Embed Size (px)
Citation preview
29
2 Razvojni problemi i prioriteti poljoprivrede Republike Srbije
1. Uvod Poljoprivreda Republike Srbije u poslednja dva veka prošla je kroz dva karakteristična perioda - od agrarne prenaseljenosti do deagrarizacije, koja je počela posle Drugog svetskog rata i koja još traje. Početkom dwevedesetih godina prošlog veka poljoprivreda je ušla u fazu tranzicije, što je podrazumevalo privatizaciju i, istovremeno, uglavnom odsustvo adekvatnih mera razvojne agrarne politike.
U Srbiji danas poljoprivreda daje oko 12% bruto dodate vrednosti privrede, a poljoprivredno stanovništvo, prema popisu iz 2002. godine, čini oko 11% ukupnog stanovništva. Značaj i uloga poljoprivrede posebno su došli do izražaja u vreme sankcija 90-ih godina prošlog veka, kada se poljoprivreda pokazala kao najvitalniji privredni sektor. Današnje stanje poljoprivrede Republike Srbije, njeni potencijali i ograničenja, i dalje pokazuju isti trend – da se u poljoprivredu manje ulaže nego što je njoj neophodno i da se, shodno tome, od nje dobija manje nego što je to moguće.
Prirodni potencijali se nedovoljno koriste, a i dalje je prisutna ubrzana deagrarizacija, visok nivo senilizacije aktivnog poljoprivrednog stanovništva i nizak nivo specijalizacije u proizvodnji gazdinstava, kao i izrazito nizak nivo motivisanosti zaposlenih, zbog niskih prosečnih zarada. Opremljenost savremenim mašinama nije na potrebnom nivou, a potrošnja mineralnih đubriva je znatno smanjena, što rezultira smanjenim prinosima. Dominantno je učešće individualnih poljoprivrednih gazdinstava i njihovo simbolično organizovanje u zadruge, nizak nivo robnosti i intenzivnosti proizvodnje. Izražena je usitnjenost poseda, među kojima dominiraju gazdinstva do tri hektara. Organska proizvodnja se sporo razvija.
Dok je u poslednjoj deceniji prošlog stoleća i prvoj polovini prve decenije XXI. stoleća beležen stalni spoljno-trgovinski deficit (izuzev simboličnog suficita u 2000. godini), poslednjih godina zabeležen je znatan suficit. Agrarna industrija (proizvodnja i prerada poljoprivrednih proizvoda) je najznačajnija privredna oblast Republike Srbije, koja u stvaranju bruto-domaćeg proizvoda (BDP) učestvuje sa oko 20%. Ali i pored toga, proizvodnja i prerada, posmatrano u celini, još uvek su na izrazito niskom nivou profitabilnosti i potrebnih standarda u oblasti bezbenosti hrane, da bi njeni proizvodi bili dovoljno konkurentni i traženi na zahtevnim tržištima, pre svega na tržištu Evropske unije.
Od polovine 90–tih godina prošlog veka preovlađujući izvori investicija u poljoprivredu je agrarni budžet, koji je u periodu od 2001. do 2012. godine beležio znatne oscilacije, uz tendenciju smanjenja, poslednjih godina. Potrebne su kratkoročne i dugoročne mere i akcije kako bi se zaustavili negativni trendovi i aktivirali potencijali ove strateške privredne grane Republike Srbije.
30
Kriza u poljoprivredi Srbije traje veoma dugo1. Razvoj poljoprivrede prate hronični problemi, zbog odsustva sistemskih i kontinuiranih mera ekonomske politike. Uzroci krize su mnogobrojni, a rezultat je permanentno nepovoljan ekonomski položaj poljoprivrede. Poseban problem aktuelne krize poljoprivrede je globalna finansijska i privredna kriza, koja je ozbiljno zahvatila i našu zemlju. Umesto da se problem krize poljoprivrede rešava ekspanzivnom verzijom agrarne politike, nameće se kao nužnost znatno smanjenje budžetskih sredstava za razvoj poljoprivrede. 2.2. Makroekonomska kretanja privrede Republike Srbije Zbog ekonomsko-finansijske krize kao i zbog neefikasne, zakasnele i nedovršene tranzicije makroekonomski pokazatelji privrede Republike Srbije su negativni, što ilustruju naredne tabele i grafikoni.
Tabela br. 2.1. Makroekonomski pokazatelji privrede Republike Srbije
2009. 2010. 2011. 2012. Privredna aktivnost BDP, u milijardama RSD 2.720 2.882 3.175 3.339 BDP, u milijardama EUR 29,0 27,8 31,1 29,4 Realni rast BDP, međugodišnje stope -3,5% 1% 1,6%, -1,7% BDP po glavi stanovnika, u EUR 4.150 4.230 4.557 4.140,9 Obim industrijske proizvodnje, međugod. stope rasta
-12,6% 2,5% 2,1% -2,9%
Cene i kurs Inflacija (CPI), međugodišnje stope (kraj perioda)
6,6% 10,3% 7,0% 12,2%
Kurs EUR/RSD (kraj perioda) 95,89 105,49 104,64 113,72 Tržište rada Stopa nezaposlenosti, ILO definicija 16,6% 19,2% 23,7% 22,4% Prosečna neto zarada, u EUR 338 332 372 366 Spoljna trgovina i platni bilans Izvoz, u milijardama EUR 6,0 7,4 8,4 8,8 Uvoz, u milijardama EUR 11,5 12,6 14,3 14,8 Trgovinski deficit, u milijardama EUR -5,5 -5,2 -5,8 -5,9 Trgovinski deficit, % BDP -19,1% -18,8% -18,7% -20,2% Deficit tekućeg računa, u milijardama EUR -2,1 -2,1 -2,8 -3,0 Deficit tekućeg računa, % BDP -7,2% -7,5% -9,1% -10,2% Fiskalni pokazatelji Budžetski prihod centralne države, u milijardama RSD
651,2 712,2 744,8 788,5
Budžetski rashodi centralne države, u milijardama RSD
746,5 820,1 877,3 980,4
Budžetski deficit centralne države, u milijardama RSD
-95,3 -107,9 -132,5 -191,9
Budžetski deficit centralne države, u % BDP -3,5% -3,7% -4,2% -5,7% Javni dug, u % BDP 37,4% 44,7% 47,6% 61,0%
1 Upravo se zbog toga, može govoriti o novijoj i starijoj agrarnoj krizi, sadašnjoj i prošloj krizi, zatim o krizi stočarstva, agro-finansijskoj krizi i slično.
31
Monetarni pokazatelji Ukupna novčana masa M3, međugod. stope rasta
21,5% 12,9% 10,3% 9,4%
Domaći krediti (korigovani za efekat promene kursa), međugod. stope rasta
10,2% 19,6% 8,3% 0,4%
Domaći i strani krediti (korigovani za efekta promene kursa), međugod. stopa rasta
7,7% 7,1% 3,0% 2,3%
Devizna štednja, u milijardama EUR 5,9 6,9 7,4 8,0 Međunarodni pokazatelji Realni rast BDP u Evrozoni, međugodišnje stope
-4,4% 2,0% 1,4% -0,5%
Stopa nezaposlenosti u Evrozoni, ILO definicija
9,6% 10,1% 10,2% 11,3%
procene Izvor: NBS, RZS, Ministarstvo finansija, Bloomberg, Ekonomska istraživanja Hypo Alpe-Adria-Bank a.d. Beograd, 2013.
Tabela br. 2.2. Realni rast BDP-a po delatnostima
2010. 2011. Q1
2011. Q2
2011. Q3
2011. Q4
2011. Q1
2012. Q2
2012. Q3
2012. 2010. 2011.
Q1-Q3
2012.
Međugod. rast
BDP-a po godinama,
u %
Međugodišnji rast BDP-a po kvartalima, u %
Učešće u BDP-u, u %
Poljoprivreda, šumarstvo i ribarstvo
-0,4 0,9 -1,6 0,9 2,2 1,3 -18,2 -16,4 -17,1 9,5 9,1 8,2
Prerađivačka industrija
0,9 0,6 6,2 1,8 -1,9 -2,3 -3,1 3,2 -0,4 13,9 13,7 13,6
Izvor: RZS, Hypo Research, Beograd, 2013.
Tabela br. 2.3. Stope rasta industrije i prerađivačke industrij (učešća i doprinosa) 2010. 2011. 2012. 2010. 2011. 2012. 2010. 2011. 2012. Stopa rasta obima
industrijske proizvodnje,
u % međugodišnje
Učešće u industrijskoj proizvodnji,
u %
Doprinos rastu industrijske proizvodnje,
u pp Ukupna industrijska proizvodnja 2,5 2,1 -2,9 100,0 100,0 100,0 2,5 2,1 -2,9 Prerađivačka industrija 3,9 -0,4 -1,8 70,3 68,6 72,1 2,7 -0,3 -1,3 Proizvodnja prehrambenih proizvoda
1,4 -2,8 0,7 19,3 18,4 18,9 0,3 -0,5 0,1
Proizvodnja pića -2,0 2,6 3,4 3,8 3,8 4,1 -0,1 0,1 0,1 Proizvodnja duvanskih proizvoda 7,6 -8,1 -6,7 2,3 2,1 2,0 0,2 -0,2 -0,1
Izvor: RZS, Hypo Research, Beograd, 2013.
32
Prosečna površina gazdinstava u EU-27 Podaci za Republiku Srbiju su preuzeti iz publikacije "Popis poljoprivrede 2012. u Republici Srbiji – prvi rezultati", a za ostale zemlje su preuzeti sa sajta Eurostat-a.
Grafikon br. 2.1. Prosečna površina poljoprivrednih gazdinstava u Republici Srbiji i Evropskoj uniji
Tabela br. 2.4. Stope rasta izvoza pojedinih kategorija po delatnostima
2010. 2011. 2012. Po delatnostima Međugodišnja stopa rasta, u % Poljoprivreda 40,5 23,6 11,9 Prehrambeni proizvodi 16,9 10,6 6,7 Hemikalije i hemijski proizvodi 48,9 11,9 -21,8
Proizvodi od gume i plastike
21,0 22,2 13,6
Osnovni metali 53,2 7,4 -38,8 Električna oprema 49,4 13,1 14,7 Motorna vozila i prikolice 50,7 43,0 109,5 Ostale delatnosti 8,1 13,6 11,1 Ukupan izvoz 24,0 14,2 4,7
Izvor: RZS, Hypo Research, Beograd, 2013. 2.3.Potencijali za razvoj poljoprivrede
Prirodni uslovi: Republika Srbija ima pogodne prirodne uslove za razvoj raznovrsne poljoprivredne proizvodnje. Nalazi se na povoljnom području severne geografske širine, sa četiri godišnja doba i četiri klimatska područja, veoma pogodna za poljoprivredu.
Republika Srbija raspolaže sa oko 5.097.000 hektara poljoprivredne površine (0,59 ha po stanovniku)2, 4.224.000 ha obradive površine (0,47 ha po stanovniku) što je iznad
2 Bez podataka za AP Kosovo i Metohiju.
U h
a po
33
standarda zemalja Evropske unije3. Odnos šumske i poljoprivredne površine (39 : 61) je takođe povoljan i iznad je odnosa u Evropi, što je velika prednost za uspešan razvoj poljoprivredne proizvodnje. Međutim, dobar deo obradivog zemljišta je zakišeljen, kao rezultat nekontrolisane upotrebe hemijskih sredstava, a u AP Vojvodini je zaslanjen, što umanjuje proizvodne mogućnosti, a povećava troškove proizvodnje. Potrebne su određene agro-tehničke mere za popravljanje zemljišne strukture: kalcifikacija, veća upotreba organskog đubriva i slično.
Vodni režim je takođe povoljan, ali nedovoljno iskorišćen. Kanal Dunav-Tisa-Dunav, najveći i jedinstven hidro-sistem u svetu, ne iskorišćava se za poljoprivrednu proizvodnju, ili veoma malo. Rečni tokovi se takođe veoma malo koriste za navodnjavanje. Od ukupnih obradivih površina, navodnjava se svega oko 1,0% površina (40.000 ha).
U Republici Srbiji je, zbog velike geografske heterogenosti, teško obeležiti globalne poljoprivredne mikrorejone, ali se lako mogu obeležiti rejoni pojedinih proizvodnji (žita, industrijskih kultura, voća, grožđa, stoke i dr.), a to je najznačajnije za ekonomsku politiku u poljoprivredi.
Posedovna struktura: Od ukupnog obradivog zemljišta 95% (4.000.000 ha) je u vlasništvu privatnih posednika, a 5% (225.000 ha) u vlasništvu poljoprivrednih preduzeća i zemljoradničkih zadruga. Poslednjih godina je, uz izvesna kolebanja, prisutan trend smanjivanja površina u vlasništvu poljoprivrednih preduzeća i zemljoradničkih zadruga.
Veličina poseda je veoma heterogena. Najveći broj preduzeća – posednika je u kategoriji do 50 ha (55,3%), a najmanji u kategoriji preko 5.000 ha (2,95).
U privatnom sektoru je znatno izraženija usitnjenost poseda. Dominiraju gazdinstva – farme čiji je posed do 3 ha (58,1%)4, samo 0,8% gazdinstva imaju posed 15-20 ha, a 0,5% posed veći od 20 ha (u Velikoj Britaniji prosečna veličina farme iznosi 69,3 ha, Francuskoj 41,7 ha; Danskoj 42,6 ha; Holandiji 18,6 ha; Nemačkoj 31,0 ha; Belgiji 20,6 ha) U EU-15 je prosečna veličina farme 20,7 ha, što je pet puta više od prosečne veličine poseda porodičnog gazdinstva u Republici Srbiji.
Agrotehnička opremljenost: Poljoprivreda Republike Srbije raspolaže sa 408.7345 traktora svih vrsta. Od toga je na privatnom sektoru više od 386.000 traktora, odnosno više od 97% od ukupnog broja. Jedan traktor dolazi na prosečno 10,4 ha na privatnom, a 57,2 ha na državno-društvenom sektoru.
Starosna struktura je veoma nepovoljna i prelazi 10 godina na državno-društvenom i 15 godina na privatnom sektoru, odnosno preko 35% traktora je starije od 15 godina.
Broj kombajna se u poslednjih pet godina permanentno smanjuje. Sa 6.063 komada (u 1985. godini) broj kombajna je smanjen na oko 2.000 komada.
Potrošnja mineralnih đubriva je u poslednjih 25. godina znatno smanjena. Sa 1.450.000 t (u 1985. godini) na oko 300.000 t (u 2000. godini) i tendencijom postepenog povećanja (na 600.000 t u 2010. godin). Manja upotreba mineralnih đubriva potvrđuje tezu o prirodnim komparativnim prednostima našeg poljoprivrednog podneblja.
Međutim, smanjeni unos hranljivih materija6 će usloviti (ukoliko se u narednom periodu ne poveća potrošnja) da dođe do značajnijeg pada prinosa. Prinos je u poslednjih
3 U nekim zemljama Evrope obradive površine po stanovniku iznose u: Holandiji 0,06 ha; SR Nemačkoj 0,19 ha; Mađarskoj 0,51 ha; Francuskoj 0,33 ha; Danskoj 0,50 ha. 4 Prosečno porodično gazdinstvo u Republici Srbiji (prema popisu poljoprivrede 2012. – preliminarni podaci) koristi 4,5 ha poljoprivrednog zemljišta. 5 Popis poljoprivrede 2012 (RZS) – preliminarni podaci 6 Potrošnja aktivne materije je opala sa 556.000 t (u 1985. godini) na svega 108.000 t (u 2000. godini).
34
deset godina opao za oko 20% kod pšenice (sa 4,5 t/ha na 3,7 t/ha), a kod šećerne repe za preko 27% (sa 49,0 t/ha na 45,0 t/ha).
Potrošnja sredstava za zaštitu bilja permanentno se smanjuje od 1985. godine. Naime, u 2010. godini ona je bila za više od pet puta manja od potrošnje u 1985. godini (sa 15.396 t smanjena je na svega oko 3.000 t). I apsolutno i relativno niska potrošnja sredstava za zaštitu bilja, posebno na privatnom posedu, svakako je jedan od osnovnih agro-tehničkih razloga smanjenih prinosa pojedinih godina, posebno ako se ima u vidu da biljne bolesti i zakorovljenost zemljišta smanjuju prinos za preko 40%.
Agroindustrijski kapaciteti: Izgrađenost i stepen tehničko-tehnološke opremljenosti prehrambene industrije Republike Srbije je na prvi pogled na nivou koji ne predstavlja limitirajući faktor rasta primarne poljorivredne proizvodnje i njenog prestruktuiranja u pravcu povećanja proizvodnje industrijskog bilja, povrća, voća i drugo. Međutim, raspoloživi podaci ukazuje se da je permanentno prisutan nizak stepen korišćenja kapaciteta, kako u ukupnoj industriji prerade poljoprivrednih proizvoda,posebno u nekim njenim vidovima posebno. Tako uljare koriste kapacitete sa oko 50%, šećerane 25%, konditorska industrija 40%, klanice 30%, industrija stoče hrane 34%, itd. Nedovoljno korišćenje kapaciteta je dobrim delom indikovano nedostatkom odgovarajućih sirovina i kvalitetnog menadžmenta. To ima za posledicu neefikasnost u poslovanju i slabu konkurentnost u izvozu. Karakteristična je neujednačena opremljenost kapaciteta u okviru pojedinih grupacija. Neka preduzeća se nalaze na samom vrhu tehničko-tehnološke opremljenosti i raspolažu visokobrazovnim kadrovima, dok druga sve više zaostaju za savremenim tehnološkim i marketinškim zahtevima.
Mnogobrojni su ograničavajući faktori za efikasno uključivanje u međunarodno tržište:
Prvo: Siromašan asortiman prehrambenih proizvoda, naročito u odnosu na savremenu ponudu u razvijenom svetu;
Drugo: Zapostavljeno istraživanje za potpunije korišćenje postojećih kapaciteta putem uvođenja linija i proizvoda, tj. Širenje asortimana prehrambenih proizvoda na bazi postojećih osnovnih, uzgrednih i sekundarnih poljorivrednih sirovina;
Treće: Veliko kolebanje kvaliteta tržišnih proizvoda, bilo zbog nedostatka standarda, bilo zbog nepoštovanja i odsustva kontrole važećih standarda;
Četvrto: Sporo prilagođavanje tržišnim kriterijumima poslovanja, odnosno uvođenje savremenog menadžmenta i marketinga;
Peto: Ambalaža i pakovanje postaju veoma značajni, a možda i presudni za promet, naročito na svetskom tržištu;
Šesto: Nepostojanje dugoročnih čvrstih ugovornih odnosa između prehrambene industrije i proizvođača sirovina (gazdinstva, zadruge, poljorivredna preduzeća), kao i neizgrađenost odgovarajućih organizacionih i ekonomskih odnosa na zadružnim principima između proizvođača i poljoprivrede i prerađivačke industrije:
Dedmo: Odsustvo ekonomsko-tržišne povezanosti poljorivrede i drugih industrija koje koriste poljoprivredne proizvode i onih koji proizvode za poljoprivredu.
Demografska kretanja i raspoloživi radni potencijali. Iako je proces smanjivanja ruralne populacije i poljoprivrednog stanovništva u osnovi civilizacijsko kretanje, na našim prostorima on je imao karakteristike egzodusa, budući da je bio dva do tri puta intenzivniji nego u danas razvijenim zemljama.
Dok je krajem četrdesetih godina prošlog stoleća na selu živelo oko 80% stanovništva, danas gradska populacija čini 51% stanovništva. Udeo poljoprivrednog stanovništva u ukupnom, prema podacima FAO, u nekim zemljama Zapada i dalekog
35
Istoka iznosi u: SAD 2,3%; Velikoj Britaniji 1,8%, Francuskoj 4,2%, SR Nemačkoj 3,6%, Grčkoj 19,8%, Mađarskoj 10,3%, Kini 65,02%, a u Srbiji 17,3% (prema poslednjem popisu oko 11%).
Uporedo sa procesom smanjivanja poljorivrednog stanovništva odvijaju se i promene u okviru samih poljoprivrednih domaćinstava: permanentno raste broj i udeo i nepoljoprivrednih i mešovitog poljoprivrednih domaćinstva, a raste broj domaćinstava bez aktivnog poljoprivrednika.
U Republici Srbiji ima preko 7.000 seoskih naselja, a u oko 72% vrši se brzo demografsko gašenje. Mnoga sela brdsko-planinskog područja su se demografski ispraznili i seoski domovi su zatvoreni.
Jedan od osnovnih bitnih pravaca je oživljavanje agrarne proizvodnje i sela. Pri tome treba polaziti od činjenice da ne mogu ostati sva sela u broju domaćinstava kakav je bio ranije. Međutim, ona domaćinstva koja ostaju ili koja se formiraju u selu moraju imati dohodak kao i u nepoljoprvrednim delatnostima i uslove života kao što su u gradu. Država mora merama agrarne politike, posebno povoljnim kreditima pomagati ukrupnjavanje farmi i stvaranje osnove za veći dohodak. Zbog toga je neophodno projektovati i operacionalizovati modele farmerizacije. Potreba afirmacije zadrugarstva nije sporna, ali je sasvim jasno da se tim putem ne otklanja primarni problem – usitnjenost poljoprivrednih poseda i još sitnijih zemljišnih parcela. Bez farmerizacije – stvaranja krupnih privatnih komercijalnih poljoprivrednih gazdinstava, ne mogu se ostvariti zadovoljavajući dometi u agrarnoj industriji, ni uz optimizaciju u svim drugim oblastima. To treba da bude osnova celokupne javne politike. Dakle, treba zaustaviti stihiju kojom se praznilo selo i napuštalo i zapuštala poljorivredna proizvodnja.
2.4. Indikatori stanja i razvoja poljoprivrede Republike Srbije Obim proizvodnje: Problemi nasleđeni iz prethodnog perioda, kao i novi izazovi, problemi i propusti u procesu tranzicije, učinili su da poljoprivreda već duži niz godina ostvaruje znatno sporiji rast proizvodnje u odnosu na mogućnosti. Na primer, u periodu od 2001. do 2009. godine fizički obim poljoprivredne proizvodnje je porastao samo u tri (2001, 2004. i 2008. godini), od ukupno devet godina. Razlozi su mnogobrojni, a na ovom mestu osvrnućemo se na neke od važnijih.
Najveći rast fizičkog obima proizvodnje beleže voćarstvo i industrijsko bilje, a najveći pad stočarstavo, posebno uzgoj svinja. Među mnogobrojnim uzrocima koji su uticali na ovakvo kretanje obima poljoprivredne proizvodnje možemo izdvojiti nepovoljne klimatske prilike (suše i poplave)7, a pre svega nedovoljno ulaganje, odnosno nedovoljan obim investicija koji bi uticao na produktivnost i obim proizvodnje i smanjenje uticaja navedenih klimatskih faktora. Tako na primer, Evropska unija po jednom stanovniku ulaže u agrar 130 USD godišnje, a Srbija svega 29 USD (Pejanović & Tica, 2005).
7 Tako se u 2003. godini dogodilo da Republiku Srbiju posle katastrofalne suše i štete od 60 milijardi dinara FAO (Organizacija za hranu) svrsta među zemlje kojima preti glad.
36
Tabela br. 2.5. Indeksi poljoprivredne proizvodnje Republike Srbije, 2009. prema prerthodnoj 2005. godini
Lančani indeks
prethodna godina=100% Bazni indeks 2005=100%
Poljoprivreda, ukupno 101.0 100.6
Biljna proizvodnja 103.6 102.3
Ratarstvo 102.3 94.9
Žita 102.1 92.5
Industrijsko bilje 97.0 100.2
Povrtno bilje 105.3 97.3
Stočno bilje 105.7 95.5
Voćarstvo 108.3 149.6
Vinogradarstvo 115.6 179.2
Stočarstvo 96.5 91.7
Govedarstvo 95.8 94.4
Svinjarstvo 96.0 86.2
Ovčarstvo 95.9 95.2
Živinarstvo 99.0 96.5
Pčelarstvo 178.6 124.8
Izvor: Republički zavod za statistiku, www.stat.gov.rs
Stopa rasta poljoprivredne proizvodnje u 2000-tim godinama je nestabilna i, uglavnom, negativna (2000, 2003, 2005, 2006, 2007, 2010).
Izvor: Rađeno na bazi podataka Republičkog Zavoda za Statistiku, www.stat.gov.rs
Grafikon br. 2.2. Stope rasta poljoprivredne proizvodnje 2000-2011
37
Pad poljoprivredne proizvodnje praćen je padom potrošnje agrarnih proizvoda8. Biljna proizvodnja. Najveće površine zasejane su žitima, od čega najviše zauzima
kukuruz, a zatim pšenica. Ratari koji su imali niske prinose hlebnog žita u 2009. godini (3,2 – 3,5 t/ha), sa otkupnom cenom od 10 RSD imali su gubitke. Povrće se uzgaja na oko 284.000 ha (u 2006.godini). U proizvodnji povrća najzastupljeniji su: krompir (43%), kupus i kelj (15%), dinje i lubenice (11%), paradajz (8%), paprika (6%) i luk (6%). Evropska unija je najveći kupac svežeg, zamrznutog, prerađenog i neprerađenog povrća (42%). Republika Srbija je neto izvoznik povrća.
Voće. Republika Srbija ima izuzetno povoljne uslove za uzgoj voća. Najveća površina pod kojom se nalaze voćni zasadi, tradicionalno otpada na šljivu 50%, zatim jabuku 18% i višnju 7% od ukupnog broja stabala. Jagodičarsko voće (malina i jagoda) uzgaja se na oko 22.000 hektara i veoma je dobrog kvaliteta. U izvozu voća najveći udeo zauzima zamrznuto voće sa 80%, dok izvoz svežeg voća iznosi 16,6% od ukupne vrednosti izvoza voća. Najveći udeo u izvozu ima malina (16%).
Pšenica i kukuruz. Najveća površina poljoprivrednog zemljišta je zasejana žitima, od čega najveće površine zauzima kukuruz, a zatim pšenica. Klimatski uslovi za proizvodnju pšenice i kukuruza spadaju u povoljnije u Evropi. Postoji veliki broj novostvorenih kvalitetnih sorti i hibrida koji su priznati u svetu, tako da je Republika Srbija značajan izvoznik semena. Godišnja proizvodnja semena pšenice iznosi 130.000-140.000 tona, kukuruza 20.000-25.000 tona, ječma oko 15.000 tona.
Uljarice. Srbija je među najvećim proizvođačima uljarica u Evropi – soje među prvih pet, a suncokreta među sedam najvećih proizvođača. Prosečni prinosi uljarica, kao i većine ratarskih kultura variraju u zavisnosti od klimatskih uslova i ulaganja u agro-tehniku. Kapaciteti za preradu premašuju potrebe domaćeg tržišta, a javili su se i novi, ka izvozu usmereni proizvodi.
Vinogradarstvo i vinarstvo. U Srbiji je ovaj sektor s dugom tradicijom i nedovoljno iskorišćenim potencijalom. Poslednjih godina pojavio se veći broj novih manjih vinarija sa kvalitetnijom proizvodnjom vina.
Organska proizvodnja bilja, iako potencijalno veoma značajna, još ni izdaleka nije iskorišćena. Prema podacima Ministarstva za poljoprivredu poslednjih godina površina prirodnih staništa sa kojih se sakuplja bilje uvećana je za više od šest puta, a površine za proizvodnju ove vrste bilja uvećane su za oko 50%, tako da iznose nešto više od 2.000 hektara.
Stočarstvo karakteriše drastičan pad proizvodnje i izvoza. Sadašnji stočni fond je manji čak za 50% u odnosu na 80-te godine prošlog stoleća. Učešće stočarstva u ukupnoj poljoprivredi svedeno je na oko 40%, što ukazuje na opadanje intenziteta proizvodnje u ovoj grani privrede. Posebno se to odnosi na govedarstvo, koje u našoj stočarskoj proizvodnji učestvuje sa 42,6%, a u proizvodnji mesa sa 22-33%.
8 U Republici Srbiji prosečna godišnja potrošnja mesa i prerađevina je 65,1 kg (od toga svežeg mesa 43 kg) p/c. Godišnja potrošnja mesa po stanovniku u EU iznosi 87 kg (Mađarskoj 92 kg, Slovačkoj 65,7 kg, Češkoj Republici 73,5 kg, Bugarskoj 62,3 kg, Sloveniji 90 kg). U nacionalnoj potrošnji mesa dominira, svinjetina, na koju otpada 20,3 kg. I, u potrošnji mleka i mlečnih proizvoda sa prosečnih 87,1 litara p/c, Republika Srbija zaostaje. U SR Nemačkoj potrošnja je 308 litara p/c, dok je evropski prosek 245,1 litar p/c. U Sloveniji je prosek 228, Hrvatskoj 162, Bugarskoj 145 litara p/c. Potrošnja svežeg i prerađenog voća sa prosečnih 59,3 kg p/c je tri puta manja od stanovnika razvijenih zemalja. Od povrća, najveća je potrošnja krompira (38,5 kg p/c), dok je prosek u EU 79 kg p/c za (Izvor podataka: Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2008. godine).
38
Svinjarstvo u ukupnoj stočarskoj proizvodnji učestvuje sa oko 38%, a u ukupnoj proizvodnji mesa sa oko 60%. Proizvodnja u svinjarstvu bazira se na proizvodnji kod individualnih gazdinstava sa više od 80%. Osnovna odlika su stalne varijacije i opadanje obima proizvodnje uz istovremeno ozbiljno pogoršanje rentabilnosti.
Tabela br. 2.6. Kretanje broja goveda i svinja u Srbiji od 1996. do 2012. godine
Broj goveda (hiljada grla)
Broj svinja (hiljada grla)
1996. 1.335 4.344 2000 1.246 4.056 2001 1.162 3.615 2002 1.128 3.587 2003 1.112 3.634 2005 1.079 3.165 2006 1.106 3.999 2007 1.087 3.832 2008 1.057 3.594 2009 1.002 3.631 2010 938 3.489 2011 937 3.287 2012 920 3.138
Izvor podataka: Republički zavod za statistiku, Statistika poljoprivrede
Živinarstvo beleži veliki pad proizvodnje, pre svega, zbog teškoća oko izvoza. Mleko. U proizvodnja mleka u Republici Srbiji poslednjih godina došlo je do blagog
povećanja proizvodnje. Pored izvesnog tehnološkog napretka ovu proizvodnju, posle privatizacije prati i odlikuje ukrupnjavanje vlasništva, a prema stanovištu Komisije za zaštitu konkurencije (sudski epilog) i monopol najvećeg proizvodjača (Salford fond), koji poseduje dve najveće mlekare, u kojima se prerađuje 45-50% mleka u Republici Srbiji. 2.5. Značaj poljoprivrede u nacionalnoj ekonomiji i mere državne podrške Poljoprivreda i selo danas, posebno u uslovima ekonomske krize, imaju značajnu ulogu u ukupnom privređivanju Republike Srbije. Agrarna industrija je najznačajnija privredna oblast, a njen udeo u stvaranju bruto-domaćeg proizvoda (BDP) u periodu od 2002. do 2010. godine iznosio je u proseku oko 18,5% (Tabela br. 2.7.). Iz tabele se vidi da se udeo poljoprivredne proizvodnje u stvaranju BDP–a smanjuje, dok je udeo prehrambene industrije ostao približno isto. Ovo je posledica strukturnih promena u privredi za koje se zalaže Vlada Republike Srbije.
Tabela br. 2.7. Učešće agrarne industrije u stvaranju bruto-domaćeg proizvoda Republike Srbije
Godina Poljoprivredna proizvodnja Prehrambena industrija Ostalo
2000. 18.2 4.5 77.3 2001. 17.5 4.0 78.5 2003. 12.9 3.7 83.4
39
2004. 11.1 3.5 85.4 2005. 11.5 3.5 85.0 2006. 10.0 3.3 86.7 2006. 9.4 3.3 87.3 2007. 8.6 3.1 88.3 2008. 8.9 3.1 88.0 2009. 8.0 3.3 88.7 2010. 8.5 3.3 88.2
Izvor podataka : Rađeno na bazi podataka Republičkog Zavoda za Statistiku, www.stat.gov.rs
Tabela br. 2.8. Kretanje Bruto dodate vrednosti i doprinos rastu u periodu 2008-2012, u%
Rast bruto dodate vrednosti - 2008 2009 2010 2011 2012 Poljoprivreda 9,1 3,0 3,1 3,0 3,2 Industrija 1,5 -7,4 0,0 3,5 6,0 Građevinarstvo 1,7 -6,4 0,0 3,0 5,5 Usluge 6,9 -1,2 -0,6 3,2 5,4 Doprinos rastu bruto dodate vrednosti - Rast bruto dodate vrednosti 5,8 -2,1 0,0 3,1 5,1 Poljoprivreda 1,0 0,3 0,4 0,4 0,4 Industrija 0,3 -1,4 0,0 0,6 1,1 Građevinarstvo 0,1 -0,2 0,0 0,1 0,2 Usluge 4,5 -0,8 -0,4 2,1 3,5 Izvor: Memorandum o ekonomskoj politici za 2010. godinu i dve naredne godine, Ministarstvo
finansija, jun 2009. (www.mfin.gov.rs)
Prethodni podaci pokazuju u kojoj meri Vlada računa na rast poljoprivrede u narednom periodu i na njen doprinos rastu BDP-a. Međutim, poljoprivreda u Republici Srbiji ima izuzetno nisku pofitabilnost. Preovlađujući izvor ulaganja u poljoprivredu od polovine poslednje decenije prošlog stoleća potiče od agrarnog budžeta, koji je ljudima na selu, proizvođačima koji žive od ove proizvodnje, od izuzetne važnosti. U današnjim uslovima nijedan poljoprivredni proizvođač ne može da opstane bez zaštite i subvencija države. S druge strane, agrarni budžet je znatno oscilirao, a poslednjih godina je beležio tendenciju relativnog pada, a rebalansom iz aprila 2009. opao je i apsolutno.
Smanjenje učešća poljoprivrede u BDP-u je posledica razvoja ostalih sektora. Tako je 2001. godine ukupna vrednost poljoprivredne proizvodnje iznosila 135,08 milijardi dinara (u stalnim cenama), što je činilo 15,46% učešća u BDP, a 2006. godine ostvarena je vrednost poljoprivredne proizvodnje od 137.8 milijardi dinara, što čini 10,8% učešća u BDP-u.
Tabela 2.9. Agrarni budžet i BDP Republike od 2001. do 2013. godine
God. Udeo, u %
agrarnog budžeta u ukupnom budžetu poljoprivrede u BDP
2001 3.1 17.5 2002 2.1 12.9 2003 2.8 11.1
40
2004 5.0 11.5 2005 4.1 10.0 2006 4.7 9.4 2007 3.6 8.6 2008 4.0 8.9 2009 2.2 8.0 2010. 2.5 8.5 2011. 2.7 8.9 2012. 2.7 - 2013. 4.9 -
Izvor: Privredna komora Srbije
Izvor: Rađeno na bazi podataka RZS
Grafikon br. 2.3. Učešće agrarnog (u %) u nacionalnom budžetu Republike Srbije
u periodu od 2001. do 2013. godine
Grafikon br. 2.4. Učešće agrarnog u nacionalnom budžetu (%) i učešće poljoprivrede u BDP Republike Srbije u periodu od 2001. do 2011. godine
U uslovima ekonomske krize i velikog pada privredne aktivnosti, planom za 2009.
godinu agrarni bužet je sveden na 2,9% ukupnog budžeta, a rebalansom na ispod dva odsto. U 2010, 2011 i 2012. godini budžet je iznosio oko 2,7% dok je za 2013. godinu predviđeno 4,9%.
41
Izvor: Rađeno na bazi podataka RZS
Grafikon br. 2.5. Učešće poljoprivrede u BDP (%) Republike Srbije
u periodu od 2001. do 2011. godine Nestabilnost agrarne politike je karakteristična za posmatrani period.
Karakteristične su tri faze. Prva faza (od 2000. do 2003. godine) je orijentisana ka cenovnoj podršci. Drugu fazu (od 2004. do 2006. godine) karakteriše ukidanje cenovne podrške i prelaz na podršku investicijama i ruralnom razvoju. Treća faza (od 2007. do 2012. godine) karakteristična je po uspostavljanju plaćanja po površini i po grlu stoke.
Cene poljoprivredno-prehrambenih proizvoda su već osam godina u potpunosti liberalizovane, a zaštitne cene ne postoje ni za osnovne poljoprivredno-prehrambene proizvode. Premije i ostale stimulacije dobijala su samo registrovana poljoprivredna gazdinstva, kojih je svega oko 10% od ukupnog broja poljoprivrednih proizvođača. Bila je uvedena i mera subvencija od po 100 evra po hektaru za gazdinstva do 10 ha, a gazdinstva koja obrađuju od 11 do 100 ha regresirana su novčano i to za: dizel gorivo, mineralno đubrivo i deklarisano seme, ukupno sa oko 10.000 RSD po hektaru zasejane površine. Podsticaji su usmereni u povećanje i poboljšanje rasnog sastava stočarske proizvodnje, zasnivanje i obnavljanje višegodišnjih zasada vinograda i voćnjaka. Prelevmani i carine za neke proizvode su imali sezonsko dejstvo, s tim da je zaštita od uvoza po dampinškim cenama sve slabija. Privremeni trgovinski sporazum Srbije i EU, koji se primenjuje (od 2009. godine) sveo je zaštitu unutrašnjeg tržišta za agrarne proizvode na minimum.
Inače, od 2000-te godine dodeljuje se regres za priplodnu stoku i premija za mleko. Od 2007. godine doneta je uredba o korišćenju podsticajnih sredstava za tov junadi, nabavku osnovnog stada i tovnog materijala u govedarstvu. U 2008. godini to je prošireno i na podsticajna sredstva za genetsko unapređenje mlečnog govedarstva, a u 2009. godini donete su, takođe, uredbe o premiji za mleko. To govori o izvesnom, ali nedovoljnom opredelenju države da podrži razvoj stočarstva. 2.6. Spoljno – trgovinska razmena agrarnih proizvoda U 90-im godinama prošlog stoleća u spoljno-trgovinskoj razmeni poljoprivredno-prehrambenih proizvoda Republika Srbija je beležila stalni deficit, koji je 1997. godine iznosio oko 310 miliona USD. U proces tranzicije poljoprivreda je ušla nepripremljena, s smanjenim obimom prozvodnje, niskom konkurentnošću i znatnim gubicima.
42
Izvor: Republički zavod za statistiku, statistika spoljne trgovine
Grafikon br. 2.6. Spoljnotrgovinska razmena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda
Republike Srbije u periodu od 2001. do 2011. godine
Zahvaljujući, pre svega, otvaranju tržišta EU za agrarne proizvode iz Republike Srbije, a potom i nekim uspešnim privatizacijama izvoz je stalno rastao i 2011. godine dostigao gotovo dve i po milijarde USD, dok je uvoz rastao sporije, pa se poslednjih godina beleži suficit u razmeni (Grafikon br. 2.6.). Republika Srbija je 2005. godine, kada je registrovan s suficit od oko 153 miliona USD postala prvi put neto-izvoznik hrane. Visoka domaća zaštita, ponovno uspostavljanje pokidanih trgovinskih veza, izvozne subvencije i brojne komparativne prednosti, indukuju dalji rast spoljno-trgovinskog suficita u ovoj oblasti, koji je 2007. godine iznosio preko 400 miliona USD.
Izvor: Republički zavod za statistiku, statistika spoljne trgovine
Grafikon br. 2.7. Struktura i vrednost izvoza agrarne industrije u 2011. godini
43
Izvor: Republički zavod za statistiku, Statistika spoljne trgovine
Grafikon br. 2.8. Struktura i vrednost uvoza agrara u 2011. godini
Najveći udeo u izvozu imaju žitarice i proizvodi od žitarica (35%), voće i povrće
(23%), pića (9%) i šećer i med (8%). Zanimljivo je da je zbog liberalizacije i odsustva odgovarajućih mera zaštite i uvoz voća i povrća takođe bio na prvom mestu sa udelom od 23% u ukupnom uvozu.
Jedan od problema je i kašnjenje u donošenju zakona iz ove oblasti, naročito Zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju i Zakona o bezbednosti hrane, koji je nedavno usvojen u Skupštini Republike Srbije9. Između ostalog i zbog toga, još nema izvoza svinjskog i živinskog mesa, mleka i prerađevina od mleka, jer ovi proizvodi ne zadovoljavaju standarde Evropske unije. 2.7. Regionalna spoljno – trgovinska razmena agrarnih proizvoda Republike Srbije Prema podacima Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja spoljno-trgovinska saradnja Srbije intenzivno se razvija i širi. 2.7.1. Pregovori Republike Srbije o članstvu u STO Republika Srbija je otvorila pregovore za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) 2005. godine. Održano je sedam sastanaka radne grupe za pristupanje STO,
9 Krajem maja 2009. godine Narodna Skupština Republike Srbije usvojila je set od 15 zakona o poljoprivredi: (1) Zakon o dobrobiti životinja, (2) Zakon o vinu, (3) Zakon o izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu, (4) Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, (5) Zakon o opštoj bezbednosti proizvoda, (6) Zakon o zdravlju bilja, (7) Zakon o javnim skladištima za poljoprivredne proizvode, (8) Zakon o sredstvima za ishranu bilja i oplemenjivačima zemljišta, (9) Zakon o rakiji i drugim alkoholnim pićima, (10) Zakon o etanolu, (11) Zakon o bezbednosti hrane, (12) Zakon o stočarstvu, (13) Zakon o sredstvima za zaštitu bilja, (14) Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, (15) Zakon o izmenama i dopunama zakona o reproduktivnom materijalu šumskog drveća.
44
nekoliko rundi bilateralnih i multilateralnih pregovora o otvaranju tržišta roba i usluga. Jedno od otvorenih pitanja je i usklađivanje propisa o trgovini genetski modifikovanih proizvoda (GMO) s pravilima STO. Koristi od članstva u STO su: povoljniji uslovi za plasman naših proizvoda na tržišta 153 države-članice STO - dobijanjem posebnog statusa i nacionalnog tretmana; predvidljivost i sigurnost visine carinskih stopa članica; uključenje u proces postepenog snižavanja carinskih i necarinskih barijera. Značajno je i usaglašavanje nacionalne regulative s pravilima STO.
Posebno su značajni pregovori o carinama u poljoprivredi. Pri tom se obavlja i sistemsko ugrađivanje pravila STO u domaće propise. Bilateralni pregovori se vode sa nizom zemalja o pojedinim proizvodima, kao na primer: sa Švajcarskom – sirevi, čokolada, biskviti; Norveškom – riba; Ekvadorom i Salvadorom – južno voće, posebno banane; Kanadom – uljana repica; SAD-om – pileće meso, jezgrasto voće, viski, smrznuti sokovi agrumi; Brazilom – svinjsko, pileće i juneće meso;
Ugrađivanje pravila STO u domaće propise je značajno dostignuće. S tim u vezi značajni su: usklađivanje naše regulative sa Sporazumom o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera, Sporazumom o poljoprivredi i Sporazumom o tehničkim preprekama u trgovini. Najveći pomak je učinjen usvajanjem Zakona o bezbednosti hrane u maju 2009. godine. Usvojeni su i Zakon o sredstvima za zaštitu bilja, Zakon o poljoprivredi i ruralnom razvoju, Zakon o zaštiti prava oplemenjivača biljnih sorti, Zakon o zdravlju bilja, Zakon o sredstvima za ishranu bilja i oplemenjivačima zemljišta i Zakon o genetski modifikovanim organizmima. 2.7.2. Trgovinski odnosi Republike Srbije sa EU EU je 2000. godine odobrila izvoz hrane iz Republike Srbije bez carina i kvantitativnih ograničenja, izuzev za vina, ribe i biftek, za koje postoje količinske kvote i šećer koji ima posebnu kvotu. Ukidanje carina i ostalih ograničenja od strane EU posebno je pozitivno uticalo na oblast poljoprivrede i prehrambene industrije. Od 2004. godine Republika Srbija izvozi više poljoprivrednih proizvoda u EU nego što uvozi.
Od 30. januara 2009. godine Srbija jednostrano primenjuje Privremeni trgovinski sporazum sa EU. U njegovom okviru, Republika Srbija je postepeno, sa rokom od šest godina, snižavala carine za proizvode koji se uvoze iz EU uvoze. Na početku 2014. godine u potpunosti je liberalizovan uvoz iz EU. Izuzetak su pojedini poljoprivredni proizvodi, koji će zadržati određeni nivo carinske zaštite do punopravnog članstva Republike Srbije u EU – duvan, cigarete, kiselo mleko, mlečni namazi, margarin, vafli, pojedina alkoholna pića i drugo. 2.7.3. Trgovinska razmena Srbije sa CEFTA-om Republika Srbija plasira polovinu ukupnog izvoza poljoprivredno–prehrambenih proizvoda na tržište CEFTA. Republika Srbija je najveći izvoznik agrarnih proizvoda u CEFTA. Četvrtina ukupnog izvoza u CEFTA odnosi se na poljoprivredne i prehrambene proizvode. Najviše se izvoze: meso i mesne prerađevine, alkoholna i bezalkoholna pića, žitarice i proizvodi od žitarica, mleko i jaja. Najviše se uvoze: voće i povrće, alkoholna i bezalkoholna pića, žitarice i proizvodi od žitarica, meso i mesne prerađevine, duvan i šećer. Povrće, voće i alkoholna i bezalkoholna pića su među prvih deset proizvoda u okviru međusobne trgovine CEFTA članica.
45
Struktura razmene poljoprivrednih proizvoda Republike Srbije sa regionom CEFTA u periodu od 2006. do 2008. godine je: Izvoz (na Albaniju otpada 2%, BiH 35%, Makedoniju 14%, Moldaviju 0%, UMNIK – Kosovo 14%, Hrvatsku 5% i Crnu Goru 30% od ukupnog izvoza u ovaj region); Uvoz (na Albanija otpada 0%, BiH 19%, Makedoniju 36%, Moldaviju 2%, UMNIK–Kosovo 1%, Hrvatsku 30% i Crnu Goru 12% od ukupnog uvoza iz ovog regiona).
Trgovina poljoprivrednim proizvodima je potpuno liberalizovana sa svim CEFTAdržavama - osim sa Moldavijom, Hrvatskom i Albanijom.
Problemi unutar CEFTA koji utiču i na trgovinu poljoprivrednim proizvodima su: problemi saradnje sa UMNIK–Kosovo; zakon BiH o zaštititi domaće proizvodnje; različita primena veterinarskih, sanitarnih i fitosantitarnih standarda, pravila o bezbednosti hrane (zbog različitog stepena usklađenosti sa STO i EU); komplikovana procedura na graničnim prelazima. 2.7.4. Sporazum o slobodnoj trgovini sa drugim državama Sporazum o slobodnoj trgovini (SST) primenjuje se sa Ruskom Federacijom od 2000. godine. Od 03.04.2009. godine proširena je lista. Preko 98% proizvoda je na režimu slobodne trgovine. Izuzeci su: pileće meso, šećer, duvan i alkoholna pića. Republika Srbija je jedina zemlja izvan bivšeg SSSR koja ima potpisan SST sa Ruskom Federacijom (tržište od 145 miliona potrošača).
Od 2009. godine primenjuje se SST sa Belorusijom (tržište od 11 miliona potrošača). Po tom sporazumu 99% međusobne trgovine je na režimu slobodne trgovine – izuzev, belog šećera, cigareta i alkoholnih pića.
U spljno-ekonomskim odnosima sa Ruskom Federaciju i Belorusijom neophodno je ispoštovati njihove propise za sertifikaciju.
Sporazum o slobodnoj trgovini potpisan je 2009. godine s Turskom. Po ovom sporazumu, proizvodi životinjskog porekla su izuzeti iz režima slobodne trgovine. Proizvodi biljnog porekla su u sistemu slobodne trgovine, pri čemu su dogovorene količinske kvote za 68 proizvoda (grupa proizvoda). Strane će primenjivati svoje propise u oblasti sanitarnih i fitosanitarnih mera u duhu odgovarajućih sporazuma.
Pregovori o Sporazumu o slobodnoj trgovini sa članicama EFTA (Švajcarska, Norveška, Island i Lihtenštajn) su započeli aprila i okončani jula 2009. godine. Sporazum omogućuje bezcarinski izvoz na tržište EFTA članica većeg dela primarnih poljoprivrednih proizvoda, dok za prerađene proizvode Tepublika Srbija ima isti tretman kao članice EU. Republika Srbija je zadržala carinsku zaštitu prema EFTA na višem nivou od dogovorenog sa EU. 2.8. Ključni i aktuelni problemi poljoprivrede u Republici Srbiji Mnogobrojni faktori ugrožavaju razvoj poljoprivrede Republike Srbije. Oni su prisutni veoma dugo, ali posebno dolaze do izražaja danas, u uslovima silovitih udara globalne finansijske i privredne, koja ozbiljno ugrožava celokupnu privredu Republike Srbije, posebno poljoprivredu: (1) nepovoljna agrarna struktura poljoprivrede i neorganizovanost poljoprivrednih proizvođača; (2) neuređenost tržišta agrarnih proizvoda; (3) korupcija; (4) nekonkurentnost; (5) nestabilnost cena agrarnih proizvoda (6) neodgovarajuća uloga države; (7) demografski problemi poljoprivrednog stanovništva; (8) globalna finansijska kriza; (9) problem kreditiranja poljoprivrede.
46
2.8.1. Nepovoljna agrarna struktura i neorganizovanost poljoprivrednih proizvođača U ekonomskoj strukturi poljoprivrede Republike Srbije dominira sitna robna proizvodnja na sitnim gazdinstvima (prosečno površina poljoprivrednog gazdinstva je oko 4,5 hektara obradivog zemljišta u odnosu na preko 20 ha u EU)10. Postsocijalistička ranzicija nije uspela da pokrene rešavanje ovog problema.
Gazdinstva srednje veličine (od 1-5 ha) kojih je u Republici Srbiji čak 76,8% (prema rezultatima popisu iz 2002. godine) imaju karakteristike polunaturalnih gazdinstava, jer: su nespecijalizovana, "svaštarska" gazdinstva; rentiraju malo zemljišta; malo upošljavaju radnu snagu; imaju zastarelu mehanizaciju; male su ekonomske snage; nedostatak investicija; imaju malu sposobnost kreditnog zaduživanja; nizak nivo korišćenja navodnjavanja; imaju nepovoljnu starosnu strukturu; imaju nepovoljnu obrazovnu struktura; njihovi vlasnici nemaju preduzetničke ideje i inicijative; mali prinosi; mali tržišni viškovi.
Što se tiče velikih gazdinstava ona su prošla i prolaze kroz proces privatizacije. U mnogim slučajevima privatizacija je bila neuspešna, s ogromnim negativnim posledicama i sa aspekta proizvodnje i sa aspekta zaposlenosti (primer "PIK Bečej").
Međutim, postoje primeri vrlo uspešnih privatizacija (primer "Delta agrar"). Ta preduzeća treba prihvatiti kao naše uzorne poljoprivredne kompanije, a ne posmatrati ih s predrasudama, stereotipima, ili čak ideološkim predznacima.
Neorganizovanost u nacionalnoj poljoprivredi ogleda se kroz nedovoljnu organizovanost poljoprivrednih proizvođača (udruženja, zadruge, klasteri); nedovoljno je razvijena kooperacija i ugovorna proizvodnja; neregulisani su uslovi otkupa i otkupnih cena (uglavnom na štetu primarnih proizvođača); otkupljivači (uglavnom) ne poseduju HACCP sertifikat, njihova tražnja je nestabilna (oscilatorna) i prilagođena sopstvenim potrebama, a na štetu primarnih proizvođača; sistem plaćanja je neregularan (dug, neizvestan i na štetu primarnih proizvođača); visoko je učešće prekupaca (posebno u otkupu stoke); prepuštenost robnih proizvođača surovim "ćudima" tržišta i neizvesnoj sudbini poslovanja.
Poslovno povezivanje robnih poljoprivrednih proizvođača moglo bi da ima značajne pozitivne efekte: jeftinija nabavka inputa, lakši i sigurniji plasman, razmena znanja i iskustava, pristup povoljnijim kretiditma, jeftinija i brža sertifikacija, razvoj robne marke, bolja edukacija i obuka, pravna zaštita, itd. Jednom rečju, postigla bi se veća konkurentnost robnih proizvođača. 2.8.2. Neuređenost tržišta agrarnih proizvoda Postsocijalistička tranzicija privrede Republike Srbije ostavila je pogubne posledice po poljoprivredu. Administrativni model upravljanja zamenjen je neo-liberalnim modelom tržišnog privređivanja. Pri tom tržište, kao ključna institucija savremene tržišne privrede, nije uređeno, što se negativno odražavalo i odražava na subjekte privređivanja u poljoprivredi. Tržište, nije ni razvijeno ni efikasno, ni kada je u pitanju: tržište roba, terminsko tržište, tržište novca, tržište kapitala, tržište radne snage, tržište zakupa i
10 Prema rezultatima popisa poljoprivrede koji je sproveden 2012.godine, prosečno poljoprivredno gazdinstvo u Republici Srbiji koristi 4,5 ha poljoprivrednog zemljišta, poseduje jedan traktor i gaji jedno goveče, četiri svinje, tri ovce, 26 komada živine i jedno pčelinje društvo (Dnevni list: "Politika" od. 02.02.2013, s. 11).
47
prometa zemljišta (zastareli registar zemljišta i katastarski sistem, nerešeno pitanje društvene svojine u zadrugama, nedovršena registracija, itd.).
Ključni elementi neuređenost tržišta poljoprivrednih proizvoda ogleda su: 1. Monopolizovanost tražnje: Tržištem dominira nekoliko prerađivača (oligopola)
koji se kroz kartel dogovaraju, posebno po pitanju otkupnih cena poljoprivrednih proizvoda;
2. Atomiziranost ponude: Veliki broj relativno slabo udruženih sitnih poljoprivrednih proizvođača na strani ponude - pogodnost za monopolizaciju;
3. Veliki procenat tržišta je u neregulisanim tokovima otkupa i plaćanja (na primer, visoko učešće "prekupaca" u otkupu stoke, isl.;
4. Nestabilnost cena poljoprivrednih proizvoda, praćena disparitetima cena, posebno u stočarstvu;
5. Neproduktivno administratiranje tržišta ("Uredba o ograničenjima marži... "); 6. Neefikasni inspekcijiski organi u regulisanju tržišta (veterinarska, sanitarna,
fitosanitarna, poljoprivredna i druga inspekcija); 7. Nedostatak otkupno-distributivnih centara i zadruga u funkciji plasmana i
distribucije; 8. Nedovoljno razvijeno robno-berzansko tržište. Ne postoje uslovi za robno-
berzansko poslovanje i terminsko trgovanje poljoprivrednim proizvodima; 9. Neefikasan sistem robnih rezervi; 10. Domaće tržište je malog obima i niske kupovne moći; 11. Strano tržište je zahtevno, sporo i nedovoljno se osvaja;
2.8.3. Korupcija Proces postsocijalističke tranzicije (posebno privatizacije) prati korupcija, kao društvenom pošasti koja je, kao što reče jedan naš sociolog, "poput stoglave hidre, ogromne pijavice ili biljne štetočine, izrazito adaptibilna na promene uslova i brzo mutira".
Korupcija u našem slučaju je, pre svega, sistemska tvorevina iako mnogi antropolozi tvrde da su koreni korupcije u čoveku. Nacionalni (privredni, politički, pravni) sistem je osnovni izvor korupcije. Sistemski generatori nacionalne korupcije su: država, svojina i tržište. Reč je o ključnim institucijama društva koje postavljene u destruktivnom političkom sistemu, rađaju korupciju, koja podriva ekonomske, političke, pravne i moralne temelje društva (Pejanović, 2013). Korupcija je neizbežni pratilac administrativnih, birokratskih, partijskih, netržišnih društava, društava u kojima dominiraju monopoli (partijski, tajkunski, kompanijski), posebno monopol na prinudu i obaveznost (prinuda i zabrana). Neorganizovano, monopolizovano tržište i tržište asimetričnih informacija je, takođe, značajan izvor korupcije. Sve to, u uslovima kolektivne (javne, državne) svojine, koja se "koristi kao svoja, a čuva kao tuđa", po sistemu začaranog kruga, dovelo je do propasti mnogih velikih poljoprivrednih gazdinstava i preduzeća. Mnogi radnici su ostali bez posla, društvo je masovno osiromašilo, a pojedinci su se enormno obogatili.
Prelaz iz starog u novi društveno-ekonomski sistem prati, po pravilu, oštar konflikt sistema vrednosti, tj. stanje društvene anomije (bezakonja). Dakle, poremećaj "moralne klime" i porast društvene anomije javlja se kao zakonit pratilac društva u dugoj tranziciji, kakva je naša.
Ovi procesi, koji dominiraju na društvenom nivou, reflektuju se i na nivou pojedinca. Pojedinac u tim uslovima u potpunosti gubi vrednosne i normativne orijentire.
48
Aktivna reakcija na društveno stanje anomije jeste usvajanje različitih oblika devijantnog ponašanja, u okviru koga je teško povući granicu između socijalno prihvatljivog "zaobilaženja" propisa, relativizacije moralnih normi i otvorene prakse nemoralnosti i kriminala. Tako se korupcija "uvlači" u sve pore društva i prihvata se kao nešto uobičajeno i "normalno". Ova pojava stvara određenu (ne)moralnu klimu, koja pogoduje daljem produbljivanju anomičnosti društva, društvenoj anarhiji i društvenom rasulu (razaranju društva).
Korupcija ostavlja dalekosežne negativne posledice u svim sferama društva. U ekonomskoj sferi ogromno poskupljuje, čini ekonomiju (i agro-ekonomiju) neracionalnom, nekonkurentnom i rasipničkom. U pravnoj sferi kompromituje se i podriva pravni sistem države. U socijalnoj sferi produbljuju se siromaštvo i povećava beda. Posebno su pogubne posledice po moral uopšte, naročito po poslovni moral. Sistem vrednosti društva se na ovaj način uništava, što vodi u sunovrat celokupno društvo i sve njegove institucije. 2.8.4. Nekonkurentnost Konkurentnost je imperativ modernog tržišnog privređivanja. U savremenim tržišnim privredama sve je podređeno konkurentnosti i na mikro, mezo i makro nivou. Postsocijalistička tranzicija nije u Republici Srbiji, na žalost, napravila od poljoprivrede modernu efikasnu i profitabilnu privrednu delatnost. Ekonomski subjekti u poljoprivredi nisu transformisani u ekonomski jake i sposobne robne proizvođače, koji mogu da se ravnopravno nose na sve zahtevnijem globalnom tržištu hrane. Suficit u spoljno-trgovinskoj razmeni agrarnim proizvodima, koji ostvaruje Republike Srbija od 2004. godine, više je indikator potencijalnih mogućnosti, nego realne konkurentnosti.
Nekonkurentnost poljoprivrede, poljoprivrednih proizvođača i poljoprivrednih proizvoda u Republici Srbiji, ogleda se u sledećem:
1. Nacionalna poljoprivredna proizvodnja je skupa i neefikasna (i troškovno i cenovno);
2. Ekstenzivnost nacionalne ukupne poljoprivredne proizvodnje (0,25 uslovnih grla stoke po hektaru, u odnosu na 0,98 u EU). Ekstenzivnost je posledica niske produktivnosti, neefikasne zemljišne politike, zastarele tehničko-tehnološke opremljenosti, niskog nivoa poslovne povezanosti;
3. Neizgrađenost i nedovoljna iskorišćenost sistema za navodnjavanje (mali procenat navodnjavanih površina);
4. Nepovoljan poslovni ambijent (relativno visok indeks poslovne i političke nestabilnosti, visok nivo korupcije, administriranje i slično);
5. Kvalitet proizvoda ne zadovoljava, u dovoljnoj meri, standarde EU (sporo uvođenje standarda kvaliteta, spor razvoj kvaliteta kroz znanje i inovacije, sporo uvođenje HACCP programa – samostalnog ili integrisanog sa ISO 9001, sporo uvođenje GLOBALGAP-a);
6. Najveći deo izvezenih nacionalnih poljoprivrednih proizvoda sadrži veliki udeo primarnih proizvodnih faktora (kukuruz, maline, voće, živa stoka), a mali udeo dodatne vrednosti (znanja primenjenog kroz tehnologiju i marketing);
7. Narušen je i "iskidan" agro-industrijski reproduktivni lanac (proizvodnja, prerada, promet, logistika);
8. Nema objedinjene ponude i nedovoljno je poznavanje izvoznih tržišta; 9. Nerazvijenost faza distribucije, promocije i drugih marketinških aktivnosti
vezanih za poljoprivredne proizvode;
49
10. U nestabilnim i neizvesnim uslovima privređivanja preduzetništvo i preduzetnički duh su nedovoljno razvijeni (spor razvoj malih i srednjih preduzeća u agro-biznisu);
11. Nerazvijen i slab sistem lobinga (agrarni lobi). Stupanje na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (od 1. januara 2014.
godine) može da bude ozbiljan problem našim nekonkurentnim robnim agrarnim proizvođačima. 2.8.5. Nestabilnost cena agrarnih proizvoda Cene agrarnih proizvoda su nestabilne, kako na unutrašnjem, tako i međunarodnom tržištu. One su, takođe, sklone oscilacijama.
Sredinom 70-ih godina prošlog stoleća došlo je do naglog skoka cena hrane na međunarodnom tržištu:
Od 2003. godine cene hrane ponovo počinju da rastu. U desetogodišnjem periodu (2000-2009) cene ratarskih kultura povećane su u svetu čak četiri puta (Pejanović & Njegovan, 2009). Nacionalno tržište je pod uticajem međunarodnih tržišta. Direktni efekti ("prvi krug" uticaja) ogleda se u ugroženosti "bazne inflacije", zbog većeg učešća hrane u potrošačkoj korpi, manje razvijenih zemalja. "Drugi krug" uticaja (indirektni uticaj) sadržan je u očekivanju budućeg kretanja cena agrarnih proizvoda. Ukoliko, naime, ljudi očekuju nastavak rasta cena hrane vrše pritisak na povećanje nadnica, što vodi povećanoj inflaciji. Procene FAO-a su da će do 2050. godine tražnja za hranom porasti između 70 do 100% u odnosu na 2010. godinu, dok će rast poljoprivredne proizvodnje iznositi prosečno 1,7% godišnje do 2020. godine, što je smanjenje u odnosu na 2,6% u prethodnoj dekadi11. Ovo će više nego udvostručiti cene osnovnih životnih (prehrambenih) proizvoda u naredne dve decenije. Zbog ovakvih tendencija hrana će u narednom periodu sve više biti strateški proizvod, koji u značajnoj meri može opterećivati odnose između nekih zemalja sveta12.
U različitim vremenskim intervalima različiti faktori su uticali na kretanje cena hrane. Nekada su oni objektivni, ali postoje i situacije da je promena cena agrarnih proizvoda na međunarodnom tržištu bila izazvana raznim spekulativnim radnjama. U agro-ekonomskim krugovima vodi se debata oko grupisanja faktora koji utiču na cene hrane po stepenu važnosti. Glavni uzroci su indentifikovani kao: porast tražnje za agrarnim proizvodima u zemljama u razvoju; veća cena goriva (energenata) i osnovnih sredstava agro-tehnike neophodnih za poljoprivrednu proizvodnju; viši troškovi prevoza (transportni troškovi); specifičnost poljoprivredne proizvodnje koja se ogleda u uticaju prirodnih (klimatskih) faktora (siromašna žetva u nekim vodećim državama izvoznicama agrarnih proizvoda); "diverzija" prehrambenih useva za proizvodnju biogoriva; uvođenje politike ograničavanja izvoza hrane od strane nekih zemalja, itd.
11 Sa zasedanju ministara poljoprivrede osam najrazvijenih država (Kopenhagen 2008) poslata je poruka o neophodnosti uvećanja proizvodnje hrane. Prognoze su date za period do 2050. godine do kada bi trebalo udvostručiti agrarnu proizvodnju. 12 Globalna finansijska i privredna kriza dovela je i do preraspodele ekonomske moći na globalnom nivou. Glavni ekonomski indikatori ukazuju da opada relativni ekonomski značaj SAD, Japana i Evropske unije (EU), a jača pozicija izvoznica energenata i zemalja BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika). Među ekonomijama koje dinamično napreduju prednjači Kina, pošto je tokom globalne recesije postala najveći svetski izvoznik, druga po veličini svetska ekonomija i najveći potrošač energenata.
50
Izvor: Food and Agriculture Organization – FAO (www.fao.org)
Grafikon br. 2.9. Kretanje cena agrarnih proizvoda na svetskom tržištu
(od 1961. do 2010. godine)
Mičel (Mitchell, 2008) tvrdi da je najvažniji faktor velikih oscilacija cena agrarnih proizvoda povećana tražnja za sirovinama čijom se preradom dobijaju obnovljivi izvori energije. Velika je, naime, ekspanzija proizvodnje bio-goriva u Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskoj uniji13. Neki takođe tvrde da je važan faktor ekspanzivna monetarna politika u vodećim industrijskim državama, što je dovelo do niskih kamatnih stopa i pada vrednosti američkog dolara (Frankel, 2006; Krichene, 2008).
Kakvi su efekti ovih kretanja na nacionalnu privredu, od 2008. godine, od kada počinje dejstvo globalne finansijske i privredne krize?
Globalna finansijska i privredna kriza i kretanje na međunarodnom tržištu agrarnih proizvoda negativno su delovali i deluju na naše socio-ekonomske uslove. Naime, u strukturi potrošačkih cena - cene hrane zauzimaju visoko mesto (Grafikon br. 2.10.). Uz to, potrošačke cene su relativno visoke, što je negativan faktor životnog standarda stanovništva.
Šta se dešavalo poslednjih pet godina na tržištu agrarnih proizvoda? I, pored relativno dobre 2008. poljoprivredne godine, stanje na međunarodnom
tržištu hrane prelilo je cenovne šokove i na domaće cene. Pad inflacije u trećem tromesečju je bio posledica pada cena agrarnih proizvoda i naftnih derivata. Cene poljoprivrednih proizvoda su, zahvaljujući povoljnim vremenskim prilikama, opale za 19,7%, tako da je njihov međugodišnji rast na kraju trećeg tromesečja iznosio –2,4%. Cene agrarnih proizvoda su delovale dezinflatorno i njihov doprinos ukupnom rastu cena na malo je iznosio –0,8%. Što se tiče rasta potrošačkih cena one su iskazale porast od 0,2%, dok su
13 Količine agrarnih sirovina koje se koriste za dobijanje bio-goriva se konstantno uvećavaju. 2010. godine od celokupne proizvodnje kukuruza u svetu, 15% je utrošeno za proizvodnju bioetanola. Konstantno dolazi do povećanja utroška agrarnih sirovina za proizvodnju biogoriva, s tim da tendencija porasta ide ubrzanom linijom od 2004. godine. Porast tražnje za kukuruzom za proizvodnju bioetanola u period 2004 do 2007. godine iznosio je godišnje 36%, a rast tražnje za kukuruzom za ishranu od 1,5% godišnje. Sjedinjene Američke Države koriste 25% proizvodnje kukuruza za proizvodnju etanola i smatra se da će se ta tendencija nastaviti u budućnosti, s obzirom na povećanje subvencija koje se daju radi povećanja proizvodnje energije iz ovih izvora.
51
cene agrarnih proizvoda smanjene za 1,7%. U sledećem tromesečju cene agrarnih proizvoda su zabeležile neočekivano visok rast od 11,4% (9,6% na međugodišnjem nivou), a regulisane cene su snižene za 3,1%, i njihov pad je bio, prevashodno posledica sniženja cena naftnih derivata (-18,8% mg). Međugodišnji (mg) rast cena poljoprivrednih proizvoda iznosio je 1,2%. Zbog toga je, i pored relativno dobre agrarne godine, ukupna inflacija izašla iz planiranog okvira. Prebacivanje gornje granice ciljanog raspona za 2008. godinu posledica je delovanja većeg broja faktora, pre svega rekordnog rasta cena nafte u prvoj polovini godine, zatim rasta cena hrane koji je, i pored dobre poljoprivredne godine, nastavljen i pred kraj druge polovine godine, kao i ekspanzivnog karaktera fiskalne politike, te visokih inflacionih očekivanja. Ta očekivanja dodatno je podsticala nestabilnost na deviznom tržištu, kao i povećana premija rizika i smanjen priliv kapitala, koji su na taj način neutralisali dezinflatorno dejstvo koje je imalo znatno smanjenje agregatne tražnje.
Izvor: Republički zavod za statistiku-(RZS)
Grafikon br. 2.10. Kretanje potrošačkih cena sa i bez cena hrane
2009. je godina u kojoj poljoprivredna proizvodnja ostvaruje izuzetne razultate. Ovo je godina u kojoj nema velikih oscilacija na tržištu agrarnih proizvoda i zbog toga se inflacija vraća u planirane okvire pa čak je u jednom momentu bilo naznaka da će biti niža od projektovane. Dobar rod pšenice, kukuruza, soje, suncokreta i šećerne repe uslovio je da se cene agrarnih proizvoda smanje. Ova godina je potvrda da stabilni prinosi doprinose stabilizaciji inflacije. U prvom tromesečju, cene agrarnih proizvoda su imale uobičajeno sezonsko kretanje. Predviđeni rast bio je manji od očekivanog i iznosio je 4,7%. Međugodišnji rast ovih cena na kraju tromesečja je bio negativan (–0,2%). Posle neočekivano visokog rasta cena u maju (od 2,1%) izazvanog uglavnom skokom cena pojedinih sezonskih poljoprivrednih proizvoda, izgledalo je da se inflacija ubrzava. Ipak, u junu je došlo do njenog smirivanja i sezonskog pada cena agrarnih proizvoda, koji je u potpunosti anulirao rast bazne inflacije i regulisanih cena, što je rezultiralo nultom junskom inflacijom. Inflacija se u trećem tromesečju 2009. godine kretala bliže donjoj granici ciljanog raspona. Sve komponente inflacije iskazale su niži rast od očekivanog, pre svega cene agrarnih proizvoda. Cene agrarnih proizvoda u trećem tromesečju su zabeležile pad od 18,5%, što je više od prvobitno očekivanog, ali u skladu s povoljnim vremenskim prilikama i produženom sezonom. Međugodišnji rast cena agrarnih proizvoda je iznosio
52
7,4%. Negativna inflacija ostvarena u julu (–0,9%) i avgustu (–0,1%) posledica je nešto većeg sezonskog pada cena agrarnih proizvoda, kojim je neutralisan rast cena koje se formiraju slobodno, na tržištu, i regulisanih cena. U septembru je, usled sezonskog rasta cena agrarnih proizvoda, inflacija bila pozitivna (0,3%). Cene agrarnih proizvoda su, zahvaljujući dobroj godini i produženoj sezoni, u četvrtom tromesečju porasle za 2,7%, što je znatno niže od očekivanog (9,4%). U odnosu na decembar prethodne godine, cene agrarnih proizvoda su u decembru 2009. zabeležile pad od 1,0% međugodišnje. Inflacija u Republici Srbiji za ovu godinu iznosila je 6,6%. Tome su najviše doprinele cene industrijsko-prehrambenih proizvoda, koje su snižene za 1,1%, kao posledica niskih cena agrarnih proizvoda. Kao najbolju ilustraciju tog odnosa navešćemo cene svežeg mesa i ulja od suncokreta, kod kojih je, zahvaljujući dobrom rodu kukuruza i suncokreta, zabeležen najveći pad (zajednički doprinos baznoj inflaciji od –0,5 procentnih poena).
Sredinom januara 2010.godine cene agrarnih proizvoda (pre svega, kukuruza i pšenice) zabeležile su pad na svetskom tržištu. Cena kukuruza je pala kao posledica smanjene tražnje, ali i povoljnog stanja useva velikih prozvođača kukuruza na južnoj hemisferi (Brazil, Južna Afrika), koje je povećalo prognoziranu svetsku proizvodnju. Nakon što je cena pšenice u poslednjem tromesečju 2009. godine porasla zbog neizvesnosti u pogledu buduće proizvodnje u državama koje su najveći globalni proizvođači (EU, SAD, Rusija), povoljni izveštaji o stanju pšenice u smislu zasejanih površina i vremenskih uslova uticali su na pad njene cene početkom 2010. godine. Padu dolarskih cena agrarnih proizvoda doprinelo je i jačanje dolara u odnosu na evro od početka godine.
Početkom 2010. godine cene agrarnih proizvoda vršile su pritisak na ukupno kretanje inflacije. Inflacija je u prvom tromesečju iskazala porast i iznosila je 2,0%, kao posledica pre svega očekivanog rasta regulisanih cena i sezonskog povećanja cena agrarnih proizvoda. Cene agrarnih proizvoda su ostvarile očekivan, sezonski uslovljen, rast od 7,0%. Međugodišnji rast cena agrarnih proizvoda je na kraju tromesečja iznosio 1,7%. Sezonski pad cena agrarnih proizvoda u junu i julu bio je znatno manji nego što je uobičajeno za to doba godine, kao posledica nepovoljnih vremenskih uslova. Pored toga, u odnosu na prethodnu projekciju porasli su i pritisci na cene industrijsko-prehrambenih proizvoda, po osnovu (neočekivanog) rasta cena pšenice i kukuruza u nekoliko poslednjih meseci. Najvažniji razlog odstupanja naniže leži u neočekivanom padu cena hrane, koji je bio izražen naročito od septembra 2009. godine. Dobra 2009. godina u poljoprivredi doprinela je najpre padu cena agrarnih proizvoda, a zatim, krajem prethodne i u prvoj polovini tekuće godine, i padu cena industrijsko-prehrambenih proizvoda. U periodu jun 2009 – jun 2010. cene hrane su pale za 1,3%, što je u dobroj meri doprinelo da se inflacija nađe ispod donje granice cilja. Sa druge strane, cene hrane (u okviru bazne inflacije) imale su znatno manji pad nego u prethodnom tromesečju, prvenstveno zbog povećanja cena suncokretovog ulja, koje je delom bilo neutralisano padom cena svežeg mesa. Cene agrarnih proizvoda imale su odlučujući uticaj na kretanje inflacije u drugom tromesečju. Zbog loših vremenskih prilika i smanjenog roda, u junu je izostao očekivani sezonski pad cena agrarnih proizvoda (ostvaren je rast od 0,2%), pa je rast cena tih proizvoda u drugom tromesečju bio veći (17,0%). Međugodišnji rast cena agrarnih proizvoda na kraju tromesečja je iznosio 4,7%. Najvažniji razlog odstupanja naniže leži u neočekivanom padu cena hrane, koji je bio izražen naročito od septembra 2009. godine. U periodu jun 2009 – jun 2010. cene hrane su pale za 1,3%, što je u dobroj meri doprinelo da se inflacija nađe ispod donje granice cilja. Nadalje, u trećem tromesečju cene agrarnih proizvoda ostvarile su niži sezonski pad (–10,1%) nego što je to uobičajeno. Nepovoljne vremenske prilike
53
uslovile su manju ponudu poljoprivrednih proizvoda, a time i zadržavanje njihovih cena na relativno visokom nivou. Međugodišnje posmatrano, rast cena agrarnih proizvoda na kraju ovog trećeg tromesečja je iznosio 15,5%. U četvrtom tromesečju cene agrarnih proizvoda su, zahvaljujući povoljnim vremenskim prilikama, ostvarile niži rast nego što je to uobičajeno za ovo doba godine (4,3%). Međutim, rast maloprodajnih cena agrarnih proizvoda u 2010. godini bio je izuzetno visok i iznosio je 17,4%. U 2010. godini ostvarena je ukupna inflacija od 10,5 procentnih poena.
Godina 2011. započinje sa cenovnim skokom na međunarodnom tržištu hrane. Zbog tih okolnosti, domaće tržište je cenovno pritisnuto. Prema indeksu svetskih cena hrane koji objavljuje Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO), u martu je došlo do pada vrednosti ovog indeksa za oko 3%, nakon što je u februaru dostigao rekordno visok nivo. Time je prekinut kontinuirani rast ovog indeksa započet u julu 2010. U aprilu je indeks svetskih cena hrane ostao na nivou iz marta, što je mogao biti indikator stabilizacije cena hrane.
Najjači inflatorni pritisci su poticali od povećanih troškova proizvodnje prerađene hrane zbog skoka cena primarnih agrarnih proizvoda u svetu i kod nas. Rast potrošačkih cena u prvom tromesečju je iznosio 5,5%, a oko dve trećine tog rasta odnosi se na prehrambene proizvode i voće i povrće. Poskupljenje hrane posledica je loše prethodne poljoprivredne sezone, visokih uvoznih opterećenja i većeg izvoza, podstaknutog rastom cena primarnih poljoprivrednih proizvoda na svetskom tržištu (i posledično, manje ponude ovih proizvoda na domaćem tržištu). Troškovni pritisci na proizvođače prehrambenih proizvoda, prisutni već duže vreme, u prvom tromesečju su se u znatnoj meri prelili na potrošačke cene. Što se tiče bazne inflacije ona je u ovom periodu porasla za 4,2% i doprinela je ukupnoj inflaciji od 2,9% procentnih poena. Rast cena prehrambenih proizvoda je bio čak 11 puta veći od rasta cena neprehrambenih proizvoda i usluga (8,0% naspram 0,7%). U okviru prehrambenih proizvoda, najveći doprinos inflaciji dala su poskupljenja belog hleba (0,84%), jaja (0,19%), šećera (0,19%), kafe (0,17%) i pšeničnog brašna (0,17%). Cene neprehrambenih proizvoda i usluga, s druge strane, imale su usporen rast zbog aprecijacije dinara, kao i pada tražnje za tim proizvodima i uslugama usled smanjenja raspoloživog dohotka (zbog porasta izdataka za hranu). Od 9,9%, koliko je iznosio rast međugodišnje inflacije od juna 2010. do marta 2011. doprinos hrane iznosi čak 9,0%. To znači da je na inflaciju u tom periodu presudno uticao rast cena hrane, koji je bio posledica niske poljoprivredne proizvodnje u prethodnoj sezoni, kao i znatnog rasta svetskih cena hrane. S obzirom na visoko učešće hrane u indeksu potrošačkih cena, od 37,8%, inflacija u Republici Srbiji je na cenovne šokove ove grupe proizvoda posebno osetljiva. Pored toga, zbog zatečenih sistemskih rešenja, cene hrane u Republici Srbiji su znatno nestabilnije od tih cena u zemljama u okruženju, i to je uslovilo njihov viši rast u poslednja tri tromesečja. U drugom tromesečju inflacija je znatno usporena (1,2%), a u junu je zabeležena deflacija (–0,3%). Usporavanje inflacije je rezultat pre svega stabilizacije cena prehrambenih proizvoda i, sezonski neuobičajenog, pada cena voća i povrća. Stabilizacija cena prehrambenih proizvoda duguje se iscrpljivanju efekata prethodne godine poskupljenja agrarnih proizvoda. Takođe, dolazi do stabilizacije cena na međunarodnom tržištu. U trećem tromesečju cene agrarnih proizvoda pale su za 3,5%. Na domaćem tržištu cena voća i povrća pada za 23,4%, što utiče na ukupnu inflaciju (doprinos -1,4%). Cene proizvođača agrarnih proizvoda su i u periodu oktobar–novembar ostvarile rast (0,9%). Cene u stočarstvu, koje su porasle za 1,9%, najviše su doprinele tom rastu, a rast su zabeležile i cene u sektoru ratarstva, voćarstva i vinogradarstva. Posmatrano na međugodišnjem nivou, rast cena agrarnih proizvoda je u novembru usporen u odnosu na
54
kraj trećeg tromesečja i iznosio je 8,1%. Pored cenovne nestabilnosti agrarnih proizvoda i čestih smanjivanja istih ukupna inflacija u 2011. godini iznosila je 7%.
Tokom prva četiri meseca 2012. došlo je do rasta cena glavnih agrarnih proizvoda, kukuruza (28,8%) i pšenice (15,2%), na domaćoj berzi. Taj rast je u najvećoj meri bio rezultat porasta svetskih cena tih proizvoda zbog hladnog vremena i slabljenja dinara. Važna napomena jeste da je Vlada Republike Srbije ograničila marže u ovom periodu na poljoprivredno- prehrambene proizvode. Stoga je došlo do smanjenja ukupne inflacije za 0,7%. U drugom tromesečju stanje na međunarodnom tržištu hrane beleži konstantan rast. Razlog tome jesu glabalni klimatski uslovi koji ne idu na ruku poljoprivrednoj proizvodnji. Stanje u Republici Srbiji nije ništa drugačije. Od aprila do juna ukupna inflacija povećana je za 2,8%, u najvećoj meri po osnovu rasta cena hrane (doprinos 2,5 %). Suša koja je zadesila ovu godinu ostavila je ne samo posledice koje će se osetiti u agrarnom sektoru već i u celoj privredi. Stopa rasta BDP-a korigovana je sa -0,5% na -2%. Agro-industrijski sektor je bio glavni pokretač inflacije u 2012. godini. U trećem tromesečju zabeležena je inflacija od 4,2%. Brži rast od projektovanog posledica je znatno lošije poljoprivredne sezone nego što se prvobitno očekivalo, tj. relativno većeg rasta cena hrane. U septembru je međugodišnja inflacija iznosila 10,3%, pri čemu su rastu od 7,6 procentna poena (u poređenju sa aprilskim minimumom od 2,7%) cene hrane doprinele sa više od 80,0% (6,2%). 2.8.6. Neadekvatna uloga države Ni druga važna institucija privređivanja, država, nije u Republici Srbiji u procesu (post)socijalističke tranzicije doživela adekvatnu transformaciju. S jedne, ostala je u "glavama" robnih proizvođača želja za paternalističkom ulogom države, a s druge strane država se pokazala i pokazuje nemoćnom i sa nedefinisanom ulogom u kreiranju i sprovođenju "pravila igre".
Neadekvatna uloga države u poljoprivredi ogleda se u sledećem: 1. Nepostojanje nacionalne strategije razvoja, kao ni akcionog programa za
poljoprivredu i ruralni razvoj; 2. Neobjašnjivo i neprihvatljivo nizak agrarni budžet (prosečno tri odsto od ukupnog
budžeta u dvehiljaditim godinama, da bi u 2012. iznosio svega 2,4% ukupnog budžeta); 3. Nedovoljnost i neizvesnost podsticaja poljoprivredne proizvodnje i ruralnog
razvoja i to kroz: (1) Neposredne podsticaje – premije, podsticaji za proizvodnju, regresi, podrška nekomercijalnim gazdinstvima, (2) Tržišne podsticaje – izvozni podsticaji, troškovi skladištenja, kreditna podrška, (3) Strukturne podsticaje – mere ruralnog razvoja, poboljšanje zaštite i kvaliteta poljoprivrednog zemljišta, mere institucionalne podrške;
4. Poljoprivreda se tretira kao "socijalni amortizer" društva; 5. Nerešen sistem finansiranja poljoprivrede i investiranja u agrobiznis; 6. Neizgrađen registar poljoprivrednih gazdinstava; 7. Nerazvijena mreža savetodavne službe; 8. Nespremnost za klimatske promene, koje uzimaju svoj "danak"; 9. Neizgrađen sistem evidentiranja i izveštavanja u poljoprivredi: 10. Nepostojanje sistema poljoprivrednih knjigovodstvenih podataka (radi praćenja
prihoda i troškova gazdinstava); 11. Nepostojanje integrisanog poljoprivrednog informacionog sistema;
55
12. Neefikasnost mera agrarne i ruralne politike (nedovoljna zaštita domaće agrarne proizvodnje, između ostalog i akcijom "Kupujmo domaće"; nerešenost poljoprivrednih penzija, poljoprivrednih dugova i slično);
13. Problem agrarnog zakonodavstva, koje je nepotpuno i koje se nedovljno primenjuje;
14. Neadekvatna zemljišta politika (što se ogleda kroz postojeći zakon o poljoprivrednom zemljištu, koji dovodi do ozbiljnih problema u primeni);
15. Nedostatak institucija (na primer, agrarna razvojna banka, agrarna komora, agencija za hranu i slićno);
16. Neregulisani svojinski odnosi (privatizacija, restitucija); 17. Izostanak planske funkcije (neoliberalni koncept upravljanja poljoprivredom,
koji je uglavnom napušten, a koji je kod nas još uvek prisutan); 18. Nepostojanje adekvatne i dugoročne politike državnih intervencija na tržištu
poljoprivrednih proizvoda. 2.8.7. Deagrarizacija i demografsko pražnjenje sela Deagrarizacija i demografsko pražnjenje sela u Republici Srbiji ozbiljan su problem poljoprivrednog i društvenog razvoja.
Deagrarizacija je proces migracije stanovništva sa sela u gradove, odnosno to je u Republici Srbiji proces masovnog napuštanja individualne poljoprivrede i prelazak u tzv. društvenu privredu, uključujući tu i prethodnu društvenu poljoprivredu, kao i razne državne službe. To je opšta pojava savremenog društva, s tim što je kod nas ekstremno izražena. Tako je u SFR Jugoslaviji od rata do popisa stanovništva 1981. godine čak oko šest miliona ljudi prešlo iz poljoprivrednog u nepoljoprivredni status. Od sredine pedesetih godina prošlog stoleća obim migracije je bio veći od prirodnog priraštaja. Od tada se, ustvari, dešavaju kvalitativne promene u razvoju poljoprivrede i sela kod nas. Naime, od tada dolazi do raspada naturalne proizvodnje na selu, masovnog uključivanja seljaštva u društvenu podelu rada preko tržišta i njihovog zapošljavanja u društvenoj privredi. Međutim, druga strana medalje je starenje poljoprivrednog stanovništva (senilizacija) i devitalizacija sela, sa svim pratećim negativnim društveno-ekonomskim posledicama. Jedna od pratećih pojava je propadanje sela u Republici Srbiji i smanjivanje njihovog broja, što najbolje ilustruje podatak da je od 4.600 sela u Republici Srbiji svako četvrto (oko 1.200) na putu nestajanja (čak 86 odsto beleži pad broja stanovnika). U selima je više od 50.000 kuća napušteno, dok je oko 500.000 hektara obradivih površina u parlogu. U AP Vojvodini ima 425 sela. Ni u jednom od njih nije zabeležen rast, već naprotiv, pad stanovnika, pri čemu se neka sela "gase".
U selima živi oko 260.000 neoženjenih muškaraca i oko 100.000 neudatih žena starosti do 40 godina. Pored toga, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, među 164.884 nepismenih, 82,1% čine žene koje uglavnom žive na selu, po zanimanju su domaćice i u proseku imaju 71,5 godinu. Žene su vlasnice tek jedne desetine seoskih domaćinstava, 84% ne poseduje zemlju, penzijsko i invalidsko osiguranje ne uplaćuje 93%, a 17% nema ni zdravstveno osiguranje (jer nemaju svoj novac). Zabrinjava, takođe, i podatak da je tek 14% mališana sa sela, u uzrastu od tri do pet godina, obuhvaćeno predškolskim obrazovanjem. Problem je i što su seoske škole lošije opremljene nego one u
56
gradskim sredinama, učenici postižu niže rezultate od vršnjaka u gradu, predškolskih ustanova skoro i da nema14.
De-agrarizacija je savremena pojava vezana za strukturne promene u privrednom i društvenom razvoju pojedinih zemalja. U razvijenim zemljama de-agrarizacija je prateća pojava izgradnje moderne privredne strukture u kojoj umesto primarnog sektora dominira sekundarni, a potom tercijalni sektor (sektor usluga). Analogan proces, ali često u deformisanom obliku, odvija se danas u zemljama u razvoju. Taj deformisani oblik deagrarizacije ispoljava se u nas kroz ubrzan transfer radne snage iz poljoprivrede i sa sela, kroz nekontrolisan "beg" sa sela i iz poljoprivrede, što je zabrinjavajuća pojava. I, umesto pozitivnog, dobili smo negativni efekat, koji se ispoljava višestruko: (1) De-agrarizacijom nismo izgradili modernu privrednu strukturu (od 1986. do 2000. godine primarni sektor u bruto-domaćem proizvodu Republike Srbije pokazuje tendenciju izrazitog rasta, a tercijalni sektor tendenciju pada); (2) Sela su ispražnjena, pa su ostala bez kvalitetne radne snage; (3) Dinamični mehanični priliv ruralnog stanovništva u ključne urbane aglomerace otvorio je novi problem – umesto agrarne prenaseljenosti dobijena je urbana (gradska) prenaseljenost, praćenu nezaposlenošću i masovnim siromašenjem, sa nizom pratećih (dodatnih) problema.
De-agararizacija se, dakle, u Republici Srbiji javlja kao ograničavajući faktor razvoja poljoprivrede i sela. De-agrarizacija ima, naime, mahom, negativne posledice, po naše selo: (1) Demografske posledice (starenje poljoprivrednog stanovništva, feminizacija, devitalizacija); (2) Socijalne posledice (ugrožena socijalno-kulturna heterogenost sela, smanjenje seoske porodice i labavljenje unutrašnjih veza u odnosu na pređašnju porodičnu zadrugu; (3) Posledice u agrarnoj strukturi (marginalizacija i gašenje individualnih poseda, promene u perspektivi socijalne reprodukcije individualnih poseda).
Uzroci ovog fenomena su mnogobrojni, i mogu se grupisati u sociološke i ekonomske faktore. Primarni su ekonomski faktori de-agrarizacije. Od mnogobrojnih faktora najvažniji faktori de-agrarizacije su: strategija industrijalizacije; nepovoljan ekonomski položaj poljoprivrede; niski dohoci u poljoprivredi i demotivacija; politika zapošljavanja (u gradovima), tehničke promene u poljoprivredi; drugi (sociološki) faktori deagrarizacije. 2.8.8. Uticaj globalne finansijske i privredne krize Globalna finansijska i privredna kriza negativno su se odrazile i odražavaju na (poljo)privredu Republike Srbije, posebno kroz: nelikvidnost, pad proizvodnje, pad izvoza i uvoza, nedostatak finansijskih sredstava, rast cene kapitala, smanjenje agrarnog budžeta, smanjenje subvencija, pad potrošnje, itd. Kriza u poljoprivredi traje veoma dugo. Istorijski koreni nacionalne agrarne krize sežu u period između dva svetska rata, kada je bio prisutan problem agrarne prenaseljenosti, potom posle Drugog svetskog rata se pojavio problem de-agrarizacije (usled strategije industrijalizacije). Devedesetih godina prošlog stoleća: inflacija, hiperinflacija, sankcije, ratovi, bombardovanje – ostavili su katastrofalne posledice na poljoprivredu i agrarni sektor. Prva decenija ovog veka obeležena je sušom, poplavama (klimatskim promenama), nepovoljnim ekonomskim položajem poljoprivrede i na kraju globalnom finansijskom i privrednom krizom.
Globalna finansijska i privredna kriza negativno se odrazila i odražava se na (poljo)privredu Republike Srbije. Poljoprivreda, na žalost, i ovoga puta trpi najveće
14 Prema dnevnom listi: "Politika" od 02.02 2013., s.. 07.
57
posledice, jer se nije oporavila ni od dugog kriznog ciklusa iz poslednje decenije prošlog stoleća. Upečatljiv indikator krize poljoprivrede je kriza stočarstva, koja dobija zabrinjavajuće razmere (Tako je naprime, posle raspada bivše (SFR) Jugoslavije, Republika Srbija raspolagala sa oko milion krmača, a danas ima, prema oceni stručnjaka, oko 350.000 priplodnih grla).
Početak novije agrarne krize u Republici Srbiji15 su "najavili" proizvođači svinja u Mačvi i Sremu početkom 2007. godine, kada su blokirali saobraćajnice. Država nije razumela taj ozbiljan signal, pa nije intervenisala na odgovarajući način, da spreči otkup tovljenika za svega 50 dinara po kilogramu (oko 0,7 evra po kilogramu žive mere), nakon čega je usledio pokolj čak i osnovnog stada. Početkom 2009. godine proizvođači mleka su ostavljeni na "cedilu", kada su im mlekare otkazale ugovore o otkupu, bez ikakvog objašnjenja, ostavljajući proizvođače i njihove porodice bez osnovnih prihoda. Najdrastičnija situacija je bila u Banatu, gde je ugroženo nekoliko stotina proizvođača mleka. Ispostavilo se da je država dozvolila veliki uvoz mleka u prahu. S druge strane, vlasnik najvećih srpskih mlekara (zlo)upotrebio je dominantan (monopolski) položaj (zauzima oko 48% ovoga tržišta) na tržištu otkupa sirovog mleka16. Pri tom su robne rezerve potpuno zatajile, što se sredinom 2013. godine ponovilo s tržišnim viškovima pšenice i kukuruza.
Uzroci krize su mnogobrojni i svode se na permanentno nepovoljan ekonomski položaj poljoprivrede. Reč je o pogrešnom strateškom makro-ekonomskom konceptu, po kome je ova grana, sa izuzetnim komparativnim prednostima, neadekvatno tretirana i neadekvatno pozicionirana. Klimatske promene su, takođe, značajan uzročnik krize17. 2.8.9. Problem kreditiranja poljoprivrede
Poljoprivredi je neophodna stalna finansijska i kreditna podrška zbog: (1) potrebe da se sredstva ulože u proizvodnju odjednom i to u velikom obimu, u skladu sa prirodom proizvodnje; (2) dugog perioda zadržavanja angažovanih sredstava, odnosno niskog obrta uloženih sredstava; (3) niskog profita koji ostvaruje primarna poljoprivredna proizvodnja, a koji onemogućava stvaranje sopstvene akumulacije, odnosno sopstvenih izvora finansiranja (Pejanović, 2013a). Poljoprivrednici se najčešće zadužuju za kupovinu neophodnog repromaterijala, odnosno obrtnih sredstava u cilju zasnivanja i obezbeđivanja kvalitetne proizvodnje. Krediti su im neophodni i za nabavku poljoprivredne mehanizacije i opreme, kao i za kupovinu zemljišta i izgradnju objekata za poljoprivrednu proizvodnju.
U proteklom periodu kreditiranje poljoprivrede u domicilnim uslovima realizovano je: (1) naturalnim - robnim kreditima; (2) beneficiranim kreditnim plasmanima iz primarne emisije Centralne banke; (3) kreditima poslovnih banaka; (4) kreditima poslovnih banaka uz podršku Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije; (5) kreditima specijalizovanih državnih finansijskih institucija.
15 Upravo zbog toga se može govoriti o novijoj i starijoj agrarnoj krizi, sadašnjoj i prošloj krizi, zatim o krizi stočarstva, agrofinansijskoj krizi i slično. 16 Ovo je utvrdila Komisija za zaštitu konkurencije. 17 Prema proceni Privredne komore Srbije klimatske promene (suša) dovele su u 2012-godini do smanjenja prinosa za 10 do 50 odsto ekonomski najznačajnijih useva kao što su kukuruz, soja, suncokret, šećerna repa, kao i povrća i voća.
58
Naturalni kredit je neformalni kreditni aranžman i predstavlja najnepovoljniji oblik zaduživanja poljoprivrednih proizvođača. Suština ovog kredita je da se određena količina inputa, neophodnih za zasnivanje proizvodnje, a koje obezbeđuju prerađivači, zamenjuje za poljoprivredne proizvode. Kamatna stopa nije iskazana procentualno, već paritetno i njen nejasan način iskazivanja često ne daje poljoprivrednicima pravu sliku koliko ih taj kredit košta (Pejanović & Njegovan, 2011).
Poljoprivreda je, u domicilnim uslovima, imala pravo na beneficirane kreditne plasmana do 1994. godine, odnosno na tzv. selektivne kredite sa veoma povoljnim kamatnim stopama, koji su se odobravali iz primarne emisije Centralne banke. Ovaj vid kreditiranje je ukinut uz obrazloženje da je generator inflacije, mada su krediti imali realnu robnu podlogu. Istovremeno nisu obezbeđeni drugi izvori finansiranja kao adekvatna zamena i zbog toga su agrarni subjekti bili primorani da se zadužuju kod poslovnih banaka pod veoma nepovoljnim uslovima, odnosno uz veoma visoke kamatne stope (Radović, 2009, s. 29).
Adekvatnom kreditnom politikom mogu da se ostvare značajni efekti na poljoprivrednu proizvodnju. Moguće je selektivnom kreditnom politikom (nižim kamatnim stopama, dužim rokovima otplate kredita uz postojanje grejs perioda) uticati na brži razvoj pojedinih vrsta poljoprivredne proizvodnje, kao i uvođenje savremenih sredstava za proizvodnju, odnosno dinamiziranje procesa modernizacije poljoprivrede. Neadekvatna kreditna politika, koja ne uvažava specifičnosti poljoprivredne proizvodnje, može dovesti do prezaduženosti poljoprivrednih subjekata i onemogućiti razvoj ove privredne delatnosti.
Domaće tržište poljoprivrednih kredita karakteriše smanjena ponuda usled sledećih činilaca: (1) visokih rizika poljoprivredne proizvodnje; (2) niskog procenta osiguranja poljoprivrede; (3) nepostojanja kreditne istorije poljoprivrednih proizvođača; (4) niskog stepena produktivnosti i akumulativnosti poljoprivredne proizvodnje; (5) nepostojanje adekvatnog jemstva zbog neuređenosti katastra, kao i dugog i skupog procesa koji ova garancija zahteva; (6) nedostatka stručnosti poljoprivrednika za izradu biznis planova; (7) nedostatka stručnosti bankarskog sektora za procenu agrarnih biznis planova, kao i nepoznavanje specifičnosti pojedinih vrsta poljoprivredne proizvodnje.
Kreditni plasmani u agrarnu industriju nisu privlačni za poslovne banke, kako zbog visokih rizika, tako i zbog visokih troškova. Saradnja sa poljoprivredom zahteva veoma dobru pokrivenost teritorije, odnosno postojanje razgranate mreže filijala, dostupnih i proizvođačima u najudaljenijim ruralnim područjima, a što ne mogu da obezbede manje banke. Tražnja za poljoprivrednim kreditima nije ravnomerno raspoređena tokom godine, već je znatno veća u periodu setve, što zahteva rezervaciju sredstava poslovnih banaka u ovom periodu, a samim tim i nemogućnost da se ona plasiraju u profitabilnije privredne delatnosti i to na kraći rok (Radović, 2009, ss. 44-45).
Bitno je napomenuti da banke ne mogu da tretiraju isto sve linije proizvodnje, jer u poljoprivredi postoje intezivne proizvodnje, koje zahtevaju veća finansijska ulaganja i ekstezivne, koje zahtevaju manja ulaganja. Takođe, postoji i razlika u profitabilnosti pojedinih poljoprivrednih proizvodnji, odnosno u tržišnosti pojedinih poljoprivrednih proizvoda. Zbog različite isplativosti pojedinih linija proizvodnje, banke bi trebale da razviju sistem selektivnih kamatnih stopa (Radović, 2009, ss. 44-45).
U prethodnom periodu, poslovne banke nisu bile zainteresovane da se uključe u kreditiranje poljoprivrede, kako zbog visokih rizika, odnosno nesigurnosti plasmana u poljoprivredu, tako i zbog visokih troškova pribavljanja informacija i obavljanja finansijskih transakcija za poljoprivrednike. Međutim, u poslednjih pet godina primetna je veća zainteresovanost bankarskog sektora za ruralne finansiranje, što se može objasniti i
59
dolaskom na naše tržište stranih banaka, koje imaju dugu tradiciju kreditiranja poljoprivrede u svojim matičnim državama.
Analiza aktuelnih uslova kreditiranja poljoprivrede od strane pet poslovnih banaka, koje na domaćem kreditnom tržištu imaju vodeću poziciju prema obimu odobrenih poljoprivrednih kredita, upućuje na sledeće zaključke: (1) Poslovne banke koje su uključene u istraživanje prepoznale su finansijske potrebe poljoprivrede sa aspekta različitih vrsta kredita; (2) Analizira kredita u pogledu kamatnih stopa, rokova i perioda otplate, valutne klauzule, instrumenata obezbeđenja, kao i visokih pratećih troškova u postupku odobravanja, ukazuju da su komercijalni krediti nepovoljan izvor finansiranja domaće poljoprivrede; (3) Od poslovnih banaka uključenih u istraživanje jedino je Pro-kredit banka prilagodila plan otplate pojedinih kredita - sezonskom karakteru poljoprivredne proizvodnje (Radović, Pejanović & Njegovan, 2013);
Ministarstvo poljoprivrede Republike Srbije je 2004. godine počelo sa odobravanjem kratkoročnih i dugoročnih kredita, čiji su uslovi povoljniji nego kod poslovnih banaka, a u cilju podrške razvoju tržišta poljoprivrednih kredita, odnosno pomoći poljoprivrednim proizvođačima da "izgrade kreditnu istoriju". Prvobitni izvor kreditnih sredstava bio je agrarni budžet, a krediti su se odobravali preko Fonda za razvoj Republike Srbije, kao i poslovnih banaka. Korisnici kredita mogli su biti samo registrovana poljoprivredna gazdinstva.
Kratkoročni krediti odobravali su se u celosti iz sredstava agrarnog budžeta, isključivo fizičkim licima, a visina kredita je zavisila od površine zemljišta kojom je registrovano poljoprivredno gazdinstvo raspolagalo. Kamatna stopa je bila 5% na godišnjem nivou sa rokom otplate do 12 meseci. Ovaj model kratkoročnog kreditiranja primenjivan je sve do 2007.godine. U istom periodu, dugoročni krediti odobravali su se registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima posredstvom poslovnih banaka u cilju: (1) podizanja višegodišnjih zasada; (2) podizanja staklenika i plastenika; (3) investiranja u stočarsku proizvodnju; (4) kupovine poljoprivredne mehanizacije; (5) izgradnje i kupovine sistema i opreme za navodnjavanje. Izvore kreditnih sredstava činila su 70-90% sredstva agrarnog budžeta, a ostatak su obezbeđivale poslovne banke. Krediti su se odobravali sa rokom otplate do pet godina, sa grejs periodom od jedne do tri godine, koji je bio uključen u rok otplate, uz efektivnu kamatnu stopu od 3% na godišnjem nivou u iznosima od 5.000 do 200.000 evra.
Fond za podsticanje razvoja poljoprivredne proizvodnje u Republici Srbiji formiran je 2005.godine. Fond je formiran s ciljem da se preko njega plasiraju krediti poljoprivrednim proizvođačima, a izvore sredstava ovog Fonda činila su sredstva prikupljena od otplate kratkoročnih i dugoročnih kredita, sredstava obezbeđenih u budžetu Republike Srbije za ovu namenu za tekuću godinu, kao i druga sredstva (http://www.minpolj.gov.rs. (sajtu pristupljeno 10.06.2013.godine)).
Model kreditiranja poljoprivredne proizvodnje uz podršku Ministarstva poljoprivrede korigovan je u 2008.godini. Po novom modelu kratkoročni krediti su se u celosti odobravali iz sredstava poslovnih banaka, po kamatnoj stopi od 5% na godišnjem nivou, a Ministarstvo je svake godine učestvovalo u subvencionisanju kamate sa 300 miliona RSD. Ovaj model kratkoročnog kreditiranja primenjivao se i u 2009. i 2010.godini. U obezbeđivanju sredstava za dugoročne kredite, od 2008.godine, učestvovale su poslovne banke sa 80-90% i Ministartsvo sa 10-20% s tim što su sredstva iz budžeta plasirana kao nepovratna sredstva -subvencije. Novi model dugoročnog kreditiranja poljoprivrede uveden je 2009. godine i on se primenjivao i u naredne dve godine. Po ovom modelu poslovne banke su učestvovale sa 60%, a Ministartsvo sa 40% u obezbeđivanju kreditnih
60
sredstava. Krediti su se odobravali na period do pet godina (osim za izgradnju objekata, podizanje zasada vinove loze i jezgrastih vrsta voća, gde je rok otplate bio osam godina) s tim što se u prve tri godine na ove kredite obračunavala kamatna stopa prema poslovnoj politici banke, a u poslednje dve godine, odnosno na 40% učešće u kreditu koje je obezbeđivalo Ministarstvo, nije se obračunavala kamata, tako da je kamatna stopa bila 5% na godišnjem nivou, na ukupan iznos kredita (http://www.minpolj.gov.rs (sajtu pristupljeno 10.06.2013.godine)).
U sistem kreditiranja poljoprivrede uz podršku države uključile su se 2010.godine i lokalne samouprave i Fond za razvoj AP Vojvodine. Krediti u saradnji sa lokalnim samoupravama odobravali su se tako što su one učestvovale u obezbeđivanju sredstava sa 25%, kao i Ministarstvo, i na ova sredstva nije naplaćivana kamata, dok su preostalih 50% sredstava obezbeđivale poslovne banke i obračunavale kamatnu stopu prema svojoj poslovnoj politici. Krediti za podsticanje poljoprivredne proizvodnje, koji su odobravani u saradnji sa Fondom za razvoj AP Vojvodine plasirali su se registrovanim poljoprivrednim gazdinstvima na području AP Vojvodine. U obezbeđivanju sredstva za ove kredite Fond je godišnje učestvovao sa 300 miliona, a Ministarstvo sa 100 miliona RSD. Model kreditiranja poljoprivrede uz podršku Minstarstva ponovo je korigovan 2011.godine, a ovaj model je primenjivan i naredne godine. Po ovom modelu, Ministarstvo podstiče poljoprivrednu proizvodnju putem kreditne podrške subvencionisanjem dela kamatne stope. Prema Uredbi, propisano je da se krediti ne odobravaju uz valutnu klauzulu, ali su iznosi kredita bili limitirani, kao i rok otplate i to na maksimalno tri godine. Prema Uredbi iz 2011. godine kamatna stopa na kredite je bila 8%, a prema Uredbi iz 2012. godine, 6% na godišnjem nivou. Uredbom o raspodeli podsticaja u poljoprivredi i ruralnom razvoju u 2013.godini (Službeni glasnik Republike Srbije br. 10/2013) predviđena su sredstva za kreditnu podršku poljoprivredi u iznosu od 500 miliona RSD.
Sprovedeno istraživanje upućuje na zaključak da je kredite koje su poslovne banke odobravale poljoprivrednicima u proteklom periodu u domicilnim uslovima karakterisala: visoka kamatna stopa, kratak period otplate, visoki zahtevi za obezbeđenje, te visoki prateći troškovi u postupku odobravanja kredita. Osnovnu prepreku za veće korišćenje kreditnih sredstava u domaćoj agrarnoj industriji predstavljaju: nestabilnost i neorganizovanost tržišta poljoprivredno-prehrambenih proizvoda, nesiguran plasman, nepoznate cene poljoprivrednih useva u momentnu prodaje i nekonzistentnost mera agrarne politike. Ograničavajući faktor za veće plasmane u agrarnu industriju predstavlja i niska stopa rentabilnosti poljoprivredne proizvodnje, koja je uslovljena niskim prinosima, niskom produktivnošću i akumulativnošću, kao i disparitetima cena. U domicilnim uslovima evidentan je nedostatak poverenja poljoprivrednika u bankarski sektor, kao i nepostojanje iskustva u poslovanju sa bankama.
U ovom kontekstu, može se izvesti zaključak da su bankarski krediti, u domicilnim uslovima, izuzetno nepovoljan izvor finansiranja poljoprivrede. Kredite koje su u prethodnom periodu plasirale specijalizovane državne finansijske institucije, u cilju razvoja poljoprivrede i prehrambene industrije, karakterisale su izuzetno povoljne kamatne stope, ali nisu bili dovoljni za celokupne razvojne potrebe poljoprivrede i pratećih delatnosti. Kreditiranje poljoprivredne proizvodnje uz robni zapis, kao obezbeđenje, predstavlja novinu na domaćem kreditnom tržištu. Ovaj način kreditiranja je povoljniji od klasičnih bankarskih kredita, pre svega u pogledu visine kamatne stope. Razlog tome je činjenica da je sredstvo obezbeđenja ovih kredita robni zapis - kvalitetna kratkoročna hartija od vrednosti, ali i zbog podrške ovoj kreditnoj liniji respektabilnih finansijskih institucija: Kompenzacionog fonda Republike Srbije i EBRD-a.
61
2.9. Zaključak i predloga mera i akcija Republika Srbija je agrarna zemlja, sa komparativnim prednostima za razvoj poljoprivrede i sela. Republika Srbija, posebno AP Vojvodina raspolaže s relativno značajnim potencijalima za razvoj kako biljne, tako i stočarske proizvodnje. Navedene i mnoge druge komparativne prednosti nisu pretvorene u konkurentske prednosti. Postsocijalističke tranzicione reforme, koje treba nastaviti, nisu dale očekivane efekte. U Republici Srbiji se, i dalje, nedovoljno ulaže u ovu stratešku privrednu delatnost. To potvrđuju mnogi indikatori. S druge strane, spoljno-trgovinski suficit agrarnih proizvoda pokazuje neiskorišćene mogućnosti nacionalne agrarne industrije.
Država nije uvažavala i dalje ne uvažava činjenicu da su u poljoprivredi, zbog specifičnosti njene proizvodnje, permanentno potrebni dopunski-spoljni izvori finansiranja. Potrebne su, radikalne promene u strategiji privrednog razvoja Republike Srbije u pravcu opredeljenja za poljoprivredu i ruralni razvoj.
Nužne su mnogobrojne mere i akcije kako bi se ublažili udari globalne ekonomske krize i kako bi se zaustavili negativni trendovi u našoj poljoprivredi, koji prate tranziciju (kratkoročne i dugoročne):
Prvo: Donošenjem i doslednim sprovođenjem nacionalne strategije razvoja, kao i programa razvoja (ili akcionog programa razvoja) poljoprivrede, prehrambene industrije i ruralnog razvoja. Savremena, konvencionalna kao i organska poljoprivreda i prehrambena industrija (objedinjene u agrarnu iindustriju) treba da budu osnova razvoja celokupne privrede i značajno doprinesu bržem razvoju njenih ostalih grana u Republici Srbiji, te da na taj način pomognu prevladavanju ekonomske krize.
Drugo: Prevazilaženje posledica globalne finansijske i privredne krize traži prilagođavanja u svim oblastima, pa i u agrarnoj industriji. Racionalnost, ekonomičnost i produktivnost su imperativi i na mikro i na makro nivou. Za brži izlazak iz krize potrebno je stimulisati razvoj poljoprivrede, subvencijama i kreditima, kao i ulaganjem u sisteme za navodnjavanje. Paralelno sa tim, treba razvijati modernu agrarnu industriju, kao vodeću privrednu granu Republike Srbije.
Treće: Klimatske promene, koje su očigledne, zahtevaju sistem dugoročnih mera i akcija, radi ublažavanja ovog prirodnog fenomena.
Četvrto: Nužna je i promena koncepta upravljanja poljoprivredom. Neo-liberalni koncept sa svojim čuvenim načelom: "Pustite stvari neka idu svojim tokom" (laisse faire) doživeo je i doživljava krah i u razvijenim zemljama. U poljoprivredi je to dolazilo do izražaja kroz poruku poljoprivrednicima: "Vi najbolje znate šta treba da radite", kao i kroz nekontrolisan uvoz svega i svačega i neorganizovan izvoz. Nužan je novi koncept zasnovan na partnerskoj (a ne paternalističkoj) ulozi države i regulisanom tržištu, zaštićenom od monopolskog uticaja, u kome je slobodna konkurencija "motor" napretka. Potrebna su čvrsta "pravila igre", kojih će se svi učesnici strogo i dosledno pridržavati. Država je odgovorna za uspostavljanje pravila, za obezbeđivanje uslova za njihovu primenu, kao i za stabilnost poslovanja (poslovni ambijent). Treba reafirmisati plansku funkciju, zasnovanu na modernim ekonomskim principima, po ugledu na razvijene zemlje. Potrebno je uspostavljanje robno-berzanskog spot i terminskog trgovanja agrarnim proizvodima.
Peto: Sveobuhvatnim reformama mora se obezbediti zadovoljavajući nivo i kvalitet agrarne proizvodnje, uz harmonizaciju sa standardima i principima EU. Nužno je smanjiti preglomaznu administraciju, urediti savetodavne stručne službe, uvesti registar
62
poljoprivrednog zemljišta, obezbediti transparentnu budžetsku potrošnju, kao i kontrolu utroška finansijskih sredstava namenjenih agraru.
Šesto: Rebalansom budžeta treba izdvojiti znatno veći iznos sredstava za agrarni budžet, kako bi se zaustavili negativni trendovi, posebno u stočarstvu i oživeli poljoprivreda i selo, kao i realizovali evropski projekti konkurentnosti i ruralnog razvoja. Pri tom je potreban selektivan pristup u trošenju budžeta, sa jasno utvrđenim kriterijumima (donošenjem zakona o podsticajima). Investirati u dobro osmišljene i profitabilne projekte (kao napr. navodnjavanje, nova tehnika i tehnologija, i tome slično).
Sedmo: Subvencije i podsticaji u poljoprivredi treba da obuhvate sistem sledećih mera: premije za određene poljoprivredne proizvode; regrese za upotrebu biloških faktora rasta i drugih troškova proizvodnje; beneficirane kamate; subvencije izvoza (do ulaska u STO). Sredstva za ove namene trebalo bi da budu obezbeđena iz budžeta Republike Srbije.
Osmo: Potrebna je nova agrarna politika, koja će kao nosioce poljoprivrednog razvoja naznačiti registrovana komercijalna gazdinstva, što uključuje (ravnopravno) i porodična i krupna gazdinstva. Nova agrarna politika podrazumeva veće angažovanje države u podsticanju poljoprivrednog i ruralnog razvoja, u regulisanju tržišta poljoprivrednih proizvoda, spoljno-trgovinskoj politici agrarnih proizvoda, itd., shodno novoj agrarnoj politici EU (CAP) za budžetski period od 2014. do 2020. godine. Među najvažnijim novinama agrarne politike EU, koje je potrebno pratiti su: ujednačavanje subvencija (smanjivanje davanja velikim i pospešivanje proizvodnje i direktnih plaćanja malim proizvođačima), uz obavezno ispunjavanje propisanih standarda kvaliteta proizvoda. Predviđena su i dodatna ulaganja, ukoliko najmanje sedam odsto obradivog zemljišta bude namenjeno ekološkoj proizvodnji, održavanju stalnih pašnjaka na nivou farmi, diverzifikaciji useva. Veća izdvajanja u EU biće namenjena za investicioni razvoj ruralnih područja, kao i ulaganje u istraživanje, kreiranje inovacija i transfer znanja.
Deveto: Nužno je voditi adekvatnu i doslednu zemljišnu politiku, kao skup mera putem kojih se može uticati na racionalno i održivo korišćenje poljoprivrednog zemljišta, kao retkog i vrednog resursa kojim raspolaže naša zemlja. Pri tom se mora voditi politika ukrupnjavanja zemljišnih poseda, jer je sitan zemljišni posed ozbiljna kočnica modernom, tržišnom razvoju poljoprivredne proizvodnje.
Deseto: Podsticati i organizovati moderno poslovno povezivanje subjekata u agrobiznisu, kroz udruženja, zadruge, klastere, agrarne komore, lobing asocijacije, nevladine organizacije.Kada su u pitanju zadruge potrebno je novim zakonom o zadrugarstvu rešiti problem društvene svojine mnogih sadašnjih zadruga. Reafirmisati kooperaciju, posebno između velikih, malih i srednjih gazdinstava, kao i u okviru agroindustrije.
Jedanaesto: Konkurentnost kvalitetom se mora obezbediti: standardizacijom, investicijama u nove tehnologije i znanje. Bezbednost hrane mora biti imperativ kvaliteta.
Dvanaesto: Podsticati razvoj preduzetništva u agrobiznisu, kroz implementaciju koncepta integralnog ruralnog razvoja razvijati multifunkcionalnu poljoprivredu, a kroz novi koncept regionalnog razvoja ubrzati lokalni ekonomski razvoj.
Trinaesto: Redefinisati i oživeti ulogu robnih rezervi kao instrumenta agrarne politike, kojim se reguliše normalno funkcionisanje društvene agrarne reprodukcije i obezbeđuje stalno održavanje ravnotežnog nivoa proizvodnje i potrošnje. To je veoma značajno za stabilnost tržišta i cena agrarnih proizvoda. Potrebno je, s tim u vezi, vratiti ovu instituciju u nadležnost Ministarstva poljoprivrede;
Četrnaesto: Podsticati i organizovati moderno poslovno povezivanje subjekata u agrobiznisu, kroz udruženja, zadruge, klastere, agrarne komore, lobing asocijacije,
63
nevladine organizacije. Kada su u pitanju zadruge potrebno je novim zakonom o zadrugarstvu rešiti problem društvene svojine mnogih sadašnjih zadruga.
Petnaesto: Obnoviti kooperaciju, posebno između velikih, malih i srednjih gazdinstava;
Šesnaesto: Mere ruralne politike treba znatno više usmeriti na seoska područja. To su mere koje vode poboljšanju života i privređivanja na selu. One podrazumevaju: investicije u sredstva za poljoprivrednu proizvodnju i preradu, izgradnju i obnovu seoske infrastrukture, edukaciju i stručno usavršavanje seoskog stanovništva, unapređenje seoskog turizma, promovisanje tradicionalnih i kulturnih vrednosti, zaštitu prirodne sredine i okruženja i sl.;
Sedamnaesto: Podsticati razvoj preduzetništva i multifunkcionalnu poljoprivredu, a kroz novi koncept regionalnog razvoja ubrzati lokalni ekonomski razvoj;
Osamnaesto: Ulagati u nauku, istraživanje, obrazovanje, savetodavstvo. Jednom rečju, u znanje, koje je jedini faktor koji ne podleže zakonu opadajućih prinosa, već naprotiv omogućava delovanje zakona rastućih prinosa. To potvrđuje iskustvo pojedinih zemalja EU, ali i naše zemlje, gde je agronomska nauka i struka dala i daje značajne rezultate.
Razvoj poljoprivrede u Republici Srbiji treba, dakle, usmeriti na modernizaciju i promenu proizvodne strukture u pravcu veće tržišne organizacije i poboljšanja ukupne efikasnosti poslovanja. Proizvodno i tehnološko prestrukturiranje i rast produktivnosti u poljoprivredi, kao i veća konkurentnost na domaćem i svetskom tržištu treba da se bazira na ekonomskim, energetskim i ekološkim kriterijumima.
64
Bibliografija 1. Bogdanov, N. (2007), Mala ruralna domaćinstva u Srbiji i ruralna nepoljoprivredna ekonomija, UNDP, Beograd. 2. Božić, D., Bogdanov, N, & Ševarlić M. (2011): Ekonomika poljoprivrede, Univerzitet u Beogradu, Poljoprivredni fakultet. 3. Cvijanović, D., Milojević, I. & Pejanović, R. (2012), Macroeconomic Factors of Competitiveness of Serbian Economy and ICT Sector, International Journal of Sustainable Economies Management, Information Resources Management Association, No 1(1) (January-March 2012), pp. 24-38. 5. European Commission (2007), Agriculture, Main statistics 2005-2006. 6. Izvršno veće AP Vojvodine (2004), Izveštaj o radu Izvršnog veća AP Vojvodine od 2000. do 2003.godine. 7. Mihailović, B., Cvijanović, D. & Pejanović, R. (2011), Marketing consulting in function of development of serbian agrocomplex enterprises, TTEM (Technics Technologies Education Management), Vol. 6, No. 2, pp. 496-502, DRUNPP, Sarajevo. 8. Njegovan, Z. & Pejanović, R. (2009): Ruralna regionalizacija AP Vojvodine, Monografija, Poljorpivredni fakultet, Novi Sad. 9. Njegovan, Z., Pejanović, R. & Marković, K. (2010), Strategic planning on the local level as a factor of more efficient rural development, Ekonomika poljoprivrede: International scientific meeting „Multifunctional agriculture and rural development (V), regional specificities“, Banja Vrujci, 2-3. XII 2010, Specijalni broj – 2(2010), pp. 551-558, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd. 10. Paraušić, V. & Cvijanović, D. (2007), Poljoprivreda Srbije - Programi finasnijske podrške države i komercijalnih banaka u periodu od 2004. godine do 2006. godine, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd. 11. Pejanović, R. (1997), Neki ekonomski faktori deagrarizacije, Zbornik Matice Srpske za društvene nauke, No. 102-103, ss. 129-137, Novi Sad. 12. Pejanović, R. (1998), Deagrarizacija kao ograničavajući faktor poljoprivrede i sela, Zbornik radova: Strategija razvoja Jugoslavije i uključivanje preduzeća u svetsku privredu, ss. 197-206, Savez ekonomista Jugoslavije, Beograd - Kopaonik. 13. Pejanović, R. et al. (2000), Kriza stočarstva i predlog mera agrarne politike, Ekonomist, Zbornik radova: Tržišna reforma privrede – izazovi i mogućnosti, Subotica, No. 4, ss. 129-141 SEJ, Beograd. 14. Pejanović, R. (2005), Politika ruralnog razvoja u Evropskoj Uniji, Savremeni farmer, No. 22, ss. 29-30, Departman za stočarstvo, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad,. 15. Pejanović, R. et al. (2005), Tranzicija i agroprivreda, Monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 16. Pejanović, R. et al. (2007a), Transition of Agriculture Economy in the Republic of Serbia (Achievements, Effects and Limitations), Proceeding: Cercetari stiintifice, reria A XI-A, Universitatea de stinte agricola si medicina veterinara a banatului Timisoara, pp. 137-141, Editura agroprint Timisoara. 17. Pejanović, R. et al. (2007b), Nužnost nove strategije razvoja poljoprivrede, Tematski zbornik sa međunarodnog naučnog skupa: Multifunkcionalna poljoprivreda i ruralni razvoj, ss. 1052-1064, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd. 18. Pejanović, R. et al. (2007c), Tranzicija, ruralni razvoj i agrarna politika, Monografija, Ekonomski institut-Beograd, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 19. Pejanović, R. et al. (2007d), Dileme oko koncepta našeg agrarnog razvoja, Agroekonomika, Tematski zbornik: Aktuelni problemi tranzicije agroprivrede, No. 36, ss. 7-24, Poljoprivredni fakultet, Departman za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad,. 20. Pejanović, R. (2007), Stranputice i putevi naše agrarne politike (1+2), Savremeni farmer, No. 30 ss. 27-31; No. 31, ss. 25-28, Poljoprivredni fakultet, Departman za stočarstvo, Novi Sad, 21. Pejanović, R. & Njegovan, Z. (2008), Aktuelni problemi poljoprivrede i sela Republike Srbije, Industrija, ss. 87-99, Ekonomski institut, Beograd.
65
22. Pejanović, R. (2009), Poljoprivreda Srbije 2000-2008, Pregled, No. 2, ss. 3-26, Jugoslovenski pregled, Beograd. 23. Pejanović, R. (2009), Razvojni problemi poljoprivrede Republike Srbije, Agroekonomika, No. 41-42, ss. 5-23, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 24. Pejanović, R. et al. (2009), Problemi poljoprivrede Republike Srbije i mere za prevazilaženje kriza, Ekonomika poljoprivrede, No. 2, ss. 221-230, Beograd. 25. Pejanović, R. & Njegovan, Z. (2009), Preduzetništvo i (agro)ekonomija, Monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 26. Pejanović, R. (2009), Ekonomska kriza poljoprivrede Republike Srbije, Poljoprivredne aktuelnosti, Institut za primenu nauke u poljoprivredi, Beograd. 27. Pejanović, R. (2010), Efekti agrarne globalne finansijske krize na (agro)privredu Republike Srbije, Agroekonomika, No. 47-48, ss. 5-25, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad,. 28. Pejanović, R. (2011), O agrarnim krizama, Letopis naučnih radova, No. 1, ss. 5-16, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 29. Pejanović, R. & Njegomir, V. (2011a), Problemi upravljanja rizicima u poljoprivredi, Ekonomika poljoprivrede, Vol. 58, No. 1, ss. 91-103, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd. 30. Pejanović, R. & Njegovan, Z. (2011b), Principi ekonomije i agrarna politika, Univerzitet u Novom Sadu, Poljoprivredni fakultet. 31. Pejanović, R. & Njegovan, Z. (2011c): Ruralni razvoj i lokalni ekonomski razvoj AP Vojvodine, Monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 32. Pejanović, R., Đukić, S. & Glavaš–Trbić, D. (2011), Ruralni i lokalni ekonomski razvoj u regionu Fruške gore – studija slučaja, Ekonomika poljoprivrede, Međunarodni naučni skup Sustainable Agriculture and Rural Development in Terms of the Republic of Serbia Strategic Goals Implementation within Danube Region, Banja Vrdnik, Knjiga I, Vol LVIII, Specijalni broj, ss. 172-179. 33. Pejanović, R. & Radović, G. (2012), Rural Tourism as a Factor of Rural Economy Diversification in the Republic of Serbia, Thematic Proceedings: International Scientific Meeting: Sustainable Agriculture and Rural Development in Terms of the Republic of Serbia Strategic Goals Realization within the Danube Region – preservation of rural values, 6-8. December 2012, Tara, pp. 1-17, Institute of Agricultural Economics, Belgrade, Serbia. 34. Pejanović, R. & Glavaš-Trbić, D. (2012), Rural Tourism as a Factor of Rural Economy Diversification in the Republic of Serbia, Proceeding: Economics and Ethics, Business and Moral, Thematic Proceedings, Vol. 2, The First International Conference: Employment, Education and Entrepreneurship, December 12th-14th 2012, Belgrade, Serbia, pp. 165-178, Faculty of Business, Economics and Entrepreneurship, Belgrade, International Research Institute for Social Entrepreneurship & Economic Development. 35. Pejanović, R. (2013), Ogledi iz agrarne i ruralne ekonomije, Monografija, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 36. Pejanović, R. (2013), Korupcija i (agro)privreda u Republici Srbiji, Letopis naučnih radova, Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, Vol. 37, No. 1, ss. 18-27. 37. Pejanović, R. & Njegovan, Z. (2013), Ekonomika poljoprivrede, agrarna politika i ruralni razvoj, Monografija, DAEB, Beograd. 38. Radović, G. (2009a), Modaliteti finansiranja agrara u tranzicionom periodu, Magistarska teza, Univerzitet u Novom Sadu, Ekonomski fakultet Subotica. 39. Radović, G. (2009b), Podrška države u funkciji finansiranja poljoprivrede, Agroekonomika, No. 41-42, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 40. Radović, G. (2010), Hartije od vrednosti u funkciji finansiranja agrara, Agroekonomika, No 45-46, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad. 41. Radović, G. (2013), Kreditna ponuda banaka, Poljoprivrednik, No .2512 od 14.06.2013.godine, s. 3. 42. Radović, G, Pejanović, R. & Njegovan, Z. (2013), Credit as a source of financing Serbian agriculture, Book of Proceedings, The Seminar Agriculture and Rural Development – challenges of
66
transition and integration process, 50th Anniversary Department of Agricultural Economics, pp. 32-51, 26-28.09.2013, University of Belgrade, Faculty of Agriculture, Belgrade-Zemun. 43. Republički zavod za statistiku Srbije (2005), Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u 2002. Ukupno i poljoprivredno stanovništvo: Knjiga 19, Beograd. 44. Saopštenje Credit Agricole banke Srbija od 04.juna 2013.godine 45. Službeni glasnik Republike Srbije br.20/92 i 107/05. 46. Službeni list AP Vojvodine broj 3/01. 47. Studija (2003), Konkurentnost privrede Srbije 2003, Jefferson Insitute, Beograd. 48. Uredba o registru poljoprivrednih gazdinstava, Službeni glasnik Republike Srbije br.45/2004. Elektronski izvori: 1. www.bancaintesa.rs (sajtu pristupljeno 14.06.2013.godine). 2. www.creditagricole.rs (sajtu pristupljeno 15.06.2013.godine). 3. www.fondzarazvoj.gov.rs (sajtu pristupljeno 16.06.2013.godine). 4. www.fondpolj.vojvodina.gov.rs (sajtu pristupljeno 11.06.2013.godine). 5. www.garfondapv.gov.rs (sajtu pristupljeno 11.06.2013.godine). 6. www.minpolj.gov.rs (sajtu pristupljeno 10.06.2013.godine). 7. www.procreditbank.rs (sajtu pristupljeno 14.06.2013.godine). 8. www.pks.komora.net 9. www.statserb.sr.gov.rs 10. www.webrzs.stat.gov.rs
