0

Univerzitet u Nišu

Prirodno-matematički fakultet

RADNA SVESKA

iz predmeta

Opšta i neorganska hemija

za studente osnovnih studija na Departmanu za biologiju i

ekologiju

Niš, 2017.

1

1.

Opšta pravila, mere opreza, zaštite i sigurnosti pri

radu u hemijskoj laboratoriji.

Pružanje prve pomoći u hemijskoj laboratoriji.

2

Opšta pravila za rad u hemijskoj laboratoriji

Pri radu u hemijskoj laboratoriji treba se pridržavati sledećih pravila:

Pre početka rada potrebno je proučiti odgovarajuća poglavlja u udžbenicima i

beleškama sa predavanja koja se odnose na zadati problem.

Napisati jednačine hemijskih reakcija koje se odnose na dati zadatak. Isplanirati

detaljno ceo rad u svim fazama, nacrtati skicu aparature i pribeležiti potrebne supstance

i odgovarajući pribor za izvođenje datog zadatka.

Dimenzije sudova i veličinu aparature treba odabrati prema količinama supstanci koje

se koriste, tako da ne budu ni premali ni preveliki. Creva i cevi za spajanje delova

aparature ne treba da budu predugi i potrebno je voditi računa da nema mrtvih uglova

pri spajanju delova. Upoznati se sa delovima potrebnim za pridržavanje delova

aparature, kao što su stativi, kleme, mufovi, metalni prstenovi i štipaljke.

Pri radu na visokim ili niskim temperaturama potrebno je termički izolovati aparaturu.

Pri radu na visokim temperaturama se kao izolator najčešće koristi azbest, a pri radu na

niskim temperaturama se kao izolator obično kositi penasti plastičan materijal.

Ne treba počinjati rad pre nego što se prouče osobine hemikalija sa kojima se radi i ne

proveri da li je aparatura dobro postavljena. Potrebno je sagledati operaciju u celini i

preduzeti sve mere predostrožnosti ukoliko postoje mogućnosti za eventualnu opasnost

u pojedinim fazama rada.

Potrebna količina supstanci pri sintezi hemijskih preprarata se odmerava na osnovu

stehiometrijskog izračunavanja iz postavljenih hemijskih jednačina odgovarajućih

reakcija prema tome koliko se proizvoda želi dobiti.

Prilikom odmeravanja tečnih reagenasa, reagens bi trebalo preliti u čistu i suvu staklenu

čašu, odakle se on naknadno odmerava. Ne bi trebalo odlivati preveliku zapreminu, već

otprilike onoliku kolika je potrebna za rad. Ukoliko se reagens uzima direktno iz boce

pipetom ili kapalicom, mora se voditi računa da ovaj pribor bude veoma čist kako se

reagens ne bi onečistio.

Jednom uzete tečne supstance nikada ne treba vraćati nazad u bocu, već višak ostaviti

za sledeću probu ili vratiti laborantu.

NIKADA ne pipetirati tečne supstance ustima, već je neophodno koristiti propipetu.

Čvrste supstance se uzimaju čistim špatulama ili plastičnim kašičicama.

Ako u upuststvu nije naznačena potrebna količina supstance za izvođenje ogleda, čvrste

supstance uzimati na vrh kašičice, tj. nekoliko kristala, a tečne reagense i rastvore tek

nekoliko mililitara.

Neophodno je pridržavati se svih mera predostrožnosti, a naročito pri radu sa

zapaljivim, eksplozivnim, otrovnim i korozivnim supstancama. Rastvore uparavati u

digestoru sa ispravnom ventilacijom. Oprezno rukovati sa aparaturama na povišenom

ili sniženom pritisku. Pri radu sa staklom čuvati se od eventualnog lomljenja.

3

Tokom rada u laboratoriji nije poželjno nositi kontaktna sočiva, jer materijal od koga

su napravljena može reagovati sa parama hemikalija, pa npr. amonijak može trajno

zamutiti neka kontaktna sočiva. U slučaju da hemikalija dospe u oko, sočivo

onemogućava brzo i efikasno ispiranje oka, pa je iz ovih razloga bolja upotreba

dioptrijskih naočara pri radu u laboratoriji ili nošenje zaštitnih naočara u svim fazama

rada.

Pri radu u laboratoriji je obavezno nošenje laboratorijskog mantila dugih rukava i

dužine ispod pojasa, kako bi se zaštitila odeća i koža ispod njega.

Zabranjeno je nositi sandale i otvorenu obuću iz bezbednosnih razloga.

U laboratoriji je zabranjeno korišćenje mobilnih telefona i muzičkih uređaja.

Duga kosa mora biti zavezana u rep.

Neke od hemikalija mogu trajno uništiti satove i nakit, pa nije preporučljivo iste nositiu

toku rada.

U laboratoriji je zabranjeno pušenje i konzumiranje hrane i pića.

Tokom rada u laboratoriji bi trebalo što češće prati ruke, a obavezno na kraju vežbe.

Tokom rada u laboratoriji radno mesto treba održavati čistim i urednim. Na radnom

stolu sme da se nalazi samo onaj pribor neophodan u datom trenutku izvođenja ogleda.

Nako korišćenja, supstance vratiti na mesto odakle su uzete.

Ukoliko dođe do prosipanja supstance na radni sto, istu treba što pre ukloniti.

Sva zapažanja u toku eksperimentalnog rada treba zabeležizi u radnu svesku, tj.

laboratorijski dnevnik, nikada se ne oslanjati samo na pamćenje.

Za svaki zadatak, u laboratorijski dnevnik treba upisati:

- Naziv vežbe

- Količinu i nazive supstanci potrebnih za izvođenje ogleda

- Potreban pribor i posuđe

- Jednačine reakcija

- Stehiometrijska izračunavanja na osnovu hemijskih reakcija

- Skicu aparature

- Opis rada

- Dobivene rezultate

- Zapažanja u toku rada

- Zaključak

Po završetku rada obavezno oprati svo korišćeno posuđe i radno mesto ostaviti čisto i

uredno.

Mere predostrožnosti pri radu u hemijskoj laboratoriji

Pošto se u laboratoriji često radi sa nadražujućim, otrovnim, zapaljivim i eksplozivnim

supstancama, zatim staklenim posuđem i oštrim predmetima, postoji stalna opasnost od

trovanja, požara, eksplozija i fizičkih povreda. Priroda rada u hemijskoj laboratoriji je takva da

zahteva neposredni kontakt sa raznovrsnim čvrstim, tečnim i gasovitim supstancama, pa je

4

uvek prisutna mogućnost direktnog izlaganja opasnosti neposrednim kontaktom, oralno ili

preko organa za disanje. Zbog toga svaki postupak pri radu u laboratoriji zahteva od svakoga

potpunu angažovanost, ozbiljnost, sigurnost i spretnost, mada i pored svega toga može doći do

neželjenih situacija, pa je potrebno da svaki pojedinac koji radi bude svestan da je u laboratoriji

odgovoran kako prema sebi, tako i prema ostalim prisutnim kolegama.

Pri radu u hemijskoj laboratoriji treba se najstrože pridržavati sledećih pravila:

Po pravilu, nikada ne treba raditi sam u laboratoriji.

Neophodno je nositi zaštitnu odeću, obavezno laboratorijski mantil i po potrebi

rukavice i zaštitne naočare.

Pre početka izvoženja ogleda neophodno je upoznati se sa merama koje treba preuzeti

u slučaju opasnosti koje mogu nastati tokom rada. Neophodno je znati gde je priručna

apoteka, aparat za gašenje požara i najbliži telefon.

Neophodno je upoznati se sa osobinama supstanci sa kojima se radi.

Pri radu sa nepoznatim supstancama treba upotrebljavati veoma male količine i ne

dozvoliti da supstanca dođe u dodir sa kožom ili odećom.

Rastvore i tečne reagense treba pažljivo sipati u epruvete kako ne bi došlo do

prosipanja. U početku, dok se ne stekne rutina pri rukovanju sa velikim ili punim

bocama, tečnost se može prvo uliti u čistu čašu, pri čemu treba voditi računa o potrebnoj

zapremini.

Creva i gumeni zapušači se navlače na staklena creva pošto se prethodno blago navlaže

vodom ili glicerinom ili vazelinom, pri čemu se cev hvata tako da ruke budu što bliže

jedna drugoj, kako bi se smanjila mogućnost lomljenja. Ovaj postupak se može izvoditi

i preko krpe, kako bi se minimizirala mogućnost lomljenja stakla i povreda koje tako

mogu nastati.

Nikada ne pipetirati ustima, za to služe propipete.

Pri zagrevanju supstanci u epruvetama, otvor epruvete držati okrenut od sebe i od

kolega.

Gasove i pare koji se oslobađaju ne treba nikada mirisati direktno naginjanjem nad

otvorom suda. Uvek treba mirisati izdaleka blago usmeravajući tok pare nad otvorom

suda otvorenim dlanom prema sebi.

Opasno je mešati vruće rastvore kiselina i baza, jer su to veoma egzotermne reakcije,

pa dolazi do naglog ključanja i prskanja tečnost. Nikada ne treba sipati vodu u

koncentrovanu kiselinu (osim ukoliko se to izričito ne zahteva), već se uvek

koncentrovana kiselina sipa u vodu, i polako u tankom mlazu niz stakleni štapić uz

konstantno mešanje.

Oglede sa otrovima izvoditi u digestoru ili posebnim sobama za otrove sa dobrom

ventilacijom. Van digestora se ne smeju razvijati gasovi.

Oglede sa lako zapaljivim i eksplozivnim supstancama uvek izvoditi dalje od plamena.

Zapaljive tečnosti ne treba nikada zagrevati u otvorenim posudama na slobodnom

plamenu, već u balonima sa refluks kondenzatorom. Zapaljivi rastvarači se iz rastvora

uklanjaju destilacijom, a ne uparavanjem.

Sa evakuisanim sudovima i aparatima treba raditi u digestoru, nakon što se prethodno

osiguraju metalnim mrežama.

5

Upaljene grejalice, električni uređaji, uključene vakuum pumpe, kao i eksperimenti koji

su u toku se nikada ne smeju ostaviti bez nadzora.

Po završetku rada, a pre napuštanja laboratorije, treba proveriti da li su isključeni

električni uređaji i dobro zatvorene česme, a naročito slavine za dovod gasa. radno

mesto obavezno očistiti, a posuđe korišćeno pri radu oprati.

Protivpožarna zaštita

U svakoj hemijskoj laboratoriji moraju se nalaziti aparati za gašenje požara, sanduci sa

peskom i azbestni pokrivači ili prostirke od materijala koji ne gore u plamenu. U slučaju da

dođe do požara, potrebno je ugasiti sve plamenike i sve električne uređaje za zagrevanje, kao i

dovod struje, i ukloniti sve zapaljive supstance. Manji požari u nekom sudu se gase

pokrivanjem suda kako bi se prečio dotok vazduha. Ako se zapaljeni rastvarač raspe po stolu

ili po podu, upotrebljavaju se aparati za gašenje požara na bazi oslobađanja ugljen-dioksida

(CO2). Manji požari van suda se gase posipanjem peska ili vlažnom krpom. Ukoliko dođe do

paljenja odela, nikako ne trčati, jer to dovodi do još jačeg raspirivanja vatre, već je potrebno

leći na pod i valjanjem ugasiti plamen.

Supstance koje mogu izazvati požar u laboratoriji su:

koncentrovane kiseline jake oksidacione moći (H2SO4, HNO3) u dodiru sa papirom ili

odećom;

aktivni ugalj pri mešanju sa supstancama koje lako otpuštaju kiseonik (nitrati, hlorati,

perhlorati);

perhlorna kiselina pri zagrevanju;

hlorati i perhlorati sa sulfidima i fosforom;

kalijum-nitrat sa natrijum-acetatom;

aluminijum u prahu pomešan sa oksidacionim sredstvima ili supstancama koje sadrže

hlor;

beli fosfor;

smeše gasova;

organski rastvarači.

Voda nije pogodna za gašenje požara u hemijskoj laboratoriji jer se njome ne mogu gasiti

električne instalacije, zapaljeni metali i organske supstance koje se ne mešaju sa vodom, poput

benzena i njegovih derivata, masti i ulja.

Prema vrsti materijala koji gori po evropskoj klasifikaciji postoji pet vrsta požara:

Klasa A: požari čvrstih materijala (sem metala) koji sagorevaju plamenom ili žarom i za sobom

ostavljaju pepeo – drvo, ugalj, papir, tekstil, guma i neke vrste plastike. Gase se najčešće

vodom.

Klasa B: požari zapaljivih tečnosti, tečnih goriva koja se ne mešaju sa vodom, kao i lako

topivih materijala koji gore plamenom bez žara – benzin, benzen, masti, ulja, alkoholi, etri i

lakovi. Gase se penom, aparatima punjenim prahom NaHCO3 ili CO2.

Klasa C: požari zapaljivih gasova koji gore samo plamenom ili sagore trenutno uz eksploziju

– vodonik, metan, propan i prirodni gas. Gase se aparatima punjenim prahom ili CO2.

6

Klasa D: požari lakih metala (Mg, Na, K, Al) i njihovih legura. Gase se samo suvim

sredstvima, poput peska ili praha.

Klasa E: požari električnih uređaja i instalacija, nikada se ne gase vodom i penom. kada se

isključi napajanje strujom, ova klasa požara postaje jedna od prethodno nabrojane četiri vrste.

Pružanje prve pomoći u hemijskoj laboratoriji

Veliki broj hemijskih supstanci odlikuje se velikom reaktivnošću, a mnoge od njih

deluju skoro trenutno na organsko tkivo. Zato uvek treba znati mere prve pomoći koje se mogu

pružiti odmah u samoj laboratoriji u obliku samopomoći ili od strane najbližeg kolege.

Osnovno je izbeći paniku i odmah pomoći povređenom.

U prvom trenutku treba učiniti sledeće:

odmah pozvati lekara ako je obim pretrpljene povrede veliki ili ukoliko je osoba bez

svesti ili u nemogućnosti da diše

zaustaviti krvarenje ako je u pitanju posekotina

dati protivotrov (antidot) ukoliko je došlo do trovanja

povratiti povređenom mogućnost disanja

Sve povrede koje se dešavaju pri radu u hemijskim laboratorijama se mogu svrstati u:

mehaničke

termičke

električne

hemijske

toksikološke

Mehaničke povrede

Povrede ove vrste najčešće nastaju pri rukovanju sa staklenim predmetima,

evakuisanim sudovima ili usled tupih udara. Najčešće se javljaju u obliku posekotina praćenih

samo spoljašnjim krvarenjem.

Kapilarno krvarenje nastaje pri manjim povredama i obično prestaje samo po sebi ili se

veštačkim putem zaustavlja lokalnom kompresijom ili sredstvima za koagulaciju krvi. Kod

povreda kod kojih nema jačeg krvarenja, mesto u blizini rane (i samu ranu ukoliko je mala)

treba odmah isprati alkoholom ili jodnom tinkturom (povidon jod). Strana tela, kao što su

komadići stakla, drveta ili pesak treba oprezno izvaditi iz rane sterilisanom pincetom ukoliko

se mogu videti. Ranu premazati opet jodnom tinkturom ili alkoholom i posuti sulfamidnim

praškom ili tretirati neko vreme vatom natopljenojm rastvorom gvožđe(III)-hlorida, FeCl3, jer

zgrušava krv. Ranu na kraju treba pokriti sterilnom gazom i previti je zavojem, pri čemu se

zavoj steže toliko da prestane krvarenje, ali da je omogućen neometan protok venske i arterijske

krvi.

U slučaju jakog venskog ili arterijskog krvarenja posekotinu ne treba ispirati, već krvarenje što

pre treba zaustaviti lokalnom kompresijom prstima, kompresivnim zavojem, maramom,

7

gumenim crevom, a kod većih povreda arterija, praćenih jačim krvarenjem, Esmarhovom

poveskom ili gumenom poveskom.

Sve povrede su primarnom inficirane, tako da može doći do sekundarnih infekcija, zbog čega

treba raditi sa što je moguće sterilnijim predmetima i odmah nakon ukazane prve pomoći

povređenog treba odvesti lekaru.

Termičke povrede

Termičke povrede u hemijskoj laboratoriji najčešće uzrokuju vatra, vruća voda, vrelo

ulje, ključali rastvori, zagrejano staklo i drugi vrući predmeti. Ako se pri povredi na mestu

opekotine zalepe delovi odeće, ne treba ih silom skidati sa opečene površine, već ih treba

oprezno odrezati oko opečenog mesta. Oštećenu površinu treba odmah ohladiti kako bi se

sprečila koagulacija proteina. Hlađenje se vrši umereno hladnom vodom. Opekotina se nakon

toga leče tretiranjem „Burovom vodom“ (rastvor aluminijum-acetata) ili ispiranjem etanolom,

koji može ekstrahovati toksične supstance nastale termičkom povredom tkiva.

Nakon toga se opekotina premaže mašću za opekotine, vazelinom ili uljem (maslinovo ili

laneno), nakon čega se previje sterilnom gazom.

Jaki bolovi se privremeno mogu ublažiti stavljanjem ledene obloge ili 2% rastvorom nekog

anestetika.

Stvaranje plikova se može ublažiti, ili čak sprečiti tretiranjem opečenog mesta gazom

natopljenom rastvorom natrijum-hlorida (kuhinjske soli) ili natrijum-hidrogenkarbonata (soda

bikarbona).

Kod opekotina III i IV stepena (nekroza i ugljenisanje) odmah treba zatražiti lekarsku pomoć.

Povrede od električnih udara

Kod povreda ove veoma često dolazi do prestanka rada organa za disanje, srca i

ukočenosti. Neophodno je odmah pozvati lekara! Pri pružanju prve pomoći, prvo treba

isključiti struju i osloboditi povređenog kontakta sa njom. Pri tome treba preduzeti sve mere

predostrožnosti, kako biste se osigurali od povreda, što podrazumeva izolovanje stajanjem na

suvoj izolacionoj ploči (guma ili daska) i korišćenje debelih gumenih ili kožnih rukavica.

Ukoliko je povređeni prestao da diše, odmah početi sa davanjem veštačkog disanja.

Povređenog treba utopliti i povremeno davati slanu vodu (1 kašičica soli u 1 litru vode), čaj,

voćne sokove ili mineralnu vodu.

Hemijske povrede

Ova vrsta povreda najčešće nastaje prilikom rada u hemijskim laboratorijama.

Povrede koncentrovanim kiselinama (H2SO4, HNO3, HCl, HF): Ukoliko je na koži i dalje

prisutan višak kiseline, upiti je papirnim ubrusom ili krpom i odmah isprati povređeno mesto

što većom količinom hladne vode. Povređeno mesto treba nakon toga natapati zasićenim

rastvorom NaHCO3 (sode bikarbone) pomoću vate ili krpe, a još bolje je držati povređeno

mesto uronjeno ovaj rastvor ako je moguće. Povredu nakon toga treba isprati alkoholom,

alkoholnim rastvorom tanina ili 3% rastvorom kalijum-permanganata (KMnO4). U slučaju

8

povrede koncentrovanom azotnom kiselinom (HNO3), može se koristiti i rastvor pikrinske

kiseline. Na kraju, povređeno mesto treba lagano premazati nekom mašću koja se koristi za

tretiranje opekotina.

Povrede nastale od fluoridne kiseline (HF) su veoma opasne i veoma se brzo šire zbog lake

difuzije fluoridnih jona kroz opne organskog tkiva. Ove rane treba dobro isprati jakim mlazem

vode, a nakon toga premazati pastom od glicerina i magnezijum-oksida (MgO).

Ukoliko je došlo do povrede oka, treba ga palcem i kažiprstom držati otvoreno i isprati sa dosta

hladne vode, a nakon toga 3% rastvorom NaHCO3.

Povrede koncentrovanim bazama (NaOH, KOH): Povređeno mesto se tretira na isti način kao

pri povredama koncentrovanim kiselinama, samo što se umesto rastvora natrijum-

hidrogenkarbonata koristi razblaženi rastvor sirćetne kiseline (10%), zasićen rastvor borne

kiseline ili limunov sok.

Ukoliko dođe do povrede oka, treba držati oko otvoreno i odmah ga isprati sa dosta hladne

vode i nakon toga 3% rastvorom borne kiseline.

Povrede hlorom i bromom: Oštećeno tkivo isprati obilnom količinom vode, a zatim rastvorom

NaHCO3 ili Na2S2O3 i na kraju premazati glicerinom. Ukoliko brom dospe na kožu, mora se

obrisati suvom krpom i dobro koža dobro isprati benzinom, pa zatim premazati povređeno

mesto glicerinom.

Povrede belim fosforom: Tretirati povređeno mesto 2% rastvorom bakar(II)-sulfata (CuSO4),

pri čemu se gradi fiziološki neaktivni fosfid bakra.

Povrede organskim supstancama: Povredu treba tretirati pogodnim rastvaračem, zavisno od

hemijske prirode supstance koja je izazvala povredu, i to mogu biti etanol, aceton, hloroform

ili benzin. Povređeno mesto zatim oprati sapunom i vodom, pa premazati mašću za opekotine.

Toksikološke povrede (trovanja)

Povrede ovog tipa nastau unošenjem hemikalija u organizam oralno ili udisanjem. Lako

se mogu izbeći ukoliko se radno mesto uvek drži čistim, a ruke često peru.

Trovanje inhalacijom se može izbeći ukoliko se ogledi rade u digestoru.

Ukoliko dođe do trovanja potrebno je:

povređenog izneti iz zatrovane prostorije na svež vazduh

pozvati lekara

primeniti veštačko disanje ukoliko je potrebno

ako je potrebno, izazvati povraćanje pogodnim sredstvom ili iritiranjem mekog nepca

ukoliko je priroda otrova nepoznata, koristiti univerzalni antidot

Ukoliko osoba gubi svest, nikako se ne sme izazivati povraćanje!

Univerzalni antidot predstavlja smešu 2 težinska dela samlevenog životinjskog uglja, 1 težinski

deo MgO i jedan težinski deo tanina.

Simptomi trovanja kiselinom su ubrzani puls, mučnina i modre usne. Kod trovanja azotnom i

sumpornom kiselinom treba popiti puno vode u kojoj je razmućen MgO ili obična kreda

(CaCO3). Ne izazivati povraćanje.

Kod trovanja hlorovodoničnom kiselinom, usta isprati razblaženim rastvorom natrijum-

karbonata (Na2CO3), pa popit vodu u kojoj je razmućena kreda.

9

Simptomi trovanja bazama su ubrzan puls, suva usta, mučnina i metalan ukus u ustima. Treba

odmah popiti razblaženi rastvor sirćetne kiseline (3%), limunov sok ili mleko. Ne izazivati

povraćanje.

Kod trovanja hlorom, bromom, oksidima azota i parama kiselina, osoba treba oprezno da udiše

pare amonijaka sa natopljene vate i da pije mleko.

Kod trovanja amonijakom javlja se otežano disanje i bol u plućima, pa povređenog treba odmah

izvesti na svež vazduh, dati mu da udiše pare sirćetne kiseline, a ukoliko je došlo do gutanja

amonijaka, treba popiti 1% rastvor sirćetne kiseline.

U slučaju trovanja gasovima, poput ugljen-monoksida (CO), vodonik-sulfida (H2S) ili propan-

butan gasa, povređenog odmah treba izvesti iz prostorije na svež vazduh, smiriti ga i utopliti.

Veštačko disanje primeniti samo u slučaju potpunog prekida disanja.

Trovanje jedinjenjima žive i olova ima za simptome metalan ukus u ustima, suva usta i

mučninu u stomaku. Zatrovanom treba dati da popije sredstvo za povraćanje, a zatim u većim

količinama belance, mleko i vodu sa razmućenim MgO.

Kod trovanja jedinjenjima arsena i antimona javljaju se bolovi u stomaku i osećaj pečenja u

ustima. Povređenom dati sredstvo za povraćanje, a zatim mleko i univerzalni antidot.

Kod trovanja jedinjenjima srebra treba popiti sredstvo za povraćanje, a potom uzeti velike

količine mleka i 20% rastvor NaCl. Od tegoba se javljaju mučnina u stomaku i osećaj pečenja

u ustima.

Ukoliko dođe do trovanja jedinjenjima bakra, popiti belance ili šolju mleka.

Trovanje cijanovodoničnom kiselinom i cijanidima je izuzetno opasno, a manifestuje se pre

svega veoma otežanim disanjem. Odmah pozvati hitnu pomoć! Trovanje gasom je opasnije

jer se on brže apsorbuje u organizmu. U tom slučaju otrovanog treba izneti na svež vazduh i

položiti ga na ravnu podlogu. Natopiti gazu amil-nitritom (C5H11NO2) i dati otrovanom da

duboko udiše. U slučaju gutanja cijanida, odmah izazvati povraćanje guranjem prsta i ždrelo

otrovanog.

Sadržaj apoteke za prvu pomoć

masti protiv opekotina

nekoliko zavoja različite veličine,

gaze, vate, flasteri, sredstva za

kompresiju

makazice, pinceta, zihernadle

sterilni 96% etanol

jodna tinktura

3% rastvor NaHCO3

3% rastvor borne kiseline

3% rastvor sirćetne kiseline

2% rastvor bakar(II)-sulfata

sredstvo za povraćanje (2 kašičice

kuhinjske soli na pola litra vode)

univerzalni antidot

Svojim potpisom potvrđujem da sam upoznat/a sa pravilima ponašanja u hemijskoj

laboratoriji, sa merama predostrožnosti i pravilima prve pomoći u slučaju povreda.

Potpis studenta:_________________________________________________________

10

2.

Laboratorijsko posuđe i pribor. Pranje

laboratorijskog posuđa. Klasifikacija hemikalija

prema opasnosti.

11

Laboratorijsko posuđe i pribor

Za izradu laboratorijskog posuđa koje se koristi u hemijskim laboratorijama najčešće

se koristi borosilikatno staklo, tzv. Pireks (Pyrex) staklo koje sadrži oko 10% bor(III)-oksida.

U nekim slučajevima se koristi i posuđe od plastike (polietilena i polipropilena), pre svega

plastične kašičice za merenje supstanci, ali i boce za čuvanje hemikalija koje nagrizaju staklo,

kao što je fluoridna kiselina. Prilikom grejanja na veoma visoke temperature prilikom

razlaganja uzoraka, koristi se čak i posuđe od platine.

Napisati nazive za sledeće laboratorijsko posuđe:

_________________

__________________

_________________

__________________

_________________

__________________

_________________

__________________

_________________

__________________

12

_________________

__________________

________________

__________________

________________

__________________

________________

__________________

Napisati na koju osobinu supstance ukazuju sledeći grafički simboli:

13

Pranje laboratorijskog posuđa

Posuđe koje se koristi prilikom rada u hemijskoj laboratoriji mora biti besprekorno čisto

i suvo. Ukoliko se korišćeno posuđe ne opere odmah nakon završetka upotrebe, kasnije pranje

može biti otežano usled uparavanja rastvarača. Takođe se može i zaboraviti poreklo nečistoća,

što otežava biranje najpogodnijeg sredstva za pranje. U nekim slučajevima, supstance koje

dugo stoje u posuđu mogu dovesti do njegovog oštećenja, kao što je slučaj sa jakim alkalijama.

U laboratorijskoj praksi primenjuju se različiti mehanički i hemijski postupci pranja i čišćenja.

Mehanički postupci obuhvataju pranje posuđa pomoću četke koja se ovlažena uroni u

deterdžent za pranje, pa se njome čisti unutrašnjost posuđa i zatim ispere vodom iz česme.

Ukoliko je posuđe dobro oprano, na staklu neće biti vidljivih mrlja, a voda će se slivati u

tankom i neprekidnom mlazu. Nakon ispiranja česmenskom vodom, posuđe treba isprati

destilovanom vodom iz odgovarajućih boca i ostaviti da se osuši. Unutrašnjost staklenog

posuđa nikada ne treba brisati krpom. Ukoliko je za ogled neophodno suvo posuđe, treba ga

isprati malom zapreminom etanola ili acetona i osušiti fenom.

Stakleno posuđe ne treba čistiti mehaničkim abrazivima, poput vima, peska i metalnih četki jer

mogu ostaviti sitne ogrebotine na staklu.

Hemijski postupci pranja posuđa obuhvataju korišćenje specifičnih hemikalija za uklanjanje

specifičnih nečistoća. Najčešće se upotrebljava hrom-sumporna kiselina, koja je jako

oksidaciono sredstvo, i samim tim može ukloniti najveći broj nečistoća.

Pripremljena hrom-sumporna kiselina se čuva u tamnoj dobro zatvorenoj boci kako bi se

zaštitila od vlage koja može smanjiti njenu moć čišćenja.

Pri pranju, hrom-sumporna kiselina se sipa u sud i pažljivim okretanjem, da se ne prospe, tako

da se unutrašnji zidovi poptuno ovlaže. Nakon toga se reagens vraća u bocu jer se može koristiti

više puta. Reagens je narandžasto-mrke boje, a nakon višestruke upotrebe se oboji zeleno, što

znači da je izgubio svoje oksidacione sposobnosti i više se ne može upotrebljavati za efikasno

pranje.

Sud se zatim ispira velikom količinom česmenske vode i na kraju destilovanom vodom.

Ukoliko se stakleno posuđe suši u sušnici, temperatura se podešava na 100-110 ºC.

Posuđe koje je graduisano na tačno poznatu zapreminu, poput bireta, menzura i normalnih

sudova, se ne suši u sušnici zbog opasnosti da se usled termičkog širenja stakla promeni njihova

zapremina.

Napomena Asistent

____________________

Datum:

14

3.

Taloženje, ceđenje i uparavanje

15

Taloženje je proces stvaranja taloga. Pod taloženjem se podrazumeva izdvajanje neke

komponente iz rastvora u obliku teško rastvornog jedinjenja. Uzima se da je taloženje nekog

jedinjenja potpuno (kvantitativno) kada je masa jona zaostalih u rastvoru iznad taloga manja

od 1x10-4 g (0.1 mg), koliko iznosi osetljivost analitičke vage.

Taloženje se izvodi tako što se u rastvor koji sadrži određene jone sipa neka količina taložnog

reagensa, pri čemu ova dva rastvora formiraju talog. Pod taložnim reagensom se podrazumeva

supstanca ili rastvor, koji dodatkom u drugi rastvor stvara teško rastvorni talog. Dodatkom

zajedničkog jona se smanjuje rastvorljivost taloga, pa se stoga taložni reagens dodaje u malom

višku. Treba izbegavati dodavanje velikog viška taložnog reagensa jer time dolazi do

rastvaranja nastalog taloga.

Uslovi u toku procesa taloženja treba da budu tako podešeni da nastali talog bude što

pogodnijeg oblika i sa minimalno onečišćenja.

Ceđenje je operacija kojom se talog u potpunosti (kvantitativno) odvaja od tečnosti u

kojoj se nalazi. Izvodi se propuštanjem suspenzije kroz filter koji je izrađen od takvog

materijala koji zadržava talog, a propušta tečnost.

Kao sredstva za filtriranje se u hemijskoj laboratoriji upotrebljavaju: filter papir, lončići za

filtriranje i centrifuga.

Kvantitativni papir za filtriranje je specijalni papir izrađen od celuloze koja je obrađena

hloridnom i fluoridnom kiselinom, i takav papir izgara praktično bez ostatka (masa pepela je

manja od 0.1 mg). U zavisnosti od osobina nastalog taloga upotrebljavaju se različite vrste

filter-papira, koji se uglavnom razlikuju po veličini pora.

Veličina filter-papira se određuje na osnovu količine taloga, a ne zapremine tečnosti koja kroz

njega prolazi. Brzina filtriranja zavisi od načina stavljanja filter-papira u levak za ceđenje.

Filter-papir se prvo savije na pola (a), pa zatim opet na pola (b) i (c), i to tako da se rubovi ne

poklope u potpunosti (d). Ukoliko filter papir nije okrugao, već četvrtast, makazama se iseče u

polukrug po ivicama koje nisu savijene. Spoljašnji dvostruki ćošak se malo otcepi (e) kako bi

napravljeni papir bolje prianjao na levak za filtriranje. Ovako savijeni papir se stavi u levak

tako da što bolje prianja uz zidove levka i tako da gornja ivica bude najmanje 0.5 cm ispod

ivice levka (f). Napravljeni filter ne treba nasilno gurati i gužvati, jer neće lepo prianjati i proces

ceđenja će biti usporen. Nakon toga se navlaži sa malo destilovane vode kako bi se zalepio za

zidove.

16

Levak sa filter papirom treba staviti u metalni prsten odgovarajuće veličine koji je pričvršćen

za metalni stativ. Ispod levka se stavlja čaša u kojoj će se sakupljati tečnost koja je odvojena

od taloga, i ona se naziva filtrat. Izduženi deo levka treba da ulazi u prihvatnu čašu tako da

dužm stranom dodiruje ivicu čaše. Stakleni štapić se drži uz filter na mestu gde je on trostruk i

zatim se uz nagnuti stakleni štapić polako sipa suspenzija sa talogom, pri čemu nivo tečnosti u

levku mora biti minimum 0.5 cm ispod ivice filter papira. Treba izbegavati mešanje u čaši gde

se nalazi talog, tako da se prvo u levak odlije (dekantuje) bistri deo iznad taloga, a zatim polako

talog.

Nakon što se isipa sva suspenzija, treba isprati čašu sa malo destilovane vode i to profiltrirati,

kako bi se prenela cela količina taloga.

Uparavanje je proces koji podrazumeva uklanjanje rastvarača, tj.tečne faze i najčešće

je termički potpomognuto. Uparavanje se izvodi u plitkim i širokim keramičkim posudama,

koje se zovu šolje za uparavanje, koje se zagrevaju na plameniku ili rešou. Nakon uparavanja

rastvarača u šoljama za uparavanje ostaje čvrsta supstanca, koja se formirala nakon što je

rastvarač u potpunosti uklonjen.

17

Taloženje gvožđe(III)-hidroksida i uparavanje filtrata do suva

Hemikalije:

1) Rastvor gvožđe(III)-hlorida, FeCl3

2) Rastvor natrijum-hidroksida, NaOH

Pribor:

1) Menzura

2) 2 čaše

3) Stakleni štapić

4) Stativ sa metalnim prstenom

5) Levak za ceđenje

6) Filter papir

7) Špric boca sa destilovanom vodom

8) Porculanska šolja

9) Azbestna mrežica

10) Tronožac i plamenik ili električni

rešo

Postupak:

Odmeriti 5 cm3 rastvora FeCl3 i sipati u čašu. Zatim lagano uz stakleni štapić dodavati

15 cm3 NaOH, pri čemu će doći do formiranja mrko-narandžastog taloga.

Ostaviti izvesno vreme da se talog slegne (ne mešati!), a zatim odvojiti talog od filtrata

ceđenjem pomoću levka sa filter hartijom.

Filtrat presuti u porculansku šolju za uparavanje. Porculansku šolju zagrevati preko azbestne

mrežice dok ne ispari sva voda, tj. upariti filtrat do suva. Filtrat je u toku zagrevanja potrebno

neprekidno mešati, i naročito treba biti obazriv kada počne izdvajanje kristala, da ne bi došlo

do prskanja van posude.

Reakcija koja se odigrala može se predstaviti sledećom hemijskom jednačinom:

FeCl3 + 3 NaOH → Fe(OH)3 (s) + 3 NaCl (aq)

Zapažanja:

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

__________________________________________________________________________________

Napomena Asistent

____________________

Datum:

18

4.

Toplotni efekat rastvaranja

19

Svaka supstanca, svaki reakcioni sistem sadrži određenu količinu toplote vezane u

obliku hemijske energije. Toplotni sadržaj supstanci naziva se entalpija i označava se sa H.

Apsolutna vrednost entalpije (toplotnog sadržaja) pre i posle reakcije nije poznata, ali to nije

ni potrebno, pošto se toplotni efekat hemijske reakcije izražava promenom entalpije sistema -

∆H, tj. promena entalpije predstavlja razliku toplotnog sadržaja pre i posle reakcije.

Grana hemije koja izučava toplotne efekte hemijskih reakcija zove se termohemija. Hemijske

reakcije se zavisno od toplotnih efekata dele na egzotermne, endotermne i izotermne reakcije.

Egzotermne reakcije su one koje su praćene oslobađanjem toplote. Kod ovakvih sistema

dolazi do smanjenja toplotnog sadržaja nakon reakcije, pa je vrednost promene entalpije za

takve reakcije (∆H) negativna.

Endotermne reakcije su one koje su praćene vezivanjem toplotne energije iz okoline. Kod

ovakvih sistema dolazi do povećanja toplotnog sadržaja nakon reakcije, pa je vrednost promene

entalpije za ovakve reakcije (∆H) pozitivna.

Izotermne reakcije su one koje nemaju toplotni efekat, tj. kod ovakvih sistema je toplotni

sadržaj pre reakcije isti kao nakon reakcije, pa je vrednost promene entalpije za takve reakcije

(∆H) jednaka nuli.

Rastvorljivost supstance predstavlja količinu supstance koja se na određenoj temperaturi može

rastvoriti u određenoj količini rastvarača.

20

Toplotni efekat rastvaranja čvrstih supstanci

Hemikalije:

1) Kalijum-nitrat (KNO3)

2) Natrijum-hlorid (NaCl)

3) Kalcijum-acetat (Ca(CH3COO)2)

4) Destilovana voda

Pribor:

1) Epruvete

2) Termometar

3) Kašičice

4) Boca za destilovanu vodu

Postupak:

U tri epruvete naliti destilovanu vodu do ¼ zapremine i izmeriti temperaturu. U jednu

epruvetu staviti malo (na vrh kašičice) KNO3, promućkati i izmeriti temperaturu. Ponoviti

postupak i sa NaCl i Ca(CH3COO)2. Epruvetu držati za vrh, kako ne bi došlo do grejanja

epruvete telesnom toplotom.

Zabeležiti rezultate u tabeli i na osnovu toga zaključiti kakav je toplotni efekat rastvaranja ovih

soli u vodi.

Zapažanja:

Temperatura vode

(ºC)

Temperatura

nakon dodavanja

supstance (ºC)

Tip reakcije

KNO3

NaCl

Ca(CH3COO)2

Napomena Asistent

____________________

Datum:

21

Zavisnost rastvorljivosti čvrstih supstanci od temperature

Hemikalije:

1) Kalijum-nitrat (KNO3)

2) Natrijum-hlorid (NaCl)

3) Destilovana voda

Pribor:

1) Epruvete

2) Kašičice

3) Boca za destilovanu vodu

4) Čaša

5) Azbestna mrežica

6) Tronožac i plamenik ili električni rešo

Postupak:

U jednu epruvetu sipati destilovanu vodu do ¼ zapremine i dodati malo KNO3. Ponovo

dodati KNO3 i mućkati dok na dnu ne ostane malo supstance. Pažljivo zagrevati epruvetu sve

dok se supstanca sa dna u potpunosti ne rastvori, pa u vruć rastvor dodavati kašičicu KNO3 i

mućkati dok u vrućem rastvoru na dnu ne ostane mala količina supstance. Odliti pažljivo

rastvor iznad taloga u suvu epruvetu i ostaviti da se ohladi.

U drugoj epruveti ponoviti postupak sa NaCl.

Zapažanja:

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Napomena Asistent

____________________

Datum:

22

5. Rastvori. Pravljenje rastvora.

23

Rastvori su homogene smeše dve ili više supstance, pri čemu je supstanca prisutna u

najvećoj količini rastvarač, dok se ostali sastojci rastvora prisutni u manjim količinama

nazivaju rastvorene supstance.

Prema agregatnom stanju, rastvori se dele na gasovite (vazduh), tečne (morska voda) i čvrste

(legure metala).

Kvantitativni sastav rastvora može se izraziti pomoću više fizičkih veličina, od kojih su

najčešće korišćene:

1) Maseni udeo supstance u rastvoru – ω, definiše se kao odnos mase rastvorene

supstance (mrs) i ukupne mase rastvora (mrra). Maseni udeo je brojčana veličina, čije su

vrednosti do 1. Množenjem sa 100%, dobija se udeo supstance u rastvoru izražen u

procentima, koji se često naziva i procentna koncentracija.

ω = mrs

mrra

2) Količinska ili molarna koncentracija – c, definiše se kao odnos količine rastvorene

supstance (n) i zapremine rastvora (V). Jedinica molarne koncentracije je mol/dm3.

c = n

V

3) Molalnost – b, definiše se kao odnos količine rastvorene supstance (n) i mase

rastvarača (mrra) u kilogramima. Jedinica molalnosti je mol/kg.

b = n

mrra

4) Masena koncentracija – γ, definiše se kao odnos mase rastvorene supstance (mrs) i

zapremine rastvora (V). Jedinica masene koncentracije je g/dm3.

Napomena Asistent

____________________

Datum:

24

1. Koliko grama čvrstog ______ treba rastvoriti u ______ ml vode kako bi se dobio rastvor

koncentracije ______ mol/dm3?

Proračun:

2. Napraviti ______ ml rastvora ______ koncentracije ______ mol/dm3, koristeći kao polaznu

supstancu ______, gustine ______ g/cm3 i ______ %.

Proračun:

3. Koliko ml rastvora ______ koncentracije ______ mol/dm3 je potrebno da bi se dobilo

______ ml rastvora koncentracije ______ mol/dm3?

Proračun:

25

6.

Kiseline i baze. Indikatori. Određivanje pH sistema.

26

Kiseline i baze su dve veoma važne klase hemijskih jedinjenja. Prvu naučno

verifikovanu teoriju koja klasifikuje supstance kao kiseline i baze po njihovom hemijskom

ponašanju dao je švedski hemičar Svante Arenijus 1884. godine i po njoj su kiseline neutralna

jedinjenja koja disocijacijom u vodenom rastvoru daju pozitivne jone vodonika (H+) i

negativne jone kiselinskog ostatka, a baze su neutralna jedinjenja koja disocijacijom u

vodenom rastvoru daju negativne hidroksilne jone (OH-) i druge pozitivne jone (uglavnom

metala).

Po Arenijusovoj teoriji su kiseline supstance koje povećavaju koncentraciju H+ jona u rastvoru,

dok je baza supstanca koja povećava koncentraciju OH- jona u rastvoru.

Glavni nedostatak ove teorije je to što ne uzima u obzir da se i joni mogu ponašati kao kiseline

ili baze, kao i da postoje supstance koje ne poseduju odgovarajuću funkcionalnu grupu

označenu kao nosioca kiselosti ili baznosti. Primer za to je amonijak, NH3, koji se ponaša kao

baza.

Dva naučnika, Johan Bronšted i Martin Lori su 1923. godine nezavisno dali teoriju koja se

danas naziva Bronšted-Lorijeva ili protolitička teorija koja je mnogo primenljivija od

Arenijusove. Ova teorija se zasniva na sposobnosti kiselina da doniraju protone, tj. H+ jone, i

baza da ih primaju. Po ovoj teoriji kiseline su donori protona, a baze su akceptori protona.

Ova teorija je takođe objasnila postojanje supstanci koje se, u zavisnosti od toga sa čime

reaguju, mogu ponašati i kao kiseline i kao baze. Ova jedinjenja nazivaju se amfoterna

jedinjenja i u njih spada voda. Takođe, ovom teorijom je objašnjeno i bazno ponašanje

amonijaka.

Treću, i najobuhvatniju, teoriju kiselina i baza formulisao je Gilbert Luis 1923. godine, i ona

je poznata kao Luisova teorija. Po njoj su kiselie supstance koje imaju sposobnost da prime

elektronski par, a baze supstance koje imaju sposobnost da doniraju elektronski par, tj. kiseline

su akceptori, a baze donori elektronskog para.

Iako najšira, ova teorija se ne primenjuje do te mere u neorganskoj hemiji, jer je protolitička

teorija mnogo praktičnija i dovoljno precizna za svakodnevnu primenu.

Kiselost vodenih rastvora određena je molarnom koncentracijom vodonikovih jona, cH+

(drugačije se piše [H+]), dok je baznost određena molarnom koncentracijom hidroksilnih jona,

cOH- (drugačije se piše [OH-]). Kako su ove koncentracije veoma male, za izražavanje kiselosti

rastvora koristi se veličina pH, koja predstavlja negativni dekadni logaritam koncentracije H+

jona u rastvoru.

pH = -log [H+]

Za izražavanje baznosti rastvora koristi se veličina pOH, koja predstavlja negativni dekadni

logaritam koncentracije OH- jona u rastvoru.

pOH = -log [OH-]

Proizvod koncentracije ova dva jona u vodenim rastvorima je konstantna veličina koja se

naziva jonski proizvod vode i označava sa Kw i iznosi 1·10-14 mol2/dm6.

Kw = [H+] ·[OH-] = 1·10-14 mol2/dm6

Logaritmovanjem ovog izraza dobija se relacija koja povezuje pH i pOH, iz koje se

poznavanjem vrednosti jedne veličine može izračunati druga:

pH + pOH = 14

Kiseli rastvori imaju pH vrednosti od 1-6, neutralni rastvori imaju pH 7, dok bazni rastvori

imaju pH od 8-14. Odavde se može zaključiti da sa porastom pH vrednosti dolazi do smanjenja

kiselosti rastvora, dok baznost raste.

27

Analogno, kiseli rastvori imaju pOH vrednosti 8-14, neutralni imaju pOH 7, a bazni rastvori

imaju pOH 1-6. odavde se zaključuje da sa porastom pOH vrednosti dolazi do smanjenja

baznosti rastvora, dok kiselost raste.

Vizuelno se kiselost,tj. baznost nekog rastvora može odrediti pomoću supstanci koje se

nazivaju indikatori. Indikatori su supstance koje se na lako uočljiv način menjaju sa promenom

koncentracije nekih jona u rastvoru. Supstance koje menjaju boju promenom koncentracije H+

i OH- jona u rastvoru nazivaju se kiselo-bazni indikatori. To su slabe organske kiseline ili baze

složene strukture, čiji su nedisosovani molekuli različite boje u odnosu na jone koji nastaju

njihovom disocijacijom.

Mogu se podeliti na jednobojne i dvobojne indikatore. Jednobojni indikatori su oni koji su u

određenom opsegu pH bezbojni, dok su u drugom opsegu pH obojeni. Dvobojni indikatori u

jednom opsegu imaju jednu boju, dok su u drugom opsegu pH drugačije obojeni.

Indikator

Boja indikatora za

pH manje od

intervala promene

boje

Interval pH u kome

se menja boja

Boja indikatora za

pH veće od

intervala promene

boje

Metil-oranž crvena 3.1 - 4.4 žuta

Fenolftalein bezbojan 8.0 - 10.0 roze-ljubičasta

Timol-plavo crvena 1.2 – 2.8 žut

Timol-plavo žut 8.0 – 9.6 plav

Bromtimol-plavo žut 6.0 – 7.6 plav

Timolftalein bezbojan 9.3 – 10.5 plav

Mnogi indikatori su supstance izolovane iz prirode, iz delova biljaka i nižih organizama koji

su po pravilu jako obojeni. Kao prirodni indikatori se mogu koristiti latice nekog cveća, poput

ruža, kao i sokovi ceđeni iz nekog voća i povrća, kao što je sok cvekle i crvenog kupusa.

U laboratoriji se za okvirno određivanje da li je sredina kisela ili bazna koristi lakmus papir.

Lakmus papir je filter papir natopljen smešom pigmenata koji su izolovani iz različitih lišajeva.

Najveće količine ovih pigmenata se danas dobijaju iz vrsta Roccella montagnei i

Dendrographa leucophoea.

Lakmus papir je u kiseloj sredini obojen crveno, a u baznoj sredini je obojen plavo.

28

Određivanje pH rastvora pomoću indikatora

Hemikalije:

1) 0.1 M rastvor sirćetne kiseline (CH3COOH)

2) 0.1 M rastvor HCl

3) 0.1 M rastvor NH4Cl

4) 1 M rastvor amonijum-acetata (CH3COONH4)

5) 1 M rastvor natrijum-acetata (CH3COONa)

Indikatori:

1) Metil-oranž

2) Fenolftalein

3) Bromtimol-plavo

4) Sok cvekle

5) Sok crvenog kupusa

Pribor:

1) Stalak sa epruvetama

2) Boca sa destilovanom vodom

Postupak:

U pet epruveta sipati oko 1 ml 0.1 M rastvora sirćetne kiseline. U tri epruvete dodati 1-

2 kapi indikatora, vodeći računa da kapalicu ne okrećete naopako prilikom rada, a u preostale

dve sipati po približno 0.5 ml soka cvekle i soka kupusa. U tabelu zabeležiti boje rastvora nakon

dodatka indikatora u epruvete i na osnovu ovih boja odrediti približne vrednosti pH vrednosti

rastvora.

Ovaj postupak ponoviti i sa ostalim supstancama.

Zapažanja:

Reagens Metil-oranž Fenolftalein Bromtimol

–plavo

pH

opseg

Sok

cvekle

Sok

crvenog

kupusa

CH3COOH

HCl

NH4Cl

CH3COONH4

CH3COONa

Napomena Asistent

____________________

Datum:

29

Određivanje pH vrednosti zemljišta pomoću indikatora

Uzorak:

1) Usitnjeno zemljište određene mase

Indikatori:

1) Metil-oranž

2) Fenolftalein

3) Bromtimol-plavo

4) Sok cvekle

5) Sok crvenog kupusa

Pribor:

1) Stalak sa epruvetama

2) Dve čaše

3) Levak

4) Filter papir

5) Stakleni štapić

6) Stativ

7) Boca sa destilovanom vodom

Postupak:

Određenu količinu zemljišta staviti u čašu, a zatim dodati vodu i promešati staklenim

štapićem. Nakon određenog perioda stajanja (15ak minuta), pristupa se filtriranju dobivene

smeše. Dobijeni filtrat se sipa u pet epruveta i u tri se doda po nekoliko kapi hemijskih

indikatora, a u preostale dve po pola mililitra soka od cvekle i soka od crvenog kupusa.

Zabeležiti boju rastvora nakon dodatka indikatora i na osnovu toga odrediti pH opseg u kome

se nalazi pH vrednost rastvora zemljišta.

Zapažanja:

Uzorak Metil-oranž Fenolftalein Bromtimol

–plavo

pH

opseg

Sok

cvekle

Sok

crvenog

kupusa

Zemljište

Napomena Asistent

____________________

Datum:

30

7.

Tipovi hemijskih reakcija

31

Tipovi hemijskih reakcija

Pod hemijskim reakcijama podrazumevaju se one promene supstanci pri kojima od

polaznih supstanaca (reaktanata) nastaju nove supstance (proizvodi), koje se po sastavu i

osobinama bitno razlikuju od polaznih.

Tokom hemijskih reakcija dolazi do raskidanja veza između atoma u supstancama koje stupaju

u reakciju, a oslobođeni atomi ili fragmenti se međusobno povezuju u novim kombinacijama,

gradeći proizvode reakcije.

Neorganske hemijske reakcije se mogu podeliti u dve velike grupe, zavisno od toga da li su

praćene promenom oksidacionih brojeva elemenata ili ne, i to na reakcije praćene promenom

oksidacionog broja i reakcije bez promene oksidacionog broja. Svaka od ovih osnovnih grupa

reakcija deli se na 3 podgrupe:

1) Analiza – hemijska reakcija razlaganja složenih supstanci na dve ili više prostijih.

AB → A + B

2) Sinteza – hemijska reakcija sjedinjavanja dve ili više prostijih supstanci u novu složenu

supstancu.

A + B → AB

3) Supstitucija (zamena) – hemijska reakcija zamene atoma ili grupa atoma u molekulima

reaktanata drugim atomima ili grupama atoma.

AB + C → AC + B

Specifičan tip reakcije supstitucije su reakcije dvostruke izmene (metateze), opšte jednačine:

AB + CD → AC + BD

Poseban tip reakcija dvostruke izmene su kiselo-bazne reakcije, gde međusobno reaguju

kiseline i baze, pri čemu nastaju so i voda.

HA + BOH → BA + H2O

pr. HCl + NaOH → NaCl + H2O

Hemikalije:

1) Traka magnezijuma (Mg)

2) Granule cinka (Zn)

3) HCl

4) Parče bakarne folije (Cu)

5) Srebro-nitrat (AgNO3)

6) Natrijum-hlorid (NaCl)

7) Natrijum-sulfat (Na2SO4)

8) Barijum-hidroksid (Ba(OH)2)

9) 1M rastvor NaOH

10) Vodonik-peroksid (H2O2)

11) H2SO4

12) Kalijum-permanganat (KMnO4)

13) Gvožđe(III)-hlorid (FeCl3)

14) Kalijum-jodid (KI)

15) Kalijum-dihromat (K2Cr2O7)

16) Lakmus papir

Pribor:

1) Stalak sa epruvetama

2) Metalne mašice

3) Plamenik

4) Stakleni štapić

5) Kašičica

6) Boca sa destilovanom vodom

32

Vežba 7.1. – Demonstrativni ogled

Uzeti parče Mg trake metalnim mašicama i uneti u plamen.

Zapažanja:

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Jednačina hemijske reakcije: ___Mg + ___O2 → ___MgO

Tip reakcije:_________________________________________________________________

Vežba 7.2.

U epruvetu staviti jednu granulu Zn i dodati 1 ml rastvora HCl.

Zapažanja:

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Jednačina hemijske reakcije: ___Zn + ___HCl → ___ZnCl2 + ___H2

Tip reakcije:_________________________________________________________________

Vežba 7.3.

U epruvetu staviti parče Cu i dodati 1 ml rastvora AgNO3.

Zapažanja:

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Jednačina hemijske reakcije: ___Cu + ___ AgNO3 → ___ Cu(NO3)2 + ___Ag

Tip reakcije:_________________________________________________________________

Vežba 7.4.

Rastvoriti malo NaCl u destilovanoj vodi i dodati rastvor AgNO3.

Zapažanja:

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Jednačina hemijske reakcije: ___NaCl + ___ AgNO3 → ___ NaNO3 + ___AgCl

Tip reakcije:_________________________________________________________________

33

Vežba 7.5.

Rastvoriti malo Na2SO4 u destilovanoj vodi i dodati rastvor Ba(OH)2.

Zapažanja:

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Jednačina hemijske reakcije: ___ Na2SO4 + ___ Ba(OH)2 → ___ BaSO4 + ___NaOH

Tip reakcije:_________________________________________________________________

Vežba 7.6.

U jednu epruvetu sipati 1 ml 1M rastvora NaOH i crvenim lakmus papirom odrediti pH opseg.

U drugu epruvetu sipati 1 ml 1M rastvora HCl i plavim lakmus papirom odrediti pH opseg.

Pomešati ova dva rastvora. Upotrebiti lakmus papir da biste odredili pH opseg novodobivene

sredine.

Zapažanja:

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Jednačina hemijske reakcije: ___ NaOH + ___ HCl → ___ NaCl + ___H2O

Tip reakcije:_________________________________________________________________

Vežba 7.7.

Sipati rastvor FeCl3 u epruvetu i dodati 0.5 ml rastvora KI.

Zapažanja:

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Jednačina hemijske reakcije: ___ FeCl3 + ___ KI → ___FeCl2 + ___I2 + ___KCl

Tip reakcije:_________________________________________________________________

34

Vežba 7.8.

Sipati u epruvetu 1 ml vodonik-peroksida, dodati malo sumporne kiseline, a zatim dodati malo

rastvora KMnO4.

Zapažanja:

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Jednačina hemijske reakcije:

___ KMnO4 + ___ H2O2 + ___H2SO4→ ___O2 + ___MnSO4 + ___K2SO4+ ___H2O

Tip reakcije:_________________________________________________________________

Vežba 7.9.

Sipati u epruvetu 0.5 ml rastvora KI, dodati malo sumporne kiseline, a zatim dodati malo

rastvora kalijum-dihromata.

Zapažanja:

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Jednačina hemijske reakcije:

___ K2Cr2O7 + ___ KI + ___H2SO4→ ___Cr2(SO4)3 + ___I2 + ___K2SO4+ ___H2O

Tip reakcije:_________________________________________________________________

Napomena Asistent

____________________

Datum:

35

8. Bioelementi. Kvalitativno dokazivanje

bioelemenata u biljkama.

36

Bioelementi su elemnti od kojih su sastavljeni živi organizmi. Primarni bioelementi,

koji konstituišu najveći deo materije (čak i preko 99%) koja čini žive organizme su: ugljenik

(C), kiseonik (O), vodonik (H), azot (N), fosfor (P) i sumpor (S).

Ugljenik je najvažniji bioelement jer ima sposobnost da gradi ogroman broj jedinjenja

kovalentnim vezivanjem u duge lance i prstenove. Ova pojava naziva se katenacija, i u najvećoj

meri je opažena kod ugljenika, ali i drugi elementi, poput sumpora, imaju tu sposobnost.

Drugi elementi koji takođe konstituišu žive organizme, ali su u njima prisutni u manjim

količinama nazivaju se sekundarni bioelementi i to su pre svega: kalcijum (Ca), natrijum

(Na), magnezijum (Mg) i kalijum (K).

Pod bioelementima prisutnim u tragovima se podrazumevaju elementi prisutni u živim

organizmima u vrlo malim količinama (ispod 0.1%), i oni uglavnom imaju bitne i vrlo

specifične uloge. Tu spadaju gvožđe (Fe), mangan (Mn), bakar (Cu), cink (Zn), molibden (Mo),

cink (Zn) i bor (B).

Pod esencijalnim nutrijentima biljaka podrazumevaju se hemijski elementi koji su nephodni za

normalni životni ciklus biljaka.

Esencijalni nutrijeti za biljke su: C, H, O, N, P, S, K, Ca, Mg, Fe, Mn, Cu, Zn, Mo i B. Elementi

poput Co, Na ili Si mogu pozitivno uticati na rast biljke, a postoje i biljke kod kojih oni naročito

pozitivno utiču na rast i razvoj, ali oni ne spadaju u esencijalne nutrijente. Nutrijenti se u biljke

ne unose u elementarnoj formi, već uvek ili u formi jona (npr. azot u formi amonijum jona,

NH4+) ili molekula (ugljenik u formi ugljen dioksida, CO2 ili bor u formi borne kiseline,

H3BO3). Metali, koji se unose ili u formi jona ili u formi odgovarajuće soli, se ne smatraju

hranljivim materijama u užem smislu, već nosiocima hranljivih materija, pa su u tom smislu

esencijalni.

Nutrijenti se dele na makronutrijente i mikronutrijente, zavisno od toga u kojoj su količini

neophodni biljci za normalan rast i razvoj. Makronutrijenti su: C ,H ,O ,N ,P ,S ,K ,Ca i Mg i

njihova koncentracija u suvom biljnom materijalu varira od 1-1000 µg/g.

Funkcija biljnih nutrijenata

Azot. On je esencijalan element za sintezu aminokiselina, proteina, nukleinskih kiselina,

koenzima i nekih fitohormona, poput citokinina. Biljke kojima nedostaje azot se mogu

prepoznati po tome što imaju nizak sadržaj proteina i visok sadržaj ugljenih hidrata. Kako je

azot takođe esencijalan za formiranje hloroplasta, deficit azota je okarakterisan niskim

sadržajem hlorofila. Lišće, naročito ono starije, je bledo i žućkasto, stabljika je tanka, a sama

biljka je niska i nerazgranata. Ovakve biljke brže stare, verovatno zbog nedostatka citokinina.

Dovoljna količina azota povećava sadržaj proteina i slobodnih aminokiselina, kao i količinu

nitrata u biljkama. Višak azota rezultuje velikim i razvijenim biljkama, koje su često podložne

napadu gljivica. Odnos azota i sumpora u biljkama je reda veličine 10:1.

Sumpor. Potreban je u znatno manjim količinama nego azot, mada je njihova funkcija veoma

slična. Sumpor je konstituent dve esencijalne aminokiseline i SH grupa je, osim što je uključena

u razne enzimske procese, reaktivna grupa koenzima A.

Disulfidni mostovi su krucijalni strukturni elementi tercijarne strukture polipeptidnih lanaca, a

prisutni su i u mnogim isparljivim sumporovim jedinjenjima, poput dialil-disulfida, glavnog

sastojka etarskog ulja belog luka.

37

Nedovoljna količina sumpora rezultuje zaostatkom u rastu i ekstremno niskim količinama

sulfata (SO42-), kao i visokim količinama amino-jedinjenja i nitrata u lišču, usled nepotpune

sinteze proteina. Sumpor ima veoma značajnu ulogu u kvalitetu brašna, tj. kvaliteta pekarskih

proizvoda napravljenih od njega, zbog toga što je njegova koncentracija u glutenskoj frakciji

odgovorna za formiranje veza između proteina brašna. Nedostatak sumpora takođe utiče na loš

unos i distribuciju azota.

Deficit sumpora se najpre može uočiti po tome što je mlado lišće biljke svetlo i žućkasto.

Prevlika količina sumpora može dovesti do akumulacije sulfata u lišću. Biljke mogu delimično

apsorbovati sumporove okside iz vazduha, mada prevelika količina može biti toksična, zbog

čega dolazi do pojave nekrotičnih delova na tek razvijenom lišću. Kritična koncentracija SO2

za niže biljke je oko 120µg/m3, dok je za više biljke upola manja.

Fosfor. Fosfor je esencijalni element nukleinskih kiselina i fosfolipida i u oba slučaja je

esterifikovan sa šećerima ili alkoholnim grupama glicerola. Prisutan je u različitim koenzimima

od kojih je najvažniji adenozim trifosfat (ATP), koji je univerzalni prenosilac energije u

velikom broju biohemijskih procesa.

Nedovoljna količina P u biljkama značajno smanjuje brzinu rasta i razvića, a takođe utiče

nepovoljno na formiranje semena i plodova. Fizički se to opaža tako što lišće takvih biljaka

ima sivu nijansu, a stabljike mogu postati crvenkaste. Rezerve fosfora kod biljaka se nalaze u

semenu.

Bor. Fiziološka uloga uloga bora do sada nije u potpunosti razjašnjena, ali je uočena značajna

razlika u rastu i razviću biljaka deficitarnih ovim nutrijentom. U zavisnosti od pH zemljišta,

bor se u biljku unosi u formi nedisosovane borne kiseline ili boratnog anjona. Kod viših biljaka

velika količina bora je uskladištena u obliku kompleksa u ćelijskim zidovima. Bor ima važnu

ulogu u sintezi uracila, i samim tim ima bitnu ulogu u sintezi esencijalnog koenzima UTP

(glukoza-1-fosfat uridiltransferaza) neophodnog za sintezu saharoze i komponenata ćelijskog

zida. Takoše je uočeno da nedostatak bora rezultuje zaostalošću i abnormalnošću u rastu. S

druge strane, visoka količina dostupnog bora u zemljištu, koja je često rezultat industrijskog

zagađenja, dovodi do toksičnog efekta na biljku, što se može uočiti progresivnom nekrozom i

trajnim opadanjem lišća.

Silicijum. Silicijum nije esencijalni nutrijent biljaka, ali ima blagotvorni efekat na različite

biljne vrste (uglavnom Poaceae). Biljke sa dovoljno silicijuma, imaju značajno smanjene

nepotrebne gubitke vode i veliku otpornost na gljivice. Najuočljiviji blagotvorni efekat

silicijuma uočen je kod pirinča, pa se na zemljištima gde se on uzgaja koriste đubriva

obogaćena silicijumom.

Kalijum. Od svih metalnih katjonskih vrsta, K+ biljke uzimaju u najvećim količinama.

Koncentracija kalijuma u citoplazmi je oko 100mM, mnogo više od bilo koje druge jonske

vrste, što doprinosi formiranju pogodne konformacije enzimskih proteina. On lako penetrira

kroz membrane biljaka, što često dovodi do njihove depolarizacije. Depolarizacija membrane

38

ima povoljan uticaj na pravilno formiranje ćelija i tkiva, kao i na procese fotofosforilacije i

aerobne fosforilacije. Pravilno odvijanje ovih osnovnih biohemijskih procesa je dugoročno

bitno za sintezu konstitucionih organskih molekula, kao i proces asimilacije ugljen-dioksida.

Niska koncentracija kalijuma dovodi do asimilacije CO2 samo oko 2/3, dok je se viškom

kalijuma asimilacija ugljenika na taj način oko 11 puta veća u odnosu na ugljenik izgubljen

respiracijom. Ovo indikuje da u slučaju odsustva kalijuma u dovoljnoj količini veliki deo

ugljenih hidrata biljaka mora biti iskorišćeno za respiraciju kako bi se zadovoljile potrebe za

energijom. Biljke sa nedovoljno dostupnim kalijumovim jonima su jako podložne napadu

gljivica, kao i gubljenju vode i smrzavanju. Kalijum je jedan od jona koji stabilizuju osmotski

pritisak unutar biljke, pa nedostatak dovodi i do nedovoljnog unosa vode. Nedostatak kalijuma

za kontrolisanje osmotskog pritiska se donekle može nadoknaditi povećanim unosom

natrijumovih jona. Kontrajoni u membranama koje kontrolišu osmotski pritisak su pre svega

hloridni i nitratni joni, kao i joni organskih molekula.

Magnezijum. Najupečatljivija uloga magnezijuma je to što je njegov on integralni deo

molekula hlorofila.

Približno 20% magnezijuma u suvom biljnom materijalu je iz hlorofila.

Osim toga, magnezijum je esencijalni jon u ribozomima i matriksu ćelijskog jezgra, gde je

vezan za fosfatne grupe. On je takođe univerzalni aktivator enzimskih reakcija koje uključju

fosfatne grupe tako što se ponaša kao most između fosfatne grupe i odgovarajućeg enzima.

Nedostatak magnezijuma ometa ove enzimske reakcije, kao i fotosintezu, pa takve biljke nisu

sposobne da obezbede dovoljno energije za pravilan rast i razvoj biljke. Đubriva sa dodatkom

magnezijumovi soli mogu rešiti ovaj problem, ako se prepozna na vreme.

Kalcijum. Kalcijum je element apoplasta, tj. ćelijskog zida i tzv. slobodnog prostora u njemu,

i bioloških membrana. Najveća količina Ca2+ se nalazi u apoplastu i vakuolama, nešto manje u

mitohondrijama i hloroplastima, dok ga u citoplazmi ima veoma malo (reda veličine 10-7 M).

Održavanje niske koncentracije kalcijuma u citoplazmi je esencijalno za opstanak biljnih ćelija,

jer visoke koncentracije ovog jona interferiraju sa enzimskim procesima koje katalizuju drugi

joni. Nedostatak kalcijuma kod biljaka se retko javlja, s obzirom na to da je zemljište uglavnom

bogato njegovim jonima. U slučaju da do toga dođe, najčećše kod različitog voća, dolazi do

lošeg kvaliteta useva, jer dolazi do pucanja membrana ćelija, pa se veoma lako razvijaju

gljivične infekcije.

Mangan. Mangan je integralni deo enzima superoksid dismutaze i elektrondonorskog

kompleksa fitosistem II. On može aktivirati enzime na isti način kao Mg2+. Deficit mangana

dovodi do razaranja hloroplasta, samim tim se opaža kao pojava žutih delova na biljkama, pre

svega lišću. Na poplavljenom zemljištu često dolazi do rastvaranja minerala mangana, pa

39

povećan unos od strane biljke dovodi do toksičnog efekta koji se može zapaziti pojavljivanjem

tamno braon delova na lišću.

Gvožđe. Gvožđe je konstituent hema i feredoksin grupa i njegov nedostatak veoma utiče na

proces fotosinteze. Deficit gvožđa se uglavnom ne javlja zbog smanjenog unosa od strane

biljke, već zbog fiziološkog poremećaja u lišću biljaka koje rastu na zemljištu bogatom

kalcijumom, koji dovodi do loše distribucije u tkivu lišća. Toksični efekat gvožđa se može

javiti u zemljištu gde vladaju redukcioni uslovi, jer se gvožđe (III)-oksid rastvara i biljka

apsorbuje veću količinu jona gvožđa. Toksičnost se ispoljava tako što lišće postaje braon, pa

se toksičnost usled povećanog unosa gvožđa drugačije naziva i „bronzing“.

Bakar. Bakar je esencijalni element različitih enzima kao što je superoksid dismutaza,

polifenol oksidaza, plastocijanin (enzim u fotosintetičkom lancu) i citohrom oksidaza, koji je

terminalna oksidaza u mitohondrijskom lancu prenosa elektrona. Nedostatak bakra dovodi do

sterilnosti polena, tj. nemogućnosti biljke da se razmnožava, što utiče u velikoj meri na

plodove. Biljke kojima nedostaje bakar imaju belo obojene vrhove listova i imaju tendenciju

da se razvijaju u žbun.

Cink. On je integralni deo enzima ugljenik anhidraze, superoksid dismutaze, RNA polimeraze

i različitih dehidrogenaza. Tesno je vezan sa metabolizmom azota kod biljaka. Kod onih biljaka

koje su deficitarne cinkom je ometena sinteza proteina i povećana je akumulacija slobodnih

aminokiselina. Postoje indikacije da cink ima ulogu u sintezi triptofana, koji je prekursor indol

sirćetne kiseline, veoma bitnog fitohormona. Deficit cinka ogleda se u zaostalom rastu biljke,

a često se može desiti i da lišće prevremeno opadne.

Molibden. Ovaj mikronutrijent se nalazi u enzimima nitrat reduktazi i u sistemu za nitrogenazu

koji katališe bakterijsku redukciju molekulskog azota. Deficit molibdena se prvo uočava na

starom lišću koje postaje žuto i ivice se uvijaju. Biljke iz porodice kupusa (Brassicaceae) su

naročito osetljive na deficit molibdena.

40

Kvalitativno dokazivanje magnezijuma i kalcijuma u lišću

Uzorak:

1) Suvo lišće biljke

Hemikalije:

1) Natrijum-hidrogenfosfat

(Na2HPO4)

2) Amonijum-hidroksid (NH4OH)

3) Hlorovodonična kiselina (HCl)

4) Amonijum-oksalat ((NH4)2C2O4)

5) Rastvor sirćetne kiseline

6) Lakmus papir

Pribor:

1) Porculanska šolja

2) Plamenik i tronožac ili električni

rešo

3) Azbestna mrežica

4) Filter papir

5) Stativ, metalni prsten i levak za

filtriranje

6) Stalak sa epruvetama

Postupak:

Oko 5 g suvog biljnog materijala spaliti u porculanskoj šolji i nastaviti sa žarenjem još

desetak minuta, dok se kompletan materijal ne pretvori u pepeo. Prekinuti sa zagrevanjem i

nakon hlađenja porculanske šolje, žareni ostatak rastvoriti u malo razblažene HCl, dodati 2-3

ml vode i profiltrirati.

Jedan deo filtrata sipati u epruvetu, dodati parče lakmus hartije i dodavati rastvor

NH4OH dok lakmus ne poplavi. Nakon toga dodati rastvor Na2HPO4. Beo pahuljast talog koji

se rastvara u HCl i ponovo pojavljuje dodatkom amonijum-hidroksida je dokaz prisustva jona

Mg2+ u filtratu.

Drugi deo filtrata sipati u epruvetu i dodati rastvor amonijum-oksalata. Pojava belog

taloga ukazuje na prisustvo jona Ca2+ u filtratu. Podeliti sadržaj epruvete na dva dela. U jednu

epruvetu dodati rastvor hloridne kiseline, a u drugu rastvor sirćetne kiseline i zabeližiti opažene

promene.

Zapaženje:

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________

Napomena Asistent

____________________

Datum:

41

Zadaci za proveru znanja

42

Domaći zadatak 1

1. Koje vrednosti kvantnih brojeva su dozvoljene za elektron koji se nalazi u 3d podnivou?

2. Elektron se nalazi u 4f podnivou. Koje vrednosti kvantnih brojeva su dozvoljene za takav

elektron?

3. Koji od sledećih kvantnih brojeva nisu dozvoljeni za elektron koji se nalazi na 3s podnivou?

a) n=3

b) l=1

c) ml=-2

d) ms=1/2

4. Koji je maksimalan broj elektrona koji može popuniti 3d podnivo? Koliko maksimalno

elektrona može stati neku 3d orbitalu?

5. Napisati simbole orbitala koje se karakterišu sledećim vrednostima glavnog i orbitalnog

kvantnog broja:

a) n=2, l=1

b) n=1, l=0

c) n=3, l=1

d) n=4, l=3

6. Odrediti vrednosti glavnog i orbitalnog kvantnog broja za sledeće orbitale:

a) 3d

b) 1s

c) 4f

d) 3p

e) 2s

f) 5d

7. Napisati elektronsku konfiguraciju:

a) atoma Na i jona Na+

b) atoma Cl i jona Cl-

c) atoma Ca i jona Ca2+

d) atoma S i jona S2-

8. Atomi jednog elementa imaju elektronsku konfiguraciju: 1s22s22p63s23p3. Utvrdite:

a) atomski broj elementa

b) periodu i grupu u kojoj se on nalazi

c) broj valentnih elektrona

d) broj nesparenih elektrona

9. Koji elementi imaju najmanje, a koji najveće vrednosti energije jonizacije?

10. Koji element ima veći afinitet prema elektronu:

a) F ili I

b) Si ili Cl

11. Koji od elemenata sa atomskim brojevima 11, 12, 13 i 17 ima najveću energiju jonizacije,

a koji od njih ima najveći afinitet prema elektronu?

43

Napomena Asistent

____________________

Datum:

44

Domaći zadatak 2

1. Izračunati relativne molekulske mase sledećih jedinjenja:

1) Kalijum-perhlorat (KClO4)

2) Kalcijum-karbonat (CaCO3)

3) Fosforna kiselina (H3PO4)

2. Kolika je masa 1,5 mola čistog gvožđa?

3. Kolika je masa 3,5x1020 atoma bakra?

4. Izračunati koliko se atoma natrijuma nalazi u 1 g čistog natrijuma.

5. Hemoglobin, biomolekul koji transportuje kiseonik krvotokom, ima molarnu masu 6.8x104

g/mol i on sadrži 0,33% gvožđa. Izračunati koliko se atoma gvožđa nalazi u jednom molu

hemoglobina.

6. Vitamin B12 sadrži 4.43% kobalta. Odrediti molarnu masu vitamina B12 znajući da svaki

biomolekul ovog vitamina sadrži jedan atom kobalta.

7. Da li više atoma ima u 1 g zlata (Au) ili 1 g platine (Pt)?

45

Napomena Asistent

____________________

Datum:

46

Domaći zadatak 3

1. Nacrtati Luisove strukture za CO2 i H2O.

2. Napisati elektronsku konfiguraciju za N2 i N2+ i odrediti red i vrstu veze.

3. Napisati elektronsku konfiguraciju za O2 i O22- i odrediti red i vrstu veze.

4. Koji od sledećih molekula mogu graditi vodoničnu vezu?

a) H2O

b) H2S

c) HF

d) CH4

5. Skicirati vodoničnu vezu između dva molekula amonijaka.

6. Koliko će grama magnezijum-oksida nastati sagorevanjem 12 g metalnog magnezijuma na

vazduhu?

7. Rastvoru koji sadrži 1 g NaOH dodat je rastvor u kome se nalazi tačno 1 g HCl. Koja će

supstanca i koliko ostati u višku?

8. Koja masa vode treba da reaguje sa dovoljnom količinom CaO da se dobije 50 kg gašenog

kreča (Ca(OH)2)?

47

Napomena Asistent

____________________

Datum:

48

Domaći zadatak 4

1. U koliko grama vode treba rastvoriti 100g kalijum-sulfata da bi se dobio 5%-ni rastvor?

2. U 1 dm3 rastvora nalazi se 30 g NaOH. Izračunati količinsku koncentraciju ovog rastvora.

3. Koliko se grama amonijum-hlorida nalazi u 600 cm3 rastvora čija je c=0.2 mol/dm3?

4. Koliko se cm3 rastvora natrijum-hidrogenkarbonata koncentracije 1 mol/dm3 može dobiti

od 16,3 g NaHCO3 sa dovoljnom količinom vode?

5. Izračunati procentnu koncentraciju rastvora dobivenog mešanjem 200 g 10%-nog i 100 g

20%-nog rastvora NaCl.

6. Odrediti zapreminu 60%-nog rastvora H2SO4 gustine 1,5 g/cm3 potrebnog za pripremanje 1

dm3 20%-nog rastvora gustine 1,35 g/dm3?

49

Napomena Asistent

____________________

Datum:

50

Domaći zadatak 5

1. U 150 cm3 rastvora HCl nalazi se tačno 0.35 g HCl. Izračunati:

a) [H+]

b) pH

c) pOH

2. Kolika je pH vrednost rastvora čija je pOH 9,4?

3. Izračunati pH rastvora koji sadrži:

a) 2 x 10-7 mol/dm3 H+

b) 8,1 x 10-3 mol/dm3 H+

c) 2,7 x 10-10 mol/dm3 H+

d) 4,6 x 10-4 mol/dm3 OH-

e) 5 x 10-6 mol/dm3 OH-

f) 9,3 x 10-9 mol/dm3 OH-

4. Da li je u rastvoru čija je pH vrednost 5 veća koncentracija H+ ili OH- jona?

5. Lakmus papir je indikatorski papir koji u kiseloj sredini ima crvenu boju, a u baznoj sredini

plavu boju. Koje će boje biti lakmus papir u vodnim rastvorima sledećih soli?

a) KCN

b) Na2CO3

c) FeCl3

d) CaSO4

e) NH4Cl

f) NaF

6. Ako je pH ljudske kože 5,5, kolika je tada koncentracija OH- jona?

7. U kom intervalu se kreće koncentracija H+ jona u ljudskom želudcu, ako je pH u njemu

između 1,5 i 2?

51

Napomena Asistent

____________________

Datum:

52

Domaći zadatak 6

1. Imenovati sledeća jedinjenja:

NH4Cl_____________________________

Al2O3_____________________________

BaCl2_____________________________

AgNO3____________________________

KHCO3____________________________

CO2_______________________________

(NH4)HPO4_____________________________________

Fe2O3_____________________________

Ca(MnO4)2_________________________

NO2_______________________________

H2SO4_____________________________

CCl4______________________________

NaHSO3___________________________

MnSO4____________________________

BeCl2_____________________________

HF________________________________

SF6_______________________________

P2O5______________________________

HClO4_____________________________

CH3COOH_________________________

2. Napisati formule sledećih jedinjenja:

Amonijum-karbonat_________________

Kalcijum-oksid_____________________

Srebro-hlorid_______________________

Bakar(II)-oksid_____________________

Magnezijum-bromid_________________

Titan(IV)-hlorid____________________

Barijum-jodid______________________

Vodonik-sulfid______________________

Aluminijum-sulfat___________________

Ugljena kiselina_____________________

Arsen(V)-oksid______________________

Gvožđe(II)-sulfid____________________

Sumpor(III)-oksid___________________

Kalcijum-hidroksid__________________

Napomena Asistent

____________________

Datum:

53

Domaći zadatak 7

1. Odrediti oksidacioni broj hlora u sledećim jedinjenjima:

a) HClO

b) HClO4

c) ClO2

d) CCl4

e) Cl2

f) Cl2O7

2. Odrediti oksidacioni broj azota u sledećim jedinjenjima:

a) HNO3

b) NH4Cl

c) NH3

d) N2

e) HNO2

f) N2O4

3. Odrediti oksidacione brojeve elemenata u sledećim jedinjenjima:

a) KMnO4

b) FeSO4

c) Na2SO3

d) CuS

e) K2Cr2O7

f) KIO3

4.Izjednačiti sledeće oksido-redukcione hemijske jednačine metodom promene oksidacionog

broja:

a) KClO3 + FeSO4 + H2SO4 → KCl + Fe2(SO4)3 + H2O

b) KMnO4 + Na2SO3 + H2O → MnO2 + Na2SO4 + KOH

c) HCl + KMnO4 → MnCl2 + Cl2 + KCl + H2O

d) CuS + HNO3 → CuSO4 +NO + H2O

e) I2 + KOH → KIO3 + KI + H2O

54

Napomena Asistent

____________________

Datum:

55

Student___________________________________

je završio/la sve planom i programom predviđene

predispitne obaveze za školsku 20__/__. godinu iz

predmeta Opšta i neorganska hemija.

U Nišu, Predmetni asistent

_________ 20__. god. ________________