Razvoj govora kod dece predškolskog uzrasta

Sadržaj:

I Govorni organi (nastanak glasova)

II Glasovni sistem srpskog jezika

III Faze u razvoju govora

1. Prelingvistička faza (vokalizacije, brbljanja)

2. Lingvistička faza (prve reči, razvoj rečenice)

IV Faktori koji utiču na razvoj govora

1. Unutrašnji faktori (fizičke osobenosti deteta, zdravstveno stanje – vid, sluh)2. Spoljašnji faktori (porodica, predškolska ustanova)

V Govorni poremećaji

Govor je povezan sa celokupnim razvojem deteta, a posebno

razvojem mišljenja. Govorom dete razvija intelektualne veštine – kada nešto

kaže, ono pokušava rečima izraziti misli. Tako misli postaju jasnije. To je

komplikovan psihofiziološki proces koji se razvija na osnovu bioloških i

psiholoških faktora i okoline. Govor je važan faktor za razvoj ličnosti i

socijalizaciju. Dete napreduje od „spoznajno - praktičnog“ ka „verbalno -

apstraktnom mišljenju“. Dete izgovara ono što spozna, razvija sposobnost

imenovanja, kombinovanja, predviđanja - to su reči stvaralaštva. Govor se

najintenzivnije razvija u predškolskom periodu, a usavršava se tokom celog

života.

I Govorni organi (nastanak glasova)  Čovek govori svojim telom. Kako je govor u svome bitnom delu posebna

ljudska sposobnost i poseban oblik ponašanja, u njemu ne učestvuju svi delovi tela jednako.  Organi od kojih zavisi govor zovu se govorni organi. S obzirom da je komunikacija, govor se sastoji od slanja i primanja, pa u govorne organe ubrajamo one koji govore i one koji primaju i razumeju govor. Govorni organi u užem smislu su oni koji neposredno izvode govorne pokrete.

Organi čovečijeg tela koji učestvuju u stvaranju glasova su:1. pluća2. dušnik3. grkljan3. glasne žice4. jezik5. zadnje (meko) nepce – velum 6. prednje (tvrdo) nepce – palatum 7. zubi i alveole8. usne9. usna duplja10. nosna duplja

Pri stvaranju glasa učešće uzima više organa čovečijeg tela, i svi ti organi

zajedno čine govorni aparat, ali ne vrše svi istu funkciju i zato ih delimo u tri grupe:

1. respiratorni ili disajni organi (pluća s trahejom, mišići grudnog koša, dijafragma i

trbušni mišići);

2. fonatorni (grkljan sa glasnim žicama);

3. artikulacioni organi (ždrelo, usna i nosna duplja).

Prva grupa govornih organa prikuplja vazduh u sebe (pluća), potiskuje taj

vazduh (trbušni mišići i dijafragma) i sprovodi ga prema govornim organima

(dušnik). Druga grupa govornih organa proizvodi glasove pokretom (glasne žice,

jezik, usne) i stvara glasove (nepca, alveole, zubi). Treća grupa govornih organa

pojačavaju glasove kao rezonatori i daju im specifičan ton i boju.

Da bi čovek mogao da govori, najodgovorniji je njegov centralni nervni

sistem. Centralni organi za govor smešteni su upravo u centralnom nervnom sistemu.

II Glasovni sistem srpskog jezika

Srpski jezik je fonetski, što znači da svakom glasu odgovara određeni grafički znak. Priroda glasova zavisi od položaja koji pojedini delovi govornog aparata zauzimaju pri artikulaciji (stvaranju) glasova. Zato se na osnovu položaja govornih organa svi glasovi srpskog jezika dele na:samoglasnike ili vokale (a, e, i, o, u);sonante ili glasnici (l, r, n, v, j, lj, nj, m) – zvučni suglasnici;suglasnike ili konsonante (ostali zvučni i bezvučni suglasnici).

Prema mestu izgovora, suglasnici se dele na:a) usnene (labijalne): b, p, v, f, m;b) zubne (dentalne): d, t, z, s, c;

v) prednjonepčane (palatalne): j, đ, ć, ž, š, lj, nj, č, dž;g) nadzubne: l, r, n;d) zadnjonepčane: k, g, h.

Treperenje ili netreperenje glasnih žica u grkljanu osnova je

fiziološko - akustičke osobine glasova koja se naziva zvučnost i

bezvučnost. Kada je treperenje glasnih žica sastavni deo izgovora

(artikulacije) glasa, dobija se zvučni glas, a kada su glasne žice opuštene,

pa vazduh prolazi između njih ne izazivajući treperenje, dobija se

bezvučni glas. Zvučni glasovi su svi vokali (samoglasnici) i svi sonati

(glasnici). U grupi suglasnika ima dva niza:

zvučni suglasnici: b, g, d, đ, ž, z, dž;

bezvučni suglasnici: p, k, t, ć, š, s, č;

bezvučni suglasnici: f, h, c (nemaju svoje zvučne parnjake).

III Faze u razvoju govora

U trećoj godini deca obično izgovaraju sve samoglasnike i oko deset

suglasnika. Ostale glasove izostavljaju (ruka – uka) ili ih zamenjuju drugim

postojećim glasovima (ruka – luka), ili ih izgovaraju umekšano. Za dete je

karakterističan “dečji govor” – fiziološko razdoblje razvijanja i formiranja

glasova. Nakon treće godine glasovi se postupno “čiste” i u 4. i 5. godini se

izgovaraju čisto i ispravno. “Dečji govor” je normalna pojava odrastanja koja se

za izgovor složenih glasova toleriše do 4 - 5,5. godine. Dete staro više od 5,5 do

6 godina mora znati ispravno da izgovara sve glasove.

Razvoj govora kod deteta deli se na dve velike faze:

1. prelingvističku i

2. lingvističku fazu.

1. Prelingvistička faza (vokalizacije, brbljanja)

Vreme razvoja govora:

* od drugog meseca započinje gukanje;

* oko petog meseca započinje brbljanje koje obiluje kombinacijama budućih

glasova (ap, apa, ba, ma, da, ta, ga...);

* od šestog do osmog meseca dete povezuje dva ista i različita sloga (ma-ma,

ta-ta, ba-ba, ma-ba...) i intenzivno tepa, razume i reaguje na svoje ime.

Prelingvistička faza traje do pojave prve reči sa smislom i značenjem.

Kada dete izgovori prvu reč sa smislom nastaje lingvistička faza.

2. Lingvistička faza (prve reči, razvoj rečenice)

Lingvistička (govorna) faza počinje izgovaranjem prve reči. O prvoj reči govorimo kada je veza između reči i osobe ili predmeta logična. Prve reči označavaju misli ili rečenice, i zovemo ih “monoreme” (rečenica = reč). Neka deca izgovore prvu reč već u osmom ili devetom mesecu, a najviše dece prvu reč izgovori u jedanaestom ili dvanaestom mesecu.

Normalni razvoj govora i jezika je sledeći:* od 8. do 12. meseca dete upotrebljava više reči sa udvajanjem istih slogova (mama, baba, tata), tepanje prelazi u govor, imitira zvuke iz svog okruženja;* od 12. do 18. meseca dete razume izraze “dođi, donesi, idemo”, prepoznaje i pokazuje predmete i delove tela na zahtev, koristi frazu od dve reči (daj to, mama ajde), neke reči označava slogovima (ga – glava, nona – noga...); * od 18. meseci do 2. godine dete razume naloge “sedi na stolicu”, koristi rečenice od tri reči, odgovara na pitanja: “Kako se zoveš?”;* od 2. do 3. godine može da prepozna predmet na osnovu slike, može da odredi svoj pol, pokazuje prstima koliko ima godina, broji do tri;* od 3. do 4. godine dete govori pravilnim rečenicama, priča o sebi, može da recituje;* od 4. do 5. godine dete pravilno koristi sve elemente govora, prepričava priče koje je čulo, broji u nizu do 10 i više, shvata sličnosti i razlike;* od 5. do 7. godine dete ima bogat rečnik, razume i koristi reči apstraktnog značenja, donosi zaključke, spontano ulazi i učestvuje u razgovoru.

IV Faktori koji utiču na razvoj govora

Razvoj govora mnogo zavisi od kvaliteta komunikacije i interakcije

između deteta i drugih socijalnih aktera (odrasli, deca). U predškolskom

periodu je značajno prevođenje deteta sa implicitnog na eksplicitni govor

(govor koji je prilagođen sagovorniku i komunikacionoj situaciji). Zato je

potrebno da se dete češće stavlja u situaciju da govori i tako razvija svoje

govorno ponašanje.

Faktori koji utiču na razvoj govora mogu biti:

1. unutrašnji faktori (nalaze se u samom detetu);

2. spoljašnji faktori (sredinski).

1. Unutrašnji faktori

U unutrašnje faktore spadaju:

- Opšte zdravstveno stanje deteta, a posebno razvoj govornih organa (bolesno

i bolešljivo dete, slabo uhranjeno i razvijeno ima slabu podlogu za razvoj

govora);

- sluh deteta (najvažniji organ za razvoj govora kod deteta je organ sluha – uho;

ako je uho zdravo i normalno razvijeno, ispunjen je prvi uslov da se govor na

vreme pojavi i normalno razvija; govorne smetnje i oštećenje sluha imaju veliki

uticaj na psihički razvoj deteta);

- inteligencija (inteligentnije dete ranije progovori, ali inteligencija ne mora da

bude jedini uzrok pojave kasnijeg govora);

- pol deteta (devojčice obično ranije progovore od dečaka istog uzrasta, bolje

vladaju artikulacijom i drugim strukturama govora);

- vid deteta (u tesnoj je vezi sa govorom deteta);

- levorukost (sasvim normalna pojava, ali može biti velika smetnja u razvoju

govora , naročito pri pokušaju prevežbavanja levorukosti u desnorukost);

- nasleđe (deca nasleđuju način govora i brzinu usvajanja govora od svojih

bioloških roditelja, bez obzira da li žive sa njima ili ne; ako je roditelj kasnije

progovorio, veće su mogućnosti da i njegovo dete kasnije progovori);

- karakter (stidljiva i povučenija deca obično kasnije progovore);

Nepravilna razvijenost govornih organa - zečja usna, nepravilno raspoređeni

zubi, razdeljeno nepce.

2. Spoljašnji faktori

Spoljašnji faktori podrazumevaju socijalnu sredinu deteta. Od spoljašnjih

faktora najvažniji su porodica i predškolska ustanova. Govor odraslih treba da bude

logičan, razumljiv, po izgovoru jasan, zvučan, gramatički pravilan, po tonu topao,

blag i ljubazan.

Primarni uticaj na razvoj govora ima porodična sredina, u kojoj osnovni

uticaj vrši majka (zato se i zove maternji jezik), a zatim i ostali članovi porodice.

Bilingvizam i dijalekatski govor (najbolje je da dete savlada svoj

maternji jezik, a zatim i strani; dete može i paralelno da savlađuje oba jezika).

Predškolske ustanove svojom strukturom i organizacijom uslovljavaju

odrasle i decu da se ponašaju i komuniciraju na određen način. Vaspitač je model

upotrebe govora, prenosnik jezičkih znanja, partner u komunikaciji i aktivan

slušalac dece.

Govor vaspitača treba da bude podsticajan, jasan, razgovetan,

razumljiv i slikovit. Vaspitač treba da se služi deci poznatom terminologijom i

da radi na bogaćenju dečjeg rečnika.

Osnovni zadatak vaspitača u podsticanju razvoja govora deteta jeste

podsticanje komunikativnosti, spontanosti i iskrenosti, predusretljivosti,

sposobnosti da se saslušaju drugi. Od naročite važnosti je pričanje priča,

kratkih i lakih basni. Pričanje treba da bude jasno, lagano, propraćeno

mimikom i gestovima. Nove i nepoznate reči detetu treba uvek objasniti.

Govorne igre se koriste za ostvarivanje ciljeva i zadataka razvoja

govora. To su igre glasovima, rečima, rečenicama, igre pričanja i stihovanja,

odnosno fonološke, leksičke, sintaksičke i semantičke igre.

V Govorni poremećaji

U poremećaje razvojne neurolingvistike spadaju usporen i disharmoničan

razvoj govora u koji spadaju: tepanje (dislalija), sigmatizam, tetizam, agramatizam,

unjkanje (rinolalija), mucanje, alalija, afazija, disfazija.

Tepanje (dislalija) je nemogućnost izgovora pojedinih glasova, nepravilan

izgovor pojedinih glasova, deformisanje slogova, reči. Tepanje je poremećaj usmenog

(oralnog) govora, disleksija je poremećaj čitanja, a disgrafija je poremećaj pisanja

(npr. dete kaže oda umesto voda, tuća umesto kuća).

Sigmatizam je nepravilnost izgovora glasova S, Z, a njihova zamena drugim

glasovima parasigmatizam.

Tetizam je govorni poremećaj pri kome se veliki broj suglasnika zamenjuje

glasovima T i D.

Agramatizam je poremećaj koji se odnosi na gramatičku nepravilnost usmenog i pisanog govora.

Unjkanje (rinolalija, govor kroz nos) je poremećaj fonacije (zvučnosti) glasova i reči. Neki glasovi imaju nazalni prizvuk koji inače u normalnom izgovoru nemaju.

Mucanje je poremećaj koji se ispoljava u isprekidanosti i nepravilnosti govornog procesa usled grčeva govornih organa i nepravilnog disanja.

Alalija je govorni poremećaj koji se ispoljava kao nesposobnost usmenog sporazumevanja sa okolinom. To su nema deca kod kojih su čulo sluha, govorni organi i inteligencija normalni. Njihovo sporazumevanje sa okolinom se obavlja gestovima i mimičkim znacima.

Afazija je poremećaj koji nastaje zbog oštećenja centralnog nervnog sistema. Afazija je nesposobnost upotrebe jezika - afazičar ne ume da govori.

Disfazija je teški poremećaj govora praćen govornim smetnjama i nesposobnostima memorisanja, tj. oblicima mutizma.

Kada su u pitanju navedeni govorni poremećaji, posao vaspitača je da ih primeti i prepozna, ali ne i da interveniše, već da uputi roditelje na logopeda.