Embed Size (px)
Citation preview
0
Univerzitet u Nišu
Prirodno-matematički fakultet
RADNA SVESKA
iz predmeta
Opšta i neorganska hemija
za studente osnovnih studija na Departmanu za biologiju i
ekologiju
Niš, 2017.
1
1.
Opšta pravila, mere opreza, zaštite i sigurnosti pri
radu u hemijskoj laboratoriji.
Pružanje prve pomoći u hemijskoj laboratoriji.
2
Opšta pravila za rad u hemijskoj laboratoriji
Pri radu u hemijskoj laboratoriji treba se pridržavati sledećih pravila:
Pre početka rada potrebno je proučiti odgovarajuća poglavlja u udžbenicima i
beleškama sa predavanja koja se odnose na zadati problem.
Napisati jednačine hemijskih reakcija koje se odnose na dati zadatak. Isplanirati
detaljno ceo rad u svim fazama, nacrtati skicu aparature i pribeležiti potrebne supstance
i odgovarajući pribor za izvođenje datog zadatka.
Dimenzije sudova i veličinu aparature treba odabrati prema količinama supstanci koje
se koriste, tako da ne budu ni premali ni preveliki. Creva i cevi za spajanje delova
aparature ne treba da budu predugi i potrebno je voditi računa da nema mrtvih uglova
pri spajanju delova. Upoznati se sa delovima potrebnim za pridržavanje delova
aparature, kao što su stativi, kleme, mufovi, metalni prstenovi i štipaljke.
Pri radu na visokim ili niskim temperaturama potrebno je termički izolovati aparaturu.
Pri radu na visokim temperaturama se kao izolator najčešće koristi azbest, a pri radu na
niskim temperaturama se kao izolator obično kositi penasti plastičan materijal.
Ne treba počinjati rad pre nego što se prouče osobine hemikalija sa kojima se radi i ne
proveri da li je aparatura dobro postavljena. Potrebno je sagledati operaciju u celini i
preduzeti sve mere predostrožnosti ukoliko postoje mogućnosti za eventualnu opasnost
u pojedinim fazama rada.
Potrebna količina supstanci pri sintezi hemijskih preprarata se odmerava na osnovu
stehiometrijskog izračunavanja iz postavljenih hemijskih jednačina odgovarajućih
reakcija prema tome koliko se proizvoda želi dobiti.
Prilikom odmeravanja tečnih reagenasa, reagens bi trebalo preliti u čistu i suvu staklenu
čašu, odakle se on naknadno odmerava. Ne bi trebalo odlivati preveliku zapreminu, već
otprilike onoliku kolika je potrebna za rad. Ukoliko se reagens uzima direktno iz boce
pipetom ili kapalicom, mora se voditi računa da ovaj pribor bude veoma čist kako se
reagens ne bi onečistio.
Jednom uzete tečne supstance nikada ne treba vraćati nazad u bocu, već višak ostaviti
za sledeću probu ili vratiti laborantu.
NIKADA ne pipetirati tečne supstance ustima, već je neophodno koristiti propipetu.
Čvrste supstance se uzimaju čistim špatulama ili plastičnim kašičicama.
Ako u upuststvu nije naznačena potrebna količina supstance za izvođenje ogleda, čvrste
supstance uzimati na vrh kašičice, tj. nekoliko kristala, a tečne reagense i rastvore tek
nekoliko mililitara.
Neophodno je pridržavati se svih mera predostrožnosti, a naročito pri radu sa
zapaljivim, eksplozivnim, otrovnim i korozivnim supstancama. Rastvore uparavati u
digestoru sa ispravnom ventilacijom. Oprezno rukovati sa aparaturama na povišenom
ili sniženom pritisku. Pri radu sa staklom čuvati se od eventualnog lomljenja.
3
Tokom rada u laboratoriji nije poželjno nositi kontaktna sočiva, jer materijal od koga
su napravljena može reagovati sa parama hemikalija, pa npr. amonijak može trajno
zamutiti neka kontaktna sočiva. U slučaju da hemikalija dospe u oko, sočivo
onemogućava brzo i efikasno ispiranje oka, pa je iz ovih razloga bolja upotreba
dioptrijskih naočara pri radu u laboratoriji ili nošenje zaštitnih naočara u svim fazama
rada.
Pri radu u laboratoriji je obavezno nošenje laboratorijskog mantila dugih rukava i
dužine ispod pojasa, kako bi se zaštitila odeća i koža ispod njega.
Zabranjeno je nositi sandale i otvorenu obuću iz bezbednosnih razloga.
U laboratoriji je zabranjeno korišćenje mobilnih telefona i muzičkih uređaja.
Duga kosa mora biti zavezana u rep.
Neke od hemikalija mogu trajno uništiti satove i nakit, pa nije preporučljivo iste nositiu
toku rada.
U laboratoriji je zabranjeno pušenje i konzumiranje hrane i pića.
Tokom rada u laboratoriji bi trebalo što češće prati ruke, a obavezno na kraju vežbe.
Tokom rada u laboratoriji radno mesto treba održavati čistim i urednim. Na radnom
stolu sme da se nalazi samo onaj pribor neophodan u datom trenutku izvođenja ogleda.
Nako korišćenja, supstance vratiti na mesto odakle su uzete.
Ukoliko dođe do prosipanja supstance na radni sto, istu treba što pre ukloniti.
Sva zapažanja u toku eksperimentalnog rada treba zabeležizi u radnu svesku, tj.
laboratorijski dnevnik, nikada se ne oslanjati samo na pamćenje.
Za svaki zadatak, u laboratorijski dnevnik treba upisati:
- Naziv vežbe
- Količinu i nazive supstanci potrebnih za izvođenje ogleda
- Potreban pribor i posuđe
- Jednačine reakcija
- Stehiometrijska izračunavanja na osnovu hemijskih reakcija
- Skicu aparature
- Opis rada
- Dobivene rezultate
- Zapažanja u toku rada
- Zaključak
Po završetku rada obavezno oprati svo korišćeno posuđe i radno mesto ostaviti čisto i
uredno.
Mere predostrožnosti pri radu u hemijskoj laboratoriji
Pošto se u laboratoriji često radi sa nadražujućim, otrovnim, zapaljivim i eksplozivnim
supstancama, zatim staklenim posuđem i oštrim predmetima, postoji stalna opasnost od
trovanja, požara, eksplozija i fizičkih povreda. Priroda rada u hemijskoj laboratoriji je takva da
zahteva neposredni kontakt sa raznovrsnim čvrstim, tečnim i gasovitim supstancama, pa je
4
uvek prisutna mogućnost direktnog izlaganja opasnosti neposrednim kontaktom, oralno ili
preko organa za disanje. Zbog toga svaki postupak pri radu u laboratoriji zahteva od svakoga
potpunu angažovanost, ozbiljnost, sigurnost i spretnost, mada i pored svega toga može doći do
neželjenih situacija, pa je potrebno da svaki pojedinac koji radi bude svestan da je u laboratoriji
odgovoran kako prema sebi, tako i prema ostalim prisutnim kolegama.
Pri radu u hemijskoj laboratoriji treba se najstrože pridržavati sledećih pravila:
Po pravilu, nikada ne treba raditi sam u laboratoriji.
Neophodno je nositi zaštitnu odeću, obavezno laboratorijski mantil i po potrebi
rukavice i zaštitne naočare.
Pre početka izvoženja ogleda neophodno je upoznati se sa merama koje treba preuzeti
u slučaju opasnosti koje mogu nastati tokom rada. Neophodno je znati gde je priručna
apoteka, aparat za gašenje požara i najbliži telefon.
Neophodno je upoznati se sa osobinama supstanci sa kojima se radi.
Pri radu sa nepoznatim supstancama treba upotrebljavati veoma male količine i ne
dozvoliti da supstanca dođe u dodir sa kožom ili odećom.
Rastvore i tečne reagense treba pažljivo sipati u epruvete kako ne bi došlo do
prosipanja. U početku, dok se ne stekne rutina pri rukovanju sa velikim ili punim
bocama, tečnost se može prvo uliti u čistu čašu, pri čemu treba voditi računa o potrebnoj
zapremini.
Creva i gumeni zapušači se navlače na staklena creva pošto se prethodno blago navlaže
vodom ili glicerinom ili vazelinom, pri čemu se cev hvata tako da ruke budu što bliže
jedna drugoj, kako bi se smanjila mogućnost lomljenja. Ovaj postupak se može izvoditi
i preko krpe, kako bi se minimizirala mogućnost lomljenja stakla i povreda koje tako
mogu nastati.
Nikada ne pipetirati ustima, za to služe propipete.
Pri zagrevanju supstanci u epruvetama, otvor epruvete držati okrenut od sebe i od
kolega.
Gasove i pare koji se oslobađaju ne treba nikada mirisati direktno naginjanjem nad
otvorom suda. Uvek treba mirisati izdaleka blago usmeravajući tok pare nad otvorom
suda otvorenim dlanom prema sebi.
Opasno je mešati vruće rastvore kiselina i baza, jer su to veoma egzotermne reakcije,
pa dolazi do naglog ključanja i prskanja tečnost. Nikada ne treba sipati vodu u
koncentrovanu kiselinu (osim ukoliko se to izričito ne zahteva), već se uvek
koncentrovana kiselina sipa u vodu, i polako u tankom mlazu niz stakleni štapić uz
konstantno mešanje.
Oglede sa otrovima izvoditi u digestoru ili posebnim sobama za otrove sa dobrom
ventilacijom. Van digestora se ne smeju razvijati gasovi.
Oglede sa lako zapaljivim i eksplozivnim supstancama uvek izvoditi dalje od plamena.
Zapaljive tečnosti ne treba nikada zagrevati u otvorenim posudama na slobodnom
plamenu, već u balonima sa refluks kondenzatorom. Zapaljivi rastvarači se iz rastvora
uklanjaju destilacijom, a ne uparavanjem.
Sa evakuisanim sudovima i aparatima treba raditi u digestoru, nakon što se prethodno
osiguraju metalnim mrežama.
5
Upaljene grejalice, električni uređaji, uključene vakuum pumpe, kao i eksperimenti koji
su u toku se nikada ne smeju ostaviti bez nadzora.
Po završetku rada, a pre napuštanja laboratorije, treba proveriti da li su isključeni
električni uređaji i dobro zatvorene česme, a naročito slavine za dovod gasa. radno
mesto obavezno očistiti, a posuđe korišćeno pri radu oprati.
Protivpožarna zaštita
U svakoj hemijskoj laboratoriji moraju se nalaziti aparati za gašenje požara, sanduci sa
peskom i azbestni pokrivači ili prostirke od materijala koji ne gore u plamenu. U slučaju da
dođe do požara, potrebno je ugasiti sve plamenike i sve električne uređaje za zagrevanje, kao i
dovod struje, i ukloniti sve zapaljive supstance. Manji požari u nekom sudu se gase
pokrivanjem suda kako bi se prečio dotok vazduha. Ako se zapaljeni rastvarač raspe po stolu
ili po podu, upotrebljavaju se aparati za gašenje požara na bazi oslobađanja ugljen-dioksida
(CO2). Manji požari van suda se gase posipanjem peska ili vlažnom krpom. Ukoliko dođe do
paljenja odela, nikako ne trčati, jer to dovodi do još jačeg raspirivanja vatre, već je potrebno
leći na pod i valjanjem ugasiti plamen.
Supstance koje mogu izazvati požar u laboratoriji su:
koncentrovane kiseline jake oksidacione moći (H2SO4, HNO3) u dodiru sa papirom ili
odećom;
aktivni ugalj pri mešanju sa supstancama koje lako otpuštaju kiseonik (nitrati, hlorati,
perhlorati);
perhlorna kiselina pri zagrevanju;
hlorati i perhlorati sa sulfidima i fosforom;
kalijum-nitrat sa natrijum-acetatom;
aluminijum u prahu pomešan sa oksidacionim sredstvima ili supstancama koje sadrže
hlor;
beli fosfor;
smeše gasova;
organski rastvarači.
Voda nije pogodna za gašenje požara u hemijskoj laboratoriji jer se njome ne mogu gasiti
električne instalacije, zapaljeni metali i organske supstance koje se ne mešaju sa vodom, poput
benzena i njegovih derivata, masti i ulja.
Prema vrsti materijala koji gori po evropskoj klasifikaciji postoji pet vrsta požara:
Klasa A: požari čvrstih materijala (sem metala) koji sagorevaju plamenom ili žarom i za sobom
ostavljaju pepeo – drvo, ugalj, papir, tekstil, guma i neke vrste plastike. Gase se najčešće
vodom.
Klasa B: požari zapaljivih tečnosti, tečnih goriva koja se ne mešaju sa vodom, kao i lako
topivih materijala koji gore plamenom bez žara – benzin, benzen, masti, ulja, alkoholi, etri i
lakovi. Gase se penom, aparatima punjenim prahom NaHCO3 ili CO2.
Klasa C: požari zapaljivih gasova koji gore samo plamenom ili sagore trenutno uz eksploziju
– vodonik, metan, propan i prirodni gas. Gase se aparatima punjenim prahom ili CO2.
6
Klasa D: požari lakih metala (Mg, Na, K, Al) i njihovih legura. Gase se samo suvim
sredstvima, poput peska ili praha.
Klasa E: požari električnih uređaja i instalacija, nikada se ne gase vodom i penom. kada se
isključi napajanje strujom, ova klasa požara postaje jedna od prethodno nabrojane četiri vrste.
Pružanje prve pomoći u hemijskoj laboratoriji
Veliki broj hemijskih supstanci odlikuje se velikom reaktivnošću, a mnoge od njih
deluju skoro trenutno na organsko tkivo. Zato uvek treba znati mere prve pomoći koje se mogu
pružiti odmah u samoj laboratoriji u obliku samopomoći ili od strane najbližeg kolege.
Osnovno je izbeći paniku i odmah pomoći povređenom.
U prvom trenutku treba učiniti sledeće:
odmah pozvati lekara ako je obim pretrpljene povrede veliki ili ukoliko je osoba bez
svesti ili u nemogućnosti da diše
zaustaviti krvarenje ako je u pitanju posekotina
dati protivotrov (antidot) ukoliko je došlo do trovanja
povratiti povređenom mogućnost disanja
Sve povrede koje se dešavaju pri radu u hemijskim laboratorijama se mogu svrstati u:
mehaničke
termičke
električne
hemijske
toksikološke
Mehaničke povrede
Povrede ove vrste najčešće nastaju pri rukovanju sa staklenim predmetima,
evakuisanim sudovima ili usled tupih udara. Najčešće se javljaju u obliku posekotina praćenih
samo spoljašnjim krvarenjem.
Kapilarno krvarenje nastaje pri manjim povredama i obično prestaje samo po sebi ili se
veštačkim putem zaustavlja lokalnom kompresijom ili sredstvima za koagulaciju krvi. Kod
povreda kod kojih nema jačeg krvarenja, mesto u blizini rane (i samu ranu ukoliko je mala)
treba odmah isprati alkoholom ili jodnom tinkturom (povidon jod). Strana tela, kao što su
komadići stakla, drveta ili pesak treba oprezno izvaditi iz rane sterilisanom pincetom ukoliko
se mogu videti. Ranu premazati opet jodnom tinkturom ili alkoholom i posuti sulfamidnim
praškom ili tretirati neko vreme vatom natopljenojm rastvorom gvožđe(III)-hlorida, FeCl3, jer
zgrušava krv. Ranu na kraju treba pokriti sterilnom gazom i previti je zavojem, pri čemu se
zavoj steže toliko da prestane krvarenje, ali da je omogućen neometan protok venske i arterijske
krvi.
U slučaju jakog venskog ili arterijskog krvarenja posekotinu ne treba ispirati, već krvarenje što
pre treba zaustaviti lokalnom kompresijom prstima, kompresivnim zavojem, maramom,
7
gumenim crevom, a kod većih povreda arterija, praćenih jačim krvarenjem, Esmarhovom
poveskom ili gumenom poveskom.
Sve povrede su primarnom inficirane, tako da može doći do sekundarnih infekcija, zbog čega
treba raditi sa što je moguće sterilnijim predmetima i odmah nakon ukazane prve pomoći
povređenog treba odvesti lekaru.
Termičke povrede
Termičke povrede u hemijskoj laboratoriji najčešće uzrokuju vatra, vruća voda, vrelo
ulje, ključali rastvori, zagrejano staklo i drugi vrući predmeti. Ako se pri povredi na mestu
opekotine zalepe delovi odeće, ne treba ih silom skidati sa opečene površine, već ih treba
oprezno odrezati oko opečenog mesta. Oštećenu površinu treba odmah ohladiti kako bi se
sprečila koagulacija proteina. Hlađenje se vrši umereno hladnom vodom. Opekotina se nakon
toga leče tretiranjem „Burovom vodom“ (rastvor aluminijum-acetata) ili ispiranjem etanolom,
koji može ekstrahovati toksične supstance nastale termičkom povredom tkiva.
Nakon toga se opekotina premaže mašću za opekotine, vazelinom ili uljem (maslinovo ili
laneno), nakon čega se previje sterilnom gazom.
Jaki bolovi se privremeno mogu ublažiti stavljanjem ledene obloge ili 2% rastvorom nekog
anestetika.
Stvaranje plikova se može ublažiti, ili čak sprečiti tretiranjem opečenog mesta gazom
natopljenom rastvorom natrijum-hlorida (kuhinjske soli) ili natrijum-hidrogenkarbonata (soda
bikarbona).
Kod opekotina III i IV stepena (nekroza i ugljenisanje) odmah treba zatražiti lekarsku pomoć.
Povrede od električnih udara
Kod povreda ove veoma često dolazi do prestanka rada organa za disanje, srca i
ukočenosti. Neophodno je odmah pozvati lekara! Pri pružanju prve pomoći, prvo treba
isključiti struju i osloboditi povređenog kontakta sa njom. Pri tome treba preduzeti sve mere
predostrožnosti, kako biste se osigurali od povreda, što podrazumeva izolovanje stajanjem na
suvoj izolacionoj ploči (guma ili daska) i korišćenje debelih gumenih ili kožnih rukavica.
Ukoliko je povređeni prestao da diše, odmah početi sa davanjem veštačkog disanja.
Povređenog treba utopliti i povremeno davati slanu vodu (1 kašičica soli u 1 litru vode), čaj,
voćne sokove ili mineralnu vodu.
Hemijske povrede
Ova vrsta povreda najčešće nastaje prilikom rada u hemijskim laboratorijama.
Povrede koncentrovanim kiselinama (H2SO4, HNO3, HCl, HF): Ukoliko je na koži i dalje
prisutan višak kiseline, upiti je papirnim ubrusom ili krpom i odmah isprati povređeno mesto
što većom količinom hladne vode. Povređeno mesto treba nakon toga natapati zasićenim
rastvorom NaHCO3 (sode bikarbone) pomoću vate ili krpe, a još bolje je držati povređeno
mesto uronjeno ovaj rastvor ako je moguće. Povredu nakon toga treba isprati alkoholom,
alkoholnim rastvorom tanina ili 3% rastvorom kalijum-permanganata (KMnO4). U slučaju
8
povrede koncentrovanom azotnom kiselinom (HNO3), može se koristiti i rastvor pikrinske
kiseline. Na kraju, povređeno mesto treba lagano premazati nekom mašću koja se koristi za
tretiranje opekotina.
Povrede nastale od fluoridne kiseline (HF) su veoma opasne i veoma se brzo šire zbog lake
difuzije fluoridnih jona kroz opne organskog tkiva. Ove rane treba dobro isprati jakim mlazem
vode, a nakon toga premazati pastom od glicerina i magnezijum-oksida (MgO).
Ukoliko je došlo do povrede oka, treba ga palcem i kažiprstom držati otvoreno i isprati sa dosta
hladne vode, a nakon toga 3% rastvorom NaHCO3.
Povrede koncentrovanim bazama (NaOH, KOH): Povređeno mesto se tretira na isti način kao
pri povredama koncentrovanim kiselinama, samo što se umesto rastvora natrijum-
hidrogenkarbonata koristi razblaženi rastvor sirćetne kiseline (10%), zasićen rastvor borne
kiseline ili limunov sok.
Ukoliko dođe do povrede oka, treba držati oko otvoreno i odmah ga isprati sa dosta hladne
vode i nakon toga 3% rastvorom borne kiseline.
Povrede hlorom i bromom: Oštećeno tkivo isprati obilnom količinom vode, a zatim rastvorom
NaHCO3 ili Na2S2O3 i na kraju premazati glicerinom. Ukoliko brom dospe na kožu, mora se
obrisati suvom krpom i dobro koža dobro isprati benzinom, pa zatim premazati povređeno
mesto glicerinom.
Povrede belim fosforom: Tretirati povređeno mesto 2% rastvorom bakar(II)-sulfata (CuSO4),
pri čemu se gradi fiziološki neaktivni fosfid bakra.
Povrede organskim supstancama: Povredu treba tretirati pogodnim rastvaračem, zavisno od
hemijske prirode supstance koja je izazvala povredu, i to mogu biti etanol, aceton, hloroform
ili benzin. Povređeno mesto zatim oprati sapunom i vodom, pa premazati mašću za opekotine.
Toksikološke povrede (trovanja)
Povrede ovog tipa nastau unošenjem hemikalija u organizam oralno ili udisanjem. Lako
se mogu izbeći ukoliko se radno mesto uvek drži čistim, a ruke često peru.
Trovanje inhalacijom se može izbeći ukoliko se ogledi rade u digestoru.
Ukoliko dođe do trovanja potrebno je:
povređenog izneti iz zatrovane prostorije na svež vazduh
pozvati lekara
primeniti veštačko disanje ukoliko je potrebno
ako je potrebno, izazvati povraćanje pogodnim sredstvom ili iritiranjem mekog nepca
ukoliko je priroda otrova nepoznata, koristiti univerzalni antidot
Ukoliko osoba gubi svest, nikako se ne sme izazivati povraćanje!
Univerzalni antidot predstavlja smešu 2 težinska dela samlevenog životinjskog uglja, 1 težinski
deo MgO i jedan težinski deo tanina.
Simptomi trovanja kiselinom su ubrzani puls, mučnina i modre usne. Kod trovanja azotnom i
sumpornom kiselinom treba popiti puno vode u kojoj je razmućen MgO ili obična kreda
(CaCO3). Ne izazivati povraćanje.
Kod trovanja hlorovodoničnom kiselinom, usta isprati razblaženim rastvorom natrijum-
karbonata (Na2CO3), pa popit vodu u kojoj je razmućena kreda.
9
Simptomi trovanja bazama su ubrzan puls, suva usta, mučnina i metalan ukus u ustima. Treba
odmah popiti razblaženi rastvor sirćetne kiseline (3%), limunov sok ili mleko. Ne izazivati
povraćanje.
Kod trovanja hlorom, bromom, oksidima azota i parama kiselina, osoba treba oprezno da udiše
pare amonijaka sa natopljene vate i da pije mleko.
Kod trovanja amonijakom javlja se otežano disanje i bol u plućima, pa povređenog treba odmah
izvesti na svež vazduh, dati mu da udiše pare sirćetne kiseline, a ukoliko je došlo do gutanja
amonijaka, treba popiti 1% rastvor sirćetne kiseline.
U slučaju trovanja gasovima, poput ugljen-monoksida (CO), vodonik-sulfida (H2S) ili propan-
butan gasa, povređenog odmah treba izvesti iz prostorije na svež vazduh, smiriti ga i utopliti.
Veštačko disanje primeniti samo u slučaju potpunog prekida disanja.
Trovanje jedinjenjima žive i olova ima za simptome metalan ukus u ustima, suva usta i
mučninu u stomaku. Zatrovanom treba dati da popije sredstvo za povraćanje, a zatim u većim
količinama belance, mleko i vodu sa razmućenim MgO.
Kod trovanja jedinjenjima arsena i antimona javljaju se bolovi u stomaku i osećaj pečenja u
ustima. Povređenom dati sredstvo za povraćanje, a zatim mleko i univerzalni antidot.
Kod trovanja jedinjenjima srebra treba popiti sredstvo za povraćanje, a potom uzeti velike
količine mleka i 20% rastvor NaCl. Od tegoba se javljaju mučnina u stomaku i osećaj pečenja
u ustima.
Ukoliko dođe do trovanja jedinjenjima bakra, popiti belance ili šolju mleka.
Trovanje cijanovodoničnom kiselinom i cijanidima je izuzetno opasno, a manifestuje se pre
svega veoma otežanim disanjem. Odmah pozvati hitnu pomoć! Trovanje gasom je opasnije
jer se on brže apsorbuje u organizmu. U tom slučaju otrovanog treba izneti na svež vazduh i
položiti ga na ravnu podlogu. Natopiti gazu amil-nitritom (C5H11NO2) i dati otrovanom da
duboko udiše. U slučaju gutanja cijanida, odmah izazvati povraćanje guranjem prsta i ždrelo
otrovanog.
Sadržaj apoteke za prvu pomoć
masti protiv opekotina
nekoliko zavoja različite veličine,
gaze, vate, flasteri, sredstva za
kompresiju
makazice, pinceta, zihernadle
sterilni 96% etanol
jodna tinktura
3% rastvor NaHCO3
3% rastvor borne kiseline
3% rastvor sirćetne kiseline
2% rastvor bakar(II)-sulfata
sredstvo za povraćanje (2 kašičice
kuhinjske soli na pola litra vode)
univerzalni antidot
Svojim potpisom potvrđujem da sam upoznat/a sa pravilima ponašanja u hemijskoj
laboratoriji, sa merama predostrožnosti i pravilima prve pomoći u slučaju povreda.
Potpis studenta:_________________________________________________________
10
2.
Laboratorijsko posuđe i pribor. Pranje
laboratorijskog posuđa. Klasifikacija hemikalija
prema opasnosti.
11
Laboratorijsko posuđe i pribor
Za izradu laboratorijskog posuđa koje se koristi u hemijskim laboratorijama najčešće
se koristi borosilikatno staklo, tzv. Pireks (Pyrex) staklo koje sadrži oko 10% bor(III)-oksida.
U nekim slučajevima se koristi i posuđe od plastike (polietilena i polipropilena), pre svega
plastične kašičice za merenje supstanci, ali i boce za čuvanje hemikalija koje nagrizaju staklo,
kao što je fluoridna kiselina. Prilikom grejanja na veoma visoke temperature prilikom
razlaganja uzoraka, koristi se čak i posuđe od platine.
Napisati nazive za sledeće laboratorijsko posuđe:
_________________
__________________
_________________
__________________
_________________
__________________
_________________
__________________
_________________
__________________
12
_________________
__________________
________________
__________________
________________
__________________
________________
__________________
Napisati na koju osobinu supstance ukazuju sledeći grafički simboli:
13
Pranje laboratorijskog posuđa
Posuđe koje se koristi prilikom rada u hemijskoj laboratoriji mora biti besprekorno čisto
i suvo. Ukoliko se korišćeno posuđe ne opere odmah nakon završetka upotrebe, kasnije pranje
može biti otežano usled uparavanja rastvarača. Takođe se može i zaboraviti poreklo nečistoća,
što otežava biranje najpogodnijeg sredstva za pranje. U nekim slučajevima, supstance koje
dugo stoje u posuđu mogu dovesti do njegovog oštećenja, kao što je slučaj sa jakim alkalijama.
U laboratorijskoj praksi primenjuju se različiti mehanički i hemijski postupci pranja i čišćenja.
Mehanički postupci obuhvataju pranje posuđa pomoću četke koja se ovlažena uroni u
deterdžent za pranje, pa se njome čisti unutrašnjost posuđa i zatim ispere vodom iz česme.
Ukoliko je posuđe dobro oprano, na staklu neće biti vidljivih mrlja, a voda će se slivati u
tankom i neprekidnom mlazu. Nakon ispiranja česmenskom vodom, posuđe treba isprati
destilovanom vodom iz odgovarajućih boca i ostaviti da se osuši. Unutrašnjost staklenog
posuđa nikada ne treba brisati krpom. Ukoliko je za ogled neophodno suvo posuđe, treba ga
isprati malom zapreminom etanola ili acetona i osušiti fenom.
Stakleno posuđe ne treba čistiti mehaničkim abrazivima, poput vima, peska i metalnih četki jer
mogu ostaviti sitne ogrebotine na staklu.
Hemijski postupci pranja posuđa obuhvataju korišćenje specifičnih hemikalija za uklanjanje
specifičnih nečistoća. Najčešće se upotrebljava hrom-sumporna kiselina, koja je jako
oksidaciono sredstvo, i samim tim može ukloniti najveći broj nečistoća.
Pripremljena hrom-sumporna kiselina se čuva u tamnoj dobro zatvorenoj boci kako bi se
zaštitila od vlage koja može smanjiti njenu moć čišćenja.
Pri pranju, hrom-sumporna kiselina se sipa u sud i pažljivim okretanjem, da se ne prospe, tako
da se unutrašnji zidovi poptuno ovlaže. Nakon toga se reagens vraća u bocu jer se može koristiti
više puta. Reagens je narandžasto-mrke boje, a nakon višestruke upotrebe se oboji zeleno, što
znači da je izgubio svoje oksidacione sposobnosti i više se ne može upotrebljavati za efikasno
pranje.
Sud se zatim ispira velikom količinom česmenske vode i na kraju destilovanom vodom.
Ukoliko se stakleno posuđe suši u sušnici, temperatura se podešava na 100-110 ºC.
Posuđe koje je graduisano na tačno poznatu zapreminu, poput bireta, menzura i normalnih
sudova, se ne suši u sušnici zbog opasnosti da se usled termičkog širenja stakla promeni njihova
zapremina.
Napomena Asistent
____________________
Datum:
14
3.
Taloženje, ceđenje i uparavanje
15
Taloženje je proces stvaranja taloga. Pod taloženjem se podrazumeva izdvajanje neke
komponente iz rastvora u obliku teško rastvornog jedinjenja. Uzima se da je taloženje nekog
jedinjenja potpuno (kvantitativno) kada je masa jona zaostalih u rastvoru iznad taloga manja
od 1x10-4 g (0.1 mg), koliko iznosi osetljivost analitičke vage.
Taloženje se izvodi tako što se u rastvor koji sadrži određene jone sipa neka količina taložnog
reagensa, pri čemu ova dva rastvora formiraju talog. Pod taložnim reagensom se podrazumeva
supstanca ili rastvor, koji dodatkom u drugi rastvor stvara teško rastvorni talog. Dodatkom
zajedničkog jona se smanjuje rastvorljivost taloga, pa se stoga taložni reagens dodaje u malom
višku. Treba izbegavati dodavanje velikog viška taložnog reagensa jer time dolazi do
rastvaranja nastalog taloga.
Uslovi u toku procesa taloženja treba da budu tako podešeni da nastali talog bude što
pogodnijeg oblika i sa minimalno onečišćenja.
Ceđenje je operacija kojom se talog u potpunosti (kvantitativno) odvaja od tečnosti u
kojoj se nalazi. Izvodi se propuštanjem suspenzije kroz filter koji je izrađen od takvog
materijala koji zadržava talog, a propušta tečnost.
Kao sredstva za filtriranje se u hemijskoj laboratoriji upotrebljavaju: filter papir, lončići za
filtriranje i centrifuga.
Kvantitativni papir za filtriranje je specijalni papir izrađen od celuloze koja je obrađena
hloridnom i fluoridnom kiselinom, i takav papir izgara praktično bez ostatka (masa pepela je
manja od 0.1 mg). U zavisnosti od osobina nastalog taloga upotrebljavaju se različite vrste
filter-papira, koji se uglavnom razlikuju po veličini pora.
Veličina filter-papira se određuje na osnovu količine taloga, a ne zapremine tečnosti koja kroz
njega prolazi. Brzina filtriranja zavisi od načina stavljanja filter-papira u levak za ceđenje.
Filter-papir se prvo savije na pola (a), pa zatim opet na pola (b) i (c), i to tako da se rubovi ne
poklope u potpunosti (d). Ukoliko filter papir nije okrugao, već četvrtast, makazama se iseče u
polukrug po ivicama koje nisu savijene. Spoljašnji dvostruki ćošak se malo otcepi (e) kako bi
napravljeni papir bolje prianjao na levak za filtriranje. Ovako savijeni papir se stavi u levak
tako da što bolje prianja uz zidove levka i tako da gornja ivica bude najmanje 0.5 cm ispod
ivice levka (f). Napravljeni filter ne treba nasilno gurati i gužvati, jer neće lepo prianjati i proces
ceđenja će biti usporen. Nakon toga se navlaži sa malo destilovane vode kako bi se zalepio za
zidove.
16
Levak sa filter papirom treba staviti u metalni prsten odgovarajuće veličine koji je pričvršćen
za metalni stativ. Ispod levka se stavlja čaša u kojoj će se sakupljati tečnost koja je odvojena
od taloga, i ona se naziva filtrat. Izduženi deo levka treba da ulazi u prihvatnu čašu tako da
dužm stranom dodiruje ivicu čaše. Stakleni štapić se drži uz filter na mestu gde je on trostruk i
zatim se uz nagnuti stakleni štapić polako sipa suspenzija sa talogom, pri čemu nivo tečnosti u
levku mora biti minimum 0.5 cm ispod ivice filter papira. Treba izbegavati mešanje u čaši gde
se nalazi talog, tako da se prvo u levak odlije (dekantuje) bistri deo iznad taloga, a zatim polako
talog.
Nakon što se isipa sva suspenzija, treba isprati čašu sa malo destilovane vode i to profiltrirati,
kako bi se prenela cela količina taloga.
Uparavanje je proces koji podrazumeva uklanjanje rastvarača, tj.tečne faze i najčešće
je termički potpomognuto. Uparavanje se izvodi u plitkim i širokim keramičkim posudama,
koje se zovu šolje za uparavanje, koje se zagrevaju na plameniku ili rešou. Nakon uparavanja
rastvarača u šoljama za uparavanje ostaje čvrsta supstanca, koja se formirala nakon što je
rastvarač u potpunosti uklonjen.
17
Taloženje gvožđe(III)-hidroksida i uparavanje filtrata do suva
Hemikalije:
1) Rastvor gvožđe(III)-hlorida, FeCl3
2) Rastvor natrijum-hidroksida, NaOH
Pribor:
1) Menzura
2) 2 čaše
3) Stakleni štapić
4) Stativ sa metalnim prstenom
5) Levak za ceđenje
6) Filter papir
7) Špric boca sa destilovanom vodom
8) Porculanska šolja
9) Azbestna mrežica
10) Tronožac i plamenik ili električni
rešo
Postupak:
Odmeriti 5 cm3 rastvora FeCl3 i sipati u čašu. Zatim lagano uz stakleni štapić dodavati
15 cm3 NaOH, pri čemu će doći do formiranja mrko-narandžastog taloga.
Ostaviti izvesno vreme da se talog slegne (ne mešati!), a zatim odvojiti talog od filtrata
ceđenjem pomoću levka sa filter hartijom.
Filtrat presuti u porculansku šolju za uparavanje. Porculansku šolju zagrevati preko azbestne
mrežice dok ne ispari sva voda, tj. upariti filtrat do suva. Filtrat je u toku zagrevanja potrebno
neprekidno mešati, i naročito treba biti obazriv kada počne izdvajanje kristala, da ne bi došlo
do prskanja van posude.
Reakcija koja se odigrala može se predstaviti sledećom hemijskom jednačinom:
FeCl3 + 3 NaOH → Fe(OH)3 (s) + 3 NaCl (aq)
Zapažanja:
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
__________________________________________________________________________________
Napomena Asistent
____________________
Datum:
18
4.
Toplotni efekat rastvaranja
19
Svaka supstanca, svaki reakcioni sistem sadrži određenu količinu toplote vezane u
obliku hemijske energije. Toplotni sadržaj supstanci naziva se entalpija i označava se sa H.
Apsolutna vrednost entalpije (toplotnog sadržaja) pre i posle reakcije nije poznata, ali to nije
ni potrebno, pošto se toplotni efekat hemijske reakcije izražava promenom entalpije sistema -
∆H, tj. promena entalpije predstavlja razliku toplotnog sadržaja pre i posle reakcije.
Grana hemije koja izučava toplotne efekte hemijskih reakcija zove se termohemija. Hemijske
reakcije se zavisno od toplotnih efekata dele na egzotermne, endotermne i izotermne reakcije.
Egzotermne reakcije su one koje su praćene oslobađanjem toplote. Kod ovakvih sistema
dolazi do smanjenja toplotnog sadržaja nakon reakcije, pa je vrednost promene entalpije za
takve reakcije (∆H) negativna.
Endotermne reakcije su one koje su praćene vezivanjem toplotne energije iz okoline. Kod
ovakvih sistema dolazi do povećanja toplotnog sadržaja nakon reakcije, pa je vrednost promene
entalpije za ovakve reakcije (∆H) pozitivna.
Izotermne reakcije su one koje nemaju toplotni efekat, tj. kod ovakvih sistema je toplotni
sadržaj pre reakcije isti kao nakon reakcije, pa je vrednost promene entalpije za takve reakcije
(∆H) jednaka nuli.
Rastvorljivost supstance predstavlja količinu supstance koja se na određenoj temperaturi može
rastvoriti u određenoj količini rastvarača.
20
Toplotni efekat rastvaranja čvrstih supstanci
Hemikalije:
1) Kalijum-nitrat (KNO3)
2) Natrijum-hlorid (NaCl)
3) Kalcijum-acetat (Ca(CH3COO)2)
4) Destilovana voda
Pribor:
1) Epruvete
2) Termometar
3) Kašičice
4) Boca za destilovanu vodu
Postupak:
U tri epruvete naliti destilovanu vodu do ¼ zapremine i izmeriti temperaturu. U jednu
epruvetu staviti malo (na vrh kašičice) KNO3, promućkati i izmeriti temperaturu. Ponoviti
postupak i sa NaCl i Ca(CH3COO)2. Epruvetu držati za vrh, kako ne bi došlo do grejanja
epruvete telesnom toplotom.
Zabeležiti rezultate u tabeli i na osnovu toga zaključiti kakav je toplotni efekat rastvaranja ovih
soli u vodi.
Zapažanja:
Temperatura vode
(ºC)
Temperatura
nakon dodavanja
supstance (ºC)
Tip reakcije
KNO3
NaCl
Ca(CH3COO)2
Napomena Asistent
____________________
Datum:
21
Zavisnost rastvorljivosti čvrstih supstanci od temperature
Hemikalije:
1) Kalijum-nitrat (KNO3)
2) Natrijum-hlorid (NaCl)
3) Destilovana voda
Pribor:
1) Epruvete
2) Kašičice
3) Boca za destilovanu vodu
4) Čaša
5) Azbestna mrežica
6) Tronožac i plamenik ili električni rešo
Postupak:
U jednu epruvetu sipati destilovanu vodu do ¼ zapremine i dodati malo KNO3. Ponovo
dodati KNO3 i mućkati dok na dnu ne ostane malo supstance. Pažljivo zagrevati epruvetu sve
dok se supstanca sa dna u potpunosti ne rastvori, pa u vruć rastvor dodavati kašičicu KNO3 i
mućkati dok u vrućem rastvoru na dnu ne ostane mala količina supstance. Odliti pažljivo
rastvor iznad taloga u suvu epruvetu i ostaviti da se ohladi.
U drugoj epruveti ponoviti postupak sa NaCl.
Zapažanja:
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
Napomena Asistent
____________________
Datum:
22
5. Rastvori. Pravljenje rastvora.
23
Rastvori su homogene smeše dve ili više supstance, pri čemu je supstanca prisutna u
najvećoj količini rastvarač, dok se ostali sastojci rastvora prisutni u manjim količinama
nazivaju rastvorene supstance.
Prema agregatnom stanju, rastvori se dele na gasovite (vazduh), tečne (morska voda) i čvrste
(legure metala).
Kvantitativni sastav rastvora može se izraziti pomoću više fizičkih veličina, od kojih su
najčešće korišćene:
1) Maseni udeo supstance u rastvoru – ω, definiše se kao odnos mase rastvorene
supstance (mrs) i ukupne mase rastvora (mrra). Maseni udeo je brojčana veličina, čije su
vrednosti do 1. Množenjem sa 100%, dobija se udeo supstance u rastvoru izražen u
procentima, koji se često naziva i procentna koncentracija.
ω = mrs
mrra
2) Količinska ili molarna koncentracija – c, definiše se kao odnos količine rastvorene
supstance (n) i zapremine rastvora (V). Jedinica molarne koncentracije je mol/dm3.
c = n
V
3) Molalnost – b, definiše se kao odnos količine rastvorene supstance (n) i mase
rastvarača (mrra) u kilogramima. Jedinica molalnosti je mol/kg.
b = n
mrra
4) Masena koncentracija – γ, definiše se kao odnos mase rastvorene supstance (mrs) i
zapremine rastvora (V). Jedinica masene koncentracije je g/dm3.
Napomena Asistent
____________________
Datum:
24
1. Koliko grama čvrstog ______ treba rastvoriti u ______ ml vode kako bi se dobio rastvor
koncentracije ______ mol/dm3?
Proračun:
2. Napraviti ______ ml rastvora ______ koncentracije ______ mol/dm3, koristeći kao polaznu
supstancu ______, gustine ______ g/cm3 i ______ %.
Proračun:
3. Koliko ml rastvora ______ koncentracije ______ mol/dm3 je potrebno da bi se dobilo
______ ml rastvora koncentracije ______ mol/dm3?
Proračun:
25
6.
Kiseline i baze. Indikatori. Određivanje pH sistema.
26
Kiseline i baze su dve veoma važne klase hemijskih jedinjenja. Prvu naučno
verifikovanu teoriju koja klasifikuje supstance kao kiseline i baze po njihovom hemijskom
ponašanju dao je švedski hemičar Svante Arenijus 1884. godine i po njoj su kiseline neutralna
jedinjenja koja disocijacijom u vodenom rastvoru daju pozitivne jone vodonika (H+) i
negativne jone kiselinskog ostatka, a baze su neutralna jedinjenja koja disocijacijom u
vodenom rastvoru daju negativne hidroksilne jone (OH-) i druge pozitivne jone (uglavnom
metala).
Po Arenijusovoj teoriji su kiseline supstance koje povećavaju koncentraciju H+ jona u rastvoru,
dok je baza supstanca koja povećava koncentraciju OH- jona u rastvoru.
Glavni nedostatak ove teorije je to što ne uzima u obzir da se i joni mogu ponašati kao kiseline
ili baze, kao i da postoje supstance koje ne poseduju odgovarajuću funkcionalnu grupu
označenu kao nosioca kiselosti ili baznosti. Primer za to je amonijak, NH3, koji se ponaša kao
baza.
Dva naučnika, Johan Bronšted i Martin Lori su 1923. godine nezavisno dali teoriju koja se
danas naziva Bronšted-Lorijeva ili protolitička teorija koja je mnogo primenljivija od
Arenijusove. Ova teorija se zasniva na sposobnosti kiselina da doniraju protone, tj. H+ jone, i
baza da ih primaju. Po ovoj teoriji kiseline su donori protona, a baze su akceptori protona.
Ova teorija je takođe objasnila postojanje supstanci koje se, u zavisnosti od toga sa čime
reaguju, mogu ponašati i kao kiseline i kao baze. Ova jedinjenja nazivaju se amfoterna
jedinjenja i u njih spada voda. Takođe, ovom teorijom je objašnjeno i bazno ponašanje
amonijaka.
Treću, i najobuhvatniju, teoriju kiselina i baza formulisao je Gilbert Luis 1923. godine, i ona
je poznata kao Luisova teorija. Po njoj su kiselie supstance koje imaju sposobnost da prime
elektronski par, a baze supstance koje imaju sposobnost da doniraju elektronski par, tj. kiseline
su akceptori, a baze donori elektronskog para.
Iako najšira, ova teorija se ne primenjuje do te mere u neorganskoj hemiji, jer je protolitička
teorija mnogo praktičnija i dovoljno precizna za svakodnevnu primenu.
Kiselost vodenih rastvora određena je molarnom koncentracijom vodonikovih jona, cH+
(drugačije se piše [H+]), dok je baznost određena molarnom koncentracijom hidroksilnih jona,
cOH- (drugačije se piše [OH-]). Kako su ove koncentracije veoma male, za izražavanje kiselosti
rastvora koristi se veličina pH, koja predstavlja negativni dekadni logaritam koncentracije H+
jona u rastvoru.
pH = -log [H+]
Za izražavanje baznosti rastvora koristi se veličina pOH, koja predstavlja negativni dekadni
logaritam koncentracije OH- jona u rastvoru.
pOH = -log [OH-]
Proizvod koncentracije ova dva jona u vodenim rastvorima je konstantna veličina koja se
naziva jonski proizvod vode i označava sa Kw i iznosi 1·10-14 mol2/dm6.
Kw = [H+] ·[OH-] = 1·10-14 mol2/dm6
Logaritmovanjem ovog izraza dobija se relacija koja povezuje pH i pOH, iz koje se
poznavanjem vrednosti jedne veličine može izračunati druga:
pH + pOH = 14
Kiseli rastvori imaju pH vrednosti od 1-6, neutralni rastvori imaju pH 7, dok bazni rastvori
imaju pH od 8-14. Odavde se može zaključiti da sa porastom pH vrednosti dolazi do smanjenja
kiselosti rastvora, dok baznost raste.
27
Analogno, kiseli rastvori imaju pOH vrednosti 8-14, neutralni imaju pOH 7, a bazni rastvori
imaju pOH 1-6. odavde se zaključuje da sa porastom pOH vrednosti dolazi do smanjenja
baznosti rastvora, dok kiselost raste.
Vizuelno se kiselost,tj. baznost nekog rastvora može odrediti pomoću supstanci koje se
nazivaju indikatori. Indikatori su supstance koje se na lako uočljiv način menjaju sa promenom
koncentracije nekih jona u rastvoru. Supstance koje menjaju boju promenom koncentracije H+
i OH- jona u rastvoru nazivaju se kiselo-bazni indikatori. To su slabe organske kiseline ili baze
složene strukture, čiji su nedisosovani molekuli različite boje u odnosu na jone koji nastaju
njihovom disocijacijom.
Mogu se podeliti na jednobojne i dvobojne indikatore. Jednobojni indikatori su oni koji su u
određenom opsegu pH bezbojni, dok su u drugom opsegu pH obojeni. Dvobojni indikatori u
jednom opsegu imaju jednu boju, dok su u drugom opsegu pH drugačije obojeni.
Indikator
Boja indikatora za
pH manje od
intervala promene
boje
Interval pH u kome
se menja boja
Boja indikatora za
pH veće od
intervala promene
boje
Metil-oranž crvena 3.1 - 4.4 žuta
Fenolftalein bezbojan 8.0 - 10.0 roze-ljubičasta
Timol-plavo crvena 1.2 – 2.8 žut
Timol-plavo žut 8.0 – 9.6 plav
Bromtimol-plavo žut 6.0 – 7.6 plav
Timolftalein bezbojan 9.3 – 10.5 plav
Mnogi indikatori su supstance izolovane iz prirode, iz delova biljaka i nižih organizama koji
su po pravilu jako obojeni. Kao prirodni indikatori se mogu koristiti latice nekog cveća, poput
ruža, kao i sokovi ceđeni iz nekog voća i povrća, kao što je sok cvekle i crvenog kupusa.
U laboratoriji se za okvirno određivanje da li je sredina kisela ili bazna koristi lakmus papir.
Lakmus papir je filter papir natopljen smešom pigmenata koji su izolovani iz različitih lišajeva.
Najveće količine ovih pigmenata se danas dobijaju iz vrsta Roccella montagnei i
Dendrographa leucophoea.
Lakmus papir je u kiseloj sredini obojen crveno, a u baznoj sredini je obojen plavo.
28
Određivanje pH rastvora pomoću indikatora
Hemikalije:
1) 0.1 M rastvor sirćetne kiseline (CH3COOH)
2) 0.1 M rastvor HCl
3) 0.1 M rastvor NH4Cl
4) 1 M rastvor amonijum-acetata (CH3COONH4)
5) 1 M rastvor natrijum-acetata (CH3COONa)
Indikatori:
1) Metil-oranž
2) Fenolftalein
3) Bromtimol-plavo
4) Sok cvekle
5) Sok crvenog kupusa
Pribor:
1) Stalak sa epruvetama
2) Boca sa destilovanom vodom
Postupak:
U pet epruveta sipati oko 1 ml 0.1 M rastvora sirćetne kiseline. U tri epruvete dodati 1-
2 kapi indikatora, vodeći računa da kapalicu ne okrećete naopako prilikom rada, a u preostale
dve sipati po približno 0.5 ml soka cvekle i soka kupusa. U tabelu zabeležiti boje rastvora nakon
dodatka indikatora u epruvete i na osnovu ovih boja odrediti približne vrednosti pH vrednosti
rastvora.
Ovaj postupak ponoviti i sa ostalim supstancama.
Zapažanja:
Reagens Metil-oranž Fenolftalein Bromtimol
–plavo
pH
opseg
Sok
cvekle
Sok
crvenog
kupusa
CH3COOH
HCl
NH4Cl
CH3COONH4
CH3COONa
Napomena Asistent
____________________
Datum:
29
Određivanje pH vrednosti zemljišta pomoću indikatora
Uzorak:
1) Usitnjeno zemljište određene mase
Indikatori:
1) Metil-oranž
2) Fenolftalein
3) Bromtimol-plavo
4) Sok cvekle
5) Sok crvenog kupusa
Pribor:
1) Stalak sa epruvetama
2) Dve čaše
3) Levak
4) Filter papir
5) Stakleni štapić
6) Stativ
7) Boca sa destilovanom vodom
Postupak:
Određenu količinu zemljišta staviti u čašu, a zatim dodati vodu i promešati staklenim
štapićem. Nakon određenog perioda stajanja (15ak minuta), pristupa se filtriranju dobivene
smeše. Dobijeni filtrat se sipa u pet epruveta i u tri se doda po nekoliko kapi hemijskih
indikatora, a u preostale dve po pola mililitra soka od cvekle i soka od crvenog kupusa.
Zabeležiti boju rastvora nakon dodatka indikatora i na osnovu toga odrediti pH opseg u kome
se nalazi pH vrednost rastvora zemljišta.
Zapažanja:
Uzorak Metil-oranž Fenolftalein Bromtimol
–plavo
pH
opseg
Sok
cvekle
Sok
crvenog
kupusa
Zemljište
Napomena Asistent
____________________
Datum:
30
7.
Tipovi hemijskih reakcija
31
Tipovi hemijskih reakcija
Pod hemijskim reakcijama podrazumevaju se one promene supstanci pri kojima od
polaznih supstanaca (reaktanata) nastaju nove supstance (proizvodi), koje se po sastavu i
osobinama bitno razlikuju od polaznih.
Tokom hemijskih reakcija dolazi do raskidanja veza između atoma u supstancama koje stupaju
u reakciju, a oslobođeni atomi ili fragmenti se međusobno povezuju u novim kombinacijama,
gradeći proizvode reakcije.
Neorganske hemijske reakcije se mogu podeliti u dve velike grupe, zavisno od toga da li su
praćene promenom oksidacionih brojeva elemenata ili ne, i to na reakcije praćene promenom
oksidacionog broja i reakcije bez promene oksidacionog broja. Svaka od ovih osnovnih grupa
reakcija deli se na 3 podgrupe:
1) Analiza – hemijska reakcija razlaganja složenih supstanci na dve ili više prostijih.
AB → A + B
2) Sinteza – hemijska reakcija sjedinjavanja dve ili više prostijih supstanci u novu složenu
supstancu.
A + B → AB
3) Supstitucija (zamena) – hemijska reakcija zamene atoma ili grupa atoma u molekulima
reaktanata drugim atomima ili grupama atoma.
AB + C → AC + B
Specifičan tip reakcije supstitucije su reakcije dvostruke izmene (metateze), opšte jednačine:
AB + CD → AC + BD
Poseban tip reakcija dvostruke izmene su kiselo-bazne reakcije, gde međusobno reaguju
kiseline i baze, pri čemu nastaju so i voda.
HA + BOH → BA + H2O
pr. HCl + NaOH → NaCl + H2O
Hemikalije:
1) Traka magnezijuma (Mg)
2) Granule cinka (Zn)
3) HCl
4) Parče bakarne folije (Cu)
5) Srebro-nitrat (AgNO3)
6) Natrijum-hlorid (NaCl)
7) Natrijum-sulfat (Na2SO4)
8) Barijum-hidroksid (Ba(OH)2)
9) 1M rastvor NaOH
10) Vodonik-peroksid (H2O2)
11) H2SO4
12) Kalijum-permanganat (KMnO4)
13) Gvožđe(III)-hlorid (FeCl3)
14) Kalijum-jodid (KI)
15) Kalijum-dihromat (K2Cr2O7)
16) Lakmus papir
Pribor:
1) Stalak sa epruvetama
2) Metalne mašice
3) Plamenik
4) Stakleni štapić
5) Kašičica
6) Boca sa destilovanom vodom
32
Vežba 7.1. – Demonstrativni ogled
Uzeti parče Mg trake metalnim mašicama i uneti u plamen.
Zapažanja:
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
Jednačina hemijske reakcije: ___Mg + ___O2 → ___MgO
Tip reakcije:_________________________________________________________________
Vežba 7.2.
U epruvetu staviti jednu granulu Zn i dodati 1 ml rastvora HCl.
Zapažanja:
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
Jednačina hemijske reakcije: ___Zn + ___HCl → ___ZnCl2 + ___H2
Tip reakcije:_________________________________________________________________
Vežba 7.3.
U epruvetu staviti parče Cu i dodati 1 ml rastvora AgNO3.
Zapažanja:
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
Jednačina hemijske reakcije: ___Cu + ___ AgNO3 → ___ Cu(NO3)2 + ___Ag
Tip reakcije:_________________________________________________________________
Vežba 7.4.
Rastvoriti malo NaCl u destilovanoj vodi i dodati rastvor AgNO3.
Zapažanja:
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
Jednačina hemijske reakcije: ___NaCl + ___ AgNO3 → ___ NaNO3 + ___AgCl
Tip reakcije:_________________________________________________________________
33
Vežba 7.5.
Rastvoriti malo Na2SO4 u destilovanoj vodi i dodati rastvor Ba(OH)2.
Zapažanja:
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
Jednačina hemijske reakcije: ___ Na2SO4 + ___ Ba(OH)2 → ___ BaSO4 + ___NaOH
Tip reakcije:_________________________________________________________________
Vežba 7.6.
U jednu epruvetu sipati 1 ml 1M rastvora NaOH i crvenim lakmus papirom odrediti pH opseg.
U drugu epruvetu sipati 1 ml 1M rastvora HCl i plavim lakmus papirom odrediti pH opseg.
Pomešati ova dva rastvora. Upotrebiti lakmus papir da biste odredili pH opseg novodobivene
sredine.
Zapažanja:
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
Jednačina hemijske reakcije: ___ NaOH + ___ HCl → ___ NaCl + ___H2O
Tip reakcije:_________________________________________________________________
Vežba 7.7.
Sipati rastvor FeCl3 u epruvetu i dodati 0.5 ml rastvora KI.
Zapažanja:
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
Jednačina hemijske reakcije: ___ FeCl3 + ___ KI → ___FeCl2 + ___I2 + ___KCl
Tip reakcije:_________________________________________________________________
34
Vežba 7.8.
Sipati u epruvetu 1 ml vodonik-peroksida, dodati malo sumporne kiseline, a zatim dodati malo
rastvora KMnO4.
Zapažanja:
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
Jednačina hemijske reakcije:
___ KMnO4 + ___ H2O2 + ___H2SO4→ ___O2 + ___MnSO4 + ___K2SO4+ ___H2O
Tip reakcije:_________________________________________________________________
Vežba 7.9.
Sipati u epruvetu 0.5 ml rastvora KI, dodati malo sumporne kiseline, a zatim dodati malo
rastvora kalijum-dihromata.
Zapažanja:
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
Jednačina hemijske reakcije:
___ K2Cr2O7 + ___ KI + ___H2SO4→ ___Cr2(SO4)3 + ___I2 + ___K2SO4+ ___H2O
Tip reakcije:_________________________________________________________________
Napomena Asistent
____________________
Datum:
35
8. Bioelementi. Kvalitativno dokazivanje
bioelemenata u biljkama.
36
Bioelementi su elemnti od kojih su sastavljeni živi organizmi. Primarni bioelementi,
koji konstituišu najveći deo materije (čak i preko 99%) koja čini žive organizme su: ugljenik
(C), kiseonik (O), vodonik (H), azot (N), fosfor (P) i sumpor (S).
Ugljenik je najvažniji bioelement jer ima sposobnost da gradi ogroman broj jedinjenja
kovalentnim vezivanjem u duge lance i prstenove. Ova pojava naziva se katenacija, i u najvećoj
meri je opažena kod ugljenika, ali i drugi elementi, poput sumpora, imaju tu sposobnost.
Drugi elementi koji takođe konstituišu žive organizme, ali su u njima prisutni u manjim
količinama nazivaju se sekundarni bioelementi i to su pre svega: kalcijum (Ca), natrijum
(Na), magnezijum (Mg) i kalijum (K).
Pod bioelementima prisutnim u tragovima se podrazumevaju elementi prisutni u živim
organizmima u vrlo malim količinama (ispod 0.1%), i oni uglavnom imaju bitne i vrlo
specifične uloge. Tu spadaju gvožđe (Fe), mangan (Mn), bakar (Cu), cink (Zn), molibden (Mo),
cink (Zn) i bor (B).
Pod esencijalnim nutrijentima biljaka podrazumevaju se hemijski elementi koji su nephodni za
normalni životni ciklus biljaka.
Esencijalni nutrijeti za biljke su: C, H, O, N, P, S, K, Ca, Mg, Fe, Mn, Cu, Zn, Mo i B. Elementi
poput Co, Na ili Si mogu pozitivno uticati na rast biljke, a postoje i biljke kod kojih oni naročito
pozitivno utiču na rast i razvoj, ali oni ne spadaju u esencijalne nutrijente. Nutrijenti se u biljke
ne unose u elementarnoj formi, već uvek ili u formi jona (npr. azot u formi amonijum jona,
NH4+) ili molekula (ugljenik u formi ugljen dioksida, CO2 ili bor u formi borne kiseline,
H3BO3). Metali, koji se unose ili u formi jona ili u formi odgovarajuće soli, se ne smatraju
hranljivim materijama u užem smislu, već nosiocima hranljivih materija, pa su u tom smislu
esencijalni.
Nutrijenti se dele na makronutrijente i mikronutrijente, zavisno od toga u kojoj su količini
neophodni biljci za normalan rast i razvoj. Makronutrijenti su: C ,H ,O ,N ,P ,S ,K ,Ca i Mg i
njihova koncentracija u suvom biljnom materijalu varira od 1-1000 µg/g.
Funkcija biljnih nutrijenata
Azot. On je esencijalan element za sintezu aminokiselina, proteina, nukleinskih kiselina,
koenzima i nekih fitohormona, poput citokinina. Biljke kojima nedostaje azot se mogu
prepoznati po tome što imaju nizak sadržaj proteina i visok sadržaj ugljenih hidrata. Kako je
azot takođe esencijalan za formiranje hloroplasta, deficit azota je okarakterisan niskim
sadržajem hlorofila. Lišće, naročito ono starije, je bledo i žućkasto, stabljika je tanka, a sama
biljka je niska i nerazgranata. Ovakve biljke brže stare, verovatno zbog nedostatka citokinina.
Dovoljna količina azota povećava sadržaj proteina i slobodnih aminokiselina, kao i količinu
nitrata u biljkama. Višak azota rezultuje velikim i razvijenim biljkama, koje su često podložne
napadu gljivica. Odnos azota i sumpora u biljkama je reda veličine 10:1.
Sumpor. Potreban je u znatno manjim količinama nego azot, mada je njihova funkcija veoma
slična. Sumpor je konstituent dve esencijalne aminokiseline i SH grupa je, osim što je uključena
u razne enzimske procese, reaktivna grupa koenzima A.
Disulfidni mostovi su krucijalni strukturni elementi tercijarne strukture polipeptidnih lanaca, a
prisutni su i u mnogim isparljivim sumporovim jedinjenjima, poput dialil-disulfida, glavnog
sastojka etarskog ulja belog luka.
37
Nedovoljna količina sumpora rezultuje zaostatkom u rastu i ekstremno niskim količinama
sulfata (SO42-), kao i visokim količinama amino-jedinjenja i nitrata u lišču, usled nepotpune
sinteze proteina. Sumpor ima veoma značajnu ulogu u kvalitetu brašna, tj. kvaliteta pekarskih
proizvoda napravljenih od njega, zbog toga što je njegova koncentracija u glutenskoj frakciji
odgovorna za formiranje veza između proteina brašna. Nedostatak sumpora takođe utiče na loš
unos i distribuciju azota.
Deficit sumpora se najpre može uočiti po tome što je mlado lišće biljke svetlo i žućkasto.
Prevlika količina sumpora može dovesti do akumulacije sulfata u lišću. Biljke mogu delimično
apsorbovati sumporove okside iz vazduha, mada prevelika količina može biti toksična, zbog
čega dolazi do pojave nekrotičnih delova na tek razvijenom lišću. Kritična koncentracija SO2
za niže biljke je oko 120µg/m3, dok je za više biljke upola manja.
Fosfor. Fosfor je esencijalni element nukleinskih kiselina i fosfolipida i u oba slučaja je
esterifikovan sa šećerima ili alkoholnim grupama glicerola. Prisutan je u različitim koenzimima
od kojih je najvažniji adenozim trifosfat (ATP), koji je univerzalni prenosilac energije u
velikom broju biohemijskih procesa.
Nedovoljna količina P u biljkama značajno smanjuje brzinu rasta i razvića, a takođe utiče
nepovoljno na formiranje semena i plodova. Fizički se to opaža tako što lišće takvih biljaka
ima sivu nijansu, a stabljike mogu postati crvenkaste. Rezerve fosfora kod biljaka se nalaze u
semenu.
Bor. Fiziološka uloga uloga bora do sada nije u potpunosti razjašnjena, ali je uočena značajna
razlika u rastu i razviću biljaka deficitarnih ovim nutrijentom. U zavisnosti od pH zemljišta,
bor se u biljku unosi u formi nedisosovane borne kiseline ili boratnog anjona. Kod viših biljaka
velika količina bora je uskladištena u obliku kompleksa u ćelijskim zidovima. Bor ima važnu
ulogu u sintezi uracila, i samim tim ima bitnu ulogu u sintezi esencijalnog koenzima UTP
(glukoza-1-fosfat uridiltransferaza) neophodnog za sintezu saharoze i komponenata ćelijskog
zida. Takoše je uočeno da nedostatak bora rezultuje zaostalošću i abnormalnošću u rastu. S
druge strane, visoka količina dostupnog bora u zemljištu, koja je često rezultat industrijskog
zagađenja, dovodi do toksičnog efekta na biljku, što se može uočiti progresivnom nekrozom i
trajnim opadanjem lišća.
Silicijum. Silicijum nije esencijalni nutrijent biljaka, ali ima blagotvorni efekat na različite
biljne vrste (uglavnom Poaceae). Biljke sa dovoljno silicijuma, imaju značajno smanjene
nepotrebne gubitke vode i veliku otpornost na gljivice. Najuočljiviji blagotvorni efekat
silicijuma uočen je kod pirinča, pa se na zemljištima gde se on uzgaja koriste đubriva
obogaćena silicijumom.
Kalijum. Od svih metalnih katjonskih vrsta, K+ biljke uzimaju u najvećim količinama.
Koncentracija kalijuma u citoplazmi je oko 100mM, mnogo više od bilo koje druge jonske
vrste, što doprinosi formiranju pogodne konformacije enzimskih proteina. On lako penetrira
kroz membrane biljaka, što često dovodi do njihove depolarizacije. Depolarizacija membrane
38
ima povoljan uticaj na pravilno formiranje ćelija i tkiva, kao i na procese fotofosforilacije i
aerobne fosforilacije. Pravilno odvijanje ovih osnovnih biohemijskih procesa je dugoročno
bitno za sintezu konstitucionih organskih molekula, kao i proces asimilacije ugljen-dioksida.
Niska koncentracija kalijuma dovodi do asimilacije CO2 samo oko 2/3, dok je se viškom
kalijuma asimilacija ugljenika na taj način oko 11 puta veća u odnosu na ugljenik izgubljen
respiracijom. Ovo indikuje da u slučaju odsustva kalijuma u dovoljnoj količini veliki deo
ugljenih hidrata biljaka mora biti iskorišćeno za respiraciju kako bi se zadovoljile potrebe za
energijom. Biljke sa nedovoljno dostupnim kalijumovim jonima su jako podložne napadu
gljivica, kao i gubljenju vode i smrzavanju. Kalijum je jedan od jona koji stabilizuju osmotski
pritisak unutar biljke, pa nedostatak dovodi i do nedovoljnog unosa vode. Nedostatak kalijuma
za kontrolisanje osmotskog pritiska se donekle može nadoknaditi povećanim unosom
natrijumovih jona. Kontrajoni u membranama koje kontrolišu osmotski pritisak su pre svega
hloridni i nitratni joni, kao i joni organskih molekula.
Magnezijum. Najupečatljivija uloga magnezijuma je to što je njegov on integralni deo
molekula hlorofila.
Približno 20% magnezijuma u suvom biljnom materijalu je iz hlorofila.
Osim toga, magnezijum je esencijalni jon u ribozomima i matriksu ćelijskog jezgra, gde je
vezan za fosfatne grupe. On je takođe univerzalni aktivator enzimskih reakcija koje uključju
fosfatne grupe tako što se ponaša kao most između fosfatne grupe i odgovarajućeg enzima.
Nedostatak magnezijuma ometa ove enzimske reakcije, kao i fotosintezu, pa takve biljke nisu
sposobne da obezbede dovoljno energije za pravilan rast i razvoj biljke. Đubriva sa dodatkom
magnezijumovi soli mogu rešiti ovaj problem, ako se prepozna na vreme.
Kalcijum. Kalcijum je element apoplasta, tj. ćelijskog zida i tzv. slobodnog prostora u njemu,
i bioloških membrana. Najveća količina Ca2+ se nalazi u apoplastu i vakuolama, nešto manje u
mitohondrijama i hloroplastima, dok ga u citoplazmi ima veoma malo (reda veličine 10-7 M).
Održavanje niske koncentracije kalcijuma u citoplazmi je esencijalno za opstanak biljnih ćelija,
jer visoke koncentracije ovog jona interferiraju sa enzimskim procesima koje katalizuju drugi
joni. Nedostatak kalcijuma kod biljaka se retko javlja, s obzirom na to da je zemljište uglavnom
bogato njegovim jonima. U slučaju da do toga dođe, najčećše kod različitog voća, dolazi do
lošeg kvaliteta useva, jer dolazi do pucanja membrana ćelija, pa se veoma lako razvijaju
gljivične infekcije.
Mangan. Mangan je integralni deo enzima superoksid dismutaze i elektrondonorskog
kompleksa fitosistem II. On može aktivirati enzime na isti način kao Mg2+. Deficit mangana
dovodi do razaranja hloroplasta, samim tim se opaža kao pojava žutih delova na biljkama, pre
svega lišću. Na poplavljenom zemljištu često dolazi do rastvaranja minerala mangana, pa
39
povećan unos od strane biljke dovodi do toksičnog efekta koji se može zapaziti pojavljivanjem
tamno braon delova na lišću.
Gvožđe. Gvožđe je konstituent hema i feredoksin grupa i njegov nedostatak veoma utiče na
proces fotosinteze. Deficit gvožđa se uglavnom ne javlja zbog smanjenog unosa od strane
biljke, već zbog fiziološkog poremećaja u lišću biljaka koje rastu na zemljištu bogatom
kalcijumom, koji dovodi do loše distribucije u tkivu lišća. Toksični efekat gvožđa se može
javiti u zemljištu gde vladaju redukcioni uslovi, jer se gvožđe (III)-oksid rastvara i biljka
apsorbuje veću količinu jona gvožđa. Toksičnost se ispoljava tako što lišće postaje braon, pa
se toksičnost usled povećanog unosa gvožđa drugačije naziva i „bronzing“.
Bakar. Bakar je esencijalni element različitih enzima kao što je superoksid dismutaza,
polifenol oksidaza, plastocijanin (enzim u fotosintetičkom lancu) i citohrom oksidaza, koji je
terminalna oksidaza u mitohondrijskom lancu prenosa elektrona. Nedostatak bakra dovodi do
sterilnosti polena, tj. nemogućnosti biljke da se razmnožava, što utiče u velikoj meri na
plodove. Biljke kojima nedostaje bakar imaju belo obojene vrhove listova i imaju tendenciju
da se razvijaju u žbun.
Cink. On je integralni deo enzima ugljenik anhidraze, superoksid dismutaze, RNA polimeraze
i različitih dehidrogenaza. Tesno je vezan sa metabolizmom azota kod biljaka. Kod onih biljaka
koje su deficitarne cinkom je ometena sinteza proteina i povećana je akumulacija slobodnih
aminokiselina. Postoje indikacije da cink ima ulogu u sintezi triptofana, koji je prekursor indol
sirćetne kiseline, veoma bitnog fitohormona. Deficit cinka ogleda se u zaostalom rastu biljke,
a često se može desiti i da lišće prevremeno opadne.
Molibden. Ovaj mikronutrijent se nalazi u enzimima nitrat reduktazi i u sistemu za nitrogenazu
koji katališe bakterijsku redukciju molekulskog azota. Deficit molibdena se prvo uočava na
starom lišću koje postaje žuto i ivice se uvijaju. Biljke iz porodice kupusa (Brassicaceae) su
naročito osetljive na deficit molibdena.
40
Kvalitativno dokazivanje magnezijuma i kalcijuma u lišću
Uzorak:
1) Suvo lišće biljke
Hemikalije:
1) Natrijum-hidrogenfosfat
(Na2HPO4)
2) Amonijum-hidroksid (NH4OH)
3) Hlorovodonična kiselina (HCl)
4) Amonijum-oksalat ((NH4)2C2O4)
5) Rastvor sirćetne kiseline
6) Lakmus papir
Pribor:
1) Porculanska šolja
2) Plamenik i tronožac ili električni
rešo
3) Azbestna mrežica
4) Filter papir
5) Stativ, metalni prsten i levak za
filtriranje
6) Stalak sa epruvetama
Postupak:
Oko 5 g suvog biljnog materijala spaliti u porculanskoj šolji i nastaviti sa žarenjem još
desetak minuta, dok se kompletan materijal ne pretvori u pepeo. Prekinuti sa zagrevanjem i
nakon hlađenja porculanske šolje, žareni ostatak rastvoriti u malo razblažene HCl, dodati 2-3
ml vode i profiltrirati.
Jedan deo filtrata sipati u epruvetu, dodati parče lakmus hartije i dodavati rastvor
NH4OH dok lakmus ne poplavi. Nakon toga dodati rastvor Na2HPO4. Beo pahuljast talog koji
se rastvara u HCl i ponovo pojavljuje dodatkom amonijum-hidroksida je dokaz prisustva jona
Mg2+ u filtratu.
Drugi deo filtrata sipati u epruvetu i dodati rastvor amonijum-oksalata. Pojava belog
taloga ukazuje na prisustvo jona Ca2+ u filtratu. Podeliti sadržaj epruvete na dva dela. U jednu
epruvetu dodati rastvor hloridne kiseline, a u drugu rastvor sirćetne kiseline i zabeližiti opažene
promene.
Zapaženje:
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
___________________________________________________________________________
Napomena Asistent
____________________
Datum:
41
Zadaci za proveru znanja
42
Domaći zadatak 1
1. Koje vrednosti kvantnih brojeva su dozvoljene za elektron koji se nalazi u 3d podnivou?
2. Elektron se nalazi u 4f podnivou. Koje vrednosti kvantnih brojeva su dozvoljene za takav
elektron?
3. Koji od sledećih kvantnih brojeva nisu dozvoljeni za elektron koji se nalazi na 3s podnivou?
a) n=3
b) l=1
c) ml=-2
d) ms=1/2
4. Koji je maksimalan broj elektrona koji može popuniti 3d podnivo? Koliko maksimalno
elektrona može stati neku 3d orbitalu?
5. Napisati simbole orbitala koje se karakterišu sledećim vrednostima glavnog i orbitalnog
kvantnog broja:
a) n=2, l=1
b) n=1, l=0
c) n=3, l=1
d) n=4, l=3
6. Odrediti vrednosti glavnog i orbitalnog kvantnog broja za sledeće orbitale:
a) 3d
b) 1s
c) 4f
d) 3p
e) 2s
f) 5d
7. Napisati elektronsku konfiguraciju:
a) atoma Na i jona Na+
b) atoma Cl i jona Cl-
c) atoma Ca i jona Ca2+
d) atoma S i jona S2-
8. Atomi jednog elementa imaju elektronsku konfiguraciju: 1s22s22p63s23p3. Utvrdite:
a) atomski broj elementa
b) periodu i grupu u kojoj se on nalazi
c) broj valentnih elektrona
d) broj nesparenih elektrona
9. Koji elementi imaju najmanje, a koji najveće vrednosti energije jonizacije?
10. Koji element ima veći afinitet prema elektronu:
a) F ili I
b) Si ili Cl
11. Koji od elemenata sa atomskim brojevima 11, 12, 13 i 17 ima najveću energiju jonizacije,
a koji od njih ima najveći afinitet prema elektronu?
43
Napomena Asistent
____________________
Datum:
44
Domaći zadatak 2
1. Izračunati relativne molekulske mase sledećih jedinjenja:
1) Kalijum-perhlorat (KClO4)
2) Kalcijum-karbonat (CaCO3)
3) Fosforna kiselina (H3PO4)
2. Kolika je masa 1,5 mola čistog gvožđa?
3. Kolika je masa 3,5x1020 atoma bakra?
4. Izračunati koliko se atoma natrijuma nalazi u 1 g čistog natrijuma.
5. Hemoglobin, biomolekul koji transportuje kiseonik krvotokom, ima molarnu masu 6.8x104
g/mol i on sadrži 0,33% gvožđa. Izračunati koliko se atoma gvožđa nalazi u jednom molu
hemoglobina.
6. Vitamin B12 sadrži 4.43% kobalta. Odrediti molarnu masu vitamina B12 znajući da svaki
biomolekul ovog vitamina sadrži jedan atom kobalta.
7. Da li više atoma ima u 1 g zlata (Au) ili 1 g platine (Pt)?
45
Napomena Asistent
____________________
Datum:
46
Domaći zadatak 3
1. Nacrtati Luisove strukture za CO2 i H2O.
2. Napisati elektronsku konfiguraciju za N2 i N2+ i odrediti red i vrstu veze.
3. Napisati elektronsku konfiguraciju za O2 i O22- i odrediti red i vrstu veze.
4. Koji od sledećih molekula mogu graditi vodoničnu vezu?
a) H2O
b) H2S
c) HF
d) CH4
5. Skicirati vodoničnu vezu između dva molekula amonijaka.
6. Koliko će grama magnezijum-oksida nastati sagorevanjem 12 g metalnog magnezijuma na
vazduhu?
7. Rastvoru koji sadrži 1 g NaOH dodat je rastvor u kome se nalazi tačno 1 g HCl. Koja će
supstanca i koliko ostati u višku?
8. Koja masa vode treba da reaguje sa dovoljnom količinom CaO da se dobije 50 kg gašenog
kreča (Ca(OH)2)?
47
Napomena Asistent
____________________
Datum:
48
Domaći zadatak 4
1. U koliko grama vode treba rastvoriti 100g kalijum-sulfata da bi se dobio 5%-ni rastvor?
2. U 1 dm3 rastvora nalazi se 30 g NaOH. Izračunati količinsku koncentraciju ovog rastvora.
3. Koliko se grama amonijum-hlorida nalazi u 600 cm3 rastvora čija je c=0.2 mol/dm3?
4. Koliko se cm3 rastvora natrijum-hidrogenkarbonata koncentracije 1 mol/dm3 može dobiti
od 16,3 g NaHCO3 sa dovoljnom količinom vode?
5. Izračunati procentnu koncentraciju rastvora dobivenog mešanjem 200 g 10%-nog i 100 g
20%-nog rastvora NaCl.
6. Odrediti zapreminu 60%-nog rastvora H2SO4 gustine 1,5 g/cm3 potrebnog za pripremanje 1
dm3 20%-nog rastvora gustine 1,35 g/dm3?
49
Napomena Asistent
____________________
Datum:
50
Domaći zadatak 5
1. U 150 cm3 rastvora HCl nalazi se tačno 0.35 g HCl. Izračunati:
a) [H+]
b) pH
c) pOH
2. Kolika je pH vrednost rastvora čija je pOH 9,4?
3. Izračunati pH rastvora koji sadrži:
a) 2 x 10-7 mol/dm3 H+
b) 8,1 x 10-3 mol/dm3 H+
c) 2,7 x 10-10 mol/dm3 H+
d) 4,6 x 10-4 mol/dm3 OH-
e) 5 x 10-6 mol/dm3 OH-
f) 9,3 x 10-9 mol/dm3 OH-
4. Da li je u rastvoru čija je pH vrednost 5 veća koncentracija H+ ili OH- jona?
5. Lakmus papir je indikatorski papir koji u kiseloj sredini ima crvenu boju, a u baznoj sredini
plavu boju. Koje će boje biti lakmus papir u vodnim rastvorima sledećih soli?
a) KCN
b) Na2CO3
c) FeCl3
d) CaSO4
e) NH4Cl
f) NaF
6. Ako je pH ljudske kože 5,5, kolika je tada koncentracija OH- jona?
7. U kom intervalu se kreće koncentracija H+ jona u ljudskom želudcu, ako je pH u njemu
između 1,5 i 2?
51
Napomena Asistent
____________________
Datum:
52
Domaći zadatak 6
1. Imenovati sledeća jedinjenja:
NH4Cl_____________________________
Al2O3_____________________________
BaCl2_____________________________
AgNO3____________________________
KHCO3____________________________
CO2_______________________________
(NH4)HPO4_____________________________________
Fe2O3_____________________________
Ca(MnO4)2_________________________
NO2_______________________________
H2SO4_____________________________
CCl4______________________________
NaHSO3___________________________
MnSO4____________________________
BeCl2_____________________________
HF________________________________
SF6_______________________________
P2O5______________________________
HClO4_____________________________
CH3COOH_________________________
2. Napisati formule sledećih jedinjenja:
Amonijum-karbonat_________________
Kalcijum-oksid_____________________
Srebro-hlorid_______________________
Bakar(II)-oksid_____________________
Magnezijum-bromid_________________
Titan(IV)-hlorid____________________
Barijum-jodid______________________
Vodonik-sulfid______________________
Aluminijum-sulfat___________________
Ugljena kiselina_____________________
Arsen(V)-oksid______________________
Gvožđe(II)-sulfid____________________
Sumpor(III)-oksid___________________
Kalcijum-hidroksid__________________
Napomena Asistent
____________________
Datum:
53
Domaći zadatak 7
1. Odrediti oksidacioni broj hlora u sledećim jedinjenjima:
a) HClO
b) HClO4
c) ClO2
d) CCl4
e) Cl2
f) Cl2O7
2. Odrediti oksidacioni broj azota u sledećim jedinjenjima:
a) HNO3
b) NH4Cl
c) NH3
d) N2
e) HNO2
f) N2O4
3. Odrediti oksidacione brojeve elemenata u sledećim jedinjenjima:
a) KMnO4
b) FeSO4
c) Na2SO3
d) CuS
e) K2Cr2O7
f) KIO3
4.Izjednačiti sledeće oksido-redukcione hemijske jednačine metodom promene oksidacionog
broja:
a) KClO3 + FeSO4 + H2SO4 → KCl + Fe2(SO4)3 + H2O
b) KMnO4 + Na2SO3 + H2O → MnO2 + Na2SO4 + KOH
c) HCl + KMnO4 → MnCl2 + Cl2 + KCl + H2O
d) CuS + HNO3 → CuSO4 +NO + H2O
e) I2 + KOH → KIO3 + KI + H2O
54
Napomena Asistent
____________________
Datum:
55
Student___________________________________
je završio/la sve planom i programom predviđene
predispitne obaveze za školsku 20__/__. godinu iz
predmeta Opšta i neorganska hemija.
U Nišu, Predmetni asistent
_________ 20__. god. ________________
