Радован Самарџић

А Н Д РИ ЋЕВ М ОС Т Н А Ж ЕП И

Н ајзамршенији чвор к оји треба раздрешити да би

се сагледала истинск а уметничк а вредност Андрићевог

дела, несумњиво је у томе да се проник не у однос

између онога што је к од њег а универзално и онога

што је к од њега слик а лок алног амбијента. Ак о се,

том прилик ом, установи значајна превласт првога над

другим, так ав исход испитивања мож е једино бити у

п и ш ч ев у к о р и ст .

Расправљање о овоме питању в ероватно изгледа

банално оним данашњим истраж ивачима к њиж евности

к оји анатомск и разлаж у поједина дела (и том при-

лик ом ж иви дух претварају у мртво и само њима под-

лож но ткиво) . А ли , ак о се ж ели што непосреднијим

и једноставнијим путем приступити сазнавању Андриће-

вог к њиж евн ог завештења, чини се да заобилаж ење

поменутог чвора једино мож е одвести на споредне

с т аз е , к а н еп оу з д ан и м з ак љ у ч ц и м а .

Састав Андрићевог поимања света био је веома

слож ен и разноврсног порекла, иак о је рано постао

јединствен . И сторичар по основном образовању , он је

до к раја остао заљубљеник у историјск и податак к оји

је вечит својим зрачењем и порук ама. Оно што у Ан-

дрићевом делу звучи к ао к онкретно и посебно потиче

од његовог знања историје. П олитик а, к оја је нај-

ближ а истори ји , држ ала је Андрића од п очетк а на

својим ветрометинама, иак о је он стално настојао, ди-

скретно, да то не испољи ; полазило му је за рук ом

да се п ок аж е хладним и зак опчаним, а то ни је зависило

само од њега, јер је, прошавши к роз три реж има,

свак и пут на особит начин излож ен , имао да се носи

са иск ушењима не само друк чијег састава него и друг ог

интензитета. П оглавито ок о првог светск ог р ата, и

после тога, Андрић , чини се, није остао равнодушан

214

према наглом узлету психологије и психијатрије, осо-

бито психоанализе, чији су резултати, и трајни и тре-

нутни, готово испуњавали духовну атмосферу, так о да

су их, често и ненамерно, усвајали и они к оји их —

припадајући другим областима умнога стварања — нису

с посебним трудом ни проучавали . Језгро Андрићевог

интелектуалног бића било је, ипак , у његовом к ла-

сичном образовању с наглашеном филолошк ом потк ом,

к оја је његово познавање језик а и књиж евности, од

античких до савремених, окупљала у јединствену це-

лину и омогућавала му налажење најширег ослонца у

традиционалном изразу његовог народа. Андрићева

лична образованост била је она ок осница која је давала

отп ор ну сн аг у њ ег ов ом п р еосетљи в ом ду х у , са сви х

страна притиснутом узнемирењима. Откривајући при-

суство трагичног у појавама општег и трајног зна-

чења, његова двоумљења најчешће се нису задрж авала

на пролазним стварима, а то се најприближ није да

објаснити садрж ајношћу и дубином његовог образо-

вања. П отпору овоме Андрићевом духовном систему

дала је, извесно, она вера к оја налази Бога у свеога птој

хармонији света к ао једином и последњем прибеж ишту

после најпогубнијих немира и потреса.

П исац овак вог интелек туалног ск лопа често је

умео оставити мудру успутну рефлексију о суштинск им

питањима ч овек ов ог постојања; или је знао написати

складну приповетк у чија метафоричк а порук а нема

своје непосредно отелотворење у посебним људима и

амбијенту него је радња, која том поруком говори,

намерно или случајно везана за било к оју људску

судбину. Ови Андрићеви списи сувише су интелигентно

замишљени и остварени да би им се могле приписати

изразитије слабости ; али, управо оно што је у њима

плод пишчеве свесне намере мож да је ипак сувише

видљиво изишло на површину да би њихова увер-

љив о ст п о ст и гл а сн аг у ув ер љи в ости њ ег ов и х п р и п о-

ведак а к оје имају друк чији, ак о не и обрнут поступак

у излагању, так ав да је пишчева идејна порук а остала

испод површине историјск и реално датог амбијента.

Андрић се најпријатније осећао у истори ји мож да

и услед тога што је своје време сувише добро познавао

и што је у њему играо наглашену улогу . И змеђу два

св ет ск а р ат а , к ад се н ал ази о н а л ест в и ц ам а п оу з д ан ог

215

у сп он а у д и п л ом ат ск о Ј сл у ж ои , он j e н ап и сао CBOj e

наЈ-боље историјск е приповетк е и приче с темама из

прошлих земана. И звесна дискреција, к оја није била

без CBOj'e отмености , помогла је тада Андрићу да ус-

постави равнотеж у између сопствене личности и својих

уметничк их порук а. Остало је извесно растојање из-

међу његовог виђења света, осећања смисла људск ог

постојања и сазнања историје, на једној , и садрж ине

његовог дела, на друг оЈ' страни . А к ад j

'e и А ндрић ,

сл и ч н о д р у г и м а, м ор ао у ст у к н у т и п р ед з ах т ев ом д а

к њиж евност треба да буде непосреднија у својим од-

г ов ор и м а н а д р у ш т в ен а п и т ањ а, и сп од њ ег ов ог п ер а

насгала је прегршт прозних састава к оји су углађени ,

мисаони и , често, суптилни својим унутрахпњим смислом,

ал и су и п ор ед т ог а ост ал и у п о з ад и н и њ ег ов и х п р и ч а

о старој Босни .

Андрићу j'e п ошло за рук ом да својим приповет-

к ам а и р ом ан и м а с м от и в и м а и з п р о ш л о г ж и в о т а д а

изглед историјск е реалности и, истовремено, дубок о

метафоричк о значење услед његовог свеук упног односа

п р ем а ж и в о т у и њ ег о в е и з у з ет н о сл ож ен е и н т ел ек т у ал н е

спреме, али и због слоЈ*евитости његовог познавања

историје, у чијем је тк иву његов духовни к орен остао

на све стране расплетен . Врста и састав Андрићевог

познавања историје блиск и су својствима замишљеног

лик а професионалног исгоричара. У њему се уметник

и историчар нису иск ључивали . Супротно томе, ис-

торичар је својом ерудицијом, к оја није била без на-

учних основа, ослобађао уметник а да у стешњеном

тренутку прошлости разазна и издвоји оно што је

вечито људск о. (Д а није то она особина к оја и једног

историчара одваја од других и чини га, међу њима,

великим?)

М ада их , и то у обиљу, има, не треба по разним

Андрићевим списима, поглавито огледима и рефлек си-

јама, к оји не припадају приповедачк ој прози, к ао ни

у његовој рук описној заоставштини , траг ати за изри-

читим док азима да он у свом занимању за историју

није правио разлик у између разних епоха, земаља,

друштава, покрета и појединаца. Он је знао бити

особито нак лоњен појединим појавама (к осовск а мисао,

народно усмено предање, први српски устанак , Вук

К араџић, Његош, политичк о и филозофско језгро ита-

216

лијанске ренесансе, шпански духовни к омплек с и др .)з

али је сасвим извесно да о тим појавама није писао

што је о њима — случајно — више знао, него зато

што се на њима, у најширем ск лопу свога занимања

историјом, навластито задрж авао. У ствари, Андри-

ћево понирање у унутрашњи састав и суштину тих

појава сведочи да се он , духа класично образованог ,

првенствено бавио универзалним обимом и трајним

порук ама истори је.

Била би сувише једноставна, и због тога нетачна

тврдња да је Андрић најрадије обрађивао теме из

прошлости старе Босне једино због тога што је о њој

највише био обавештен . Оваквим тврђењем Андрићев

однос према историји сводио би се на к њиж евно пре-

слик авање оне прошле реалности к оја му се нудила

највећим бројем податак а. Т о је, међутим, само по-

четна и сасвим банална к онстатација. Он је бирао

мотиве о турским временима у Босни зато што је ту

материју толик о, временом, упознао да је у њеноме

језгру најпоузданије отк ривао вечитог човек а и његове

опште особине. Т ак о је И во Андрић постајао писац

за све људе управо оним својим делима чији је свет,

чинило се, занавек остајао стешњен у полумртвим бо-

санск им к асабама. Опису јући тај амбијент , он се осло-

бађао свак е потребе да полемиш е, да се натура поук ама,

да било ш та, најзад , тврди , да посредством к њиж ев-

ности улеће у свак одневне дилеме свога доба, да било

к ога или било ш та мења. З бог тога, пишући о стар ом

Сарајеву, Вишеграду, Т равнику или било к ојој чемер-

ној к асаби, ник ада ник ога паметног није навео на

помисао да је у питању писац провинцијск ог мента-

литета, засуж њен лок алним границама, оптерећен сли-

к овитошћу фолклора и социјалном забринутошћу .

Андрић је познавао прошлост своје земље на начин

близак спреми велик ог историчара к ласичног типа.

Он је ту прошлост сам, непосредно, затек ао и она

је постала једно од његових најваж нијих ж ивотних

искустава. Све оно што се, у људима и између њих,

ств ар ал о в ек ов има, г один ам а се, п о сле, п ред њ им р ас-

пад ало и отк ривало свој унутрашњи састав . У томе

је, можда, био један од разлога што је свет његових

новела добрим делом остао превучен сенк ом људск ог

јада, беде и изопаченосги. Али, у томе ј е била и она

217

Андрићева иск уствена основа к оја му је омогућила

лак ше читање и разумевање историјских извора и не-

посреднији продор у један ишчезли миље. У многим

покретима и речима својих савременик а он је, осећа-

јући при том понек ад патњу, а често и јетку злурадост,

без нап ора отк ривао оно што је налазио у изворима.

И обратно, док би читао старе хроник е и ак та, Андрић

је морао безброј пута у себи узвик нути как о је сличне

појаве већ негде запазио у ж ивоту или су оне биле

део његовог иск уства. Сређен дух , истанчано образован

к ао историчар и надмоћан к ао уметник , он је овак ва

сазнања умео задрж ати подаље од себе к ак о би их

што диск ретније уобличио у свет своје приповетк е.

П остајао је писац сигурне рук е, так о дубок о у свему

и толик о изнад свега да су од њега остајале реалне

слик е једног историјск ог ж ивота чије је метафоричк о

значење, због тога, само убедљиви је.

Н а овој основи, Андрићево приповедање о про-

Шлости постало је необичан уметничк и феномен . Он

се к л он и о т о г а д а н о си о ц и р ад њ е њ ег о в и х п р и п о в ед ак а

и романа буду историјск е личности . И зводио их је

на сцену к ад то због природе сиж еа није могао избећи

(М ехмед-паша Сок оловић, Омер

-паша Л атас и др .) или

к ад би им нашао згодно место у позадини радње (фра

Грга М артић, браћа М орићи и др .) . Н и они догађаји

о к ојима је најрадије приповедао не подударају се,

најчешће, непосредно са збивањима познатим у историји .

Т и догађаји припадају појединим историјск им раздоб-

љ и м а, ч ест о су и ч в р ст о ст ав љ ен и у њ и х ов е ок в и р е,

понек ад су и блиск и ономе што се одиста одиграло

(особито у Травничкој хроници) ; упрк ос томе, упућен

читалац непрек идно осећа пишчев напор да избегне

свак у дословну репродук цију историје. М ож е се, више

од тога, запазити да је Андрић , не једном, у допу-

штеној мери вршио хронолошк а померања, и догађаје

к оји су се одиграли у једном времену стављао у друг о

време, свак ак о не много удаљено (Му ст афа М аџар).

Андрић је очевидчо избегавао да, к ао уметник , прими

на себе улогу историчара. Али, без обзира на то о

чему је, из прошлих времена, писао, поред осталог

и у случајевима к ад би његова фабула са свим ак -

терима у потпуности била плод њег ове уметничк е има-

гинације, Андрић је остајао у сфери историјск е реал-

2 18

ности . У к олик о се и нису , одиста, дог одила, збивања

о к ојима је он писао остављају утисак к ао да су се

одиграла или да су се, бар , могла десити . А његова

лица к оја су носила радњу и поред свог општељудск ог

значења могла су припадати само оном времену и оној

средини о к ојима је, иаглашавајући то, писао. Ч италац

к оји осећа историју , али не зна све њене појединости,

лак о мож е поверовати да је нек а од Андрићевих прича

спретно уобличавање у уметничку форму сасвим одре-

ђених историјск их податак а. М огло би се, готово, рећи

да је А ндрић , у одломцима к оји се називају прип о-

ветк е и романи, саставио своју имагинарну истори ју

старе Босне к оја изгледа исто толик о веродостојна к ао

и она историја, објек тивно дата, што с њоме упоредо

тече. Андрић је, дак ле, на првом месту суверено ис-

к азао себе к ао уметник а. Само, да би то постигао, он

је морао бити и надмоћан познавалац прошлости не-

к адашње Босне, један од оних најређих к оји своју

ерудици ју , стечену над к њигама, мож е да доведе у

ск лад и једин ствено пр ож имање са св ојим ж ивотним

иск уством и дож ивљајем историје у људима и појавама

о к о с ебе .

К ао сасвим модеран познавалац историје и њених

метода, И во Андрић је преузимао њено завештање у

потпуности . Оно што је у наслеђу легендарно и митск о

он ни је одбацивао к ао грађу подлож ну свак ој сумњи

него је испитивао узрок е и путеве настајања так вих

предања и пронађеним нитима појачавао ткиво свога

приповедања. П одаци добијени к оришћењем усмених

традиција помагали су , повремено, писцу да избегне

ону стешњеност к оју би могао осетити међу чињеницама

к онвенционалног историјск ог типа или , пак , онима к оје

би по угледу на њих могао смислити . Т и подаци су

омогућавали Андрићу да његова слик а прошлости

изгуби сувишну непосредност свога значења и добије

метафоричк и смисао. У ствари, Андрић је употребом

легендарног и митск ог вратио историји оно што су јој

професионални историчари у својој критичк ој бојаж -

љивости беспотребно узимали . Ово му је пошло за

рук ом тим пре што је то чинио са однег ованим опрезом

и с д о в ољ н о и р о н и ч н е ск еп се .

Затечен у овак вом полож ају , к ао писац изузетне

историјск е образованости, Андрић није морао долазити

219

у иск ушење —■ к ак о би се дало претпоставити — да

унутрашњи свет сопственог бића, у к оме је свак ак о

бил о наслага створених образовањем његове личности

у загушљивој атмосфери старе Босне, иск ористи к ао

повод и подстицај за облик овање света својих припо-

ведак а и романа. У њег овом делу огледа се њег ова

трезвена мисао о тој Босни , а не ск уп његових до-

ж ивљаја, осећања и личних својстава. П оседу јући,

очевидно, велик и смисао за интроспек ци ју , Андрић је

к ор и сти о с оп ст в ен о и ск у ст в о з а п р ов ер у п р и к у п љ ен и х

п од ат ак а и ст еч ен и х саз н ањ а , з а ст в ар ањ е д и ст ан ц е

према ономе о чему је писао и стављање ствари на

оно место к оје им релативно припада. Он се иден-

тифик овао с предметом свога писања к ак о би га што

боље упознао, а не да би у њега унео део интимног

себе. И зишавши на сцену , сасвим млад , к ао к осмо-

цолита, он је, временом, све више так ав постајао и

стално се удаљавао од свога завичаја; упоредо с тим,

он ни је престајао бити проницљив у хватању најта-

нани јих источњачк их предива к оја су се пред његовим

очима нек ада к идала у преж ивелом свету бивше Босне.

Ретк е су међу бољим Андрићевим приповетк ама

оне к оје не сведоче о хармонично успостављеном од-

носу између посебног и универзалног у његовој слици

историје, к ао и о ненарушивом прож имању историјск ог

и уметничк ог у свак оме слоју његовог тек ста. К ратк а

приповетк а М ост на Ж епи пок азује то толик о непо-

средно и убедљиво да читалац, одлож ивши је, на к рају

утврди да је претрпео бојазан због тога што се, чи-

тајући , у п отаји плашио да се савршенство пишчевог

п р оз р ач н ог , и ак о г у ст ог и з л аг ањ а н е и зр од и у н еш т о

сувише смишљено и зато извештачено. Т о се, ме-

ђутим, није догодило ни на једном месту, ни у једном

ретку овога лепог дела. Његовим читањем најпре се

стиче онај пријатни уметничк и утисак к оји временом

постаје све снаж нији . Приповетк а, најзад , постане

једно од оних духовних добара к оје читалац собом

носи док траје непомућеном свешћу . М ост на Жепи

и у њему добија своје чврсте к онтуре и спаја не само

две него и к о зна к оје дотле неспојиве обале у ње-

говом духу . У поредо с тим, прип оветк а почиње и на-

ставља деловати и својим мудрим порук ама. Ч италац

јој се, због тога, радо враћа и поново отк рива или

220

већ схваћене или сасвим нове ствари . У хштању је

мудрост к оја, к ао многе, не посгаје временом досадна

и свак идашња. П ошто се приповетк а, ток ом г одина,

чак и безброј пута пр очита, та мудрост све виш е рас-

простире ок о себе један ведри мир, иак о је мож да

и г орк а својим основним смислом.

И сторичари архитек туре су , досад, утврдили да

нема поузданих вести к оје би г овориле о томе к ад

је настао мост на Жепи и к о га је градио. Они су при-

хватили легенду , забележ ену п очетк ом овога век а, да

је мост саграђен уск оро после Сок оловићевог моста

к рај Вишеграда на Дрини, и да је дело једног од

даровитих ученик а К оџа М имар Синана, највећег тур-

ск ог градитеља X VI век а, а мож да и свих времена.

Синан је подигао М ехмед-пашину ћуприју, а његов

ученик је наставио рад у близини и премостио Жепу

к од њеног ушћа у Дрину. Овоме предању ук азано је

поверење због тога што је сасвим вероватно да су уз

велик е објекте грађени и мали, поготову кад је требало

довршити сређивање система к омуник адија у једноме

к рају. „ Било би, дакле, сасвим могуће и вјероватно

да је утемељитељ и овога моста М ехмед-паша Сок оловић

и сасвим реално да му је вријеме настанк а задња чет-

вртина XVI вијек а." П оред тога је сигурно да М имар

Синан, већ у дубок ој старости, к оји је иск ључиво са

својим сарадницима, а ник ак о сам, подигао прек о три

стотине монументалних грађевина у Турск ој , „ није

сједио у Вишеграду у току градње ћуприје на Дрини,

већ ју је к онципирао и реализацију препустио нек ом

од својих сарадник а у к ога је имао повјерења"

. Т ај

сарадник је, готово извесно, био М устафа-чауш , за

к ога се зна да је остварио Синанов план на Д рини

ћуприје, па је могао добити и задатак да подигне,

затим, и „ један релативно мали мост , на споредном

саобраћајном краку к оји је водио низ Дрину"

. Више

од свега, стил моста на Ж епи припада истој гради-

тељск ој шк оли X V I век а у чија дела спада и више-

градска ћуприја на Д рини . П редање к оје је подстицало

ова историјск а домишљања и условна зак ључивања

делује уверљиво и због тога што је у његовом језгру

легенда својствена готово свему што је у народу за-

памћено о томе к ак о су настајале славне грађевине.

У ченик к оји је саградио мост на Ж епи пок азао је

221

т ол и к о п л ем ен и т е в еш т и н е д а м у j e њ ег о в м а)ст ор ,

у ж ељи да тајну грађења сачува само за себе и у на-

ступу љубоморе, одсек ао обе рук е.

Д ругу легенду о градњи моста на Ж епи, ону од

к оје је Ан дрић направио прип оветк у , исти историчари

архитектуре одбацили су без стварнијег објашњења, го-

тово с нек им нетрпељивим ниподаштавањем . Т ом при-

лик ом они су подсетили на Андрићеву приповетк у ,

али су прећутали име њенога писца. Њихов иск аз је

к ратак : „ Једна друга легенда о везиру Јусуфу, родом

из овога к раја, и о талијанск ом градитељу к ому је

пов јерена изградња моста, у нашој новијој литератури

умјетничк и обрађена, изгледа да нема везе са реалним

чињеницама. Н ити смо успјели идентифицирати везира

Јусуфа, а нити смо на мосту запазили било шта што

би могло г овориш у прилог хипотези о присуству та-

ли јанск ог мајстора. Легенда, очито, нема подлоге у

реалним чињеницама, па се на њој нећемо детаљније

задрж авати ." *

А ли, на тој легенди задрж ао се И во Андрић и,

давпш јој убедљив привид реалности, преобразио је

у историју и једну од најлепших химни цивилизацији .

Њег ова приповетк а је истори ја једног ж алосног ве-

зира, једног занесеног градитеља и једног вечитог

моста, историја к оја вероватно нема основе у док у-

ментима, али је и поред тога наставила да ж иви чим

је писац на њу ставио последњу тачк у . Отада је из-

губило свак и значај питање да ли је све то одиста

и било. Важ није је оно ш то је остало у пр ичи .

Без обзира на њихов мали обим, мн оге Андрићеве

приповетк е захватају два или три причања, дата у

круговима к оји су један у други уписани, и к оја говоре

не само о једној него и о више људских судбина, међу-

собно повезаних или, једино услед зле к оби, једна

другом ок рзнутих . Реч је о к онциповању спољашње

ст р у к т у р е п р и п ов етк е и , п ов р х т ог а , њ ен о г а у н у т р аш -

њ е г ж и в о т а .

Судбинама к оје представља, М ост на Жепи са-

чињен је, по свом обличју , од три к руга к оји нису

* Џ емал Ч елић — М ехмед М уј езиновић , Сгиари мосшови у

Б осни и Х ерцеговини, Сарај ево 1969, 163— 168.

2 22

један у другом већ један другог пресецају на тај начин

што к руж ница једног пролази к роз центар суседног

к р у г а .

Ова приповетк а први пут је објављена у „ Српск ом

к њиж евном гласник у"

1. октобра 1925 (X V I , 5, 161—

167) , после нек олик о најбољих Андрићевих припове-

дак а о распадању левантск е цивилизације и човек а у

Босни позних турск их времена. М ост ом на Ж епи Андрић

ни је прек ину о ову чудесну ниск у трагичних ск онч ања

у једној стешњеној средини, али је за тренутак —

што је и к асни је чинио — застао и својим погледом

з ах в ат и о м н о г о ш и р е , д о г р ан и ц а ц ар ст в а , и п р ек о

њих , и у том свету нашао још дубље немире и , упо-

редо с тим, још свечаније симболе људск е пролазности

и вечитог трајања њихових дела. Ч овек а његов пут

води између славе и бездана пропасти, или је он само

светао траг к оји се угаси к ад звезда мине. Али, ак о

је човек ово дело побож но и уметничк и изведено, остаће

ипак док аз постојања трајног и поузданог .

У први к руг приче (к оја почиње на најтеж и и

најбољи начин , употребом аориста) стала је судбина

велик ог везира Јусуфа, представљена таквим потезима

да тај велмож а постаје читаоцу познат и близак к ао

да је с њим прошао к роз читав роман . Јусуф је пао

с власти к ао ж ртва опасне интриге, провео је нек о

време у заточеништву између султанове немилости и

своје победе, и опет се вратио своме сјајном ж ивоту,

слави и богатству . Али , к аж е Андрић , остаде тада у

победник у везиру ,,нешто стишано и замишљено"

. И

то је био почетак његовог расула. Д ок је тамновао,

везир се сетио свога убогог села повише Ж епе из

к ога су га одвели к ад му је било девет година. Сетио

се и р одитеља за к оје је нек ад учинио само то да им

се опервазе гробови к аменом и п одигну над њима

ниш ани . А к ад је, опет , дош ао на управу царству ,

Јусуф-паша је одлучио да за своје село подигне на

Ж епи мост, јер је, распитујући се, чуо да им је то

најпреча потреба. И тада је у Босну к ренуо један неи-

мар , И тали јан , к оји се прочуо својим подизањем мо-

стова у ок олини Ц ариграда. М ајстор је био так ав ,

сав зачаурен ок о свога умећа, да му је једино требало

д ат и н о в ац и п р еп у ст и т и му п о сао .

223

И док је у брдовитом и недосхупном крају, изнадћудљиве и плахе рек е, израстао из пустоши безмерно

л еп и ск л ад ан м о ст , в ез и р с е п о ст еп ен о п р и м и ц ао

оним међама к оје затварају расветљене пределе разума.

Описујући везирово умирање у себи — везир почиње

виш е веровати у могућности зла него у п остојаности

ж и в от а, са з ан и м ањ ем п осм ат р а сен к у ст в ар и , а н е

њих саме, а уж аси тамнице постају му не само садрж ај

сна нег о и нак надна јава — И во А ндрић се потпо-

могао познавањем савремене психологије или , к ао у

Му ст афи М аџару , мож да и психијатрије. „ П остаде

осетљивији на ствари ок о себе"

, писао је Андрић .

„ Вређали су га извесни предмети к оје пре ник ад није

ни примећивао. Н аредио је да се дигне сав сомот из

палате и замени светлом ч ојом к оја је глатк а, мек а,

и не шк рипи под рук ом. Замрзну седеф, јер га је ум и сл и м а в ез и в ао с н ек ом ст у д ен о м п у ст о ш и и о сам ом .

Од додира седефа и од сама погледа на њ, трнули

су му зуби и пролазила језа уз к ож у..."

У овак вом

стању, свак а помисао на Босну, где су му довршавали

aioct , изазивала је у паши „ нешто мрачно"

. И сав

је свет пун п отреба, нуж де и страха у разним обли-

цима. К ад су у Ц ариград стигле вести да је мост са-

грађен, један млади песник понудио је везиру хроно-

грам, од оних к ак ви су урезивани у свак у јавну гра-

ђевину . И спод хронограма био.је везиров печат, поде-

љен на два неједнак а поља; „ на већем је писало : Ју су ф

И брахим , ист ински роб божј и, а на мањем везирова

девиза: У ћу т ању ј е ст урност ." И во Андрић је на-

пустио везира у тренутк у к ад је, полаг аним потезима

пера, најпре прецртао хронограм, после тога његово

име и најзад његову девизу . „ Т ак о остаде мост без

имена и знак а."

О везировој даљој судбини више није

требало писати .

Н естало је, заједно с везиром, и оног к оји је,

остварујући његово душевно дело, подИгао мост на

Жепи (и сачинио други к руг приче). Андрић није по-

менуо име необичног неимара И талијана, да би, к ао

и легенда, нагласио к олик о је то неваж но за суштину

ствари . Н еимар се појавио у Босни безимен и без-

гласан , сав обузет послом, заплетен у чаролију градње

к ојој је једино он видео ток и к рај , у зимск им ме-

сецима завучен у своју студену к ровињару и сав над-

224

несен над својим плановима и рачунима. Становници

вишеградск ог к раја почели су да се о странду распитују

тек к ад је завршио ћуприју и Кренуо пут Ц ариграда.

Н е само њему него и свима њима све дотад је у сре-

дишту паж ње био једино мост к оји је израстао из

к рша. П риче су к ренуле к ад је мост остао без свога

градитеља — и тада је Циганин Селим, к оји би по-

нек ад услуж ио странца у његовој брвнари, међу свима

остао сам да задовољи радозналце п о ћепенцима. За-

вршетак његове приче о неимару био је наизглед нај-

необични ји : , ,И , људи моји , к олик о се намучи , ето

годину и п о, а к ад би г отов , п ође у Стамбул и пре-

в ез о см о г а н а ск ел и , о д љ у м а н а он о м к о њ у : ам а д а

се једном обазрије јал на нас јал на ћуприју ! Јок . "

Х удој људск ој таштини и пролазној слави нема места

поред угодних дела саграђених за ук рас свету и на

његову општу ползу . Градитељ је безгласно умро к ао

што је и радио. Н а прилазима Цариграду разболео се

од к уге и уск оро, стигавши до болнице, издахнуо на

рук ама једнога италијанск ог фрањевца. „ Иза себе није

о ст ав и о н и д у г а н и г о т о в и н е, н и т ест ам ен т а н и к ак в и х

наследник а"

, написао је Андрић . Н и од плате за мост

није дож ивео да прими више од једне четвртине.

„ П осле дуж ег размишљања, одреди везир да се од

преостала три дела један и сплати болници, а друга два

дају у задуж бину за сиротињск и хлеб и чорбу ."

Један

ж ив от , посвећен томе да свак идашњица других буде

светлија и лепша, завршио се, богоугодно, к ак о је и

прож ивљен , нестајањем у благ ом делу .

Отишли су сви, пролазни у свом трајању, јер је

судбина људск а так о одредила — велик и везир, трошан

у својој сујети првог човек а царства и још трошнији

у своме страху у к ојем се обрнуло, да у њему нестане,

читаво његово биће; и ск ромни неимар , к оји и није

за друго, ак о је добродетелан свету , него управо за

то да се безимен о и невидљиво ск лони од свог а дела,

ослободи га своје таиггине и потпуно препусти онима

к ојима је намењен о.

Остало је, од људи, једино њихово дело к ао плод

њихових п обож них намера и племените вештине. М ост

на Ж епи (представљен у трећем к ругу) остављао је

у т и сак т ак о н ест в ар н е и ч у д есн е г р адњ е д а се ч и н и л о

к ак о г оровити , ломни и дивљи пејсаж Босне не мож е

2 25

и неће да је прилш . „ И згледало је к ао да су обе обале

избацпле једна према другој по запењен млаз воде,

и т и с е м л аз ев и су д ар и л и , са ст ав и л и у л у к и о ст ал и

так о за један тренутак , лебдећи над понором. И спод

лук а се видело, у дву видик а, парче модре Д рине,

а дубок о п од њим је гргољила запењена и ук р оћена

Ж епа. Д уг о нису очи могле да се привик ну на тај

лук смишљених и танк их линија, к оји изгледа к ао

да је у лету само запео за тај оштри, мрк и к рш , пун

кук рик овине и павите, и да ће првом прилик ом на-

ставити лет и ишчезнути ."

А ли , лук није ишчезао

него је „ тамо у Босни, блештао на сунцу и сјао на

месечини, и пребадивао прек о себе људе и стоку"

.

И ма дубок е, али и сасвим пријатне симболик е у начину

на к оји је Андрић завршио своју приповетк у . Он је,

к аж е, био први к оји је дошао на мисао да мосту испита

и сазна постанак . „ Т о је било једно вече к ад се враћао

и з п л ан и н е и , у м ор ан , сео п ор ед к ам ен и т е ог р ад е н а

мосту . Били су врели летњи дани, али прохладне ноћи .

К ад се наслонио леђима на к амен , осети да је још

топал од дневне ж еге. Ч овек је био знојан , а са Дрине

је долазио хладан ветар ; пријатан и чудан је био додир

топлог , к лесаног к амена. Одмах се споразумеше. Т ада

је одлучио да му напише историју ."

У нек адашњој Босни , за тур ск их времена, мостови

су били веза с велик им, богатим и свак им људск им

умећем расветљеним светом; уз то су они били и део

тога света, да зраче надом у тој хладној , скученој

и неповерљивој земљи . Андрић је то, ходећи њеним

испретураним путевима, рано осетио и М ост ом на Жепи,

у своме духу, сигурно засновао оно што ће привести

крају романом На Дрини ћуприј а. У једној танк ој

свесци „ Српск ог књиж евног гласник а" ова прича је

заузела седам страна. У тај мали ок вир стао је читав

један велик и свет, обележ ен с две пролазне људск е

судбине и једним њиховим трајним делом. Легенда је

ту добила вид реалне историје, а ова је проговорила

порук ама к оје су опште и трајне.

226