Rade Drainac (Radojko Jovanović) je u krugu najznačajnijih srpskih modernih avangardnih stvaralaca međuratnog razdoblja. Književnik koji se ogledao u mnogim žanrovima (pre svega: poezija, esej, proza — posebno putopisi i reportaže), Drainac je imao velikog udela u pokretanju i uređivanju avangardnih i socialno angažovanih listova i časopisa, kao i u brojnim polemičkim sporovima o avangardi i pokretu socijalne literature. Reč je o izvanredno zanimljivoj i izuzetno značajnoj književnoj ličnosti, čija će Dela (u deset tomova) jos jednom potvrditi aktuelnost, živu prisutnost i neprolaznu vrednost njegovog pevanja i mišljenja. Rade Drainac: Bandit ili pesnik.S. B. Cvijanović, Beograd 1928.

Posmatrajući ma i površno razvoj naše posleratne lirike, čovek se seća borbenosti i zahuktalosti "mladih" prvih godina posle rata, kada su želeli da unište sve "staro" i da na njihovim temeljima zidaju iznova. No, "stari" su se ubrzo pribrali, utvrdili u svojim bedemima i hrabro odbili napade "mladih". Izvesno vreme potom gledali su se popreko. Neki od mudrijih "starih" i ambicioznijih "mladih" tajno su se iskradali iz svojih logora i sastajali. Najzad, uvideli su da od upornog stajanja na položajima, na kojima su, niko stvarno nema koristi. Pa su, na kraju, u naše dane, pružili jedni drugima prijateljski ruke, i "stari" su otvorili vratnice "mladima". I u koliko su mnogi u tome pomirivanju izgubili od svojih obeležja, Rade Drainac je samo dobio. Kada je on pre dve godine objavio zbirku stihova Lirske miniature, u kojoj se nije mogao naći ni smisao rečenica, ili ako bi se, posle naročitih napora, sličnim onima koji su potrebni za rešavanje rebusa i ukrštenih reči, i našao, čovek je uvek bio u sumnji da Lirske miniature nisu u stvari mistifikacije, želje "za opseniti prostotu", kako se kod nas pre ratova govorilo, i na šta se, uglavnom, i svodio cilj ogromne većine "novih". Ima u njemu, u dnu, jedna tamna, ne samo balkanska, no i banditska žica, koja mu nije došla iz spoljnjeg sveta, no je duboko urođena u njemu, srasla s njim. Ona mu, posle mnogih noćnih meditacija i halucinacija, velikog životnog iskustva i dubokih analiza sebe, u kojima se dolazi do saznanja govori: Da nisam postao ovo što sam, sigurno bih bio najmračniji ubica;—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —   Priznajem, u dnu mene živi genijalni nitkov.—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —   U životu da sretoh čoveka kao što sam ja odveo bih ga u ludnicu.(Grom na Araratu, str. 31.)

Toliko tamnine, priznajemo, nema ni kod jednog od naših pesnika. Svi naši pesnici, kod kojih je dominantna pesimistička nota, ne izgledaju tako i toliko tužni, možda, u prvom redu, i stoga što su svi, više ili manje, knjiški pesimisti, ljudi koji svet gledaju kroz prozorska okna i koji razmišljanjem dolaze do zaključka: Nagradu za trude nebo će ti dati, Mračnu, dobru raku, i večiti mir.(M. Rakić: Dolap) 

G. Drainac je, naprotiv, čovek koji nije verovatno mnogo čitao, ili, ako je to i činio, nije skoro ništa u sebe primio. On je samonikao pesnik. Pesnici pre njega i većina njegovih savremenika imali su i imaju svoje uzore. Sva njegova poezija sastoji se u odgonetanju životne zagonetke. Ima ljudi koji otkrivanje nepoznatih puteva i rešenje životnih tajni misle da mogu naći u knjigama; od takvih obično postaju intelektualistički pesnici. Drugi ih traže u prirodi i njenim lepotama. G. Rade Drainac ih je, kao i jedan drugi naš pesnik koji, uzgred budi rečeno, nema s njim ničega naročito sličnog, kao i Fran Mažuranić, potražio u svetu, kosmosu i ljudima. On je, sav "šaren kao papagaj od univerzalne ljubavi", lutao na četiri strane sveta, tražeći odgovora pitanju, koje će celoga života riti po nutrini: Kada ću jednom sit, sit od ljubavi, sit od poezije i plavetnila okeana Na platnenoj stolici preći Panamski Kanal?(Meditacije bez komentara, str. 19.). U jednoj pesmi on veli: Već godinama mi na krvi leži Polineziski arhipelag,Čežnja za Fidžijem i Mrtvim moremIzdubila je kratere na licu kao niz sive planine životinjski trag.(Putovanje, str. 23.). I ne samo Polinezijski arhipelag, Fidži i Mrtvo more, no i Zlatni rog, Turkestan, Kartaga, Singapur, Australijanske obale, Azorska ostrva, Akvitanija, Batavija, Rio de Ženero, Dunav, itd. bili su predmet piratskih krstarenja mladoga pesnika. I mada sve to on možda nije video, ipak su to bili objekti njegovih poetekih vizija. A to je u jednom zasebnom i naročitom delu i nešto više no krstarenje. Eto, zbog toga je Drainac kosmopolit. Otadžbina, u današnjem smislu reči, u njegovoj poeziji ne postoji. Zemlje su za njega samo uže domovine i delovi sveta nazvani valjda tako da bi se ljudi u svojim navigatorskim putovanjima bolje orientisali. Zato je on svuda sa sobom nosio svoj lirski san, svoju čežnju da jednoga dana nestane granica i razlika između ljudi i da sve bude jedna velika univerzalna otadžbina u kojoj Da propešačiš ovaj svet neće ti trebati mađarske i poljske vizeNi zlato iz češke legionarne banke.Ići ćeš kao brat koji nosi pozdrav sa Javanskih ostrva,(Transibirija, str. 16.). Čovek koji sanja o ovako visokim stvarima, ravnim najvišim, ne može biti jedna obična priroda, koja se učaurila u taman okvir sadašnjice. Naše vreme je tako očajno i sivo da treba biti i slep i gluv, pa ga hvaliti. Toliko zla, tolika nepravda i nenormalnosti mogu izazvati samo bunt, bunt pisan krvlju, sličan onome iz Pandurovićeve Današnjice i Masukine Sadašnjice. On će biti još jači ako mu se doda lično iskustvo. A Drainac ga, ako niko drugi, ima u dovoljnoj količini: 

Ehej! putniče, brate!...Upamti da je beda najbolja nenapisana knjiga!(Meditacije bez komantara, str. 19.). — O, mnogo sam bolovao, a još više gladovao;(Bilten mentalnog stanja jednog pesnika, str. 23.). Doktor bede ja znam koliko kilograma teži ovozemska pravdaI mucanje moga srca znači koliko i lavež psa.(Noćne meditacije jednog beskućnika, str. 12.). I zbog svega toga nas ne čudi ni malo njegovo pitanje upravljeno samom sebi: O, zašto mi srce večito u znak protesta bije(Transibirija, str. 17.). Na protiv, nama izgleda potpuno opravdano njegovo preziranje čitave serije ljudi, koje on ređa u Jutru pesnika, čitave armije "idijota koji u mesto mozga nose notni sistem". I stoga, nama se čini vrlo prirodan onaj neobično topli, lirsti stih iz Okeanije:

Šta je moja lirska fantazija pred grubom realnošću ovoga mrskoga stoleća? i cela ona jedinstvena strofa iste pesme, koja počinje ovim izvenarednim stihom: Okeanijo! divna sanjalačka etapo mojih piratskih krstarenja, Ali tragika pesnika je uvek bila u tome što nije u njihovim moćima. Uzalud će čovek priželjkivati i očekivati Da doće, trenutno makar....Nov dan iz noćiju ovih beskrajnih komentara!—  — — — —  — — — —  — — — —  — —  Katarku! katarku da spazim kao da sam video svoj iadgrobni spomenik!(Polomljene katarke, str. 18.). Ništa od svega toga. Miriti se treba sa stvarima i spuštati pokorno glavu, ako se želi biti zadovoljan. Najsrećniji su bili uvek oni koji nisu ništa hteli. Zar nije Masuka jednom lepo rekao da je tragika čoveka možda u tome što nije kamen koji je našao mesto u bregu? Ili kako to Drainac, na svoj način, kaže: Ne misliš valjda Eskimima da prodaješ ideje kao pertle za cipele(Posmrtni marš, str. 14.) No, na sreću, da nije tih zanesenjaka, fantasta i usijanih glava ništa od nas ne bi bilo. Ko zna koliko će godina posle nas snovi ove generacije biti ostvareni! Dotle će, pak, proteći veliki niz napora potomaka za

konkretizovanje ideala svojih predaka. Priroda stvari je uvek bila takva. A veliki ljidi, pesnici posebice, kao ogromni hrastovi, izdizali su se iznad svojih savremenika. Oni su imali viši i širi pogled, pa su i život osećali dublje i jače. Puteve koje su nazirali u ogromnim daljinama, tamo gde je tanka pruga spoja između neba i zemlje, ili izeđu neba i mora, pokazivali su onima koji su žudno ispod njih očekivali njihove reči da pođu za njima. Dugi niz godina mili, ali se jednoga dana stiže. Tako, ono što je danas smešno, sutra postaje naivno, da bi se, nekoliko dana docnije, smatralo vrednim pažnje i, najzad, ozbiljnim. Jednoga dana, posle cele evolucije, postaje staro i na njegovo mesto dolaze nove stvari. R. Drainac je svestan toga: I sva moja unugrašnost peva kristalnom belinom višega života. Oni koji me smatraju satanistom i vide crn oblak na mome čelu,Ne znaju koliko je labudovski belo moje vizionarsko gledanje u budućnost.(Grom na Araratu, str. 32.) Pa ipak, čovek sadašnjice nije ono što će biti njegovi potomci. Ma koliko se volela univerzalna domovina, ova uža, zavičaj, često pobedi, naročito posle dugog lutanja. Ma gde čovek otišao, ma šta na njega uticalo, on se vraća gde se rodio. Tu je ipak najtoplije i najbliže. Tada čovek krikne, kao Cankar, "Domovino ti si kao zdravlje", duboko se upije u nju, sisa njene sokove, upija ih u sebe. A od svega toga stvara se jedna ogromna energija. Taj trenutak je duboko, možda najdublje, proživljen i proosećan kod Drainca, tako da mu je jednak samo onaj kod g. V. Petrovića: Pa pogledaj! O digni oči! obzor dolazi nam u susretDa nebo poljubim usnama kad stignemo tamo! Ah! kako su moje grudi široke u ovoj noći!Brate, kočijašu! osećaš li u ovoj devičanskoj samoćiPraiskonjski kucanj moga srca?—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —

Pa teraj, da na drumovima pođu ova kola,Kao da su od udarca biča razbijene zvezde!—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — — Oh! pijan sam ili sam od sreće lud:—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — — Zemljače, druže moj! poludeću, poludećuOd ove ekstaze basnoslovne. Zemljo moja! vraćeno detinjstvo iz davnih vremena! i t. d.(Povratak, str. 28.). Tako je sve to jedan vedar zanos, pun krepkih i snažnih reči, koje jure lome se, pene, daju utisak muškosti. Kod Drainca nema kulta prema ženi. To je donekle i uslovljeno. Samo ipak izgleda čudnovato da se

erotski trenutak skoro i ne može videti; njega ima jedva nešto u dvema trima pesmama. Inače, iz cele zbirke izbija, i ako ne preziranje, uverenje, verovatno i saznanje:

Čuj! žena je bludnica i voli u proleće mlado seno.—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —Upamti! sve su ljubavi izmišljene!—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — —Novi Apolon je rumunski džokej.(Bandit ili pesnik, str. 7.) Pesnik, koji je svoju unutrašnost ovako razgolitio, duboko je osetio "prljavu sudbinu svih ukletih pesnika". Hoće li se krvavi odblesci života svideti nekome ili ne, to on ne zna. Pa ipak, priroda se pobrinula da mu nađe poklonike i nepijatelje. A biti napadan od onih koji nisu u stanju da shvate gibanja duše, zaista je najteži bol koji se može naneti. Otuda, ima mnogih koji čuvaju svoje emocije duboko u sebi, hrane se njima i uživaju u njima. Ovo je shvatanje, i ako dovoljno usko, opravdano. I Drainac, otkrivši se sav, misli tako: Bednici, ja najbolje znam koliko sam sebe kaznio!—  — — — —  — — — —  — — — —  — — — — Još dok nisi saopštavao sve ove mračne stvari čovek si bio,Danas? uzmi ogledalo! — O licemeru svetiteljskog lika,Zašto ne prođe kroz život i svet kao dijamantski meteorBez traga i krika?(Bilten mentalnog stanja jednog pesnika, str. 33.) Ali, i pored toga, treba pisati. Svaki koji ima nešto da kaže treba da piše, rekao je jednom, od prilike tako, Bogdan Popović. Ono što danas ljudi preziru potomci će možda saosećati. Čoveka treba dati sveg čovečanstvu, makar ga ono, jednog dana, i pregazilo; biće ipak skromna etapa u neprekidnoj evoluciji. Istina, on neće nikad izraziti sve što je u njemu. Ima uvek po neki deo emocije, često i njena srž, koja ostaje duboko zatrpan u nama. To je ono, kako je to već jednom B. Novaković podvukao, što su S. Pridom, Meterlink, V. Nazor i J. Tufegdžić konstatovali i što je Drainac lepo izrazio: Nikad mi nija uspelo da napišem roman iz svoga života.Sa toliko avantura u vetar rasturam misli kroz snove;(Bilten., str. 33.) To treba razumeti i poštovati kod svakog čoveka. R. Drainac ima svoj način izražavanja i, on je dostojan zasebnih ispitivanja. Šopenhauer je u Geniju rekao da su metar i rima okovi, ali u isto vreme i ogrtač u koji se pesnik uvija i ispod koga mu je dato da govori onako kako drugi ne mogu. Međutim, izgleda da je g. M. V. Bogdanović imao više prava kada je pisao da se u kalupima mogu izdržavati nekoliko vrsta, ali da nije moguće sve saopštiti. — Kod Draiica je, pre svega, — pomenimo njegove osobine u ovom pogledu ukratko, posle dosta opširne analize i obilja citata u kojima je čitalac mogao i sam da ih konstatuje — sve, krepko, muško: njegove su reči jake, krte i zvone

kao planine. Metafore, koje je prvi uneo, tako su sveže i sočne da se urezuju u svesti kao etikete. On upotrebljava veliku množinu dosad nepoznatih reči u poeziji; one su skoro sve na svome mestu. On je "modernizovao", ako bi se smelo tako reći, poeziju, a neke su šta više i poetičnije no stare. Njegov stih je nobično mek, bolećiv kadkad, slovenski; on daje više atmosferu no što izaziva utisak; u njemu ima često prečišćene lirike. Kada, na primer, u pesmi Bandit ili Pesnik čitate onaj vrlo potresan stih: Postoji, postoji! ljubljeni ostrvo Samoa i Melanezijski Arhipelag! ili O srce moje! o živote! —Reci, druže, beše li pesnik ili obični pirat taj Drainac Rade? ja se plašim da ovi stihovi izdvojeni iz celine ne daju dovoljno jaku impresiju — vi se ne možete odupreti nežnom čaru koji nas obuzima. A tako je i u mnogim drugim pesmama naročito u onim dvema, nesumnjivo najboljim u ovoj zbirci, u Okeaniji i Povratku, koje bi vredelo čitati svakoga dana po nekoliko puta. Kao u svima stvarima i u poeziji grešiti je glagol koji ide uz veliki plodan rad, prema rečima g. Branka Lazarevića. Drainac je veoma banalan. On se često spušta do najnižih stepenica života i izjednačuje sa uličnim ljudima. Možda to dolazi od njegove vagabundske prirode? Ili je to posledica ličnog priznanja:

Ceo život mi je bio đubrište pod maskom poezije i lirizma.(Meditacije bez komentara, str. 20.) U svakom slučaju, Drainčeva zbirka je potvrdila onu staru istinu da je odlika dobrih pesnika, kao i dobrih pisaca, da svaki njihov stih izazove čitavu asocijacjiu pozitivnih ideja. U tome je, mislim, i uzrok onoj maloj uzbuni koju je ova zbirka prouzrokovala u savremenoj književnosti. Slobodan A. JovanovićObjavljeno u mesečnom časopisu "Književni polet", 1. februar 1929. god.

Da bismo objasnili, hteo sam reći da bismo se približili razumevanju pesnika Drainca, jer je ono prvo faktički nemogućno, moramo imati na umu da taj pesnik nije bio samo pesnik, i, što je možda važnije, nije ni želeo da bude samo pesnik; na njegovu poeziju valja gledati iz perspektive te činjenice, pa uzeti u obzir da je bio novinar, polemičar, kritičar, esejista, boem, a uza sve to javna ličnost koja se upinjala po svaku cenu i po svom pozivu novinara, da bude ukorenjena u svakodnevicu, da bude faktor javnog života, da nešto znači u njemu i to pre svega kao negator, kao oštro pero, kao neko ko kaže ne konvencijama; kada je reč o Drainčevoj ličnosti mora se imati u vidu njegovo poreklo i njegov razvoj: on je ostao čovek negde na sredini između duboke balkanske provincije, gde je rođen i za koju je genetski bio vezan, i tadašnje kulturne prestonice sveta Pariza; to znači da je bio dobro zadojen mlekom zavičaja i u neku ruku predodređen, svojim poreklom a da, oprljen svetlostima prestonice sveta i duhom negacije spoljašnjih oznaka tog sveta koji je označen buržoaski i licemeran, Drainac na svoju nesreću nije stekao svetsko obrazovanje kojim bi oplemenio svoje zavičajne izvore ne istiskujući ih, potpuno iz sebe, što će reći da nije osvojio put, kojim je uspešno prošao recimo Dučić, nije postao Evropljanin kao Andrić, kulturna

svest nije postala njegova svojina kako se to desilo sa Bogdanom Popovićem; jednom rečju, Drainac je bez obzira na svoju prirodnu visprenost i pesnički dar ostao neka vrsta antiteze onome što je Bogdan Popović isticao kao potrebu — da se stvori i sledi jedan kulturni obrazac koji nas vodi u Evropu. Pesnik po vokaciji, Drainac je buntovnik po temperamentu i rušitelj konvencija i boem po svom životnom stilu. Jedan od onih na koje se bio obrušio svom snagom svog nemirnog buntovničkog temperamenta vođenog impulsom a ne promišljenim kulturnim stavom jednog Dučića, koji je svoju kritiku stare poetike obrazlagao ostajući u sferi književnosti i teorije, bio je Tin Ujević; odgovarajući Draincu, u jednoj od onih žučnih polemika koje su bile koliko duge toliko i noproduktivne jer su zalazile u ličnu sferu napuštajući principijelni teren, Ujević je upotrebio reč drainizam da bi okarakterisao našu međuratnu kulturnu situaciju i žigosao jednu negativnu pojavu u njoj, pojavu koju bih nazvao buntarstvom na neadekvatan način; to buntarstvo je zapravo kritika koja možda polazi od pravog povoda ali vrlo brzo sklizne u lične vode i teži ka nadmudrivanju, pa i ponižavanju neistomišljenika a ne raspravljajući o temi, problemu i samoj književnosti. Ujević, međutim, i sam ponet emocijom i gnevom prema svom oponentu, nalazi da je drainizam "zamjena sredstava sa svrhom, vječna konfuzija radova, ulagivanje publici šarlatanskim protestom, odnemarivanja alata i zanata, ispunjenost sobom, patološka degeneracija romantike". Ujević dodaje da Drainac "nije stvorio" drainizam ali je — "njegova tipična manifestacija" i, nema sumnje, u njegovoj karakterizaciji drainizma ima ponešto od Drainčeva stila i osobenosti; drainizma ima svuda, nastavlja Ujević, jer je to svetska pojava tačnije "negacija duha znanosti, a u umjetnosti neprijatelj savjesti i intezivnoga stvaranja u svrhu produbljenja"; U Drainca se ispoljava "nesolidnost borbena" i "nastup u ime odsustne ideje", istovremeno želeći "da bude genijalan gazeći propise razuma u običnom životu". Sve to začinjeno je — snobizmom.

MIRIS KRVI I ZNOJA U PESMAMA RADETA DRAINCA

Zaista neobična poezija za ono vreme. Rekao bih čak jeretička. Pisati poeziju kakvu Srbija nije mogla da svari na početku dvadesetih godina prošloga veka, nije bilo uputno a još manje se slagalo sa ptičicama koje cvrkuću, nevinoj ljubavi i naivnom zanosu ondašnjih pesnika. Rade Drainac nije bio predvodnik modernizma u Srbiji. Ne. Rade je bio modernizam. Kada kazem modernizam, mislim Rade Drainac.

Samotnjak, morbidni i božanstveni Rade kleo je vreme u kome je živeo, kleo je sudbinu što se rodio u vreme krvi, opšteg nerazumevanja i konflikata. Biti savremenik strahotama, kako je sam sebe deklarisao Drainac nije lak posao. To je težak i mučan posao, što bi rekao Niče u Zori, to je posao kopača, bušača, podrivača koji živi u tami i ima svetlost samo njemu znanu, čudnu svetlost koja nije za običnu svetinu. Rade je bio plemić duha, aristokrata rušilačke misli, podrivač i bušač samo njemu znanih tunela i laguma.

Rade je imao u sebi jedno fino i suptilno gađenje i otklon naspram ljudi, naspram društva koje ga je užasavalo i izazivalo mu pesničku mučninu i i sabijalo u njemu pesnički destruktivno — oslobodilački naboj. Ta vrsta naboja mu nikada nije nedostajala i ona je suština pesničkog delovanja samotnjaka, kralja umornih i zgađenih senki koje uzalud traže sunce neke nove ničeovske zore koja će ih zagrejati i dati im preko potreban mir i spokoj.

Noćna lutalica, gradski zavodnik, vođen parfemom i mirisom žena, kovao je svoju poeziju na ženskim grudima i među toplim butinama žena. I svaki put sve prazniji i sve hladniji, kao što i sam kaže, davao je ženama ono što nije imao a svaka nova žena je bila i nova obmana, trenutna slast i požuda bez emotivnog

zadovoljenja, bez smirivanja.

"Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvetI sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal."

Šta bi rekle današnje feministkinje na ovu tvrdnju ili nevladine organizacije za prava žena?

Pesnički prezir prema smrti i sopstvenom trošnom telu, Rade je dobro opisao u pesmi "Epitaf na mome grobu" gde duboko i iskreno ne haje za sebe i za svoju besmrtnost. Čovek trenutka, Rade, kakvim ga je bog ili đavo dao, sposoban je samo za ovozemaljske slasti, za trenutnu egzistenciju ali ne haje za red, običaje, strah od boga, strah od smrti ili nesigurnu budućnost. Pucao je prsluk Radetu za budućnost, on je postojao sada i nikada više, sem ako se bog ne smiluje i ne da mu počasno mesto u raju za pesnike i slične prokletinje što pišu stihove.

"Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupeNe recite "Bog da prosti!"Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i peteU rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti— Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete."

Rade ne moli za milost. Ne želi za sebe ni milost bogova, ni milost ljudi. Iskren i čestit u svojim strastima (neko bi ih nazvao grehom) on nastavlja i u smrti, onako kako je živeo za života, iskreno i bez kajanja. To ne znači da Rade nije propatio. Samo ko je užasno patio, kome su kako kaže Niče dušu rastakali i mučili, sposoban je za ovakve doživljaje. Samo duša koja je jezivo propatila, sposobna je da bude apsolutno ravnodušna prema svojoj smrti i stradanju trošnog tela koje će završiti među ostalim đubretom, ili otpacima, kako je voleo da se našali Rade.

"Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom"

Da. Rade više nije imao suza ni za sebe ni za druge. Osušio se a Sokrat nekada davno reče da su suve duše najbolje i najmudrije.

Piše: Milan J. Mijatović

Bilo je očigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograđanske etike i estetike. Na koji način se buni? Na onaj najefikasniji i najrizičniji način: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za "neprijatelja akademija, crkava i muzeja", vikao je: "Dole klaviri, gitare i mandoline"

Bilo je očigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograđanske etike i estetike. Na koji način se buni? Na onaj najefikasniji i najrizičniji način: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za "neprijatelja akademija, crkava i muzeja", vikao je: "Dole klaviri, gitare i mandoline"

Prvi neposredniji susret sa Drainčevom poezijom doživeo sam u jesen 1955. godine, kada sam došao na studije u Beograd. Tek tu, u tada veoma bogatim antikvarnicama, mogle su se naći knjige koje se u našim provincijskim zabitima nisu mogle dobiti ni za lek: predratna izdanja Miloša Crnjanskog, Rastka Petrovića, Momčila Nastasijevića, Rada Drainca. Sećam se da je tada grupa mlađih pesnika, koja se okupljala u čuvenoj "Prešernovoj kleti", s najvećom strašću negovala kult pesnika iz Toplice. Tačnije rečeno, kult takvog tipa pesnika, boema i buntovnika, kakvi su i sami pokušavali da budu. Ja sam tada najviše voleo stihove Crnjanskog, Rastka Petrovića, Remboa, Apolinera. Što znači da sam, čitajući Rastka i Apolinera, bio na putu da otkrijem i Drainca.

Prvi susret sa Drainčevom poezijom morao je biti zbunjujući: u njoj je sve bilo novo i neočekivano. Svaka je pesma bila programska, a pobuna je bila ceo program. Na prvi pogled je bilo očigledno da se Drainac buni protiv akademizma, protiv ćiftinskog morala, protiv malograđanske etike i estetike. Na koji način se buni? Na onaj najefikasniji i najrizičniji način: skandalom, provokacijom, šokovima. Sebe je proglasio za "neprijatelja akademija, crkava i muzeja", vikao je: "Dole klaviri, gitare i mandoline". Pisao je da "treba pljunuti u bradu Frojdu i Bergsonu", i da "dinamitom treba razneti ovaj bordel civilizacije" i "konjušnicu kulture". Da to ne bi uradili drugi, sam je sebe proglasio za "pijanca", "kockara", za "ironičara i pljuvača", za "apaša", "poročnog ljubavnika" i "vagabunda". Za svoje društvo je izabrao "strvinara, pesnika, zidara i skupljača krpa", a za svoju publiku proglasio je kočijaše, služavke, portire i konje. Njegov Amor je "pacov u vešernici", njegov "novi Apolon je rumunski džokej", njegova muza je, kako sam kaže, "jedna ordinarna drolja", a svoju liru je napravio "od prazne konzerve sa đubreta". Kao da gleda neki velelepni Sunčev zalazak, ili vrhove Himalaja, ili Keopsovu piramidu, ili neko od svetskih čuda, on oduševljeno uzvikuje: "Kakav realističan izmet na mome tanjiru!" I taman što ste pomislili da ste ono najdrastičnije preturili preko glave, on pred vas iznese nešto još drastičnije:

Bankar debela svinjaBakalinove bubrege Za prvi broj Hipnosa Drainac je napisao kraći uvodni tekst pod naslovom Program hipnizma, u kome je ovako izlagao svoje teorije:

„Hipnizam je preživljavati, mnogo krvi davati meditacijama i živeti od svega i u svemu putem sna, koji je najbeskrajniji da otkrije, bar u prividnim konturama, što inače sve drugo zaokružava – donekle – određenim linijama.

Hipnizam je direktna iluzija svega, duševnih drama i metafizičkih dubina. Hipnizam je – San ekstaze, bez krugova i opredeljenja.

Hipnistička su stvaranja na preživljenju čoveka i svega ostalog. Hipniste ostavljaju sebe u zvezdama, u šumoru granja u noćnoj svetlosti, u plavetnilu vode i misle da to večnošću sa njima živi. A principa ne postoji. Forma je kako san ocrta. Reči su mizerna pomoć, inače bi hipniste živeli eteričnošću misli i osećanja.“

Dakle, san u ekstazi ili san ekstaze je ta magična formula kojom se čovek oslobađa od trivijalnosti svakodnevice, od okova razuma i principa, stapa se sa kosmosom i iz eteričnih sfera providi sve tajne sveta.

Pošto je otkrio put do sna ekstaze, Drainac u stilu manifesta objavljuje da je došao trenutak za veliku smenu poetika:

„Dosta sa mrtvim linjama na papiru, koje zanimaju bogate dame po zelenim budoarima, dosta sa mehaničkom muzikom, bez izraza, dinamike i bez malo ekspresije. Dosta sa idiotskim ljudima od kamenja, koji predstavljaju misao – dajte nam malo daljina – malo straha – malo radosti otkrića – malo večnosti. Dosta ste nas gnjavili sa ženama, balkonima, serenadama, sa Dučićevim epitafima i izmišljenim markizama.

Dajte nam malo groze – malo svemira – užasa – malo više krvi, da se vidi bar jedan konac gole duše... dajte nam eteričnosti: u čemu je Vaseljena.

Ne smetajte nam. U Vaseljeni nema neke naročito propisane etike po kojoj se mora ići. Umetnost više nije radi lepote, uokvirene estetike, da trpi dogme. Slavite one, čiji se um izgubio u Vaseljeni na rumenom snu ekstaze. Tako ćemo dokučiti apstraktne stvarnosti.“

Ješić objašnjava da u ovim navodima nije bilo ničega suštinski novog u programsko-teorijskom smislu. Sve su to već bili rekli Crnjanski, Vinaver, Micić, Miličić. Takođe, Ješić kaže da se Drainčeva originalnost tek vidi kada u Program hipnizma ugradi penički obrazac:

„Šta vam je stalo do toga, ako smo mi, Novi Anarhiste, spalili lažnog, slavljenog Boga predaka...“

Računajući, ipak, da će mu biti zanemareno što nije dao teorijsku razradu hipnističkog stvaralaštva, Drainac se već u uvodnim rečenicama Programa brani objašnjenjem da ekstaza i dogma ne idu zajedno, pa shodno tome i hipnistički pokret nema svoju teoriju.

LJUBAV U PESMI "HANA" OSKARA DAVIČA 

Ljubav je ono najvažnije, najsnažnije i najčulnije osećanje koje čovek poseduje. Ona pokreće svet i ne postoji mržnja ni mreža, sila koja može da bude jača od osećanja ljubavi. Niko ne može mrzeti onoliko koliko bi mogao da voli. Zbog ljubavi siromašni gladni dečak sa periferije zaboravlja na staleške razlike i to da je on sin "mutnog lovca", a ona "kćer tužnog trgovca... što je držao bakalnicu i mehanu". Od nje mu gore oči žarom i on postaje slep za sve zrikave šatrovce. U njemu je Hana probudila sasvim novi svet kao što šumu budi blistavi "kreket raketa". U tom novoprobuđenom svetu, za njega, zru mora, mreže, ribolovci; zrikavci to nisu već cvrkuću kao vrapci i osnovci. I seća se gladni dečak svega što je bilo i šta je činio, i da ono što nije pio, što nije sam radio — plaćao je od "svog detinjastog novca". Ali sada on voli. Voli "od neba do ruke". Voli svemoćnom ljubavlju koja s dna mora izvlači brodolomce, oživljuje sanduke, trga pokrovce, kojom je s neba skinuo prstom tanjir mesečine. Pokušava da definiše ono što oseća kao "ljubav je tako sama i tako puna sveta" jer je u groznici svojih osećanja i svestan toga da može biti i voljen i odbačen, da okolina poprimi izgled shodno njegovim osećanjima. 

"Ljubav je svetionik i spaseni pomorci" čime potvrđuje ono što oseća a to je da je ona, ljubav, čovekov spas koji znači život i koji je njega otrgnuo od periferijske učmalosti. Svestan novog osećanja i promene poručuje svima da volimo — to je ono što menja sliku sveta oko nas i sam naš život jer posedovanje ovog predivnog osećanja ispunjeni smo kao osoba što smo uspeli sebe nekome da puržimo i ujedno poklonimo najčudotvornije osećanje čoveka."

Marija Danilović, UžiceObjavljeno u časopisu "Svitak", 1999. godine

* * *

"U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, 'od gorkih nigde nikovića'. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju."

Oskar Davičo - Hana

 

Lirski ciklus Hana objavljei je u zagrebačkom časopisu Pečat 1939. godine, a kao posebna knjiga objavljen je 1951. godine. Ovaj ciklus od šesnaest pesama sadrži bogatstvo motiva i tema, od ljubavnih, koji su dominantni i daju ton ciklusu, preko socijalnih motiva gladi i sitosti, do motiva bunta i socijalnog obračuna. Posle ciklusa pesama o detinjstvu i pesama u duhu nadrealističke poetike automatskog pisanja, došao je ciklus Hana, sav na ovom svetu, sa temama ovoga sveta i osećanjima, idealima i htenjima čoveka koji sluti rat i ratne strahote. Ova poezija je poezija istinskog života u kome ima snažnih strasti, zapaljive čulnosti, iskrene ljubavi, gladi, nepravde, bunta. To je zaokružen život, svetao i mračan, drhtav i okamenjen, topao i hladan. Osećaju se tragovi Davičovog nadrealizma, ali samo tragovi. Hana je pesma jasnih misli, bogatih slika, ukrštenih raspoloženja, jedrog jezika, skladne versifikacije. Nije se Davičo vratio lirskoj tradiciji, suprotstavio joj se novom sadržinom, novim osećanjima i novim doživljajem ljubavi i žene. Oni epiteti, upotrebljeni da dočaraju Hanu, mogu se upotrebiti i za ovu poeziju: i ona je hranljiva, kao usta puna, lisnato obilje, nemirna barka, bibavo more, radosni bunar, burna i olujna.

 

Uvodna pesma (1) ciklusa ima ekspozicionu funkciju: da uvede u lirsku priču o Hani, rano probuđenoj ljubavi, privlačnoj snazi zanosne Hane. Početak ima narativni ton:

 

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,

zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,

kćer tužnoga trgovca, Jevreja udovca

kraj groblja što je držo bakalnicu i mehanu.

 

Već ovde, iako je reč o ljubavi, oseća se snažno naglašen socijapni motiv: lirski subjekt pripada drugačijem svetu od Haninog - on je "sin mutnoga lovca", dakle čoveka bez jasnoga mesta u društvu, siromaha; ona je kćer trgovca Jevrejina. To su svet sirotinje i gladi i svet sitih i bogatih. Ali je tu odmah i emotivni momenat: trgovac nije srećan, nego tužan; on je udovac, dakle suočio se sa smrću i smrt mu je narušila životnu ravnotežu; bakalnica mu je kraj groblja. "Kolonijalna Hana" je u kontekstu ove pesme samo devojka koja radi u bakalnici, prodavnici raznovrsne "kolonijalne robe", robe koja je samo pusta želja siromaška sa periferije (lirskog subjekta). Tek u kontekstu sledeće (2) pesme otvoriće se pravi, pesnički smisao ove sintagme.

 

Ljubav je nagla i snažia, ona budi i oslepljuje tako da se ništa drugo ne vidi osim nje (Hane): posle nje ne postoji ništa drugo što može da uđe u vidno polje i svest. To je povod da se iskažu dve misli koje imaju težinu, ozbiljnost i mudrost maksime:

 

Ljubav je tako sama i tako puna sveta.

Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

 

U prividnoj paradoksalnosti prvoga stiha krije se duboka istina o ljubavi. Ona je "tako sama" jer je svojstvena pojedincu koga je obuzela; pojedinac je usamljen sve dok se ljubav ne odazove; usamljenost je teškaa, sumorna, ispunjena istovremeno i strepnjom i nadom - ta ravnoteža između strepnje i nade daje ljubavi snagu da izdrži. Drugi polustih ,"i tako puna sveta" sugeriše psihološko i emotivno stanje lirskog subjekta kada se ljubav odazove i on prestane da bude sam - tada u sebi oseća ne samo zemaljsko nego i kosmičko prostranstvo; ovaj polustih može da se shvati i na drugi način: ljubav se rađa u pojedincu i njemu pripada, ali je svet pun ljubavi. Drugi stih ljubav određuje kao svetionik koji i pojedincu i čovečanstvu osvetljava put, usmerava ga, otvara prema svetu; "spaseni pomorci" su svi oni koji su preživeli brodolom u ljubavi - ljubav nije samo jedna, ona je neuništiva pa je zato treba pronaći i izaći iz mraka razočaranja i depresije.

 

Snaga i silina ljubavi predočena je slikom "od nje mi gore oči" i dopunjena novim slikama istovremenog zrenja mora, mreža, riba i ribolovaca, i najzad još jednom snažnom slikom vodopada. Silina ljubavi učinila je da lirski subjekt bude svuda i sa svima, da u radosti ljubavi bude "sa ćoravim ćorom u društvu

Bogoslovca" i da plaća i ono što nije popio i nije slomio: u sreći od ljubavi ništa nije teško. Sada je jasna svest:

 

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke

s kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomce.

 

Oduševljenje ljubavlju i sreća zbog ljubavi su tolike da je lirski subjekt osetio opšte buđenje tela i pokretanje svih njegovih mehanizama, prilivanje snage koja omogućava, "da čelom rupšm dvorce", da prstom "tanjir sunca" skine. Ove hiperbole su izraz snažnog oduševljenja, prevelike sreće i ogromne radosti zbog probuđene ljubavi.

 

Dok je u prvoj pesmi ciklusa predočeno buđenje ljubavi ("Zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu") i osećanje lirskog subjekta kao zaljubljenog bića, druga pesma u potpunosti je posvećena devojci Hani i njenoj senzualnoj lepoti. Prva senzacija koja izaziva ljubav na prvi pogled su njena "prsa nad vagom kraj izloga", njena lepota i pre svega "što je sva bila hranljiva, sva kao usta puna". Nije neobično što je Hana sagledana kao obilje, kao usta puna - ovakva Hana doživljena je očima dečaka, psihologijom siromašnog i gladnog dečaka, i psihologijom prve ljubavi. Umesto maglovitog irealnog i platonskog doživljaja ljubavi kod pesnika prethodnih epoha (simbolizma, na primer), ovde je doživljaj ljubavi materijalizovan i smešten u stvarnost, svakodnevicu, konkretnost. Klasična poređenja su napuštena, portret lepe devojke oblikovan je na neobičan način:

 

Hana sa zenicom od bibera, s pramenjem od vanile,

sa prstima kao sveće što u čiraku gore...

Ko ne bi voleo te začine, to lisnato obilje,

taj dimnjak nosa, ta prsa: bibavo more.

 

Obilje lepote tela predočeno je obiljem "kolonijalne robe". Izraz "lisnato obilje" sugeriše beskrajnost obilja telesne lepote, čulnosti i strasti. Hiperbolama, "dimnjak nosa" i "prsa: bibavo more" to obilje je još jednom naglašeno. A potom se nižu nove metafore o novim lepotama devojke Hane:

- "usne što se svlače", "sneg što vrije", "harmonika s dva reda dugmeta". Njen smeh je snažan "radosni bunar" u kome se sunovraćuje onaj koga čuje; usne su vrele, "ko mlado kuče", "ljulja poljupcima bez severa i smera", "jezik šiljat i vreo", "zube krilate". Sve navedene pojedinosti konkretizuju ovaj lik do naturalističke ogoljenosti koja neodoljivo izaziva poređenje sa životinjama - "ta životinja Hana". Ovo poređenje nema nikakav negativni predznak, ono ističe životinjsku svežinu, nemir bića, treperenje tela.

 

Hana je barka koju lirski subjekt poziva da zaplove put tropa, u večito leto (III) gde će "sva biljna, sva bujna" da šikne i osveži, jedra iznemogla", da da novi impuls ljubavi:

 

O, biljko, ti svetiljko, burna i olujna,

ti si mi dah pronašla i srcem pomogla.

 

Posle ekstatičnih izraza ljubavi i oduševljenja Haninom lepotom, lirski subjekt se vraća sebi i svom statusu u društvu (9). Ali i sada ljubav ima svoje mesto. Međutim, to je ljubav predaka. Protest izbija već iz prvih stihova:

 

Ja nisam od ića od kolenovića

što bez straha ležu, ustaju veseli.

Ja sam od onih crnih nikovića

što su krv pljuvali i mnogo voleli.

 

To je protest čoveka od nikovića, koji oseća nepravdu što traje vekovima, koju su trpeli i njegovi preci i zato krv pljuvali. Oni nisu uspeli da išta ostvare u svom životu "pa su svaku nadu tužno promašili / i sve što su hteli voda je odnela". "Nigde nikovići" (10) uvek rade i uvek sanjaju o boljem životu, žito oru i kopaju rude. Već ovde će lirski subjekt progovoriti oštro i preteći:

 

Ja tražim čoveka i jaka i smela,

druga, kog ne plaši mrak krvoprolića,

ni užas smrti, za velika dela.

 

Taj čovek će se javiti iz nigde nikovića i jedino on može da obavi misiju koju mu lirski subjekt namenjuje. Posle ovih socijalnih motiva, pesnik se opet vraća motivu ljubavi (12), "jer ne znaju još sve, šta ljubav može znati", ali je i dalje prisutan protest koji je duboko usađen u njegovo biće a koji poziva da se "pevaju pesme kao grom grlate". Prvi stih ove pesme "Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate" sinteza

je tematskog obeležja pesničkog ciklusa Hana ali i poetički stav Davičovog celokupnog pesništva - sunovratizam.

 

Ljubav lirskog subjekta iskazivana kroz dvanaest pesama Hane, dobila je odgovor u simboličnim i aluzivnim slikama (13) koje nose u sebi nešto od motiva i slika prethodnih pesama (kučka, razbijena čaša, strast, smrt, čulnost). Na ustreptale reči o ljubavi lirskog subjekta odgovara ona, hiperboličnom slikom snažnih sgrasti i apsolutnog predavanja:

 

O ne želim ništa; upij me do kraja,

usiši me celu, u sebe unesi

takvu punu gline, gustih zagrljaja,

kao zoru golu, Golu me obesi.

 

Hana je kolajna pesama koje sadrže dva osnovna osećanja: snažnu i strastvenu ljubav, na jednoj strani, i snažan socijalni bunt, na drugoj strani. Ova dvolikost ciklusa potiče iz dva izvora: pesnikova posvećenost ljubavi, onoj čulnoj, kao najljudskijem i najlepšem osećanju; pesnikova osetljivost na socijalni ambijent - nepravda, glad i sitost, imanje i nemanje, približavanje ratne kataklizme. Oba osećanja su snažna, prosto silovita, čini se da kod Daviča drukčije nije ni moglo da bude. Njegovo pevanje je snažno talasanje, uraganska bura, uranjanje u beskrajne dubine i izranjanje na površinu, sunovrati u beskraj, vratolomije jezika i smisla. Metafore i paradoksi, kovanice i hiperbole prirodan su izraz ustalasanih osećanja i raspoloženja. Hana je apologija stvarnosti, obilju, čulnosti, strasti - lepoti pre svega