Rastko Petrović

Ljudi govore

Ovu sam knjigu napisao za vreme jednog putovanja.

Odjednom, sve što su ljudi govorili oko mene konkretiziralo se i stavilo ispred predela i građevina koje sam gledao. Najpre se obznanilo u meni ono što je danas naslov knjige: Ljudi govore. Govore stvari proste, beznačajne, ali zato baš pretovarene onim što je život ljudi i univerzuma uopšte. Prve reči koje su mi dolazile zapisao sam istoga časa u jednoj kafanici, na hartiji kupljenoj u duvandžinici preko puta. Zatim, ne mogući odoleti potrebi da sačuvam sve što se javljalo u meni a izgledalo kao da će nestati odmah, pisao sam na drvenim klupicama kapela.

Mislim da je ona značajna, po svojoj novosti oblika, po onome što sadrži. Ja sam i suviše zadovoljan što je napisana da bih želeo reći drugo šta o njoj. Kud i kamo kompleksnija, kud i kamo prostija od svega toga, ona ne nosi u sebi nijednu tezu, ne govori ni o jednoj zemlji, ne brani nijednu estetiku.

Beograd, 28. I 1931.

I

– Ostrvo Veće ili Manje – upita ogaravljeni čovek, nasmešen samo za trenutak.

– Ima li ribarskih naseobina na oba?

– O, Manje je samo lovište gospodina markiza. Na Većem ima jedno dvadeset kuća.

– Mogu li večeras preći tamo?

1

– Svakako. Poštanska lađica biće ovde kroz jedan sat. Pri povratku ona se dotiče Većeg ostrva; možete njom poći. Samo ne znam kako ćete se vratiti. Bićete primorani da noćite.

– To sam i mislio. Možda ću tamo naći za večeru i spavanje.

– Ja vam savetujem da ostanete do sutra ovde. Selo je malo i siromašno ali ćete gostionicom biti zadovoljni. Razume se, na ostrvu takođe jedna od kuća se zove haza de huespedes i tamo će vam udesiti i za spavanje. Međutim, ta je de huespedes za dvadeset kuća i, kao i celo selo, nema čak ni osvetljenja.

– Za jednu noć će mi to čak činiti zadovoljstvo. I, najzad, sutra moram preći na drugu stranu jezera. Ostrvo, prema tome, ne bih ni video.

– Onda će vas poštanska lađica uzeti. Ona ostaje ovde minut ili dva, koliko da izmeni poštu. Koliko je sad?

– Pet.

– Biće tačno kroz jedan sat ovde.

– Mislim da imam isuviše vremena da se ispnem do vrha sela. Imaću neprestano jezero pod sobom, tako da ću primetiti kad se približuje lađica.

– O, videćete je sigurno.

– Onda ću se peti ovim uličicama?

– Bolje je da uzmete ovaj put sa strane. Ići ćete blagim nagibom između maslinjaka i vinograda, sve do kule. Zatim možete sići bilo kojim stepenicama niz ulice.

2

Peo sam se ipak ulicama. Kameni izlazi kuća, prastari, izlaze na same stepenice. Žene sede u vratnicama; mlade nad ručnim radom.

– Dobro veče.

– Dobro veče.

Prestaju da rade jedan trenutak. Dižu glave sa veza. Jedan starac, između nekoliko sasvim starih žena, posmatra svoj povređeni palac na nozi.

– Dobro veče.

– Dobro veče, gospodine.

– Lepo vaše selo.

– Da, lepo. Siroto. Prošle zime celo je jezero bilo zamrznuto.

– Znači, nije se mogla loviti riba?

- Ne, nije se mogla loviti riba.

Starica pored njega, ne gledajući me, kaže:

– Mladež iz Belmonteha otišla je pešice na Veće.

– O, ja nisam video, ali kažu da je išao i jedan automobil.

– Mora da je bio debeo led?

– Sedamdeset pedalja.

– Do viđenja, dakle.

– Doviđenja, mladi gospodine.

Jedna devojka koja radi file na đerđevu vrlo je lepa. Cela porodica je u vratima kuće kod koje se seku dvoje stepenice.

3

Mora da je čudno živeti nad tako kosim perspektivama. Ne izgleda sigurno ni da je zelena površina jezera horizontalna.

– Dobro veče.

– Dobro veče.

– Izgleda mi lepo to što radite.

– Radim po jednom ugledu koji mi je dala markiza.

– Vi radite za markizu čiji muž ima lovište na Manjem?

– A ne, to je njen sin koji ima tamo lovište. Stari markiz je umro još pre no što sam se rodila.

– Oni žive stalno ovde?

– Ima samo nekoliko godina da se vraćaju svakoga leta na jezero. Samo svrate u naše selo.

Imaju motor i tada dolaze sa gostima.

– Kako se zovete?

– Ivona.

– To nije domaće ime.

– Nije. Moj otac je služio u marini i putovao mnogo. Ali mnogi me zovu Rolanda.

– Ivona je lepše. Do viđenja, dakle.

– Do viđenja, mladi gospodine.

U idućoj ulici, koja ide pravo između dva reda kamenih kuća, ispod antičkih utvrđenja i nad jezerom, dve ili tri glave me gledaju kroz prozore. U jednim vratima nekoliko ljudi i dece.

4

– Dobro veče.

– Dobro veče, gospodine.

– Jeste li ribari?

– O, ima vrlo malo ribara ovde. Oni žive dole.

– Koliko ima ribara?

– Jedva osam barki. Druga sela na jezeru love više.

– Vaše selo je vrlo lepo. Vidite stalno jezero sa ovoga praga.

– Vidimo uvek jezero. Ponekad pobesni.

– Noćas će biti mirno?

– Možda i ne. Izgleda da će tramontana.

– Do viđenja, dakle.

– Do viđenja, do viđenja.

Iako nisam još ništa primetio na jezeru – jedva dve-tri barke, koje se skoro i ne miču na njegovoj površini, – vraćam se obali. Poštanska lađica mora da je u zadocnjenju. Kažem čoveku s kojim sam još maločas govorio na obali:

– Poštanska lađica mora da je u zadocnjenju?

– Ah, pa ona je otišla ima već deset minuta. Čekala vas je pet minuta, ali smo posle mislili da ste se predomislili.

– Neprijatno. Gledao sam pažljivo na jezero i nikako je nisam video.

– Od Belmonteha ona dolazi skoro uz obalu.

Možda su vam je kuće zaklonile.

5

– Razume se. Mogu li naći koju barku da me preveze na ostrvo?

– Ne verujem. U slučaju da se jezero uzburka, ne biste se večeras mogli vratiti. Svakako, koštalo bi vas mnogo.

– Koliko bi me koštalo?

– Možda trideset pezeta.

– Mislim da to nije suviše.

– Možete govoriti sa onim starcem na klupi. On je jedini koji bi vas mogao povesti; ostali se tek vraćajući sa ribolova.

Prilazimo zajedno starcu koji ljubazno ustaje da nas pozdravi. On je vrlo crven, preplanuo, izboran i ugojen, što odgovara vinu, vetrovima, godinama i jelu s kojima je u prijateljstvu.

– Hteo bih da pređem na Veće. Da li biste me prevezli?

– Ne treba ići pošto je počela tramontana.

– Ali talasi na jezeru ne izgledaju ništa ozbiljno.

– O, pa oni su već dosta veliki, a uskoro će biti mnogo veći.

– Vi se ne biste mogli vratiti večeras?

– Ne, ne bih se mogao vratiti.

– Bilo bi opasno da se vraćate?

– Opasno i teško; mom sinu i meni trebalo bi više no duplo vremena za veslanje.

– Ima li opasnosti pri odlasku?

– Bili bismo sasvim iskvašeni od talasa.

6

– To bi se već osušilo. Ja mislim da, pošto je opasno za povratak, vi možete piti vina večeras i na ostrvu, a ujutru se vratiti. Ima li dobrog vina tamo?

– Da, ali bismo ga morali piti u mraku. Idem da pitam sina. Ako on pristaje, dovešćemo čamac do vas i poći.

Nisam verovao da će sin pristati; ličilo mi je više na uljudno odbijanje. Čekao sam, ipak, u društvu mehaničara, koga sam prvo sreo na obali. Gledao sam ono nekoliko rasušenih barki nasukanih na ševar; one su pljosnate, primitivne, nalik na velika korita. Neki čovek odeven u segeltuh i prskan krečom siđe u ševar sa džakom na leđima. Mlada žena, koštunjava i jaka, donese drugi džak. Da bi istovarili to u jednu od barki, zagaziše slobodno u mokru travu i mulj. Žena je imala suknje mokre skoro do kolena. Mehaničar im priđe:

– Vraćate se u selo? Ovde je jedan mladi gospodin koji bi tamo takođe. Možete li ga uzeti?

– Zašto ne? Nek dođe!

Žena mi dodaje ruku da uskočim sa mola. Briše klupu gde ću sesti.

- Čuvajte noge od džakova, – kaže čovek – iz njih ispada cement i ako padne na vlažnu obuću, teško ćete ga skinuti.

Kiša počinje krupnim, retkim kapljama. Muž i žena odlaze po nove džakove. Tada se kroz jezersku travu pojavljuje druga barka, crvena. Starac i jedan mladi čovek otvorenog pogleda veslaju stojeći. Njegov sin!

– Možda je neuljudno što sam izdao ove prijatelje, koje sam prvo naterao da me voze. Možda će sad zažaliti što gube zaradu.

7

– Oni ne vole da idu pošto je tramontana. Dajte im pezetu za vino.

– Našli ste nešto za ostrvo, – kaže starac kad se približio. Njegov sin skida kapu i gleda me smešeći se. On gleda naročito u jezero iza mene, tj. ne gleda ni u šta, pošto teško da tamo ima šta da ga zanima.

- Ova se barka vraća na ostrvo; tako ću vam uštedeti trud. Hteo bih da vas zamolim da uzmete za piće.

Za to vreme muž i žena su već u čamcu i mi polazimo.

– Hvala, gospodine, i do viđenja.

– Do viđenja, i hvala vama.

– Dobar provod.

Nebo je sasvim pokriveno. Kiša nastavlja istim kapljama. Talasi koji se odbijaju o čamac šalju nam vodu neštedice. Žena vesla na sredini; svoju gornju suknju prebacila je preko glave, ostale suknje, vlažne, lepe joj se za kolena. Oboje su vrlo zadovoljni da me imaju u čamcu.

– Kupili ste cement ovde u Huenti?

– A ne, to mi je samo poslan na Huentu. Čovek Karlos, koji je imao da mi ga donese, nije mogao jer mu se žena razbolela. Žena mu je od skora zatrudnela pa ne sme da je ostavi. To je prvo dete što čekaju.

– Zidate nešto?

– Ja sam po zanatu zidar.

– Imate posla?

8

– Koliko da se živi. Zatim, tražim posla u svim selima na jezeru. Inače, kada markiz dođe na letovanje, ima uvek ponešto da se popravi u zamku.

– Gde je njegov zamak?

– Na većem ostrvu. To je nekada bio manastir i napušten. Stari markiz, senator, kupio ga je budzašto. Potrošio je više miliona da ga pretvori u zamak. Mladi markiz...

– Dolazi kroz dva-tri dana, – dodaje žena.

– Stara markiza je već tamo.

– Voli ženske radove; vaše devojke mora da su dobre vezilje?

– O, ona im poručuje naročito da bi nas pomogla. Kako uvek imaju mnogo gostiju, upotrebi za poklone. Da nije markize i njenog sina, mi bismo često pomrli od gladi.

– Ove zime je jezero bilo smrznuto?

– Četrdeset i dva dana. Mladići su održavali prolaz kroz jezero, taman koliko da se provuče jedna barka. Trebalo je dan i noć održavati ga. Ne bi inače bilo hleba. Riba je već bila pod ledom.

– Morali ste grdno propatiti?

– I koliko! Posle deset dana niko više nije imao ni pet papa u džepu. Nesreća je bila što zimi nema nikoga u zamku.

– Žena vam izvrsno vesla.

– Vrlo je jaka. Ona je i mati dvoje dece. Starija ima pet godina; reći ćete mi da li je lepa. Koca joj je sasvim svetla.

– Volite mnogo decu?

9

– Deca su satisfakcija života.

– Nisam vas dobro čuo.

– Kažem da su deca satisfakcija. Život ne bi vredeo bez njih.

– Sigurno. Je li na ovom ostrvu lovište?

– Da, bilo je i dosta fazana u šumi, ali je seoska manguparija uništavala mladunce i gnezda. Inače, ima mnogo šljuka.

– Imali su prava kad su rekli da ću biti sasvim mokar od talasa. Ipak mi ovo vrlo prija.

– Kod koga idete na ostrvo?

– Nikoga ne poznajem. Mislim da prenoćim u gostionici, ako je ima, i da potražim nekoga ko bi me prevezao ujutru rano u Eskalonu.

– Ja počinjem rad u sedam. Ako pođete u pet, mogao bih vas i ja prevesti; tako bih za posao zadocnio samo oko pola sata.

- Mislim da bi to bilo izvrsno, jer bih onda još stigao i da se vratim poštanskom lađicom u Huentu. Više bih voleo da iz Huente napustim jezero.

– Onda ću ja u pet doći po vas.

– Dođite u pet po mene. Ono je zamak? Izgleda ogroman. Ne vidim ribarske kuće.

– Selo je s druge strane ostrva. Vidite samo toranj crkvice koja je navrh ostrva.

– Kome pripada ova šuma?

– Skoro celo ostrvo pripada markizu. Vrlo malo maslinjaka iznad sela pripada ribarima.

10

– Je li voda duboka ovde?

– Dosta. Teško je gaziti po njoj blizu obale pošto je kamenjar.

– Evo sela, – reče žena.

Susrećemo prvo jednu, zatim drugu barku sa ribarima koji bacaju mreže.

– Dobro veče.

– Dobro veče.

– Kako je?

– Ide, ide!

Pristajemo uz sasvim kratak mol na koljima. Čovek će ostati u čamcu da istovaruje, žena me vodi. Slobodno zagazim za njom jednom nogom do članka.

- Ovuda je krčma.

Selo je duž jezera, ali su mu njegove kuće samo leđima okrenute. Između kuća i obale kratke razgrađene avlijice obrasle u korov, sa bačenim koševima za ribe, razbijenim bocama, kokošima i mačkama. Kuće su jednospratne, zidane u srednjem veku, iza njih je uličica, s čije druge strane su takođe kuće; i to je sve. Ono nekoliko koračaja idemo tom uličicom. Pred svakom kućom sede starice, starci, mlađe žene i ribari. Deca pretrčavaju između njih. Na jednoj kući piše: ćaza de ćuespedes. Ova je dvospratna i pred njom jedna klupa i više stolica. Nekoliko mladih ljudi stoje i razgovaraju.

– Ovo je moja mala, – kaže žena za devojčicu koja joj se baca u suknje.

– Kako se zoveš?

11

– Huana.

– Da li si valjana, Huana?

– Kako se kaže?

– Da, gospodine.

– Čekaj, Huana.

– Kako se kaže?

– Hvala, gospodine.

– Gospođa Marija, traži vas jedan gospodin. Jedan gospodin želi da govori sa vama.

– Koliko je veliki! – čujem da govore žene sa druge strane ulice. – Odakle dolazi? – pitaju poluglasno zidarevu ženu.

– Samo će da prenoći ovde. Zanima se za ribe. Možda je došao zbog bacanja novih mladica u jezero.

– Kako ste ga doveli?

– Mislim da ga moj muž već davno poznaje; valjda iz Toleda.

– Hoćete li da vidite sobu, gospodine? Mi tek treba da vam je spremimo.

– Onda nije ni potrebno da je gledam. Glavno je da imam gde da prenoćim. Kad se večera kod vas?

– Kad god hoćete. Obično jedemo u osam. Šta da vam spremimo za večeru?

– Ono što obično spremate za sebe. Ako je mogućno, ribu. Voleo bih da je zgotovljena kako je ribari obično spravljaju na ostrvu. Za drugo mi je svejedno.

12

– Izvrsno, gospodine. Hoćete li da vam iznesemo sad jedan sto, da sednete.

– Voleo bih da vidim ostrvo pre večere.

– Naš dečko vam može pokazati ostrvo. Malo šta ima da se vidi. Zamak ima veliku zbirku oružja.

– Hvala, ići ću sam. Još nešto: mogu li biti probuđen pred pet? Čovek koji me je dovezao prevešće me u pet u Eskalonu. Bilo bi dobro da račun platim još večeras.

– Ne brinite se ništa.

Idem jednome kraju ulice. Ulica prelazi u put između maslinjaka i vrlo brzo dovodi do kapije zamka. Zamak se više ne vidi, zaklonjen poludivljim parkom. Kapija je otvorena i ja produžavam kroz park nemajući namere da dođem do zamka. Levo, na kratkom proplanku, čovek čuva dve ogromne krave.

– Lepe životinje.

– Jedinstvene. Trideset litara dnevno. Gospodin markiz ih dovodi na ostrvo leti sa drugog imanja.

– Vi ste ostrvljanin.

– Da. Ali ja čuvam sad krave da bih zamenio jednog mladića koji je prešao poslom u Belmontehu. Ja sam lovac.

– Koliko vas ima posluge?

– Sada smo četrdeset. Ali će sa gospodinom markizom kroz dva dana doći još dvadeset. Šoferi, mehaničari, sobarice i lakeji. Hoćete li da vidite zamak?

– Ne verujem. Nisam poneo nikakvo pismo sa sobom, a sutra rano odlazim.

13

– Oni su neobično gostoljubivi i rado pokažu sve strancima. Pismo vam ne treba. Šteta je ako ne vidite oružje. Kažu da u svetu retko ko ima takvu zbirku.

– Čuo sam da je vrlo velika.

– Zaista je sve tako lepo udešeno. Njegova ekselencija, pokojni senator, utrošila je nekoliko miliona.

– Sreća je za selo da je jedan napušteni manastir pretvoren u zamak. Sada mogu ponešto zaraditi i van ribolova.

– Kako ne! Stara gospođa markiza zna svakome ime i brine se za svakoga. Koliko je devojaka udomila! A još treba misliti na goste. Dolaze svake godine. Dođu samo na nekoliko dana, love po jezeru, prelaze motornim čamcima na obalu a odande prave izlete automobilima. Zatim, skoro istoga dana svi odu; ali za to vreme imamo posla od ujutru do uveče.

– Retko je odakle ovako divan izgled na jezero.

– Vidite tamo onu kulu na obali, sa vrteškom? To je gospođa markiza sprovela vodu čak gore do zamka pomoću električnih motora; ceo zamak ima svoje osvetljenje. A sad je obećala da će dati da se sprovede elektrika i u selu.

– Treba da se vratim da bih video ostrvo pre no što padne noć.

– Šteta je da ne vidite zamak. Mogli biste ipak da govorite sa majordomom.

– Mislim da ću ga videti kojom drugom prilikom.

– Do viđenja, onda, gospodine.

– Do viđenja. Kažete trideset litara.

– O, vrlo često i više.

14

– Do, viđenja.

Prolazim opet kroz selo. S jedne i s druge strane, žene i ljudi gledaju me ljubopitljivo. Kažem svakome: dobro veče! I svako mi tako otpozdravlja. Ispred jednih vrata neki mlad čovek kuje cipelu. On prestaje da kuje kad naiđem da bi me gledao. Čim ga pozdravim zastidi se i brzo nastavlja svoj rad. Dva koraka od njega, takođe pred vratima, drugi kuje kotao sužen na sredini. Dvoje dece mu je svaki čas međ nogama, on ih samo strpljivo otura nogom, kao da su pojas koji se razvio, a koji nema kad da svije. On takođe zastaje i gleda.

– Dobro veče!

– Dobro veče, gospodine.

– Radi se.

– Pomalo se radi.

Ulica izlazi skoro na jezero i odmah se pretvara u samo utabanu putanju po travi, duž jezerske obale. Sa strane je još jedino velika jednospratna zgrada koja nije nikada završena. Ispod trave je veliko kamenje; iz nje izlaze stene pokrivene mahovinom, tako da se teško korača. Uz ostrvo je vrlo živopisna šumica puna ptičje graje. Gore sa vrha, začas još viri pocrnela crkvena zvonara koja je navrh sela, zatim je apsolutna usamljenost. Koračam ivicom ostrvskom, udišući duboko miris vlage, šume i trava. Veče se sasvim neprimetno zamotava oko Manjeg ostrva, čija je gusta šuma odmah preko puta. Između ova dva ostrva, sasvim blizu mene, dižući tihi i vedri šum, prolaze dve ribarske barke. Ljudi na njima su ćutljivi i laganih pokreta. Ja prvo čujem njine mreže, kad padaju u vodu, i vesla, i tek se onda pojavljuju barke i ribari iza trave i trske.

– Ima li ribe?

15

– Vrlo malo, mladi gospodine.

– Ali će za večeru biti dovoljno?

– Možda.

Produžavam kroz bilje sasvim uz obalu; gazeći svaki čas pogrešno na kamen koji se ne vidi. Ptice, koje su, mora biti, bile ćutljive ceo dan, graje razdragano: u večeri iznad mene, uz ostrvo, sve smeđijoj a preda mnom, po vodi, sve plavijoj. Opet iznad kruna drva vidim kule zamka nedaleko ispred sebe. Skoro sam obišao celo ostrvo u krug. Nalazim jednu pljosnatu stenu na koju se može sesti kao na naslonjaču, oslonivši leđa na jednu drugu. Ostajem tako duže od pola sata, možda od tri četvrti, bez jedne misli u glavi, bez jednog sna. Zadovoljstva su čisto fizička. Oči uživaju u sve tamnijoj boji šume preko puta, grudi u disanju vazduha osveženog mirisom bilja i vode. Valjda bih jedino voleo da ptice ćute: ali ni toga nisam svestan. Vraćam se istim putem skoro kroz mrak. Voda je sad svetla i zvučna. Kod nedovršene građevine susrećem one ribare, koji su se tu blizu iskrcali. Više ih apsolutno ne razaznajem. Jedino što primećujem jeste da jedan od njih nosi nešto veliko i kao pleteno od trske. Vidim kroz to komad neba.

– Šta je to što nosite?

– Za hvatanje jegulja.

– Imate jegulja u jezeru?

– O, mi naročito živimo od njinog hvatanja.

– Ali nema nijedne reke, ni koja utiče, ni koja ističe iz jezera?

– Nema.

– Jezero nije vezano podzemno sa morem?

16

– Nikad to nismo čuli.

– Kako je onda moguće da ima jegulja! Ja sam uvek slušao da jegulja ima samo tamo odakle mogu ići čak u naročita mora radi plođenja.

– Ne verujem da ove mogu igde izići.

– Gde nalazite trsku za pletenje koševa?

– O, svuda je na jezerskim obalama ima dosta.

– Evo naše kuće. Dobra noć, mladi gospodine.

– Dobra noć.

Prolazim pored kovača i obućara. Sad vidim samo njine prilike pred kućom. Okruženi su ženama i decom. I pred drugim kućama sede seljani. Nigde se ne vide svetiljke.

– Dobro veče.

– Dobro veče, gospodine.

Pred krčmom, u potpuno mračnoj ulici, dva puta više ljudi. Unutra gori sveća. Sedam za sto ispod sveće i pokušavam da čitam Život Čelinijev. Redovi igraju prema igri plamena. Dolazi jedan puni, zadovoljni starac:

– Nemamo dobre svetlosti, ali markiza je obećala. Inače sve je tako dobro u ovoj haza de huespedes.

– Držite je odavna?

– Ona je moga rođaka. Ima je već osam godina. Otkako se oženio iz Saragose; njegova žena je želela neprestano da dođe u njegovu zemlju i da nešto radi. Tako su otpočeli ovu haza de huespedes. Mislim da su zadovoljni.

17

– Izgleda mi s ljubavlju vođena.

- O, moja snaja je silna žena, prava matrona. Kada ona reši, stvari idu uvek dobro i s ljubavlju. Ako želite da čitate, popnite se gore gde postavljaju sto za večeru. Morali su upaliti veliku petrolnu lampu.

Penjem se kroz mrak uskim drvenim stepenicama. Zgazim pogrešno, te se skliznem za dva stepena; to načini strahovitu larmu, kao da sam se i ja polomio, i da su se stepenice poda mnom srušile. Iznad mene se čuju žurni koraci, otvaraju se vrata negde u dnu gornjeg hodničića i topla, radosna svetlost rasipa se na sve strane. Završavam penjanje i vidim na vratima devojku koja drži ispred sebe lampu obema rukama. Lice i oči su tako osvetljeni da se ne zna da li je uplašena ili se smeje gostoljubivo, ili se podsmeva. Nalazim samo da je lepa.

– Da se niste povredili? Trebali ste da viknete da vam osvetlimo. Rekla sam dečku da vas dovede gore sa svećom čim dođete iz šetnje. Izvolite.

– Hvala. Smetam li vam dok radite? Mogao bih sesti ovde i čitati; tako vas ne bih uznemiravao.

– To je italijanska knjiga?

– Život skulptora Čelinija. Rešio sam da je pročitam putujući, i tako je čitam već dve godine, pa nikad kraja. Moram čak da se vraćam, jer zaboravim šta je bilo.

– Kako se zove knjiga?

– Život od Benvenuta Čelinija. Opisan je ceo život Italije u XVI veku.

– Da li je sramota priznati da nisam nikad čula za nju?

18

– Sigurno da ne. Sramota je da sam vas ja na to priznanje naterao, a sam vam nisam rekao šta ja nisam nikada video.

Ona me pogleda i odmah razumede rđavu igru reči.

- Šta vi niste nikad videli? Ili bolje, znam. Hteli ste da kažete je l' te: "Tako lepu devojku!"

– Čini mi se da ste pogodili. U svakom slučaju ni vaše ostrvo nije manje lepo od vas.

– O, ono je i uistinu lepo. Samo ja nisam sa ostrva. Moja mati je bila ali se zatim udala u Saragosi. Ja samo provodim leto kod ujaka i ujne.

– Vaša ujna je iz Saragose?

– Da, to je jedinstvena ujna. Otkako kod nas ne ide sasvim dobro, posle smrti moga oca, ona je sasvim usvojila moje dve sestrice. Pošto sama nema dece, male su sasvim kćeri za nju.

- Zar... Dopada mi se baš neobično ova soba. Volim ukrase vezene kod kuće i domaće fotografije. Ima li i slika vaše matere?

– Da, da, evo ovde su moji roditelji; tu sam i ja sasvim mala. Smešno?

– Ličite više na oca. Je l' ovo vaš brat na slici pored vas, ili...?

– Ne, moj verenik.

– Blizu venčanje?

– Čim dobije službu. Možda samo mesec ili dva.

– Takođe iz Saragose?

19

– Iz Saragose. Sinoć je došao sa jednim drugom i ostaju do sutra. Možda ste ih videli pred kafanom.

– O, kao da ih nisam ni video. Bio je savršen mrak.

– To je neprijatno, je l' te? Stara markiza je obećala da će iduće godine pokloniti selu osvetljenje. Kažu da je, kada je zimus bilo zaleđeno, bilo tužno i teško u pomrčini.

– Sreća je za vas da niste bili.

– Bilo mi je žao ujaka i ujne, i htela sam doći, ali sam se strašno bojala da pređem tih nekoliko kilometara preko leda. Ne smeta vam što ćete jesti sa svima nama?

– Naprotiv, biće mi vrlo prijatno. Nemojte tumačiti rđavo, ali mi je žao da je vaš verenik baš sada ovde. Mogli bismo možda prošetati zajedno; ovako bih imao neprijatno osećanje da vam smetam.

– O, ne biste nam smetali ni najmanje. Viđamo se često; i, posle, mi smo stari verenici, rekli smo dakle, sve jedno drugom.

Uđe deran što poslužuje u kafani:

– Gospođice, večera samo što nije gotova a male Ferere nigde nema. Niste je videli?

Gospođa Marija se uplašila.

– Ne, ona je zaspala iza kokošarnika sigurno. Čeka da se ispile mali. Nađi i jedan limun.

Ukućani se počeše lagano skupljati. Ceo je svet hteo da zna šta čitam i da li dolazim od Logrone ili Pankorbe, tj. iz Burgosa ili Leride, ali ove dve poslednje varoši iz pažnje ne spomenuše. Gospođa Marija, ogromna i lepa žena, velikih, crnih očiju, donese sanjivu Fereru na rukama; Izabela joj se

20

držala za suknje. Njen muž, krčmar, bio je čovek mali, mršav, crven i uzbudljiv. On je u svom odelu izgledao kao u opremi za gnjuranje; čakšire su mu dolazile do ispod mišica. Dva mladića, prijatnih likova i brižljivo odevena, zapitaše me da li sam lovio ptice kao oni po jezeru i da li sam video kapelicu na mestu gde se iskrcao San Dijego kada je dolazio na ostrvo.

– Došao sam s druge strane skoro do zamka i nisam naišao ni na kakvu građevinu.

– Znači da ste bili na korak-dva od nje, ali da vam je lišće zaklonilo. Vide se još tragovi njegovih stopa na steni kod obale. Ne treba, razume se, u njih verovati.

– Zašto ne. Ja verujem. Verujem u boga i u čuda koje vrše svetitelji kad je bog s njima.

– Ali, ujna, – prekide mladić (znači taj je verenik!), – otkuda samo trag noge tamo gde se iskrcao, a ne i po celom ostrvu i ne na suprotnoj obali odakle je došao?

– Bog je hteo da ostavi znak o dolasku svetiteljevom.

– Zašto bi bog poricao fizičke zakone koje je sam propisao! A fizički zakoni naređuju da se kamen ne ugiba pod čovekom.

– To je smešno i glupo, kako mladež sada više ne veruje!

– Treba jesti, treba jesti, dragi moji, ja sam gladan, gospodin je gladan, vi ste gladni i zato se i prepirete.

– Izvolite ovde, gospodine.

– Ako mi dozvolite, ja bih ovde, a vi izvolite u čelo. Inače ću se osećati kao tuđin.

Imam devojku preko puta sebe i dva mladića. Devojčice spavaju po velikoj ženi kao po kakvoj kosoj postelji, ne

21

smetajući njenim pokretima. One s vremena na vreme otvore oči da bi pojele štošta sa svojih tanjira i opet tonu u san. Čak se i trzaju u sanjanju. Ja ne čujem ceo razgovor koji se vodi oko mene. Sasvim sam rasejan. Mislim kako su svi ovi ljudi apsolutno simpatični i prostosrdačni. Žena je možda odviše energična, jedan od mladića suviše pun sebe, ali devojka je prava retkost. Svi se udvaraju verenikovom drugu: za budućnost verenikovu izgleda da on može biti od velike koristi.

- Neobično je ljubazno od vas što ste došli, – kaže mu devojka – Miguele vas mnogo voli.

– Naročito, ničiji saveti nisu tako od koristi kao saveti iskrenog druga – kaže krčmar.

– Miguele nam je pričao koliko ste energični i koliko ste uspeli samo svojim trudom i pameću.

– O, ja sam imao naročito mnogo sreće. Ja sam možda i samo slučajno uvek video šta treba činiti a šta drugi ne čine. Sigurno; bio sam uvek spreman na rad.

– Ja sam se uvek divila, kad jedan čovek tako mlad uspe u životu. To je divno videti. Izabela, molim te, lezi mirno, ne udaraj me po grudima. Divno je videti čoveka koji zna gde treba da troši snagu.

– Ja se bojim da Miguele nije čovek koji to ume. On je pomalo plašljiv, možda sanjalica. Ja sam ti davno to rekla, je li, Miguele?

– O, ti si rekla... Razume se, Bernes je energičniji mnogo od mene, a onda, Bernesa svi slušaju kad govori. Ja ne umem da ubedim ni u ono što bi trebalo da ceo svet zna već od rođenja.

22

– Ne treba nikad sumnjati u sebe, Miguele, – reče velika žena; – ti si mladić dobar, ispravan a to se uvek traži. Uspećeš.

– Kako ste vi prvo uspeli?

– Ja sam uvek verovao da je naš rad velika stvar za narod i onda sam samo video da u pokrajini Saragose omladina nije organizovana. Nije organizovana na jedan racionalan način, da koristi opštoj stvari. Nije dovoljno obući se i imati muziku. Onda sam ja to činio sam, ne tražeći ničiju pomoć. Pa kad se videlo šta je omladina Saragose, razume se, pitalo se i ko sam ja.

– Vi poznajete N-a?

– Radio sam s njim pre nego što je postao sekretar.

– Izgleda da je to čovek neverovatno energičan. Čula sam da je pravo čudo.

– Može se reći da je to više no čovek. On je jedan od retkih ljudi u svetu.

– Viđate li ga još?

– Kad god idem u Madrid. Nije me zaboravio; ponekad me zadrži na večeri. Njegova žena i sestra sviraju u četiri ruke. Lepo je provesti veče usred toga domaćeg mira.

– Ali ja mislim da je zaista glavna sreća pogoditi šta treba činiti u opštu i u svoju korist. Evo, ima dve godine da sam upisan, ali moja žena Marija može vam reći da sam ja, u stvari, po ubeđenju, to još od prvoga časa. Od prvoga časa, od sasvim prvoga časa. Samo ja nisam znao da izrazim šta osećam, nisam znao ko propoveda isto: nije imao ko da mi objasni. Je li, Marija?

23

– O, da, moj muž je osećao da nešto novo nailazi al' nije umeo da izrazi.

– Ja sam, kad su još oni pre počeli protiv otadžbine, vikao; evo, ovde sam baš vikao, dole u kafani; ima sveta koji se toga seća. Vikao sam: Videćete da to ne može tako; da vam neko neće dopustiti da ide tako! To nije da sam se bojao za svoj dućan, da će ga zatvoriti, selo ne može bez ijedne kafane, već sam rekao što sam osećao nešto. I kad je počelo ono pravo, da sam se samo setio da je to to, da sam se setio na vreme... ali kud sam mogao znati na ovom ostrvcetu! Ko bi se setio! Posle, kad sam video, bilo me je sramota da pristupim; da ne kažu: Eto pristupa zato što je uspelo! Tako tek pre dve godine, kad mi Marija reče: Glupo je da si to po ubeđenju a da nisi upisan! ja sam tražio i da me prime.

– O, ujak je oduvek bio za obnovu.

– Ja bih toliko volela da naš Miguele uspe. Možete li ga vi pomoći?

– Ja ću učiniti što god mogu. Ali ja sam uveren da mladić njegovih sposobnosti može uspeti bez ičije pomoći.

– Treba ga mnogo savetovati.

– Kako vam se dopada riba, – obratiše se prvi put meni – hoćete li još?

– Ne, hvala. Sasvim je izvrsna. Izabela baš čvrsto spava.

– Nemoguće je metnuti je u postelju dok ja nisam s njom. To je kuknjava. Ona je moja zenica, moja mezimica. Ne osećam skoro da nisu moje. Odakle dolazite, gospodine?

– Iz vaše postojbine.

24

– Nije što sam sama odande, ali ja nalazim da su tamo najlepše žene Kastilje. Kada sam prošle godine bila tamo s mužem, ja sam se i kao žena okretala za ženama, toliko su lepe. I posle, to su velike, lepe žene, matrone, može odseći kosu, narumeniti se, ona ostaje žena i nikad ne liči na muškarca.

Krčmar skide ubrus koji je imao vezan oko vrata, obrisa njim usta, i, spreman na razgovor, odmače se malo od stola.

– Verujete li vi, gospodine, da će biti uskoro rata?

– Sa kim mislite da bi se moralo ratovati?

– O, dosta je otvoriti novine. U celom svetu pišu o tome. Mislite li da se to može izbeći?

– Ne znam. Možda će jednoga dana ratovi sasvim iščeznuti. Duboke, iskonske sile koje pokreću ratove više neće imati dejstva. I onda će svi narodi biti u pravu.

– Ali ima naroda koji bi želeli da uživaju u miru svoju kulturu i drugih, koji nemaju kulture, i koji vole rat da bi se zabavljali rušeći.

– Svaki narod je u toku vremena i s mukom prikupio ma i najmanje blagostanje, ma i najsiromašnije, i to je njegova kultura. Nijedan narod kao celina ne voli da to svoje blagostanje rizikuje jer je rat uvek rizik, a da i ne govorim da nijedan narod ne voli da šalje svoje sinove u smrt.

– Otkud onda ratovi?

– To baš i kažem: rat ne dolazi zato što ga jedan narod voli a drugi ne, što je jedan u pravu a drugi ne, ili što je jedan nekulturan a drugi ne. Već kao pomori i nesreće. Jednoga dana će celo čovečanstvo paziti uzbuđeno da takav pomor na njega ne naiđe. Svaki narod zasebno paziće na sebe

25

neprestano, da se to na njemu ne zbude. Kao što svaki čovek pazi da ne dobije groznicu, ili još bolje da ne dobije nervozu u kojoj se, i bez spoljnih razloga, može potući sa susedom.

- Ali dotle, dok to ne dođe, jedna zemlja ne može dopustiti da je druge ugnjave, jedino što čeka da dođe vreme pravoga mira.

– Sigurno... Zamislite, ja sam danas kod vas, na vašem ostrvu, koje je jedinstveno u svojoj prostoti i lepoti. Ničega na njemu nema što bi mi bilo tuđe ili što bi me činilo tuđinom. Vi biste noćas mogli biti na nekoj mojoj reci i osećati se isto tako prisno i ugodno kao da ste u samom zavičaju. Ne mogu da pojmim kako se onda mogu naći dva čoveka da se ubijaju, mrzeći zemlju, jedan drugoga i misleći da je to zemlja koja mu želi zla.

– Nećete, ipak, reći da nema nikoga koji mrzi našeg čoveka i koji mu želi smrt.

- Možda! Dokle god čovek čoveka nije video, nije razgovarao sa njim, dok ne može da ga zamisli; naročito dok ne može da zamisli da i onaj drugi ima svoje zanate, decu, brige, da je uglavnom sreća i nesreća raspodeljena podjednako pravedno i nepravedno po svetu, možda i ume da mrzi. Ali kad su za istim stolom, niti može poželeti da ubija, niti mrzeti. Razlika u jeziku, u običajima, otpada čim dva čoveka počnu da se sporazumevaju, makar se i ne razumeli. Razlika nešto znači samo kad se kaže: njih razdvaja jezik, običaji. Vi ste videli u ratu, retko je da vojnik nije osećao sažaljenje prema zarobljeniku. Sigurno je da svaki od nas voli svoju otadžbinu više od ijedne druge zemlje na svetu. I sa koliko razloga! Ali otadžbina od njega ne traži da ubija, već da je voli.

– Otadžbina je jedna velika lepa stvar.

26

– Ja mislim da je ljubav za otadžbinu, kao ljubav bilo za šta, još mnogo veća i lepša stvar. Možemo da je volimo svi zajedno, i niko ni na kog zbog toga da ne bude ljubomoran. Da volimo žene koje su na njoj rođene, svitanja i zalaske na njoj, i uopšte sve.

– Vi ste ili novinar ili pesnik, gospodine.

- Možda, ali ja ne govorim ni kao novinar, ni kao pesnik. Ceo svet ovako misli ili oseća.

Odjednom vidim da sam se odista upustio u suviše apstraktno razlaganje, možda suviše književno. Rat? Ko zna, možda je rat zaista večit. Možda mržnja koja nastaje između ljudi neće nikada biti izbrisana. Svakako je glupo govoriti o tome sa ovim dobrim ljudima koje zbunjuje što treba da imaju o tome svoje mišljenje. Želim da promenim razgovor.

– Mislim da ću još koji put, ma jedan put, doći kod vas. Sve je neobično lepo.

– Nadamo se da ćete održati reč. Tada ćemo imati osvetljenje.

– I pilići koje Ferara očekuje biće već kokoši – dodaje šaleći se devojka.

"Ti takođe, mislim u sebi, bićeš mati, tvoja jedinstvena večerašnja svežina biće samo uspomena. Na što se onda vraćati!"

– Doći ću, sigurno ću doći. Mislite li da će me dečko probuditi pre pet?

– Hoće. On će vam sad odneti i sveže vode.

– Onda bih ja sad pošao na jednu kratku šetnju kroz noć. Do viđenja.

27

– Do viđenja. Prijatna šetnja.

Pred krčmom nema više nikoga i ulica je sasvim pusta. Idem na mali mol, koji je sagrađen time što je između nekoliko pobodenih kolja nabacano kamenje. Gledam u apsolutnu tamninu vode. Ostajem tako deset ili petnaest minuta, kada čujem jasan šum vesala po jezeru; zatim čujem i glasove, nekoliko muških glasova, ali ne čujem reči. Najzad razaznajem i po koju reč, jasnu i usamljenu kao zvezda:

- Ne, kažem ti da ne!

Čamac pristaje ispod mojih nogu ali ga ja apsolutno ne vidim. Raspoznajem samo šumove pokreta pri skidanju vesala, pri iskakanju ljudi itd. Jedan se tamni čovek diže ispred neba i s rukom pred ustima dovikuje:

– Ana-Marija, Ana-Marija!

Jedan prozor se otvara na ostrvu:

– Jeste li vi?

– Mi smo, dođite.

Dolaze troje; dve ženske prilike, od kojih jedna svakako devojčica, i s njima neki deran. Utapaju se u pomrčinu ispod mojih nogu gde su već ljudi i čamac.

- Bila je već noć kada ste pošli?

– A ne, smrkavalo se. Imam nešto u stomaku i boli me da crknem.

– Šta si jeo?

Ostrvljani se muče da izvuku nešto iz čamca. Po šumu, izgleda da su to neka užad i baloni. Pitam se da li me vide. Onda odlaze tako natovareni. Svi; jedno po jedno. Kada već

28

mislim da nema nikoga, od čamca dolazi novi šum: neko se ispravlja, nakašljava i odišući, od nekog napora koji je tek izvršio, penje se pravo k meni:

– Dobro veče, gospodine.

– Dobro veče.

Vidim jasno njegovu veliku priliku pred manje mračnim nebom, ali čak ni po glasu ne mogu da zaključim kog je doba.

– Dolazimo iz Belmontehe, ali nismo sve svršili.

– Niste svršili posao?

– Ne sasvim. Tamo je vojnička svečanost pa većinu stvari nismo kupili.

– Nisam nikada bio u Belmontesi.

– O, zanimljivije je svakako od ostrva... Jeste li činovnik?

– Ja sam stranac.

Očevidno da bi čovek hteo da razgovara, ali se usteže. Svejedno mi je da li ću govoriti s njim ili ne, ali mi je strašno dosadno da mu pomažem u počinjanju razgovora. Ćutim.

- Da svet nije izdeljen na toliko raznih sekta i zemalja, ja mislim da bi bilo više za jelo.

– Zašto mislite da bi onda bilo više?

– Ne znam. Tek mislim da kad bi svi u svetu radili prosto na tome da se ima što više za jelo, bilo bi dosta za ceo svet. Ovako, jedni kažu: mi hoćemo da jedemo najviše! a onda drugi kažu: mi ne smemo dati da pojedete što pripada nama! i tako dok se prepiru, prođe vreme za ručak ili treći pojedu sve, iako nisu gladni.

29

– Sigurno, samo da objasnite i tu svoju ideju svetu vi morate naći pristalice i ove bi, u stvari, bile jedna nova sekta. Možda će se na nekoj ideji naći zaista ceo svet i početi zajednički verovati u nju... Do sada su, osim religioznih ideja, samo ideje Jednakosti i Slobode uspevale da okupe čitava čovečanstva, ali onda su odmah gubile svoj polet i kao da nikad niko nije razumevao više u čemu je jednakost i u čemu je sloboda.

Po drugi put te večeri skretao sam razgovor na apstraktnosti, i to mi je bilo dosadno. Čovek je ćutao i mislio šta bi još rekao; ja sam ćutao takođe jedan trenutak, pa upitah:

– Imate li žižica? Hteo bih da vidim koliko je sati.

– He, ja ne pušim, pa i ne nosim.

– Mislim da je dockan i da bi trebalo spavati. Do viđenja!

– Do viđenja, do viđenja, gospodine.

Kroz zatvorena vrata trpezarije dopire razgovor ukućana. Moja soba je do sinoć pripadala nekome od članova porodice: prostrana, čista, s mnogo fotografija. Spremam se da legnem i hteo bih da se umijem, ali vidim da voda nije uopšte spremljena. Otvaram prozor. U avlijici, između pozadine krčme i jezera, posluga pri slaboj svetlosti pere sudove:

– Vaskes!

– Evo me, gospodine!

– Nemam vode.

- O izvinite, gospodine, ja sam sasvim zaboravio. Evo, trčim.

Pet minuta docnije lomnjava po stepenicama i deran kuca:

30

– Smem li ući?

– Slobodno, Vaskes! Vaskes, hoćete li me probuditi pre pet?

– Hoću, gospodine. Jeste li videli zamak, gospodine?

– Ne ovom prilikom.

– Ja ću kroz dva dana preći, kao uvek, u zamak da služim.

– Tamo možete mnogo naučiti.

– Kako ne! Kad odslužim vojsku, mislim da ću negde u varoši moći služiti kao lakej.

– Sviđa vam se ta služba?

– Vrlo je teško biti dobar lakej.

– Dobro, Vaskes. Mora da je strašno teško.

– Ja vas zadržavam, gospodine, od čitanja.

– O ne; vidim da umaram oči prema sveći, a i inače sam sanjiv.

– Dobra noć onda, gospodine.

– Dobra noć, Vaskes; ne zaboravite ujutru. Tu je i obuća.

– Izvrsno, gospodine.

Ujutru me budi grdna larma petlova. Iskačem iz postelje kijajući, umivam se i silazim na ulicu. Ostrvo se kupa u prvom rasvetljenju. Sve je čedno, čisto i svetlo; zvučno; kao da je stvaranje sveta tek završeno. Žene su u grdnim pokretima s jedne strane ulice na drugu, spremajući se na posao. Glasovi iz njinih grla su vrlo značajni.

31

Ja sam u čamcu između ostrva i Eskalone. Sela po jezeru zaplovila na njegovu vodu. Na vrhu jednog brda u dubini, koje je celo još u magli, sija samo pod prvim sunčanim zracima selo Mont Palankinos. To je Brdo Buva, i devojka, (Ostrvce) koja je služila kod mojih prijatelja bila je iz tog sela. Zato smo je zvali: Ostrvce sa Brda Buva.

"Kakva razlika, mislim u sebi, između one Roldane što smo je zvali Ostrvce i vezilje što mi je sinoć rekla da je zovu Roldana!"

Primećujem da mi zidar koji ravnomerno vesla nešto govori. To je uvek priča iz vremena kad je jezero bilo smrznuto ("četrdeset ili četrdeset i dva dana, rekli su mi, mislim dalje u sebi; uostalom, šta me se tiče koliko je dana bilo smrznuto"). Njegove oči su pune suza:

- Mala je bolovala već tri dana i moja žena se već razboljevala što nijedan doktor ne može da dođe na ostrvo i što ćemo je tako izgubiti. Devojčica je bila neprestano u bunilu i vrućici. Treće veče žena se razvika: umire, umire! Skočim iz postelje, vidim mala stisla zube, prevrnula oči, poplavela; umreće sigurno. Sasvim je svejedno umrla tu ili napolju, ili upali oboje pod led: ne bih mogao više izdržati ženu a i meni bi bilo suviše žao. Jeste li videli kako je lepa? Obukao sam se, uvio devojčicu u maramu i otišao pravo u noć. Evo po ovoj istoj vodi sam gazio. Strašna pomrčina je bila oko nas, svaki čas sam klizao i posrtao, iako sam stavio čarape preko cipela. Ženu sam ostavio kao ludu u kući. Razumem da onaj moj prijatelj nije hteo ostaviti svoju da bi mi preneo cement. Tramontana me je tukla u lice i bilo je hladnije no ikada u ovim krajevima, ali ja sam išao i išao. Trebalo mi je tri sata dok sam načinio tri kilometra do Belmontehe. Mislio sam samo neprestano: "Da li mi je već mrtva u rukama ili nije?"

32

- Kad sam stigao, sa istoka je počelo već da svanjuje. Izbudio sam neke prijatelje i onda sam tek video da je otpustila vilice, da nije više onako modra. Doktor mi je rekao da joj je hladan vazduh vratio malo života, da je inače već ne bi bilo među živima; i još mi reče da će je spasti. Kad sam se vratio ženi, rekao sam joj: "Čim prođe zima, odselićemo se sa ostrva. Ići ćemo u neko selo gde ima doktora i škole. Ne treba ovako šta dočekati ponova!"

Zidar je ćutao i ćutao, pa onda reče sam:

- I još smo uvek na ostrvu!

Šetam strmim kosama oko Eskalone, kroz maslinjake. Ovi na prvoj dnevnoj toploti mirišu isto tako zanosno kao i da su vrt karanfila ili jasmina.

Ljudi proteruju stazama mazge natovarene vinom. Žene pronose na glavama velike ćupove sa vodom. Na jednoj zaravni desetak derana diglo grdnu larmu igrajući se vojske. Oni su naoružani granjem koje predstavlja puške, i prućem koje predstavlja sablje. Digli su svakako galamu što bi svi želeli da budu bar podoficiri, bar kaplari a onda nemaju kome da komanduju. To je prizor koji me uvek iskreno uzbudi; nekoliko godina igrao sam to u Paliluli:

– Šta se događa, prijatelji?

– Spremamo se za rat.

– To će biti neki grdan rat?

– Strašan. Svi smo u organizaciji i ne bojimo se nikoga.

– A protiv koga ćete u rat?

– Protiv Belmontehe.

– Samo protiv Belmontehe?

33

– O, to su naši krvni neprijatelji.

– Ali i oni su u organizaciji!

– Razume se, oni kažu da su organizovani! Međutim, mi znamo kakvi su oni. Kada je bila svečanost ovde, išli su u vinograde da kradu grožđe, i posle ih boleli stomaci, i majke morale da ih biju. Slavni junaci, ti iz Belmontehe!

– Kad im budemo objavili rat, mi ćemo napisati jedno pismo Generalisimu gde ćemo mu objasniti kakvi su soldati u Belmontesi, a on će biti zadovoljan što ćemo im mi pokazati kakav treba biti!

– Ali je čitavo jezero između vas. Biće vam vrlo teško voditi taj rat.

– Ni najmanje. Jednoga praznika mi ćemo se iskrasti rano ujutru u ribarske barke i otići na Malo ostrvo. Tamo ćemo ih čekati da dođu.

– Sasvim veličanstveno ("Kanjoš Macedonović", mislim u sebi). Samo, za trenutak ja tu vidim masu batina. Seljaci sa Velikog ostrva vas čekaju što ste uništili fazančiće, ovdašnji ribari pozdraviće vas kad im vratite barke, a o roditeljima i da ne govorim.

Dečaci me pogledaše podozrivo. U trenutku im se učini da želim da zaštitim lukavstvom njihove vršnjake iz Belmontehe.

– Vi stanujete u Belmontesi?

– Ne, ja Belmontehu nisam ni video. Ali ako ikad sretnem nekog derana odande, reći ću mu odakle im preti propast.

Mališe sinuše od ponosa:

– Učinićete nam zadovoljstvo, gospodine.

34

– Dobra sreća, dakle! A što ste izabrali baš Manje ostrvo?

– Tamo je divno. Ono ne pripada nikome.

- Kako nikome! To je lovište markiza.

Dvadeset koračaji dalje, iza zavijutka, iznad proplanka punog rascvetane trave, red drvenih kućica za pčele. Ove lete širokim krugovima, kao u zanosu, iznad proplanka. Jedna je čudna, sasvim crvena, obojena ko zna čim. Pošto se jedina razlikuje od ostalih, izgleda kao umnožena. Kud god pogledam vidim nju. Onda je bar posmatram. Leti razdragano iznad cvetova; sužavajući krugove, skoro je stalni crveni oreol iznad njih. Opet se diže, zuji, razmiče svoj let. Odjednom se zaleti u cvet, zariva se duboko u njega, buši jogunasto, strasno, skoro brutalno, sebi mesto u njemu. Celo njeno telo je u radu, čvrsto, teško, zadihano. Sam cvet kao kakvo živo biće, koje podnosi veličanstveno silovanje, trpi, dršće na tankoj stabljici od upornoga rada što je u njemu; od toga dršću i zeleni listovi iznad cveta. Zatim pčela izleće, izgleda zanesena, luda, juri pravo napred na novi bokor bilja, u novi cvet. Onaj prethodni ostaje sav bolan, prazan, otvoren nebu.

Pre no što se vrate u kućice, stotine još drugih pčela mešaju se, ukrštaju, bacaju u cvetove. Sav prostor iznad bilja, kao da je zahvaćen u njin pokret, prestaje biti za oči statičan. I cvetovi kao da igraju pod letom pčela; kao da jedni dotrčavaju pod njih, da drugi u strahu i užasu beže. "Kakav rad!" mislim u sebi. "Tako bih voleo jednom da stvaram, skupljajući ono što je najbolje u bogatstvima oko mene, da preradim to zatim u jednu jedinstvenu homogenost. Na kraju rada pčelinog je med koji sadrži u sebi srž svih cvetova a nije čak ni skup onoga što su oni, već nešto novo i izvanredno. To nije ni ovaj, ni onaj cvet, to je med; i osobine su toliko drukčije da to čak nije ni miris pre svega, već ukus. Doći jednoga dana na jedno jezero kao ovo, pristupiti svemu,

35

svakome, slušati sve i gledati sve i posle, ne to opisati, već, iz toga načiniti nešto što će imati svoju boju, svoj ukus, svoj ton, svoj parfem, svoju sudbinsku patetičnost. Ne, ne, ne mislim to, već nešto što otprilike odgovara toj ideji. U svakom slučaju, trebalo bi napisati nešto imitujući pčele, nešto strahovito savremeno, a što ipak ne bi bilo: kao pčele!"

Ponova sam uhvatio sebe da bih želeo da stvaram ko zna šta i ko zna zbog čega. Treba li da sam ohol zbog toga ili zastiđen? Ležem na travu i odmah vidim celo jezero pod sobom; svako ribarsko seoce kao upola potopljen cvet. Između dve travke, ili između mojih prstiju pred očima plove barke po vodi. Izgleda kao da je dovoljno da uputim njima svoj dah pa da im pomognem da odmiču po toj površini, za šta je inače nužan toliki napor majušnih veslača. Ili da ih, sastavljajući iznenada prste, zarobim kao insekte. Osećam se ogroman, jer sam središte svoga posmatranja i svoje misli a sve to drugo, iako život kao i ja, ostaje miniskulno i sićušno oko mene do u beskraj. Međutim, sve je igra i zabluda ličnosti; perspektive se uređuju oko mene a ja nisam gospodar čak ni njih. Nisam gospodar ničega, ničega, čak ni sebe. Primičem i razmičem prste i barke nastavljaju da plove u jednom neosetljivom azuru.

Ulazim u varošicu koja je na vrhu brda, razgledam njene zidove što je opasuju, šarene zaprege volova koji prolaze onim jedinim dvema ulicama, i najzad kastel iz koga se išlo kroz zasvođenu galeriju u utvrđenje nad samim jezerom. Za vreme od nekoliko vekova, Eskalona se tako borila sa Saragosom, Mont-Palankinosom itd. Silazim opet na jezero da uzmem poštansku lađicu za Huentu. Na obali okupljeni ribari između razapetih mreža gledaju u jednog svog druga koji na kraju štapa drži obešenog daždevnjaka.

– Šta se dogodilo?

– Našao daždevnjaka, pa misli da je zmija.

36

– Razume se da je zmija, – kaže ribar.

– Zmija sa nogama! Sutra ćeš naći i ribu koja ima noge.

– Kažem ti da je zmija.

– Gledaj kako se uhvatila za štap. On joj je strpao štap u usta i ona zagrizla, pa sad, otkako je digao uvis, ne sme da popusti da ne bi tresnula.

– Šta ćeš činiti?

– Šta se čini sa zmijom? Ubiću je.

– Ali kad ti kažem da je to veliki gušter i da je koristan. Pusti ga da ide.

– Htela me je ujesti.

– E, strahovito si glup. Gušter hteo da ga ujede!

Poštanska lađica se odmiče od obale i ja više ne razlikujem njine reči. Vidim da je neko udario po štapu, da se daždevnjak sigurno nadao u bekstvo i da su se za njim zaleteli. Zatim ostade samo plavilo vode, neba, i irealnost obala. Onaj što tera lađicu nije se još nijedanput okrenuo, tako da mogu zamisliti, ako mi je milo, da ima lik čudovišta. Zbog tih ljudi koji se do kraja ne osvrnu, detinjstvo je puno fabuloznih bića. Pokušavam da mislim. Hteo bih da smislim nešto prijatno i da iz toga posle ispredam dalje misli, lagano, sve do stizanja. To se zove biti spreman na sanjanje. Međutim sam rasejan; ne započinjem nikako misao. Istovremeno osećam nelagodnost što ću vrlo brzo stići, a ovako pogodan trenutak za sanjanje neću imati možda sve do sutra, ili čak ni sutra. A posle ću morati na posao i sve će biti samo stvarnost.

37

Dok pristupamo uskome huentskom molu, primećujem da se uz njega nalazi i čamac onoga starog ribara, kojim je trebalo sinoć sa sinom da me preveze na ostrvo. U čamcu je sad samo njegov sin, uspravan i oslonjen laktovima o molo.

– Evo vas natrag! Kako se sve svršilo?

– Vrlo dobro. Kao što vidite, mogli ste slobodno poći. Jezero se posle sasvim smirilo.

– Ja sam bio voljan, ali se otac bojao. I posle, kad se zidar već vraćao...!

– Žao mi je da sam vas zabadava uznemirio. Obećao sam da ću vas drugi put upotrebiti.

– Ne čini savršeno ništa... Zidar je već morao ići. Žena Karlosa, koji se spremao da nosi cement, razbolela se. Hoćete li sada da prošetate? Voleo bih da vam pokažem ribnjake, ako hoćete.

– Vrlo dobro. Imamo i inače još dobar sat do ručka.

– Čekajte da doguram barku. Pazite!

– Niste u ribolovu?

– Ne, čekao sam brata i oca. Spremamo se da provedemo celu noć na jezeru. U početku je teško, jer se nasuče, ali sad ćemo odmah proći kroz ovaj rit.

– Kako se zovete?

– Pipo.

– A vaš otac?

– Kortec.

38

– Otac vam izgleda izvrstan tip, veseljak i rumen.

– O, da!

– Vi ste najstariji?

– Da, ja imam dvadeset i osam godina a moj brat je za dve godine mlađi od mene. On voli svoj zanat.

– Zar ga vi ne volite!

– To je bila želja mog oca; da ovde ostanem. Ja sam služio u marini. Putovao sam do Kine i Sidneja, i sve to mi se vrlo svidelo. Da sam ostao u marini, do sad bih bio marešal (narednik) pomorski, imao bih dobru platu. Nešto znači biti marešal; i to je život koji nešto znači, koji je za mene!

– Niste mogli ubediti oca da popusti vašoj želji?

– O, sve mi je to bilo dosadno. Čak nisam ni pokušao da ubeđujem. Čim sam došao, majka mi je našla devojku, i odmah su rekli svima da sam veren. Oni su se uplašili da neće imati ko da nastavi ovaj zanat. Kao da je to zanat!

– Devojka vam se nije sviđala?

– Ne, ona nije bila ružna, ali ja je nisam ni gledao, a kad sam je najzad pogledao, imali smo već dvoje dece i bila je stara.

– Ali sada volite svoju ženu?

– Kako mogu da ih volim, kad mi je ceo život upropašćen!

– Zašto mislite da vam je život upropašćen? Videli ste mnogo sveta i sada živite na miru u selu koje mi izgleda jedinstveno; imate decu!

– Ja više nikada ne mogu izići iz ovog sela. Još sam mlad a život je za mene sasvim svršen. Da sam postao marešal,

39

mogao bih pokušati u životu još i mnogo štošta drugo. Sada je sasvim svejedno: živeo ili umro.

– Ali ko vam može braniti da pokušate još uvek drugo šta u životu i u svetu! Žena i deca će vas čekati.

– Ne verujem da je moguće. Da nisam poduzeo zanat, još bih i mogao. Ovako, danas treba naloviti ribu za ručak, i sutra za večeru itd. I koji je onda dan kad mogu poći a da svi zbog mene ne budu gladni toga dana!

– Ovako ste bar u svojoj zemlji. Ne volite svoje selo?

– O, mogao sam uvek doći docnije. Ovako ne volim ni njega, ni ikoga; ni majku koja je tražila devojku, ni oca, ni brata, ni decu. Mislim da ne volim nikoga. Oni su me svi uništili. Naročito me je otac uništio. Da me je ubio ne bi ništa gore učinio.

Pade mi na pamet:

- Ali život naš ne zavisi samo od nas i naših porodica. Svaki dan ga može potpuno izmeniti. Sinoć su govorili da bi moglo doći do rata. Čak deca u Eskaloni... Verujete li vi to?

Njemu sinuše oči:

– Ako bi bilo rata i ako bih iz njega izišao živ, nikada se više ne bih vratio na jezero.

– Ja nalazim da je rat strahovita stvar. On je uništio celu generaciju pre nas, u celom svetu.

– Sigurno. I ja ne želim rat; ali, ako do njega dođe, promeniću svoj život.

– Šta biste tad činili?

- Ne znam. Ovako je moj život završen.

40

"Smešna stvar, mislim za sebe; verovalo se, pošto je poslednji rat bio tako strašan, da drugi više ne sme, ne može doći; bar dok ne izumru svi koji su ga doživeli. Međutim, rat je odvikao svet od mirnoga života, od ravnomernog silaženja smrti. I sad čak za onakvim ratom čeznu, možda s užasom, baš oni koji su na prethodni bacili najveće prokletstvo. Samo rat i ono što on nosi oslobodili bi ih ponova od života u normama tradicije, tihog progresa i morala. To je čitavo prokletstvo i valjda najveća nesreća koje je rat ostavio za sobom. I još kakva nesreća!"

Pogledam u sat. Neću imati više vremena da se vratim čamcem. Ovaj klizi isuviše lagano.

– Mislim da bi ipak najbolje bilo da me iskrcate. Ako se ne vratim žurno drumom, neću stići ni za ručak, ni za voz.

– Možemo ostaviti čamac ovde i vratiti se zajedno.

Kad smo bili na putu, on iznenada napusti svoj mirni govor i upita kao u ushićenju:

– Mislite li da to vodi čemu: živeti?

– O, kad razmislim, ne! Ne verujem. Ali ima nečega divnog u tome što se živi, i baš zato što to ne vodi ničemu.

– Šta ste rekli?

– Da je život u mnogo časova divan. Čak i kad čovek ima da živi i umre u Huenti i inače.

– Sigurno, sigurno... Ali ja sam uvek... Evo oca!

Pričekasmo nekoliko trenutaka dok nam stari ne priđe.

– O, dobro došli, gospodine. Kako vam se dopalo na ostrvu?

– Izvrsno.

41

– Otkuda ti ovuda, oče?

– Video sam vas izdaleka kad ste otišli, pa sam mislio da ću vas sustići u ribnjacima.

– Imate još jednog sina?

– Još jednoga, koji je za dve godine mlađi... Iako su moji sinovi, a ovaj je još i prisutan, moram vam reći da ne bih mogao poželeti bolju i poslušniju decu.

– Niste nikada pomislili da bi mogli otići u svet i raditi daleko od svojih roditelja?

– Našto! Mi smo svi još iz davnine ribari.

– Ali ako ne voli taj zanat?

– U početku ga ni ja nisam voleo. Sad vidim da je to bio najbolji i najsigurniji hleb.

– I ako se jezero smrzne s vremena na vreme?

– I ako se smrzne. Malo gladujemo, pa ništa. Ove zime kada se smrzlo, Predsednik je poslao poklon selu. Na mene je palo preko trideset pezeta. Tako sam imao čak i za piće. Jeste li Englez?

– Ne, nisam Englez.

– Ima šest godina – pazite na kamen – jedan Englez je proveo mesec dana ovde. Ceo dan smo lovili ribu zajedno. On je, inače, živeo u Toledu. To je bio divan mladić od dvadeset pet godina, čist, krotak; ništa nije činio da mi ne kaže i čak mi je sve o svojoj kući i familiji ispričao. Oni su živeli još uvek u Ingliteri. O, koliko je bio dobar, dobar, taj jadni mladić. Sećaš li ga se, Pipo?

– Sećam ga se izvrsno, oče.

42

– Teško mi je setiti se njegovog imena, ali ako bih se razmislio možda bih i mogao. To nije bilo englesko, već skoro kastiljansko. Mislite li da biste u tom slučaju poznali u njemu nekog od svojih poznanika?

– Sumnjam. Ja sam poznavao vrlo malo Engleza.

– Hteo sam samo da kažem da je bolje ostati na starom zanatu. Ne vredi biti dobar kada se svet toliko iskvario posle ratova. Stari su se takođe iskvarili. Roditelji ne vole decu kao nekada a deca čim prohodaju zaborave na roditelje.

– Ali vi ste zadovoljni svojim sinovima?

– O, ja sam sasvim zadovoljan njima. Ali moram priznati i pred Pipom da je to danas tako retko. Ja sam možda jedini koji je zadovoljan sinovima.

"Evo šta okiva najčvršće tog mladića za Huentu, mislio sam u sebi, uviđa li on to ovoga trenutka takođe?"

– Zašto nije vredelo da Englez bude dobar u životu?

- O, zašto? Slušajte samo, šta mu se dogodilo. Neko je došao i rekao mi – sećaš se, Pipo? – kako je sestra gazdarice hotela u kome je Englez stanovao zatrudnela i kako se on onda uplašio i ubio. Ali ja nisam ništa poverovao. Ja sam znao koliko je on dobar i koliko bi njemu bilo nemoguće da učini tako ružnu stvar. Ja sam uzeo biletu; od svojih sopstvenih novaca – evo, svi će vam u selu potvrditi – uzeo sam biletu, otišao u Toledo da vidim kako se to dogodilo. Poznavao sam sve u tom kraju gde je bio njegov hotel i razgovarao sam sa celim svetom, i video sam vrlo dobro koliko su one, ta gazdarica i njena sestra, bile rđave i koliko su slagale. Gazdarica je živela sa jednim mladićem i ovaj je zaveo njenu sestru i obe su bile propale žene. Posle je ta devojka zatrudnela i to kazala mladiću a mladić joj rekao: "Eto, taj Englez, koji stanuje kod vas, bogat je, stidljiv i ne zna

43

zakone. Reci mu da je dete od njega i da mora da se oženi tobom i da ti da mnogo novaca. Videćeš koliko će novaca dati samo da se ne bi oženio!" A ovaj mladi Englez, u svome čistom srcu, mislio je da mu je čast uništena i nije se setio da niko od njegovih kastiljanskih prijatelja, ni ljudi iz Toleda, u to ne bi poverovao. I da bi mu i zakon dao za pravo, jer je sigurno da on nije učinio ništa rđavo. Zato se on zaključao odmah i otrovao. I kad sam ja došao, ona bludnica bila je u bolnici za porođaje, i ja sam odjurio tamo i tražio sam da je vidim. A bolničarka mi je rekla: "Je li radi prijateljstva ili radi ukoravanja!" – "Radi ukoravanja, – uzviknuo sam – radi ukoravanja! Ne, već da joj u lice pljunem; njoj koja je ubila tako krasnog derana!" I onda me nisu pustili. A sve sam to činio o svome trošku i radi onog prijateljstva što je imao za mene i naše selo. I kako je dobro lovio ribu! Od ujutru do uveče, on je samo lovio ribu i popravljao mreže. To nije bio čovek koji misli na ljubav. Njegovo srce je bilo čisto kao ova voda.

Pipo nije slušao šta govori njegov otac. Priča je možda bila isuviše poznata, ili prosto nije odgovarala stvarnosti. Kad smo se rastajali, on upita, gledajući pažljivo kako postavljaju, u kafani, tek kupljenu mašinu za kuvanje kafe:

– Možda ćete još jedanput doći u Huentu?

– Nadam se. Jednom, usred leta, kad se mogu kupati u jezeru.

On ode i ne sačekavši kraj moga odgovora.

Zatim sam u vozu čuo nekoliko jednovremenih i ukrštenih razgovora između putnika. I ovo:

- Ne kažem za onaj utisak, tako čest, kada se čovek tek upoznaje, da je to već staro poznanstvo. Tu je samo utisak a poznanstvo, u stvari, još ne postoji. Ali postoji ona divnija

44

stvar: načinili ste jedno poznanstvo, izmenjali ste samo nekoliko reči i uviđate da ste bezrazložno saznali tačno ono što je najbitnije u tom čoveku. Vi ga poznajete isto tako dobro ili čak i bolje od njegovog brata, sina itd. Možete provesti pored njega još dvadeset godina, ništa podrobnije o njemu više nemate da saznate.

Osvrnuo sam se na tu stranu. Čovek je govorio na rđavom francuskom, ali ubedljivo. Nasmešio se odmah, pošto mi je maločas uzeo novine.

- Mislim da ste savršeno u pravu. Ja sam video danas na jednom jezeru nekog mladog ribara...

Ali mi odjednom bi dosadno da nastavljam misao. Prosto produžih da gledam kroz prozor.

II

Dosta meseci docnije ponova na jezeru. Od stanice do obale nisam sreo nikoga poznatog. Popio sam kafu u jednoj od dve krčmice na pristaništu, zatim izišao na onaj molo što je na koljima. Bilo je oko sedam časova, ali još sasvim daleko od večeri; mogao sam da vidim, jasno ispod sebe, žurno proplivavanje čitavih jata riba. Dva mlada čoveka, oslonjena nedaleko na ogradu mola, gledala su ih takođe. Pljuvali su s vremena na vreme. Ribe su se okupljale pa zatim produžavale put.

– Mnogo ribe ove godine?

– Da, samo je ovde zabranjeno loviti jer su još mlade.

– Bacate ih ponova u jezero?

– Da, bacamo ih ponova u jezero.

45

– Ne možete mi reći šta je sa onim starim ribarom, debelim, crvenim?

– Ne znam na koga mislite.

– Mislio sam da je samo jedan stari ribar ovde. Zaboravio sam njegovo ime.

– To bi mogao biti takođe tvoj otac! – reče jedan od njih onome drugom.

– Sigurno; on je odmah sa gostima. Samo nije tako debeo. Je li vas vozio?

– Ne, trebalo je da me vozi prošle godine na ostrva. Posle sam sa njegovim sinom išao u ribnjake a stari nam se pridružio. To nije bio jedinac; mislim da je imao još jednog sina.

– Je l' se Pipo zvao onaj što vas je vozio u ribnjake?

– Mislim.

– E, pa, stari je sigurno moj otac.

– Sigurno.

– O, nikako nije ni mogao biti ko drugi, jer je dosta da dođe neki stranac pa da je on uz njega. Mi ga zovemo Vodič, iako nema šta da se pokazuje u Huenti. I koliko može da popije! Je li vam pričao o Englezu?

– Govorio mi je o nekom Englezu.

– Pazite kad vam ponova priča, kako će se Englez ubiti. Čas skače sa zvonare, čas revolverom, čas se otruje; čak seče i žile. A niko ga nikad nije video.

– Šta je sa vašim bratom?

46

– O, taj je preživeo gadan trenutak. Svi smo mislili da mu nema života.

– Bio je bolestan?

– Danas se prvi put malo digao iz postelje; imao je polmonite (zapaljenje); četrdeset i sedam gradi ("sic!"). Doktor nije više ništa mogao, i da mu majka nije izvukla krv, danas ga više ne bi bilo.

– Dolazimo baš sad od njega. Prozire se sav kao cvet. Doktor je rekao da treba malo da jede, sve dok se ne pridigne, a on je već uzeo mesa. Postao je kao dete.

– Divan mladić. Treba mu reći da mi je žao što je propatio.

– I još kako! Ja sam njin najbolji drug i mi svi kažemo da je on najbolji među nama. Vi ste ga poznavali?

– Kad sam se vratio sa ostrva, imao sam čitav sat do voza, te smo išli do ribnjaka. Imao sam utisak da ga poznajem davno.

– Ja sam njin najbolji prijatelj.

– Jest, to je naš najbolji drug. On se ove godine vratio iz marine i ne razdvajamo se nikada, kao da smo braća. On je krstio Pipovu mlađu ćerčicu.

Mladići počeše davati žive znake nekome koji je dolazio uz obalu. Bili su srećni da mogu najzad da utvrde za koga sam pitao.

– Je l' onaj starac?

– Mislim da jeste, ali je suviše daleko da bih bio siguran. Da li još lovi ribu?

- Slabo. On sad samo sedi uz čašu i priča čuda. Celo selo se zabavlja njegovim pričama.

47

Ćutali smo jedan trenutak.

- Da to je on; čudo, kako mi je izgledao mnogo deblji, toliko je snažan i crven.

Mladić mu odmah viknu, smejući se:

- Tata, 'odi da vidiš jednog gospodina koji te se seća.

Onaj me poznade i pre no što stiže poče pozdravljati. Nekoliko puta uzastopce, ne videći da sam već primetio i otpozdravio. Bilo je neprijatno, ali rešeno zadržah svoj osmeh. Najzad:

– Dobar dan, mladi gospodine, prošlo je već mnogo vremena otkako ste bili kod nas.

– Skoro godinu dana. Sećate me se?

– Kako ne! Proveli ste noć na ostrvu.

– Kažu mi da vam je Pipo bio bolestan.

– Dolazim od njega. Danas je ipak malo ustao.

– Tata, on je i danas tražio mesa a Lonja mu je dala. Zašto čine to, kad je doktor dozvolio samo supu?

– Trebalo je da uzme malo; malo je mogao da uzme; ali šta ja mogu!

– Kako se razboleo?

– Mi smo se vratili pred zoru sa ribolova, pošto je bila grdna kiša. On je bio do kože mokar. I ja sam mu rekao da se sklonimo, ali on je hteo prvo da uredi sa barkom i mrežama i odmah je dobio bolove pod pazuhom i vatru. Trajalo je šest nedelja; mati, samo mati ga je spasla. Bojim se što je tako islabio.

48

– Sada će se već brzo ugojiti. Posle bolesti se uvek brzo popravlja.

– Je l' te? Daće bog. Jeste l' videli ovog Pabla, gospodine, što je još do glave ošišan, i tek ga pustili iz marine. To je moj treći sin.

Mlađi je sin bio rešen da zadirkuje oca. Glas mu je ipak umeo da pomeša to sa mnogo nežnosti i poštovanja. On je bio mažen sin, i, kao što je Pipo onda rekao, čovek koji voli svoj zanat – vedri ribar:

– On neće da ti je sin, tata; kaže da piješ suviše i da te više žene ne vole!

– Ne mogu ja sisati mleko kao on, a žene nemaju više šta iz mene da sisaju. Tako smo kvit. Kada sprovedu svetlost na ostrvu, ići ću tamo da živim, samo da vas više ne gledam.

– Pipo stanuje daleko?

– Ne; tamo kraj obale.

– Možda bih ga mogao obići... večeras ili bolje sutra.

– Kako ne! Obradovaće se.

– Kad hoćete možemo vas odvesti.

– Šta to kažete? – upita starac, zbunjen što je prekinut,

– Gospodin hoće da vidi Pipa, tata.

– Pipa? E, pa, hajdemo odmah – sigurno da još nije legao.

– Ja se bojim da ga to ipak ne zamori. Mogao bih ga posetiti sutra.

49

– Ne, ne, bolje je odmah, gospodine dragi, bolje je odmah. Vrlo će se obradovati, videćete.

– Hajdemo, onda!

Pođosmo sa mola, ali je jedna nova ličnost prilazila.

– Kuda to, stari vođo?

– A, Armando, ti! Gospodin hoće da obiđe moga Pipa. To je stari prijatelj. Vodimo ga, vidiš.

– Baš ljubazno. Pozdravite Pipa. Žena je moja išla jutros kod Lonje i donela mi o njemu vesti. Bolje je da mnogo ne jede.

– To kažem i ja. Najzad, zašto meni svi to kažete kao da ga ja hranim! Do viđenja, Armando.

– Do viđenja, naš stari.

– Vidite li ovoga? Bio je bogat nekada. Imao je tri kuće u selu i neke četiri barke. Sad ima samo jednu. Izgubio je dva sina. Bili su veliki kao stabla. Onda se više nije zanimao za imanje. Ja mislim da bi svaki čovek slabiji od njega poludeo, ali on nikad ne pokaže šta je proživeo; ima za svakoga ljubaznu reč.

– Sećaš se, tata, kako je poklonio barku na kojoj je njegov Kampos lovio?

– O, govorilo se da Kamposov duh sedi svake noći u barci. Niko nije smeo da ode sa njom noću. Armandu je bilo strašno žao što se tako govori o Kamposu, čije je telo na Sijera Nevadi.

– Lepo je od vas da hoćete da obiđete Pipa.

– Bilo bi mi žao da prođem kroz Huentu a da ga ne vidim. Bio je onda vrlo iskren sa mnom.

50

Moje vođe zastaju. Setili su se nečega:

- Znate, njegova kuća nije bogata i ne treba nam to zameriti. Teško je ribarima obogatiti se.

Ali zaboraviše to kad iz kuće ispade nekoliko mladića sa gitarama.

– Vi dolazite od Pipa? – upitaše očarano.

– Bili smo da ga vidimo; malo smo mu svirali.

– O, Pedro!

– Šta bi?

– Kako Ana? Mislim da te čeka, Pedro.

– Kao i tebe tvoja Sagrera.

– Koja Sagrera?

– Hajde. Ona kojom ćeš se oženiti, načiniti sina.

– Zaista? Koliko vi sve znate!

– Koliko se može! Hoćeš li doći posle?

– Možda. Evo jedan naš prijatelj ide da vidi Pipa.

– Zdravo, prijatelji!

– Otidi, Pablo, napred, da kažeš da dolazimo. Ovuda, kroz hodničić, dragi gospodine.

Uđosmo u sobu dosta prostranu i svetlu, skoro u sobu nove kuće. Bilo je mnogo stvari u njoj i sav slobodan prostor između njih zauzimao je veliki sto. Ono što je iznenađivalo, beše levo od stola zidana peć za kuvanje; od rđavih starih cigalja, olepljena jedino oko ognjišta. Dimnjak je izlazio kroz

51

gornje okno na prozoru. S jedne strane stola stajala je još mlada, visoka i mršava žena, neobično prijatnog, pametnog pogleda, ali već svela. Sa druge strane, na nečem što je ili divan ili postelja za decu, sedeo je bolesnik. Njegov lik sam bio zaboravio, ali je očevidno bio grdno izmenjen, samim tim što me nije ni najmanje setio na onaj koji sam jednom video. Velike plave, bolesničke oči gledale su me bolno i rasejano. Brat mu odmah reče sa vrata:

- Pipo, gledaj, imaš posetu.

Mladić se diže pridržavajući se za sto, i skide kapu. On ne kao da prezdravlja već kao da ide smrti; tako je izbolovan njegov osmeh, i tako je bez života ruka koju pruža.

– Zdravo, dragi Pipo, sedi, sedi, molim te odmah i metni kapu... Tako.

– Vi ste žena Pipova?

"To je žena za koju on kaže da je stara i da je ne voli!"

– Ja sam njegova žena. Jeste li čuli kako nam je bio bolestan?

– Njegov brat mi je rekao. Niste mnogo oslabili, Pipo, samo izgledate kao devojka. Za deset dana ćete opet biti snažni.

– Danas sam prvi put ustao i naročito su mi se noge osušile. Da mama nije došla sa pijavicama i pustila mi krv, šta bi bilo sa mnom!

Stari ribar je išao po sobi kao dadilja. Dodirivao je sve, i kad je stigao do prozora, otvori ga širom. Talas divnog, svežeg vazduha probi se do nas. Ali mlađi brat poskoči:

– Tata, zašto otvaraš prozor kad može nazepsti?

– Ali malo čistog vazduha mu treba.

52

– Sad će noć. Ozepće, tata, bolje zatvori.

– Dobro, dobro, evo zatvaram. Ali pametnije bi bilo da ima vazduha a da ne jede još mesa.

– I doktor je rekao da treba da su neprestano otvoreni prozori. Treba mi čistog vazduha.

Pustite tatu, on valjda najbolje zna šta mi treba, – reče Pipo umorno, s nekom grdnom ljubavlju prema ocu. Možda ga je odjednom zavoleo zbog toga svežeg talasa vazduha. Zbog njega mu odjednom sve oprostio.

– Tata, opet si srušio tu ciglju; sasvim ćeš mi razrušiti peć. Neću imati na čemu da kuvam.

– Svejedno, Lonja, poslaćemo vam za jelo ja i moja stara.

– Šta to sipate, gospođo?

– Malo crnoga vina. Da nazdravimo svi.

– U tvoje zdravlje, Pipo.

– Hvala, mladi gospodine.

– Jesi li umoran, Pipo?

– Prilično. Ovo je prvi dan van postelje.

– Onda ću ja svakako odmah da pođem.

– Ostanite još malo. Sada će naići male. Poslala sam ih po ulje, – reče žena a njene oči govorahu: "znam da je to nemoguće, ali, kad bi se moglo, da kažeš mome mužu da ja nisam nizašta kriva i da treba da me voli. Ne idi još!"

– Neću još legati, – reče Pipo gledajući u stranu. – Zahvaljujem vam mnogo što ste došli. Male će sada!

53

– Treba ipak da legnete čim odemo. Devojčice ćemo potražiti uz put. Do viđenja, Pipo!

– Baš žurite!

Oči ženine su govorile: "Zašto još ne ostaneš; zašto mu ne kažeš da nisam kriva; da treba da me voli?"

- Do viđenja, gospodine!

Ja sam spreman da ga sprečim ako pokuša da ustane; ali on osta sedeći, gledajući pažljivo u ruku koju mi pruža. Bio je na putu i da mi ne da ruku, toliko ga je nešto na njoj zanimalo. Gledao je u nju ogromnim očima.

– Ovuda, ovuda!

Iziđoh.

– Nalazite li da je oslabio?

– Više je postao prozračan. Brzo će se popraviti. Mora da je preživeo teške dane. Je l' ga žena negovala?

– Ona samo za njega živi.

– Pipo voli svoj dom?

– Razume se!

Samo dva koraka dalje sretamo devojčice. Gledaju me radoznalo.

– Pozdravite gospodina. Čekali smo da vas vidi.

– Kako se zoveš, plavojka?

– Ivona.

54

– To joj je ovaj naš drug Pablo nadenuo takvo ime. On je bio kum. Neki koji su bili u mornarici krštavaju tako devojčice.

– Vidite da mu je i na barci napisano: Ivona. Toliko Pipo voli mezimicu.

– Sjajne devojčice; crnooka i plava.

– Savršene devojke. Idu već u školu. O, nemojte!

– Zašto ne; za konfete.

– Kako se kaže, Ivona? – Mala se toliko zbuni, da, otvorivši šačicu, umal ne ispusti novac.

– Nemojte ih mučiti.

– Hvala, gospodine, – rekoše devojčice šapatom.

– Sada ćete pravo kući a novac da pokažete mami.

– O, pa mi nosimo ulje pravo kući, – odgovori starija uvređeno.

– Pazite, koliko već pada veče... Mislim da ću vas ostaviti da bih prošetao do vrha sela. Sići ću posle u krčmu na jezero.

Dodajem:

- Treba da poručite po koju čašu dok se ne vratim. Posle možemo na kafu.

– Do viđenja, gospodine, čekamo vas posle večere.

– Do viđenja, izići ću na vrh i posle sići.

Penjem se uz strme ulice. Ne vide se lica žena i devojaka koje su u kapijama.

– Dobro veče. Kako vezilje?

55

– Izvrsno. Radile smo ceo dan.

– Ovuda se može izići pod kulu?

– Skrenite desno, uz prve stepenice.

– Dobru noć.

– Dobru noć, mladi gospodine.

Drugo poselo pod kapijom; čujem prolazeći.

– Sina?

– Ne, ona bi želela da bude kći. Danas je počela da trpi.

– Dobro veče. Večeras treba da bude meseca? Još ne izlazi!

– Izići će na onoj strani. Tek je počeo da se krnji.

– Jedva vidim jezero.

– O, ono se vidi već sasvim dobro, gospodine.

– To je zato što ste već naučili na njega i znate tačno gde se nalazi.

– Dolazite iz Pankorbe?

– Ne, idem u Pankorbu. Dobru noć!

– Dobru noć, gospodine.

Nailazim na čitavu grupu mladeži koja sedi na nekom zidu i pevuši. Ispred jednog dela slobodnog neba vidim dva-tri oštra, čarobna devojačka lika. Iza ostalih je u pozadini neka zgrada, tako da ih ne razaznajem.

– Dobro veče. Mogu li ovuda izići navrh sela?

56

– Tuda. Imate još dva-tri koraka svega.

– Jeste li vi same, devojke, ili ima i muških međ vama?

– S nama su i dva moja brata, – odgovara jedna nasmejano. S njene strane je sve sasvim crno.

Ne vidim je.

– Dobro veče, gospodine, – kaže duboki, mladićki glas.

– Hteo bi da vam pruži ruku, ali se ne vidi, – kaže ono isto devojče.

Nailazim prvo na jedno toplo, žensko koleno, zatim na njeno rame i tek onda susrećem pruženu ruku; jednu pa drugu.

– Dobro veče! Pošto niste same, dopustićete mi možda da ostanem koji trenutak sa vama.

– Razume se da možete ostati.

– Sagrera, pomakni se, i ti, Herera; evo ima mesta da sednete. Nije prašnjavo samo se ne smete osvrtati jer je odostrag duboko.

– Neću se osvrtati. Vidi li se jezero odavde?

– Eno, vidi se vrlo lepo.

– Uskoro će biti mesečine?

– Već je rasvetljeno iza planine. Vi dolazite zbog riba?

– He. He bih umeo da kažem zbog čega sam došao.

– Sedite li dobro?

– Izvrsno.

57

– Obišli ste Pipa? On zamalo da nije umro.

– Otkuda znate da sam bio?

– Maločas sam videla njegovu mater; ona je ožalošćena što i nju niste potražili.

– Nisam znao da bi joj to bilo prijatno. Pozdravite je.

– Ivona, šta si učinila sa svojom kosom? Putovaćeš!

– Kuda? – upita devojka pored mene i diže ruku da vrati pramen koji se odvojio. To je prvi put da je progovorila. Pokret njene tamne, oble ruke pređe preko neba upola rasvetljenog mesečinom što se nije pojavljivala.

Odjednom se sjajno rastopljeno srebro prosu po dalekoj vodi; i to tamo gde sam mislio da vode i nema, već da je obala, duboko. To srebro je treperilo oko jedne sićušne ribarske barke koja, iznenađena, kao da se trudila da pobegne.

- Mislim da sam govorio jedanput sa vama. Ne sećate me se, Ivona?

– Da, ima godinu ili dve dana. Hteli ste da znate zašto se tako zovem.

– Radite uvek onako divne čipke?

– Radila sam mnogo zimus. Jedna trgovina u Toledu mi uzima po ugledu.

– Da vas nisu odale drugarice, pitao bih ih sam malo docnije šta je sa vama.

– Zaista! Da sam znala, odala bih se sama ranije.

– Ali da nisam pitao, vi mi ne biste rekli da me se sećate?

58

– Ne, vi ste onda samo prošli. Čudo je da se sećate.

– Kako se zove devojka koja vas pomaže u vezivu?

– Sagrera. Ona je pored mene.

– Sagrera, ako se malo nagnete moći ću razaznati vaš lik. Tako. Hvala. Vi ste lepa devojka, Sagrera.

– He, ja sam ružna.

– Laže.

– Jeste li vereni, Sagrera?

– Sagrera je verena za Pabla, onog što vas je otpratio kod ribara. On je tek došao, i ima tri dana samo da su vereni.

– Zašto nije Pablo sa vama?

– Pablo je uvek bio tu, ali otkako svi znaju da su se zaverili, a roditelji se još nisu dogovorili, nije običaj da više dolazi.

– A kada se venčate, nećete ni vi više dolaziti, Sagrera, ovamo?

– Neće ni ona više.

– Herera, Herera, Sagrera, potrčite za čas, tetka se ljuti, – začu se iz pomrčine. – Oe, Herera!

– Evo, evo! – odgovori devojka i onda ostaše sve nekoliko trenutaka ćuteći. Zatim Herera upita drugarice: – Hoćemo li sve da siđemo? Šteta je što su tako dosadni.

– Tako je dobro ovde, ali siđimo. Kažu da je žena Karlosa počela da trpi. Sagrera, hoćeš li i ti? Sem ako ne čekaš Pabla?

59

– Mogu doći za vama kad obiđem najpre maloga Pedra; on se rasplače ponekad u mraku i tata se onda ljuti. Hoćeš li ti, Ivona, da me pričekaš časom, a onda ćemo sići zajedno, ili silaziš odmah?

– Čekaću te, ako hoćeš.

– Mogu li još ostati koji trenutak ili je bolje da idem?

- Zašto bi bilo bolje da idete? Možete i ostati ako vam je prijatno. Sagrera će se odmah vratiti.

I jato mladeži nestade grajeći. Strme ulice su odjekivale od njinih glasova i obuće. Zatim kao da ih nije bilo do malopre, apsolutna tišina zavlada oko nas.

- Ako ja sada iziđem više sela u masline i ako vas pričekam pola sata, da l' ćete doći?

– Zašto bih došla?

– Mislim da bih imao nešto da vam kažem, ako dođete makar samo za trenutak.

- Bolje je da kažete onda sada.

Govorio sam joj lagano:

– Ne mogu vam kazati sada, jer nemam šta da vam kažem. Biću samo prosto beskrajno srećan ako dođete. Dajem vam reč da neću biti zao, da vas neću zadržavati, ni dodirnuti.

– Ne mogu doći.

– Nemate pojma koliko ćete biti divni ako dođete. Dođite samo jedan trenutak. Neću čak ni govoriti. Samo dođite pa otidite. Dajem vam reč da neću ništa zlo pokušati.

60

– Kad bih i htela, nisam sigurna da bih mogla doći. Ako iko upita: kuda ideš, ja ne bih mogla doći. I našto!

– Vi ćete doći ako vas niko ništa ne upita, niko ne vidi kad prođete. Ja ću vas čekati i ceo sat, i posle ću sići s druge strane na jezero. I ako ne dođete, ja ću znati da to nije vašom krivicom, samo obećajte za slučaj da možete. Da li mi verujete?

– Sigurno, verujem vam.

– Dakle, mogu vas čekati?

– Ako mogu ja ću doći samo za jedan trenutak i odmah otići.

– Je li to vrlo opasno za vas?

– Ako me ko vidi, možda će biti vrlo opasno.

– Nadam se da vas niko ne može videti. U slučaju da me neko vidi međ maslinama, ja ću otići pre no što dođete.

– Ne znam. Možda ću moći reći i kojoj drugarici da me pričeka, a ako se odmah vratim, ni ona niti iko, neće moći reći da sam bila sa vama.

– Vi ćete činiti kako je najbolje. Hvala vam.

– Recite sad zašto biste hteli da dođem?

– Tako! Čini mi se da će ceo moj život posle biti izmenjen, ako se i samo za trenutak pojavite tamo gde vas budem čekao. Celoga života ću vam biti zahvalan. Glupo je i nerazumljivo, i znam da vas ništa tamo neću videti bolje no sada.

Devojka se nasmeši.

61

– Kad bi trebalo da najpre poverujem u to, sigurno je da ne bih došla.

– Razume se, zato i kažem da je besmisleno...

– Evo Sagrere. Sagrera, jesi li ti?

– Ja sam; čekaj!

– Hoćete li doći? Mogu vas čekati?

– Mir! Sagrera, spava li Pedro?

– O, našla sam punu kuću dernjave. Sad spava. Sviđa li vam se ova mesečina, gospodine?

– Naročito jezero sad volim. Vidi se bolje nego na danu. Ja sam prošli put noćio tamo na ostrvu. Posle podne je padala kiša ali veče je bilo jedinstveno.

– Hoćemo li, Sagrera?

– Hajdemo. Do viđenja, mladi gospodine.

– Do viđenja, i hvala što me niste oterale.

– Nadamo se da ćete opet doći.

– Hvala, voleo bih i sam.

Izlazim lagano iz grada naviše. Svici lete između maslina koje bacaju veliku senku. Grad je ispod mene velika tamna masa, ali je jezero mnogo svetlije od neba. Mesec ima čudan oblik koji mi smeta; gledam na drugu stranu. Treba da idem dosta stazom pre no što zađem sa nje, jer je dotle, između maslina, žito. Sedam u senku neke masline.

Čekam tačno jedan sat. Znam da devojka više neće doći. Rešavam da ostanem još pet minuta. Ribari na jezeru

62

sigurno me više ne čekaju i večeru nigde ne mogu tražiti. Jedino mi je ruka sa satom ispružena na mesečini.

Pet minuta svršava takođe. Treba da se dignem. Tada odjednom vidim devojku kako prilazi. Ona gleda na sve strane; dajem joj znak.

– Mogli ste da dođete?

– Strašno sam se bojala.

Sedimo pod maslinom. Držim je još za ruku i ona ne žuri da je izvuče.

– Mislila sam da ste otišli.

– Čini mi se da bih vas čekao do ujutru.

Strašno sam bio gladan.

Ćutimo. Obavijam je rukom i osećam kako se trgne ali ćuti.

– Ne bojte se, samo ću vas pomilovati po licu. Tako je lepo, ne treba da se bojite...

– Obećali ste da nećete.

– Razume se. Jeste li vereni, Ivona?

– He, ja neću da se udajem.

– Mislite možda da se zavetujete?

– Neću da se udajem jer sam od detinjstva želela da pođem za jednog mladića odavde. Bio je pet godina stariji. Iako sam bila devojčica puštao je da igram s njima, dečacima, i branio me. Kada se vratio iz marine, roditelji su ga oženili.

– Je li to skoro bilo?

63

– Ima šest godina.

– Je li znao da želite da pođete za njega?

– Ne znam. Ja nisam nikad nikome to pričala. Ne bih ni vama da ste odavde, ili da ne znam da nećete nikome reći.

– Zašto njegovi roditelji nisu vas zaprosili?

– Bila sam dosta mlađa od njega. Imala sam sedamnaest godina. Da su njegovi roditelji znali da bih ja htela, oni bi me sigurno zaprosili; ja sa svojim vezovima mogu dobro da zaradim; više no on ribolovom.

– Verujte da mi vas je iskreno žao! Ali kako mislite da ostanete zauvek devojka? Mislim da je to teško u ovako malom mestu. To vam može doneti mnogo patnje.

– Udaću se docnije, ali sada još neću.

– Mislite li da vas je voleo?

– Ne znam, ja ništa ne znam; ja savršeno ništa ne znam. On se oženio i sada je sve svršeno.

– Ne bih želeo da više govorimo o tome, ako vam je teško. Možda vam je i lakše što možete da kažete.

– Lakše mi je.

– Vi?

– Ja? O, ja! Ima šest godina otada, i više i ne bih, može biti, želela da se udam za njega da je slobodan! Samo još ne mogu da pođem za drugoga.

– Naći ćete lako kakvoga krasnog momka koji će vas obožavati. Vi ste toliko lepi.

64

– Kad budem rešila zaprosiće me, jer zarađujem svojim rukama.

– Želim najiskrenije da imate mnogo sreće.

– Da sam živela u nekom drugom mestu gde bih videla još drugih ljudi, možda bi neki od njih učinio da na njega zaboravim. Ali ja sam od detinjstva samo njega videla a od ono malo što je bilo drugih, neki su izginuli, neki se poženili, a neki otišli. Sigurno da u drugim gradovima žive ljudi koji bi mi, još i pre, izgledali savršeniji od njega. Sada nijednog više ne želim. Možda ću jedanput poći za nekog čija deca ostanu siročad.

– Svakako da je strašno to što vam je tako pokvarilo život. Ali vi ste toliko mladi. Vi ste neobično pametni i možete da otresete to sa sebe. Izgleda da se ni inače, nikad i ni kod koga, stvari ne podele kako treba. Kakva nesreća naš život, ako ga gledamo s jedne strane. Žalim vas uistinu...

Pomilovao sam je po kosi. Njen lik sasvim beo na mesečini izgledao je nepomičan, ćutao. Zatim se nasmešila nedovršenim osmehom, osvrnula glavu na drugu stranu.

- Ne čudite se što sam došla?

– Ne!

– Došla sam da vam ovo ispričam. Htela sam baš vama, pošto... kada sam čula da ste...

– Nemojte završiti. Setio sam se; i nije potrebno da kažete i to.

– Kad već niste odavde.

Približio sam je još više sebi; želeo sam uistinu da je utešim. I odjednom apsolutna čarobnost i sreća ovoga trenutka

65

uđoše u mene. Učini mi se da jedan deo te sreće, kao noćne tišine, mora preći i na nju. Voleo sam sa ushićenjem tu devojku koja je trpela u životu, koja još trpi i koja je došla da to kaže. Zaboravio sam zašto sam je zvao da dođe. Da je to bilo radi mene a ne radi nje. Ja sam egoistički želeo da radi daljeg "moga" života ona unese u ovu noć jedno osećanje sreće; i ona mi je unela u ovu noć osećanje sreće, ali zbog sreće što znam da je to dobro radi "njenoga" daljeg života. Bio sam srećan što ima neko ko, obraćajući mi se u svojoj patnji, ne nailazi na čistu sebičnost. Pustila je, jedva, usplahirena, da je milujem po kosi i ramenima. Želeo sam ipak da joj metnem glavu u krilo i da tako ostanem do zore. Voleo sam je toliko radi "njene" sreće da je i "moja" počela nesvesno da se time koristi. Ona načini pokret da se digne.

– Ostanite još malo. Ne dižite se.

– Treba da pođem.

– Jesam li vas naljutio?

– Ne. Zašto?

– Ne možete da ostanete još koji trenutak?

– Moram svakako da idem.

Bili smo uspravni. Osećao sam skoro čvrste suze u očima toliko sam se morao siliti da ne pružim ruke i zagrlim je uz grdno mnogo poljubaca i reči. Rekoh joj:

– Mislite li da je opasno od vaših ako duže ostanete?

– Možda.

– Do viđenja!

Pustio sam je da siđe ne dodirnuvši joj ni ruku. Gledao sam kako lagano silazi. Mogao sam još potrčati za njom. Ona se

66

nije osvrtala. Da se osvrnula samo jedanput potrčao bih, i posle bih sve zaboravio; cela njena priča bila bi kao predigra. Ovako sam mislio: "Dok sam živ, ostaće mi urezano do najmanjih sitnica ovo njeno silaženje!"

Ja takođe siđoh odmah ka jezeru. Bilo mi je čak prijatno što sam gladan. Ostavljao sam da večeram ujutru. Prošao sam pored kuće u kojoj stanuje Pipo; ova je bila sasvim mračna. Tri žene koje su sedele na ulici, pod zatvorenim prozorom, dizale su se baš da uđu.

– Dobro veče, gospodine.

– Dobro veče. Vi ste, Lonja?

- Da, gospodine. Jedva smo uspele da smirimo male i sad smo bile malo da se osvežimo. Vi ste ih suviše mazili. Evo, ovo je mati Pipova.

Rukovah se sa staricom.

– Zadovoljan sam što sam vas video. Pipo spava? Rekli su mi da ste ga vi spasli.

– Majke su za to, gospodine. I to nije prvi put. Kad se setim dok su još bili mali! Pitajte Lonju šta bi sve ona učinila za svoje devojčice.

– Pozdravite Pipa sutra.

– Bili su se zabrinuli gde ste. Njegov je otac dolazio maločas i pričao mu da su vas dugo čekali u krčmi. Mislili su da ste se možda zagubili na brdu.

– Malo sam se zaista i zagubio. Načinio sam bio divnu šetnju.

– Mi vas zadržavamo a valjda ste umorni.

– O, odmoriću se već. Dobru noć!

67

– Dobru noć, gospodine.

Žene uđoše i onda cela ulica bi savršeno pusta. Tek na kraju, jedan starac pozdravlja iz mraka neke kapije:

– Dobru noć, gospodine!

– Dobru noć. Izgleda mi šumno na vodi!

– Tramontana malo, gospodine.

– Znači ništa od ribolova?

– Noćas ništa od ribolova, gospodine.

– Dobru noć, prijatelju.

– O, dobru noć! Ostajete li duže kod nas, gospodine?

– Odlazim rano ujutru.

– Prijatan put onda, gospodine!

– Hvala, stari prijatelju.

I uputih se lagano niz obalu. Iza sebe čujem kako starac zatvara kapiju. Sve što je bilo ljudsko na jezeru, spavalo je.

III

U blizini sam mola. Osvrćem se lagano. Zaista, sve što je ljudsko na jezeru spava. Nema više ničega čovečanskog u ovome predelu. Sedam u prvi čamac koji se njiše na vodi i gledam. Ne odvezujem ga. Šta čini sada što danju po njemu gamižu ljudi! Šta čini što su tu logorovale rimske i mavarske vojske, ginuli legionari a San Dijego, okružen pticama i ribama, plovio ostrvu! I što se Pipu čini da je tu okovan, a devojka koja je želela da pođe za njega više uopšte ne želi da se udaje, O, ona mora da ima ipak jedno osećanje sreće što

68

se njegova kći zove njenim imenom i što se barka kojom on plovi zove isto tako. I ko zna da nije on sam to ime tražio od svoga druga! Sve je to, čim se utopilo u san, nestalo potpuno sa ovoga predela.

Ja sam nemam više koga da čujem, niti kome da odgovaram. Kao da nisu nikada nijedan ljudski glas unele u sebe, moje su uši sad ispunjene samo tamnim noćnim vazduhom i vlažnim isparenjima koja se dižu sa jezera. Usta su mi takođe puna sveže i gorke vlage. Kao kakva poluakvitična životinja jezik ushićeno diše u ovoj svežini.

Preda mnom se širi jezero osvetljeno mesecom i njegove su granice tamo gde je noć spustila svoje zavese, a ne gde počinje zemlja. Samo ja ne vidim pre svega pred sobom vodu nad kojom vlada noć, ni svetiljke jezera. Ne vidim šta je na njemu živopisnost, već šta je postojanost i stvarnost. Svim svojim bićem: da to nije predeo preda mnom, već deo prirode. Njeni elementi, njeni organi žive zajednički i udruženo. Ono što je nekada za mene značilo: prijatno žuborenje kratkih talasa oko čamca, sada je i za moje uvo, i za celo biće: odgovor vode vazdušnim strujama između neba i vode. Između neba i vode postoji vazduh i on teži po vodi, nabira je. On sisa vlagu iz vode, kroz vlagu projektuje mesec, duguljasto izdužen. Zemlja je crna, i zvezdana kola, kroz ogromne prostore oko nje, putuju ne narušavajući nepojmljive zavisnosti u bezmernim perspektivama.

I još je u meni zvučalo: Je li to lepo? Možda! Ja ne vidim živopisnost, sklad, poetičnost. Ogroman broj elemenata, ili ogroman broj izraza jednoga istog elementa, živi tragično i herojski oko mene. Živi u zajedničkoj borbi i slozi oko mene. U sarađivanju. Ja vidim to, ja prosto, isključivo i neposredno saznajem to. I to je snažnije od saznanja lepote, to je jače od saznanja života preko dana, koje je saznanje ličnoga života. Saznanje života uopšte. Saznanje jedne više lepote, saznanje svoje smrti. Bez pobune, bez kritike. Kao saznanje smrti

69

mrava. U sredini sam fabrike prirode. Osećam kako raste i nadima se važnost sudbine mrava a kako splašnjava važnost sudbine Mene. Akvatični susret u noći na čamcu. Susret dveju sudbina.

Svud oko mene, do u beskraj, jedino voda, vazduh, zemlja i nebeski ognjevi. Ptice i slepi miševi koji lete između toga. Ribe koje proplivavaju. Ima svakako sitnog jezerskog zverinja tj. ima elemenata koji su večiti u vaseljeni, i čija se vrednost, u večitoj transformaciji, ne menja. I ima elemenata koji predstavljaju život, koji su čudo, ne samo zato što postoje, već i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji. Ovi unose u večite elemente nešto neobjašnjivo i na izgled prolazno.

Zatim, isto tako na izgled efemerno i neprirodno kao ptica i slepi miševi, struje kroz svet električne reke, matice zračenja i talasi. Nevidljive eksplozije i katastrofe odnose ono što je u neposrednoj mojoj blizini, u visine koje se ne mogu ciframa označiti; i strahovite kataklizme donose silu visina, kao bezmerne vodopade, čak na ivicu čamca koji od toga podrhtava.

Od tog planetskog survavanja voda igra; razliveno srebro. U neposrednoj mojoj blizini akvatično bilje diže se iz vode. Svojim dugim lišćem ono diše vazduh nad vodom i svojim stabljikama vodu. Ribe proplivavaju kroz stabljike. Slušam lagani šumor ovoga bilja i glasna dovikivanja ptica u visinama. Čuje se šum vazduha i vode, a iz daljine dopire lavež.

Pored svega toga, nazivam opet, po navici, to noćnim ćutanjem i tišinom. A ipak razaznajem da nikada priroda nije bila u življem, u opštijem šumu i razgovoru, u žuborenju. Čujem životinju kroz ševar, čujem šuštanje grančica u drvetima. I ceo bi svet to nazvao tišinom. Jedino zato što se ništa ljudsko ne meša svojim glasovima u žuborenje predela

70

u noći. Dovoljno je da čovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu oslobođeni a da on sve to nazove: tišina.

Sva priroda okolo je u jedinstvenome radu sarađivanja. Reklo bi se da je sve u prirodi novo i kao da je tek postalo. Sve ide tačno i sa zanosom i ovaj život zemlje i neba užasan je i veličanstven. U odnosu na život organizama, jer ga ovi ne mogu izmeniti.

Da, to je ono što je večito, ta stalna svežina postanja, ta prisutnost postanja, a ono što ga vidi, oseća, pozdravlja i potvrđuje, moj duh i ja sav, prolazno je; neprestano na samrti. Nema u meni nikakve žalosti za tim, nikakve žalosti, ali uzbuđenja: da. Da li mogu da napišem to jednom sad i više nikada? Jer niko više neće verovati; ni ja više neću verovati. Ali sada: da! Verovali ili ne verovali! Žao mi je života ove poslednje biljčice, kao i moga. Ne suviše, taman koliko da je isto; ili možda malo više ove biljčice, a ipak tako malo da je mogu i iščupati dok razmišljam ovo a da nemam nikakve griže savesti. Žao mi je i svršetka pokreta čamca koji se njiše. Ili ne, sve je to laž jer je misao. Neću da mislim. Neću da mislim, i evo više ne mislim. Ne žalim više nikoga. Ne žalim više ništa. Živim samo svojim ćelijicama, samo ćelijicama. Kao biljka.

Munja koja suvo ošinu nebo pokaza odjednom sve obale jezera do najvećih preciznosti. Barke koje su ukotvljene nekoliko kilometara dalje uz obalu, mreže, vrbe nad njima. I pokaza čitav red brda i Mont Palankinos koji kao da svojim zidovima drži nebo. Sva priroda bi oštra i plava kao umrla usna. Jedna zvezda pade čim se povrati mrak. Zasenjen, ne vidim više ni tamne profile drveća i bliskoga brega: svet se suzio na malo srebrne vode preda mnom i na sazvežđa iznad mene. Pogledah u jednom pravcu i videh najsjajniju zvezdu kako odlete koso u neki dalek prostor izvan zemlje. Njena slika, načinivši taj isti put u suprotnom pravcu, po jezeru pojuri pravo meni, do samog čamca, gde se odjednom ugasi.

71

Zabluda oka savršena: vidim istovremeno jednu zvezdu koja leti iznad mene i jednu koja leti pravo na mene. Povijem se u barci, kao da će me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje, i slike svojih munja, nemo i ubilački kao prvoga dana.

Drveta koja se primećuju ili ne preko dana dok ljudi žive kraj njih, sada žive svoj puni, integralni život. Svaki list ima slepi napor da se odvoji od susednih listova kako bi što potpunije disao. Osećam to, i onda nesvesno razdvajam prste na rukama kako bi ih vazduh što bolje obavio. Od gore do dole i bilo s koje strane na drugu, nijedne misli. Sve što je čovečansko najzad spava i duboka ljudska disanja isto su tako mirna kao disanja šuma. Moja misao takođe više ne radi. Samo da zaključi da živi i da je tu jedina. S vremena na vreme ona pokušava da poleti. Udara se o sve oko sebe kao slepa ptica. Zatim ostaje mirna i zadihana.

To nije lepota oko mene (video sam toliko jezera i ovo nije ništa čudnije od ostalih), već ispleteni život onoga što sačinjava prirodu. To nije jezero na kome sam, već jedan grdan splet zakona i sila; i moj život u tome gori kao plamičak. Noć je bezmerna.

"Šta to čuh, šta to čuh! Sluh, duh, kruh... suh, plug... puh, sluh... njuh... čuh, njuh, buh, truh, duk... suh, vuh, kluh, sluh, duh, duh, duh... čuh... čuh... buh, vuh, duh, guh đuh, zuh, zuh, kuh, luh, muh, nuh... nuh jedan, nuh dva, nuh tri, nuh četiri, nuh peti, nuh šesti, nuh šest hiljada, nuh milion, nuh bilion. Bilion! Bilion, bilion; nuh bilion. Zvezda koja pada? Ne! Palankinos? Ne! Nuh bilion, nuh bilion. Nuh, nuh. Šta to, šta to? Ah, da; šta to čuh, šta to čuh? Šta sam čuo? Možda je bila vidra ili kuna. Ima li ovde kuna? Da, da, šta to čuh? Noć je bila bezmerna. O tome sam mislio. Noć je bila bezmerna. Kad je noć bila bezmerna? Trebalo bi možda da idem da spavam. Umoran sam. Još malo. Čuh, sluh, duh! Koliko je mozak glup, glup; lup, stup, krup, ćup, lup, lup, lup, rup, rup,

72

rup; rup! Mora da je pod stalnom kontrolom. Mozak. Pod stalnom. Čijom? Celoga tela, pažnje, valjda života!"

Nova munja ne osvetli jezero već nekoliko bregova iza one druge obale. Ljubičast, goreći od fosfora kao buktinja, na vrhu jednoga oštrog brega, gradić i seoce u njemu. Precizno ocrtane kule, krovovi, zvonare. Uz njih ližu beli plameni. Šta je taj gradić? To je sasvim daleko, ulevo od Mont Palankinosa. Kako da ga nisam video za vreme dana, negde u drugom planu iza prvih bregova! Zatim jedna strana njegova postade prozirna, ljuto zelena, ognjena i violetna a druga dobi ogromna tamna osenčenja. Kako se zove taj gradić? Mora biti šest stotina metara bar nad jezerom! I sve najviše jedna sekunda. Opet sa te strane savršena pomrčina.

"Nuh bilion... Šta to nuh bilion, zašto nuh, zašto?"

I minut docnije nova munja, u istom pravcu kao nad istim bregovima, ali osvetlivši druge vrhove. Jedna crna ptica prhne u ljutu svetlost. Možda je on uistinu demon. On leti u svetlost munje, sa crnim ogrtačem koji se širi oko njega. Ja sam ga video jedanput takvog pod Budvom dok smo razgovarali na trgu, duboko u noć, a ona žena urlala od priviđenja. Dok sam govorio s njim, video sam ga takođe, istovremeno, i kako leti iznad nas nad gradićem, raširenog crnog ogrtača. Nisam se bojao, osećao sam samo zadovoljstvo što ga vidim takvog. I on je to znao. Sigurno da je znao. I uplašio se. Rekao je: Zašto ste me doveli ovamo? Hajdemo! Bio je lud. Bojao se da mislim da je demon. A ja sam se ogromno, ogromno radovao što ga takvog vidim. To je veliki pesnik i to je objašnjavalo onda ogromno mnogo. On demon!

Zatim još sevaju munje i padaju zvezde. Padaju, padaju. Kakva strahovita noć meteora. Demonska! Zašto ne demonska? To je jedan od položaja našeg saznanja u svemu ostalom.

73

Do kraja ove noći (večito!) čovečanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji. Samo ovaj deo površine zemlje, jedne od kosmičkih tela u noći, u opštenju sa drugim telima, drugim kosmičkim silama u prostoru. Ptice ovde i tamo ćute u lišću. Zora, kada se digne, doći će kao i da je poslednja. A mi? Mi ne tražimo ništa bolje do da budemo zaboravljeni. Zar? Zaboravljeni.

Tup, tup, tup, lup, krup; treba ustati i poći na spavanje. Glupo je ovako svaki čas, čas padati u san a čas biti lucidan kao pred streljanje. Hoću da idem. Ako ustanem i zakoračam preći ću ceo prostor do gostionice. Vrata su svakako otvorena ili postoji zvonce. Možda su stepenice osvetljene. Zaspati, zaspati kao u smrti; ne, osećati kako je dobro što se spava.

Odjednom strahovit krik, penjući se i spuštajući, zvuk sirene, prelete preko jezera. Ima dosta vremena da su potmulo u ušima svi elementi iz kojih je sastavljen. Kao u muzici gde se odjednom srede u jedan vapijući glas. Dremljiv, mora da davno čujem slabe i neodređene glasove. Iz njih se odjednom izgradio i prelio ovaj krik. Nesvesno sam ga upoznavao pre no što se izgradio, a kad je došao poznao sam ga kao teškoga poznanika. On je oštar, čeličan, ljubičast i vreo, mirisa na sumpor. Sve je u njemu mehaničko, električno i neumitno. Reklo bi se oštri pisak sirena. Kao da objavljuje požar, nesreću, sudar. A za njim opet ćutanje. Ćutanje, ćutanje. U njemu ima ipak nečega strahovito bolnog, ljudskog, čovečanskog i vapijućeg; u tome kriku, električnom i mehaničkom koji dolazi iz ljudskog grla.

Neko koji je u ropcu, čije je telo rascepano, koji gubi krv. Neko koji umire, koga ubijaju. To je krik koji je izišao iz krvi, kao kakva zvučna eksplozija iz susreta krvi, vazduha i prostora. Taj krik, koji se, evo, apsolutno identično ponavlja, isti je kao ova munja u prostoru. On osvetljava naglo, odjednom, nešto što ja na danu nisam uočio, jer je suviše

74

mnogo predmeta bilo zajednički osvetljeno i zvučno. Ja sam znao ceo predeo a ipak mi je samo munja pokazala onaj gradić u drugom planu, iza jezera. Video sam toliko ljudi u ovom mestu ali je bilo nužno da bude potpuna noć, tišina, pa da mi jedan krik osvetli odjednom celo jedno trpljenje; trpljenje u tome čoveku što viče, što je bio zagubljen u toj gomili i sada odjednom zvučno izdvojen jedini, jedini je prisutan, jedini u ovoj prirodi, nad crvenom krvlju koju gubi, nad vodom, nad biljem, u gašenju meteora.

To može isto tako biti žena kao i čovek. Snažno stvorenje. I mora biti čovek ili žena koji umiru; jer se inače ne viče ovako, ljudski i mehanički, i telom i duhom, silovito.

Izlazim iz čamca, idem lagano uz obalu, u tome pravcu. Mislim: Kako ne potrče svi onamo! Svi prozori nisu zatvoreni, a ljudi, do kojih dopre taj glas, ne mogu a da se ne probude. Vidim da su neki prozori uistinu osvetljeni. Pogađam da su tamo ljudi seli u postelje i prisluškujući vrisak govore šapatom sa ženama. Ali zašto ne pođu da vide šta se događa? Čujem, zatim, takođe ljudske glasove negde iza kuća da se, kao paprati uz visoko drvo koje čupaju elementi, skupljaju i pužu uz veliko, strahovito kreštanje. Jedan jedini strašan glas penje se i previja, zaleta se između svoda i jezera, iz sitnih, uzbuđenih ljudskih glasova; strašno sitnih i preciznih.

Vidim ih u pomrčini, pred kućom. Nekolicinu. Ne vidim nikoga zasebno, već sve zajedno. Više nagađam. Ne znam ima li žena međ njima. Prozori okolnih kuća su sasvim mračni, ali mora da se odande ljubopitljivo sluša, mora da su lica uzbuđenih devojaka ili žena, iznutra, uz same prozore. Žena, jer sad se jasno razaznaje da je to žena koja viče, kriči divlje u kući na kojoj između preklopljenih kapaka sija duga, svetla linija. Ljudi govore poluglasno. Ja ne razaznajem, ne slušam njine reči; oni ne primećuju moj prilazak; ipak razumem jasno šta se zbiva. Čak me ne zanima ni šta je tu,

75

ni što sam tu. Jedino: ja sam tu došao i sad sam tu. Svakako da je strašno dockan.

Neko dolazi iza kuće noseći nešto tamno i veliko, s čega se rasprostire miris tople pare.

– Donela si?

– Eto. Bolje bi bilo lupati na vrata.

– Ne, uđi samo, – kaže duboki muški glas, svečan kao da drži besedu; i jedna senka prelazi ispred pruga što svetle između kapaka, u nameri da otvori.

– Neću da ulazim, biće nas suviše. Lupaj, Marija-Lujza će izići.

Lupaju. Kao da celo jezero odjednom dolazi do nas, tako me taj zvuk seti na zvuk kojim je ribar udarao žleb u čamac, pre no što će se otisnuti. Lupaju opet.

– Baš vrlo dobro, kaže žena ispred otvorenih vrata i kao lebdeći u nekoj rujnoj svetlosti, što nam pođe polugašena i pomešana senkama. Ja tada vidim sva okupljena lica. Oni gledaju unapred oštrim pogledima i kao da su na nekoj noćnoj misi. Veliki ženski krik polete na nas teško i oštricom. Dvaput jači, čeličniji no maločas, a onda stade i povuče se u polumrak.

– Da li je sasvim vrela?

– Sigurno! – Žene izmenjaše reči. I onda druga, povlačeći se, poče da pritvara vrata.

– Hoće li skoro?

– Ja mislim sad. – Brava završi njenu rečenicu: tram!

Opet pomrčina.

76

– Ja mislim na to, – reče čovek, – na to, tu glupost.

– Šta misliš?

– Da je uvek isto glupo što čovek neće da se mrdne od nečega kad nije nužno, a onda kad treba: nije tu.

– Nisam razumeo.

– Karlos je ostao celo vreme ovde da bi bio uz ženu, jer je bila bolesna i čekala to, a sad je morao otići, a nisu izračunali dobro dan.

– To je kao moja majka koja nije htela nigde da ide da joj se ne bi šta dogodilo, a onda je jedanput zaželela da ide na svečanost na ostrvu, pa u čamcu umrla.

– Ne mogu nikada da zaboravim onaj šamar; imala je prsten na ruci; ja posle nisam hteo da idem u školu.

– To je bila stroga žena, tvoja mati.

– Stroga? Strašna. Kada je sanjam samo, skočim. Nisam nikada razumeo zašto je bila takva. I koliko sam je poštovao!

– Možda je volela da ima najpre kćer?

– Imati kćer? Ali ko bi onda lovio po jezeru? Ko bi ih hranio? Čim sam došao na svet, ja sam već bio jedan čovek kome je određeno da radi da bi oni živeli. Ne znam što je bila takva.

– Kao što kažeš. Nalazim da je to uopšte glupo.

– Šta?

– Nalazim da je glupo živeti; eto to. Evo, ceo svet žali ovu ženu zato što pati, i ova je kao sve žene zaista jadnica, ali, što se mene tiče, ja žalim pre svega toga što se rađa. Zašto

77

da živi, šta će njemu da živi! Da bi prvo jeo svog oca, pa onda njega njegova deca i najzad da crkne.

– 'Ajde, 'ajde, – reče drugi. – Preteruješ. Kao uvek. Zar bi se moglo živeti bez dece? Ja volim svoju decu, i ne nalazim da me jedu. I posle, ne možemo reći da nam u mladosti nije bilo dobro. To zbog nas trpe ovako žene, jer mi volimo da ih volimo. I decu da volimo.

– Šta će mu da živi, kad je to sve isto, i kad će to uvek biti isto! Biće lep i mlad i verovaće da može šta hoće, a ustvari, može samo jedno jedino, a to je ono što su svi mogli. Ništa bolje ni više. Posle će biti star, star.

– Kao ti, recimo! – reče onaj nasmejavši se.

– Kao ja. I kad bude video devojku, neće imati snage čak ni da je poželi. Jest, kao ja. Ako bi trebalo roditi se ponova, i ako bi me pitali, ja bih rekao: Ne!

– Idi crkni. Premlaćen! Lažljivče. Ja da imam da se rodim, i bez ruku, ja bih rekao: Da, da! Opet mlad i lud, ma i bez ruku, ma i u sramu. Opet.

– Da, opet, – ponovi čovek ironično. – Opet!

– To može biti takođe i devojče!

– Apsolutno, i devojče. To je čak verovatno.

– Kad bi trebalo da se ponova rodim... Mislim na sve to... Zamislite, taj dečko koji dođe, koji raste, raste, i koji ostaje dok mi odlazimo. Uskoro samo oni što su kao on biće na ovom jezeru. Nijedan od nas; baš nijedan! Nigde u svetu nijedan od onih što su danas. Onda bih voleo da se rodim opet, ne da rastem, već da se nađem međ njima, pa da pogledam svuda u krug.

78

– I na kom kraju sveta bi hteo da to bude? Možda baš ovde?

– Da, baš ovde ako treba.

– I onda bi opet imao da umreš, i opet bi želeo da se ponova rodiš da bi opet pogledao i tako redom.

– Opet bih to želeo.

Čovek koji je govorio u početku veselo, rastuži se očito. Njegov glas postade vreo i nesnosan kao kod alkoholičara.

– Mislim da je sad već gotovo. Bar se odande više ništa ne čuje.

– Gotovo? Tek počinje, – reče onaj smejući se, – tek počinje. To jedan novi čovek pušta prvi put svoj glas.

Govore još nekoliko minuta. Svuda okolo tišina opet savršena. Prozori osvetljeni zamračili su se. Jedina svetlost: sve dalje sevanje munje i tanka sjajna pruga između kapaka na prozorima. Sedeći na jednom niskom zidu, sa čije visine počinje strmo maslinjak, naslonjen na ivicu kuće, dišem široko prvu predsvitnu hladovinu. Mislim lagano, lagano na sve to, mislim tako strahovito lagano, tako neuporedivo lagano. Zvuci, talasi hladnoće, vlage, boje ljudskih glasova prolaze između tih misli kao čitave vojske. Zašto tako lagano? Je li to san koji ih razređuje? Tako, lagano, lagano, dolaze misli o tom. I šta hoće da kažu te misli? Šta hoće da znače te misli? Mislim, mislim. Ja nisam nikada osetio toliku stvarnost misli. Nikada je osetio tako materijalno, tako prostorno. Sve postaje materija, jer materija dobija vrednost iznad svega...

Onda se vrata otvaraju i žuta svetlost ide na nas i čini da opet noć svuda iza nje postaje crna kao mastilo. Neko pita:

– Dakle?

79

– Dečak.

"To, to, kažem u sebi, to! Ne, nisam o tome mislio, nikako o tome. Dockan je, strašno je dockan!" Dižem se, vraćam se lagano između kuća, ne izlazim ispred njih na jezero, jer sa njega bije hladnoća. Idem da legnem: sutra treba rano ustati. Imam ipak nekoliko sati za spavanje. Pokatkad se, i samo za jedan sat, čovek odmori kao za celu noć. Ja spavam izvrsno u vozu. Uzeću mesto kraj prozora, nasloniti se i spavati. Paziću da se ne naslonim na zavesu, jer su zavese uvek garave. Ali ću spavati, spavati. Sada možda već neću više spavati, iako sam umoran, jer me je san valjda napustio. To je čudno kako će on živeti. Nikad se ne zna kako će živeti čovek koji tek počinje da diše. Voleo bih da znam šta će reći o životu kada prvi put bude trebalo da nešto kaže o njemu. Smešno je kako ljudi govore o životu. Svaki ima svoj sud o njemu... Treba poklati sve petlove. Čak ako bi dan i zaboravio da svane – kakva glupost! To nije da bi pevali, već da bi sebe razbudili. Šta me se tiče šta će misliti o životu. Šta mislim ja o životu? Ja govorim mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu? Šta će biti taj novi čovek? Ribar? Možda i nešto sasvim drugo! Možda će ići da živi na drugoj strani! Mi ne možemo ništa da znamo o tome šta će biti sa životom jednog čoveka. To može biti jedna jedinstvena stvar: život koji tek počinje. Jedinstvena.

Ja? Ne, ja ne bih hteo da se može ponova početi. To može biti jedinstvena stvar... Jedinstvena...

80