RASPAD JUGOSLAVIJE

Jugoslavija se raspala devedesetih godina   20.   stoljeća.   Poslije   smrti Josipa   Broza   Tita, kosovski Albanci počeli   su zahtjevati   status   republike   za Kosovo.   Srbijanski   je   državni   vrh   tijekom   1989./90.   smijenjivao   vlast   u Crnoj Gori, Vojvodini i   na   Kosovu   ljudima   lojalnim   Miloševiću,[2]dobivajući   tako   kontrolu   nad   4   od   8   glasova   u predsjedništvu Jugoslavije. Sukob je nastao 1990 kada nije postignut dogovor oko sastava federalne vlade: Srbija je htjela centraliziranu federaciju kako bi zadržala dominantnu ulogu u Jugoslaviji, dok su Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina   htjele   labavu   konfederaciju   kako   bi   mogle   uživati   u   većoj   autonomiji. [3] Hrvatska,   Slovenija i Makedonija nakon toga proglašavaju neovisnost 1991., a godinu poslije to će učiniti i Bosna i Hercegovina.

Pošto   je Slobodan   Milošević naredio JNA da   zadrži   te   tri   države   silom   u   Jugoslaviji   ubrzo   nakon   proglašenja neovisnosti   počeo   jedesetodnevni   rat u   Sloveniji,   a   zatim   rat   u   Hrvatskoj   (1991.-1995). Rat   u   Bosni   i Hercegovini (1992.-1995.) je sukob Hrvata, Srba i Bošnjaka. Ipak, i Slovenija i Hrvatska i Bosna su stekle neovisnost i priznate od međunarodne zajednice. Nakon rata, i Kosovo je naknadno steklo neovisnost, što ostaje predmetom rasprave. Sukobi u okolici Preševa 2001. i Sukobi u Makedoniji 2001. smatraju se manjim sukobima, koji su nastali nakon   što   se   već   raspala   SFRJ.   U   ratovima   su   počinjeni   razni ratni   zločini,   neki   od   najgorih   u   povijesti moderne Europe,   zbog   čega   je UN osnovao Međunarodni   sud   za   ratne   zločine   počinjene   na   području   bivše Jugoslavije (MKSJ) kako bi se kaznili pojedinci koji su počinili zločine. 

Korijeni 

Smatra se da je raspad Jugoslavije počeo malo manje od godinu dana nakon smrti Josipa Broza Tita, kada u proljeće 1981.   godine   Kosovski   Albanci   zahtjevaju   status   republike   za   Kosovo   u   sklopu   Jugoslavije.   Tijekom  masovnih prosvjeda   koje   će   biti   zaustavljene   samo   proglašenjem   opsadnog   stanja 9   ljudi   će   poginuti,   a   250   će   biti ozlijeđeno. Kao odgovor na pojavu "albanskog nacionalizma" dolazi do rasta srpskog nacionalizma koji  poziva na zaštitu "ugroženih" Srba na Kosovu. Borbeni krik tih poziva će postati navodno silovanje (žrtva kao i istražitelji su pričali i o samoozljeđivanju i o silovanju) bocom kosovskog Srbina Đorđa Martinovića, od strane Albanaca.

Dana 24.   rujna 1986.   glavne   točke memoranduma   SANU izlaze   u   Večernjim   novostima.   Između   ostalog,   autori memoranduma pišu da "Albanci vrše genocid nad Srbima na Kosovu" a da "Srbija trpi ekonomsku diskriminaciju u Jugoslaviji,   pogotovo   u   usporedbi   sa   bogatom   Slovenijom   i   Hrvatskom".[9] Memorandum   je   postavio   ideološke temelje za Slobodana Miloševića koji je iskoristio krizu na Kosovu kako bi stekao popularnost u Srbiji. Predsjednik Srbije Ivan Stambolić osudio je memorandum i Miloševićev govor na Kosovu ("Niko ne sme da vas bije"), ali njegov prosvjed prolazi bez reakcija. Sljedećih dvanaest mjeseci prolazi u porastu srpskog nacionalizma i borbi za vlast koja završava smjenom Stambolića. On je na glasovanju lige komunista Srbije poražen od Miloševića koji 1986. postaje novi čelnik komunističke partije Srbije. 

Porast nacionalizma u Srbiji kao i izbor Miloševića za tamošnjeg čelnika komunista je izazvao reakciju jugoslavenske vojske, tako da je ministar obrane Branko Mamula zahtjevao smjenu Miloševića. Jedino što je dobio je vlastiti otkaz i postavljanje Veljka Kadijevića za novog ministra obrane 15. svibnja 1988. General Martin Špegelj bio je prvi čovjek koji je još 1987. upozorio hrvatski politički vrh na namjere koje dolaze iz Armije. Naime, te je godine JNA izvršila reorganizaciju   kojom   se   mijenjaju   granice   armijskih   oblasti   na   način   da   su,   među   ostalim, spajaju zagrebačka i beogradska armijska oblast, dok sarajevska armijska oblast nestaje. Pokazalo se da se Armija počela   smještati  u  granice  koje   su  ucrtane  u  Memorandumom SANU-a. Uoči  posljednjeg   republičkog  partijskog kongresa i svojeg odlaska s funkcije, sekretar Predsjedništva Saveza komunista Hrvatske Dragutin Dimitrović izborio se,   zajedno   s   istomišljenicima,   za   povijesnu   odluku   o   raspisivanju   demokratskih   izbora   u   Hrvatskoj, a Celestin Sardelić, član Predsjedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske, bio je jedan od vođa reformske struje koji je iste godine prekinuo je tzv. "hrvatsku šutnju" u odnosu na Miloševićeva nastojanja. Njihovu politiku je kasnije prihvatio i Ivica Račan.

Ekonomija države bila je tada u silaznoj putanji. Ante Marković je bio prvi savezni premijer Jugoslavije koji je dinar učinio konvertibilnom valutom, smanjio vanjski dug zemlje za 4 milijardi $ i povećao državne rezerve (5,8 milijardi $).[15] Međutim, njegove uspješne mjere nisu bile dovoljne za održanje Republika na okupu: jugoslavenski financijski sustav doživio je svejedno kolaps kada su srbijanske banke "posudile" 1,4 milijarde $ iz zajedničke Narodne banke 

Jugoslavije   (NBJ)   jer   je  bilo  razdoblje   izbora a Miloševiću  je  trebao novac za povećanje penzija   i  plaća.  Time  je drastično povećan obujam novca u opticaju. Marković je zahtijevao da se novac vrati, ali bez uspjeha.

Smijene vlasti i novi Miloševićevi ljudi 

Potkraj 1980-ih, Milošević je organizirao demonstracije u pokrajinama Srbije, čiji je krajni cilj bio da on sam, nakon Tita,   postane   novi   vladar   Jugoslavije. [17] Prva   je   na   udaru   bila Vojvodina,   čiji   parlament   i   vlada   daju   otkaz 6. listopada 1988. nakon što je JNA odbila rastjerati desetke tisuća prosvjednika iz Srbije koji zahtjevaju njenu smjenu u tzv.   "mitinzima   istine"[18] Članovi   parlamenta   i   vlade   su   potom   zamjenjeni   ljudima   lojalnim   Miloševiću   u tzv. "Antibirokratskoj revoluciji" ili "Jogurt revoluciji".[2] Sličan pokušaj puča samo tri dana kasnije propada u Crnoj Gori   kada   tamošnje  prosvjednike   rastjeruje  policija. [19] Ipak,   crnogorska  vlada  pada  u   identičnim  prosvjedima  3 mjeseca kasnije. [20] Novi "jaki" ljudi u Crnoj Gori tada postaju Momir Bulatović, Milo Đukanović i Svetozar Marović. Naposljetku, došlo je i do smjene same vlade Kosova koja je također zamijenjena Miloševićevim ljudima. U samo tri mjeseca  Srbija   je   tako dobila  4  od mogućih  8  glasova u   jugoslavenskom predsjedništvu  koje  upravlja  državom. Postalo   je   očito   da   je   cilj   bio   apsolutna   srpska   dominacija   u   Jugoslaviji,   nasuprot   dosadašnjem   stajalištu   šest ravnopravnih naroda. [21][3] Konačno poništenje autonomije Kosova i Vojvodine u veljači 1989. izazvalo je zabrinutost i revolt ostalih jugoslavenskih Republika.[22]

Milošević je 28. lipnja 1989. održao govor na Gazimestanu u kojem je izrekao kontroverznu rečenicu: "Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene".[23][24] Postupno je gomilao vlast u svoje ruke i koristio medije kako bi instrumentalizirao mase i ocrnio protivnike.[25] Kada je 1990. postalo jasno da Milošević neće moći postati novi Tito, promijenio je strategiju kako bi uključio sve Srbe u jednu državu. Dne 26. ožujka 1990. Povjerenstvo za koordinaciju  je održalo tajni  sastanak kojim je od Srbije zatražena pomoć u prekrajanju granica Hrvatske i Bosne i Hercegovine kako bi se "svi Srbi uključili u jednu državu" ako se raspadne Jugoslavija.[26] Na svojem suđenju  u Haagu pred MKSJ-om,  sam Milošević   je  ponovio  tezu da su granice  Republika  u  Jugoslaviji  bile  samo „administrativne granice“. [27]

Kada je objavljeno da se planira održati još jedan "miting istine" u Sloveniji 1. prosinca 1989., Janez Janša je odmah reagirao i privremeno zabranio okupljanja iz straha da bi se "Jogurt revolucija" proširila i na Sloveniju te da bi tako teoretski izvršen puč i u Ljubljani.[28] Također, Hrvatska je zabranila srpskim prosvjednicima putovanje u Sloveniju preko   njenog   teritorija,   tako   da   se   u   Ljubljani   skupilo   samo   50-ak   demostranata.[28] Srbija   je   na   to   započela kratkotrajni bojkot slovenske robe i ekonomsku blokadu Slovenije.[28]

Napetosti unutar   federacije  doveli   su do raspada Saveza Komunista početkom 1990.  U sukobu s  Miloševićevim pristašama,  koji   su  odbijali  demokratizaciju  države   i   zahtijevali  potpunu  centralizaciju   iz  Beograda,   slovenski   su predstavnici  napustili  skup, a potom su im se pridružili   i  hrvatski predstavnici. [3] Između travnja  i  prosinca 1990. održani su višestranački izbori u svim Republikama Jugoslavije. Slovenija se u izborima u prosincu 1990. s 88.5 % glasova  potvrdno   izjasnila   o   osamostaljenju,[29] a  Hrvatska  u   svibnju   1991.   s   93 %   glasova   za. [30] Milan  Kučan u Sloveniji i Franjo Tuđman u Hrvatskoj su postali novi predsjednici tih dvaju (tada još jugoslavenskih) Republika.

Naznake o nadolezećem 

Postupna preobrazba JNA u srpsku vojsku započela je sredinom 1980-ih, a svoj vrhunac doživjela neposredno pred uvođenje višestranačja. Vojni vrh bio je krajnje nepovjerljiv prema sve očitijim znakovima promjena u Europi potkraj 1980-ih,   jenjavanja   hladnog   rata   između SAD i SSSR,   padom Berlinskog   zida kao   i   raspadom   istočnog   bloka. 1991. Srbi i Crnogorci su činili 38.8 % stanovništva Jugoslavije, ali su činili 70 % udjela u činovnicima JNA.[31] Još 1990, JNA je oduzela 40 do 60 % oružja Teritorijalne obrane (TO) Slovenije,   te većinu oružja  TO Hrvatske.[32] Slovenske snage napustile su JNA i pridružili se novoj slovenskoj vojsci i mjesnoj policiji.[33] Tako je Hrvatska, bez obzira na visok moral ljudstva, bila suočena s nedostatkom ratne tehnike i sredstava za obranu. Protivnik je raspolagao nadmoćnom ratnom tehnikom, no raspršenom po skladištima i vojarnama, dijelom i na hrvatskom teritoriju. I vojnički i časnički kadar bio je još višenacionalan, a u provedbi velikosrpskih planova JNA je mogla računati pretežno na pripadnike srpske nacionalnosti. Zbog toga je vojni vrh dvojio kojoj se od dviju mogućih varijanata prikloniti:

vojnom protiv svih republika i uspostavi unitarne Jugoslavije pod čvrstom rukom ili pak ostvarenju velike Srbije, s teritorijem manjim od Jugoslavije, koja će obuhvatiti sva područja u kojima 

živi srpsko stanovništvo, dakle i znatne dijelove Hrvatske. [34]

Međunarodna zajednica Međunarodna zajednica nije prouzročila rat, no do 1991. godine stav skoro svih međunarodnih čimbenika bio da Jugoslaviju   treba  očuvati  -  ova  činjenica,   kao   i   sporost EEZ ili UN-a  u  donošenju  odluka,  doveli   su  do   izostanka reakcije   u   početku   naleta   transformirane JNA u   suradnji   s   paravojnim   postrojbama   Srba.   Ipak,   prema analizama Stratfora,   i MMF je   "djelomično  kriv"   za   raspad SFRJ   jer   je  nametnuo  ekonomske  mjere   štednje  SFRJ krajem osamdesetih, što je pak izazvalo socijalne nemire koji su ojačali antagonizam Republika.[35]

Nakon desetljeća nezadovoljstva sa Jugoslavijom, pošto su bile dvije najrazvijenije republike koje su puno izdvajale za ostalih   četiri,   Slovenija   i   Hrvatska   odlučile   su   istupiti   iz   te   države.   Plan   je   bio   mirno   razilaženje,   kao kod Čehoslovačke i Sovjetskog Saveza. Međutim, vojni vrh odlučio je zadržati ih silom.

Rat u Sloveniji 

Rat u Sloveniji ili Desetodnevni rat bio je rat između Slovenije i JNA 1991. godine poslije proglašenja Slovenije kao neovisne države.

Redovitu   rotaciju   na   čelu predsjedništva   SFRJ,   u   kojoj   je   mjesto   predsjednika   trebao   preuzeti   hrvatski kandidat Stjepan Mesić, spriječio je srpsko-crnogorski blok predvođen Miloševićem, čime je uzurpiran jugoslavenski ustav.[36] Dva dana nakon proglašenja neovisnosti u Sloveniji   je  izbio kratkotrajni  rat (od 27.   lipnjado 6.  srpnja) u kojem su  lokalne  jedinice JNA, popunjene uglavnom ročnim vojnicima,  poražene u sukobu s malom slovenskom vojskom kojom je zapovijedaoJanez Janša.

Vojna akcija koncentrirala se na Sloveniju kako bi odsjekla odmetnute republike od pomoći iz inozemstva: JNA je nasrnula na granične prijelaze sa Austrijom iItalijom, ali bez uspjeha. Austrija je povećala broj vojnika duž granice sa Slovenijom te optužila Jugoslaviju da su njeni borbeni zrakoplovi povrijedili njen zračni prostor.[37] U ratu se izdvaja, između   ostalog,   jugoslavensko   bombardiranje ljubljanskog   aerodroma   Brnika   [37]    28.   lipnja u   kojem   su   poginula dva austrijskanovinara (Norbert Werner i Nikolas Vogel)[38] te Incident u Holmcu, u kojem je slovenska policija ubila tri vojnika koja su držala bijelu zastavu.[39]

Ročnici   JNA bili   su  nemotivirani  a  velik  dio nesrpskih vojnika dragovoljno se predao  i  odbio napadati Slovence. Desetodnevni sukobi prekinuti su 7. srpnja sprazumom na Brijunima, uz posredovanje europske "trojke", a JNA se kroz   tri  mjeseca  povukla   iz   Slovenije.  Usprkos   sukobu,   Srbija   i   Crna  Gora   se  nisu  protivili   odlasku   Slovenije   iz Jugoslavije,   jer  bi   to  ostavilo  kolektivno predsjedništvo  sa  sedam članova,  od kojih  bi   četiri  bili  pod srbijansko-crnogorskom kontrolom, čime bi time de facto imali i kontrolu nad JNA.[40]

Rat u Hrvatskoj 

Vojni vrh Jugoslavije pripremao se za rat u Hrvatskoj još od 1990. Operacija RAM je potajno dostavila oružje JNA pobunjenim Srbima Hrvatske i Bosne. [41]Nespretne poteze nove HDZ-ove vlade, među kojima su izjednačavanje Srba sa   ostalim   narodima   u   državi   novim   ustavom   (prije   su   bili   konstitutivni   narod)   i   otpuštanje   dijela   Srba   iz administracije   i  policije,[42] Miloševićeva  propaganda vješto   je   iskoristila  u  potpaljivanju  straha od "nove ustaške države" i time uspostavila Republiku Srpsku Krajinu (RSK) koja se uvelike preklapala sa Hrvatskom. [43] Milan Babić, jedan od osnivača RSK, kasnije je pred MKSJ-om priznao svoju krivicu i potvrdio da ga je Milošević prevario lažnim navodima o opasnosti.[44] Između kolovoza 1990. i travnja 1991. Zabilježeno je 200 bombaških incidenata i napada na hrvatsku policiju, dok je JNA do sredine srpnja 1991. premjestila dodatnih 70.000 vojnika u Hrvatsku. [34] JNA i srpska paravojska napadali su civilno stanovništvo u područjima koja bi trebala tvoriti Veliku Srbiju: odsjekli su Zagreb od Slavonije,  Banije i  Dalmacije,  a potom su ta područjaetnički  očišćena kako bi se  istjeralo nesrpsko stanovništvo i osigurao teritorij.[34] Otprilike 12.000 pripadnika paravojske iz Srbije borilo se zajedno sa JNA u Hrvatskoj. [34]

Na nagovor  EEZ,  odluka  o  hrvatskoj  nezavisnosti   je   zamrznuta  na  3  mjeseca,  no  nakon Bombardiranja  Banskih dvora 8.   listopada,   sabor   je   donio   definitivnuOdluku   o   raskidu   državnopravnih   sveza   s   ostalim   republikama   i pokrajinama   SFRJ.   Pred   kraj   1991.,   oko   30%  hrvatskog   teritorija   je okupirano,[45] uništeno   je   50  mostova,   200 katoličkih crkava, 500 kulturnih spomenika, 20 škola i 250 poštanskih ureda, dok je JNA izgubila 618 tenka i stotinjak borbenih   zrakoplova  tijekom   rata   te   imala   probleme   sa   održavanjem   vojne   snage:   otprilike   25.000   vojnika   je dezertiralo a cijeli 32. korpus se u listopadu 1991. predao hrvatskim snagama.[34]

Jedna od najznačajnijih epizoda iz rata bila  je bitka za Vukovar u kojoj   je JNA nakon 87-dnevne opsade na kraju zauzela i gotovo razorila grad,[46][47] prema procjenama otprilike 700.000 topovskih metaka je ispaljeno na grad[48] a sve je završilo ratnim zločinom na Ovčari, gdje je ubijeno 200-injak branitelja i pacijenata mjesne bolnice,[49][50] dok je 17. listopada započeta "evakuacija" oko 4.500 građana Iloka, većinom Hrvata i Mađara, kako bi se otvorio put za zauzimanje  što više   istočnog dijela  Hrvatske.[51] Druga najznačajnija  epizoda,  koja   je  privukla  pozornost  svjetskih medija,   bila   je opsada   Dubrovnika u   kojoj   je   oštećen   slavni pomorski   grad,   demilitariziran   i   zaštićen poveljom UNESCO-a.[52] U jednom trenutku čak je i princ Charles pozvao na prestanak bombardiranja grada.[53]

Izvršeni su i drugi zločini nad hrvatskim stanovništvom, kao što su pokolj u Dalju, pokolj u Škabrnji, pokolj u Širokoj Kuli, pokolj  u  Voćinu i pokolj  u   Lovasu,[54]dok  su razni   građani  odvezeni  u   logore.   Iako  mnogo  manjeg  opsega,   i hrvatske   snage   su   izvršile   zločine   tijekom   rata,   kao   što   su: etničko   čišćenje   u   zapadnoj   Slavoniji,[55] pokolj   u Gospiću, Slučaj "Selotejp" i ratne zločine na Banovini (1991. – 1992.).

U drugoj etapi, od siječnja 1992. do svibnja 1995., došlo je do zastoja u sukobu i do razmještaja mirovnih snaga UN-a duž crta prijekida vatre. Za Hrvatsku je to bila etapa diplomatskih nastojanja i pregovora te strpljivog jačanja snaga uz provedbu  operacija   taktičke   razine.  Polagano   jačanje HV-a  omogučilo   je Operaciju  Bljesak u  kojoj   je  oslobođena zapadna   Slavonija,   što   je   pak   kao  odmazdu  prouzročilo Raketiranje   Zagreba.[56][57] RSK-ino  odbijanje Daruvarskog sporazuma iPlana Z-4, kojima bi se omogučila mirna reintegracija Krajine u međunarodno priznate granice Hrvatske doveo je do Operacije Oluja, koja je završila za tri dana, a u kojoj su hrvatska okupirana područja oslobođena, čime je završio rat u Hrvatskoj, a i ubrzan je završetak rata u susjednoj BiH zbog rasula srpske vojske. Padom marionetske para-države RSK, oko 170.000 hrvatskih izbjeglica protjeranih 1991.[58] moglo se vratiti domovima. Ipak, oko 200.000 Srba napustilo  je to područje.  Priroda egzodusa ostaje sporna -  neki  navode odluku Milana Martića o evakuaciji stanovništva, drugi deportaciju 20.000 Srba od strane HV-a[59] - a najvjerojatnija je kombinacija ovo dvoje. Oko 6.000 Srba je ostalo i dočekalo HV i policiju. Zabilježeni su zločini - pljačka i palež srpske imovine i ubojstva srpskih civila (npr. Grubori, pokolj u Varivodama) - na što su u više navrata upozoravale međunarodne institucije.[60][61] Preostalo okupirano  područje  u  hrvatskom Podunavlju reintegrirano   je  uz  pomoć  prijelazne  međunarodne  uprave   (1996.-1998.).  Prema hrvatskim izvorima, u ratu  je sveukupno uništeno ili  oštećeno oko 10 % kuća,  590 gradova i  sela (Osijek, Karlovac, Gospić...) te 1.800 spomenika.[62]

Počevši  od  1995.  godine  počinje  masovan  povratak  prognanika   i   izbjeglica.  Do 2009.,  procjenjuje  se  da  se  oko 125.000 Srba vratilo natrag u Hrvatsku.[60]

Nakon osamostaljenja Slovenije, Hrvatske i Makedonije, situacija u BiH je postajala sve nestabilnija, tako da je već 9. i 10.   listopada 1991. srpsko vodstvo u BiH organiziralo plebiscit  na kojem se "srpski narod izjasnio o ostajanju u zajedničkoj [jugoslavenskoj] državi sa Srbijom, Crnom Gorom, SAO Krajinom, SAOSlavonijom, Baranjom i zapadnim Srijemom i s drugim koji se izjasne za taj ostanak".[63][64][65] Već 9. siječnja 1992. osnovana je, po uzoru na RSK, treća srpska država, Republika Srpska (RS), na neograničenom području koja se također uveliko preklapala sa Bosnom. Osnovana je i Hrvatska Republika Herceg-Bosna (HRHB) koja je prijetila otcijepljenjem ako BiH ostane u srpski   dominiranoj   Jugoslaviji.[66] Mate   Boban je   zastupao   priključenje   HRHB   Hrvatskoj,   dok   jeStjepan Kljujić zahtijevao  višenacionalnu,  neovisnu  Bosnu.[67] 29.   veljače 1992.  na   referendumu  o  neovisnosti  BiH  99.4 % izašlih građana glasovalo je potvrdno,[68] tako da je ta država proglasila neovisnost od Jugoslavije.

Usprkos  ranijim  incidentima  - ubojstva  u  Sijekovcu,  nemiri   između Srba   i  Bošnjaka  u  Goraždu[69] -  prvi  masovni, sustavni i koordinirani ratni napad započeo je 1. travnja 1992. godine kada su srbijanske paravojne po naređenju šefa srbijanske   državne   službe   sigurnosti Jovice   Stanišića prešle   srbijansko-bosanskohercegovačku   granicu,   napale grad Bijeljinu i   izvršile prvi   pokolj   Bošnjaka.[70][71] Fotograf Ron   Haviv dobio   je   poziv   od   samog Arkana napraviti nekoliko fotografija tog događaja, od kojih se izdvaja slika srpskog vojnika mahom prije nego nogom udara glavu bošnjačke žene na podu te neslavni prizor čovjeka koji moli za milost minutama prije nego su ga bacili sa četvrtog kata  zgrade.[72] Prema  IDC-u,  u  općini  Bijeljina  ubijeno   je  oko 1.000   ljudi.[73] Beograd  je   također  u  svibnju  1992. postavio Ratka Mladića za zapovjednika JNA,[74] koji je postao zapovjednik Vrhovnog štaba VRS nakon povlačenja JNA.[75]

Motiv rata bilo je stvaranje Velike Srbije od dijelova Hrvatske i BiH[76] putem masovnog etničkog čišćenja - pokolj u Prijedoru,[77] pokolj u Višegradu, masakri u Foči - nesrpskog stanovništva iz enklava koje bi povezivale RS i RSK sa Srbijom.[78] Trogodišnja opsada Sarajeva i logor Omarska   [79]   [80]   [81]    postali su neki od najozloglašenijih primjera rata te 

privukli  pozornost  svjetskih  medija. UNPROFOR-ove snage razmjestile  su  se po zemlji,  ali   su  većinom bile  samo promatrači kaosa.

Usprkos prvotnoj suradnji Armije BiH i HVO-a, 1993. izbio je Bošnjačko-hrvatski sukob i trajao godinu i pol,[82][83] a u njemu   je   poginulo   oko   10.000   ljudi. HVO-ovo   etničko   čišćenje   u   okolici  Mostara, pokolj   u   Ahmićima, pokolj   u Stupnom Dolu i Pokolj  u Križančevu Selu te razaranje mosta u Mostaru   [84]    neki  su od najtragičnijih  epizoda  iz  tog sukoba.   HRHB   kao   politička   i   teritorijalna   cjelina   je   ukinuta   potpisivanjem Washingtonskog   sporazuma,   18. ožujka 1994. Postoje suprotni stavovi o njenoj biti: pobornici tvrde da nikada nije donijela ustav o raskidu odnosa s BiH,  nije  donijela  ni   svoj   statut,  a  u  svim  je  aspektima poštivala  bosanski   suverenitet.[85] S  druge strane,  većina zapadnih promatrača,[82][86] presude MKSJ-a,[83] pa čak i hrvatski predsjednici Stjepan Mesić   [87]    i Ivo Josipović,[88] naveli su da je Tuđman planirao podjelu Bosne kako bi stvorio Veliku Hrvatsku.

1994. NATO po prvi put bombardira srpske položaje oko sigurnosne zone Goražda,[63][89] no to nije polučilo značajnije rezultate. Ipak, zbog UN-ovih sankcija,Srbija je postepeno prestala financijski i na druge načine pomagati bosanske Srbe u BiH.[90] Opsada Bihaća,[91][92][93] područja u kojem se 170.000 ljudi našlo opkoljeno od VRS i SVK, uključivala je i granatiranje od RSK, "zaštićene zone UN-a", a glad i bombe odnijeli su 4.856 života u toj enklavi, "sigurnosnoj zoni UN-a".[73]

25. svibnja 1995. Srbi hvataju više od 370 vojnika UN-a i drže ih kao taoce. Posljednji je pušten tek mjesec dana kasnije. [94] 11. srpnja VRS osvaja Srebrenicu iŽepu, gradove pod zaštitom UN-a, te deportira žene, djecu i starce, a procjenjuje se da je u narednih 10 dana ubijeno oko 7.000 Bošnjaka, što je najveći pokolj u Europi nakon završetka Drugog svjetskog rata.[95] Neki izvršitelji pokolja, kao što su Dražen Erdemović   [96]    i Momir Nikolić,[97] kasnije su pred MKSJ-om priznali krivnju i svjedočili protiv svojih nadređenih, pa i protiv Karadžića. Nakon Oluje, hrvatska i bosanska vojska su ujedinile snage i krenule u protuofenzivu. Kako bi se spriječio egzodus bosanskih Srba i osvetnički pohodi padom RS, međunarodna zajednica je uspijela postići dogovor: potpisan je Daytonski sporazum kojim je Bosna ostala neovisna država sastavljena od dva entiteta, RS (49 % teritorija) iFederacije Bosne i Hercegovine (51 % teritorija), čime  je  postignut  mir.  U ratu   je  poginulo  oko 100.000   ljudi,[73][98] a   zločin  u  Sreberenici  MKSJ   je  okarakterizirao kao genocid.[99]

Rat na Kosovu 

Nakon što je na Kosovu počela pobuna Albanaca koji su tražili neovisnost pokrajine od Srbije, započeo je posljednji jugoslavenski   rat. Oslobodilačka  vojska  Kosova (OVK),   sastavljena  od   radikalnih  Albanaca,  počela   je   sa  oružanim napadima na vojnike SRJ  još od 1996. Po nekim mišljenjima, OVK je financirana od albanske dijaspore.[100] SRJ  je smatrala da je OVK "teroristička organizacija", dok su je pak Albanci doživljavali kao "vojsku oslobođenja". 1998., čak je i američki State Department okarakterizirao OVK kao "terorističku organizaciju".[101] SAD je, tri godine nakon rata u BiH,   obnovio   sankcije   protiv   Srbije   zbog   eskalacije   nasilja   na   Kosovu.   Usljedili   su   oružani   sukobi VJ i   OVK   u dolini Drenica, u kojima su se našli i mnogi nedužni civili. U području Likošani je nakon toga nastradalo 60 albanskih civila i 4 srpska policajca[102].

5. ožujka 1998. Srpska policija je počela proganjati Adema Jasharija, jednoga od pripadnika OVK, u selu Donje Prekaz. Usljedila je masovna oružana borba oko Jasharijevog skloništa koja je rezultirala masakrom od daljnih 60 Albanaca, od kojih su 18 bili žene and 10 su bili mlađi od 16 godina[103]. Zapadni mediji i političari kritizirali su Beograd zbog takvih  postupaka. Ibrahim Rugova odbijao   se  tijekom tog   razdoblja   sastati sa  srpskim političarima.  Sastao  se   sa Miloševićem 15. svibnja, ali nije bilo nikakvog napretka u zategnutim srpsko-albanskim odnosima. U međuvremenu, OVK je napredovala po Kosovu, opkolivšiPeć, Đakovicu te uspostavivši svoj glavni grad u Mališevu. Zbog otvorenog rata,  procjenjuje se da  je već u rujnu 1998.  oko 200.000 ljudi  raseljeno sa Kosova.[104]   15.  siječnja    1999. dogodio se pokolj u Račku u kojemu je 45 Albanaca ubijeno[105] a Vijeće sigurnosti UN-a osudilo je pokolj[106], koji je kasnije postao temelj  za optužnicu za ratne zločine protiv Miloševića pred MKSJ-om. TV kamere zabilježile su SAD-ovog veleposlanika Williama Walkera kako hoda pored leševa Albanaca. Nakon toga, održao je konferenciju na kojoj je osudio taj čin.[107]

Incident je označio prekretnicu u ratu jer je Međunarodna zajednica izgubila strpljenje sa Miloševićevom agresivnom politikom i odlučila vojno interventirati kako bi se spriječila daljnja eskalacija na Balkanu. NATO-ovi dužnosnici su potom zaprijetili da će započeti vojnu intervenciju ako se VJ ne povuče iz Kosova i dopusti da se mirovne snage rasporede   tamo.   Milošević   je   odbio,   što   je   dovelo   do NATO-ovog bombardiranja   SRJ,   koje   je   trajalo   od 22. 

ožujka do 11.   lipnja1999. Borbeni   zrakoplovi većinom   su   agirali   iz   baza   u Italiji i   Jadranskom  moru.   Tijekom   10 tjedana bombardiranja Srbije, borbeni zrakoplovi izveli su 38.000 borbenih misija. Istodobno, VJ pojačala je ofenzivu protiv Albanaca, tako da su se odigrali razni zločini: pokolj u Suvoj Reci, pokolj u Velikoj Kruši, pokolj u Meji,masakr u zatvoru Dubrava i pokolj u Izbici.[108] Iako su vojnici postavili makete tenkova kako bi zavarali NATO, štete su ipak bile velike tako da je Milošević na kraju prihvatio uvjet povlačanja VJ i ulazak KFOR-a na Kosovu. Oko 750.000 protjeranih Albanaca moglo se potom vratiti natrag na Kosovo, ali je oko 100.000 Srba od straha napustilo to područje.[109]

Intervencijom NATO snaga, VJ se povukla iz Kosova, iako je ono ostalo dijelom Srbije. Međutim, 10 godina kasnije, Kosovo je proglasilo neovisnost, a priznalo ga je 90-ak država UN-a, što je i dalje predmetom raznih kontroverzi.

Ostali manji sukobi

Nakon pada Miloševića zbog prosvjeda u Srbiji, više nije bilo ratova na području bivše Jugoslavije. Ipak, dogodila su se još dva manja sukoba: Sukobi u okolici Preševa 2001.,[110][111] u kojem su se opet odigrali okršaji Srba i Albanaca, koji su pokušali pripojiti te srpske općine Kosovu, što je rezultiralo smrću 50-ak osoba, te Sukobi u Makedoniji 2001., u kojem su se sukobili  Makedonci   i  Albanci  separatisti od veljače do kolovoza  iste  godine.  No nakon pregovora  i komporomisa,   uz   angažman SAD-a   i EU-a,   neprijateljstva   su   ubrzo   okončana   uz   obvezu   davanja   većih   prava Albanaca Ohridskim sporazumom.[112]Ipak, poginulo je 60-ak osoba.[113]

Lideri

Milan Kučan    (Slovenija) Franjo Tuđman    (Hrvatska)

Alija Izetbegović    (Bosna i Hercegovina)

Hashim Thaci    (OVK)

Wesley Clark    (NATO)

Ali Ahmeti    (NOV)

Slobodan Milošević    (Jugoslavija)

Radovan Karadžić   , Ratko Mladić (Srbi u BiH)

Milan Martić    (Srbi u Hrvatskoj)

Željko Ražnatović    (SDG)

Žrtve 

Četiri rata odnijela su velik broj života.

U ratu u Sloveniji, koji je trajao 10 dana, poginulo je 60-70 ljudi. U  ratu  u  Hrvatskoj,   koji   je   trajao  4   godine,  poginulo   je  preko  21.000   ljudi:   13.583  na  hrvatskoj   strani 

(uključujući  nestale)[114] ili  15.970[115] te 6.222 do 6.760 na strani RSK   [116]    te 1.279 vojnika JNA.[117]Naknadno je, prema hrvatskim izvorima, poginulo još 111 osoba od preostalih nagaznih mina u bivšim okupiranim hrvatskim područjima od 1998. do 2010.[118]

Najveće žrtve imala je Bosna i Hercegovina u 3-godišnjem ratu. Ipak, prema najnovijim istraživanjima, nakon dugogodišnje ankete koja je obuhvatila cijelu Bosnu a koju je financirala Norveška, broj žrtava je ispao nešto niži od 100.000, te prema računicama IDC-a iz 2007. iznosi 97.207 mrtvih[73]. 2009., IDC je ponovno iznio najnovije revidirane računice, prema kojima se broj žrtava ponovno popeo i iznosi prema završnim rezultatima 98 795 poginulih.  96.595 osoba  izgubilo   je  život  kao  izravnu posljedicu rata dok se  još 2.200 osoba može smatrati neizravnim žrtvama.[119][120][121]

Rat na Kosovu ima najnesigurniji i najupitniji broj žrtava. Procjene su išle od 13.000 do 15.000 mrtvih jer dugo nije bilo nikakvih preciznih studija ili anketa koje bi mogle utvrditi točne brojke. Broj mrtvih Albanaca je upitan,   ali   bilo   je   nekoliko   procjena   smrtnosti.   Do   kraja 2001.,   na   Kosovu   je   ekshumirano   4.400   leševa Albanaca[122]. Do 2004., pronađeno je i predano UNMIK-u dodatnih 836 leševa Albanaca koja su pronađena po skrivenim masovnim grobnicama u Užoj Srbiji. Leševi su prevezeni iz Kosova u Srbiju u kamionima sa ugrađenim hladnjakom te pokopani u grobovima u mjestima Batajnica krajBeograda, Petrovo Selo i Bajina Bašta.[123].  Broj sveukupnih mrtvih Albanaca u ratu seže prema nekim procjenama i do 12.000 žrtava.[124] Od NATO napada je prema službenim srpskim izvorima ubijeno 114 policajaca i 462 vojnika.[125] Fond za humanitarno pravo (FHP) napravio je dosad najopsežniju i najprecizniju studiju o tom sukobu, te je evidentirao sveukupno 13.472 žrtve na području   Kosova   od   siječnja   1998.   do prosinca 2000.   Ta   nevladina   udruga,   koja   je   objavila   podatke   u listopadu 2008., je navela da od tog broja Albanci čine 9.260 (68 %) a Srbi 2.488 žrtava (18 %). 470 osoba su pripadnici  drugih  nacionalnosti a zasad  je  1.254 žrtava neutvrđene etničke pripadnosti[126][127] U taj  broj  nisu uključene žrtve izvan Kosova, tj. u Užoj Srbiji i Vojvodini tijekom NATO intervencije. Kada bi se dodale (488-527 poginulih civila tijekom NATO-ovog bombardiranja[128], 462 vojnika i 114 policajaca) dobila bi se brojka od oko 14.500 poginulih.

U ratovima u bivšoj  Jugoslaviji   je  prema Međunarodnom centru za tranzicijsku pravdu sveukupno poginulo oko 140.000 ljudi a oko 4 milijuna osoba je raseljeno.[129]

Međunarodni sud za ratne zločine

Zbog raznih zločina tijekom četiri rata, Vijeće sigurnosti UN-a je osnovalo MKSJ, popularno znan i kao Haaški sud, kako   bi   se   kaznili   pojedinci   koji   su   počinili   kriminalne   radnje.   Tijekom   suđenja   raznih   činovnika   (Momčilo Perišić, Biljana Plavšić, Jovica Stanišić i Franko Simatović), sud je razotkrio tajne dokumente koji su otkrili povezanost Miloševićeva režima u ratu u Hrvatskoj i BiH.[132][133]

Sud je sveukupno podignuo 161 optužnicu protiv pojedinaca za ratne zločine.[134][135] Na tom popisu ima 94 Srba, 32 Hrvata, sedmero Bošnjaka, dvoje Makedonaca i šestero Albanaca.[136]Dakle, službeni popis Haaškog suda dokaz je da je ondje ukupno 67 % Srba, te 23 % Hrvata, 5 % Bošnjaka, 4 % Albanaca i 1 % Makedonaca.[136] Osim toga, statistike pokazuju da je u sudskim procesima koji se za ratne zločine vode u Bosni i Hercegovini optuženo 80 Srba, odnosno 71 %, 26 Hrvata, odnosno 23 %, te sedmero Bošnjaka, odnosno 6 %.[136] U procesima koji se pak vode pred sudovima u Hrvatskoj za ratne je zločine optuženo 12 Srba, te šest Hrvata.[136]Neke su optužbe međutim odbačene.

Zbog   bjegunaca   optuženih   pred   sudom,   nekoliko   je   država   imalo   raznih   komplikacija   jer   im   je   "zamrznuto" približavanje Europskoj   uniji.   Neko   vrijeme,   Hrvatskoj   je   tako   onemogućeno sudjelovanje   pristupnim pregovorima zbog nemogućnosti da uhvati generala Ante Gotovinu, ali su pregovori ipak započeli 2005., prije nego li je isti uhićen na Tenerifama.

S druge strane, Srbiji   je proces približavanja  istoj  organizaciji  otežan i  odgođen godinama zbog bijega nekolicine (Radovan   Karadžić, Ratko  Mladić, Goran   Hadžić).   Svi   su   uhićeni   do   2011.,   čime   se   Srbija   približila   europskim integracijama.

Pitanje sukcesije 

Raspad SFRJ  je  imao za problem sukcesije prava,  imovine  i  obveza bivše SFRJ.  Srbija  je svojatala  isključivo pravo sljednosti bivše SFRJ,  odričući  državama koje su se  razdružile   ikakva prava.  Štoviše,  budući  da  je  Srbija  zapravo upravljala formalno saveznim tijelima bivše SFRJ, tako je i Narodna banka Jugsolavije sabotirala Hrvatsku i Sloveniju. Nakon što su se razdružile, nije im omogućila raspolagati zajedničkim deviznim pričuvama. U vrijeme razdruženja su te  pričuve   vrijedile  oko  3,5  milijarda  dolara.  Od   tog   je   iznosa   je  naposljetku  ostalo   znatno  manje  novca.   Kod mješovitih  banaka   je  ostalo  oko  56  milijuna  dolara,   kod  komercijalnih  307  milijuna  dolara  a  monetarnog   zlata vrijednosti oko 70 milijuna dolara. [137]

Kad su Hrvatska i Slovenija napokon priznate, svjetski su kreditori u prvim fazama pregovora razdiobe duga bivše SFRJ predlagali da Hrvatska i Slovenija preuzmu dug cijele SFRJ. 2011. je godine ustanovljeno da su je još ostalo barem pola milijarde dolara imovine koje je Srbija potrošila sa zajedničkih računa kojima su trebale upravljati sve republike, a radi se o imovini i zlatu.[137]

Vojnici JNA i mještani prije incidenta u Rožnoj Dolini 1991.

Napad na staru jezgru Dubrovnika

UN-ovo vozilo tijekom opsade Sarajeva

NATO bombardiranje Srbije 1999.

Vukovarski vodeni toranj, simbol stradanja u ratu

Američki tenkovi na Kosovu