Izdavac: Zna Sagite Stiven King

(The Gunslinger, 1978) 1

Pustinja je bila apoteoza svih pustinja, ogromna, i pruzala se do neba parsecima u svim pravcima. Bela; zaslepljujuca; bezvodna; bez i a vih obrisa izuzev slabe, nejasne izmaglice planina oje su se ocrtavale na horizontu, i |avolje trave oja je donosila slat e snove, osmare, smrt. Povremeni rajputas po azivao je uda treba ici, jer ne ada je zasuta staza oja je prosecala debelu oru al alija bila drum ojim su prolazile ocije. Svet je od tada renuo dalje. Svet se ispraznio. Revolveras je hodao neosetljivo, bez zurbe, bez dangube. O o pojasa visila mu je ozna mesina sa vodom ao naduvena obasica. Bila je gotovo puna. To om mnogih godina, on je napredovao roz hef, i dostigao peti nivo. Na sedmom ili osmom, ne bi bio zedan; mogao bi da posmatra sopstveno telo a o dehidrira, sa linic om, ravnodusnom paznjom, i da napaja njegove napu line i tamne unutrasnje supljine samo ada mu logi a veli da to mora da ucini. Ali, on nije bio ni sedmi, ni osmi. Bio je peti. Zato je bio zedan, mada nije narocito zudeo za picem. Na ne i neodre|eni nacin, sve ovo cinilo ga je zadovoljnim. Bilo je romanticno. Ispod mesine bili su njegovi pistolji, prefinjeno izbalansirani za njegovu ru u. Dva opasaca u rstala su mu se iznad prepona. Futrole su bile isuvise nauljene da bi ispucale ca i od ovog filistars og sunca. Drs e pistolja bile su od sandalovine, zute, fine te sture. Futrole su bile privezane oznim uzicama, i tes o su mu se njihale o u ovima. Bronzane caure meta a udenute u opasace svetlucale su, blistale i bacale odbles e na suncu. Koza je blago puc etala. Sami pistolji nisu pravili ni a av zvu . Oni su prolivali rv. Nije bilo potrebe za zvucima u sterilnoj pustinji. Odeca mu je bila ne-boje ise i prasine. Kosulja mu je bila ras opcana o o vrata, sa uzicom od oze labavo provucenom roz ru om nacinjene rupice. Pantalone su mu bile farmer e sa siro im savovima. On se pope uz dinu oja se blago uspinjala (mada pes a tu nije bilo; pustinja je bila od tvrdog tla, pa su ca i brit i vetrovi oji duvaju ada se smr ne samo podizali ostru prasinu poput praha prociscenja) i vide razbacane ostat e male logors e vatre na strani izlozenoj vetru, na strani gde ce se sunce najranije povuci. Mali znaci poput ovog iznova su potvr|ivali sustu ljuds ost cove a u crnom, i uve su ga cinili zadovoljnim. Usne mu se razvu ose na upalim, sljustenim ostacima lica. On cucnu. Zapalio je |avolju travu, naravno. Bilo je to jedino sto je tamo uopste moglo da gori. Gorela je masnim, ravnim svetlom, i gorela je sporo. Stanovnici pogranicja re li su mu da u plamenu zive |avoli. Palili su je, ali nisu hteli da gledaju u svetlost. Govorili su da

Cove

u crnom bezao je roz pustinju, a revolveras ga je pratio.

REVOLVERAS

|avoli hipnotisu, dozivaju i onacno uvlace onoga o gleda u vatru. A sledeci o bude dovoljno lud da pogleda mozda ce u vatri videti bas tebe. Spaljena trava bila je izu rstana u sad vec poznatu ideografs u saru i smrvila se u sivi besmisao pod revolverasevom ispitivac om ru om. U ostacima nije bilo niceg osim ugljenisanog reznja sla-nine, oju je zamisljeno pojeo. Uve je bilo ova o. Revolveras je pratio cove a u crnom roz pustinju vec dva meseca, roz bes rajne, do vris a jednolicne pustare cistilista, i jos je ot rivao tragove, ne racunajuci higijens i sterilne ideograme logors ih vatri cove a u crnom. Nije pronasao onzervu, flasu, niti mesinu sa vodom (revolveras je cetiri ta ve ostavio za sobom, ao mrtav zmijs i svla ). Mozda su logors e vatre poru e, ispisane slovo po slovo. Uzmi prasa . Ili, Blizi se raj. Ili mozda ca , Jedite od Dzoa. Nije bilo vazno. On ideograme nije shvatao, a o su to uopste bili. A ostaci su bili hladni poput svih ostalih. Znao je da mu je sve blize, ali nije znao a o to zna. Ni to nije bilo vazno. On ustade i ocisti ru e.

Ni a vog drugog traga; ostar ao brijac, vetar je, naravno, ispunio i zbrisao ca i ono malo tragova oji su mogli da se zadrze u tvrdom tlu. Ni ada nije bio u stanju da prona|e izmet svoje lovine. Nista. Samo ove hladne logors e vatre duz drevnog druma i nepopustljivi tragac u njegovoj glavi. On sede i dopusti sebi rata gutljaj iz mesine sa vodom. Osmotri pustinju, podize pogled a suncu oje je sada lizilo nanize po udaljenom vadrantu neba. On ustade, uze ru avice iz opasaca i poce da ida |avolju travu za sopstvenu logors u vatru, a o bi je zapalio na pepelu oji je cove u crnom ostavio za sobom. Ta ironija imala je za njega, poput romanti e njegove ze|i, gor u privlacnost.

Nije upotrebio resivo sve do ostaci dana nisu ostali samo ao tragovi odbegle toplote u tlu pod njim, i ao jet a, jednobojna crta na zapadnom horizontu. Strpljivo je gledao a jugu, prema planinama, bez nade ili isce ivanja da ugleda tan u, pravu liniju dima nove logors e vatre; prosto je gledao zato sto je gledanje bilo deo svega toga. Nije tamo bilo nicega. Bio je blizu, ali samo relativno. Nedovoljno blizu da u sumra ugleda dim. Kresnuo je is ru uz suvu, isitnjenu travu, i legao o renut uz vetar, ta o da dim snova moze nesmetano da odlazi a pustari. Vetar nije posustajao, izuzev da nacini pone og cigrastog |avolcica od prasine. Iznad, zvezde nisu zmir ale, ta o|e postojane. Milioni sunaca i svetova. Zamamna sazvez|a, hladna vatra u sva oj osnovnoj boji. Do je posmatrao, nebo se prelivalo bojama, od ljubicaste do boje abonosa. Jedan meteor nacini rata , spe ta ularan lu i zgasnu. Vatra je bacala cudne sen e do je |avolja trava sporo izgarala u nove sare ne ideograme, vec jasno izu rstane obli e ne a o zastrasujuce u svojoj nema-vrdanja odre|enosti. On je hranu za svoju vatru postavio u sari u ojoj nije bilo umetnosti, vec samo delotvornosti. Ta sara je govorila o crnom i belom. Govorila je o cove u oji bi mozda ispravljao lose sli e u nepoznatim hotels im sobama. Vatra je gorela svojim upornim, sporim plamenom, i fantomi su plesali u njenoj rasplamsanoj srzi. Revolveras to nije video. Spavao je. Dve sare, sara umetnosti i sara vestine, me|usobno su se stapale. Vetar je jecao. Povremeno bi vetar s renuo i njegov udar za ovitlao bi dim i upravio ga a njemu, ta o da su ga sporadicni pramenovi dodirivali. Gradili su snove isto ona o

a o trun unutar s olj e moze da nacini biser. Povremeno, revolveras bi zajecao zajedno sa vetrom. Zvezde su prema ovome bile ravnodusne oli o i prema ratovima, raspecima, vas rsnucima. On bi i time bio zadovoljan.

2

Sisao je sa poslednjeg brdasceta u podnezju vodeci mazgu, cije su oci vec bile mrtve i is olacene od vrucine. Kroz poslednji grad prosao je jos pre tri nedelje, i od tada je bio tu samo napusteni ocijas i drum i povremena grupica oronulih stanista zitelja pogranicja. Grupice su se osipale u pojedinacna stanista, i u vecini njih ziveli su gubavci ili ludaci. Ustanovio je da su ao drustvo ludaci bolji. Jedan mu je dao ompas mar e "silva" od ner|ajuceg celi a i zavetovao ga da ga preda Isusu. Revolveras ga je uzeo ozbiljno. U oli o Ga bude video, predace ompas. Nije oce ivao da ce do toga doci. Pet dana je proslo od poslednje olibe, i on je poceo da pretpostavlja da ih vise nece ni biti, ada se popeo na poslednje erodirano brdo i ugledao rov poznate nis e stracare. Njen stanar, iznena|ujuce mlad mus arac sa divljom cubom ose boje jagode oja mu je dosezala gotovo do pojasa, plevio je rzljavi zasad u uruza sa revnosnom predanoscu. Mazga se oglasi sistanjem i stanar podize pogled, za trenuta uperivsi svoje prodorne plave oci u revolverasa ao u metu. On podize obe ru e u uctivom pozdravu, pa se ponovo sagnu nad u uruz, pre opavajuci red odmah do olibe povijenih le|a, bacajuci |avolju travu i pone i rzljavi u uruz pre o ramena. Kosa mu je padala i vijorila se na vetru oji je sada duvao pravo iz pustinje, bez ijedne prepre e o oju bi se razbio.

Revolveras pola o si|e niz brdo, vodeci mazgu na ojoj su buc ale njegove mesine sa vodom. Zastade na rubu bezivotnog zasada u uruza i otpi iz jedne od mesina da izazove pljuvac u, pa pljunu na bezvodno tle. "Zivot tvom zasadu." "I tvom", odgovori stanar i uspravi se. Kicna mu glasno rcnu. Posmatrao je revolverasa bez straha. Ono malo sto mu se od lica moglo videti izme|u brade i ose cinilo se da trulez nije dota la, a oci su mu, ia o pomalo divlje, izgledale razumno. "Imam samo u uruz i pasulj", rece on. "Ku uruz je besplatan, ali moraces nesto da das za pasulj. Povremeno ga donese jedan cove . Krat o se zadrzi." Stanar se nacas nasmeja. "Plasi se duhova." "Pretpostavljam da tebe smatra jednim od njih." "Pretpostavljam da je ta o." Gledali su se za trenuta u tisini. Stanar pruzi ru u. "Zovem se Braun." Revolveras se ru ova sa njim. Do je to cinio, sa nis og vrha rova stracare za resta mrsavi gavran. Stanar rat o mahnu ru om a njemu.

"To je Zoltan." Na zvu svog imena, gavran ponovo za resta i dolete do Brauna. Spusti se stanaru na glavu i ugnezdi se tamo, uhvativsi se cvrsto andzama za divlji zbun ose.

"Pasulj, pasulj, muzi alno voce", izrecitova gavran, nadahnut. "Kad ga puno jedes, stoma ti brboce." "Ti si ga tome naucio?" "To je valjda jedino sto je zeleo da nauci", rece Braun. "Jednom sam probao da ga naucim Molitvu Bozju." Oci mu za tren odlutase iza olibe, a hrapavom, bezoblicnom tvrdom tlu. "Izgleda da ova zemlja nije za Molitve Bozje. Ti si revolveras. Je l' ta o?" "Da." On cucnu i izvadi svoj pribor. Zoltan uzlete sa Braunove glave i spusti se, masuci rilima, na revolverasevo rame. "Juris onog drugog, pretpostavljam." "Da." Neizbezno pitanje obli ova mu se u ustima. "Kada je prosao ovuda?" Braun sleze ramenima. "Ne znam. Ovde ti je vreme cudno. Ima vise od dve nedelje. Manje od dva meseca. Pasuljar je dolazio dvaput ot ad je on prosao. Sest nedelja, re ao bih. To verovatno nije tacno." "Kad ga puno jedes, stoma ti brboce", rece Zoltan. "Da li se zaustavljao?" upita revolveras. Braun limnu glavom. "Ostao je na veceri, ao sto ces i ti, pretpostavljam. Ubijali smo vreme."

Braun podize obrvu. "Nije pricao mnogo. Pada li i ad isa, ada sam dosao ovamo, i jesam li sahranio svoju zenu. Uglavnom sam ja govorio, sto nije uobicajeno." On zastade, i jedini zvu bio je ogoljeni vetar. "On je carobnja , zar ne?" "Jeste."

"Ja sam samo cove ." "Ni ad ga neces uhvatiti." "Uhvaticu ga." Oni se zgledase, sa iznenadnim dubo im me|usobnim osecanjem, stanar na suvoj i prasnjavoj zemlji, revolveras na tvrdom tlu oje se spustalo

Braun

limnu glavom. "Znao sam. A ti?"

Revolveras se uspravi i ptica odlete natrag na rov, je cudnu, drhtavu zudnju. "O cemu je govorio?"

resteci. Osecao

Revolveras prijazno

limnu glavom.

"Jebi se", za resta Zoltan vedro. "Jebi se i ti, i dojahao."

onj na ojem si

a pustinji. On posegnu za resivom.

"Evo." Braun izvuce sibicu sa glavom od sumpora i resnu je prljavim no tom. Revolveras gurnu vrh cigarete u plamen i povuce dim. "Hvala." "Treba da napunis mesine", rece stanar i o renu se. "Izvor je pozadi, pod nadstresnicom. Stavicu veceru." Revolveras pazljivo pre oraci redove u uruza i ode o olo, pozadi. Izvor je bio na dnu ru om is opanog bunara, oivicenog amenjem da se prasnjava zemlja ne bi urusivala. Do se spustao trosnim merdevinama, revolveras pomisli da to amenje la o moze da predstavlja rezultat dvo-godisnjeg rada - izvlacenje, vuca, postavljanje. Voda je bila cista, ali te la je sporo, i punjenje mesina bilo je dugotrajan posao. Do je dovrsavao drugu, na rubu bunara pojavi se Zoltan.

On podize pogled, iznena|en. O no je bilo o o petnaest stopa dubo o: sasvim la o za Brauna da baci na njega amen, razbije mu glavu i po rade ga. Luda ili ne i od trulih to ne bi ucinio; Braun nije bio ni jedno, ni drugo. Opet, Braun mu se svideo, pa on zato odgurnu tu misao dalje iz uma i zavrsi sa vodom. Sta bude, bice. Kada je usao na vrata olibe i sisao niz stepenice (pod stracare nalazio se ispod nivoa tla, ta o da nocu hvata i zadrzava svezinu), Braun je drvenom lopaticom nabacivao u uruzovinu na zar male vatre. Dva is rzana tanjira bila su postavljena na suprotnim rajevima mr og cebeta. Voda za pasulj upravo je pro ljucala u azanu obesenom iznad vatre. "Platicu i za vodu." Braun ne dize pogled. "Voda je Bozji dar. Calac Do donosi pasulj." Revolveras se nasmeja i sede le|ima uz grubi zid, pre rsti ru e i s lopi oci. Malo asnije, miris pecenog u uruza ispuni mu nozdrve. Zacu se dzangrljanje ada Braun usu fise suvog pasulja u azan. Povremeno ta - ta -ta , do je Zoltan nemirno hodao po rovu. Bio je umoran; hodao je sesnaest, pone ad i osamnaest sati dnevno do ovde, od uzasa oji se odigrao u Tulu, poslednjem selu. Na nogama je bio prote lih dvanaest dana; mazga je bila na izma u snaga. Ta -ta -ta . Dve nedelje, re ao je Braun, ili mozda i svih sest. Nije bilo vazno. U Tulu su imali alendare, i secali su se cove a u crnom zbog starca ojeg je uz put izlecio. Obicnog starca oji je umirao od orova. Starca tridesetpetogodisnja a. I a o je Braun imao pravo, cove u crnom se posle toga izgubio. Ali, sledeca je bila pustinja. A pustinja ce biti pa ao. Ta -ta -ta . - Posudi mi, ptico, rila. Rasiricu ih i leteti na toplim strujama. On usnu.

"Jebi se i ti, i onj na

ojem si dojahao", posavetova ga on.

3

Braun ga probudi pet sati asnije. Bio je mra . Jedino svetlo bio je tupi crveni zar nasutog zara. "Tvoja mazga je uginula", rece Braun. "Vecera je gotova." "Ka o?"

"Ne, mislim na mazgu." "Prosto se izvalila, to je sve. Izgleda da je bila matora." I, uz nesto izvinjenja: "Zoltan joj je pojeo oci." "O." Mogao je to da oce uje. "U redu." Braun ga ponovo iznenadi ada su seli na cebe gde je sve bilo servirano ao na stolu, pomolivsi se rat o. Za isu, zdravlje, sirenje duha. "Verujes li u zagrobni zivot?" upita revolveras, do mu je Braun stavljao tri lipa vrelog u uruza na tanjir.

4

Pasulj je bio nali na ursume, u uruz tvrd. Napolju, preovla|ujuci vetar je fr tao i zavijao pri tlu, o o nadstresnice. Jeo je brzo, halapljivo, i popio uz obro cetiri solje vode. Negde na polovini obeda, zacu se rafalno ucanje na vratima. Braun ustade i pusti Zoltana unutra. Ptica prolete roz sobu i zguri se naroguseno u cos u. "Muzi alno voce", promrmlja. Posle vecere, revolveras ponudi duvan. - Sada. Sada ce uslediti pitanja. Ali, Braun nije nista pitao. Pusio je i gledao u zamiruci zar vatre. U stracari je bilo vec primetno svezije. "Ne navedi nas na is usenje", rece Zoltan iznenada, apo alipticno.

Braun limnu glavom. "Pri dolas u ovamo, i jednom ada sam prodavao u uruz. Te godine je padala isa. Trajala je mozda petnaest minuta.

"Jesi li prosao

roz Tul?" upita on najednom.

Revolveras se trze, ao da je ne o pucao na njega. Odjednom je bio siguran da je to iluzija, sve to (ne san, ne; zacaranost), da je cove u crnom ispleo caroliju i da po usava nesto da mu aze na ludac i uvijen, simbolican nacin.

Braun

limnu glavom. "Mislim da je ovo to."

Braun sleze ramenima. "Pecena i

uvana, a o inace? Izbirljiv si?"

Zemlja prosto ao da se otvorila i posisala je. Sat asnije sve je bilo belo i suvo ao i uve . Ali u uruz - Boze, u uruz. Moglo se videti a o raste. To nije bilo ta o lose. Ali, mogao se i cuti, ao da mu je isa dala usta. Nije to bio srecan zvu . Kao da je uzdisao i stenjao do je izbijao iz zemlje." On zastade. "Imao sam visa , pa sam uzeo i prodao ga. Calac Do rece da ce on to da uradi, ali on bi me prevario. I ta o sam otisao." "Ne dopada ti se ta varos?" "Ne." "Umalo tamo da poginem", rece revolveras najednom. "Ma nije valjda?" "Ubio sam cove a ojeg je dodirnuo Bog", rece revolveras. "Samo sto to nije bio Bog. Bio je to cove u crnom." "Postavio ti je zam u." "Da."

- Sada ce uslediti pitanja. Ali, Braun nije imao sta da aze. Cigareta mu je tinjala ao dotrajali dzoint, ali ada revolveras ucnu po svojoj vrecici, Braun odmahnu glavom. Zoltan se nemirno premesti, zausti nesto da aze, pa odustade. "Mogu li da ti pricam o tome?" "Sva a o."

Braun limnu glavom. "Hoce to od vode. U u uruz, molim te?" "Sva a o." On se pope uz stepenice i iza|e u mra . Zvezde su mu svetlucale iznad glave, ludac i razasute. Vetar je ustaljeno pulsirao. Njegova mo raca potece u lucnom, drhtavom mlazu na prasnjavu u- uruznu njivu. Cove u crnom ga je poslao ovamo. Mozda je ca Braun cove u crnom. Mozda je... On odbaci te misli. Jedina eventualnost oju jos nije naucio a o da podnosi bila je mogucnost sopstvenog ludila. On se vrati unutra.

Revolveras zastade na malom pragu, zatecen. Onda pola o si|e i sede. "Poceo sam da ti pricam o Tulu."

"Jesi li vec za ljucio da li sam carolija ili ne?" upita Braun se zabavlja.

ao da

Revolveras potrazi reci se ola sam."

ojima bi poceo i ne na|e nijednu. "Moram da

Posmatrali su se roz sen e, do je trenuta onacnosti.

poprimao prizvu

"Siri li se?" "Mrtav je", rece revolveras, i reci ostase da vise u vazduhu. Braun limnu glavom. "Pustinja. Mislim da na raju moze da zadavi sve. Jesi li znao da se ne ada roz pustinju pruzao ocijas i drum?" Revolveras s lopi oci. Um mu se ludac i vrteo. "Drogirao si me", rece on nerazgovetno. "Ne. Nista ja nisam ucinio." Revolveras oprezno otvori oci. "Neces misliti da je to u redu sve do te ja ne podsta nem", rece Braun. "Zato to cinim. Hoces li mi pricati o Tulu?"

5

Mazgu je upio u Prajstaunu, i ada je stigao u Tul, jos je bila sveza. Sunce je zaslo sat pre toga, ali revolveras je putovao dalje, vo|en svetlima grada na nebu, a potom i neobjasnjivo jasnim tonovima afans og lavira oji je svirao Hej Dzud. Drum se sirio i primao u sebe sporedne putelj e.

Sume su sada vec odavno bile nestale, da bi ih zamenila monotona ravnica: bes rajna, pusta polja prepustena popinom prasetu i nis om zbunju., catrlje, jeziva, napustena imanja oja su cuvale smr nute uce pune sen i, gde su nepobitno tumarali demoni; is ezene, prazne stracare iz ojih su se ljudi odselili ili bili oterani, pone a oliba oju bi odala tac a svetlosti u tami, ili mrzovoljni, me|usobno izu rstani lanovi oji su danju nemo obra|ivali njive. Glavni zasad bio je u uruz, ali bilo je i pasulja, gras a ta o|e. Pone a mrsava rava zurila je u njega tupo izme|u sljustenih mot i od jove. Cetiri puta raj njega su prosle ocije, dvaput u dolas u, dvaput u odlas u, gotovo prazne do su mu se priblizavale s le|a i obilazile njega i njegovu mazgu, punije do su hitale natrag prema sumama severa. Bio je to ruzan raj. Ot ad je napustio Prajstaun, dvaput je pljustalo, oba puta sva|alac i. Ca je i popino prase izgledalo zuto i obeshrabreno. Ruzan raj. Nije video ni a av trag cove a u crnom. Mozda je putovao ocijom. Put s renu, i iza rivine revolveras zaustavi mazgu i pogleda Tul odozgo. Grad se nalazio na dnu ruzne supljine u obli u cinije, lazni dragulj na jevtinoj podlozi. Bilo je svetilj i, i vecina ih se rojila o o dela grada oda le se cula muzi a. Cinilo se da postoje cetiri ulice, tri pod pravim uglom na ocijas i drum, oji je bio glavna grads a avenija. Mozda ce se tamo naci i ne i restoran. Sumnjao je u to, ali mozda. On potera mazgu.

Revolveras s o levanjem otvori reci bile tu. On poce da prica prosirise u ujednacenu, pomalo napustio ga je, i on shvati da asno u noc. Braun ga nijednom

usta i bi iznena|en sto su ovaj put ravno, u naletima oji se lagano monotonu pricu, Osecaj omamljenosti je cudnovato uzbu|en. Govorio je do nije pre inuo. Ptica ta o|e.

Sada je vise uca sporadicno oivicavalo drum, i vecina je i dalje bila napustena. On pro|e raj malog groblja sa naherenim nadgrobnim spomenicima obraslim mahovinom i zagusenim oporom |avoljom travom. Ne ih pet stotina stopa dalje, on pro|e raj oronulog zna a na ojem je pisalo: TUL. Boja je bila toli o sljustena da se jedva mogla procitati. Jos jedan je stajao nesto dalje, ali revolveras na njemu nije mogao da procita ama bas nista. Neus la|eni hor polupijanih glasova uzdizao se u poslednjem, naglasenom stihu Hej Dzud - "Naa-naa-naa-na-na-na-na... hej, Dzud..." - do je on ulazio na teritoriju grada. Bio je to mrtav zvu , ao vetar u supljini istrulelog drveta. Samo ga je prozaicna lupnjava i bu a sprecavala da se ozbiljno zapita nije li cove u crnom prizvao duhove da bi nastanio napusteni grad. On se malo osmehnu na tu misao. Na ulicama je bilo ljudi, ne mnogo, ali bilo ih je. Tri gospo|e u crnim pantalonama i identicnim midibluzama pro|ose s druge strane dascanim trotoarom, ne gledajuci ga sa izrazenom ljubopitljivoscu. Ozbiljni starac sa slamnatim sesirom cvrsto nabijenom na glavu posmatrao ga je sa stepenica das ama za ovane piljarnice. Suvonjavi rojac sa o asnelom musterijom zastade da ga osmotri; podize lampu na prozoru da bi ga bolje pogledao. Revolveras limnu glavom. Ni rojac, ni njegova musterija, ne uzvratise mu na pozdrav. Mogao je svom tezinom da oseti njihove oci na futrolama oje su mu lezale nis o na u ovima. Ne i deca , od mozda trinaest godina, pre|e ulicu sa svojom devoj om blo dalje, zastavsi neprimetno. Njihovi oraci dizali su lebdece oblacice prasine. Ne oli o ulicnih lampi je svetlelo, ali sta leni zidovi bili su im zamagljeni od s orenog ulja. Vecina ih je bila porazbijana. Bila je tu i onjusnica, ciji je opstana verovatno zavisio od ocije. Tri deca a nemo su cucala o o terena za li ere iscrtanog u prasini sa strane, raj razjapljenog zdrela stale, puseci cigarete od u uruzovine. Bacali su duge sen e u dvoristu.

Revolveras povede mazgu pored njih i pogleda u nejasne dubine stale. Jedna lampa svetlucala je priguseno, i sen a je pos a ivala i treperela do je nezgrapan starac u radnic om ombinezonu nabacivao slamu od popinog praseta na galeriju za seno ogromnim, stenjucim zamasima vila. "Hej!" pozva ga revolveras. Vile zastase i onjusar se osvrnu razdrazljivo. "Hej ja tebi!" "Imam ovde jednu mazgu." "Blago tebi." Revolveras dobaci teza , neravnomerno obra|en zlatni u polumra . On zazveca na starim, plevom zasutim das ama i zasvetluca. Konjusar pri|e, saze se, podize ga, zac ilji se u revolverasa. Oci mu se spustise na opasace sa pistoljima, i on iselo limnu glavom.

"Na jednu noc. Mozda dve. Mozda duze." "Nemam usur za zlato."

"Na

oli o zelis da je smestis?"

"Ni ne trazim."

"Sta?" "Nista." Konjusar uze mazgu za uzde i uvede je unutra. "Istimari je!" vi nu revolveras. Starac se ne o renu. Revolveras ode do deca a oji su cucali o o li era. Citavu razmenu posmatrali su sa prezrivim zanimanjem. "Ka o ide?" upita revolveras ne bi li podsta ao razgovor. Bez odgovora, "Vi, momci, zivite u gradu?" Bez odgovora. Jedan deca izvadi ludac i na rivljenu, umutanu u uruzovinu iz usta, zgrabi zeleni li er slican macjem o u, i ubaci ga u rug nacrtan na zemlji. Kli er udari o drugi, i izbaci ga napolje. On uze macje o o i spremi se da ponovo ga|a. "Postoji li u ovom gradu ne i restoran?" upita revolveras. Jedan od njih, najmla|i, podize pogled. U uglu usana imao je ogromnu rastu, ali oci su mu i dalje bile dovitljive. On pogleda revolverasa sa pri rivenim iptecim cu|enjem, oje je bilo ujedno i dirljivo, i zastrasujuce. "Mozes da dobijes burger od Seba." "To je afana." Deca limnu glavom, ali ne odgovori. Oci njegovih drugova postale su ruzne i neprijateljs e. Revolveras dodirnu obod sesira. "Zahvalan sam. Dobro je znati da u ovom gradu postoji ne o dovoljno bistar da govori." On pro|e raj njih, pope se na dascani trotoar i renu a Sebovoj afani; cuo je jasno prezriv glas jednog od ostalih, jedva snazniji od decjeg soprana: "Jedi orov! Koli o dugo vec jebes ro|enu sestru, Carli? Jedi orov!"

Ispred Sebove afane stajale su tri blistave erozins e lampe, po jedna sa sva e strane, i jedna pri ucana iznad pijano o acenih vratanaca u obli u rila sismisa. Refren Hej Dzud je postepeno iscezao, i lavir je ljuc ao po ne oj drugoj staroj baladi. Glasovi su mrmljali poput ras inutih niti. Revolveras za trenuta zastade napolju, i pogleda unutra. Pod posut piljevinom, pljuvaonice raj stolova sa rivim nogarama. San od debele das e na ozlicima. Lepljivo ogledalo iza njega, sa odrazom lavira i laviriste, oji je sedeo u svojoj neizbeznoj pozi na lavirs oj stolici. Prednji deo lavira bio je u lonjen a o bi se videlo podizanje i spustanje drvenih dir i prili om svir e. Za san om je posluzivala zena slamnate ose u prljavoj plavoj haljini. Jedna bretela bila joj je pri acena pribadacom. Pozadi u prostoriji bilo je pet-sest lo alaca, oji su

"Krvavi novac", promrmlja

onjusar.

cevcili i apaticno igrali "Gledaj me". Jos pola tuceta njih bilo je o upljeno u rastr anoj grupi o o lavira. Cetvoro ili petoro za san onm. I starac sa divljom sedom osom za stolom raj vrata. Revolveras u|e unutra. Glave se o renuse da pogledaju njega i njegove pistolje. Za tren nastade gotovo potpuna tisina, sa izuzet om laviriste oji je, ne znajuci, nastavio da sviruc a. Onda zena poce da brise san , i stvari se vratise na svoje mesto. "Gledaj me", rece jedan od igraca u cos u i dopuni tri herca sa cetiri pi a, ta o da mu nista ne ostade u ruci. Onaj sa hercevima opsova, dade mu svoj ulog, i otpoce novo deljenje. Revolveras pri|e san u. "Imas hamburgere?" upita on. "Sva a o." Pogledala ga je u oci, i mozda je ne ada, ada je pocela, bila lepa, ali sada joj je lice bilo izobliceno, a pre o cela joj se spiralno uvijao modar ozilja . Stavila je na njega dosta pudera, ali umesto da ga za amuflira, to je samo privlacilo paznju. "Ali, s upi su." "To sam i mislio. Daj mi tri burgera i pivo." Ponovo ta suptilna promena u tonu. Tri hamburgera. Usta se ovlazise, a jezici oblizase pljuvac u sporo i zudno. Tri hamburgera. "To ce da te osta pet soma. Sa sve pivom."

Oci to propratise. Iza san a, sa leve strane ogledala, nalazio se rostilj na ugalj, oji je mrzovoljno tinjao. Zena nestade u sobic u iza njega i vrati se sa mesom na papiru. Sastruga tri pljes avice i stavi ih na vatru. Miris oji se javio bio je izlu|ujuci. Revolveras je stajao neosetljivo, ravnodusno, samo periferno svestan toga da lavir zamire, da se artas a igra usporava, da ga ispicuture posmatraju is osa.

Cove je bio na pola puta iza njega, ada ga revolveras ugleda u ogledalu. Bio je gotovo sasvim celav, i ru a mu je bila na drsci dzinovs og lovac og noza oji mu je stajao provucen roz opasac umesto futrole. "Vrati se i sedi", rece revolveras tiho. Cove stade. Gornja usna mu se nesvesno dize, ao od psa, i za tren zavlada mu . On se onda vrati za sto, i atmosfera se ponovo promeni. Pivo stize u napu loj sta lenoj rigli. "Nemam usura za zlato", rece zena pr osno. "Ne oce ujem ga." Ona ljutito limnu glavom, ao da ju je ovo razmetanje bogatstvom, ma ar i u njenu orist, razjarilo. Ali, ona uze njegovo zlato, i za oji tren stigose i hamburgeri na zamagljenom tanjiru, jos crveni na ivicama.

Revolveras spusti zlatni

na san .

"Imas soli?" Ona mu je izvadi ispod san a. "Hleba?" "Ne." Znao je da laze, ali nije insistirao. Celavac je zurio u njega cijanoznim ocima, do je stis ao i opustao sa e na rascepljenoj i izdubljenoj povrsini stola. Nozdrve su mu se sirile u pulsirajucim, pravilnim razmacima. Revolveras poce da jede smireno, gotovo uctivo, sec ajuci meso i prinoseci ga ustima viljus om, po usavajuci da ne misli cega tu jos ima osim mlevene govedine. Samo sto nije zavrsio, spreman da poruci novo pivo i cigaretu, ada mu se necija ru a spusti na rame. On najednom postade svestan toga da je prostorija ponovo utihnula, i ponovo oseti veli u napetost u vazduhu. O renu se i zagleda u cove a oji je spavao raj vrata ada je on usao. Bilo je to uzasno lice. Zadah |avolje trave bio je oporo, uzno isparenje. Oci su bile u lete, izbuljene, izbecene oci onih oji vide ali ne vide, oci uve o renute unutra, a sterilnom pa lu snova van ontrole, snova oslobo|enih da se uzdignu iz smrdljivih mocvara podsvesnog. Zena za san om tiho je nu. Ispucale usne zadrhtase, povu ose se i ot rise zelene, mahovinaste zube, i revolveras pomisli: On ca to vise i ne pusi. Zvace. Zaista zvace. I odmah zatim: On je mrtav. Trebalo je da bude mrtav pre godinu dana. I odmah zatim: Cove u crnom.

"Zlato za uslugu, revolverasu. Samo jedan zlatni . Za lepoticu." Uzviseni Govor. Jedan tren njegov um odbijao je da ga prepozna. Prosle su godine - Boze! - ve ovi, milenijumi; vise nije bilo Uzvisenog Govora, on je bio poslednji, poslednji revolveras. Ostali su... On otupelo posegnu u dzep na grudima i izvadi zlatni . Napu la, rastava ru a po|e za njim, pomilova ga, podize ga ta o da blesne na masnom svetlu erozins ih lampi. Zasijao je ponosnim, civilizovanim sjajem; zlatnim, crven astim, rvavim. "Ahhhhhh..." Nearti ulisani zvu zadovoljstva. Starac se zanese i o renu, pa renu natrag a svom stolu, drzeci novcic u visini o a, o recuci ga, hvatajuci odbles e. Prostorija se brzo praznila, i vratanca su mahnito s ripala napred natrag. Klavirista spusti po lopac svog instrumenta uz tresa i iza|e za ostalima dugim oracima li a iz omicne opere. "Seb!" Zena vrisnu za njim sa cudnom mesavinom straha i svadljivosti u

On progovori, i revolveras, zaprepascen, cu Uzvisenim Govorom:

a o mu se ovaj obraca

Zurili su jedan u drugog, revolveras i cove rajnjeg ruba ludila.

oji je presao pre o

glasu, "Seb, da si se vratio ovamo! Pro letstvo!" U me|uvremenu, starac se vratio za svoj sto. Zavrteo je zlatni na izdubljenom drvetu, i mrtvo -zive oci pratile su ga sa praznom obuzetoscu. On ga zavrte drugi put, treci, i apci mu otezase. Cetvrti put, i glava mu pade na drvo pre nego sto se novcic zaustavio. "Eto", rece ona tiho, jarosno. "Oterao si mi musterije. Jesi li zadovoljan?" "Vratice se", rece revolveras. "Veceras bogme nece."

"Idi i..." Ona dovrsi zapovest opisavsi nemoguci cin masturbacije. "Moram da znam", rece revolveras strpljivo. "On..." "Cudno je pricao sa tobom", rece ona. "Nort ni ada u zivotu nije ta o pricao." "Trazim jednog cove a. Prepoznala bi ga." Zurila je u njega, do je njen gnev zamirao. Zameni ga razmisljanje, a potom taj viso i, vlazni sjaj oji je vec ranije video. Trosna zgrada zamisljeno za rc a sama sebi. Negde dale o, unj avo zalaja pas. Revolveras je ce ao. Ona vide oli o on zna, i sjaj zameni bezna|e i tupa potreba oja nije imala usta. "Znas moju cenu", rece ona. Gledao ju je mirno. U mra u se ozilja nece videti. Telo joj je bilo dovoljno vit o da pustinja i pesa nisu uspeli sve da usahnu. A ne ada je bila lepa, mozda ca i divna. Ali, ni to nije bilo vazno. Ne bi bilo vazno ca ni ada bi se gamad iz grobova gnezdila u suvoj tami njene materice. Sve je to bilo pisano. Ru e joj renuse a licu, i u njoj je jos bilo nesto so a - dovoljno da zaplace. "Ne gledaj! Ne moras da me gledas ta o zlo!" "Izvini", rece revolveras. "Nisam nameravao da budem zao." "Ni o od vas to ne namerava!" Vi nula je na njega. "Pogasi svetla." Pla ala je, sa ru ama na licu. Bilo mu je drago sto su joj ru e na licu. Ne zbog ozilj a, vec zato sto joj je to vracalo zenstvenost, a o vec ne pre|asnji li . Pribadaca oja joj je drzala bretelu haljine svetlucala je na masnom svetlu. "Pogasi svetla i za ljucaj. Hoce li on nesto da u rade?" "Ne", sapnu ona. "Onda pogasi svetla." Nije htela da s loni ru e sve do nije bila iza njega, i pogasila je

"Ko je on?" On po aza na zdreaca

orenja.

lampe jednu po jednu ta o sto je zavrtala fitilje, a potom dahom gasila plamic e. Onda ga je uzela za ru u u mra u, toplo. Povela ga je gore. Nije bilo svetla na ojem bi s rivali ono sto cine. 6

Zavio je cigarete u mra u, potom ih pripalio i dodao joj jednu. Soba je bila puna njenog pateticnog mirisa svezeg jorgovana. Miris pustinje ga je nadvladavao, obogaljivao ga. Bio je poput mirisa mora. On shvati da se plasi pustinje pred sobom. "Ime mu je Nort", rece ona. Nimalo ostrine nije joj nestalo iz glasa. "Samo Nort. Umro je." Revolveras je ce ao. "Dodirnuo ga je Bog." Revolveras rece: "Njega ni ada nisam video." "Bio je ovde ot ad znam za sebe - mislim na Norta, ne na Boga." Ona se promu lo nasmeja u mra u. "Ne o vreme je imao osnice. Propio se. Omirisao travu. Zatim poceo da je pusi. Deca su pocela da ga prate i da pujdaju pse na njega. Nosio je stare zelene pantalone oje su zaudarale. Razumes?" "Da." "Poceo je da zvace. Na raju je samo sedeo i nista nije jeo. U svojoj glavi, verovatno je bio ralj. Deca su mu mozda bila dvors e lude, a psi princevi." "Da." "Umro je ovde, ispred", rece ona. "Do loparao je po dascanom trotoaru - cizme su mu bile izdrzljive, prave co ule - sa decom i psima za sobom. Licio je na zicane vesalice za odelo, upletene i umrsene. U ocima su mu se mogla videti svetla pa la, ali cerio se, bas nali na one bundeve oje deca izrezu za Vece Svih Svetih. Mogao se osetiti smrad zemlje, trulezi i orova. Curilo mu je sa uglova usana ao zelena rv. Mislim da je hteo da u|e i slusa a o Seb svira lavir. I bas ispred, stao je i na rivio glavu. Mogla sam da ga vidim, i pomislila sam da je cuo ociju, mada joj nije bilo vreme. Tada je povratio, i bljuvotina je bila crna i puna rvi. Prosla je roz taj ez ao otpadna voda roz reset u. Smrad je bio dovoljan da te natera da pozelis da si lud. Podigao je ru e i prosto povratio po sebi. To je bilo sve. Umro je sa tim ezom na licu, u sopstvenoj bljuvotini."

Drhtala je raj njega. Napolju, vetar je i dalje uporno zavijao, a negde dale o lupala su vrata nali na zvu a av se cuje u snu. Po zidovima su trc arali misevi. Revolveras pomisli rajic om uma da je to verovatno jedino mesto u gradu dovoljno imucno da ima miseve. On joj stavi ru u na stoma i ona se silovito trze, a potom opusti. "Cove u crnom", rece on. "Moras da cujes, zar ne?"

"Da." "U redu. Ispricacu ti." Ona uze njegovu ru u sa obe svoje, i isprica mu. 7

Usao je asno popodne, tog dana ada je Nort umro, i vetar je rastao, ot idao povrsins i sloj tla, nosio u ovitlacu naslage rupnog pes a i iscupane stablji e u uruza. Kenerli je onjusnicu za ljucao atancem, a preostalih ne oli o trgovaca zatvorili su ap e na prozorima i pre o njih postavili das e. Nebo je bilo zuto, boje starog sira, i oblaci su leteli po njemu, ao da su ugledali nesto uzasavajuce u pustarama gde su ta o nedavno bili. Dosao je na ras limatanim olima, pre o cijeg sandu a je bila privezana nabrana cerada. Posmatrali su njegov dolaza , i matori Kenerli, oji je lezao raj prozora sa bocom u jednoj, a mlohavim, vrelim mesom leve doj e svoje druge po starosti ceri u drugoj ruci, resio je da ne bude tu, u oli o ovaj bude po ucao. Ali, cove u crnom prosao je ne zaustavljajuci dorata oji mu je vu ao ola, a toc ovi su pri o retanju podizali prasinu oju je vetar zeljno grabio. Mogao je biti svesteni ili alu|er; nosio je crnu rizu posutu prasinom, i labava apuljaca pre rivala mu je glavu i s rivala crte lica. Nabirala se i lepetala. Ispod ruba odezde, tes o o ovane cizme sa cetvrtastim spicom. Zaustavio se pred Sebovom afanom i privezao onja, oji je spustio glavu i zafr tao u tle. Pozadi, na olima, on odveza jedno rilo, prona|e izlizano sedlo, nabaci ga na rame i u|e roz vratanca. Alis ga je posmatrala ljubopitljivo, ali ni o drugi nije primetio njegov dolaza . Ostali su bili blazeno pijani. Seb je svirao metodistic u regtajm himnu, a matori jebivetri oji su dosli ranije da izbegnu oluju i prisustvuju bdenju uz Nortona, promu li su od pevanja. Seb, gotovo onesvescen od pica, zatrovan i napaljen sopstvenom nastavljenom egzistencijom, svirao je grcevito, sumanuto brzo, do su mu prsti leteli ao delovi razboja. Glasovi su restali i urlali, i nijednom nisu nadvladali vetar, ali povremeno ao da su ga izazvali. U uglu, Zaharije je zadigao su nju Ejmi Feldon pre o glave i sli ao joj zna e zodija a na olenima. Ne oli o drugih zena ruzilo je unao olo. Sve ao da su groznicavo sijale. Mutno svetlucanje oluje oje je dopiralo profiltrirano roz vratanca, ao da im se rugalo. Nort je lezao na dva stola u sredistu prostorije. Njegove cizme ocrtavale su misticno slovo V. Usta su mu visila u o lembesenom ezu, ia o mu je ne o vec zatvorio oci i stavio novcice na njih. Ru e su mu bile pre rstene na prsima sa struc om |avolje trave. Smrdeo je ao otrov. Cove u crnom s ide apuljacu i pri|e san u. Alis ga je gledala i osecala strepnju pomesanu sa poznatom zeljom s rivenom u njoj. Na njemu nije bilo ni a vog simbola vere, mada to samo po sebi nije znacilo nista.

"Vis i", rece on. Glas mu je bio blag i prijatan. "Dobar vis i." Ona posegnu pod san i izvadi bocu vis ija mar e "star". Mogla je da mu uvali lo alnu dzibru ao svoje najbolje pice, ali nije. Sipala mu je, a cove u crnom ju je posmatrao. Oci su mu bile rupne, obasjane. Sen e su bile suvise dubo e da bi im se tacno odredila boja. Njena potreba se pojaca. Urlanje i udari nastavljali su se pozadi, ne posustajuci. Seb, bezvredni us opljeni , svirao je nesto o Hriscans im Vojnicima, a ne o je ubedio Tet u Mil da peva. Njen glas, izoblicen i izvitoperen, se ao je roz zagor ao sto tupa se ira proseca moza teleta. "Hej, Ali!" Ona ode da usluzi musteriju, ozloje|ena zbog strancevog cutanja, ozloje|ena zbog njegovih bezbojnih ociju, i zbog svojih nemirnih prepona. Plasila se svojih potreba. One su bile apriciozne i van njene ontrole. Mozda su one bile signal promene, oja ce zauzvrat oznaciti poceta njene starosti - stanja oje je u Tulu obicno bilo rat o i gor o poput zims og sutona.

Tocila je pivo sve do nije ispraznila bacvu, a potom nacela novu. Nije zelela da trazi to od Seba; on bi joj dosao sasvim rado, ao pas - jer je to i bio, i odse ao bi sam sebi prste ili rasuo penu po svemu. Stranceve oci bile su na njoj do je to radila; mogla je da ih oseti. "Puno posla", rece on ada se vratila. Nije ni ta nuo pice, samo ga je o retao izme|u dlanova da bi ga zagrejao. "Bdenje", rece ona. "Primetio sam preminulog." "Oni su propalice", rece ona s iznenadnom mrznjom. "Svi do jednog." "To ih uzbu|uje. On je mrtav. Oni nisu." "Do je bio ziv, bio im je glavna meta. Nije u redu da to bude i sada. To je..." Ona zacuta, nesposobna da izrazi sta je to, ili zbog cega je opsceno.

"Da! Sta mu je inace drugo preostalo?" Njen ton bio je optuzujuci, ali on nije spustio pogled, i ona oseti navalu rvi u licu. "Izvini. Jesi li ti svesteni ? Ovo mora da ti je odvratno." "Nisam, i nije." On glat o ispi vis i na e s, ne riveci lice. "Jos jedan, molim." "Moram prvo da ti vidim pare. Zao mi je." "Ne treba da ti bude zao." On stavi grubi srebrnja na san , debeo sa jedne strane, tana sa druge, i ona rece ao sto ce reci i asnije: "Nemam usura za ovo."

"Zderac

orova?"

On odmahnu glavom, odbacivsi tu primedbu, i odsutno je proprati pogledom do mu je ponovo sipala. "U prolazu si?" upita ona. Dugo nije odgovorio, i ona umalo sto ne ponovi pitanje, ad on odmahnu glavom s nestrpljenjem. "Ne pricaj o trivijalnim stvarima. Ovde si u drustvu smrti." Ona se trze, povre|ena i zapanjena, i prva misao bila joj je da je lagao o svojoj svetosti a o bi nju testirao. "Marila si za njega", rece on ravno. "Nije li to istina?" "Za oga? Za Norta?" Ona se nasmeja, afe tirajuci ljutitost, ne bi li pri rila zbunjenost. "Mislim da bi bolje bilo da..." "Imas me o srce i malo se plasis", nastavi on, "a on je bio na orovu, i gledao roz zadnja vrata pa la. I eno ga sad, sada su ca zalupili vrata, a ti mislis da ih nece otvoriti sve do ne do|e vreme da ti pro|es roz njih, zar ne?" "Sta je s tobom, pijan si?" "Gos'in Norton, mrtvosan", izgovori cove u crnom jet o. "Mrtav ao bilo o drugi. Mrtav ao ti ili bilo o drugi." "Odlazi iz moje afane." Osecala je a o u njoj naglo nice drhtavo gnusanje, ali toplina joj je i dalje zracila iz stoma a. "U redu je", rece on tiho. "U redu je. Sace aj. Samo sace aj." Oci su bile plave. Ona najednom oseti da joj je um la , ao da je uzela drogu. "Vidis?" upita je on. "Vidis li?" Ona tupo limnu glavom, a on se glasno nasmeja - finim, snaznim, cistim smehom zbog ojeg se o recu glave. On se o renu i suoci se sa njima, najednom u sredistu paznje zahvaljujuci ne oj nepoznatoj alhemiji. Tet a Mil zastade i ucuta, ostavivsi napu li viso i ton da is rvari u vazduhu. Seb odsvira pogresan a ord i prestade. Gledali su nelagodno u stranca. Pesa je sustao po zidovima zgrade. Tisina se zadrza, sireci svoje pletivo. Njoj je dah zastao u grlu, i ona spusti pogled i vide da obema ru ama ispod san a stis a stoma . Svi su gledali u njega, a on je gledao u njih. Tada se ponovo rasprsta njegov smeh, snazan, bogat, van sva og poricanja. Ali, u njemu nije bilo poziva da se smeju zajedno sa njim. "Po azacu vam cudo!" vi nu im on. Ali, oni su ga samo gledali, ao poslusna deca oju su poveli da vide ma|ionicara, ia o su suvise veli a da bi mu poverovala. Cove u crnom roci napred, i Tet a Mil ustu nu od njega. On se zesto o is ezi i pljesnu je po siro om stoma u. To je natera na rata , nesvesni i ot, i cove u crnom zabaci glavu.

"Ta o je bolje, zar ne?"

Tet a Mil se ponovo za i ota, odjednom zajeca i slepo pobeze roz vrata. Ostali su nemo posmatrali njen odlaza . Pocinjala je oluja; sen e su sledile jedna drugu, uzdizale se i padale po beloj ci lorami neba. Cove raj lavira sa zaboravljenim pivom u ruci isceri se uz stenjanje. Cove u crnom stajao je iznad Norta i cerio se na njega. Vetar je restao, zavijao i hucao. Nesto rupno udari o bocni zid zgrade i ods oci. Jedan od mus araca raj san a otrze se ne a o i iza|e rivudavim, grotes nim oracima. Zacu se grmljavina, u iznenadnim, brzim plotunima.

On poce da pljuje po Nortovom licu, pazljivo ciljajuci. Pljuvac a zasja na celu i liznu niz obrijani ljun nosa. Ispod san a, njene ru e ubrzase. Seb se nasmeja ao luda i pogrbi se. Poce da is asljava slajm, ogromne i lepljive ugrus e i prdnu. Cove u crnom grohotom se nasmeja u zna odobravanja i lupi ga po le|ima. Seb se isceri, i jedini zdrav zub mu zasja u ustima. Ne i uma ose. Drugi se o upise u labavom prstenu o o Norta. Njegovo lice i borama izbrazdani podvalja , vrat i gornji deo grudnog osa svetlucali su od tecnosti - tecnosti ta o dragocene u ovoj suvoj zemlji. Najednom, to prestade, ao na dati zna . Culo se izmuceno, tes o disanje. Cove u crnom najednom se baci pre o tela, previvsi se u elegantnom lu u. Bilo je to lepo, ao mlaz vode. On se doce a na ru e, s oci na noge iz o reta, isceren, i ponovo se baci pre o. Jedan od posmatraca se zaboravi, poce da tapse, i najednom odstupi, ociju zamagljenih stravom. On pre ri usta ru om i pojuri a vratima.

Kroz posmatrace pro|e zvu - stenjanje - a onda oni zanemese. Cove u crnom zabaci glavu i poce da zavija. Prsa su mu se pomerala brzim, plit im ritmom do je usisavao vazduh. On poce da prelazi tamo - amo jos brze, sipajuci sebe pre o Nortovog tela poput vode oja se presipa iz jedne case u drugu. Jedini zvu u prostoriji bilo je prodorno s ripanje njegovog disanja i sve brzi puls oluje. Nort dubo o, suvo udahnu. Ru e mu zalupase i zadumbarase besciljno po stolu. Seb za resta i iza|e. Jedna od zena renu za njim. Cove u crnom pre|e pre o jos jednom, dvaput, triput. Citavo telo sada je vibriralo, drhtalo, treslo se i trzalo. Smrad trulezi, izmeta i raspadanja izbi napolje u zagusujucim talasima. Njegove oci se otvorise. Alis oseti a o se odupire stopalima unazad. Ona udari o ogledalo, natera ga da zadrhti, i nju obuze slepa pani a. Ona ods oci ao junica. "Dao sam ti to", dozivao ju je cove u crnom, dahcuci. "Sad mozes mirno da spavas. Ca ni to nije nepovratno. Ia o je... toli o... pro leto... zabavno!" I on ponovo poce da se smeje. Zvu je jenjavao

Nort se trznu

ada je cove u crnom treci put presao pre o.

"U redu", cerio se cove

u crnom. "U redu. Pre|imo na stvar."

do je ona jurila uz stepenice, ne zastaj ujuci sve do vrata za tri sobe iznad san a nisu bila zabravljena. Ona tada poce da se i oce, ljuljajuci se napred - nazad na bedrima uz vrata. Zvu preraste u tuzbalicu oja se stopi sa vetrom. Dole, Nort je odsutno odlutao napolje na oluju, da nacupa nesto orova. Cove u crnom, sada jedina musterija za san om, gledao ga je a o odlazi i cerio se i dalje.

On podize pogled a njoj i stidljivo se osmehnu. "Zdravo, Ali." "Zdravo, Nort." Ona spusti cepanicu i poce da pali lampe, ne o recuci mu le|a. "Dodirn'o me Bog", rece on odjednom. "Vise necem da mrem. Re 'o mi je. Obec'o."

"Vol'o bi' da prestanem da zvacem travu", rece on. "Vise ne uzivam. Nije pravo da cove oga je dodirn'o Bog zvace orov." "Zasto onda ne prestanes?" Zaprepastilo ju je sopstveno ogorcenje, i nateralo je da u njemu ponovo gleda cove a umesto pa leno cudo. Ono sto je videla bio je prilicno tuzan primera , napola naduvan, obesenog nosa i posramljenog izgleda. Vise nije mogao da je uplasi. "Drhtim", rece on. "I zelim to. Ne mogu da prestanem. Ali, ti si oduve bila dobra prema meni..." zajecao je. "Ne mogu ca ni da prestanem da se zapisavam." Ona ode do stola i zastade tamo, nesigurna. "Mogao je da me stvori ta o da ne zelim", rece on roz suze. "Kad me je vec oziveo, mogao je i to da ucini. Ne zalim se... ne zelim da se zalim..." Zurio je unao olo progonjen i saputao: "Mozda ce me na mestu satrti a o budem to radio." "Mozda je sve to sala. Izgledao je duhovit." Nort uze vrecicu iz nedara osulje i izvuce pregrst trave. Bez razmisljanja, ona mu je izbi, a onda povuce ru u, uzasnuta. "Ne mogu da se oduprem, Ali, ne mogu..." i on se nespretno baci prema vrecici. Mogla je da ga spreci, ali nije se potrudila. Vratila se paljenju svetilj i, umorna mada je vece jedva pocelo. Ali, ni o nije dosao te noci osim starog Kenerlija, oji je sve propustio. Nije izgledao narocito iznena|en sto vidi Norta. Porucio je pivo, upitao gde je Seb, i potapsao je. Sutradan stvari su bile gotovo normalne, mada nijedno dete nije islo za Nortom. Dan asnije, podrugivanje je ponovo pocelo. Zivot se vratio sopstvenom slat om to u. Deca su

"Blago tebi, Nort." Posuda oju je drzala ispade joj prste, i ona je podize.

roz drhtave

Kada je primorala sebe te veceri da se vrati dole, sa lampom i tes om cepanicom za pec u drugoj ruci, cove a u crnom vise bilo, ao ni ola. Ali Nort je bio tamo, sedeo je za stolom ao da ni ada nije ni odlazio. Miris orova bio je na njemu, toli o teza oli o je mogla da oce uje.

u jednoj nije raj vrata ali ne

sa upljala iscupani u uruz, i nedelju dana posle Nortovog vas rsnuca, spalila su ga na sred ulice. Vatra je za tren bila svetla, i vecina sljo adzija izasla je ili isteturala se napolje da posmatra. Izgledali su primitivno. Lica ao da su im lebdela izme|u pla-menova i ledenog nebes og sjaja. Ali ih je gledala i osecala ubod zamiruceg ocaja zbog tuznih vremena oja su nastupila na svetu. Stvari su se rastegle. U sredistu stvari vise nije bilo lep a. Ni ada nije videla o ean, niti ce ga i ada videti. "Da imam muda", mrmljala je, "samo da imam muda, muda, muda..." Nort je podigao glavu na zvu njenog glasa i prazno joj se osmehnuo iz pa la. Nije imala muda. Samo san i ozilja . Vatra je brzo sagorela i njene musterije su se vratile. Pocela je da se naliva vis ijem "star" i o o ponoci bila je mrtva pijana. 8

Ona prestade da prica, i ada on nije odmah pro omentarisao, isprva pomisli da ga je prica uspavala. I sama poce da drema ada on upita: "To je sve?" "Da. To je sve. Veoma je asno." "Aha." Zavijao je novu cigaretu.

"Necu." Ponovo tisina. Vrh cigarete namigivao je zareci se i tamneci. "Ujutro ces otici", rece ona tupo. "Trebalo bi. Mislim da mi je ovde postavljena zam a." "Ne idi", rece ona. "Videcemo." On se o renu na svoju stranu, dalje od nje, ali ona je bila utesena. Ostace. Ona zadrema. Na rubu sna ona ponovo pomisli na to a o mu se Nort obratio, onim cudnim govorom. Ni pre ni posle toga nije ga videla da izrazava i a vu emociju. Ca je i ljubav vodio nemo, i samo je pred raj njegovo disanje ogrubelo, a potom se zaustavilo na trenuta . Bio je poput necega iz baj e ili mita, poslednji od svoje vrste u svetu oji pise poslednju stranicu svoje njige. Nije bilo vazno. Ostace ne o vreme. Sutra ce biti dovoljno vremena za razmisljanje, ili pre osutra. Ona zaspa. 9

"Nemoj da mi prosipas duvan po je nameravala.

revetu", rece mu ona, ostrije nego sto

Ujutro mu je s uvala griz, oji je pojeo bez omentara. Ubacivao ga je u usta ne razmisljajuci o njoj; jedva da ju je i video. Znao je da treba da ide. Sva im minutom do je sedeo tu cove u crnom bio je sve dalje - verovatno je sada vec u pustinji. Njegov put isao je bez s retanja a jugu. "Imas li mapu?" upita on najednom, podigavsi pogled. "Grada?" nasmeja se ona. "Nema tu dovoljno toga da bi ti bila potrebna mapa." "Ne. Mapu onoga sto lezi juzno odavde." Njen osmeh zgasnu. "Pustinja. Samo pustinja. Mislila sam da ces malo ostati." "Sta je juzno od pustinje?" "Ot ud zznam? Ni o ne prelazi pre o nje. Ni o nije ni po usao ot ad sam ovde." Ona obrisa ru e o ecelju, uze otao za drs e i sasu vodu oju je grejala u sudoperu, gde je pljusnula i pocela da sisti od pare. On ustade. "Gde ces?" Cula je restavi strah u svom glasu, oji je mrzela. "Do stale. A o i o zna, zna onjusar." On joj stavi ru e na ramena. Ru e su bile tople. "I da sredim smestaj za mazgu. A o cu vec da budem ovde, moram je zbrinuti. Do ne podjem." Ali ne jos. Ona podize pogled a njemu. "Ali, pazi se tog Kenerlija. I a o nema pojma, izmislice nesto." Kada je otisao, ona se o renu prema sudoperi, sa vrelim suzama zahvalnosti. 10

Kenerli je bio bezub, neprijatan, i imao je gomilu ceri. Dve poluodrasle virile su a revolverasu iz prasnjavih sen i stale. Jedna beba srecno je balila u prljavstini. Jedna sasvim odrasla, plava, prljava, senzualna, posmatrala ga je sa zamisljenom ljubopitljivoscu do je pumpala vodu iz s ripave pumpe raj zgrade. Konjusar ga susretnu na pola puta izme|u vrata svog stanista i ulice. Maniri su mu se olebali izme|u neprijateljstva i ne a vog plasljivog ulizistva - ao od dzu ca ojeg su isuvise cesto sutirali. "Zbrinuta je", rece on, i pre nego sto je revolveras stigao da odgovori, Kenerli se o renu svojoj ceri: "Ulazi, Subi! Do sto djavola, da si smesta usla!" Subi poce smr nuto da vuce svoje vedro prema stracari pribijene uz stalu. "Mislis na moju mazgu", rece revolveras.

"Da, gospodine. Poprilicno dugo nisam video mazgu. Ne ada su ih uzgajali na sve strane, ali svet je renuo dalje. Nisam video nista drugo osim ne oli o volova, onja sa ocijom i... Subi, ima da te lepim, Boga mi!" "Ja ne ujedam", rece revolveras prijazno.

Kenerli se malo zguri. "Nije u vama stvar. Ne, gospodine, nije u vama stvar." On se siro o isceri. "Ona je prosto prirodno nespretna. \avo je u njoj. Divlja usa." Oci mu se smracise. "Dolazi Poslednje Doba, gospodine. Znate a o veli Knjiga. Deca nece slusati roditelje, a uga ce pohoditi mnostvo." Revolveras limnu glavom, pa po aza a jugu. "Sta ima tamo?" Kenerli se ponovo isceri, po azujuci desni i ne oli o druzeljubivih zutih zuba. "Stanovnici. Korov. Pustinja. Sta drugo?" On se za i ota, i hladno odmeri revolverasa ocima. "Koli o je veli a pustinja?" "Veli a." Kenerli se trudio da izgleda ozbiljno. "Mozda tri stotine milja. Mozda hiljadu. Ne znam da vam azem, gospodine. Tamo nema niceg osim |avolje trave i mozda demona. Tamo je otisao onaj drugi moma . Onaj sto je sredio Norta ad je bio bolestan." "Bolestan? Cuo sam da je bio mrtav." Kenerli se i dalje cerio. "Tja, tja. Mozda. Ali, odrasli smo ljudi, zar ne?" "Ali, ti verujes u demone." Kenerli je izgledao uvre|en. "To je mnogo drugacije." Revolveras s inu sesir i obrisa celo. Sunce je bilo vrelo, i uporno je tu lo. Kenerli ao da to nije primecivao. U tan oj senci raj onjusnice, mala devojcica ozbiljno je razmazivala zemlju po licu. "Ne znas sta je iza pustinje?" Kenerli sleze ramenima. "Ne o mozda zna. Kocija je prolazila jednim njenim delom pre pedeset godina. Ta o mi je pricao cale. Govorio je da su tamo planine. Drugi azu, o ean... zeleni o ean sa cudovistima. A ne i azu da je tamo raj sveta. Da nema niceg osim svetala od ojih cove oslepi, i Bozje lice sa otvorenim ustima, da ga prozdere." "Baljezganje", rece revolveras rat o. "Naravs i da jeste", uzvi nu Kenerli srecno. On se ponovo zguri, mrzeci, plaseci se, zeleci da ugodi. "Postaraj se da mi mazga bude zbrinuta." On dobaci Kenerliju novi novcic, oji Kenerli uhvati u letu. "Naravs i. Ostajete mal ice?" "Mislim da bih mogao." "Ona Ali je ja o fina ad 'oce da bude, zar ne?"

"Rece li ti nesto?" upita revolveras sa malim za asnjenjem. Iznenadna strava osvanu u Kenerlijevim ocima, poput dva meseca blizanca oji izlaze iznad horizonta. "Ne, gospodine, niti rec. A a o i jesam, zao mi je." On primeti Subi oja se naslonila na prozor i obrnu se a njoj. "Sad cu da te lepim, urvice mala! Boga mi, ima da..." Revolveras se udalji, svestan da se Kenerli o renuo da ga posmatra, svestan da bi mogao da se naglo o rene i uhvati onjusara sa ne im istinitim i neobojenim osecanjem prociscenim na licu. On pusti da to pro|e. Bilo je vruce. Jedina sigurna stvar u vezi sa pustinjom bila je njena velicina. I da se u ovom gradu jos nije sve odigralo. Ne jos. 11

Prosla su cetiri dana, u treperavoj izmaglici. Jeo je. Spavao je. Upraznjavao se s sa Ali. Ot rio je da ona svira violinu i naterao ju je da mu svira. Sedela je raj prozora na mlecnoj svetlosti osvita, samo profil, i svirala sa zastajanjem nesto sto je moglo biti dobro da je bila uvezbana. Osecao je sve jacu (ali cudno odsutnu) privrzenost prema njoj i mislio da je mozda to zam a oju je cove u crnom ostavio za sobom. Citao je suve i is rzane stare brojeve casopisa sa izbledelim sli ama. Mislio je veoma malo o svemu. Nije cuo da se mali lavirista popeo - refle si su mu otupeli. Ni to izgleda da nije bilo vazno, mada bi ga ja o zaplasilo u ne o drugo vreme i na ne om drugom mestu. Ali je bila naga, sa carsavom ispod grudi, i pripremali su se da vode ljubav. "Molim te", govorila je. "Kao ranije, hocu to, hocu..." Vrata se razvalise i lavirista renu u svoj smesni tr navrat-nanos prema suncu. Ali nije vrisnula, mada je Seb drzao u ruci uhinjs i noz od osam inca. Seb je pravio bu u, nearti ulisano brbljanje. Zvucao je ao cove udavljen u ofi blata. Letela je pljuvac a. On spusti noz obema ru ama, i revolveras mu uhvati rucne zglobove i is renu ih. Noz odlete. Seb zavrista viso o, poput zar|alih spoljnih vrata. Ru e mu zaleprsase marionets im po retima, sa oba zgloba slomljena. Vetar je s rgutao uz prozor. U Alinom ogledalu na zidu, malo zamagljenom i is rivljenom, video se odraz sobe. "Bila je moja!" Jecao je. "Prvo je bila moja! Moja!" Ali ga pogleda i ustade sa reveta. Uvi se u carsav, i revolveras na tren oseti saucesce prema cove u oji mora da sebe vidi a o izlazi na suprotnom raju necega sto je ne ada imao. Bio je to samo mali cove , us opljeni . "Bilo je to za tebe." Seb je ridao. "Bilo je to samo za tebe, Ali. Prvo si bila ti, i sve je bilo za tebe. Ja - ah, o Boze, Boze blagi..." Reci se rastvorise u paro sizam nerazaznatljivog, pa onacno u suze. Ljuljao se napred-nazad i drzao slomljene rucne zglobove uz stoma .

Bili su u

revetu ada je Seb nogom razvalio vrata i usao sa nozem.

"Sss. Sss. Da vidim." Ona le nu raj njega. "Slomljeno. Seb, magarce jedan. Zar nisi znao da nisi ja ?" Ona mu pomoze da se osovi na noge. Po usao je da prinese ru e licu, ali nisu ga slusale, i on je ogoljeno jecao. "Do|i do stola i daj da vidim sta mogu da uradim." Ona ga odvede do stola i stavi mu o o zglobova cep e iz sandu a za drva. Jecao je slabasno i nevoljno, i otisao je ne osvrcuci se.

"Ne", rece on. Ona rece strpljivo: "Znao si za to. Tu se nista ne moze. Sta jos postoji?" Ona mu dodirnu rame. "Osim sto mi je drago da si ta o ja ." "Ne sad", rece on nerazgovetno. "Mogu te uciniti ja im..." "Ne", rece on. "To ne mozes." 12

Spustio se cudan, purpurni sumra , i cr va je, osvetljena iznutra, izgledala sa puta gotovo ao pec. "Ne idem", re la je Ali rat o. "Religija zene oja propoveda otrovna je. Ne a idu ugledni." Stajao je u vestibuli, s riven u senci, i gledao unutra. Klupa nije bilo, i pastva je stajala (video je Kenerlija i njegov na ot; Kastnera, vlasni a grads e prodavnice susene robe, i njegovu mrsavu zenu; ne oli o sljo adzija; ne oli o "grads ih" zena oje ni ada ranije nije video; i, iznena|ujuce, Seba). Pevali su promu lo himnu, a cappella. On radoznalo pogleda ogromnu zenu u propovedaonici. Ali je re la: "Zivi sama, i jedva da se vi|a sa ljudima. Izlazi samo nedeljom da sluzi pa lenom ognju. Zove se Silvija Pitston. Luda je, ali opcinila ih je. Njima se ta o svi|a. Odgovara im." Ni a av opis nije mogao da izrazi mere te zene. Grudi ao zemljani radovi. Stubasti vrat sa gnjecavim belim mesecom od lica, na ojem su treptale oci toli o rupne i ta o tamne da su licile na gors a jezera bez dna. Kosa joj je bila predivna, bogata i sme|a, i podignuta na vrh glave u neurednu, ludac u pun|u oju je drzala snala dovoljno veli a da bude razanj za meso. Nosila je haljinu oja ao da je bila napravljena od sators og platna. Ru e oje su drzale molitveni bile su amene ploce. Koza joj je bila glat a, neostecena, divna. On pomisli da mora da je teza od tri stotine funti. Oseti iznenadnu crvenu pozudu za njom od oje zadrhta, pa o renu glavu i odvrati pogled. "O upimo se o o re e,

Sledece noci afana je bila zatvorena. Bio je Tulu prolazio ao Sabat. Revolveras je otisao raj groblja do je Ali prala stolove snaznim i ribala abazure erozins ih lampi sapunjavom

ne i prazni oji je u u malu, naherenu cr vu dezinfe cionim sredstvom vodom.

Ona se vrati u

revet. "Gde smo ono stali?"

Divne, divne, Reeee e, O upimo se o o re e, Sto protice raj Carstva Bozjeg."

Ce ala je. Kada su se s rasili, ona rasiri ru e iznad njih, ao da ih blagoslovi. Bio je to evo ativan gest. "Draga moja mala braco i sestre u Hristu." Bila je to proganjajuca recenica. Za trenuta revolveras oseti pomesana osecanja nostalgije i straha, prozeta jezivim osecajem deja vu - on pomisli: sanjao sam ovo. Kada? Otrese se toga. Publi a - mozda dvadeset petoro u upno - ce ala je u mrtvoj tisini. "Predmet nase vecernje meditacije jeste Nametljivac." Glas joj je bio slada , melodican, govorni glas dobro uvezbanog soprana. Kroz publi u pro|e nesto sus anja. "Osecam", rece Silvija Pitston zamisljeno, "osecam da sva oga u Knjizi poznajem licno. Poslednjih pet godina istrosila sam pet Biblija, ao i nebrojeno njih pre toga. Volim pricu, i volim protagoniste te price. Hodala sam ru u pod ru u sa Danijelom po lavljoj jazbini. Stajala sam uz Davida do ga je is usavala Betsiba, upajuci se u jezeru. Bila sam u vatrenoj peci sa Sadrahom, Mesahom i Abednegom. Pobila sam njih dve hiljade sa Samsonom, i bila zaslepljena sa Sv. Pavlom na putu za Damas . Jecala sam sa Marijom na Golgoti." Blag mrmor i uzdah u publici. "Poznavala sam ih i volela. Postoji samo jedan - jedan -" ona podize prst - "samo jedan protagonist najvece od svih drama, ojeg ne poznajem. Samo jedan oji stoji napolju, sa licem u senci. Samo jedan zbog ojeg mi telo zadrhti, a duh lone. Bojim ga se. Ne znam sta mu je na umu i bojim ga se. Nametljivac." Novi uzdah. Jedna od zena stavila je ru u pre o usta ao da zeli da spreci zvu , i ljuljala se, ljuljala.

Stenjanje, limanje glavama. "Nametljivac! On je stajao na bal onu sa Dzezabel i posmatrao a o Kral Ahaz pada vristeci u smrt, i on i ona cerili su se do su se psi o upljali i laptali njegovu zivotnu rv. O, mala moja braco i sestre, pazite se Nametljivca." "Da, o Isuse..." Cove ojeg je revolveras prvog primetio pri ulas u u grad, onaj sa slamnatim sesirom. "On je oduve bio tamo, braco moja i sestre. Ali ja ne znam sta mu je na umu. Ni vi ne znate sta mu je na umu. Ko bi mogao da shvati strasnu

"Nametljivac oji je dosao Evi oprcajuci se. Nametljivac oji Mojsije bio na Gori, oji im je zlatno tele, i da ga obozavaju

ao zmija na stoma u, isceren, je hodao me|u Decom Izraela do je saputao da naprave zlatnog idola, roz prljavstinu i blud."

Izgubi se i poslednji ton poslednjeg refrena, i za trenuta samo premestanje s noge na nogu i asljanje.

culo se

tamu oja se ovitla tamo, gordost poput pilona, titans o svetogr|e, bezboznu radost? I ludilo! Ki lops o, trabunjavo ludilo oje hoda, puzi i oprca se roz najstrasnije ljuds e zelje i zudnje?" "O Isuse Spasioce..." "On je bio taj oji je naseg Gospoda poveo na planinu..." "Da.." "On je bio taj oji ga je is usavao i pri azivao mu sav svet i svets a zadovoljstva..." "Daaaa..." "On je taj oji ce se vratiti ada Poslednje Doba do|e svetu... a ono stize, braco moja i sestre, zar ne mozete da osetite njegov dolaza ?" "Daaaa..." Ljuljajuci se i jecajuci, pastva postade more; zena ao da je po azivala na sve njih, i ni na oga od njih. "On je taj oji ce doci ao Antihrist, da povede ljude u plamenu utrobu pa la, rvavom raju zlobe, do Zvezdana Rec Crva visi i bu ti na nebu, do ptice zderu decje stoma e, do materice zena ra|aju cudovista, do se dela ljuds ih ru u pretvaraju u rv..." "Ahhh..." "O, Boze..." "Gaaaaaaa..." Jedna zena pade na pod, i noge joj zalupase po drvetu. Spade joj cipela. "On je taj oji stoji iza sva og telesnog zadovoljstva... on! Nametljivac!" "Da, Gospode!" Jedan cove pade na olena, drzeci se za glavu i njacuci.

"Nametljivac!"

"Nametljivac!" "Kada divljate po mesu tu|eg tela, ad zaga|ujete sebe, ome prodajete dusu?" "Na.." "...me... "O, Isuse... O..."

"Kada sednete da igrate faro ili "Gledaj me",

"Kada pijete,

o drzi flasu?"

o o rece

arte?"

"...tljivcu..." "...Aaa...aaa...aaa..."

Silvija Pitston spusti ru u i uhvati ga za glavu. Njegovi povici prestase do su mu njeni prsti, snazni i beli, neta nuti i nezni, ustrali osu. Gledao je odozdo glupavo u nju. "Ko je bio sa tobom u tvom grehu?" upita ona. Njene oci pogledase u njegove, dovoljno dubo o, dovoljno nezno, dovoljno hladno da se u njima udavi. "Na... Nametljivac." "Po imenu?" "Po imenu Satana." Sirov, sipljiv sapat. "Hoces li se odreci?" Zeljno: "DA! DA! O, moj Isuse Spasioce!" Ona mu zaljulja glavu; zurio je u nju praznim, sjajnim ocima fanati a. "Kada bi on usao na ova vrata..." ona upre prst u sen e vestibule, gde je stajao revolveras, "da li bi ga se odre ao njemu u lice?" "Ta o mi majcinog imena!" "Verujes li u vecnu ljubav Isusovu?" On zajeca. "Jebote, jasta da verujem..." "On ti to oprasta, Dzonsone." "Hvaljen ne je Bog", rece Dzonson, i dalje jecajuci.

"Znam da ti oprasta bas ao sto znam da ce izbaciti nepo ajane iz svojih palata u bu tecu tamu." "Hvaljen ne je Bog." Buduci iscrpljena, pastva to izgovori smireno. "Bas ao sto znam da ce taj Nametljivac, taj Satana, taj Gospodar Muva i Zmija biti zbacen i smrvljen... hoces li ga ti smrviti ada ga

Publi a se umiri e staze.

ao na dati zna , zamrznuta u polueroticnim pozama

"Ja sam u pa lu!" Vrisnuo je to treslo ao da mu pod ozom puzu Pusio orov! Gresio sam! Ja..." strasnom, histericnom zavijanju se za glavu ao da ce mu sva og

Cove

oji se drzao za glavu izbi napred teturajuci se. odozdo, njoj. Lice mu se rivilo i zmije. "Bludnicio sam! Koc ao se! Ali, glas mu se uzdize a nebu u oje je pridavilo arti ulaciju. Drzao trena prsnuti poput prezrele dinje.

"A o je oseti tu pomisli, Ona je u strah.)

on?" Vrisnula je. (Ali, unutra je bila smirena, mogao je da smirenost, gospodarenje, ontrolu, dominaciju. On najednom prestravljen i apsolutno siguran: ostavio je demona u njoj. leta. On ponovo oseti vrelo mres anje se sualne zelje roz

vidis, Dzonsone?"

"Daaa..." Zasiceno. "A o ga vidite a o se sutra sepuri Glavnom ulicom?"

Revolveras, uznemiren, istovremeno nestade roz vrata i renu a gradu. Miris pustinje bio je jasan u vazduhu. Gotovo da je vreme da rene dalje. Gotovo.

13

Ponovo u revetu. "Nece hteti da te primi", rece Ali. Zvucala je uplaseno. "Ona ne prima ni oga. Izlazi samo subotom uvece da natera sve da se useru od straha." "Koli o je dugo ovde?" "Dvanaest godina, ili ta o nesto. Hajde da ne pricamo o njoj." "Oda le je dosla? Iz og pravca?" "Ne znam." Laz. "Ali?" "Ne znam!" "Ali?" "U redu! U redu! Dosla je od stanovni a! Iz pustinje!" "Ta o sam i mislio." On se malo opusti. "Gde zivi?" Glas joj je bio nesto tisi. "A o ti azem, hoces li voditi ljubav sa mnom?" "Znas odgovor na to." Ona uzdahnu. Bio je to stari, zuti zvu , poput o retanja stranica. "Ima ucu na brezulj u iza cr ve. Malu stracaru. Tamo gde je... pravi svesteni ziveo do se nije odselio. Je li to dovoljno? Jesi li zadovoljan?" "Ne. Jos nisam." I on se prevrnu i leze na nju. 14

"Hvaljen ne

je Bog..."

"Hocete li ga smrviti

"Da i hvaljen ne

je Bog!" ridao je Dzonson. ada ga vidite, braco i sestre?"

Bio je to poslednji dan, i on je to znao. Nebo je bilo ruzno, ljubicasto ao modrica, cudno osvetljeno odozgo prvim prstima zore. Ali se muvala o olo ao avet, palila lampe, pazila na ustip e od u uruza oji su puc etali u tiganju. Vodio je zesto o ljubav sa njom posto mu je re la ono sto je morao da zna, a ona je osetila da se blizi raj, dala je vise nego sto je i ada dala, i dala je to ocajnic i u osvitu zore, dala sa neumornom energijom sesnaestogodisnja inje. Ali ovog jutra bila je bleda, ponovo na rubu menopauze. Posluzila ga je bez reci. Jeo je brzo, zva ao, gutao, pratio sva i griz vrelom afom. Ali je otisla do vratanaca i stala tamo zagledana u jutro, u neme bataljone sporih obla a. "Danas ce se us ovitlati prasina." "Ne cudi me." "Cudi li te i ad ista?" upita ona ironicno, i o renu se da ga gleda a o uzima sesir. On ga stavi na glavu i ocesa se o nju u prolazu. "Pone ad", rece joj on. Samo jednom ju je jos video zivu. 15

Kada je stigao do stracare Silvije Pitston, vetar je potpuno zamro i citav svet ao da je ce ao. Dovoljno dugo je bio u pustinjs om raju da zna da sto je duze zatisje, to ce bura biti jaca ada onacno odluci da zapocne. Cudno, ravno svetlo visilo je iznad svega. Na vratima oronule, umorne ucice bio je pri ucan veli i drveni rst. On po uca i sace a. Bez odgovora. On ponovo po uca. Bez odgovora. On se povuce i snazno sutnu vrata desnom cizmom. Unutra se otrze mala reza. Vrata tresnuse o nasumce oblozen zid i zaplasise pacove oji se razbezase na sve strane. Silvija Pitston je sedela u predvorju, sedela u mamuts oj stolici za ljuljanje od tamnog drveta, i gledala ga mirno tim rupnim i tamnim ocima. Olujna svetlost padala joj je na obraze u zastrasujucim polutonovima. Nosila je maramu. Stolica je tiho s ripala. Gledali su se jedan dugi, bezvremeni trenuta . "Ni ad ga neces uhvatiti", rece ona. "Ti hodas putem zla." "Dosao ti je", rece revolveras. "U revet. Govorio mi je Jezi om. On..." "Jebao te je." Nije se trgla. "Hodas putem zla, revolverasu. Stojis u sen ama. Stajao si sinoc u sen ama svetog mesta. Zar si mislio da ne mogu da te vidim?"

"Bio je Bozji an|eo. Ta o je re ao."

"Zasto je izlecio zderaca

orova?"

Ona povuce usnu sa zuba u nesvesnom zvers om gestu. "Re ao mi je da ces ga pratiti. Re ao mi je sta da radim. Re ao je da si Antihrist." Revolveras odmahnu glavom. "On to nije re ao." Ona mu se lenjo osmehnu. "Re ao je da ces zeleti da me odvedes u revet. Zelis li?" "Da." "Cena je tvoj zivot, revolverasu. Podario mi je dete... dete an|ela. A o prodres u mene..." Ona pusti da joj lenji osmeh dovrsi misao. Istovremeno, ona po renu svoje ogromne, planins e butine. Protegle su joj se ispod odece ao ploce od cistog mermera. Efe at je bio vrtoglav. Revolveras spusti ru e na drs e pistolja. "U tebi je demon, zeno. Mogu da ga u lonim." Efe at je bio trenutan. Ona se odupru dublje u stolicu, i izraz lasice blesnu joj na licu. "Ne dodiruj me! Ne prilazi mi! Da se nisi usudio da dodirnes Bozju Nevestu!"

Meso na ogromnom ramu zadrhta. Lice joj je postalo ari atura ludac e strave, i ona zustro pruzi prste u zna u O a prema njemu. "Pustinja", rece revolveras. "Sta je posle pustinje?" "Ni ad ga neces uhvatiti! Ni ad! Ni ad! Goreces! Re ao mi je to!" "Uhvaticu ga", rece revolveras. "Obojica to znamo. Sta je iza pustinje?" "Ne!" "Odgovori mi!" "Ne!" On liznu napred, pade na olena i zgrabi je za butine. Njene noge stisnuse se ao mengele. "Onda, demon", rece on. "Ne..." On joj rasiri noge na silu i izvuce jedan od pistolja iz futrole.

"Odgovori mi." Ona se zaljulja u stolici i pod zadrhta. Molitve i nerazumljivi zargon poletese joj sa usana.

"Ne! Ne! Ne!" Disala je u

rat im, divljim ro tajima.

"Hoces da se ladis?" rece revolveras, isceren. On

roci a njoj.

"Nadam se da se osmehivao do

je to govorio."

On gurnu cev pistolja napred. Mogao je da oseti a o je prestravljeno usisala dah u pluca pre nego sto ga je cuo. Njene ru e pocese da ga udaraju po glavi; njene noge zadobovase po podu. Istovremeno, ogromno telo po usa da primi uljeza i da ga obujmi. Spolja ih je posmatralo samo modro nebo. Ona vrisnu nesto, viso o i nearti ulisano. "Sta?" "Planine!" "Sta sa njima?" "Zaustavice se... sa druge strane... s-s-slat i Isuse!... da p-pri upi snagu. Med-m-meditacija, shvatas? O... ja... ja..." Citava ogromna planina mesa odjednom se nape napred i navise, ali on je pazio da ne dopusti da ga dodirne njeno tajnovito meso. Tada ao da uvenu i smanji se, pa zajeca sa ru ama u rilu. "Ta o", rece on, ustajuci. "Demon je posluzen, a?" "Izlazi. Ubio si dete. Izlazi. Izlazi." On stade na vratima i osvrnu se. "Ni a vo dete", rece on rat o. "Ni a av an|eo, ni a av demon." "Ostavi me na miru." On to i ucini. 16

U vreme ada je stigao do Kenerlija, severni horizont se cudnovato smracio, i on je znao da je to prasina. Iznad Tula vazduh je jos bio mrtav i tih. Kenerli ga je ce ao na plevom posutom podijumu poda svoje stale. "Odlazite?" Ponizno se osmehnuo revolverasu. "Da." "Ne pre oluje?" "Pre nje." "Vetar je brzi od cove a na mazgi. Na otvorenom vas moze ubiti." "Sada hocu mazgu", rece revolveras jednostavno. "Naravs i." Ali Kenerli se nije o renuo, vec je samo stajao ao da trazi sta bi jos re ao, cereci se svojim puzavim, mrznjom ispunjenim ezom, i oci mu se zaca lise na nesto iznad revolverasevog ramena.

Revolveras roci u stranu, o renuvsi se, i tes a cepanica oju je drzala devoj a Subi prosista roz vazduh i samo ga ogreba po la tu. Od

siline zamaha cepanica joj ispade i ods oci po podu. U e splozivnoj visini pot rovlja, laste uzletese s rivene sen om. Devoj a ga je gledala ao tele. Grudi su joj napinjale ispranu osulju oju je nosila, ogromne i prezrele. Jedan palac prona|e s roviste u njenim ustima, sporo ao u snu.

Revolveras se ponovo o renu prema Kenerliju. Kenerlijev ez bio je ogroman. Koza mu je bila vostano zuta. Oci su mu se olutale u dupljama. "Ja..." zapoceo je sapatom ispunjenim slajmom, i nije bio u stanju da nastavi. "Mazga", podsta nu ga revolveras blago. "Naravs i, naravs i, naravs i", sapnu Kenerli, u cijem je ezu sada bilo neverice. On ode po nju. On se pomeri tamo oda le je mogao da posmatra Kenerlija. Konjusar se vrati sa mazgom i dade mu uzde. "Ti idi unutra i pazi na sestru", rece on Subi. Subi zabaci glavu i ne pomeri se. Revolveras ih ostavi tamo da zure jedno u drugo pre o prasnjavog poda punog pticjih govana, on sa bolesnim ezom, ona sa glupim, nepo retnim pr osom. Napolju je vrelina i dalje bila ao malj. 17

Vodio je mazgu sredinom ulice, podizuci cizmama oblacice prasine. Mesine sa vodom bile su joj privezane na le|ima. On stade od Seba, ali Ali nije bila tamo. To mesto bilo je pusto, zatvoreno pred olujom, ali i dalje prljavo od prethodne noci. Nije pocela da cisti, i tamo je zaudaralo poput mo rog psa. Napunio je vrecu obro om od u uruza, susenim i pecenim u uruzom i polovinom sirovog hamburgera iz hladnja a. Ostavio je cetiri zlatni a pore|ana jedan na drugi na dasci san a. Sebov lavir uputi mu nemo, zutozubo dovi|enja. On opet roci napolje i priveza vrecu na le|ima mazge. Imao je ne i blag osecaj u grlu. I dalje bi mogao da izbegne zam u, ali izgledi su bili mali. Na raju rajeva, on je bio nametljivac. On pro|e po raj zgrada oje su isce ivale zatvorenih apa a, osecajuci oci oje su virile roz pu otine i proreze. Cove u crnom odglumio je Boga u Tulu. Je li to bio samo smisao za osmic i humor, ili stvar ocajanja? Bilo je to pitanje od izvesnog znacaja. Iza njega se zacu restav, izmuceni vrisa , i vrata se iznenada otvorise. Oblicja sunuse napolje. Da le, zam a je a tivirana. Mus arci u ombinezonima i prljavim farmer ama. Zene u pantalonama i izbledelim haljinama. Ca i deca, oja su jurila za roditeljima. A u sva oj ruci bio je omad drveta ili noz. Njegova rea cija bila je automats a, trenutna, uro|ena. On se obrnu na petama do su mu ru e izvlacile pistolje iz futrola; drs e su bile tes e i sigurne u njegovim sa ama. Bila je to Ali, i naravno, morala je to biti Ali, jurila je a njemu is rivljenog lica, sa ozilj om

pa leno purpurnim na sve slabijem svetlu. On vide da je ona samo talac; is rivljeno Sebovo lice virilo joj je pre o ramena ao vesticji druzbeni . Ona je bila njegov stit i zrtva. On vide sve to, jasno i bez sen i na zamrznutom vecitom svetlu sterilnog zatisja, i cu je: "Drzi me O Isuse ne pucaj ne pucaj ne..." Ali, ru e su bile uvezbane. On je bio poslednji od svoje vrste, i nisu samo njegova usta poznavala Uzviseni Govor. Pistolji zabubnjase svoju tes u, atonalnu muzi u u vazduh. Njena usta se naglo zatvorise i ona lonu, a pistolji ponovo opalise. Sebova glava trznu nazad. Oboje padose u prasinu.

Cepanice poletese roz vazduh, zapljustase po njemu. On se zatetura i odbi ih od sebe. Jedna sa e serom probi se, zapara mu misicu i pusti rv. Mus arac sa ce injastom bradom i mrljama od znoja pod pazuhom polete a njemu sa tupim uhinjs im nozem u saci. Revolveras ga ubi na mestu i cove se sruci na ulicu. Zubi mu glasno s ljocnuse ada mu brada udari o tle. "SATANA!" vristali su ne i. "PROKLETNIK! OBORITE GA!" "NAMETLJIVAC!" povi a drugi glas. Zasuse ga cepanice. Noz ga pogodi u cizmu i ods oci. "NAMETLJIVAC! ANTIHRIST!" On probi sebi put pucanjem posred njih, trceci do su tela padala, i njegove ru e birale mete sa zastrasujucom preciznoscu. Dva mus arca i jedna zena srusise se, i on protrca roz otvor oji je ostao iza njih. Poveo je njihovu groznicavu paradu pre o ulice, prema oronuloj radnji/berbernici nasuprot Sebove afane. Popeo se na dascanu stazu, ponovo se o renuo i ispalio preostalu municiju u gomilu oja je jurisala. Iza njih, Seb, Ali i ostali lezali su razapeti u prasini. Nisu zastajali niti o levali, ia o je sva i njegov pucanj pronasao vitalnu tac u, ia o oni verovatno ni ada nisu videli pistolj, osim na sli ama u starim casopisima. Povlacio se, retao se ao plesac a o bi izbegao letece proje tile. Usput je punio, brzinom oju su ta o|e njegovi prsti uvezbali. Vredno su se retali izme|u opasaca i cilindara. Rulja se pope na dascanu stazu i on u|e u radnju i zalupi vrata. Veli i izlog sa desne strane prolomi se i tri mus arca nagurase se unutra. Lica su im bila fanaticno prazna, oci ispunjene tinjajucom vatrom. On ih pobi sve, ao i dvojicu oji su ih sledili. Oni upadose roz izlog i ostase da vise na strcecim rhotinama sta la, zaprecivsi otvor. Vrata zalupase i zatresose se od njihove tezine, i on je mogao da cuje njen glas: "UBICA! VASE DUSE! RASCEPLJENO KOPITO!" Vrata se otrgose sa sar i i padose pravo unutra, nacinivsi zvu aplauza. Prasina se podize sa poda. Mus arci, zene i deca jurisali su na njega. Letele su cepanice i pljuvac a. On isprazni svoje pistolje i oni popadase ao cunjevi. On prevrnu bacvu sa brasnom, ot otrlja je a njima, povuce se u berbernicu, pa baci posudu sa ljucalom vodom gde su stajala dva is rzana brijaca. I dalje su nadirali, vristeci freneticno i nepovezano. Odne ud, Silvija Pitston ih je podsticala, do joj se glas uzdizao i jenjavao u slepim modulacijama. On je ubacivao zrna u vrele omore, osecao miris brijanja i postriga, miris

sopstvenog mesa sa oprljenih zuljeva na vrhovima prstiju. On pro|e roz zadnja vrata, na verandu. Ravno, zbunjem obraslo tle sada mu je bilo iza le|a i glat o poricalo grad oji je cucao uz njegovo ogromno bedro. Tri mus arca izbise iza ugla, sa veli im, izdajnic im osmesima na licima. Videli su ga, videli da i on vidi njih, i ezovi im se izgubise tren pre nego sto ih je po osio. Pratila ih je jedna zena i zavijala. Bila je rupna, debela, i musterije Sebove afane znale su je ao Tet u Mil. Revolveras je oduva unazad i ona pade prucivsi se urvins i, sa su njom zadignutom izme|u butina. On si|e niz stepenice i renu unatras e a pustinji, deset ora a, dvadeset. Zadnja vrata berbernice razvalise se i oni po uljase napolje. On ugleda nacas Silviju Pitston. Otvori vatru. Padali su u cucanj, padali su unazad, prevrtali su se pre o ograde u prasinu. Nisu bacali sen e na vecitom purpurnom svetlu dana. On shvati da vristi. Sve vreme je vristao. Oci ao da su mu bili napu li uglicni lezajevi. Jaja su mu se uvu la u stoma . Noge su mu odrvenele. Usi su mu bile od gvoz|a. Pistolji su bili prazni, i oni su uljali a njemu, pretvoreni u O o i Ru u, a on je stajao, vristao i punio, do mu je um bio dale o, odsutan, dopustajuci ru ama da izvode svoj tri punjenja. Da li bi mogao da podigne ru u, aze im da je proveo dvadeset pet godina uceci taj tri ao i druge, isprica im o pistoljima i o rvi oja ih je blagoslovila? Ne ustima. Ali njegove ru e mogle su da pricaju sopstvenu pricu. Kada je zavrsio sa punjenjem bili su vec na dometu za bacanje, i jedna cepanica pogodi ga u celo i pusti mu ne oli o api rvi. Za dve se unde moci ce da ga scepaju. Napred ugleda Kenerlija; Kenerlijevu mla|u cer u, od ne ih jedanaest godina; Subi; dvojicu sljo adzija; sljo adzij u po imenu Ejmi Feldon. Sve ih je pocastio, ao i one iza njih. Njihova tela popadase ao strasila. Krv i mozdina prsnuse na sve strane. Oni zastase na tren, zaprepasceni, i lice rulje razlomi se u pojedina, izbezumljena lica. Jedan mus arac potrca u siro om, vristecem rugu. Zena sa pli ovima na ruci podize glavu i za i ota se u nebo. Cove ojeg je najpre video a o ozbiljno sedi na stepenicama trgovac e radnje odjednom se zapanjujuce istovari u pantalone. Imao je vremena da napuni jedan pistolj. A onda Silvija Pitston, oja je jurila a njemu i mahala obema ru ama u ojima je drzala po drveni rst. "\AVO! \AVO! \AVO! DECOUBICA! MONSTRUM! UNISTITE GA, BRACO I SESTRE! UNISTITE DECOUBICU, NAMETLJIVCA!" On opali po meta u rstove oji se razletese u iverje, a zatim jos cetiri zeni u glavu. Ona ao da se uvuce sama u sebe i zadrhta poput treperenja vreline. Svi su zurili za trenuta u nju ao na tablou, do su revolverasevi prsti izvodili svoj tri punjenja. Vrhovi prstiju pe li su ga i cvrcali. Na sva om se nalazio utisnut cist rug. Sada ih je bilo manje; protrcao je roz njih ao srp zeteoca. Mislio je da ce se razici sad ad je zena bila mrtva, ali ne o baci noz. Balca ga pogodi pravo me|u oci i obori ga. Oni jurnuse na njega sve

blize, u grumenu zlobe. On ponovo isprazni svoje pistolje, lezeci u sopstvenim utrosenim caurama. Glava ga je bolela, i video je rupne sme|e rugove pred ocima. Promasio je jednom, jedanaestoro je oborio. Ali sad su bili na njemu, oni oji su preostali. On ispali cetiri zrna oja je ubacio, a onda su ga udarali i probadali. On zbaci dvoje sa leve misice i ot otrlja se. Njegove ru e pocese da izvode svoj nepogresivi tri . Ne o ga ubode u rame. Ubode ga u le|a. Udari ga u rebra. Ubode ga u guzicu. Mali deca se izmigolji i nanese mu jedinu dubo u pose otinu, pre o izbocine lista noge. Revolveras mu raznese glavu.

Razilazili su se, i on ih ponovo zasu. Preostali pocese da se povlace a izbusenim zgradama boje pes a, ali ru e su i dalje izvodile svoj tri , ao psi isuvise zeljni da se za vas prevrcu na le|ima ne jednom ili dvaput, vec citave noci, i ru e su ih osile do su bezali. Poslednji stize do stepenica zadnje verande berbernice, ada ga revolverasev meta pogodi u potilja . Tisina se vrati, ispunivsi rastrgnuta mesta. Revolveras je rvario iz mozda dvadeset razlicitih rana, i sve su bile plit e osim pose otine pre o lista. On iscepa osulju i zavi je, a onda se uspravi da pogleda ono sto je pobio. Pruzali su se u rivoj, ci -ca stazi od zadnjih vrata berbernice do mesta gde je stajao. Lezali su u svim mogucim pozama. Ni o od njih nije izgledao ao da spava. Pratio ih je natrag, i usput brojao. U prodavnici je jedan mus arac lezao sa ljubavlju obgrlivsi napu lu teglu slat isa oju je povu ao za sobom. Zavrsio je tamo oda le je poceo, na sredini napustene glavne ulice. Pobio je trideset devet mus araca, cetrnaest zena i petoro dece. Pobio je sve stanovni e Tula. Mucno slada miris do|e mu sa prvim suvim, nemirnim vetrom. On renu za njim, pa podize pogled i limnu glavom. Nortovo telo u raspadanju bilo je razapeto pomocu drvenih linova na rovu Sebove afane. Oci i usta bila su otvorena. Krupno i purpurno rascepljeno opito bilo je utisnuto u ozu njegovog zamazanog cela.

On iza|e iz grada. Njegova mazga stajala je u zbunu orova negde cetrdeset jardi od ostata a ocijas og druma. Revolveras je povede natrag do Kenerlijeve stale. Napolju, vetar je izvodio dzegtajm melodiju. On ostavi mazgu i vrati se do Sebove afane. Pozadi u supi prona|e merdevine, pope se na rov i spusti Norta. Telo je bilo la se od vrece cepanica. On ga s otrlja dole, da se pridruzi obicnom svetu. Tada se vrati unutra, pojede hamburgere i popi tri piva do je svetlost slabila, a pesa pocinjao da leti. Te noci spavao je u revetu u ojem su ne ada lezali Ali i on. Nije sanjao. Sledeceg jutra, vetra nije bilo i sunce je bilo ao i obicno, jar o i nezanimljivo. Tela su otisla a jugu, poput orova oji otrlja vetar. Pre podne, posto je zavio sve pose otine, renuo je i on.

18

Pomislio je da je Braun zaspao. Vatra je zgasnula u is ru, a ptica,

Zoltan, stavila je glavu ispod rila. Bas ada se spremao da ustane i rasiri slamaricu u uglu, Braun rece: "Eto. Ispricao si. Osecas li se bolje?" Revolveras se trze. "Zasto bih se osecao lose?"

"Nisam lagao." On oseti u sebi gun|avo priznanje: Braun mu se dopadao. Zaista jeste. I nije stanovni a slagao ni u cemu. "Ko si ti, Braune? Mislim, stvarno." "Samo ja", rece ovaj, ne zbunjujuci se. "Zasto moras da mislis da si ti toli a misterija?" Revolveras pripali cigaretu bez odgovora. "Mislim da si veoma blizu svom cove u u crnom", rece Braun. "Je li on ocajan?" "Ne znam." "A ti?" "Jos ne", rece revolveras. On pogleda Brauna sa nesto pr osa. "Cinim ono sto moram." "Dobro onda", rece Braun, o renu se i zaspa. 19

Ujutro, Braun ga nahrani i otpremi na put. Po danu bio je zapanjujuca figura sa mrsavim, opaljenim grudima, ljucnim ostima debljine olov e i ovrdzavom, divljom ri|om osom. Na ramenu mu je sedela ptica. "Mazga?" upita revolveras. "Pojescu je", rece Braun. "O ej."

"Znas i sam." Oni limnuse glavom jedan drugom, a onda revolveras ode, tela opterecenog pistoljima i vodom. Osvrnuo se jednom. Braun je furiozno o opavao svoju malu u uruznu njivu. Gavran je sedeo na nis om rovu njegovog stanista poput demons og u rasa. 20

Vatra je zgasla, i zvezde su pocele da blede. Vetar je neumorno hodao. Revolveras se trze u snu, a potom ponovo umiri. Sanjao je zedan san. U

Braun mu pruzi ru u i revolveras se ru ova sa njim. Stanovni glavom prema jugu. "Hodaj lagano."

limnu

"Cove si,

a o azes. Nisi demon. Ili si mozda lagao?"

mra u, oblicje planina bilo je nevidljivo. Misli o rivici izbledele su. Pustinja ih je sprzila. Zaticao je sebe a o umesto toga sve vise i vise misli na Korta, oji ga je naucio da puca. Kort je znao sta je crno, a sta belo. On se ponovo promes olji, i probudi. Zmirnu u mrtvu vatru sa jednim oblicjem iznad drugog, vise geometrijs og. Bio je romanticar, znao je to, i cuvao je to znanje ljubomorno. To ga, naravno, ponovo natera da pomisli na Korta. Nije znao gde je Kort. Svet je renuo dalje. Revolveras nabaci vrecu na rame i po|e dalje sa njom. _________________________________________________________________