Рајко Буквић

СИСТЕМСКА КРИЗА ТРАДИЦИОНАЛНЕ ХРОНОЛОГИЈЕ И НОВА ИСТОРИЈСКА ПАРАДИГМА

САЖЕТАК. У раду се разматрају проблеми савременог стања и одрживости традиционалне и

општеприхваћене хронологије и историје постављене у делима Скалигера и Петавијуса током XVI и

XVII века. У оквиру већег броја приступа који се залажу за преиспитивање ове хронологије, и њену

смену новом парадигмом, а који су последњих деценија развијени пре свега у Русији, али и у Немачкој,

Енглеској, САД и другим земљама, нешто већа пажња посвећена је истраживањима руске школе критике

традиционалне хронологије. Ова школа представљена је с једне стране Фоменком и његовим

сарадницима ("Нова хронологија"), а с друге стране групом "Хронотрон". Оба наведена правца, попут

многих других критичара постојеће хронологије, као своје претходнике истичу Њутна и Морозова,

двојицу истакнутих научника који су се, поред других проблема, независно један од другог током више

деценија интензивно бавили и проблемима (преиспитивања) хронологије и историје.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: хронологија, историја, Скалигерова верзија, традиционална хронологија, Нова

хронологија, Хронотрон, Њутн, Морозов, Фоменко, Жабински, синусоида векова, парадигма

УВОД

Уобичајена и општеприхваћена историјска шема – древни свет, антика, хеленизам, варварство,

рани средњи век, касни средњи век, препород (или ренесанса), нови век – коју смо учили и усвојили у

школи, учврстила се не само код обичних људи већ и код стручњака (историчара), и то до те мере да

заправо скоро нико и не помишља да би она могла да доёе под знак питања и буде смењена неком

другом шемом. И не само то – фактички се скоро нико и не пита како је и када она настала, односно и не

помишља се да је некада постојало време у коме историја није била обухваћена оквирима те и такве

шеме1. Иако се и стручњаци из разних области науке, знања, уметности итд., понекад и понегде, сусрећу

с признањима да неки појединачни историјски догаёај још увек није дефинитивно датиран, наведена

општа шема не доводи се у питање. Утолико чудније делују за сада још увек ретки покушаји да се о томе

поведе расправа, при чему се они по правилу прећуткују, или се њихови иницијатори проглашавају за

чудаке. Или нешто још горе. Ипак, у последње време велики је број таквих покушаја, тако да се чини да

је та шема данас угроженија него икада.

Родоначелник тих покушаја, иако не и први који је о неконсистентности општеважеће

хронологије јасно и гласно проговорио, ван сваке сумње је велики руски и совјетски научник Николај

Александрович Морозов [Николай Александрович Морозов, 1854–1946]. Након више од пола века од

када је Морозов први систематски подвргао преиспитивању општеприхваћену (Скалигерову)

хронологију, током последњих деценија XX столећа развијен је, првенствено у Русији, али и не само у

Русији, цео низ пројеката чији је циљ установљавање нових (или васпостављање старих, заборављених

или намерно уништених) историјских истина и доказа. Руску школу критике хронологије и историје,

како истиче Јевгениј Габович2, одликује склоност ка статистичким прорачунима и ка уважавању

природно-научних аргумената (иако она не пренебрегава ни коришћење осталих метода и налаза), за

разлику од немачке, а у нешто мањој мери и америчке и енглеске школе. Најпопуларнији меёу тим

пројектима, не само у оквиру руске школе, свакако је Нова хронологија, на челу с Анатолијем

Тимофејевичем Фоменком [Анатолий Тимофеевич Фоменко, р. 1945].

Меёутим, Нова хронологија с Фоменком на челу није једина, нити су резултати које је она до

сада понудила (опште)прихваћени, чак и када је реч о историчарима и другим стручњацима који су на

истом становишту нужности (потпуне) реконструкције постојеће званичне хронологије. На таквим

позицијама је и поменути пројект Цивилизација, у коме учествује велики број научних радника и који је

организовао почев од 28. октобра 2000. већи број меёународних конференција о проблемима

цивилизације, с великим бројем значајних радова (нажалост, на званичном сајту пројекта нису доступни

1 Мање је познато, наравно, да су називи из наведене шеме настали релативно недавно. Термин препород

(ренесанса, renaissance) увео је 1838. француски историчар и књижевник Жил Мишле [Jules Michelet, 1798–1874], а

термин хеленизам (Hellenismus) измислио је немачки историчар Јохан Густав Дројзен [Johann Gustav Droysen, 1808–

1884] половином XIX века. С друге стране, термин antico, са значењем древни, давни, као реч која карактерише

одреёену епоху, појавио се почетком XV века, иако су византијски аутори (као Јован Дамаскин [око 650 – око 750])

већ после VIII века уложили огроман рад на систематизацији "античке традиције", док су се сами радови тих

"античких" аутора појавили у периоду XI–XII век. Све године живота појединих историјских личности, писаца,

научника, итд., односно важнијих историјских догаёаја дате су у даљем тексту у угластим заградама и према

важећој, традиционалној хронологији. 2 Е. Габович, Критика хронологии и ревизия истории в Западной Европе, http://geschichte.eu.cx/.

2

сви реферати, и поред тога што су најављени), а поред конференција пројекат је почео да припрема и

атрактивне зборнике радова о новој хронологији и историји.

Преиспитивање постојеће хронологије циљ је и пројекта Хронотрон, чије основе су поставили

још 1995. С. И. Ваљански и Д. В. Каљужни. Он је, условно речено, "умеренија" варијанта критике

традиционалне (Скалигерове) хронологије. У оквиру овог пројекта издато је током десетак година

неколико веома интересантних и значајних књига, у којима се као аутори појављују, поред Ваљанског и

Каљужног, још и А. М. Жабински и Ј. А. Кеслер. У оквиру пројекта Хронотрон развијен је и један нови

методолошки инструмент – тзв. синусоида векова (синусоида Жабинског, СЖ), чији је аутор Александар

Михајлович Жабински [Александр Михайлович Жабинский, р. 1956], уметник и уметнички критичар,

наставник сликарства у уметничкој школи, познати ерудита. Непосредан повод за први текст овог аутора

о критици традиционалне хронологије3 била је његова књига Друга историја уметности

4, у којој је

изложен поменути инструмент.

Као и друге књиге из ове серије, и Друга историја уметности на насловној страни има видно

истакнут мото "Версии мировой истории" (верзије светске историје), што и јесте предмет целог пројекта

– преиспитивање постојеће, општеприхваћене хронологије, коју су поставили Жозеф Скалигер и његови

следбеници током XVI и XVII столећа, а у одреёеним сегментима и касније, и истицање нових верзија

(варијаната) историјских догаёаја и личности. Аутори ове групе, наиме, избегавају детерминистички

приступ, инсистирајући на тези да је садашње стање историјске науке још далеко од могућности да се

утврёују чињенице, већ се мора кренути од постављања хипотеза и варијаната. Наведена књига

Жабинског бави се уметношћу, и то уметношћу "узетом изван историје", како аутор истиче у уводној

речи. На питање да ли је такав приступ уопште могућ, аутор одмах даје свој одговор: "Да, ако постоје

сумње у правилност закључака историчара." У том је одговору и основ приступа Жабинског – постојеће,

"утврёене" историје, поред осталог и уметности, односно уметничких дела (а у каснијој књизи

Каљужног и Жабинског то исто показано је и за књижевна дела5), могу и морају бити предмет

преиспитивања, као и све друге исто тако "утврёене" историје. Јер, на крају крајева, историја може бити

фалсификована а у оквиру тога и историја уметности, без обзира што је у овом другом случају

фалсификатору нужно да поседује одреёене способности за уметничко стваралаштво. Иако су ово

познате ствари (проблеми фалсификата у уметности разматрају се свакодневно и потпуно независно од

проблема историје и хронологије), оне добијају посебну тежину и значај управо с аспекта утврёивања

историје и хронологије уметничког стваралаштва и уметничких дела, а та утврёена историја и

хронологија затим повратно делује на утврёивање опште историје и хронологије.

ПРОТИВРЕЧНОСТИ ТРАДИЦИОНАЛНЕ ХРОНОЛОГИЈЕ: АНАХРОНИЗМИ И ЊИХОВ ЗНАЧАЈ

Овај след догаёаја – разматрање и датирање појединих уметничких дела (на основу стила,

припадности одреёеној школи, вештини извоёења дела итд.) и њихово коришћење за утврёивање опште

историје и хронологије, след који изгледа здраворазумски и логично, није меёутим био поштован током

установљавања постојеће општеприхваћене хронологије Жозефа Скалигера. И то је оно што Жабински у

овој зналачки написаној али истовремено и врло приступачној књизи убедљиво показује и доказује,

илуструјући и на тај начин да је нужно темељно преиспитивање Скалигерове хронологије. Овакав

утисак не може да ублажи или измени ни опаска аутора да је књигу било тешко писати (што му се заиста

може веровати), али и да ће је бити тешко читати. На преко 570 страна, са више од 500 илустрација,

књига излаже нека од открића која ће на неупућене, а таквих је свакако већина, сигурно деловати као

шок. Показује се, тако, да су уметници, скулптори и архитекти старе Грчке били савременици Тицијана

[Tiziano Vecelli, око 1487/90–1576] и Микеланёела [Michelangelo Buonarroti, 1475–1546], да су ови

потоњи од њих у ствари непосредно учили, да је Рафаел [Rafaello Santi, 1483–1520] на својој слици "Три

грације" из 1505. поновио до танчина фреску "Три грације" из Помпеје која је страдала у ерупцији

Везува наводно 79. године (!), да би била откривена тек неколико векова након Рафаелове смрти (1748),

да је уметност Византије вештачки подељена на религиозну и световну, а да је ова потоња затим

потпуно неосновано пребачена у "античка" времена и проглашена "античком", итд. Сва та открића,

заснована на анализи уметничких особина одреёених дела (слике, скулптуре, зграде, а у једном делу

књиге Жабински се бави, такоёе успешно, и разматрањима грбова, застава, медаља, монета и др.)

3 Р. Буквић, Критика традиционалне хронологије: колико ће још издржати Скалигер?, Зборник Матице српске за

друштвене науке, број 118–119, 2005. 4 А. М. Жабинский, Другая история искусства. От самого начала до наших дней, Москва, 2004, 576 с. Књиге из ове

серије писане су тако да се одговарајући проблеми и њихова разматрања могу пронаћи не само у књизи чији наслов

упућује на одреёену проблематику (у конкретном случају – уметност) већ и у другима. Тако се проблематика

уметности (архитектура и њени стилови, фреска, намештај, јувелирство) обраёује доста детаљно и у књизи: Д. В.

Калюжный и А. М. Жабинский, Другая история войн. От палок до бомбард, Москва, 2003, стр. 433–520. 5 Д. В. Калюжный, А. М. Жабинский, Другая история литературы. От самого начала до XXI века, Москва, 2001.

3

резултовала су толико великим бројем паралела у стиловима разних епоха да је једноставно немогуће

објаснити их другачије него као (бројне) хронолошке грешке.

Проучавање и анализирање грбова и застава, монета и медаља нису наравно непознати, како у

смислу хобија и забаве, тако и као посебних уметности, односно научних дисциплина, али и овде је, у

сваком случају, след догаёаја и закључивања исти као и у другим областима – уместо да се њихово

датирање заснива на аналитичкој основи (анализа грбова, познавање правила њиховог стварања и

коришћења, итд.) и затим коришћење тако добијених резултата као основе за хронологију и историју,

дешава се обрнуто: постојеће шеме (из опште, Скалигерове, хронологије) намећу се и овим

дисциплинама. Као резултат и овде се појављују ствари које у оквирима Скалигерове хронологије не

могу бити објашњене, па се онда прибегава лаконским оценама о "дубокој равнодушности

средњовековног духа према времену" (Марк Блох [Marc Bloch, 1886–1944]), или пак "научно-

историјским" објашњењима попут следећег: "Средњовековље је у грандиозним размерама помешало

епохе и појмове, средњовековни аутори су из незнања изједначавали древну, античку и библијску

историју с епохом средњих векова... У средњем веку је скоро изгубљена представа о хронолошком

следу: сахрани Александра Македонског присуствују монаси с крстовима и кандилима; Катилина слуша

литургију; Орфеј је савременик Енеја, Сарданапал цар Грчке, Јулијан Отпадник папски капелан."6

А све то само зато што се, рецимо, на делима браће Лимбург (Пол, Жан и Херман; низоземски

илуминатори XV века [Les frères de Limbourg, Pol, Hennequin, Herman]) и других европских уметника

војска Јулија Цезара или његових директних потомака у средњовековној одећи бори с војском

Александра Македонског (откривају их или грбови или заставе, као што се рецимо види на илустрацији

приложеној на стр. 390. ове књиге7). Или зато што на слици Пјера дела Франческе [Piero della Francesca,

dei Franceschi, око 1416–1492] "Битка Ираклија с Хозројем" видимо заставе Корзике и Венеције, иако се

ова битка традиционално смешта у VII век8 (Исто, стр. 391), итд. Велики број оваквих примера, који у

признатој науци носе назив анахронизми, цитира Жабински из чувене књиге Ђорёа Вазарија [Giorgio

Vasari, 1511–1574] Vite dei più eccelenti pittori, scultori ed architetti. Ова књига објављена је и на српском

језику, али нажалост не у целости9, а у понуёеном избору управо ови примери не могу се пронаћи!

Заправо, за Вазаријеву књигу уобичајено се сматра да је испуњена "глупостима и измишљотинама", при

чему се циља на хронолошке "заблуде", иначе карактеристичне за писце тог времена. Вероватно је из

тих разлога и направљен "избор" из његове књиге, како би се она "ослободила" тих глупости и

измишљотина и како би се задржала само чисто "уметничка" разматрања која се односе на дела

појединих сликара, вајара и архитеката! Традиционалној хронологији и историји то, наравно, одговара,

али је потпуној слици (истини) о ономе о чему је Вазари писао на тај начин нанета огромна штета. Исто

као и свим прошлим, садашњим и будућим читаоцима Вазаријеве књиге. Поменути, у књизи Жабинског

наведени, примери односе се на Вазаријево разматрање "романских" уметника (који се традиционално

смештају у "тамни", послеантички период IX–XI векова н. е.) као "древних", на појаву "готског" стила за

време владавине Гота у XII веку. Према Вазарију, готски краљ Теодорик [Theodorik, Theodorich, по

традиционалној хронологији око 454–526] није живео у позноантичко време, већ непосредно пре

настанка препорода, а Карло Велики [Charlemagne, Carolus Magnus, 742–814] у ствари је био савременик

ренесансе, Вазари наводи да је Пизански сабор посетио Фридрих Барбароса [Friedrich I Barbarossa, око

1123–1190], и то много година пошто га је изградио Ђовани Пизано [Giovanni Pisano, око 1250–1314]

(историчари, наравно, исправљају Вазарија: не, то није био Фридрих I Барбароса већ Фридрих III

6 Флорентийские чтения: Итальянская жизнь и культура. Зарницы, т. I, Москва, 1914. (Цитирано према: А. М.

Жабинский, Другая история искусства. От самого начала до наших дней, Москва, 2004, стр. 389. Такоёе: А. Т.

Фоменко, Математички поглед на историју – Статистичка хронологија, Београд, 1997, стр. 46–47.) Личности

поменуте у наведеном цитату су следеће. Александар Велики, Александар Македонски [356–323. пре н. е.],

македонски краљ (336–323), син Филипа II, Аристотелов ученик, највећи војсковоёа старог века. Луције Сергије

Катилина [Lucius Sergius Catilina, 108–62. пре н. е.], римски патрициј, претор и намесник у Африци, покушао

завером против римске републике да заведе своју диктатуру; заверу открио Цицерон. Орфеј је по хеленској

митологији песник и певач, син музе Калиопе и Аполона (по некима Еагра); песмом је очаравао људе и животиње,

стење и дрвеће. Сарданапал је легендарно име асирског цара Асурбанипала, за време чије владавине (669–631. или

629. пре н. е.) асирско царство средином VII века пре н. е. достиже врхунац. Флавије Клаудије Јулијан, Отпадник,

Апостата [Flavius Claudius Julianuas, 331–363], римски цар (361–363), синовац цара Константина. Познат је по

одрицању од хришћанства и покушају обнове паганства, због чега је и прозван Апостата. 7 А. М. Жабинский, Другая история искусства. От самого начала до наших дней, Москва, 2004, стр. 390. 8 Ираклије (владао од 610. до 641), један од најспособнијих и најистакнутијих византијских царева, успео да победи

Персијанце који су претходно отели од Византије најбогатије провинције на истоку; Хозроје II (или Козроје II,

персијски краљ 590–628), Ираклијев противник у рату у јесен 627. године, који је добила Византија. Хозроје је

збачен у немирима у Персијском царству у пролеће 628. године, којом приликом је и убијен. 9 Đ. Vazari, Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata, Stara Pazova, 1995. (Избор: Eros Sequi.) Колико су наши читаоци

ускраћени можда се може видети из обима ове књиге (око 340 страна) и њеног упореёења са, рецимо, недавним

издањем на руском језику – у периоду 1993–1995. у Русији је објављено Вазаријево дело у пет томова!

4

Хабзбург), да је император Цезар даровао Пизи посуду којом се мерио данак који су му плаћали а која је

подигнута на стубу 1313. године у времену Ђованија Роса, итд, итд.

Или, да се за тренутак одвојимо од ове књиге, и погледамо неке друге примере. У књизи Друга

историја Средњовековља10

Ваљански и Каљужни обилато су цитирали књигу Метод лаког изучавања

историје (Methodus ad facilem historiarum cognotionem, 1566) француског историчара Жана Бодена [Jean

Bodin, 1530–1596], Скалигеровог савременика. У овој књизи се, такоёе, налазе бројни примери

анахронизама, бесмислица, глупости и сл., као и код Вазарија. Неки од тих примера заиста су

поражавајући. Тако Боден тврди: да галски проконзул није слушао наредбе римског Сената, већ савете

самог Жана Бодена, као и Демостена11

, онда би (у XVI веку) император Свете римске империје

германске нације Карло V, ратујући с Османском империјом, могао да избегне рушење Коринта од

стране римске армије и пораз Тарента током пунских ратова [212–209 пре н. е.]! А у Другој историји

науке Ваљански и Каљужни12

, тако, наводе Парацелзуса [Philippus Aureolus, право име Teophrastus

Bombastus von Hohenheim, 1493?–1541], чувеног средњовековног алхемичара и лекара, оснивача

јатрохемије (медицинска хемија, односно у данашњем смислу хемотерапија): "Када би твоји адепти

знали да ми је њихов воёа Гален (а он је сада у паклу) послао потврдна писма о томе да сам ја у праву,

они би себе осенчили крсним знамењима... А ваш Авицена (он је сада на прагу пакла). Ја сам с њим

говорио о течном злату." Клаудије Гален [Claudius Galenos, 131–201], један од најплоднијих и

најсвестранијих хеленских писаца царског времена, највише се бавио медицином – главно дело му је

Анатомски огледи (од 15 сачувано 9 књига) који представљају врхунац античке медицине, живео је по

традиционалној хронологији у II веку, дакле безмало миленијум и по пре Парацелзуса! Каква је то писма

он послао Парацелзусу? А Авицена, или Ибн Сина [латинизовано Avicenna, око 980–1037], један је од

најзначајнијих лекара на Истоку, аутор Канона лекарске науке, праве енциклопедије медицинских

знања, као што се види живео је, по традиционалној хронологији, крајем X и почетком XI столећа. О

чему су, и како, Парацелзус и Авицена разговарали? Или, погледајмо још један пример из ове књиге.13

Сматра се, наиме, да је Архимед [287–212 пре н. е.], највећи математичар и физичар старог века,

познавао природу неба и земље, тако да је имао стаклени глобус којег су чинили велики (звездани)

глобус унутар кога је био мали (земаљски) глобус. Проблем је, меёутим, што се та прича не слаже с

познатим чињеницама о открићу провидног стакла – технологија прављења стакла у старом веку

дозвољавала је производњу само непрозирног стакла. С друге стране, познато је да је први савремени

глобус Земље направио 1492. године немачки географ и морепловац из Нирнберга Мартин Бехајм

[Martin Behaim, Böhaim, 1459–1507], чиме је знатно утицао на Колумбова [Cristoforo Colombo, Cristóbal

Colón, 1451–1506] и Магеланова [Fernando Magallanes, Magellanus Ferdinandus, 1480?–1521] путовања.

Ипак, традиционална историја се држи мишљења да су глобусе правили и користили кинески, грчки,

арапски и персијски астрономи, с тим да у периоду измеёу античког доба и XV века није сачуван

ниједан глобус! И то мада се у Напуљском музеју чува чувени Атласов глобус који иста та

традиционална хронологија датира у IV век пре н.е. И наравно, свему томе треба додати и поменути

Архимедов глобус. А ако су правили глобусе, значи да су стари Кинези, стари Грци, стари Арапи и стари

Персијанци имали представу о облику Земље какав је и данас познат. А у Европи Средњег века, како

пише Жорж Диби [Georges Michel Claude Duby, 1919–1996], "људи високе културе, људи који мисле,

који црпе своја знања из књига, представљали су Земљу равном, у виду огромног диска". Ако се верује

традиционалној хронологији и традиционалној историји, испада да је након античких времена

човечанство и ово једном освојено знање (о облику Земље) такорећи трајно заборавило. Откуд толико

дубоко и толико дуготрајно заборављање?

О чему је овде, у свим наведеним и бројним другим, примерима, заправо реч? Да ли су

средњовековни уметници, писци, научници итд. знали шта раде и о чему пишу? Да ли је могуће да баш

толико, масовно, случајно или намерно, греше? Како је могуће да, на пример, чувени Плотин [204/5–

269/70] напише Живот римског папе Петра VII, ако је познато да од времена Св. Петра до данас

римских папа с тим именом није било, или да чувени немачки историчар и теолог Јохан Тритемије

Германац [Johann Tritemius, Tritheim, Joannis Trithemius, 1462–1516] пише о средњовековним Францима

почињући од 433. године пре н. е. па до 1500. године н.е.! Анахронизми су, наравно, присутни и бројни и

у другим областима. Тако, рецимо, на географској карти Птолемеја [око 90 – око 160] из II века постоје и

називи којих није било (и није могло бити) пре XIII века, као што су белоруски град Гродно, затим

Варшава, Берлин, Хамбург.

Да ли су сви наведени, и многи други, аутори знали шта и о чему пишу? Биће, ипак, да су они

све то знали, а да неред, мешање епоха и појмова и сл., уноси не њихово незнање већ лажна

10 С. И. Валянский, Д. В. Калюжный, Другая история Средневековья. От древности до Возрождения, Москва, 2004,

стр. 31. и даље. 11 Демостен [384?–322. пре н. е.], највећи беседник старог века, воёа антимакедонске партије у Атини. 12 С. И. Валянский и Д. В. Калюжный, Другая история науки. От Аристотеля до Ньютона, Москва, 2002, стр. 214. 13 Исто, стр. 253.

5

(Скалигерова) хронологија, која је унета и наметнута "споља", и која нема везе са стварношћу коју су ти

уметници, писци, научници приказивали (сликали, вајали итд.), истраживали и описивали.

Шта су, у ствари, анахронизми14

, и какав је њихов значај? Да би се то схватило, мораћемо да

учинимо један крупан корак напред, који ће нешто касније бити детаљније обраёен. За сада рецимо само

да је током периода XVII–XVIII века у Европи на делу био програм масовног фалсификовања историје,

праћен уништавањем свих докумената који су ту историју приказивали у правом, истинитом светлу, и то

пре свега докумената који су се односили на непосредну прошлост (XV–XVI век). Током реализовања

овог програма били су уништени практично сви крупни документи који су се односили на ту прошлост,

тако да се данас такви документи готово сигурно не могу пронаћи, и тешко се може надати да могу бити

пронаёени. Насупрот томе, у бројним документима сачуване су многе "ситнице" које су измакле пажњи

оних који су спроводили поменути програм. Те "ситнице" су долазиле у сукобе са званичном,

Скалигеровом историјом и хронологијом. Традиционална историја развила је читав низ метода којима су

те противречности разрешаване – игнорисање, осуде, ниски научни ниво епохе, намерно фалсификовање

докумената, несавесно цитирање итд.15

Докле може да иде, односно докле је ишло фалсификовање

докумената, односно хроника, летописа, књижевних и других дела показује Иванов на бројним

примерима, а један од најупечатљивијих је, свакако, преправљање познатог LIX сонета Вилијема

Шекспира [William Shakespeare, 1564–1616]. Шекспир је у овом сонету, наиме, писао о петстогодишњем

постојању писмености (и времена од доласка Исуса Христа) – "Even of five hundreth courses of the Sunne,

(…), Since mine at first in character was done"16

, што је у каснијим издањима преправљено заменом пет

стотина на хиљаду година, а управо та каснија издања по правилу су затим користили и преводиоци.

Наравно да Шекспирово помињање пет стотина година не мора да буде прихваћено као неприкосновено,

али се управо стога мора поставити питање: зашто је онда било потребно исправљати "хронолошку

грешку" (или песничку слободу, или Шекспирово незнање итд.). А да је било потребе "исправљати",

односно доказивати, речито илуструје и такоёе често навоёени пример у коме се у "главној" улози

појављује Франческо Петрарка [Francesco Petrarca, 1304–1374] који је са својим средњовековним

опонентима водио спор с данашњег гледишта апсолутно бесмислен. "Петрарка је тврдио ... позивајући

се на цео низ филолошких и психолошких посматрања да су привилегије које су Цезар и Нерон дали

аустријском херцошком дому (у XIII веку н. е.!) лажне. Тада је то још било потребно доказивати."17

Тада

– да, али данас се то сматра потпуно беспредметним и непотребним, пошто "знамо" да то није било

могуће, да је "Петрарка имао у виду нешто друго", итд, итд. Јер, аустријски херцошки дом почео је да

влада 1273. године, дакле читавих 1200 година после Цезара и Нерона!

Исправљање старих текстова, или пак њихових назива (слика, рецимо), нису била

карактеристична само за та, давно минула, времена, Фоменко, тако, наводи 18

случај старе минијатуре

Изглед Троје, из средњовековног зборника који се чува у Државном историјском музеју у Москви. На тој

минијатури Троја је представљена као типични средњовековни град. На горњој половини минијатуре

приказано је каквим су се занимањима бавили становници Троје: правили су бродове, ковали гвожёе, и

измеёу осталог изливали велика звона. Управо овај последњи детаљ потврёује да је на минијатури

приказан средњовековни град – звона су се, наиме, појавила тек у средњем веку. У академском издању

књиге Троянские сказания. Средневековые рыцарские романы о Троянской войне19

минијатура је

наведена под тим називом. Меёутим, у књизи Москва. Илюстрированная история. Т. 1. С древнейших

времѐн до 1917 г.20

истој минијатури дат је назив Средњовековни град. У суштини тај назив потпуно

одговара, само што су читаоци ове књиге "поштеёени" евентуалних питања која би се могла односити на

то како Троја (из наводно XIII века пре н. е.) може да буде средњовековни град.

В. А. Иванов у поменутом раду констатује да су наведени начини разрешавања противречности

могли да се одрже само до одреёеног нивоа. Меёутим, у вези с развојем нових метода истраживања,

ових противречности се "накупило" толико много, и таквог карактера да оне више не могу да буду

одстрањене тим методима, будући да су системског карактера и да као такве захтевају преиспитивање

постојеће парадигме. Нужност систематског изучавања анахронизама, која проистиче из њихове

14 Код Вујаклије (Лексикон страних речи и израза, стр. 46) анахронизам је одреёен као: "погрешка у рачунању

времена, датума, догаёаја, оно што је у противности са хронологијом, временска поремећеност, несавременост,

занемаривање онога што одговара духу и приликама времена, нпр. топови у Косовској бици, Цезар на аутомобилу,;

заосталост, застарелост." 15 Видети детаљније у: В. А. Иванов, Анализ системных противоречий в традиционной версии мировой истории,

Хожение в Ойкумену, Альманах № 1, http://www.newchrono.ru/. 16 Исто. Навод Иванова према издању из 1640. године. 17 Д. Н. Егоров, Введение в изучение средних веков. Историография и источниковедение, Т. 1–2, Москва, 1916.

(Према: А. Т. Фоменко, Новые эмпирико-статистические методики датирования древних событий и приложения к

глобальной хронологии древнего и средневекового мира, http://www.lib.ru/FOMENKOAT/fomenko1.txt/ 18 А. Т. Фоменко, Античность – это средневековье, Санкт-Петербург, 2005, стр. 224. 19 Наука, Ленинград, 1972. 20 Мысль, Москва, 1985.

6

количине и карактера, посебно истиче савремени бугарски критичар традиционалне хронологије Јордан

Табов21

, и у ту сврху даје и један покушај њихове класификације која би требало да таква проучавања

олакша. Табов, такоёе, подвлачи да досадашњи ("занатлијски") методи коришћени у те сврхе више не

могу да задовоље, и да морају да буду замењени новим, без обзира на непроцењиви значај сваког

сагледавања анахронизама. Јер, како констатују Фоменко и сарадници – у недостатку крупних

докумената који би откривали истину о историји, за истраживаче посебан значај добијају управо

"ситнице", неочишћени остаци истине који су се случајно очували и избегли "чишћење". Показује се да

је таквих "ситница" веома много, а оне заједно омогућавају реконструисање заборављене и/или

искривљене историје, историје која је намерно уништавана и искривљавана у току спровоёења

наведеног општеевропског програма током XVII и XVIII века. Такве "ситнице" и јесу оно што се у науци

зове анахронизам, и у приступу критичара традиционалне хронологије циљ није да се ти анахронизми на

било који начин елиминишу већ да се искористе за откривање истина које се иза њих скривају.

НАСТАНАК СКАЛИГЕРОВА ХРОНОЛОГИЈЕ

Али, како су и када те хронолошке грешке (или "грешке") уопште

настале? Како је и када постављена постојећа, општеважећа (Скалигерова)

хронологија на којој се уздиже целокупно здање данас познато под именом

светска историја? Да ли је уопште, и колико, било покушаја да се она сагледа,

оцени, евентуално преиспита и измени?

Иако су се овим питањем и пре и после Н. А. Морозова мање или

више систематски бавили многи, укључујући и такве великане науке и људске

мисли (какав је на пример И. Њутн), вероватно је његово коначно разјашњење

још (веома) далеко. Одреёена разматрања о томе даје и Жабински у књизи

која је пред нама, као уосталом и други аутори у књигама групе Хронотрон, и

то не само у почетним деловима већ (имплицитно) практично и током целе

књиге, мада то свакако није био њен (главни) циљ. Користећи ова излагања,

као и разматрања у другим делима у којима је дата критика Скалигерове

хронологије, и то како у оквиру ове серије групе Хронотрон, тако и у делима Фоменка и његових

сарадника из Нове хронологије, а и других критичара, може се, ипак, склопити једна, макар и врло

груба, скица.

Постојећа хронолошка шема створена је током XVI и XVII века, пре свега доприносом Жозефа

Жиста Бордонија, познатог по псеудониму Скалигер (тј. хронолог) [Joseph Justus della Scala, Scaliger,

1540–1609], који је био највећи хронолог свог времена ("отац хронологије"). Треба истаћи да је још до

Скалигера био предложен цео низ "периодизација" прошлости, а италијански хуманисти епохе

препорода већ су извршили "отпремање" грчког "златног века" у прошлост, и то за целих 2.000 година.

Ипак, и поред постојања завидне количине историјских дела, јединствене хронологије светске историје

до Скалигера није било. А управо у његово време рукописи "древних" аутора појављивали су се и

ишчезавали као из маёионичаревих рукава. Заправо, масовна "производња" древних рукописа започела

је, како се сматра, када је византијски филозоф Георгије Хемист Плетон [Πλήθων, 1355–1452] 1438.

године, у већ познијим годинама, емигрирао у Фиренцу и тамо пренео своју архиву. Поред Плетона, у

Италију су у XV веку прешли и други хуманисти, као Мануел Хрисолор [Manuel Chrysoloras, 1350–

1415], Висарион Никејски [око 1403–1472] и др. Ови хуманисти упознали су први пут (!) Европу с

достигнућима грчке мисли (наводно, "древне грчке мисли"). Висарион је сакупио изванредну

библиотеку дела отаца источне и западне цркве и класичних текстова, а она је затим постала основа

познате Библиотеке св. Марка.

Када је затим, новцем Медичијевих, основана Платонова академија (1459, затворена 1521), она

је, уз Библиотеку св. Марка, постала средиште бурне делатности откривања и умножавања "древних"

извора. У тој делатности посебно се истакао Ђовани Франческо Поёо Брачолини [Giovanni Francesco

Poggio Bracciolini, 1380–1459], један од најсјајнијих ренесансних аутора, нажалост врло мало познат, али

и човек који је већ био ухваћен у пословима фалсификовања рукописа. Улогу сличну Платоновој имале

су и Напуљска и Римска академија. За ову последњу, која је "израсла" из слушалаца Римског

универзитета и једног од његових предавача Помпонија Лета [Pomponio Laeto, 1428–1498], сачувана су

сведочанства да су се академици одевали у античке одеће, да су датирали своја дела не од стварања

света већ од оснивања Рима, и да су сопствена имена замењивали класичним. Академици се нису

задовољавали читањем и разматрањем античких дела, већ су писали сопствене радове о проблемима

филозофије, религије и политике древних времена. Колико се данас од тих дела сматра античком

21 И. Табов, Закат старой Болгарии (Новая хронология Балкан), Москва, 2000. (Цитирано према:

http://newchrono.ruframe1/PSS/tabov/.)

7

филозофијом и литературом? Насупрот Јакобу Буркхарту [Jakob Burkhardt, 1818–1897], једном од

најпознатијих ауторитета за доба Ренесансе, који је додуше признао да је било оваквих фалсификовања,

али да је фалсификовано тек понешто22

, показује се, при детаљнијем разматрању, да је фалсификовање

било заиста масовно.

Поменути Поёо типичан је пример како је "стварана" и потврёивана Скалигерова хронологија.

Треба истаћи, најпре, да су "древни" рукописи по правилу налажени у околностима које нису могле да

допринесу њиховом критичком датирању. Као врло карактеристичан пример у том смислу може се

навести проналажење Тацитове Историје23

, за коју су Ошар и Рос, независно један од другог, још крајем

XIX века24

изнели мишљење да је аутор ове књиге заправо Поёо, сјајни ренесансни аутор и блистави

имитатор. Многи су били мишљења да се прва половина италијанског XV може звати Поёовим добом.

Још за живота Поёо је у Фиренци добио споменик који је исклесао Донатело. Висок стил Поёовог

живота захтевао је много новца, а он је додатних извора прихода долазио трагањем за списима античких

аутора и затим њиховом припремом и редакцијом. У наведено време то је био врло уносан посао и

Брачолини је у сараадњи с фирентинским научником и издавачем Николом Николијем [1363–1437]

основао нешто што бисмо у духу нашег времена могли назвати студиом за обраду античке литературе.

Меёу његовим сарадницима по правилу су били образовани људи, али и људи који су имали тамне мрље

на својим репутацијама. Прве налазе Поёо је учинио заједно с Бартоломеом ди Монтепулчаном, за време

сабора у Констанцу [1414–1418], када су у заборављеној влажној кули манастира у Сен-Галену

пронашли читаву гомилу старих рукописа – дела Квинтилијана, Валерија Флака, Асконија Педијана,

Нонија Марцелија, Проба и др. После извесног времена Поёо је открио фрагменте из Петронија и

Калпурнијеве Буколике. Околности свих тих налаза нису разјашњене. Осим оригинала Поёо је трговао и

копијама, продајући их за велике паре. Његови клијенти су били Медичи, Сфорце, енглеске

аристократске породице, Бургундска војводска кућа, кардинали Орсини, универзитети који су у то време

почињљали да формирају библиотеке итд.

Основни преписи Тацитових књига (тзв. 1. и 2. Медицејски

препис) чувају се у библиотеци у Фиренци, меёу чијим управитељима-

оснивачима је био и Поёо. Сходно традиционалној хронологији, ти

преписи су прототипи свих других старих преписа Тацита. Прво штампано

издање појавило се, тобоже, 1470. с другог Медицејског преписа (који је

заправо први пронаёен) или с његове копије, која је наводно чувана у

Венецији у библиотеци св. Марка. Али, он је одатле нестао, а "можда у њој

никада није ни био". Ошар и Рос извршили су огроман посао повезан с

Тацитом, измеёу осталог сакупили су сва помињања Тацита пре него што

га је открио Поёо у XV веку – показало се да је тих помињања веома мало

и да су она општег и неодреёеног карактера, другим речима могла су се

односити на људе који немају ничег заједничког с чувеним аутором

Историје. А како је пронаёен Тацит? Новембра 1425. Поёо је обавестио

Николија да му неки монах нуди неке старе рукописе меёу којима и неколико непознатих Тацитових

дела. Николи прихвата посао, али се из непознатих разлога куповина одлаже много месеци. Током тог

периода Поёо излаже разне разлоге за одлагање, и у томе пролазе већ не месеци, него године и око

"откривеног" Тацита почињу да се испредају многе приче. А Поёова реакција на те приче била је доиста

чудна: "... кад стигне Корнелије Тацит, ја ћу га намерно добро сакрити од непознатих". Значи, гласине

неће сузбити онако како би било нормално – показати рукопис целом ученом свету, уз објашњење свих

путева, средстава и тајни његовог настанка. Ошар и Рос су открили да је у каснијем издању својих

писама Николију Поёо намерно фалсификовао датуме 28. децембар 1427. и 5. јун 1428. у двама поново

објављеним писмима, у којима моли Николија да му пошаље други примерак Тацита који се, наводно,

већ налазио код Николија. Ошар је утврдио да је тај тајанствени други примерак заправо 1. Медицејски

препис који је тобоже откривен много година касније, а да су датуми фалсификовани након Николијевог

публиковања Тацита, с намером да се учврсти репутација првог преписа (односно, тзв. 2. Медицејског

преписа), који је већ ушао у употребу у разним кнежевским библиотекама и да се припреми пут за други

препис. Изучавање историје настанка Првог Медицејског преписа (који је, у ствари, како сматрају

данашњи историчари, откривен други по реду) показује исту слику као и код претходног преписа:

понавља се легенда која је окруживала, 80 година раније, препис Никола Николија. Опет се ту налази

северни манастир, опет неки тајанствени безимени монаси, неки немачки калуёер доноси папи Лаву X

22 "Због велике похлепе за антиком било је понешто и фалсифицирано." (J. Burkhart, Kultura Renesanse u Italiji,

Beograd, 1991, стр. 109, ф. 29.) 23 Корнелије Тацит [Cornelius Tacitus, 58–117]. 24 Hoshart, De l’authenticite des Annales et des Histoires de Tacite, Paris, 1890. Ross, Tacitus and Bracciolini. The Annals

forged in the XV-th Century, London, 1878. (Према: А. Т. Фоменко, Основания истории, Москва, 2005, стр. 72. и даље,

343. и даље.)

8

првих пет глава Анала, а одушевљени папа одреёује овога за издавача дела. Калуёер, меёутим, одбија

под изговором да није довољно писмен. Управо како се десило с Другим Медицејским преписом (који је

пронаёен први). Итд. Према Ошару, ти вечни тајанствени монаси без имена, порекла и пребивалишта,

настављачи су фалсификаторског система који је покренуо Поёо, у којем је најпре учествовао сам али је

ускоро морао да у посао укључи Николија.

Али, вратимо се Скалигеру. Његови најважнији радови били су Исправљање хронологије (Opus

novum de emendatione temporum, 158325

) и Ризница времена (Thesaurus temporum, 1606) који су постали

темељ научне хронологије. До данас није потпуно јасно на чему је Скалигер заснивао своје налазе и како

је до њих дошао. Као један од његових инспиратора помиње се Николо Макијавели [Niccolò Machiavelli,

1469–1547] који је развио идеју цикличности у историји, а управо се то може видети у важећој

хронологији и историји. Сматра се да је ову идеју Макијавели преузео од античког историчара Полибија

[Polybios, 205–123 пре н. е.], иако се у светлу најновијих сазнања може подозревати (а и Жабински то

чини26

) да је у ствари Макијавели писао под овим псеудонимом. Ако је тачна претпоставка да је

Скалигер идеју цикличности преузео од Макијавелија, онда постаје јасно да он и није имао потребу да

трага за било каквим старим документима – довољно је било понављати у прошлости данашње догаёаје

и не може се погрешити. Поред идеје цикличности, изгледа да је Скалигер користио само мали број

извора и претходно акумулираних знања. Један од таквих извора је и теорија о четири царства. Ова

теорија дуго је владала у Скалигерово време, и прихватао ју је велики број његових савременика или

претходника, поред осталих Мартин Лутер [Martin Luther, 1483–1546], Филип Меланхтон [Philipp

Melanchton, Schwarzerd, 1497–1560], Онофрио Панвинио [Onofrio Panvinio, 1529–1568] и Јохан Слејден

[Johann Sladen, 1506–1556]. Она се одржала као најбоља меёу бројним тумачењима Библије и повезана је

с Даниловим пророчанствима27

, према којима је појави царстава претходила појава четири звери и духа,

а тај број одговара броју царстава: Асиријско, Персијско, Грчко и Римско, да би се ово последње након

пада у одреёеним условима "прелило" у Германско царство. Најзад, треба истаћи да је Скалигер

користио и астрономске методе за потврёивање (али не и проверу!) црквене хронологије претходних

векова, а управо ова последња чињеница створила је привид научности који је оставио снажан утисак на

савременике. Но, како год да је било, Скалигер је, управо у духу цикличности и теорије четири царства,

створио свеобухватну хронологију светске историје од стварања света, да би затим ту хронологију

Дионизије Петавијус [Dionysios Petavius, 1583–1652] у делу De doctrina temporum (1627) прерачунао на

године од Христовог роёења, и тако смо добили нашу (Христову) еру.

Када се говори о традиционалној хронологији, управо се Дионизије Петавијус често

пренебрегава. А у питању је занимљива личност, и врло поучна за разумевање настајања и суштине те

хронологије. Рачунање година од Христовог роёења предложио је, наиме, још 525. године н. е. архивар

римског папе Дионизије Мали [Dionysius Exiguus, умро око 544. године], познат по томе што се много

бавио прорачунавањима Пасхе, означивши еру од Христовог роёења са AD (Anno Domini, Година

Господа). Интересантно је да се ова нова ера у документима помиње тек од X века, а све до 1431. године

све енциклике римског папе датирају од Стварања света, а не од Христовог роёења! Појмови "наша ера"

(н. е.) и "пре наше ере" (пре н. е.) појавили су се 1583. године када је Жозеф Скалигер увео непрекидан

обрачун времена који почиње од 1. јануара 4713. године пре н. е. у тзв. јулијанским данима. А његов

колега и савременик Дионизије Петавијус (Мали) предложио је да се за основу бројања година узме

Христово роёење и да се догаёаји од њега броје као позитивни, а до њега са знаком минус и да се

називају aD (ante Deum, до Господа).

Оба горе поменута Дионизија су Мали (петавијус = мали), оба се баве хронологијом, а раздваја

их око 1000 година (према неким тумачењима 1053 године), и најзад оба су предложила да се године

рачунају од Христовог роёења. Али, то још није све! Постојао је још један Дионизије, такоёе врло

познати хронолог, који је умро у III веку н. е. (према Јевсевију 12. година владавине Галијена, односно

265. година н. е.). Он се такоёе много бавио прерачунавањима Ускрса (Пасхе), као за хронологију веома

значајних датума. Смрт овог Дионизија десила се, опет према неким тумачењима, тачно 333 године пре

смрти напред поменутог Дионизија Малог! Ове две разлике (333 и 1053 године) представљају, као што

ће се видети, значајна историјска померања (два од три основних историјских померања – 333, 1053 и

1773 године).

Према традиционалној верзији, Скалигер је користио радове већег броја аутора.28

Ваљански и

Каљужни истичу29

да се ти аутори, у ствари, групишу у три "екипе": "древногрчку" до наше ере,

25 У. Топер скреће пажњу на чињеницу да настанак Скалигеровог дела пада у године које су непсоредно следиле

завршетак Тридентског сабора и грегоријанске календарске реформе која је на њему спроведена. 26 А. М. Жабинский, Другая история искусства. От самого начала до наших дней, Москва, 2004, стр. 20. 27 Књига пророка Данила, Стари завет, глава 2. 28 Видети детаљно у раду: Р. Буквић, Критика традиционалне хронологије: колико ће још издржати Скалигер?,

Зборник Матице српске за друштвене науке, бр. 118–119, 2005. 29 С. И. Валянский и Д. В. Калюжный, Другая история науки. От Аристотеля до Ньютона, Москва, 2002, стр. 29.

9

хришћанску из IV века н. е. и средњовековну из периода XII–XVI век. Пошто је оваква слика

карактеристична за све науке, таква дискретност даје основа за сумњу у саму хронологију. Ипак, управо

Скалигерова верзија која је прихваћена из политичких разлога, а потврёена и од стране римског папе,

постала је основ историје.

У установљењу званичне, Скалигерове, хронологије често се истиче значајна улога XIX

васељенског (Тридентског) сабора (одржан у периоду 1545–1563, с прекидима). Наводно је овај сабор

канонизовао извршена прерачунавања која су ушла у новоуспостављену хронологију, а Сабор је, како се

сматра, утврдио и да је година завршетка рада Сабора – 1563. од Христовог роёења. Сабор је наредио да

се спале сви документи који томе противрече! Тада је објављена и Књига папа која је регистровала

тобоже непрекидну смену римских папа од IV до IX века (до папе Николе I). Меёутим, познато је да

документи с овог сабора нису сачувани (!) па се и не зна тачно шта се на њему десило. С аспекта овог

рада та чињеница је од изванредног значаја јер је непосредно после Сабора извршено деформисање

хронологије, односно постављени су основи данас општеприхваћене хронологије.

Који су били Скалигерови циљеви, односно како и зашто је настала таква хронологија?

Скалигер је, то треба истаћи, радио по наруџбини Бурбона [Bourbons], а заједно са својим

претходницима из Византије (Матија Властар30

и др.) створио је концепцију историјског развоја. А шта

су добили Бурбони? Да би се озаконила њихова претензија на француски престо, на који су дошли после

убиства последњег Валоа [Valois, владали у периоду 1328–1589] Анрија III [Henri III, 1551–1589], 1589.

године, старост њиховог рода била је протегнута потпуно до траженог пресека с линијом Капетинга-

Валоа, негде далеко у дубини векова31

. Аналогни посао за Хабзбурге [Habsburg] обавио је Куспинијан

(Јохан Шписхајмер [Johannes Cuspinian, Johan Spieshaym, Spiesham, Spiesheimer, 1473–1529]) изводећи

њихов непрекинути родослов од Јулија Цезара [Gaius Julius Caesar, 101–44 пре н. е.].

Исти разлози – претензије одреёених династија да се докаже њихово законито долажење и

задржавање на власти – постојали су и у другим случајевима, а на таквим претензијама када је у питању

руска династија Романових (Романови-Захарјини-Јурјеви), која је на престо дошла 1613, након Велике

смутње (Велики нереди), посебно инсистирају Фоменко и његови сарадници. Управо су Романови и

написали савремену (важећу) историју Русије, за време цара Михајла [Михаил Фѐдорович Романов,

1596–1645] и његовог оца, патријарха Филарета [Фѐдор, Феодор Никитич Романов, 1555–1638],

фактичког владара32

, ангажујући за то немачке историчаре Августа Лудвига Шлецера [August Ludwig

Schlözer, 1735–1809], Герхарда Фридриха Милера [Gerhard Friedrich Miller, 1705–1783] и Готлиба

Зигфрида Бајера [Gottlieb Siegfried Bayer, 1694–1738]. А да би створили "своју" историју Романови су,

након коначне победе (гушење устанка Стјепана Тимофејевича Разина [Степан Тимофеевич Разин, ?–

1671]), применили већ познате методе, укључујући спаљивање званичних књига – разредника33

(Москва,

1682), масовно спаљивање других књига и докумената, уништавање архива, фалсификовање генеалогија

бојарских породица итд. Период власти првих Романових обележио је и црквени раскол. За време тзв.

опричнине (1563–1572), када су на власти фактички били управо Романови, први пут се у Русији везују

прогони на верској основи – уништавани су муслимани и јевреји који нису прихватили хришћанство. До

тада у руској историји никада није било помена о верској нетрпељивости, Русија се строго придржавала

старог принципа верске толеранције, а сви дотадашњи ратови били су чисто политичког карактера.34

Размере глобалног програма XVII века за стварање вештачке, фиктивне историје, према

Носовском и Фоменку, тек сада почињемо да схватамо. С друге стране, не треба се чудити

усаглашености деловања на фалсификовању историје у разним земљама, будући да су до краја XVI

столећа готово све европске и азијске земље улазиле у састав јединствене империје, тако да су сви

њихови владари били из истог круга царских чиновника. Све што се дешавало током XVII и XVIII века,

праћено масовним уништавањем старих докумената, Носовски и Фоменко назвали су меёународним

европским програмом стварања древне и средњовековне хронологије и историје.35

А тај програм имао је

снажну државну подршку и у земљама западне Европе и у Русији.

30 Солунски јеромонах из XIV века, 1335. написао Синтагмат (зборник) у коме је изложио црквено и световно

право. Сматра се да је, по наредби цара Душана, Синтагмат преведен на српски (вероватно 1347–1358) и да је

примењиван упоредо с Душановим закоником. 31 Д. В. Калюжный и А. М. Жабинский, Другая история войн. От палок до бомбард, Москва, 2003, стр. 237. 32 У питању је, како наводи Никољски, последица случајне околности да је Филарет за време Смутње био насилно

преобраћен у монаха од стране Бориса Годунова. (Н. М. Никольский, История русской церкви, Москва, 1988, стр.

115.) 33 Разредници (Разряды, разрядные книги) био је званични часопис у којем су објављивања намештења државних

службеника. Воёени су од 1471. до 1682. када су уништени, наводно да би се прекинули тзв. местнически спорови.

Местничество је у Московској Русији била условна расподела служби на поједине особе у зависности од њиховог

родослова, а укинуто је управо 1682. године. 34 Видети, на пример: Г. В. Носовский, А. Т. Фоменко, Новая хронология Руси, Москва, 2000, стр. 17–19. 35 Г. В. Носовский, А. Т. Фоменко, Стамбул в свете новой хронологии, Москва, 2004, стр. 8–9.

10

ЗАЧЕЦИ НАУЧНЕ КРИТИКЕ СКАЛИГЕРОВЕ ХРОНОЛОГИЈЕ: ЊУТН И АРДУЕН

Скалигерова хронологија, меёутим, од самог почетка била је подвргнута научној критици, али

су ауторитет цркве, односно претходника на које се Скалигер позивао ("отац црквене историје Јевсевије

[или Евсевије, Eusebius, 265–340, или око 263 – 339], Јероним [око 347 – 420], Теофил36

, Августин

[Aurelius Augustinus, 354–430] и др.), као и привид научности који је Скалигеров рад добио коришћењем

астрономских прорачунавања, превагнули.

И касније, током XVII века ова хронологија била је предмет критике, пре свега од стране

религијских кругова, посебно језуита37

, који никако нису прихватали идеју цикличности а управо то је

био један од разлога због којих су се присталице ове идеје често "скривале" иза античких, односно

древногрчких имена, тј. псеудонима. Чак и током XVIII века многи истакнути научници одбијали су да

се користе њоме немајући поверења у Скалигерове закључке. Хронолошку теорију Скалигера и

Петавијуса популарисао је меёу европским интелектуалцима Х. Келер. И тек потом европским

научницима стављени су на располагање папируси Помпеје, касније Египта као и месопотамске глинене

таблице. Све то је затим "уграёено" у створену хронологију! Током XVIII века радови Јохана Гатерера

[Johann Gatterer, 1727–1799] у Немачкој, аутора одличних уџбеника из хералдике и генеалогије, затим

Едварда Гибона [Edward Gibbon, 1737–1794]38

у Енглеској и Жака Касинија [Jacques Cassini, 1677–1756]

у Француској, дефинитивно су утврдили периодизацију, поделивши је на древно доба, средњовековље и

ново доба. А општа теорија и историја хронологије била је разраёена тек на почетку XIX века у књизи

Handbuch der mathematischen und technischen Chronologie (Приручник из математичке и техничке

хронологије, 1825–1826) немачког научника Кристијана Лудвига Иделера [Christian Ludwig Ideler, 1766–

1846], тако да тек од XIX столећа антика почиње да буде општеприхватана као далека, дохришћанска

прошлост. "Ето када су Скалигерове идеје дошле до широких маса!", пише А. М. Жабински. Као

резултат, Скалигер-Петавијусова хронологија била је, према томе, коначно утврёена током XIX, а

општеприхваћена тек у XX веку!

Противници Скалигерове хронологије, наравно, нису долазили само из црквених, односно

језуитских кругова. Као првог ауторитативног критичара Скалигерове хронологије Морозов је навео

професора Саламанског универзитета Де Арсилу [De Arcilla], који је већ у XVI веку у двама својим

радовима (Programma Historiae Universalis и Divinae Florae Historicae) исказао мишљење да је

целокупна древна историја – дело Средњовековља!39

Меёутим, било би ипак неправедно не споменути и

неке друге, макар као претходници који доказују да каснија критика није настала ниоткуда (као што се

управо у традиционалној историји често догаёа с идејама и проналасцима који се појављују ниоткуда, и

затим исто тако ишчезавају). Меёу њима једно од првих места свакако припада Лоренцу Вали [Lorenzo

Valla, 1407–1457] који се сматра оснивачем критичког метода у историографији. Вала је, наиме, доказао

да је тзв. Константинов дар, повеља коју је овај тобоже предао Силвестру I, а којом је светска власт била

предата папама у IV веку од стране императора Константина Великог [Flavius Valerius Constantinus

Magnus, 274–337), заправо фалсификат, начињен вероватно од стране папе Стефана III или неког од

његових најближих сарадника у VIII веку, након што су тзв. Пипиновим даром из 756. папи дароване

освојене византијске земље. Истинитост Константиновог дара била је, додуше, оспорена најпре од

стране Николе Кузанског [Nicolaus Cusanus, 1401–1464] који је у трактату De pace fidei из 1453, након

пада Константинопоља у турске руке, писао о јединству вере Турака и хришћана, а Мухамеда је називао

римским кардиналом који се одвојио од Рима. На тај начин, Кузански нам помаже да схватимо шта се

заправо десило: ужаси крсташког освајања Константинопоља из 1204. приписани су турском "освајању"

Константинопоља из 1453.40

Но, вратимо се Лоренцу Вали, који је, поред наведеног, обратио пажњу

јавности на противречности које постоје у делима "античких" писаца Тита Ливија [Livius Titus, 59 пре н.

е. – 17 н. е.], Аристотела [384–322 пре н. е.], црквеног оца Евсевија [Eusebius, 265–340].

36 Теофил, александријски патријарх од 385, умро 412. године. Тежио једновласти у источној цркви. 37 Познато је да је управо пред нападима језуита Скалигер после Вартоломејске ноћи (24. августа 1572. године)

побегао из Француске и преселио се у Холандију. 38 У свом главном делу Историја опадања и пропасти Римске империје (History of the decline and fall of the Romain

empire, 1776–1788), у шест томова, описује историју опадања Рима и Византије од краја II века н. е. до 1453. Гибон

је, иначе, познат као аутор једне од највећих и најутицајнијих измишљотина у свеукупној историји, такозване

Велике сеобе народа, која се тобоже догодила у периоду од половине IV до половине VII века. Ова идеја, до које је

дошло из чисто политичких разлога (да би се европска ренесанса показала узвишенијом у односу на грчко-римску

антику), постала је врло брзо један од камена темељаца званичне историје. 39 Према: А. Т. Фоменко, Математички поглед на историју – Статистичка хронологија, Београд, 1997, стр. 16. 40 Фоменко и сарадници у више књига инсистирају на резултатима својих истраживања према којима су у освајању

Константинопоља учествовали људи хришћанског порекла, чак је турски султан у самом опседнутом

Константинопољу имао снажну хришћанску партију која га је подржавала. (Видети рецимо: Г. В. Носовский и А. Т.

Фоменко, Стамбул в свете новой хронологии, Москва, 2004, стр. 188. и даље, конкретно стр. 190.)

11

Ипак, најауторитативнијим нападима нова хронологија била је изложена у времену

конституисања и утврёивања, у XVII и XVIII столећу, и то од стране Исака Њутна [Isaac Newton, 1642–

1727] и Жана Ардуена [Jean Hardouin, 1646–1729], двојице савременика који су спадали у

најобразованије људе тог доба. Иако је Њутн данас много познатији од Ардуена, ипак је недовољно

познато да се током неколико последњих деценија (!) живота Њутн интензивно бавио проблемима

хронологије и историје, што је резултовало двама значајним радовима: Исправљена хронологија древних

царстава (The Chronology of Ancient Kingdoms Amended) и Кратка хроника историјских догаёаја од

првих почетака у Европи до освајања Персије од Александра Македонског (A Short Chronicle from the

First Memory of Things in Europe, to the Conquest of Persia by the Alexander the Great), објављених 1725.

противно Њутновој вољи. Његова истраживања била су посвећена историји Старог Египта и Старе

Грчке, и донела су значајне закључке: неке догаёаје и личности Њутн је хронолошки "преместио" ближе

нама (почетак владавине првог египатског фараона Менеса за око 2000 година, а неке фундаменталне

догаёаје из историје Египта за око 1800 година, догаёаје повезане с митом о Тезеју за око 700 година,

Тројански рат [историјски догаёај који се по традиционалној хронологији, према најширем тумачењу,

десио измеёу 1350–1100 пре н. е.; према тачнијем традиционалном датирању 1194–1184 пре н. е.] за око

330 година), мада је неке догаёаје и личности померио дубље у прошлост. Према скраћеној Њутновој

хронолошкој скали, најстарија нама позната историјска епоха одговара приближно 1125. години пре н. е.

У хронолошким истраживањима Њутн је полазио од Светог писма,

поставивши задатак да докаже непогрешивост Светог писма и да историју

старог Египта и Грчке усклади с библијском хронологијом. Такав задатак није

био нимало лак – насупрот библијској историји која је до Христа трајала 4000

година, по Манетону, египатском свештенику из трећег века пре н. е. (по

традиционалној хронологији) египатски фараони владали су непрекидно преко

15.000 година!41

Ради постизања постављеног циља Њутн је користио већи

број метода: паралелизми (овај метод користио је касније и Морозов, али га је

назвао статистички), лингвистика, астрономија, физиологија, математика (или

љубав ка формулама), усаглашавање хронологија. У Краткој хронологији

Њутн је одбио да верује да је у Египатском древном царству владало око 300

царева (фараона), односно у просеку по 33 године сваки фараон. С фараонима

он је поступио једноставно –у њиховом дугом списку он је налазио парове

сличних имена и сличних описа живота а затим је такве сличне фараоне проглашавао за једног фараона

(за сваки пар сличних) и "избацивао" све који су хронолошки били смештени меёу њима. На тај начин

он је избацио из египатске историје око стотинак фараона и "скратио" његову историју за неколико

хиљада година. Њутн је поред тога, на основу огромног материјала из древне историје и историје

Енглеске и Француске, којег је сам прикупио и анализирао, показао да средње трајање владања фараона

не може да износи 33 већ 18–20 година, што је даље историју Египта практично преполовило. И најзад,

изједначивши египатског фараона Сезостриса с Озирисом-Ваком он је дошао до крајњег резултата да

египатска држава настаје у XI веку пре н. е. Иако је Њутнов рад врло брзо био заборављен, управо је

задивљујуће да је након два столећа већина његових метода, потпуно независно од Њутна, нашла

примену у делу оснивача научне критике Скалигерове хронологије, Н. А. Морозова.

Током прве половине XVIII века појавио се приличан број реакција на ове Њутнове радове,

углавном негативних, али је убрзо уследило ћутање и Њутнова књига била је фактички заборављена.

Знатно касније већина коментатора постављала се према овим Њутновим делима попут француског

писца и истраживача Луја Фигијеа [Louis Figuier, 1819–1894], који је изражавао жаљење што је Њутн

трошио време на оваква (теолошка) истраживања, или Њутновог биографа Л. Мора42

који је то

једноставно сматрао Њутновом разонодом: "Када би живео у наше време, он би се могао у слободним

часовима забављати читањем детективских романа или решавањем укрштеница уместо древном

хронологијом или библијским пророчанствима". Врхунац је, ипак, дошао знатно касније: италијански

антрополог Чезаре Ломброзо [Cesare Lombroso, 1836–1909] управо поводом ових Њутнових радова у

делу Геније и лудило утврдио је да је Њутна пред крај живота захватило психичко растројство: "Њутн,

који је својим умом освојио цело човечанство, у старости је такоёе патио од стварног психичког

растројства, иако и не толико снажног, као код претходних генијалних људи. Управо тада он је и

написао, вероватно, Хронологију, Апокалипсис и Писмо Бентелу, дела магловита, замршена и апсолутно

не слична ономе што је написао у младим годинама."43

41 Колико је тај задатак био, барем у оквирима традиционалне хронологије, довољно говори и следеће – као време

доласка на престо првог египатског фараона Менеса традиционална историја наводи следеће године: 5867, 5770,

5702, 5613, 4455, 4157, 3892, 3623, 3180, 2850, 2320, 2244! Разлика измеёу "најстарије" и "најмлаёе" меёу поменутим

годинама износи чак 3623 године! 42 L. T. More, Isaac Newton: A biography, New York, 1934. 43 Ч. Ламброзо, Гениальность и помешательство, Москва, 1995, стр. 63. Према: http://

12

Ардуен је данас знатно мање познат од Њутна, али могуће је да је, када

је у питању проблематика историје и хронологије, вероватно његов допринос

био чак и значајнији: његово најзначајније дело била је збирка свих црквених

докумената, почињући од првог века н. е., а који су повезани с одржавањем

васељенских сабора44

. Када је после 28 (!) година рада завршио своје уистину

грандиозно дело (укупно 11 томова плус томови с коментарима), Ардуен је

доживео да га наредних 10 година не одобри црква. Тек када га је ред језуита

принудио да се одрекне својих погледа, црква је одобрила коришћење ових

књига. Чиме је Ардуен толико узнемирио цркву? Почев од 1690. године он је

тврдио да су многа дела античких аутора написана знатно, на стотине година,

касније од година које су приписиване животима тих аутора. Другим речима, он

је та дела означио као фалсификате. Током година Ардуен је појачавао своју

критику, да би на крају дошао до закључка да су практично сва античка дела

написана почевши од XIII века, уз врло мали број изузетака (Цицеронова дела, Хорацијеве сатире,

Вергилијева Георгика и Природна историја Плинија Старијег)45

. Поред тога, Ардуен је тврдио да су

Исус Христ и његови апостоли, уколико су уопште и постојали, морали да држе своје проповеди на

латинском, да су грчки преводи Новог и Старог Завета сачињени много касније него што сматра црква,

итд. Ардуен је писао и о фалсификовању монета, уметничких дела и, а то је посебно важно, свих

докумената васељенских сабора који су тобоже претходили XIX васељенском (Тридентском) сабору.

Судбина Ардуенових дела вероватно је исто тако поучна као и када је реч о Њутну и његовим

делима. Критичара је наравно било, и то не мало, али је критика најчешће била невероватно тиха и

пригушена, тако да се стицао утисак да су и сами критичари добро знали да је релативно недавно

издавање књига које су приписиване "древним" ауторима општепозната и призната ствар. Већина

Ардуенових дела, укључујући и посмртно издата, била је забрањена и укључена у Индекс забрањених

књига (Index librorum prohibitorum), установљен 1559. године46

. Интересантно је, меёутим, још нешто.

Будући Њутнов савременик и упознат с његовим истраживањима проблема хронологије, Ардуен је

реаговао у стилу потпуног негирања историчности дубоке старости и позивао Њутна да најзад престане

да говори о "древним" временима која нису постојала. И најзад, вреди поменути да је Ардуен сматрао да

је освајање Троје у ствари пад Јерусалима, а то се поклапа са знатно каснијим становиштем Фоменка о

идентичности Троје, Јерусалима и Константинопоља!

После Ардуенове смрти већина дела која је он "раскринкао" као фалсификате била је постепено

"рехабилитована", тако да још и данас улазе у фонд историјских дела која озбиљно прихвата историјска

наука.

У историји критике традиционалне хронологије Њутн и Ардуен се с правом сматрају двама

класицима. Меёутим, мање је познато да овај епитет припада још двојици критичара, који су живели и

радили знатно касније, заправо у XX веку, али је и поред тога њихов живот знатно мање познат. Реч је о

швајцарском филологу Роберту Балдауфу [Robert Baldauf] и немачком правнику Вилхелму Камајеру

[Wilhelm Kammeier, 1889–1959].

О Балдауфу се у ствари зна само да је био приват-доцент Базелског универзитета и да је током

двадесетих година XX века издао два (I и IV) од планираних четири тома дела Историја и критика.

Балдауф је, потпуно независно од Ардуена, и полазећи од потпуно других премиса, дошао фактички до

истих закључака као и Ардуен. Истражујући архиве познатог швајцарског манастира Сент Гален,

univer.omsk.su/foreign/fom/fom.htm. 44 Васељенски сабори су скупови црквених поглавара хришћанске цркве из целог света, на којима су решавана

важнија питања вере. Православна црква признаје само седам оваквих сабора, а римокатоличка преко двадесет. 45 Марко Тулије Цицерон [Marcus Tullius Cicero, 106–43. пре н. е.]; Флак Квинт Хорације [Flaccus Quintus Horatius,

65–8. пре н. е.]; Марон Публије Вергилије [Maro Publius Vergilius, 70–19. пре н. е.]; Плиније Старији [Plinius

Secundus, Gaius, 23–79]. 46 Први индекс (списак) забрањених њига издао је 1559. папа Павле IV (1555–1559), пошто је пре тога већ заведена

универзална римска инквизиција – папа Павле III (1534–1549) установио је 1542. булом Licet ab initio централни

инквизициони суд с неограниченим правима. Управо у то време ради борбе с "Христовим непријатељима" била је

створена "Компанија Исуса" (Societas Jesu, Исусово друштво), коју је одобрио папа 1540, језуитски ред чији је први

генерал био Ињасио (Игнацио) Лојола [Ignatio de Loyola, 1491–1556]. (Видети детаљније: С. Г. Лозинский, История

папства, Москва, 1986, стр. 246. и даље.) Циљ Исусовог друштва била је борба против протестаната и свих

противника католичке цркве, али се оно у пракси претворило у главни стуб католичке реакције која се брутално

борила не само против протестаната већ и против тада напредне науке (прогони Николаја Коперника [Nicolaus

Copernicus, Mikolaj Kopernik, 1473–1543] и Галилеа Галилеја [Galileo Galilei, 1564–1642] и спаљивање Ђордана

Бруна [Giordano Bruno, 1548–1600]). У тој борби долазило је и до верских прогона протестаната – најпознатији је

Вартоломејска ноћ у Паризу, 1572, због које је, како је већ истакнуто, Скалигер побегао из Француске. У ствари, о

издавању овог списка забрањених књига први пут је било речи на Тридентском сабору још 1546, када је био издат

декрет о забрани распрострањења издања Светог писма и коментара на њега које није одобрила црква.

13

својевремено једног од главних центара католичанства, Балдауф је открио трагове разбојничког похода

на манастир од стране италијанског хуманисте Поёа Брачолинија и другова који су опљачкали манастир

и однели рукописе који су сматрани старим, као и многобројне књиге, а што је све потом послужило

Поёу за стварање нових "античких" дела. Балдауф је такоёе меёу рукописима који су сматрани за древне

и средњовековне открио да меёу њима преовладавају фалсификати знатно каснијих времена. У

"историјским" књигама Старог завета Балдауф је открио толико снажне паралеле с витешким

романима средњовековља и с Хомеровом Илијадом да је просто морао да сматра да су и Стари завет и

Илијада написани у касном средњем веку. Неки од средњовековних рукописа, приписиваних разним

ауторима, поседују такву поражавајућу сличност у изражајним средствима да је Балдауф био принуёен

да призна да припадају перу једног истог човека, иако се сматрало да се време настанка тих рукописа

простире на два века. Поред тога, у сваком од тих рукописа налазе се неки од израза из романских језика

чији се почеци коришћења никако не поклапају с претпостављеним датумима настанка тих рукописа. И

многа друга запажања Балдауфа заслужују пажњу и достојно су оцењена меёу критичарима

традиционалне хронологије. Балдауф је, сводећи резултате својих истраживања, писао: "Наши Римљани

и Грци били су италијански хуманисти."47

Вилхелм Камајер је радио као нотар у Хановеру и већ у 1923. заинтересовао се за критичко

истраживање докумената прошлости. Године 1926. завршио је рукопис под називом Универзална

фалсификација историје у којем је подвргао критици историјске документе који су чинили основу

немачке средњовековне историје, али током година није могао да пронаёе издавача. Рукопис је био

публикован тек 1935, под називом Die Fälschung der deutschen Geschichte, након што је у меёувремену

одбијен Камајеров предлог, пропраћен кратким излагањем садржаја рукописа, да јавно иступи пред

историчарима. После штампања пве књиге Камајер је издао брошуру Neue Beweise für die Fälschung der

deutschen Geschichte, као и низ других радова у којима је своју критику проширио на цело европско

средњовековље као и на фалсификацију историје раног хришћанства.

Основне заслуге Камајера састоје се не у томе што је открио неки конкретни фалсификат (тих

фалсификата је свакако веома много, и многи су већ раније долазили до сличних резултата), већ што је у

фалсификатима који су и раније поражавали историчаре и друге научнике открио више или мање

плански и масован рад целих покољења фалсификатора који су служили католичкој цркви или неким

конкретним феудалним владарима. Ови фалсификатори су уништавали огроман број оригиналних

докумената и замењивали их фалсификатима. Главни закључци до којих је дошао Камајер током својих

истраживања своде се на следеће:

у масовном фалсификовању (пре свега у XV веку) учествовали су, поред католичке цркве чији је

историјски значај током тог процеса требало засновати, и хуманисти,

документи паганске "германске" историје били су уништени и замењени фалсификованим

документима галско-романске историје,

постојање католичких папа до тзв. авињонског заробљавања у потпуности је измишљено,

историја до 1300. године не може се рестаурирати, јер су сви ранији документи уништени и

замењени фалсификованим,

ратови измеёу националних цркава у допапском периоду историје цркве били су касније

представљени као борба с јеретицима и верским отпадницима,

фалсификовани су не само средњовековни документи већ и "античка" литература (Тацитова

Германија један је од таквих фалсификата),

Нови завет су измислили католички свештеници, или су га бар поново преписали,

још и у наше време црква се бави производњом фалсификата "старих" рукописа с циљем да

помоћу њиховог "налажења" докаже древност новозаветних текстова.

Најзад, још један критичар Скалигер-Петавијусове хронологије заслужује да буде убројан у

класике – енглески научник Едвин Џонсон [Edwin Johnson, 1842–1901]. Након дугогодишњих

истраживања проблема хронологије, Џонсон је дошао до закључка да "смо много ближи у времену

епохи древних Грка и Римљана него што је записано у хронолошким таблицама"48

. Џонсон је, попут

других овде наведених критичара традиционалне хронологије, позвао на преиспитивање целокупне

хронологије антике, али и средњовековља.

МОРОЗОВ И НАУЧНА КРИТИКА СКАЛИГЕРОВЕ ХРОНОЛОГИЈЕ

Иако су и Њутн и Ардуен, као и многи други критичари Скалигерових конструкција, дали

изузетан допринос разумевању и реконструкцији правилне историје и хронологије, ипак они нису у тим

47 Према: Е. Габович, Критика хронологии и ревизия истории в Западной Европе, http://geschichte.eu.cx/. 48 E. M. A. Johnson, The Rise of English Culture, London, New York, 1904, стр. XXX. (А. Т. Фоменко, Новые эмпирико-

статистические методики датирования древних событий и приложения к глобальной хронологии древнего и

средневекового мира, http://www.lib.ru/FOMENKOAT/fomenko1.txt/.)

14

конструкцијама пронашли систем. Заслуга за то припада Н. А. Морозову, правом духовном

родоначелнику Нове хронологије и других пројеката насталих у Русији у последњој четвртини XX века.

Човек с невероватном биографијом ("Човек који је проживео три живота"49

), револуционар, поета, један

од пионира научног ваздухопловства у Русији, активни учесник Првог светског рата, научник,

математичар, физичар, хемичар, астроном, историчар, члан многих руских и совјетских, и меёународних

научних друштава, почасни академик (приликом избора у Академију наука СССР-а нису могли да

одлуче у које одељење треба да буде примљен!)... Иако је за заслуге за револуционарну и научну

делатност добио многобројна признања, његове су књиге током деценија биле забрањене јер су избијале

камен темељац на ком је стајао марксизам – учење о смени друштвено-економских формација и борби

класа. Када је почео да се бави историјом, Морозов је хиљаде страница испунио сопственим

прорачунима, таблицама и текстовима којима је доказивао непоузданост светске историје и погрешност

њене хронологије, владајући с једанаест (!) језика сам је преводио историјске текстове и сам их је

коментарисао. Схватао је да његовим поражавајућим закључцима неће веровати, па је лично изводио

прорачуне, али је наводио и преводе и прорачуне других астронома и математичара. Ипак, управо тако

се и десило – до данашњег дана ниједно од његових открића из историје није признато. При томе,

распон непризнавања иде од потпуног прећуткивања, до лаконског констатовања да се његови закљуци

не слажу с историјским фактима (како је учињено у Великој совјетској енциклопедији, која је све друго

само не ненаклоњена Морозову50

), до оптужби да је на робији (на којој је провео 25 година!) полудео...

И таквом човеку и данас се подсмевају, након више од пола века после његове смрти, називајући га

"народовољцем" (под наводницима), као да због револуционарне делатности није провео 25 година на

робији, и инсинуирајући да је управо на робији "скренуо". Још и данас његово дело подсмешљиво се

означава као бунцање.

Морозов је 1907. године објавио књигу Откривење у олуји и бури

(Откровение в грозе и буре) у којој је, измеёу осталог, анализирао датирање

новозаветне књиге Апокалипсис или откривење светога Јована богослова.

Апокалипсис је данас последња, двадесет седма књига Новог завета и уједно

последња књига савременог канона Библије. Интересантно је, меёутим, да у

средњем веку он није улазио у новозаветне рукописне зборнике, а словенски

рукописи Апокалипсиса уопште веома су ретки. Ова последња чињеница

посебно је важна и потврёује да с историјом ове књиге и посебно с њеним

датирањем има доста нејасног. Њена датирања, наиме, веома су различита,

премда се званична црква строго држи 98. године н. е. као године када је,

наводно, Апокалипсис написан. Тако, на пример, Ван ден Берг ван Ајзинга као

годину настанка Апокалипсиса наводи 140, Харнак и Е. Фишер 136 (или неку

годину након ње), А. Робертсон 93–95, Рожицин и Жаков наводе пак веома

широк интервал – II–IV век, претпостављајући ипак IV век итд. У марксистичкој литератури веома је

популарно било тумачење које је, на основу предавања Фердинанда Бенарија [Ferdinand Benary, 1805–

1880] која је сам он посећивао, дао Фридрих Енгелс [Friedrich Engels, 1820–1895] у 1894. години. Према

Енгелсу51

, Апокалипсис је написан у периоду измеёу друге половине 68. и јануара, или пак априла 69.

године н. е., за време римског императора Галбе [Servius Sulpicius, 5 пре н. е. – 69 н. е., император од 9.

јуна 68. до 15. јануара 69, када су га убили преторијанци]. Енгелсово, односно Бенаријево тумачење,

засновано на интерпретацији мистериозног броја 66652

, сигурно није лишено луцидности, али се као и у

многим другим случајевима може констатовати да су и они, као и њихови следбеници, подлегли вери у

постојање старих, древних времена, односно вери у Скалигерову хронологију.

Морозов је у тумачењу Апокалипсиса направио потпуно другачији приступ. Он је, наиме, први

претпоставио да аутор Апокалипсиса није писао у шифрама, већ да је једноставно, астрономским језиком

свог времена, описао оно што је стварно видео на звезданом небу. Тумачећи хороскоп, односно зодијак

описан у Апокалипсису, и на основу астрономских ретропрорачуна Морозов је дошао до закључка да је

ова књига написана бар три века касније од њеног дотадашњег датирања – Морозов је као годину

настанка Апокалипсиса навео 395, односно 297 година касније у односу на претходно званично црквено

тумачење (98. година, наше ере наравно). Једна од непосредних последица овог Морозовљевог

49 Кратка биографија Н. А. Морозова под горњим насловом налази се у прилогу књиге: С. И. Валянский и Д. В.

Калюжный, Другая история Средневековья. От древности до Возрождения, Москва, 2004, стр. 393–398. 50 "Теории Морозова выведенные главным образом из астрономических явлений, которым он придавал чрезмерное

значение, находятся в противоречии с историческими фактами." (Морозовљеве теорије, изведене углавном из

астрономских појава, којима је он придавао изузетан значај, у противречности су с историјским чињеницама.) 51 Engels, Friedrich. Zur Geschichte des Urchristentums, Karl Marx und Friedrich Engels. Werke. (Karl) Dietz Verlag,

Berlin, Band 22, 1972, Berlin/DDR, стр. 468–469. 52 "Овдје је мудрост. Ко има ум нека израчуни број звијери: јер је број човјеков и број њезин шест стотина и

шездесет шест." (Откривење Светога Јована Богослова, 13; 18.)

15

резултата, односно закључка јесте и потреба да се настанак хришћанства помери ближе савремености за

та три века. Наведени Морозовљев резултат прихватају припадници групе Хронотрон, али не и Нова

хронологија (Фоменко и сарадници) која је настанак Апокалипсиса датирала најпре у годину 1249.

Према Фоменковим тумачењима53

, наиме, Морозов је решавајући астрономски хороскоп описан у

Апокалипсису дошао до два решења – 395. и 1249. година. Верујући у исправност традиционалне

хронологије приближно од 300. године н. е. Морозов је прихватио прво решење, а друго одбацио као

"сувише касно": "Тешко да би се неко усудио да каже да је Апокалипса написана 14. септембра 1249.

године", писао је Морозов54

. Наравно, Фоменко и његови сарадници нису у својим истраживањима

постављали таква ограничења као Морозов, па су у разматрање узели и друго могуће решење, и

показало се да се оно добро слаже с хронолошким закључцима добијеним на основу других метода, а у

свом каснијем раду Математичка хронологија библијских догаёаја55

истакли су још једно решење –

1486. година, које сматрају највероватнијим поткрепљујући га поред астрономских још и аргументима

који се заснивају на другим резултатима до којих су у својим вишегодишњим истраживањима дошли, а

све повезано с очекивањем краја света 1492. године, односно 7000. године од Адама по византијској ери.

Постоје, меёутим, и други разлози који дозвољавају да се наведено Морозовљево датирање

оспори. Тако Уве Топер, у осврту на Морозовљеву књигу56

, истиче да његова разматрања око датирања

Апокалипсиса повезана с астрономским ретропрорачунима губе на снази након узимања у обзир

катастрофе која је управо у Апокалипсису јасно описана, јер је та катастрофа променила кретање Земље,

а можда чак и других планета.

Године 1914. Морозов је издао књигу Пророци (История возникновения библейских пророчеств,

их литературное изложение и характеристика. Пророки), у којој је користећи астрономски метод

извршио ревизију датирања библијских старозаветних пророчанстава. Датуми свих хороскопа које је

пронашао и датирао Морозов у овој књизи (пророчанства Језекиља, Захарије, Јеремије, Исаије, Данила,

Амоса и др.), како подвлачи Фоменко57

, такоёе су средњовековни.

Главно Морозовљево дело Историја човечанства у природно-научном светлу (История

человечества в естественнонаучном освещении), познатије под именом Христос, објављено је у седам

томова у периоду 1924–1932. Чини га више од 5000 (!) страна, а на њему је аутор радио више од 40 (!)

година. Осми, девети и десети том овог монументалног дела објављени су недавно, много година после

ауторове смрти. До шездесетих година прошлог века Морозовљеве идеје и теорије су прећуткиване, а

знатно реёе "обаране", а затим су, пред крај те деценије, за Морозова почели да се занимају московски

математичари. Први се с Морозовљевим Христом упознао још педесетих година XX века недавно

преминули Михаил Михајлович Постњиков [Михаил Михайлович Постников, 1927–2004], који је 1967.

године на једној математичкој конференцији у Новосибирску одржао предавање о историјским

открићима Морозова, да би 1974. одржао на исту тему у МГУ пет предавања. Постњиков је покушао да

Морозовљеве идеје размотри с историчарима – професионалцима, али није наишао на разумевање.

Меёутим, он је за те идеје заинтересовао једну групу студената, меёу осталима и А. Т. Фоменка који је

данас најпознатији представник Нове хронологије, укључујући условно под тај термин и припаднике

других, на почетку овог текста поменутих, праваца у оквиру руске школе критике традиционалне

хронологије.

Морозов је, меёутим, у својим књигама користио не само астрономске прорачуне, већ укупно

шест метода проверавања постојеће хронологије:

1. статистички метод,

2. лингвистички метод,

3. астрономски метод,

4. геофизички метод,

5. материјално-културни метод,

6. етичко-психолошки метод.

Тих шест метода Морозов је образложио у предговору седмог тома Христоса, а у деветом тому,

који је у припреми за објављивање, дат је још један метод, заснован на проучавању физичких својстава

53 А. Т. Фоменко, Методы статистического анализа нарративных текстов и приложения к хронологии, Москва,

1990. (Цитирано према српском преводу: А. Т. Фоменко, Математички поглед на историју – Статистичка

хронологија, Београд, 1997, стр. 88.) 54 Н. А. Морозов, Христос, Т. I, Ленинград, 1924, стр. 53. (Цитирано према: А. Т. Фоменко, Математички поглед на

историју – Статистичка хронологија, Београд, 1997, стр. 88.) Треба истаћи да је овај резултат Морозов формулисао

врло опрезно: "Ако је Апокалипсис написан у прва четири века хришћанске ере, онда је то било у 395. години." 55 Г. В. Носовский и А. Т. Фоменко, Математическая хронология библейских событий, Москва, 1997. (http://

lib.ru/FOMENKOAT/matchr_b.txt/.) 56 U. Topper, Buchbesprechung: Nikolaus Morosow, Die Offenbarung des Johannes (Stuttgart, 1912). Доступно на

Интернету: http://geschichte.eu.cx/. 57 А. Т. Фоменко, Математички поглед на историју – Статистичка хронологија, Београд, 1997, стр. 88.

16

граёевинских материјала. Већ и само набрајање ових метода показује незаснованост наведене оцене у

Великој совјетској енциклопедији, а с друге стране показује и заиста темељит приступ Морозова

проблему којим се бавио. Интересантно је, и значајно, да је скоро све ове методе користио и Њутн у

својим истраживањима! Погледајмо како је ове методе образложио сам Морозов.58

1. "Статистички метод", писао је Морозов, "састоји се у упореёивању једне с другом

вишеструко понављане појаве и у обради њихових детаља с гледишта теорије вероватноће. Обрасцем

овог метода служи... упореёивање родослова Рамзеса II с родословом јеванёеоског Христа, а такоёе

дијаграмско упореёивање времена дужине царевања царева 'израиљских' и 'јудејских' с царевима

Латинско-Хеленско-Сиријско-Египатске империје после Константина I итд."

2. "Лингвистички метод, посебно истицање смисла личних имена, ... често с поразном

јасноћом оцртава митски карактер целе приче. Узмимо рецимо почетак библијске књиге Постање:

'Адамова жена Ева родила му је Каина и Авеља, и Каин је убио Авеља.' По спољашњости то је потпуно

исторично, али преведите овде лична имена према њиховом смислу, и произаћи ће 'Живот, Човекова

жена, родила му је Рад и Одмор, и Рад је убио Одмор.' Уместо историчности откривена је алегоричност.

И таквим куриозитетима препуна је сва древна историја."

Колики је значај овог метода, показује читав низ примера које наводи Морозов (подсетимо да је

сам владао са 11 језика и да је већину ствари сам преводио), али и не само он. Погледајмо, рецимо,

имена "древних" аутора, односно значајних личности из тих времена: Тит Ливије – Поштовани Ливијац;

Корнелије Тацит – Рогати Ћутљивац; Сократ Сколастик – Учени Чувар Власти; Херодот – Стари

Даровалац, Даровалац Древности; Перикле – Најславнији; Тукидид – Ђачић (Писарчић); Демокрит –

Изабран Народом; Архелај – Воёа Народа; Хипарх – Коњички Начелник; Питија – Прорицатељ;

Посејдоније – Морски; Ератостен Киренски – Сваёалица; Мојсије – Избавитељ или Спаситељ, Еуклид –

Прослављени итд. Очигледно је, наравно, да су у питању надимци, али не надимци у смислу који они

имају данас, већ надимци који су одреёеним личностима додељивани накнадно, према ономе што је о

тим личностима било познато када је "писана" историја у којој су они учествовали.59

3. "Астрономски метод – за одреёивање времена споменика древности који садрже довољно

астрономских указивања у облику планетарних преклапања, сунчевих и месечевих помрачења и појава

комета. Резултат истраживања овим методом, који је код мене обухватио више од 200 докумената,

показао се поражавајућим: сви записи грчких и латинских аутора, који су истицали астрономске појаве

после 402. године наше ере, а који могу бити израчунати, потврдили су се, и обратно сви записи о

помрачењима, планетарним преклапањима и о кометама (последње сам упореёивао са записима Ше-Ке и

Ма-Туан-Лин, а преклапања сам израчунавао сам) нису се потврдили и довели су до датума утолико

каснијих уколико су се они ранијим сматрали. Исто то се десило с астрономским записима клинастим

писмом у Месопотамији и с идеографским у Кини. Од древности пре наше ере није остало ништа."

4. Геофизички метод, који се састоји у разматрању питања да ли су могући ови или други

крупни историјско-културни фактори о којима нам говоре древни аутори, уз дате географске, геолошке

и климатске услове који одговарају њиховим локацијама. И овај метод је, такоёе, дао негативне

резултате за време пре наше ере. Тако, на пример, геолошки услови околине полуострва Цур (тј. Цар,

или на грчком Тир) показују физичку немогућност да се ту, па и на целој Сиријској обали, од Јафе до

Анадолије, образује било какво заклоњено од ветрова или уопште подобно за морску пловидбу

пристаниште. Значи да ту није могао да буде ни центар морепловства, већ једино у Цариграду. Исто тако

и планина Синај, која никада није била вулкан не одговара као место Мојсијевог законодавства на гори

која "дише огњем".

5. Материјално-културни метод, показује неоснованост многих саопштења древне историје

при њиховом упореёивању с историјом еволуције оруёа производње и стањем тадашње технике, као на

пример изградња Соломоновог храма у дубини Палестине пре почетка наше ере итд. итд.

6. Етичко-психолошки метод, који се састоји у истраживању да ли се може допустити да су

једна или друга велика литерарна или научна дела, која се приписују древним временима, могла да

настану на оном стадијуму моралне и мисаоне еволуције на којој се тада налазио дати народ.

Применом ових метода (уз поменути седми, образложен у деветом тому Христоса) Морозов је у

Скалигеровој хронологији открио систематске помаке (померања) за око 330 и око 1800 година (дакле,

практично исте две вредности које је добио и Њутн у својим делима), што је знатно касније Фоменко

оценио као запрепашћујуће слагање60

. Морозов је практично продужио Њутнова истраживања на период

58 Приказ образложења Морозовљевих метода преузет из: С. И. Валянский и Д. В. Калюжный, Другая история

науки. От Аристотеля до Ньютона, Москва, 2002, стр. 35–39. 59 О личним именима и значају њиховог проучавања с аспекта теме овог рада видети у прилогу аутора овог рада: О

значају проучавања личних имена у Новој хронологији. 60 А. Т. Фоменко, Методы статистического анализа нарративных текстов и приложения к хронологии, Москва,

1990. (Цитирано према српском преводу: А. Т. Фоменко, Математички поглед на историју – Статистичка

хронологија, Београд, 1997, стр. 19.)

17

до VI века нове ере (Њутн је разматрао само датуме старије од 200. године пре н. е.), али даље одатле

није ишао сматрајући да је од тог века прихваћена верзија хронологије мање-више тачна. Основни

Морозовљев налаз јесте да је постојећа (Скалигерова) хронологија вештачки растегнута у односу на

реалност – ова хипотеза заснована је на "дупликатима", текстовима који описују догаёаје за које се може

тврдити да су исти али дуплирани и као такви (копије) пренесени у ближу или даљу прошлост, па се

стога сматрају различитим. На тај начин откривено је да је важећа хронологија у ствари настала

слепљивањем неколико слојева практично истоветних хроника, што неминовно значајно "продужава"

реалну историју.

Један од кључних "аргумената" Морозовљевих противника и данас је не оспоравање његових

методолошких поступака већ истицање да његова хронологија није тачна. Као што није тачна ни

хронологија коју је сачинио Њутн. И као што ће се сигурно, пре или касније, показати као нетачна

хронологија коју сада постављају и Нова хронологија и Хронотрон, и многи други истраживачи.

Уосталом, неке од својих закључака они и сами веома брзо ревидирају, у сагласности с резултатима

истраживања која предузимају. И над свиме тим присталице традиционалне хронологије и

традиционалне историје ликују, заборављајући да је и традиционална (Скалигерова) хронологија коју

они беспоговорно прихватају такоёе нетачна.

ФОМЕНКО И НОВА ХРОНОЛОГИЈА: ХРОНОЛОШКА ПОМЕРАЊА И ДИНАСТИЧКИ

ПАРАЛЕЛИЗМИ

У истраживањима Фоменка и његових сарадника (Глеб Владимирович Носовски [р. 1958], пре

свега, као коаутор већине књига издатих од стране Нове хронологије) откривена су и друга оваква

померања, тако да се изречена слика о "слепљивању више слојева истоветних хроника" знатно

компликује. Ова хронолошка померања износе:61

(1) 333 године (византијско-римско померање), (2)

1053 године (римско померање), (3) 1778 или 1810 година (грчко-библијско померање), као главна

померања с називима која је дао Фоменко и који указују на цивилизацију у чијој хронологији дато

померање има главну улогу. Поред ових, основних, померања они су истакли и померање за око 720

година, као разлику измеёу првог и другог померања, као и 410 и 100 година, као специфична померања

која постоје у руској историји. Користећи ова хронолошка померања, уз друге методе, Фоменко и

Носовски фиксирали су велики број дупликата у светској историји. У односу на Морозова, који се

зауставио на VI столећу наше ере, Фоменко и његови сарадници продужили су разматрања и

преиспитивања важеће хронологије, и дошли до закључка да је граница од које се може сматрати да је

историја релативно добро позната – епоха прве половине XVII века. "Тамо [у нашим претходним

књигама] је показано, посебно, да У ИСТОРИЈСКОЈ НАУЦИ ДО ДАНАС НЕМА ПОУЗДАНЕ

ЗАСНОВАНОСТИ ОПШТЕПРИХВАЋЕНЕ (СКАЛИГЕРОВСКЕ) ВЕРЗИЈЕ ХРОНОЛОГИЈЕ И

ИСТОРИЈЕ. И више од тога, таква заснованост – као што ми тврдимо с пуном одговорношћу –

једноставно не постоји, ПОШТО ЈЕ ТА ВЕРЗИЈА НЕИСТИНИТА. Стога историју древног света – хтели

то специјалисти или не – треба обновити и поново писати."62

(Верзал: Носовски и Фоменко.)

Управо тако – целокупна постојећа хронологија и историја закључно с првом половином XVII

века заснована је на лажној скалигеровској верзији која је током XVII–XVIII века наметнута као

званична и неприкосновена у току поменутог меёународног европског програма стварања древне и

средњовековне историје и хронологије. Та постојећа хронологија и историја мора, стога, да буде

реконструисана и поново написана. Савремена истраживања, а пре свега радови Фоменка и његових

сарадника, али и других, показују да је постојећа хронологија закључно с истакнутом границом

принципијелно неистинита и да је одаслала у прошлост реалне догаёаје, и то тако да што су ови ближи

тој граници то су гурнути даље у прошлост! Узрок томе види се63

у распаду општеевропске (Византијске

империје) у XV веку, падом Цариграда 1453, након чега је та империја подељена на три дела:

православну Источну Европу (Руска империја), католичку Западну Европу (Света римска империја) и

муслиманску Јужну Европу (Османска империја). Будући да је свака од три новонастале империје

претендовала на византијско наслеёе, оно је постало предмет деобе која се обављала током целог XVI

века, а завршена је почетком XVII века падом монарха старе царске династије: Рјуриковича у Русији,

Пшемисловича=Луксембурга у Централној Европи, Валоа у Француској, Ависа у Португалу, Тјудора у

Енглеској итд., и доласком нових династија – Романових у Русији, Бурбона у Француској, Хабзбурга у

Централној и Западној Европи, Стјуарта у Енглеској итд. А управо ове нове династије договориле су се

меёусобно о стварању такве сопствене историје која би утврёивала њихова монархијска права. Наравно,

претходну "славну Византијску историју" свака од новонасталих монархија потрудила се да учини

делом своје историје и тако су се појавиле паралелне верзије једне исте историје. Потоњим

61 Исто, стр. 354. 62 Г. В. Носовский, А. Т. Фоменко, Стамбул в свете новой хронологии, Москва, 2004, стр. 3–4. 63 Я. Кеслер, Азбука: послание к Славянам, http://newchrono.ru/prcv/index3.htm/.

18

историчарима у таквој ситуацији није преостајало друго него да гурају у прошлост сваки догаёај и сваку

личност који се у те новонаписане конструисане историје нису могли уклопити.

Иако се, како је већ истакнуто, за Фоменка и његове сараднике, односно њихова истраживања,

пре свега везује склоност ка примени статистичких метода, односно математике, о чему говоре и сами

називи неких њихових књига, овакво редуковање њихових методолошких поставки и доприноса ипак не

би били оправдани. Наиме, Фоменко и његови сарадници развили су примену великог броја

методолошких решења из разних научних дисциплина – астрономије, геологије, картографије, упоредне

лингвистике, археологије, нумизматике, као и критичко сагледавање других до сада примењиваних

метода датирања – палеографског метода, дендролошког метода, метода радиоактивног угљеника и др.

Образложење ових метода и њихове примене у хронолошким истраживањима они су дали у већем броју

радова, а краће приказе њиховог методолошког доприноса у нашој литератури дао је А. Липковски64

.

Што се тиче развоја и примене статистичких метода датирања догаёаја, то се вероватно с

правом сматра за област у којој су Фоменко и сарадници дали највеће доприносе. Полазећи од

статистичких метода које је Фоменко у основи формулисао још на 3. меёународној конференцији из

теорије вероватноће и математичке статистике у Виљнусу 1981. године65

, били су формулисани и

предложени следећи методи: принцип корелације максимума, принцип малих деформација, принцип

пригушења фреквенција, принцип дуплирања фреквенција, принцип "побољшања карата". Ови методи

су затим проверавани и потврёени на великом броју истраживања, и то на поузданом материјалу –

документима из периода XIII–XIX век. Сам Фоменко истиче да ове методе не сматра универзалним,

пошто сви они имају сасвим одреёене границе применљивости, а једини критеријум поузданости

добијених резултата може бити само сагласност резултата добијених њиховом применом и резултата

које даје примена других метода (у првом реду астрономског датирања). Применом ових метода (и не

само њих, наравно) Фоменко и сарадници дошли су до своје реконструкције историје, коју су изложили

у већем броју радова, а коју и даље сами сматрају и истичу као хипотезу. Основе ове хипотезе

изложићемо у даљем тексту.

Један од најзначајнијих резултата Нове хронологије свакако је откриће династичких

паралелизама, односно идентичности династија различитих царстава која по Скалигеровој хронологији

раздвајају стотине, па и хиљаде година. Зачеци и овог открића могу се наћи код Њутна66

, а много

одреёеније о њима је говорио Морозов. Он је тако указао на поклапања Друге и Треће Римске империје,

али без коришћења објективних метода та указивања нису могла бити доведена до крајњих резултата. А

ти резултати су поражавајући (видети слику 1). Фоменко и сарадници открили су, тако, "преклапање" не

само Прве Римске империје (Царски Рим Тита Ливија) и Свете Римске империје X–XIII века, већ и

њихово преклапање с Другом Римском империјом (царство које је основао Луције Сула 83–82. г. пре н.е.

и које је завршено с императором Каракалом у 217. г. н.е.), и Трећом Римском империјом (царство које

је основао, тј. обновио Луције Аурелијан у 270. г. н.е. и које је окончано с царем Теодориком у 526. г.

н.е.).67

Ови династички паралелизми заснивају се не само на поклапању дужине владања појединих

владара и на карактеристичним моментима из њихових биографија, већ и на кључним моментима из

живота тих царстава – ратови, преврати, нереди итд. Огроман фактички материјал који је Нова

хронологија прикупила и обрадила, и за који је веродостојност тумачења проверена посебним

статистичким методима које је специјално за ове потребе израдио Фоменко са сарадницима, не

дозвољава да овде, макар и укратко, направимо адекватан приказ откривених дупликата, због чега

читаоце морамо упутити на оригиналне радове Нове хронологије.

Меёутим, династички паралелизми, односно дупликати, не односе се само на владаре. Њима

припадају, према резултатима до којих је дошла Нова хронологија, и велики религиозни реформатори

(као такви парови који су "пресликавани" један с другог откривени су Исус Христос и Василије Велики,

Јован Кресцентије и Јован Крститељ, и најзад папа Григорије Хилдебранд и Исус Христос, а свакако као

највеће изненаёење за читаоце ће се показати "преклапање" животописа Исуса Христа и византијског

цара Андроника, што у ствари показује да је Исусов лик "направљен" према стварном, историјском лику

овог цара68

).

64 А. Липковски, Статистичка хронологија А. Т. Фоменка, Историјски часопис, 2000, стр. 381–389. и О примени

математичких метода у историји и хронологији, у: П. Грујић и М. Ивановић (прир.), Епистемолошки проблеми у

науци, Београд, 2004, стр. 139–154. 65 А. Т. Фоменко, Информативные функции и связанные с ними статистические закономерности. - Тезисы докладов

3-й Международной Вильнюсской конференции по теории вероятностей и математической статистике. - Вильнюс,

1981. - Т.2. - С. 211-212. 66 Већ је истакнуто да је Њутн за неке египатске фараоне сматрао да су "дупликати" и да их је једноставно избрисао

из списка владара. 67 Видети: А. Т. Фоменко, Античность – это средневековье, Санкт-Петербург, 2005, стр. 6. и даље. 68 Поред поменуте књиге видети и: Г. В. Носовский и А. Т. Фоменко, Царь Славян, Санкт-Петербург, 2005.

19

ЗНАЧАЈ ИСТОРИЈСКИХ "ПОМЕРАЊА" У СКАЛИГЕРОВОЈ ХРОНОЛОГИЈИ И "СИНУСОИДА

ВЕКОВА" ЖАБИНСКОГ

У књизи која је предмет и повод овог текста Жабински истиче основна историјска померања

која су пронашли Фоменко и Носовски (1800, 1053, 360, 333 године), али констатује и да су у својим

последњим књигама сами аутори почели ове бројке да заокружују до 1050 или до 330 година, и

закључује да, очигледно, они сами нису схватили мистику тих бројева. А ти бројеви су, по Жабинском,

магични. За разлику од стваралаца и присталица Нове хронологије који сматрају да су понављања у

историји настала као резултат Скалигерове грешке, Жабински показује да су она вештачки

конструисана69

, пошто је Скалигер у основу својих прорачуна поставио тзв. нумерологију, односно

филозофски систем који сматра да су све светске тајне сакривене у бројевима. Нумерологију су

измислили окултисти70

и она их је тако очарала да су ускоро почели сами да у хармонији бројева виде

највиши космички смисао. Прихватили су је и користили се њоме платоничари, херметичари,

розенкројцери, хришћански гностици, масони, чланови витешких редова и многи други.

Према Жабинском, у сваком од понављања историјских догаёаја присутни су, поред магичне

бројке 9, и бројеви 333 (половина од магичног броја 666, броја звери из Апокалипсиса) и 360 (број

повезан с прецесионим кругом, божански број; откриће прецесије било је потпуно туёе средњовековном

хришћанству, пошто је сведочило о понављању појава која не може да постоји у реалном свету71

, док је

хришћанство пропагирало идеју есхатологије и њоме стално плашило људе):

333 године (половина од 666);

360 година (половина од 720);

693 године (360+333), "арапско" понављање;

999 година (333+333+333);

1026 година (360+333+333);

1053 године (360x2+333), "хришћанско" понављање;

1413 година (360x3+333), "римско" понављање;

1773 године (360x4+333) и

1800 година (360x5), "грчка" понављања;

2133 године (360x6+333), "јеврејско" понављање;

2466 година (360x5+333x2), "вавилонско" понављање;

2799 година (360x5+333x3), "египатско" понављање;

3132 године (360x5+333x4);

3465 година (360x5+333x5).

У сваком случају, дакле, присутни су божански број и број звери. Даље "игре" с бројкама од

којих је састављена светска хронологија неминовно доводе до три шестице:

(360+360+360+360+360)(360-333)=1800:27=66,6 666 666...

Или: 360:(360-333)x2=360:54=6,66 666 666...

Жабински подвлачи да "случајности у образовању оваквих 'историјских понављања' не може да

буде. Она су специјално конструисана."72

На тај начин он се удаљио од хронолошких померања која је

открио Фоменко и дошао до првих закључака које је затим изложио на својој хронолошкој скали да би

проверио "поновљивост" светске историје. Као уметнички критичар и уметник, учитељ сликарства у

уметничкој школи, он је брзо запазио да се у светској историји пре свега понавља стилистика

уметничких дела. Од IX столећа пре н. е. до почетка наше ере дешава се прогресиван раст уметничког

мајсторства, а затим до IX века н. е. његово опадање дословно до пећинског нивоа, да би затим поново

отпочео раст. При томе, у свим трима тракама (раст, опадање, раст) постоје стилски паралелни периоди,

што се уочава и када се посматрају друге историјске појаве. Показало се, тако, да су историјски догаёаји

симетрични у односу на почетак наше ере (рецимо, Тројански рат из XIII века пре н. е. сличан је с ратом

за Константинопољ из XIII века н. е.; битка код Кадеша из XV века пре н. е. с битком за

Константинопољ из XV века н. е. итд). Поред тога, Жабински је открио да "понављања догаёаја" јасно

следе некакву синусоиду (видети табелу 1), при чему се смењују циклуси од по девет векова (магична

бројка 9!): девет векова дешава се прогрес, а затим следи девет векова регреса (укључујући и у једном и

у другом случају крајње векове). Најзад, периоди од VI до XII века наше ере и од XII до VI века пре н. е.

познати су као "мрачни векови".

69 А. М. Жабинский, Другая история искусства. От самого начала до наших дней, Москва, 2004, стр. 24. и даље. 70 Окултизам (од латинског occultus, тајни, скривен), заједничко име учења која признају постојање скривених сила

у човеку и космосу, које нису доступне заједничком људском искуству већ људима који су прошли кроз посебно

посвећење и посебан психички тренинг. 71 Откриће прецесије традиционално се приписује Хипарху [190?–125? пре н. е.] и датира 128. г. пре н. е. 72 А. М. Жабинский, Другая история искусства. От самого начала до наших дней, Москва, 2004, стр. 26.

20

На силазним гранама ове синусоиде дешава се регрес културе и уметности, а на узлазним

прогрес, односно развој. По линијама векова (последња колона табеле 2), поред стилских преклапања

долази и до преклапања догаёаја. Тако се, рецимо, на линији № 6 два пута (у IV веку пре н. е. и у XIV

веку н. е.) десио прелаз од грчке (византијске) културе на римску (италијанску). Поред тога, Жабински је

запазио да различите уметности (фреска, мозаик и скулптура) наизменично смењују једна другу, и тек се

у епохи препорода појављују истовремено.

Табела 1. Синусоида векова Жабинског (СЖ)

Векови Линија №

-XVIII -I XVII 9

-XVII -II I XVI 8

-XVI -III II XV 7

-XV -IV III XIV 6

-XIV -V IV XIII 5

-XIII -VI V XII 4

-XII -VII VI XI 3

-XI -VIII VII X 2

-X -IX VIII IX 1

Извор: А. М. Жабинский, Другая история искусства. От самого начала до наших дней, Москва, 2004, стр. 89.

Већ први резултати показали су да је пронаёено ново, моћно оруёе, изузетно подесно за

хронолошка истраживања и за проверу резултата до којих се долази анализом стилских и других

особености уметничких дела. Ако се, наиме, горња синусоида схвати као хармоника, њеним

"склапањем" добија се могуће датирање уметничких дела, односно уопште историјских догаёаја, при

чему реално време (век) показује последња узлазна грана синусоиде (векови IX до XVII). Наравно,

пошто је Жабински уметник и уметнички критичар, он је сам обавио огроман посао стилске и друге

анализе уметничких дела из свих делова света (у књизи је дато, како је већ речено, преко 500

илустрација, с врло исцрпним објашњењима), а у проверавању постојећег датирања поред наведене

анализе руководио се здравим постулатом: хронологија је помоћна историјска дисциплина, а уметност

није помоћна делатност човека, што значи да не треба хронолози да датирају уметничка дела већ,

напротив, анализа уметности мора да указује историчарима правац развоја човечанства ради израде

правилне хронологије.

Графикон 1. Учесталост појављивања личности из Дантеовог дела Божанствена комедија и Раблеовог

Гаргантуа и Пантагруел по вековима

0

10

20

30

40

50

-10 -8 -6 -4 -2 1 3 5 7 9 11 13 15 17

В е к о в и

Бр

ој л

ич

но

сти

Данте Рабле

Извор: Конструисано на основу података из табеле 2.

Како функционише синусоида Жабинског показаћемо на једном од бројних упечатљивих

примера које су у овој а и у осталим књигама дали Жабински и његове колеге из групе Хронотрон.73

Реч

73 Пример потиче из књиге Друга историја литературе (Д. В. Калюжный и А. М. Жабинский, Другая история

литературы, Москва, 2001, стр. 32. и даље.)

21

је о књигама Божанствена комедија (La Divina Commedia, писана у периоду 1307–1321, завршена у

години ауторове смрти), Кентерберијске приче (The Canterbury Tales, збирка 24 новеле, објављена 1387,

иако је аутор наставио да на њој ради све до средине 1390-тих, и која се сматра за енциклопедију

енглеског средњовековља) и Гаргантуа и Пантагруел (Gargantua et Pantagruel, објављивана – и

углавном забрањивана! – по деловима у периоду 1533–1564), које се због свог обухвата, али и из других

разлога, називају правим енциклопедијама. Аутори ових књига, Данте Алигијери [Dante Alighieri, 1265–

1321], Џефри Чосер [Geoffrey Chauser, 1340–1400] и Франсоа Рабле [François Rabelais, 1494–1553]

набројали су у својим делима велики број личности, у основи стварних особа, које су (према

традиционалној хронологији) живеле током великог временског раздобља, почев од античких времена

па до времена живота самих аутора. Могло би се очекивати, с обзиром на образованост аутора, да су те

личности у времену распореёене приближно равномерно на целој традиционалној скали, или бар с

растућим фреквенцијама према годинама живота Дантеа, Чосера и Раблеа. Када су их, меёутим, аутори

наведене књиге распоредили по поменутој хронолошкој скали добијени су зачуёујући резултати (видети

графикон 1): на слици се јасно издвајају по три максимума за сваког аутора, док је простор измеёу ових

максимума готово "пуст". Код Дантеа нема, на пример, таквих познатих личности као што су Питагора,

Хермес Трисмегист, Апулеј, Архимед, Херон, Хипарх, Тацит, Ератостен, и многи други. Кад су затим

ови резултати распореёени по синусоиди (при чему је воёено рачуна и о римском, византијском и

арапском таласу ове синусоиде), они су образовали следећу слику (табела 2).

Шта се, у ствари, десило? Аутори наведене књиге запазили су најпре да су личности наведене у

Божанственој комедији (исто се десило и када је реч о Гаргантуи и Пантагруелу) распореёене у

времену врло неравномерно (видети графикон 1), а када су их затим распоредили по синусоиди векова

(водећи рачуна о римском, византијском и арапском таласу) добијена је заиста поражавајућа слика:

испада да Данте није уопште познавао ниједног античког писца из векова III пре наше ере до II наше ере

(изнад линије № 6 по синусоиди, дакле изнад линије којој је припадао и сам Данте, постоје само нуле), а

највећи број личности концентрисан је на линијама № 5–6. Како је то могуће?

Табела 2. Личности из Божанствене комедије (Данте) и Гаргантуе и Пантагруела (Рабле) распореёене

по синусоиди Жабинског

Данте Рабле

Трака 3 Трака 2 Трака 1 Укупно Трака 3 Трака 2 Трака 1 Укупно

№ 9 0 0 0 0 1 0 0 1

№ 8 0 0 0 0 2 4 46 52

№ 7 2 1 0 3 17 22 35 74

№ 6 15 17 18 50 14 18 11 43

№ 5 37 20 49 106 35 16 7 58

№ 4 9 7 10 26 12 1 3 16

№ 3 0 1 4 5 4 0 2 6

№ 2 0 0 1 1 2 0 0 2

№ 1 0 0 1 1 0 0 0 0

Свега 63 46 83 192 87 61 104 252

Извор: Д. В. Калюжный и А. М. Жабинский, Другая история войн. От палок до бомбард, Москва, 2003, стр. 84.

Исто се дешава и када се разматра Раблеово дело. Највећи број особа наведених у роману налази

се на линијама № 5, № 6, № 7 и № 8 (овој последњој припада и сам Рабле), а на линији изнад ове

последње (дакле, на линији № 9) налази се само једна особа (и то на траци 2, дакле из II века пре наше

ере). Раблеу су, према томе, непознати Филон Лариски [110/9 – 88? пре н. е.], Антиох Аскалонски [око

130 – око 68 пре н. е.], Страбон [Strabo, око 63 пре н. е. – 24 н. е.], Посејдон [Poseidonius, Posidonius, око

135–51 пре н. е.], Хипарх [Hipparchos, 190?–125? пре н. е.], Полибије [Polybios, око 200–120 пре н. е.]...

Опет се поставља питање: како се то може објаснити? А још загонетнијом показује се ситуација с

Раблеом ако се узме у обзир да Рабле не познаје Полибија, који је омиљен и често цитиран аутор у делу

Жана Бодена [Jean Bodin, 1530–1596]. Боден је роёен 36 година после Раблеа и надживео га је 43 године.

Како је то могуће?

Једино логично и прихватљиво објашњење, које се и нуди у наведеној књизи, јесте да су сви ти

аутори које Данте и Рабле не познају живели касније од њих двојице, дакле после XV века (када је реч о

Дантеу), односно у XVII веку (када је реч о Раблеу), а то се јасно добија када се синусоида "склопи"

(попут хармонике) и када се сви векови пребаце на праве, реалне векове дате у првој траци (векови IX до

XVII). А када је реч о Полибију (II век пре н. е.), опет једино логично објашњење је да је он живео када и

Рабле, али да је постао познат касније, због чега за њега и зна Боден.

22

Меёутим, цела ова прича се ту не завршава. У раду Откриће Дантеа74

В. А. Иванов, наиме,

разматра реалност историјског лика самог Дантеа, односно тачније историјског периода у коме је он

живео (ако се прихвати као чињеница да је Данте историјска личност). Иванов најпре наводи већи број

аргумената који сугеришу да је хронологија Дантеовог живота неправилна и да је његову смрт уместо у

1321, како наводи званична хронологија, вероватно правилније сместити приближно у 1520. годину. Јер,

доиста, Дантеа не помиње нико од његових савременика, а исто тако ни велики просветитељи Италије

прве половине XV века – кардинал Никола Кузански [Nicolaus Cusanus, 1401–1464] и Лоренцо Вала

[Lorenzo Valla, 1407–1457]. Први пут га у ствари помиње тек Макијавели [1469–1547], и то као свог

савременика! Још занимљивију слику даје преглед издања Божанствене комедије, затим већ позната

протестантска Дантеова схватања (300 година пре протестантизма), висок степен његових (тајних) веза с

редом Темплара – он је достигао висок степен посвећења у овом реду (Маг), иако је тај степен утврёен

тек у XVII веку, итд. Поред тога, све до краја XVIII века Дантеа су сматрали за мало познатог

средњовековног италијанског песника, за аутора дела Сатира, да би га тек на крају тог века, већ у епохи

романтизма, "открили" италијански песници романтичари Виторио Алфијери [Vittorio Alfieri, 1749–

1803], Винченцо Монти [Vincenzo Monti, 1754–1828] и Уго Фосколо [Ugo Foscolo, 1778–1827]. Позната

су исто тако доста уздржана (или чак и нешто више од тога) позивања Волтерова [Франсоа Мари Аруе

Волтер, François Marie Arouet Voltaire, 1694–1778] на Дантеа и његово дело – у Филозофским писмима

Волтер каже да "у Европи више не читају Дантеа јер је код њега све пуно алузија на непознате факте"75

.

Када се све то има у виду, не треба се чудити ауторовом закључку да је Данте, у ствари, фантомски лик

настао спајањем већег броја значајних личности из италијанске ренесансе.

Каснија истраживања показала су да је синусоида дата у табели 1 само један облик синусоиде

(иако најчешћи и најупотребљивији, због чега је и назван стандардна или грчка синусоида векова), тако

да је било потребно извршити одреёене њене модификације у случајевима старог Рима ("римски" талас,

стр. 136), старог Египта ("египатско" померање, стр. 173), Асирије (асиријско-египатски "изузеци", стр.

218), старог Вавилона ("старовавилонски" талас, стр. 223), Индије и Кине (индијско-кинеска синусоида,

стр. 228. и индијско-кинеска синусоида с "изузецима", стр. 449), Византије ("византијски" талас, стр.

369), и најзад грчка и индијска синусоида с "арапским" таласом (стр. 451). Очито је да је историја

појединих земаља писана касније, па су и одговарајућа померања настала касније и нису се уклапала у

оригиналне Скалигерове шеме.

Досадашња примена синусоиде Жабинског показала је да је она нови и моћан инструмент

помоћу ког је могуће откривати дупликате догаёаја и личности из историје, како би се одстранили

сувишни, и историја ослободила од "смећа" насталог при конструисању окултне, математички

формализоване Скалигерове хронологије. Истовремено и Жабински и други аутори из групе Хронотрон

упозоравају да се синусоида не може и не сме користити као средство "стварања" историје већ једино

као средство нужно за разјашњење како је створена њена садашња, традиционална верзија.

Наравно, Жабински и аутори пројекта Хронотрон свесни су да једноставно "склапање"

синусоиде није довољно да би се добила слика стварне историје, која "за сада никоме није позната.

Наука о историји човечанства налази се у таквом стању да је о тачним датумима говорити уопште рано.

Најпре се треба снаћи с размештањем епоха и општим правцем развоја."76

Јер, човечанство је живело и

до линије № 1, тј. до IX века наше ере. Стога је потребно не само сложити из имагинарних историја

реалну "свеобухватну" историју већ и издвојити догаёаје чије је датирање традиционална историја

извршила правилно. Према ауторима пројекта Хронотрон, "у периоду када је једино алфабетно писмо

било такозвано древнојеврејско писмо настала је прва државна творевина која се временом развила у

Византијску (Ромејску) империју. Тачан датум се овде не може навести, али он се, наравно, мора

налазити много испод линије № 1 наше синусоиде; по свој прилици то је III–IV век н. е. по стандардном

рачунању година."77

Потребно је, иначе, истаћи да је назив Византија, у смислу државе, настао тек у XIX

веку а да се Источна Римска Империја увек називала Римска Империја, или Ромејска Империја

(Романија, или пак, како наводи Кеслер, на словенском језику – Босанска империја).

Већ је истакнуто да око настанка, карактера и трајања те првобитне империје не постоји

сагласност измеёу разних критичких праваца, па тако и конкретно измеёу група Хронотрон и Нова

хронологија.

74 В. А. Иванов, Открытие Данте, VII международная конференция по проблемам цивилизации "Новая

Парадигма", 13–14 декабря 2003, http:// newchrono.ru/prcv/doklad/dante.htm/. 75 Философские письма, Письмо двадцать второе. (Вольтер, Философские сочинения, Москва, 1988, стр. 182.) 76 Д. В. Калюжный и А. М. Жабинский, Другая история войн. От палок до бомбард, Москва, 2003, стр. 86. 77 С. И. Валянский и Д. В. Калюжный, Другая история науки. От Аристотеля до Ньютона, Москва, 2002, стр. 50.

23

Према истраживањима Фоменка и сарадника78

, најстарије царство од кога су дошла било каква

сведочанства био је Древни Први Рим у долини Нила. То царство је у скалигеровској историји названо

Египат, што је с гледишта најновијих сазнања о библијском Египту неправилно јер библијски Египат из

Петокњижја највероватније је Русија-Хорда. Престоница Првог Римског царства била је у долини Нила

и данас се назива Александрија, али је у Новој хронологији већ уобичајено да се зове Први Рим. Период

IX–X век у реконструкцији Нове хронологије, меёутим, сматра се раздобљем дубоког мрака због

практично потпуног одсуства било каквих докумената који се односе на тај период. Могуће је да тек у

овим вековима и долази до настанка писмености. У периоду X–XI век престоница царства премешта се

на западну обалу Босфора и овде настаје град који се назива Други (или Нови) Рим. Овај град познат је у

историји под разним називима – Јерусалим, Троја, Константинопољ, затим Цариград у епохи Ромејске

(Византијске) империје, и најзад Истамбул након освајања Константинопоља од стране Турака. Власт

Ромеје распрострањена је на многе регионе Запада и Истока, где се налазе теме (провинције) Ромејског

царства, од којих је свака у значајној мери самостална државна творевина на чијем је челу ромејски

намесник (краљ, цар, кнез) који је вазал Цариграда на Босфору. Меёу темама-провинцијама су Египат,

Русија, Германија (Немачка), Италија, Француска, Шпанија и др. Империја је обједињена обавезом

плаћања данка (пореза) центру, што показује вазалну потчињеност тема, и јединственом религијом –

државна религија Ромеје постало је хришћанство у XI веку79

.

У раздобљу XII–XIII век Ромеја као светска империја почиње да слаби а теме-провинције на

рачун тога да снаже, и источне теме, посебно Русија која је највише ојачала, постепено почињу да

преузимају контролу над центром Империје. Оваквим померањем утицаја на страну Истока незадовољне

су западне теме па почиње борба за власт у Цариграду, центру Ромејске империје. Услед даљег јачања

источних тема Запад предузима и конкретније акције – почиње талас крсташких похода. Стварни циљ

ових похода је преузимање власти у Цариграду, а њихова идеолошка основа добро је позната и обучена

у религиозно рухо – требало је ослободити Христов гроб који се највероватније налази на брду Бејкос

(Голгота) на азијској страни Босфора. Овиме је уједно постављен и основ религиозног раскола у

дотадашњој јединственој религији. Супротности измеёу Истока и Запада претварају се затим у

дугогодишњи рат с огромним последицама на целу историју Европе и Азије. То је познати Тројански рат

(познат и под именом Тарквинијски рат, или Готски рат). У скалигеровској историји тај рат је познат под

збирним називом крсташки походи XIII века, заузимања Константинопоља 1204. године, затим пада

Константинопоља 1261. и најзад крвавог рата тобоже на територији Италије средином овог века.

Исход Тројанског рата у XIII веку још није био опредељен, у неким биткама побеёивао је Запад

а у другим Исток, али је у целини победа Истока све више постајала изгледна. Најзад, 1261. руско-

турско-отоманске (или козачко-атаманске) снаге заузимају Цариград, и постављају на чело никејског

василеуса. На тај начин, на крају је победио Исток, што се десило већ у XIV веку. Ромејска империја је

пала, Цариград је освојен. Уместо Ромејске настала је нова, Велика = "Монголска" империја, знатно

већа, која је обухватила практично целу Азију, Европу, Северну Африку и најзад и део Америке.

Престоница ове нове империје постао је Велики Новгород = Владимиро-Суздаљска Русија. Као резултат

Тројанског рата дошло је до масовног бекства различитих група из престоничке области пале Византије,

тј. Ромеје. Они се расељавају у различите земље Европе и Азије. У првој половини XIV века уздиже се

тако нова империја, настала на основи једне од претходних ромејских тема-провинција – Русије која се

отргла контроли ослабљене Ромејске империје. Нова сила, Хординска империја, управља затим основни

удар на Запад и продире у Европу. Део западних земаља био је освојен, а остале су биле принуёене да

фактички признају своју вазалну зависност од Велике Русије-Хорде, вероватно у виду плаћања данка.

Овај продор Русије на Запад познат је у скалигеровској историји као Велика сеоба народа и померен је у

далеку прошлост – у V–VI век, и то као најезда Гота и Хуна. У XIII–XIV веку образоване социјалне

групе, представници царског двора, војници, научници, писци и др., почињу да напуштају Ромеју и да се

селе у теме-провинције које стичу политичку самосталност. Они односе са собом старе византијске

(ромејске) хронике које говоре о животу Ромеје у временима X–XIII века, а затим те хронике улазе у

основу локалних историја тема-провинција. Измеёу осталог у руску, енглеску, кинеску, немачку,

италијанску итд. историју.

Током XV–XVI века дошло је до религиозног раскола у Великој империји на православни и

муслимански део. Религиозна разногласја започела су, заправо, почетком XV века и водила су подели по

верској основи у земљама Европе и Азије. Од тада почињу прекрштавање вереница при ступању у брак,

спорови о вери, у руским летописима се појављује реч "латинство" (у односу на Литву). До тада

летописи не помињу било каква религиозна разногласја, што је приметио и Морозов. Унија из 1439, која

78 Ова реконструкција први пут је изложена у књизи Империя, али су каснија истраживања дала много нових

материјала тако да је она допуњавана. Наредни приказ дат је према: Г. В. Носовский и А. Т. Фоменко,

Математическая хронология библейских событий, Москва, 1997. (http://lib.ru/FOMENKOAT/matchr_b.txt/.) 79 Истинско, доисторијско хришћанство сматрао је и Њутн некадашњом јединственом религијом свих народа.

(Видети: В. П. Карцев, Ньютон, Москва, 1987, стр. 359.)

24

је за извесно време сјединила византијску и латинску цркву, довела је до разлаза измеёу Москве, која

није признала Унију, и Константинопоља. Сматра се да од тада руска црква постаје независна.

Своју верзију хронологије цивилизација и своја тумачења одреёених догаёаја дали су, у том

смислу, Ваљански и Каљужни још 1996. године.80

Чињеница да су о неким појединачним догаёајима

након тога и они и други аутори из групе Хронотрон променили мишљење никако не сведочи о њиховој

"непринципијелности", како им то спочитавају присталице традиционалне хронологије и историје, већ

напротив показује стваралачки приступ какав је једино и могућ на овом ступњу историјске науке, на ком

деведесет процената историографије чини профанација, док преосталих десет процената, представљених

у уравнотеженој позицији неких историозофа (Арнолд Тојнби [Arnold Toynbee, 1852–1883], Јохан

Хајзинга [Johann Huisinga, 1872–1945], Мирча Елијаде [Mircea Eliade, 1907–1986] и др.) само потврёује

исправност метода варијативне културологије које Хронотрон, односно уопште Нова хронологија,

примењује у анализи "свима познате прошлости".81

Према предложеној шеми групе Хронотрон, Ромејска (Римска, Византијска) империја

укључивала је све земље од Ирана до Британије. Ова империја се, затим, у одреёеном периоду распала

на каганате, којима су управљали кагани, тј. владари-свештеници. У периоду VIII–IX век (реално, тј.

непосредно пре линије № 1 на првој траци синусоиде Жабинског), дошло је до промена у државном

уреёењу разних земаља – уместо каганата појављују се нове државне творевине, краљевства и т. сл., при

чему је номинално (а у источним земљама, можда, и фактички) сачувана Ромејска империја. У Европи је

у периоду IX–X век дошло до уједињења на основу католичке религије и био је начињен покушај да се

том савезу присаједине источне земље у којима су исповедани ислам и православље. Догаёаји и ратови

овог периода ушли су у "историју по Скалигеру" под именима арапских освајања, крсташких похода,

монголског јарма, итд.82

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Иако је данас Скалигерова хронологија уздрмана више него икада, иако се у огромном броју

радова, монографија, чланака, симпозијума итд. такорећи свакодневно обарају један по један од стубова

на којима се она уздиже, било би нереално претпоставити да је њен крај близу. Поготову је било

нереално и превише оптимистички постављати питања да ли ће се у нови, XXI век ући с новом

хронологијом и новом историјом.83

Структуре које једном настану, како то истичу аутори у оквиру

пројекта Хронотрон, увек теже да преживе, и то је чињеница без обзира у ком облику се та тежња

испољава у сваком конкретном случају. Структуре које у овом случају чине естаблишменти историјске

науке (или историографије) неће дозволити да тако лако препусте своје положаје, своја знања (или

"знања"), а бирократизовани системи школства и званичног образовања, укључујући и науку на

универзитетима, по природи ствари конзервативни су, неподложни променама, тако да и ту тешко могу

да буду очекиване (брзе) промене. Све је то толико пута потврёено у (познатој) историји, у којој

званична историјска наука води дугогодишње (и засад успешне) борбе против хронолошких открића И.

Њутна, Н. Морозова и А. Фоменка, да о другим, мање познатим и ауторитативним критичарима

званичне хронологије и не говоримо. "Нажалост, историчари су се претворили у свештенике окоштале

шеме."84

Ако се говори о изгледима да ускоро доёе до прихватања нове парадигме (нове хронологије),

треба подвући да, имајући у виду чињеницу да Скалигерове књиге нису преведене ни на један савремени

језик (!), просто делује невероватно колики су утицај оне имале и још увек имају. Због тога је, насупрот

понеким оптимистичким прогнозама, вероватно ближа реалности Габовичева претпоставка85

да, иако је

победа критичко-историјског правца неизбежна, за промену опште парадигме биће потребно неколико

поколења. У сваком случају, садашње поколење то неће дочекати, а тек после тога може се очекивати да

нова хронологија, односно њена парадигма, буде и прихваћена.

И на самом крају – има ли, и каквих, импликација цела ова прича за нас? Најпре треба истаћи да

је критика традиционалне хронологије до сада изазвала зачуёујуће мало одјека у нашој науци. Поред

Фоменкове књиге Методы статистического анализа нарративных текстов и приложения к

80 С. И. Валянский и Д. В. Калюжный, Новая хронология земных цивилизаций. Современная версия истории, Москва,

1996. Цитирано према: http:// newchrono.ru/prcv/index3.htm/ 81 Д. В. Калюжный и А. М. Жабинский, Другая история войн. От палок до бомбард, Москва, 2003, стр. 526–527. 82 Исто, стр. 275. 83 Видети разговор с А. Фоменком ("Историја на расклапање", НИН, бр. 2424, 13. јун 1997). Током тог разговора

Фоменку је, наиме, поред осталих, постављено и питање: "Значи, и у 21. век са силованом и фалсификованом

историјом?", а индикативна је и Фоменкова констатација: "Скептични смо и песимистични у погледу тога да ће се у

21. век ући са новим погледом на историју." 84 С. И. Валянский и Д. В. Калюжный, Другая история науки. От Аристотеля до Ньютона, Москва, 2002, стр. 557. 85 Е. Габович, Критика хронологии и ревизия истории в Западной Европе, http://geschichte.eu.cx/

25

хронологии која је преведена и објављена у Београду 1997. и наведеног интервјуа с Фоменком у НИН-у86

,

могу се истаћи још само осврт М. Божића на ту књигу87

, затим приказ исте књиге из пера једног од

њених преводилаца А. Липковског88

и рад А. Липковског о методолошким аспектима Фоменковог

рада89

. Једини рад који показује напоре да се и наши истраживачи укључе у сагледавање и разматрање

проблема који су покренути критиком традиционалне хронологије аутор ових редова пронашао је на

Интернету90

. Реч је о раду једног од наших истакнутих математичара (!) млаёе генерације, Радоша

Бакића. Судећи по оваквом досадашњем утицају могло би се помислити да одговор на претходно

постављено питање треба да буде негативан.

Ипак, уместо таквог, брзоплетог, одговора, обратимо пажњу на пример који је истакнут у

наведеном раду Р. Бакића. У књизи Србин римски цар, како у том тексту наводи Бакић, Реља Новаковић,

бивши директор Историјског института Српске академије наука и уметности, излаже хипотезу по којој

је римски цар Ликиније [Licinius, око 250–324] Србин по пореклу. Као аргументе који потврёују његову

теорију он цитира старе српске изворе, у којима је Ликиније непосредно назван Србином. Интересантно

је да је у својој књизи Новаковић утврдио да ма колико је пута писана српска историја, никада (!) при

томе нису коришћени домаћи извори.91

Она је, на тај начин, написана "извана", што не може да не

подсети на начин писања руске историје, коју су по наруџбини и за потребе (нове) династије Романових,

и на основу фалсификованих докумената, током XVIII века писали већ поменути немачки историчари

Бајер, Милер и Шлецер. Поставља се, стога, питање да ли је потребно преиспитивање наше званичне

историје и да ли ћемо евентуално њено кориговање успети да урадимо сами или ће и то урадити други,

без обзира ко био у питању.

Најзад, треба поменути да први рад овог аутора о критици традиционалне хронологије није

изазвао никакву реакцију. Зашто је било каква реакција изостала, свакако представља енигму, али је

вероватно рано из тога извлачити ма какве закључке.

ЛИТЕРАТУРА

1. Božić, Milan. Problematičnost stare učiteljice, Galaksija (Beograd), broj 245, oktobar 1994.

2. Burkhart, Jakob. Kultura Renesanse u Italiji, Dereta, Beograd, 1991, 384 str.

3. Engels, Friedrich. Zur Geschichte des Urchristentums, Karl Marx und Friedrich Engels. Werke. (Karl) Dietz

Verlag, Berlin, Band 22, 3. Auflage 1972, unveränderter Nachdruck der 1. Auflage 1963, Berlin/DDR. S.

447–473.

4. Gabowitsch, Eugen. Newton als (neben Hardouin) geistiger Vater der Chronologiekritik und

Geschichtsrekonstruktion, http://geschichte.eu.cx/.

5. Gabowitsch, Eugen. Nikolaj Aleksandrowitsch Morozow: Enzyklopädist und Wegweiser der Chronologie -

Revision, http://geschichte.eu.cx/.

6. http://en.wikipedia.org/wiki/Gianfranco_Poggio_Bracciolini/.

7. http://nl.wikipedia.org/wiki/August_Ludwig_Schloezer/.

8. http://special.lib.gla.ac.uk/manuscripts/search/resultsap.cfm?NID=11408&RID=/.

9. http:/univer.omsk.su/foreign/fom/fom.htm/.

10. http://www.italica.rai.it/rinascimento/parole_chiave/schede/gioviopaolo.htm/.

11. http://www.revisedhistory.org/.

12. http://www.theotokos.de/html/johannes_damascenus.html/.

13. Karbonel, Šarl-Olivije. Istoriografija, ΠΛΑΤΩ – XX vek, Beograd, 1999, 126 str.

14. Kicikis, Dimitri. Osmanlijsko carstvo, ΠΛΑΤΩ – XX vek, Beograd, 1999, 128 str.

15. Topper, Uwe. Buchbesprechung: Nikolaus Morosow, Die Offenbarung des Johannes (Stuttgart, 1912),

http://geschichte.eu.cx/.

16. Topper, Uwe. Fälschungen der Geschichte. Von Persephone bis Newtons Zeitrechnung, Herbig, München,

2003, 287 S.

17. Vazari, Đorđo. Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata, Terra Press – Pirg, Stara Pazova, 1995, 341 str.

18. Бакич, Радош. Лингвистика и новая хронология, http://newchrono.ru/prcv/index3.htm/.

86 "Историја на расклапање", НИН, број 2424, 13. јун 1997. 87 M. Božić, Problematičnost stare učiteljice, Galaksija, br. 245, 1994. 88 А. Липковски, Статистичка хронологија А. Т. Фоменка, Историјски часопис, 2000, стр. 381–389. 89 А. Липковски, О примени математичких метода у историји и хронологији, у: П. Грујић и М. Ивановић (прир.),

Епистемолошки проблеми у науци, Београд, 2004, стр. 139–154. 90 Р. Бакич, Лингвистика и новая хронология, http://newchrono.ru/prcv/index3.htm/. 91 "Као што је познато, коликогод је пута писана историја српског народа никада као могући извори сазнања нису

коришћени домаћи родослови и летописи, као ни други наши стари списи у којима су личности и догаёаји

сачињавали значајне историјске садржаје." (Р. Новаковић, Србин римски цар, Београд, 1999, стр. 5.)

26

19. Библија или Свето писмо Старога и Новога завјета, Британско и инострано библијско друштво,

Београд, без године издања.

20. Брокгауз, Ф. А.; Ефрон, И. А. Энциклопедический словарь. Общество и государство. Правители и

полководцы. Народы и страны, ЭКСМО, Москва, 2003, 832 с.

21. Буквић, Рајко. Критика традиционалне хронологије: колико ће још издржати Скалигер?, Зборник

Матице српске за друштвене науке, број 118–119, 2005, стр. 257–312.

22. Валянский, Сергей Иванович; Калюжный, Дмитрий Витальевич. Новая хронология земных

цивилизаций. Современная версия истории, АСТ "Олимп", Москва, 1996. http://

newchrono.ru/prcv/index3.htm/

23. Валянский, Сергей Иванович; Калюжный, Дмитрий Витальевич. Другая история Руси. От Европы

до Монголии, Вече, Москва, 2001, 496 с.

24. Валянский, Сергей Иванович; Калюжный, Дмитрий Витальевич. Другая история науки. От

Аристотеля до Ньютона, Вече, Москва, 2002, 576 с.

25. Валянский, Сергей Иванович; Калюжный, Дмитрий Витальевич. Другая история Средневековья. От

древности до Возрождения, Вече, Москва, 2004, 416 с.

26. Валянский С. И.; Калюжный Д. В.; Недосекина И. С. Введение в хронотронику. Путь к

оптимальному развитию, АИРО-ХХ, Москва, 2001. http://www.hronotron.narod.ru/hronotronika/.

27. Вольтер, Франсуа Мари. Философские сочинения, Наука, Москва, 1988, 751 с.

28. Вујаклија, Милан. Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1980, /9/+1052 стр.

29. Габович, Евгений. История мѐртва, да здравствует история, Хожение в Ойкумену, Альманах № 1,

http://newchrono.ru/.

30. Габович, Евгений. Катастрофа середины 14-го века и европейская историческая идея,

http://www.jesus1053.com/

31. Габович, Евгений. Критика хронологии и ревизия истории в Западной Европе, http://geschichte.eu.cx/.

32. Жабинский, Александр Михайлович. Другая история искусства. От самого начала до наших дней,

Вече, Москва, 2004, 576 с.

33. Жабинский, Александр Михайлович; Калюжный, Дмитрий Витальевич. В основе хронологии –

Число зверя, http://newchrono.ru/prcv/index3.htm/.

34. Иванов, В. А. Открытие Данте, VII международная конференция по проблемам цивилизации,

"Новая Парадигма", 13–14 декабря 2003, Интернет: http:// newchrono.ru/prcv/doklad/dante.htm/.

35. Иванов, В. А. Анализ системных противоречий в традиционной версии мировой истории, Хожение в

Ойкумену, Альманах № 1, http://www.newchrono.ru/.

36. "Историја на расклапање", НИН (Београд), број 2424, 13. јун 1997.

37. Јиречек, Константин. Историја Срба, Прва књига, Змај, Београд, 1990, XVI+512 стр.

38. Калюжный, Дмитрий Витальевич; Кеслер, Ярослав Аркадьевич. Другая история Московского

царства. От основания Москвы до Раскола, Вече, Москва, 2003, 432 с.

39. Калюжный, Дмитрий Витальевич; Жабинский, Александр Михайлович. Другая история войн. От

палок до бомбард, Вече, Москва, 2003, 544 с.

40. Калюжный, Дмитрий Витальевич; Жабинский, Александр Михайлович. Другая история

литературы. От самого начала до XXI века, Вече, Москва, 2001, 544 с.

41. Карцев, Владимир Петрович. Ньютон, Молодая гвардия, Москва, 1987, 416 с.

42. Кеслер, Ярослав. Азбука: послание к Славянам, http://newchrono.ru/prcv/index3.htm/.

43. Кеслер, Ярослав. Европейскя опричнина, http://newchrono.ru/prcv/index3.htm/.

44. Левек, Пьер. Эллинистический мир, Наука, Москва, 1989, 253 с.

45. Липковски, Александар. Статистичка хронологија А. Т. Фоменка, Историјски часопис (Београд),

књ. XLV–XLVI (1998–1999), 2000, стр. 381–389.

46. Липковски, Александар. О примени математичких метода у историји и хронологији, у: Петар Грујић

и Мирослав Ивановић (прир.), Епистемолошки проблеми у науци, Институт за криминолошка и

социолошка истраживања, Београд, 2004, стр. 139–154.

47. Лозинский, Самуил Горациевич. История папства, издание третье, Издательство политической

литературы, Москва, 1986, 382 с.

48. Никольский, Николай Михайлович. История русской церкви, издание четвѐртое, Издательство

политической литературы, Москва, 1988, 448 с.

49. Новаковић, Реља. Србин римски цар, ИПА Мирослав, Београд, 1999, 84 стр.

50. Носовский, Глеб Владимирович; Фоменко, Анатолий Тимофеевич. Империя. (Русь, Турция, Китай,

Европа, Египет. Новая математическая хронология древности), Факториал пресс, Москва, 2005,

751 с.

51. Носовский, Глеб Владимирович; Фоменко, Анатолий Тимофеевич. Новая хронология и концепция

древней истории Руси, Англии и Рима, издательство Учебно-научного центра довузовского

образования МГУ, Москва, 1995. http://lib.kts.ru/FOMENKOAT/rus.ar.txt/.

27

52. Носовский, Глеб Владимирович; Фоменко, Анатолий Тимофеевич. Математическая хронология

библейских событий, Наука, Москва, 1997, http://lib.ru/FOMENKOAT/matchr_b.txt/.

53. Носовский, Глеб Владимирович; Фоменко, Анатолий Тимофеевич. Новая хронология Руси,

Издательство "Факториал Пресс", Москва, 2000, 256 с.

54. Носовский, Глеб Владимирович; Фоменко, Анатолий Тимофеевич. Москва в свете новой

хронологии, Вече, Москва, 2004, 480 с.

55. Носовский, Глеб Владимирович; Фоменко, Анатолий Тимофеевич. Стамбул в свете новой

хронологии, Вече, Москва, 2004, 352 с.

56. Носовский, Глеб Владимирович; Фоменко, Анатолий Тимофеевич. Царь Славян, Нева, Санкт-

Петербург, 2005, 640 с.

57. Острогорски, Георгије. Историја Византије, Просвета, Београд, 1996, 595 стр.

58. Ратнер, Леонид. Краткий обзор деятельности в области критики традиционной истории и

хронологии в Германии, Стендовый доклад на конференции проекта "Цивилизация", Москва, 2001,

http://www.jesus1053.com/ru/wahl/.

59. Табов, Иордан. Закат старой Болгарии (Новая хронология Балкан), Крафт+, Москва, 2000.

http://newchrono.ruframe1/PSS/tabov/.

60. Философский энциклопедический словарь, Советская энциклопедия, Москва, 1989, 815 с.

61. Фоменко, Анатолий Тимофеевич. Античность – это средневековье, Нева, Санкт-Петербург, 2005,

768 с.

62. Фоменко, Анатолиј Тимофејевич. Математички поглед на историју – Статистичка хронологија,

Математички институт САНУ и ДОСИЈЕ, Београд, 1997, 449 стр.

63. Фоменко, Анатолий Тимофеевич. Новые эмпирико-статистические методики датирования

древних событий и приложения к глобальной хронологии древнего и средневекового мира,

http://www.lib.ru/FOMENKOAT/fomenko1.txt/

64. Фоменко, Анатолий Тимофеевич. Основания истории, Римис, Москва, 2005, 542 с.

65. Херодотова историја I, Матица српска, Нови Сад, 1988, 488 стр.

СИСТЕМНЫЙ КРИЗИС ТРАДИЦИОННОЙ ХРОНОЛОГИИ И НОВАЯ ИСТОРИЧЕСКАЯ

ПАРАДИГМА

Райко Буквич

Резюме. Статья рассматривает проблемы современного состояния и переживания традиционной и

свеобще принятой хронологии и истории установленной в работах Скалигера и Петавиуса в течение XVI

и XVII веков. В рамках большего числа подъѐмов отстаивающих необходимость пересмотра этой

хронологии, развитых в первую очередь в России, но также и в Германии, Англии, США и в других

странах, больше вниманий автор посвятил исследованиям русской школы критики традиционной

хронологии, представленной академиком Фоменко и его сотрудниками с одной, как и исследователями

группы Хронотрон с другой стороны. Обе группы, подобно многим другим критикам существующей

хронологии, своими предшествениками считают Ньютона и Морозова, двух выдающихся учѐных

которые кроме других проблем в течение многих десятилетий (!) напряжѐнно занимались и проблемами

(пересмотра) хронологии и истории.

Ключевые слова. хронология, история, версия Скалигера, традиционная хронология, новая хронология,

Ньютон, Морозов, Фоменко, Жабинский, синусоида времени, парадигма.

THE SYSTEM CRISIS OF TRADITIONAL CHRONOLOGY AND THE NEW HISTORICAL PARADIGM

by Rajko Bukvić

Summary. The paper considers the problems of current state and survival of traditional chronology and history

based upon the Scaliger and Petavius books from XVI and XVII centuries. Among many approaches that insist

on the need of examination of that chronology, developed at first in Russia, but also in Germany, England, USA

and other countries, author focuses to investigation of Fomenko and his colaborators, but also the Khronotron

group. That both groups, like many others criticians of current chronology, as their inspirators and predecessors

mark Newton and Morozov, two great scientists that during many decades (!) intensively considered problems

of examination of chronology and history.

Key Words: Chronology, History, Scaliger’s Version, Traditional Chronology, New Chronology, Кhronotron,

Newton, Morozov, Fomenko, Zhabinsky, Time Sinusoide, Paradigm.