovali su ih na sve strane, ali su ih i beskona~no oslo-ba|ali, iz velikodu{nosti, iz pohlepe, slabosti... Skoro sve stanov-ni{tvo ~inili su oslobo|eni qudi tako da su gospodari sveta, ne sa-mo na po~etku, ve} i u svim vremenima najve}im delom bili ropskog porekla“.56 To je bio lo{ znak i nagove{taj sumraka ove civilizacije.

Rat je naravno i ime za sve neumerenosti i zlo~instva, pored juna-{tva, ve~ne slave i brzog boga}ewa. „Ali ni{ta nije boqe posluìlo Rimu od straha koji je svugde izazivao. Pred wim su kraqevi ostajali ti-hi, izgledali kao glupi... Rizikovati rat sa Rimom zna~ilo je izloìti se ropstvu, smrti i sramu... tako oni kraqevi koji su ìveli u sjaju i ras-ko{i nisu se usu|ivali ni da bace pogled na rimski narod...“.57 Godine 146. p.n.e. Polibije je bio u pratwi Scipiona Emilijana, za vreme Tre-}eg rimskog rata protiv bespomo}ne Kartagine, koju je ovaj popalio i zbrisao sa lica zemqe uz stravi~ne qudske patwe. Iste te godine u po-sledwem boju protiv Grka, jedna druga rimska vojska izvr{ila je najezdu na Makedoniju i kona~no je savladala. Monteskje navodi da je hiqadu zlo~ina izvr{eno da bi se Rimqanima dao sav novac sveta. Rimqani su tada razorili Korint i otuda se vratili pretovareni opqa~kanim bla-gom gr~kog zanatstva, vuku}i za sobom u Rim bezbroj obrazovanih Grka da bi ih prodali kao robove. Polibije je predskazao da }e „visok stepen na-pretka u mo}i, kao i postojawe golemog bogatstva {to vodi sve ve}em ra-sipni{tvu i trvewima oko poloàja, nazna~iti po~etak silaznog puta“. Bogatstvo je jo{ u jednom bilo prepreka boqitka dràve, jer zbog neu-speha reforme bra}e Grah, koji su èleli da poboq{aju poloàj siroti-we, do{lo je do opadawa broja gra|ana i vojnika. Poloàj i snaga vojske uvek je, i u najve}oj mogu}oj meri, ogledalo unutra{weg stawa dru{tva. ____________ 54 Polibije je doveden u Rim kao zarobqenik posle bitke kod Pidne 168. p.n.e. kojom

je okon~an Tre}i makedonski rat. 55 Me|utim, treba re}i i da je Polibije ostao zapawen pred vite{kim duhom koji su

ispoqavali svi slojevi rimskog dru{tva kada bi zapretila vojna opasnost. 56 Monteskje, navedeno delo, str. 90. 57 Sakrivali su koliko su mogli, svoju mo} i bogatstvo od Rimqana. (Monteskje, na-

vedeno delo, str. 48).


Politika rimskog senata Rimski Senat se, dok je wegova vojska na svim stranama

izazivala strah, okretao porobqenim narodima. Mudrim politi~-kim igrama maestralno je napla}ivao i materijalizovao snagu vojske i pobede svoga oru`ja. Senat je pre svega gledao dugoro~ne interese Rima, i nije imao previ{e obzira prema bilo kome narodu ili drà-vi. Izuzetak nisu bile ni savezni~ke dràve: „Saveznici su sluìli u ratovawu protiv neprijateqa, ali bi onda i uni{titeqi smesta bili oboreni. Filip je pobe|en uz pomo} Etolaca koji su zatim bili potu~eni ~im su se pridruìli Antiohu. Antioh je pobe|en uz po-mo} Ro|ana; ali po{to su ih sjajno nagradili, zauvek su ih ponizili izgovaraju}i se da su oni traìli da sklope mir sa Persijom. Kada su imali vi{e neprijateqa u svojoj blizini, sklopili bi primirje sa najslabijima, koji se smatra sre}nim... {to je odloìo vlastitu propast...“.58

Ve} je govoreno o okrutnosti legija Rima: „Budu}i da su neprija-teqima nanosili neslu}ena zla, retko da je ikad sklopqen savez pro-tiv wih... Zbog toga, retko su im objavqivani ratovi, ali su ih oni uvek vodili u vreme, na na~in i protiv neprijateqa koji je wima od-govarao... Kako nikada nisu dobronamerno sklopili mir, a re{eni da pokore ~itav svet, sporazum sa wima predstavqao je samo prekid rata i u wemu su stajale odre|ene odredbe koje bi uvek zna~ile po~e-tak propasti dràve koja ih je prihvatila. Zahtevali su izme{tawe garnizona izvan utvr|enih gradova ili ograni~avali broj kopnene vojske ili oduzimali kowe i slonove i, ukoliko bi doti~ni narod bio mo}an na moru, prisili bi ga na spaqivawe brodovqa, a ponekad i da se preseli dubqe u zale|e. Po{to bi uni{tili vladao~evu voj-sku, obru{ili bi se na wegovo finanasirawe nametawem ogromnih poreza ili danka, pod izgovorom naplate ratnih tro{kova...“.59 „[tavi{e, kada bi pobedili nekog zna~ajnijeg vladara, unosili bi u mirovni ugovor da on ne sme posezati za ratom... To ga je ubudu}e li-{avalo wegove vojne sile, i da bi svu mo} sa~uvali samo za sebe, us-kra}ivali su je ~ak i sopstvenim saveznicima: ~im bi saveznici do-{li u najmawi sukob, Rimqani su slali izaslanike koji su ih prisi-lili na sklapawe mira. Kada je neki vladar okon~ao osvajawe {to bi ga iscrpelo, odmah je stizao rimski izaslanik da ugrabi plen...“.60 Mudrost i lukavost podràne snagom oru`ja, siguran su put u uspeh jedne dràve.

Rimqani su bili majstori mirovnih ugovora kao i wihovog kr-{ewa u trenutku kada je to wima najvi{e odgovaralo, a protivniku ____________ 58 Isto, str. 41. 59 Monteskje, navedeno delo, str. 42. 60 Isto, str. 43.


sigurno donosilo poraz i op{tu nesre}u: „Ponekad su sa nekim vla-darem sklopili mirovni sporazum pod razumnim uslovima, a kada bi ih ovaj ispunio, oni bi dodali nove toliko besmislene, da je bio pri-moran da ponovo zapo~ne rat. Tako, po{to su primorali Jugurtu da preda slonove, kowe, blago i prebege, zatraìli su da se sam preda –{to je najgori mogu}i ~in za vladara i ne moè biti uslov za mir“. Kada bi Rimqani uo~ili da dva naroda me|usobno ratuju, ~ak iako nisu bili u savezu ili sukobu ni sa jednim ni sa drugim, nisu propu-stili da se ume{aju, i prelazili bi na stranu slabijeg. ûvena osno-va diplomatije Rima bila je, podeliti. Ahajska republika je nastala kao savez slobodnih gradova. Senat je proglasio da se ubudu}e svaki grad samostalno upravqa po sopstvenim zakonima, nezavisno od za-jedni~ke vlasti. Rimska politika je pripremala sve potrebne uslove da svome oru`ju pove}aju izglede na uspeh. „Nikada nisu zapo~iwali ratove u dalekim krajevima, a da prethodno nisu obezbedili nekog saveznika u okolini neprijateqa... koji bi mogao da se sa svojim ~e-tama pridruì vojsci koju {aqu. A kako ova vojska nikad nije bila brojna, uvek su se potrudili da drè drugu vojsku u neprijatequ naj-bliòj pokrajini, a tre}u u Rimu, uvek spremnu za pohod. Tako su ra-tovali samo malim delom svojih snaga, dok je... neprijateq stavqao na kocku sve svoje snage“.61

O ~uvenoj rimskoj diplomatiji govori i slede}i primer: „Kada je jedan wihov vojskovo|a sklopio mir da bi spasio... vojsku od uni{te-wa, Senat nije odobrio mir, ali ga je iskoristio i nastavio rat. Tako se, kad je Jugurta opkolio rimsku vojsku i pustio je prihvataju}i spora-zum, desilo da su iste trupe koje je po{tedeo upotrebqene protiv wega. A kada su Numi|ani prisilili dvadeset hiqada Rimqana, na ivici gla-di, da mole za mir, mir kojim je spaseno toliko gra|ana, prekr{en je u Rimu... tako {to je smewen konzul koji ga je potpisao“.62 Senat je uvek vodio politiku koja je doprinosila {irewu imperije slavi Rima kroz vekove.

[irewe rimske imperije – borbe na wenim isto~nim granicama

Nije bilo mirno na svim rimskim granicama. Na istoku je bio Mitridat VI kraq Ponta, na severnu Kelti ili Gali, (smrtni nepri-jateqi Rima) kojima su se po potrebi pridruìvali krvoèdni Tevto-ni. Od svih kraqeva koje su Rimqani napali, samo je Mitridat (120. do 63. p.n.e.) uspeo da se odbrani i hrabro im se suprostavi. Wegova drà-va bila je idealno mesto za ratovawe: grani~ila se sa nepristupa~nim ____________ 61 Isto, str. 46. 62 Tako su se odnosili ~ak i prema Samni}anima, Luzitancima i korzikanskim ple-

menima. Videti: Dionova kwiga I (M).


Kavkazom, nastawenim najborbenijim plemenima, otuda se prostirala sve do Crnog mora. Mitridat je more preplavio brodovima i stalno odlazio da od Skita kupi novu vojsku. Bio je bogat, jer su wegovi gra-dovi na Crnom moru uspe{no trgovali. Stvorio je legije u koje je re-grutovao pla}enike koji su postali wegove najboqe ~ete.63 S druge strane, Rim koji je trpeo od gra|anskih nesuglasica, zaokupqen pre-~im nevoqama, zapostavio je de{avawa u Aziji i pustio Mitridata da niè pobede ili se oporavi posle poraza. Mitridat je svima dao do znawa da je neprijateq Rimqana i da }e to stalno biti: „ovakvo stawe stvari dovelo je do tri velika rata koji ~ine jednu od lep{ih delova rimske istorije, jer se u wima ne pojavquju ve} ponièni i osramo}e-ni vladari, poput Antioha i Tigrana, ili kukavica, poput Filipa, Perseja i Jugurte, ve} mo}ni kraq koji u nesre}ama kao lav vida svoje rane i postaje... jo{ razdraèniji. Ovi ratovi su izuzetni zbog stal-nih i neo~ekivanih preokreta; i mada je Mitridatu po{lo za rukom da oporavi svoju vojsku, desi se, zauzvrat, kada je bila neophodna ve}a di-sciplina i poslu{nost, da ga varvarske trupe napuste. Iako je bio ve{t da podstakne narode i gradove na bune, na drugoj strani iskusio je izdajstva svojih vojnih zapovednika, svoje dece i svojih èna... u raz-li~itim razdobqima protiv wega poslati su Sula, Lukul i Pompej“.64 Rim je imao odgovor za rat.

Ovaj vladar koji je osvojio Aziju, Makedoniju i Gr~ku doìveo je poraz od Sule i sporazumom vra}en na stare granice. Rimski voj-skovo|a traìo je od Mitridata da uni{ti svoju flotu, vrati sve ze-mqe koje je oduzeo drugim vladarima i ostavio mu wegovu teritoriju: „Ostavqam ti kraqevstvo tvojih o~eva, tebi koji bi morao da mi za-hvali{ {to ti ostavqam ruku kojom si potpisao naredbu da se u jed-nom danu ubije sto hiqada Rimqana. (Mitridat je u Aziji pobio sve one koji su govorili latinskim jezikom)“.65 Lukul i Pompej su uspe-{no nastavili da ratuju protiv Mitridata, koji je pobegao iz svojih zemaqa, usput okupqao varvare i izbio na Bosfor, gde se sukobio sa sinom Makarom koji, je sklopio mir sa Rimqanima.66 U propasti u kojoj se na{ao Mitridat, re{io je da prenese rat u Italiju i krene na Rim. Naravno da nije uspeo, jer je Rim jo{ uvek bio toliko snaàn i vojni~ki mo}an da je sa pravom nazivan ve~nim gradom. „Pompej }e brzim nizom pobeda dovr{iti veli~anstveno delo rimske veli~ine. Pridruìo je beskona~an broj zemaqa telu svoga carstva, {to je vi-{e posluìlo veli~awu rimskog sjaja nego wegovoj stvarnoj mo}i. Mo} Rima nije porasla, a javne slobode su postale ugroènije...“.67 U ____________ 63 Frontin (Stratogeme, kwiga II), kaè da je Mitridatov zamenik Arhelaj, bore}i

se protiv Sule, postavio ispred sebe svoja kola sa kosama, u drugi red falangu, a u tre}em nizu pla}enike iz Rima.

64 Monteskje, navedeno delo, str. 52. 65 Isto, str. 172. 66 Mitridat ga je proglasio za kraqa Bosfora. Ubio se na vest o dolasku oca. 67 Monteskje, navedeno delo, str. 53.


ratu sa Mitridatom Rim je pokazao koliko istinski vrede istraj-nost naroda i obu~enost vojnika, ve{te vojskovo|e, ume{nost vo|e-we politike od strane Senata, strah protivnika od odmazde i obe}a-we bogatog plena svojim legionarima. Rim je jo{ imao unutra{we snage da dobija ratove, bez obzira na snagu protivnika.

Koreni profesionalne vojske

Kada je konzul Marije postao slobodan da pa`wu upravi na Gale, pruìla mu se prilika da oproba svoju reformisanu i izvanredno efikasnu rimsku vojsku pla}enih profesionalnih vojnika. Ovakva no-va vojna formacija, koju je opremila i pla}ala dràva, sastojala se, zahvaquju}i Marijevoj reformi, i od regrutovanih „proletera“. „Proleteri“ su bili najsiroma{niji red rimskih gra|ana koji nisu imali li~ne imovine, niti bilo kakvih sredstava da se snabdevaju rat-nom opremom. Mobilisawe proletera u legije zna~ilo je bitnu prome-nu u odnosu na staru vojsku Republike. Pre{av{i Alpe 102. p.n.e. Ma-rije je slede}e godine izvojevao odlu~nu pobedu nad Tevtonima u bli-zini grada Akve Sekstije. Posle te bitke i pobede profesionalne ar-mije on je biran za konzula ~etiri godine uzastopno {to je bilo doga-|aj bez presedana. Qudi vole pobednike, naro~ito mase kojima trebaju idoli, od pobednika zaziru protivnici i po{tuju ih neprijateqi, dok od poraènih, naprotiv, svi beè, jer se pla{e za sopstvenu sudbinu. îni se da je taj odnos prema pobednicima i poraènim duboko magij-ski uro|en i ontolo{ki utemeqen u qudsko bi}e.

Pojavom profesionalne vojske dolaze i neki od problema koji }e biti aktuelni do danas, a {to se dobro i pou~no moè pratiti kroz celokupni tok i sudbinu Rimskog Carstva. Profesionalna voj-ska po~iwe ~vrsto da se vezuje za komandante, a nisu im osnovne ideje vodiqe u ratu briga za grad, ~ast otaxbine i du`nost da za{tite bli`we. Profesionalci pod oru`jem vi{e vode ra~una o svojim in-teresima, postaju neosetqivi za vrline i op{te dobro dràve, i to je su{tinska razlika republikanske i profesionalne vojske Rima. Profesionalni vojnici koje je stvorio Marije bili su borci koji su „svoju odanost umesto republici poklawali... vojskovo|i, ali samo dok ih je pla}ao i omogu}avao im da dolaze do plena, uz obe}awe po-nekog dobra na koje bi se povukli kada ostare“.68 Ono {to nas u~i mu-drost istorije jeste da od vojske i snage oru`ja presudno zavisi sve: sudbina naroda, opstanak dràve, sre}a nara{taja, kolevka i grob, se}awe i koren. Sam novac nije lek za sve du`nosti vojnika, ali do-bra nagrada mora da se podrazumeva kada zanimawe traì ono najsve-tije – ìvot. ____________ 68 Stari svet, Ilustrovana istorija sveta, prvi tom, str. 196.


Profesionalna vojska se uklapa u istorijsku promenu ranga vrednosti u Imperiji: „Rukovo|ewe nekim vojnim pohodom uz trijum-falni povratak u Rim sada je bio ne samo èqeni put do nevi|enog blaga, nego i sve neophodnije opravdawe politi~kog opstanka“.69 Kroz sukob konzula Marija i Sule oko vrhovne vlasti, vidi se novi lik vojnika i odnos vojske prema dràvi: Sule koga je Senat imeno-vao za vojnog komandanta u Maloj Aziji, ~iji su vojnici, kako beleì istori~ar Apijan, bili nestrpqivi da krenu na Istok protiv Mi-tridata, jer su o~ekivali bogatu pqa~ku; Sule koga je napustio najve-}i broj vi{ih oficira jer je naredio vojnicima da mar{iraju na Rim. Prilikom sukoba Sulinih vojnika i snaga Marija, je prvi put je vojska rimskih gra|ana osvojila sopstveni grad kao kakvu neprija-teqsku zemqu. Republikanska armija, kojoj su obi~aji naroda sveti-wa to nikad ne bi uradila, ali pla}enici, koji se vezuju za komandan-ta i li~ni interes, bili su spremni na takvo sramno delo. Od tada su se gra|anske nesuglasice presu|ivale iskqu~ivo posezawem za oru`-jem. Sula je iza{ao kao pobednik, a Marije je jedna izvukao ìvu gla-vu. Sula je pohitao da reformi{e ustav, jer je osnaìo Senat i obno-vio vojni~ku skup{tinu. Bio je to logi~an potez, jer je imao vojnu silu iza sebe. On je ispunio sve nade svojih odreda. U roku od tri go-dine osvojio je Istok, poubijao desetine hiqada qudi, i sakupio ve-liko blago. Zatim se spremao da se vrati u Rim koji su zauzeli Suli-ni protivnici i poubijali sve wegove pristalice. Sula se sa odli~-no opremqenom i prekaqenom vojskom spremao da izvr{i stra{nu osvetu koju je sve vreme hladnokrvno pripremao. Godine 83. p.n.e. kod Kolinskih Vrata uni{tio je protivni~ku vojsku.70 Profesio-nalna vojska Rima bila je nedovoqno verna i motivisana za rat, osim za pqa~ku. „Sula je tokom svog azijskog pohoda razorio ~itavu vojnu disciplinu; navikao vojsku na plen i usadio joj potrebe koje se rani-je nisu javqale. Prvo je iskvario vojnike koji su kasnije iskvarili svoje vojskovo|e. Upao je u Rim sa oru`jem u rukama i nau~io vojsko-vo|e da skrnave to uto~i{te slobode. Podelio je vojnicima zemqu koja je pripadala gra|anima i zauvek ih u~inio pohlepnima. Od toga trenutka nadaqe, svaki je ratnik vrebao priliku u kojoj bi mogao da se dokopa imawa svojih gra|ana“.71

Posle wega, govori nam Ciceron,72 do{ao je Pompej, ~ovek koji je na bespo{tedniji na~in, ne samo oduzeo pojedincima imetak, nego je uneo nemir u ~itave pokrajine. U dva navrata Pompej se vra}ao u ____________ 69 Isto. 70 Zanimqiv je istorijski podatak da je Sula u ovoj bici do posledweg ~oveka istre-

bio Samnite, koji su se prikqu~ili wegovim neprijateqima i doslovno, sa lica zemqe zbrisao je jedan narod. On je izvr{io samoubistvo.

71 Monteskje, navedeno delo, str. 69. 72 Vidi {ire: Ciceron, O du`nostima, kwiga II, glava VIII.


Rim, odlu~an da slomi Republiku, ali je bio dovoqno odmeren da svoju vojsku otpusti pre ulaska u grad i da se pojavi kao obi~an gra-|anin. To ga je u~inilo slavnim, a Senat se uvek izja{wavao u wego-vu korist. Pompej je posle dugog i strpqivog vojevawa pot~inio sve zara}ene strane u Maloj Aziji i savladao Mitridata koji je izvr{io samoubistvo. Pripojio je Siriju, Judeju kao podre|enu kraqevinu, osnovao i obrazovao nove kolonije, prostorno velike dominione i obavezao ih da pla}aju danak Rimu. Pompej je gomilao blago, plen i robove i kao ni jedan rimski vojskovo|a pre wega, nije toliko oboga-tio dràvnu blagajnu, niti je toliki broj vojnih stare{ina i vetera-na nagradio novcem dovoqnim da udobno ìve do kraja ìvota.

Daqi razvoj profesionalne vojske vezuje se i za Avgusta, koji je ustrojio stalne legije kao staja}u vojsku, razmestio ih na granicama i provincijama, i uveo posebne fondove iz kojih ih je pla}ao. Najzad, naredio je da veterani primaju naknadu u novcu, a ne u zemqi.73 Vla-sni{tvo vojnika nad zemqom imalo je nezgodnih posledica. Ako voj-nici jedne kohorte nisu dovedeni na jedno mesto, bili su nezadovoq-ni, ostavqali su neobra|enu zemqu i postali opasni gra|ani.74 Ali, kada su zemqe bile razdvojene po legijama, pohlepni qudi su za ~as mogli protiv Republike da podignu vojsku. Profesionalna vojska uvek se vezuje za darove i vernost vo|ama dok imaju interesa, ali ona je i simbol neverstva, ako se pojavi strana koja je izda{nija u novcu i obe}awima.

Slavoqubqe i srebroqubqe

Slavni Platon u svom delu „Dràva“ tvrdi da vojnici koji imaju najve}u vrlinu, hrabrost, moraju da se ~uvaju jedne velike opasnosti – qubavi prema novcu. Rimska imperija koja je bila sve bogatija i silnija, nije odolela ~arobnoj mo}i zlata. Novac je postao opsesija vojnika i wihov smrtni greh. Drevni obi~aj Rimqana bio je da onaj koji slavi pobedu podeli nekoliko dinara svakom vojniku: sitninu.75 U gra|anskim ratovima darovi su bili bogatiji.76 Tim gore i opasni-je po dràvu u gra|anskim ratovima: vojnici i vo|a bili su podjedna-ko podmi}ivani, pokloni su bili ogromni, mada su uzimani od gra|a-____________ 73 On je odredio da svi pretorijanski vojnici primaju pet hiqada drahmi: dve hiqa-

de posle {esnaest godina slu`be i preostale tri hiqade drahmi posle dvadeset godina (Dion, in Aug.) (M).

74 Videti Tacita: Anali, kwiga XIV, O vojnicima odvedenim u Tarent i Antij (M). 75 Videti kod Tita Livija, svote deqene posle razli~itih pobeda. Ciq zapovednika

bio je da unesu dosta novca u javnu blagajnu, a da tek deo podele vojnicima (M). 76 Paul Emilije u vreme najslavnijih osvajawa kada je dare`qivost bila ve}a, pode-

lio je samo sto denara svakom vojniku, ali Cezar im je dao dve hiqade, a wegov primer su sledili Antonije i Okravijan, Brut i Kasije. Videti: Diona i Apijana (M).


na, a vojnici su traìli podelu ~ak i kada nije bilo plena. „Od uvo-|ewa plate, Senat vi{e nije dodeqivao vojnicima zemqu pobe|enih naroda; nametnuo je nove uslove: prisiqavao ih, je na primer, da neko vreme snabdevaju vojsku letinom, daju joj ìta i ode}e“.77 Kako je pot-kupqivost vojnika rasla, i izdvajawa su bila izda{nija: „Karakala je povisio plate vojnicima... Domincijan je za ~etvrtinu pove}ao utvr|enu platu. îni se na osnovu govora nekog vojnika kod Tacita da je za vreme Avgusta ona bila deset unci bakra. Kod Svetonija nai-lazimo da je Cezar udvostru~io plate... Plinije kaè da je u Drugom punskom ratu ona smawena za petinu. To zna~i da je u vreme Prvog punskog rata iznosila {est unci bakra, a u drugom pet unci, pod Ce-zarom deset, a pod Domincijanom trinaest i tre}inu... Plata koju je Republika sa lako}om davala dok je bila mala zemqa, ratovala svake godine i... donosila plen, nije mogla da se bez zaduèwa odrì tokom Prvog punskog rata: kad se oru`je prenelo van Italije i zemqa mo-rala da vodi dug rat i izdràvala veliku vojsku. U Drugom punskom ratu plata je svedena na pet unci bakra, a ovaj pad je mogao da bude iz-veden bez opasnosti, jer je u to vreme, kad je ve}ina gra|ana crvenela kad bi uop{te primila platu i èlele da sluì o svome tro{ku... Iako su od ove plate odbijani izdaci za ìto, ode}u i oru`je, ona je bila dovoqna po{to su regrutovani samo oni gra|ani koji su imali nasle|e.78 Kako je Marije regrutovao qude koji nisu imali ni~ega, a wegov primer su sledili drugi, Cezar je bio primoran da pove}a platu. Ovaj rast plata je nastavqen i posle Cezarove smrti, vlada je bila prisiqena da... ponovo uvede poreze. Kada je Domincijan iz sla-bosti pristao na pove}awe plate na ~etvrtinu, naneo je teàk uda-rac dràvi. Kona~no, ~im je Karakala odobrio novu povi{icu, Car-stvo se na{lo u poloàju da ne moè da opstane bez vojnika, ali ni sa wima“.79 Vojska Rima postala je preskupa za dràvne izdatke i preteàk teret za zajednicu.

Karakala je obasipao vojnike skupocenim darovima. Verno je sledio savet svoga umiru}eg oca da obogati vojnike i da se ne brine ni za koga drugoga, ali ovakva politika te{ko da je bila dobra za razdobqe duè od jedne vladavine. Slede}eg imperatora, nesposob-nog da podnese iste tro{kove, vojska bi smesta ubila, tako da su mu-dri carevi stradali u smrtnim presudama koje su izricali vojnici, a zli ginuli u zaverama po nalogu Senata. Kada je Karakala ubijen u Makrinovoj zasedi, o~ajni zbog gubitka vladara koji je davao bez me-re, vojnici izabra{e Heliogabala. A kad ih je ovaj, zaokupqen samo vlastitim opscenim nasladama, ostavio da ìve po svojoj voqi i po-{to im je postao nesnosan, ubili su ga. Tako su ubili i Aleksandra, ____________ 77 Monteskje, navedeno delo, str. 12. 78 Ciceron, O du`nostima, kwiga II. (M). 79 Monteskja, navedeno delo, str. 110–111.


koji je èleo da ponovo uspostavi disciplinu i govorio da }e ih ka-zniti. Uàsan nered kojem nije bilo kraja u Carstvu dosegao je vrhu-nac krajem Valerijanove i tokom vladavine wegovog sina Galijena. Tada se pojavilo trideset razli~itih pretedanata koji su se poubija-li posle kratke vladavine, pa su nazvani tridesetoricom tirana.

Novac i pqa~ke razaraju disciplinu i red u vojni~kim redovi-ma. Zato su Rimqani plen delili posle pohoda i ratova. Ali, i taj dobar obi~aj i predostro`nost, kao i onu da u Rim ne ulaze naoruà-ni vojnici, bio je prekr{en. Raspodelu plena Neron je obavqao u mi-ru: vojnici su na to navikli i bili su besni na Galibu koji im je hra-bro rekao da ume da odabere vojnike, ali ne ume da ih kupuje. Julijana koji je do{ao na presto vojnici su napustili, jer nije mogao da is-plati ogromne svote novca koje je obe}ao.

Cezar – vojni genije

Cezar je èleo da se na vrhovnu vlast uspne sa oru`jem u rukama poput Sule. Republika je bila dovoqno oprezna da obuzda vojsku i ambicije vojskovo|a tako da: „Dràvna politika nije dopu{tala da u blizini Rima bude vojska, ali se nije saglasila sa tim da Italija bu-de potpuno ispra`wena od trupa. Iz ovoga razloga, zna~ajne snage dràne su u podalpskoj Galiji... Ali da bi obezbedio grad Rim od ovih trupa, objavqen je ~uveni Senatus consultum... Wime je svako ko bi pre{ao Rubikon sa legijom, vojskom ili kohortom, `rtvovan pod-zemnim boànstvima i ogla{avan krivim za svetogr|e i oceubi-stvo“.80 Cezar je pre{ao Rubikon, jer je iza sebe imao snagu vojnika koji su ga slu{ali i kojima je bio uvaèni vojskovo|a. U nameri da do|e do Rima i osvoji vlast, nije ga mogao zaustaviti ni Pompej. Pompej i Cezar su bila dvojica qudi jednakih ambicija, oni su zase-nili sve gra|ane ugledom, poduhvatima i vrlinama. Pompej se prvi pojavio, a Cezar je usledio odmah za wim. I kada je Cezar zapretio pohodom na Senat, Senat se oglasio i poverewe dao upravo Pompeju. Do{lo je do gra|anskog rata izme|u ova dva velika vojnika Rima. Ce-zar je pobedio i pored nekih sre}nih okolnosti: „...ovaj izuzetni ~o-vek imao je mnogo velikih osobina bez ijednog nedostatka-iako je imao i mnogo poroka-da bi bilo vrlo te{ko da ne postane pobednik kojom god vojskom zapovedao i zavlada Republikom u kojoj je ro|en“.81

Postoje mnoge zanimqive teorije o vrednostima i manama gra-|anskih ratova za napredak i stabilnost dràve, prosperitet naroda i zdravqe jednog dru{tva. Zanimqivo je da je tokom gra|anskih rato-va spoqa{wa mo} Rima neprestano rasla. Pod vo|stvom Marija, Su-____________ 80 Monteskje, navedeno delo, str. 72. 81 Isto, str. 73.


le, Pompeja, Cezara, Antonija i Avgusta, Rim je neprestano postajao sve stra{niji za svoje neprijateqe i porazio je sve preostale kraqe-ve. Monteskje govori o prednostima gra|anskih ratova: „Nijedna dr-àva ne preti drugima osvajawem toliko sna`no kao ona koja se na|e u strahotama gra|anskog rata; svi... postaju vojnici i kad mir objedi-ni sopstvene snage, ova dràva ima veliku prednost nad onima u ko-jima ìve samo gra|ani. Osim toga u gra|anskim ratovima ~esto se uzdiù velike li~nosti, jer se u meteù izdvajaju najzaslu`niji...“.82 Francuski filozof hvali vrednosti ovih ratova.

Nastupa period kraja Republike i dolazi vreme vlasti Cezara. Rim se pla{io da }e Cezar postati diktator kao Sula, ali je Cice-ron83 izjavio i priznao „da je iskreno iznena|en Cezarovom razbori-to{}u, pravedno{}u i mudro{}u“. Stravi~na progonstva se nisu do-godila, jer se u doba Cezara svet toliko izopa~io, da nijedan bogat ~ovek, istaknuti, nezavisan i aktivan u javnom ìvotu, nije mogao opstati bez potpore vojske. „Oko 46. godine p.n.e. u Rimu nije bila nijedna vojna, zakonodavna, administrativna, ili finansijska usta-nova od bilo kakvog zna~aja, a da Cezar nije imao potpunu kontrolu nad wom. Mir i red su ponovo uspostavqeni“.84 Oduvek neprijateq Senata, Cezar nije mogao da sakrije prezir prema ovom telu koje je postalo gotovo sme{no posle gubitka vlasti. Prezir je i{ao dotle da je sam donosio senatske zakqu~ke; potpisivao ih je imenima sena-tora koji bi mu pali na pamet. Cezar je pisao: „Ponekad doznajem da je Senatus consultum, usvojen po mojoj preporuci, izvr{en u Siriji i Jermeniji pre nego {to sam za wega i doznao. A nekoliko vladara na-pisalo mi je zahvalnosti zbog preporuka da steknu kraqevski ~in, pri tome ne samo da nisam znao da su oni kraqevi, nego nisam ni ~uo za wih“.85 Cezaru je bilo te{ko da sa~uva ìvot, jer je ve}ina zavere-nika bila iz wegove stranke ili je od wega bila obasuta dobro~in-stvima.86 Cezar je ubijen upravo wihovom rukom.

Demokratski pokret, koji su pokrenuli bra}a Grah, u drugoj po-lovini 2. veka pre Hrista, doveo je do niza gra|anskih ratova i ko-na~no, kao toliko puta u Gr~koj, do uspostavqawa „tiranije“. Rasel o gra|anskim ratovima ima druga~ije mi{qewe od Monteskjea. Op-{teg slagawa o bilo kojem pitawu u dru{tvenim naukama nema, jer su socijalno-istorijski fenomeni toliko sloèni da se mogu razli~i-____________ 82 Isto, str. 74. 83 Ciceron je, kao i Druz, shvatio da iskqu~ivo onaj dru{tveni sklad koji poti~e od uza-

jamnog razumevawa, od spremnosti da se podnose `rtve i radi za zajedni~ko dobro, mo-è spasiti Republiku. Tako protuma~en wegov „sklad svih vrlina“ zdrava, jednostavna doktrina koji je on zastupao pred svojom sugra|nima, duboka je politi~ka mudrost.

84 Stari svet, Ilustrovana istorija sveta, prvi tom, str. 198. 85 Monteskje, navedeno delo, str. 76. 86 Apijan, De Bello civili, lib II, (M).


to posmatrati, ocewivati i vrednovati. „Avgust, naslednik i usvoje-ni sin Julija Cezara, koji je vladao od 30. godine pre Hrista do 14. godine n.e, okon~ao je gra|anski rat i (sa mawim izuzecima) spoqne osvaja~ke ratove. Prvi put od po~etka gr~ke civilizacije, anti~ki svet je uìvao u miru i sigurnosti... U gra|anskim ratovima, jedan general bi sebe proglasio za prvaka Senata, drugi za vo|u naroda. Pobedu bi odneo onaj koji bi vojnicima ponudio ve}e nagrade. Vojni-ci nisu hteli samo platu i pqa~ku, ve} darovnicu na zemqu; zato se svaki gra|anski rat zavr{avao zvani~nim zakonitim proterivawem mnogih tada{wih zemqoposednika... kako bi se obezbedilo mesta za dràvne legionare. Dok je rat trajao, wegovi izdaci su se namiriva-li egzekucijom imu}nih qudi i konfiskacijom wihove imovine... îwenica da se okon~ao period gra|anskih ratova iznenadila je rimski svet i izazvala sveop{tu radost, izuzev kod malobrojne stranke senatora“.87 Za sve druge bilo je istinsko olak{awe {to je Rim, pod Avgustom, napokon postigao stabilnost i red, za kojim su uzalud ùdeli Grci i Makedonci. Avgustova vladavina bila je sre}-ni period za rimsko carstvo88. Oktavijan (Avgust) imao je mo}, jer mu je Cezar deda-ujak ostavio svoj imetak i imao je odanost Cezarovih legija. Oktavijan je dobio titulu Avgust („uzvi{eni“ – titula sa re-ligioznim prizvukom) po kojoj }e biti poznat. Preuzeo je vladavinu pod izuzetno povoqnim okolnostima. Uìvao je neizmernu vojnu po-dr{ku. Raspolagao je bogatstvom Egipta i imao sav rimski svet pod svojom vla{}u u vreme kada narod Rima, Italije i provincija nije ni za ~im toliko ùdeo kao za mirom i bezbedno{}u. Pi{u}i posle sto godina, rimski istori~ar Tacit objasnio je Avgustov dolazak re-kav{i da se, mira radi, sva vlast morala usredsrediti u rukama jed-nog ~oveka.89 „Kada je pridobio vojnike poklonima, narod niskim ce-nama ìta, a sve redom izgledima na slatke plodove mira, zapo~eo je malo-pomalo da na sebe prenosi prerogative Senata, magistrata i zakona“.90 Najuticajniji su pretpostavili sigurnost sada{wice opa-snostima minulog doba. Avgust ne samo da je zvani~no bio progla{en za boànstvo posle smrti, ve} su ga spontano smatrali za boga u mno-gim provincijskim gradovima. Pesnici su ga hvalili, trgova~ka kla-sa je videla da joj odgovara op{ti mir, a ~ak i Senat, kome je on uka-zivao sve spoqa{we znake po{tovawa, nije propu{tao priliku da ga obasipa po~astima i zvawima. Upravqa~ka ma{inerija, koju je stvo-rio Avgust, nastavila je da funkcioni{e prili~no dobro. Avgust je zna~ajan i sa stanovi{ta vojne struke: „Avgust je stvorio luke za ____________ 87 Bertrand Rasel, navedeno delo, str. 258. 88 Zanimqivo je naglasiti da se Avgust saglasio sa odlukom da se filozof Ciceron ubije. 89 Tacit je podjednako saèto prikazao i Avgustovu politiku (Anali I i II prevod

L. Crepajca). 90 Stari svet, Ilustrovana istorija sveta, prvi tom, str. 202.


mornaricu. Kako pre wega Rimqani nisu imali ni stalnu kopnenu vojsku, jo{ mawe su imali mornari~ke snage. Avgustova flota je kao glavni ciq imala obezbe|ivawe konvoja i veze izme|u razli~itih krajeva Carstva; ina~e su Rimqani bili gospodari ~itavog Sredoze-mqa. Oni se nisu pla{ili nikakvog neprijateqa, a u to doba se plo-vilo samo ovim morem“.91

Vojnici i vojskovo|e

Odnos vojskovo|a i vojnika nije bio kao u stara vremena, kada se vojskovo|a pre svega svojim poreklom, hrabro{}u, snagom, pod-vizima u boju nametao legionarima za vo|u koji se bespogovorno slu{a i ~ija su nare|ewa zakon za sve. Vojnici su vojskovo|u u svemu bespogovorno sledili u ratu i u smrti pogotovo, u ~ast Ri-ma i za slavu svoje otaxbine. Vremena su se promenila u Rimu: „Verujem da je Oktavijan bio jedini me|u svim rimskim zapoved-nicima koji je stekao naklonost vojnika, pokazuju}i im nepresta-no znakove prirodnog kukavi~luka. U to doba, vojnici su vi{e ce-nili velikodu{nost vojskovo|e nego wegovu hrabrost. Spremaju-}i se protiv Oktavijana, Antonije se zakleo vojnicima da }e ob-noviti republiku... Ovo pokazuje da su ~ak i vojnici ùdeli za slobodom otaxbine, iako su je stalno uni{tavali, budu}i da nema ni~eg toliko lepog kao {to je vojska. Odigrala se bitka kod Ak-cijuma... Antonija je... izneverilo... toliko mnogo vojskovo|a i kraqeva ~iju je vlast pro{irio ili u~vrstio. Zanimqivo je da mu je grupa gladijatora ostala juna~ki odana i verna“.92

Govorili smo o slabostima pla}eni~ke vojske u Rimskoj impe-riji: „...Rimski vojnici nisu imali duh zajedni{tva. Nisu se bori-li za odre|enu stvar, ve} zbog odre|ene li~nosti, znali su samo za odre|enog vo|u koji ih je za sebe vezivao ogromnim o~ekivawima. Ali po{to poraèni vojskovo|a nije mogao da ispuni svoja obe}a-wa oni su se okretali drugom vojskovo|i“.93 Profesionalni voj-nici su postali strah i pretwa za svoje vladare, {to nije bila od-lika republikanske vojske, kada se borilo zbog ~asti i obraza, za svoj grad i otaxbinu. „Kada se Avgust naoruàvao za rat, straho-vao je od pobune vojnika, a ne od zavere gra|ana; stoga se prema vojnicima odnosio sa obzirom, a prema ostalima je bio okrutan. U miru je strahovao od zavere, a imaju}i pred o~ima sudbinu Cezara, pomi{qao je da krene drugim putem vladavine, kako bi izbegao wegovu kob“.94 Avgust je rasporedio po Rimu odrede pretorijanske ____________ 91 Monteskje, navedeno delo, str. 91. 92 Isto, str. 85. 93 Isto, str. 86. 94 Monteskje, navedeno delo, str. 86.


garde95, vojne odrede koji su bili najodaniji imperatoru, i bili su wegova telesna garda.

U narednom periodu, te`wa za lagodnim ìvotom postala je dominantno obele`je vi{eg rimskog dru{tva. Tu po~iwe lagani silazak rimskog oru`ja, vlasti i slave, jer uspeh opija i pripre-ma propast veli~ine. Ponekad su se de{avali i vojni prevrati i zloupotrebe oruàne sile, jer su se rimski pretorijanci u kasni-jem periodu carstva me{ali u pitawe politike. êsto je ma~ bi-rao krunu. „Po{to je Kaligula ubijen, Senat se sastao da sastavi vladu. Dok je ve}ao, neki vojnici su u{li u palatu da bi je opqa~-kali. U mra~nom kutu, prona{li su ~oveka koji je drhtao od stra-ha. Bio je to Klaudije: proglasili su ga za imperatora. Klaudije je oborio stari poredak dopu{taju}i oficirima da dele pravdu...“.96 Galba, Oton i Vitelije su se kratko zadràli na vlasti, jer nisu bili po voqi vojnika koji su traìli vi{e novca nego {to su oni bili spremni da daju ili jednostavno imali. Poput wih i Vespa-zijana su izabrali vojnici.

U vreme Rimskog Carstva zna~aj i broj pretorijanaca se pove-}avao. Imali su zadatak da prate cara u ratnim putovawima u ze-mqi i inostranstvu i da odràvaju unutra{wi red. Kao dobro ogranizovana i disciplinovana vojska, pretorijanci su predsta-vqali oslonac carske vlasti, zbog ~ega su bili privilegovani u odnosu na druge legionare. Politi~ki uticaj i mo} pretorijanaca su sve vi{e rasli, te su vremenom postali opasnost i za carsku vlast. Prvih decenija nove ere pretorijanci su bili odlu~uju}i faktor u prevratima, izboru i progla{avawu novog cara. Krajem 2. veka Lucije Septumije Sever raspustio je kohorte pretorijana-ca koji su ugroàvali wegovu vlast.97 Uvek je bilo pitawe ko ~uva ~uvare.

Okrutni gospodari Rima Rimom su vladali neki od najokrutnijih vladara, kao {to su Ka-

ligula ili Neron. „Na ovom mestu treba uo~iti prizor qudske sud-bine. Koliko mnogo ratova u rimskoj imperiji, koliko mnogo proli-vene krvi, koliko mnogo uni{tenih naroda, koliko mnogo velikih poduhvata, koliko mnogo trijumfa, kakvo dràvni{tvo, kakva tre-zvenost, opreznost, upornost i hrabrost! Ali, kako je okon~ana ova zamisao osvajawa sveta-tako dobro isplanirana, izvr{ena i dovr{e-na-osim {to je utolila è| petorici ili {estorici ~udovi{ta. Po-____________ 95 Pretorijanci su bili pripadnici li~ne garde vojskovo|e, a kasnije vladara u Ri-

mu. U vreme gra|anskioh ratova u 1. veku, pretorijanci su bili li~na garda rim-skih vojskovo|a, organizovani u specijalne pretorijanske kohorte i sme{teni u poseban logor, obi~no na periferiji grada.

96 Monteskje, navedeno delo, str. 100. 97 Videti: Vojna enciklopedija, VII, Beograd, 1974, str. 295.


bogu! Ovaj Senat je uni{tio toliko kraqeva... da bi zapao u najpod-muklije ropstvo nekih od najprezrenijih gospodara...“.98

Kako su se Rimu desili okrutni vladari? Kada je u dubokoj starosti umro Tiberije 37. godine n.e., wegov unuk-sinovac Gaj progla{en je za imperatora. Bio je poznat po nadimku iz detiw-stva – Kaligula (~izmica) koji su mu nadenuli vojnici wegovog oca. Ubio je ènu i sestru pored mnogih aristokrata. Kaligula je ubijen 41. godine n.e., posle ~etiri godine vladawa u kojima nije imao vojnih uspeha. Pretorijanska garda je proglasila za imperatora Kaligulinog strica Klaudija, koga su prepla{enog i skrivenog na{li u palati. On je bio bogaq, i tvrde da je simuli-rao slaboumnost, jer je svojom vladavinom povratio razum i mir u javnom ìvotu.

Lucije Anej Seneka (4–65. n.e.) jedan je od najva`nijih pred-stavnika rimske Stoe, za vreme vladavine Kaligule postao je ~lan Senata. Klaudije ga je imenovao za pretora i postavio za vas-pita~a svom sinu Neronu. Posle Klaudijeve smrti, sve dok Neron nije postao car, Rimom je upravqao Seneka.99 Taj period se ~esto odre|uje kao najsre}nije doba rimske imperije. Na vlast dolazi Neron koji je imao 17 godina i koga su u~iteq Seneka100 i pre-fekt pretorijanske garde Burda upu}ivali da vlada u „avgustinov-skom duhu“. Neron je bio okrutan zbog ambicija da bude pesnik, pe-va~ i glumac, pa je postao sme{an u o~ima sugra|ana. Rimska voj-ska je pretrpela poraz 61. n.e. u Britaniji, kada su se pobunili ne-zadovoqni stanovnici. Tri godine kasnije Rim je uni{ten poà-rom u samom sredi{tu. Neron je za poàr optuìo hri{}ane, pa su stavqeni na stra{ne muke. Tacit opisuje da su neki razapeti na krst, drugi umotavani u ìvotiwske koè i bacani psima, a ne-ki no}u zapaqeni da svetle kao ìve bakqe. Bila je skovana zave-ra 65. godine n.e., ali je ona propala jer su zaverenici izdani. Filozofu Seneki i pesniku Lukijanu naloèno je da izvr{e sa-moubistvo.

Neron je sve pripadnike pretorijanske garde potpkupqivao. U wegovo doba, Italiju je zadesila kuga, od koja je samo u Rimu umrlo 30.000 qudi. Neron je jednom od svojih najuspe{nijih voj-skovo|a Korbulonu naredio da mu do|e na noge, i zatim mu nare-dio da izvr{i samoubistvo. Sli~ne naloge dao je i dvojici voj-____________ 98 Monteskje, navedeno delo, str. 100. 99 Ostvaren je Platonov ideal da dràvom upravqaju najmudriji–dakle filozofi. 100 Seneka je sa svojim u~enikom imao mawe sre}e nego Aristotel sa Aleksandrom.

Postepeno, kako su Neronovi ispadi postajali neobuzdaniji, Seneka je sve vi{e padao u nemilost. Na kraju je bio optuèn, da je u~estvovao u op{toj zaveri da se Neron ubije i na wegovo mesto dovede novi car – neki kaù glavom Seneka. Budu-}e vreme cenilo je Seneku vi{e po wegovim divqewa vrednim poukama, nego po wegovoj politi~koj delatnosti.


nih zapovednika u Germaniji. Posle toga se ni jedan stare{ina oruànih snaga nije ose}ao sigurnim. Zato su se wegovi genera-li u Galiji, [paniji i Africi pobunili, pa je, Senat Nerona proglasio za javnog neprijateqa dràve. Pretorijanska garda ga je napustila. Bez ijednog prijateqa pobegao je i izvr{io samou-bistvo 68. godine n.e.

Poku{aj u~vr{}ewa rimske imperije

Nervina vladavina bila je kratka, ali je pre svoje smrti, po-~etkom 98. n.e., zasnovao sistem alimenta davawe seqacima pozaj-mica iz op{tih fondova, a interes te sume koristio je za pomo} siroma{noj deci, prvenstveno de~acima kao budu}im legionari-ma. „Kada je umro Nerva, Trajan je vojevao u Germaniji. Bio je omiqen vojskovo|a, sa svojim vojnicima delio dobro i zlo, pri-stupao je svojim du`nostima i izvr{avao ih energi~no, domi-{qato i uspe{no. Budu}i smiren, samouveren i samopouzdan nije pohitao u Rim... nego se pobrinuo da u~vrsti rimske granice na Rajni i Dunavu. U grad Rim }e sti}i tek 99. godine n.e. odlu~an da ne pristane ni na kakve besmislene zahteve pretorijanske garde, osudio je one buntovne, a dao samo polovinu od sume, osta-lima koji su to o~ekivali od novog imperatora“.101 Od 101. do 106. godine Trajan je gotovo bez prestanka ratovao sa Da~anima koji su ìveli na tlu sada{we Rumunije. Po okon~awu ogor~e-nih borbi, u dva rata posle prvog, da~ki kraq Decebel pristao je da bude rimski vazal, da bi se ubrzo pobunio. Ta oblast pro-gla{ena je za rimsku provinciju Dakiju. Weni rudnici zlata predstavqali su zna~ajnu dobit za Rim. Trajanov trijumf pro-slavqen je nehumanim igrama u areni, gde je stradalo 10.000 gla-dijatora. Trajan je izgradio nove puteve i mostove, kao i ogro-man novi trg „Trajanov forum“ u Rimu. Pobeda je ponekad neume-rena, koliko je i poraz ponekad poguban za jedan narod. „Trajan je bio najsavr{eniji vladalac u analima istorije... Bio je veli-ki dràvnik i veliki vojskovo|a. Bio je odvaàn, {to ga je ~i-nilo blagonaklonim prema dobrim delima, prosve}enog duha ko-ji ga je pou~avao najboqem, i plemenitog duha... Posedovao je sve vrline, a da ni u jednoj nije dosegao krajnost. Ukratko bio je naj-pogodniji da po~asti qudsku narav i predstavi boànsku...“102. On je ratovao i protiv Par}ana: „[to se ti~e na~ina ratovawa dvaju naroda, snaga Rima je bila u wihovoj pe{adiji-najja~oj, naj-~vr{}oj i najdisciplinovanoj na svetu. Par}ani nisu imali pe-{adiju ve} zadivquju}u kowicu. Borili su se iz daqine i izvan ____________ 101 Stari svet, Ilustrovana istorija sveta, prvi tom, str. 211. 102 Monteskje, navedeno delo, str. 103.


dometa rimskog oru`ja: kopqe je retko uspevalo da ih dosegne, a wihovo oru`je je ~inilo luk i zastra{uju}a strela. Radije su dr-àli vojsku pod opsadom, nego {to bi joj se suprotstavili u bor-bi. Uzalud su bili progoweni, jer je za wih bekstvo zna~ilo bor-bu. Primorali su svoje qude na povla~ewe kako se neprijateq pribliàvao, ostavqaju}i samo garnizone u upori{tima, a kada bi ovi bili zauzeti, morali su biti uni{teni. Ve{to su spaqi-vali svu zemqu oko neprijateqske vojske i uskra}ivali im ~ak i travu... Uostalom legije iz Ilirije i Germanije... naviknuti na obilnu ishranu u svojoj zemqi, vojnici su gotovo do posledweg izdahnuli. Tako su Par}ani uspeli da izbegnu rimski jaram, ne zato {to su nepobedivi ve} prosto jer su bili nedostupni".103 Trajan je osvojio Jermeniju, Mesopotamiju, Vavilon.

Za vreme Hadrijanove vladavine Rimsko Carstvo je dostiglo svoj vrhunac. Hadrijan je vaìo za strogog stare{inu i izvrsnog takti~ara, ali nije bio car-ratnik Trajanovog kova. Hadrijan je napustio Jermeniju, Mesopotamiju, Asiriju i Par}insku dràvu, a od novih teritorija zadrào Arabiju i Dakiju, koja je ve} bila kolonizovana. Svoju neiscrpnu energiju Hadrijan je posvetio za-datku vaqane organizacije provincija, pa je 2/3 svoje vladavine proveo van Rima. „Ustrojstvo i disciplina vojske {irom Imperi-je dovedeno je u takav red, kao da neposredno predstoji rat. Izda-vane su stroge, iscrpne vojne naredbe, a sam car je sluìo kao pri-mer ìve}i logorski ìvotom i na vojni~kim porcijama, odlaze-}i sa odredima na... mar{eve duge tridesetak kilometara i to pod punom ratnom opremom prisustvuju}i vojnim ve`bama i ~estim manevrima, vr{e}i pregled {an~eva i grudobrana, pose}uju}i voj-ne bolnice, tako da se wegovo prisustvo svugde ose}alo“.104 Sim-bol wegove odbrambene politike jeste Hadrijanov zid u severnoj Engleskoj. Neke od javnih radova radila je vojska. Hadrijanov na-slednik bio je Antonin Pije: „Op{te ose}awe bezbednosti dopri-nosilo je da se izgradi duh poverewa, bez kojih bi se te{ko posti-gao privredni napredak ili uve}awe dru{tvenog blagostawa“.105 Posle wega na vlast dolazi stoik Marko Aurelije (121-180. godi-ne) koji je vaqano vladao i ostao upam}en kao jedan od najboqih rimskih careva. Platonov ideal o filozofu kao vladaru i vlada-ru kao filozofu ostvario se spajaju}i na sre}an na~in u sebi fi-lozofsku pamet sa vladarskim ve{tinom. Kao {to je traìo striktno po{tovawe zakona, ~ak i tokom najè{}ih ratnih suko-ba, isto tako bio je {tedqiv u upravqawu dràvnim finansijama. ____________ 103 Isto, str. 104. 104 Stari svet, Ilustrovana istorija sveta, prvi tom, str. 215. 105 Isto, str. 216.


Koreni krize Rima vodili su nazad do naizgled zlatnog doba Trajana, Hadrijana i Marka Aurelija. „Jo{ za wihova doba od-brana je zahtevala i iziskivala sredstva koja su su se sve teè iznalazila. Dobro disciplinovana, efikasna vojska oko 400.000 boraca trebalo bi da se nalazi u okvirima materijalnih mogu}-nosti Carstva koje je po svemu imalo 50-70 miliona stanovnika. Me|utim, rimska vojska je bila nedisciplinovana i zato je ubi-jala svoje komandante. Neprekidno ratovawe i vojevawe na uda-qenim granicama i neophodnost podmi}ivawa trupa, kao cena za wihovu odanost, povla~ili su za sobom pove}awe poreza“. Bun-tovna i raspu{tena vojska postala je preteàk teret za dràvu i opasna po vlast. Ona je nagovestila pomra~ewe slave i mo}i Rimske imperije.

Zakqu~ak

Rim je ostavio Zapadu bogato nasle|e koje je opstalo vekovima. Ideja o svetskoj imperiji, objediwenoj op{tim pravom i efikasnom vladom nikada nije zamrla. Tokom vekova koji su usledili posle pada Rima qude je i daqe privla~ila ideja o ujediwenom i mirnom svetu–dràvi. Neguju}i filozofiju, kwièvnost, nauku i umetnost drevne Gr~ke, i unapre|uju}i ih, Rim je oja~ao temeqe kulture Zapada. La-tinski jezik Rima ìveo je jo{ dugo, iako je Rim i{~ezao. Crkveni oci pisali su na latinskom i on je bio jezik nauke, kwièvnosti, me-dicine i prava. Hri{}anstvo, osnovna religija Zapada, ro|eno je unutar rimskog carstva i na wega su umnogome uticali rimsko pravo i organizacija dràve. Uloga koju je Rim odigrao u pro{irivawu podru~ja civilizacije bila je od ogromnog istorijskog zna~aja. Tako su se severna Italija, [panija, Francuska i delovi zapadne Nema~-ke kasnije pokazali sposobnim da postignu visok stepen kulture kao i sam Rim. U posledwim danima zapadnog carstva, nekad divqi Gali davali su qude koji su bili u najmawu ruku ravni svojim savremeni-cima iz dela stare civilizacije. Rim je razvio pravni i gra|anski sistem koji je vaìo na teritoriji cele imperije. Jevreji su se odli-kovali svojim prorocima, Grci filozofima, a Rimqani u zakonu i ve{tini upravqawa dràvom.

Pravo je predstavqalo veliko zave{tawe zapadnoj civilizaci-ji, i kako je to lepo istakao Ciceron: „Istinsko pravo je ispravan razum u saglasnosti s prirodom: ono ima univerzalnu primenu, ne-promewivo je i ve~no. I ne}e biti nikakvih razli~itih zakona u Rimu i u Atini, ili raznih zakona sada i u budu}nosti, ve} }e jedno ve~no i nepromewivo pravo vaìti za sve nacije i sva vremena“.106 ____________ 106 Cicero, De Re Publica, preveo na engleski: C.W. Keyes (Cambridge Mass: Harvard

University Press, Loeb Classical Library 1928), 3. 22, str. 211.


Gledano o~ima zakona, gra|anin imperije nije bio Sirijac ili Brit ili [panac, ve} Rimqanin. Vrednost Rima je bila ne samo u vojnim ve{tinama i trgovini, nego i u umetnosti i skulpturi, slikarstvu i arhitekturi“.107

Tako|e, Rim je iznedrio slavne vojskovo|e od Scipinona Afri-kanca, Cezara, Pompeja, Sule, Trajana, Hadrijana, Marka Aurelija, Avgusta do velikih i slavnih protivnika Rima: Hanibala, Pira, Mi-tridata i Atile. Rimske legije su zahvaquju}i svojoj vojnoj ve{tini i oru`ju, vekovima ostale nepobedive.

____________ 107 Stari svet, Ilustrovana istorija sveta, prvi tom, str. 180.

Documents

Rimska imperija oruzje