PSIHOTERAPIJSKI MODALITETI

Psihoterapijski modaliteti ~ ispitna pitanja

1. Ciljevi u različitim psihoterapijskim orijentacijama(Milenković: Vrednosti savremene psihoterapije)

2. Bihejvioralna terapija(Berger, Biro, Hrnjica: Klinička psihologija, ili u Kecmanovićevoj Psihijatriji)

ili pitanje može biti smo Sistematska desenzitizacija (Zbornik V)

3. Kognitivna terapija (Berger, Biro, Hrnjica: Klinička psihologija, ili u Kecmanovićevoj Psihijatriji)

4. Telesna terapija(Rajh, Loven, Keli) (Berger: Treći roditelj)

5. Geštalt terapija(Berger: Treći roditelj)

ili pitanje može biti samo Tehnike u geštalt terapiji (Berger: Treći roditelj)

6. Porodična terapija(Vukov-Goldner Mila, u Kecmanovićevoj Psihijatriji)

ili pitanje može biti samo Cirkularna nasuprot linearnoj epistemologiji (Milenković:Vrednosti savremene psihoterapije)

7. Igre u TA(definicija igre, formula, podela igara, dati primer igre i objasniti) (Berger: Treći roditelj)

8. Scenario u TA(definicija, razvoj, podele, vrste scenarija) (Berger: Treći roditelj)

9. Strukturalna analiza u TA(Berger: Treći roditelj)

10. Funkcionalna analiza u TA(Berger: Treći roditelj)

11. Transakcije(Berger: Treći roditelj)

12. Kritika novih grupnih pravaca(Berger: Treći roditelj)

13. Faze u radu kod Rodžersa(Kondić, Vlajković i Štajner-Popović: "Slušam te, razumem te, prihvatam te..." , ili u Kecmanovićevoj Psihijatriji)

14. Egzistencijalistička psihoterapija(Berger, Biro, Hrnjica: Klinička psihologija ili u Kecmanovićevoj Psihijatriji)

2

PSIHOTERAPIJSKI MODALITETI ~ odgovori na ispitna pitanja

1. Ciljevi u različitim psihoterapijskim orijentacijama

Psihoanaliza

Vrednosti za koje se zalaže psihoanaliza su individualne. Čovek, po Frojdu, može kao rezultat uspešne analize ''da voli i da radi'', ili kada su u pitanju narcisitički i granični poremećaji ličnosti - da postigne ''funkcionalnu rehabilitaciju'' - da bude u stanju da ''funkcioniše'', kao više ili manje samousmerena i samodovoljna jedinka koja pronalazi osnovni cilj za sebe i daje smisao svom životu.

Na jednom mestu Frojd kaže da je psihoanaliza ''započela kao jedan način lečenja'', ali da je on ne preporučuje toliko kao način lečenja, nego zbog njene istinitosti, zbog otkrića koja ona pruža o onome što je najbliže čoveku, tj. o samoj njegovoh suštini. Psihoanaliza je u svojim počecima bila opšta teorija saznanje i kulture, dok današnja psihoanaliza ima svoje odlike ''pozitivističkog konformizma'' i ne ide dalje od pojedinca i njegovih potreba.

Kognitivna i bihejvior terapija

S obzirom na to da se radi o lečenju, eliminisanju simptoma pojedinca, i vrednosti su individualne - odnose se na pojedinca. Razusloviti uslovljeno ponašanje, eliminisati simptome koje pojedinac ima (to zapravo i nisu vrednosti pojedinca, već su vrednosti sa aspekta nekog drugog - društva, društvenih normi) - sve su to ciljevi kojima se rukovodi bihejvioralna terapija.

Kada je u pitanju kognitivna terapija, kogniciji se pridaje centralna uloga. Kognicije su glavni medijatori emocija i ponašanja koje je potrebni promeniti da bi se postigle željene i trajne promene u ponašanju.

Zavisno od škole, ti kognitivni ciljevi su: iracionalna verovanja (RET - Ellis), poremećaji mišljenja (Beckova kognitivna teorija depresija), lična pravila življenja (CAT - Wessler & Hankin-Wessler) i drugi.

Možemo zaključiti da je zajednički cilj i bihejvioralne i kognitivne teorije promena ponašanja, ali nesleganja postoje oko toga da li je potrebno izmeniti najpre kogniciju da bi se izmenilo ponašanje, ili se najpre treba izmeniti ponašanje da bi došlo do promene kognicije. Mišljenja su podeljena i argumenata ima i sa jedne i sa druge strane.

Egzistencijalistička terapija

Osnovni terapijski cilj se sastoji u pokušaju terapeuta da pomogne klijentu da se oslobodi svoje ''ograničene nesreće''. Cilj je, za klijenta, da otkriju, kroz misao i akciju, da mogu nstaviit da žive svoje živote kako ne bi bili potčinjeni slepo nekorisnim i štetnim pretpostavkama, ciljevima i sklopovima. dalji cilj je za klijenta da počne da razvija i ostvaruje slobodije izabrane načine postojanja, kako u okviru terapijskih seansi, tako i izvan njih.

Terapeutova uloga i nije da leči ili menja klijenta, već da pomogne klijentu da manifestuje sposobnost koja već postoji u njemu, ali je blokirana. Kao osnovni zadatak i odgovornost

3

terapeuta, Mej definiše razumevanje pacijenta kao bića u njegovom svetu, koji, sa svoje strane, nastoji da mu pomogne da prepozna i doživi vlastitu egzistenciju.

Kad je u pitanju Frankova logoterapija, cilj terapije je individualni, tj. sastoji se u traženju smisla čovekovog života i postojanja.

Transakciona analiza

Sve tri škole u transakcionoj analizi (a to su: 1. klasična, 2. kateksis, 3. škola koja se odnosi na ponovnu odluku) kao cilj tretmana uzimaju autonomiju kao svoj glavni cilj. Autonomiju ličnosti, a to znači ponovno uspostavljanje tri moći: svesnosti, spontanosti i intimnosti. Autonomija znači da je osoba slobodna od skripta, koji je ograničavao njenu slobodu, a u najgorem slučaju vodio negativnim, tragičnim životnim ishodima.

Drugi, manje ambiciozni cilj navodi da je to postizanje socijalne kontrole, što znači kontrole vlastitih tendencija pojedinca da manipuliše drugim ljudima na destruktivne načine i da odgovori bez uvida ili slobodnog izbora na manipulacije drugih.

Geštalt terapija

Osnovne vrednoti u geštalt terapiji su, pre svega, svesnost osobe, odgovornost i doživljaj koji se odnosi na aktuelno ''ovde i sad'', s tim što svesnosti pripada prvo i najznačajnije mesto.

Terapije orijentisane na telo

Cilj ovih terapija je rastvaranje mišićnog oklopa i oslobađanje blokiranih osećaja ili širenju svesti o osećanjima, tako da svest o osećanjima dolazi u žižu interesovanja u procesu terapijskog rada.

2. Bihejvioralna terapija ( ~ Sistematska desenzitizacija)

Osnovne postavke

Osnovna postavka bihejvioralno-kognitivne terapije jeste da je moguće menjati ljudsko ponašanje psihološkim sredstvima i da se te promene ostvaruju kroz proces učenja. Po Radonjiću, BT je neka vrsta ''provere principa učenja'', ali isto tako ''izvor novih saznanja''. Osnovni cilj BT je promena ponašanja.

1. Predmet i cilj nihejvioralne terapije je prvenstveno ponašanje koje se može posmatrati, menjati i meriti, ali isto tako i razni intraorgazmički, fiziološki procei, kao što su rad srca, pritisak, bioelektrična aktivnost mizga i drugi, koji se mere uz pomoć raznih aparata.

2. U BT se insistira na povezanosti između dobro utvđenih empirijskih zakona učenja i praktične primene tih zakona u kliničkoj praksi, tj. terapiji. Principi učenja koje korste bihejvioralni i kognitivni terapeuti su: klasično uslovljavanje, instrumentalni učenje, učenje po modelu, kognitivni oblici učenja: učenje putem uviđanja, sticanje znanja (informacija).

3. BT je terapijski pristup koji je usmeren na neki izdvojeni problem ili simptom u ponašanju i doživljavanju pojedinca.

4

4. Na patologiju i simptome se gleda kao na oblike ponašanja koji su nastali u procesu učenja. Patologij upredstavlja maladaptivno, neadekvatno ponašanje.

5. BT je usmerena na sadašnjost, tj. na sadašnja stanja i okolnosti u vezi sa određenim problemom zbog koga pojedinac dolazi na terapiju, a ne na prošlost.

6. U BT se naglašava značenje metodologije - njeno poznavanje, dosledna primena i njeno stalno usavršavanje. Teorijski koncepti i pojedini postupci u praksi se proveravaju u odbacuje se sve što se ne može potvrditi i dokazati u korist novih koncepata i postupaka.

7. Postoji kauzalna uzročnost između S i R varijabli, odnosno S-O-R varijabli.

8. Što se tiče tehnika bihejvioralne terapije, mogu se navesti neke od njih: asertivni trening (terapija sampotvrđivanjem), averzivna terapija, negativna praksa, sistematska dezenzitizacija, terapija sputavanjem patoloških misli, preplavljivanje, samokontrola (tj. kontola stimulusa i samonagrađivanje), modelovanje, terapija zasićenjem, unutrašnja senzitizacija, implozivna terapija, ekonomija žetona, feedback.

9. Krajem '50-ih godina prošlog veka došlo je do konstituisanja bihejvioralne terapije kao posebnog terapijskog sistema. Sam termin BT je skovan 1954. od strane Skinera i Lindslija, da opiše pristup pshioterapiji koji se zasniva na bihejviorističkoj tepriji učenja. BT je formalno ušla u područje psihoterapije objavljivanjem Volpeovog rada ''Psihoterapija recipročnom iinhibicijom''. Tri nezavisne grupe istraživača na tri kontinenta su došla do suštinski istih ideja. To su bili: u SAD - SKinerovi sledbenici, u Engleskoj - Ajzenk, u Južnoj Africi - Volpe, Lazarus i Rahman.

10. 70-te su značajna prekretnica u razvoju BT, jer su to godine ''kognitivne revolucije'', koja je prodrla u BT, ali i u psihologiju uopšte. Sadašnje razdoblje karakteriše postojanje nekoliko orijentacija među bihejvioralnim terapeutima. Većina njih zastupa stanovište da BT nije samo tehnologija, nego celovit pristup. Osim toga, naglašeno je usavršavanje metodologije, za razliku od jednostavnog primenjivanja tehnika. Karakteristično je i primenjivanje znanja iz raznih drugih područja psihologije, kao i sprovođenje evaluacije ishoda terapije.

Sistematska desenzitizacija

Najpoznatija i najčešće istraživanjima proveravana tehnika BT je sistematska desenzitizacija (SD), čiji je autor Volpe. Namenjena je otklanjanju fobija, prvenstveno monosimptomatskih. Tehnika je eksperimenatalno utemeljena, a sastoji se iz tri komponente:

1. Uvežbavanje duboke mišićne relaksacije prema Jakobsonu - klijent zajedno sa terapeutom uvežvaba pojedine delove relaksacije, a zatim ih kod kuće dva puta dnevno sam praktikuje. Tako se postepeno usvaja veština opuštanja, do nivoa koji se procenjuje kao duboka mišićna relaksacija.

2. Utvrđivanje hijerarhije situacija koje izazivaju fobijsku anksioznsot, polazeći od najmanje zastrašujuće, do one koja je za klijenta najviše zastrašujuća.

3. Izlaganje klijenta zastrašujućim situacijama uživo ili u imaginaciji, polazeći postepeno od od najmanje zastrašujuće, do one koju klijent procenjuje kao najstrašniju. Prilikom izlaganja ili zamišljanja opasne situacije, od pacijenta se traži da se potpuno opusti, kako je prethodno uvežbao. Dakle, klijent umesto anksioznošću, na zastrašujući nadražaj reaguje telesnom opuštenošću.

5

Na sledeću situaciju u hijerarhiji se ne sme prelaziti dok se na prethodnoj ne postigne zadovoljavajuć uspeh. Racionalnost postupka je da se stanje duboke mišićne opuštenosti i anksioznosti međusobno isključuju. Terapija traje sve dok pacijent ne prestane da oseća strah pri zamišljanju scena koje su nekad izazivale najveći strah. Glavni deo terapije se odnosi na subjektivne emocionalne reakcije pacijenta, a ne na spoljašnje ponašanje. Pretpostavka terapije je da će promena emocionalnih reagovanja dovesti do promene ponašanja u realnim situacijama.

Važna pravila za pravilnu primenu tehnike su: postupnost, pravilno odabiranje situacija koje izazivaju anksioznost, izlaganje traje sve dok se anksioznost ne snizi na nivo pre izlaganja. Pored toga, pacijent pokušava da kvantitativno izrazi količinu svog straha.

Sistematska desenzitizacija ima više varijanti: SD uživo, SD u imaginaciji, te oba oblika za primenu kod dece.

Prema nalazima Marksa, poznatog eksperta za fobije, najvažnije deo SD je izlaganje zastrašujućim situacijama. Isti autor tvrdi, na osnovu istraživanja, da je dobrovoljno izlaganje pacijenta, bez sudelovanja terapeuta i učenja relaksacionih tehnika, dovoljna da se reši fobijska anksiznost.

3. Kognitivna terapija

Tek sa pojavom kognitivne psihoterapije, počeo se osvetljavati značaj svesnih zamisli i ideja i naglašavati značaj zdravog razuma kao važnog činioca u čovekovoj borbi sa psihološkim problemima. Tendencije psihoanalitičara da svesne sadržaje smatraju samo prerušenim reprezentima nesvesnih konflikata, a bihejviorista da ih tretiraju kao nevažne činice jer podležu subjektivizmu, dovele su do zapostavljanja tako važnih kognitivnih koncepata, kao što su samoprocena, samoidentitet, svest o sebi i slično, a bez kojih je nemoguće razumeti psihopatologiju i ljudsko biće uopšte.

Osnovna vrlina i privlačnost kognitivne psihoterapije se oslanja na ove racionalne komponente ljudskog bića. Ona računa na razrađenu tehniku što rešavanja svakodnevnih problema, što u rešavaju psihopatoloških teškoća. Tokom svog razvoja, čovek se ponaša slično naučniku: on posmatra, postavlja hipoteze, proverava njihovu validnost, izvodi zaključke i

6

eventualno formira generalizacije koje će mu da pomoći u sličnim situacijama donosi brze odluke. Cilj kognitivne terapije je da menja pogrešne premise, ispravlja greške i zaključivanju i usmerava čoveka ka objektivnoj realnosti.

Istorijat

Od psihloga, pretečom kognitivista smatra se Alfred Adler, koji je tvrdio da pogrešne pretpostavke i krive ideje mogu imati kobne posledice po ’’životni stil’’ pojedinca.

Prvu kompletnu kognitivnu teoriju dao je Albert Elis. Svoju pretpostaku o ABC formuli emocionalnih poremećaja, iz koje je kasnije proizaška RET (racionalno-emotivna terapija), izneo je još 1956. godine. Po toj formuli:

A je aktivirajući događaj, B su verovanja, zamisli i samoverbalizacije (B ima glavnu ulogu, iako mii pogrešno

pretpostavljamo da C direktno sledi iz A) i

C je reakcija.

Dakle, ono što ljudi sebi govore, njihove unutrašnje ’’ideje i tvrdnje’’ mogu da pokreću i menjanju emocije. U zavisnosti od toga, da li emocije vezuju za adekvatne ili neadekvatne (kako Elis kaže - ’’iracionalne’’) ideje i misli i one će biti odgovarajuće ili neodgovarajuće, tj. funkcionalne ili nefunkcionalne. Tako je strah, u situaciji kada postoji objektivna opasnost - funkcionalan, ali je anksioznost (u smislu neurotičnog straha) - nefunkcionalna, jer se zasniva na iracionalnoj ideji i neadekvatnoj procei situacije. Iracionalne ideje su rudimenti dečjeg poimanja sveta, ali često mogu biti i posledica indoktirnacije raznim predrasudama i stereotipima odraslog sveta.

Elis ističe tri osnovne iracionalne ideje:

1. Ja moram biti uspešan, kompetentan i adekvatan i moram dobiti priznanje od drugih;

2. Okolina mora, prema meni da se ophodi korektno, pošteno, s ljubavlju i pažnjom;

3. Uslovi u kojima živim moraju biti i ostati dobri; moram dobiti sve što mi treba i što mi pripada.

Evo nekoliko primera iskaza pacijanata koji sadrže iracionalne ideje: ’’Svi ljudi treba da me vole, imače ne mogu biti srećna’’, ’’Čovek mora da uradi nešto veoma značajno u životu da bi išta vredeo’’, ’’Kad god pogrešim, shvatim koliko sam nepsosoban’’.

U kasnijim radovima, Elis je tri osnove iracionalne ideje razradio u 12 ’’tipičnih ideja’’. Iako je Elisova teorija imala ogroman uticaj, terapijska procedura ostala je nedovoljno razrađena, bazirana na uopštenim principima i procesima koji se ne mogu empirijski verifikovati i meriti. Njihov značaj, pre svega, je u tome što je on prvi ukazao na nedovoljnost i nepotpunost klasičnog S-R obrasca ponašanja.

Danas postoji nekih desetak relativno nezavisnih kognitivnih pristupa psihoterapiji, koji se mogu svrstati u tri grupe:

I Tehnike kognitivne restrukturacije (Elis, Bek) II Tzv. ’’coping skills’’ tehnike (Lazarus, Golfrid, Kautela)

III Tehnike rešavanja problema (Mahoni)7

Po obimu patologije koju pokriva i po razrađenosti terapijske tehnologije, svakako je najznačajnija i najzanimljivija Bekova kognitivna teorija.

Bekova kognitivna terapija

Do svojih saznanja koja su ga usmerila u pravcu stvaranja novog psihoterapeutskog procesa, Bek je došao kroz dugogodišnju prasku bavljenja depresivnih poremećaja. Bazičnu pretpostavku klasične psihijatrije da su depresivni kognitivni sadržaji samo simptom, samo efekat u čijoj osnovi stoji afektivni poremećaj (sa implicitnom pretpostavkom biološkog poremećaja, Bek je obrnuo nagalvce: on tvrdi da u osnovi depresije leže kognitivne distorzije, a da je afekat posledica, a ne uzrok! Bez obzira na to što ova tvdnja još uvek nije u potpunosti dokazana, očigledna efiksnost Bekove kognitivne terapije u tretmanu depresivnih poremećaja dovela je do izuzetne popularnosti njegove teorije i do dalje razrade osnovnih teza.

Bek smatra, kao i drugi kognitivnisti, ’’unutrašnji govor’’, odnosno ’’samoinstrukcije’’ odgovornim za celokupno ljudsko ponašanje. Nakon dekodiranja informacija iz spoljnog sveta, proces donošenja ’’output’’ odluke svodi se na samousmeravanje, odnosno na verbalne poruke koje usmeravaju ponašanje. Ove verbalne poruke Bek naziva automatskim mislima, a njihovo otkrivanje i korigovanje predstavlja najavžniji zadatak tokom terapijskog postupka. Automatske misli određenog sadržaja povezuju se u pravila ili pretpostavke, više sličnih pretpostavki u kognitivni set, a čitava kognitivna organizacija u kognitivnu shemu. Ako je kognitivna šema bazirana na nizu kognitivnih distorzija, ona neizbežno vodu i psihičke poremećaje.

Automatske misli Bek je uočio tokom svoje psihoterapeutske prakse. Najčešće se pacijenti nisu spontano izjašnjavali o ovim mislima, ali ih je, na iznenađenje Beka, do njih bilo relativno lako doći bez ikakvih posebnih tehnika ’’evokacije nesvesnih sadržaja’’. Dakle, zaključuje Bek, radilo se o svesnim sadržajima! Ova ’’paralelna ideacija’’ pojavila se automatski i bila je izuzetno brza, tako sa su se pacijanti morali prethodno uvežbati u introspekciji da bi je mogli registrovati. Automatske misli se doživljavaju kao aksiomi - pacijenti ih doživljavaju kao validne, uverljive, razumne i realne, bez obzira na to koliko su one, u suštini iracionalne! Sadržaj automatskih misli svodi se na interpretaciju događaja, značenje događaja i očekivanja kakve posledice će i događaj i reakcija imati po individuu, odnosno po njen lični domen.

Pojam ličnog domena blizak je geštaltističkom pojmu individualnog polja - on se sastoji od samog pojedinca u fizičkom smislu, njegovog koncepta o sebi, njegovih karakteristika ličnosti, ciljeva i vrednosti;te objekata i atributa tih objekata koji predstavljaju neku vrednost za tu osobu, odnosno u kojima ona ima svojih ličnih investicija. Lični domen od posebne je važnosti. jer priroda čovekove emocionalne reakcije (pa tako i emocionalnog poremećaja) zavisi od toga da li se događaj procenjuje kao uklopljiv ili neuklopljiv, ugrožavajući ili podržavajući za njegov domen. Na taj način, emocionalna reakcije može delovati paradoksalno za objektivnog posmatrača, ali će ona imati smisla u odnosu na pacijentovu procenu relacije između određenog događaja i njegovog ličnog domena.

POREMEĆAJ IDIOSINKRATČNI KOGNITIVNI SADRŽAJ EMOCIJA

Depresija Pad vrednosti domena Tuga

Hipomanija Porast vrednosti domena Euforija

Paranoidna stanja Nepravedan napad na domen Bes

Anksiozne neuroze Opasnost po domen Strah

8

U svim ovim slučajevima, neadekvatne procene koje su posledica kognitivnih distorzija, vode u emocionalni poremećaj. Ove procene se javljaju u formi idiosinkratičnih kognitivnih sadržaja, koje su zasnovane na negativnim automatskim mislima, dIsfunkcionalnim pretpostavkama i iracionalnoj kognitivnoj šemi.

Automatske misli se najčešće javljaju sa sličnim sadržajem koji odražava osnovnu samoinstrukciju, što Bek naziva osnovnim pretpostavkama ili pravilom. One formuraju specifični stil interpretacije i pridavanja značenja događajima, određuju očekivanja i upravljaju postupcima individue. Kako nastaju ove pretpostavke? Bek ih dovodi u vezu sa nagomilanim prethodnim iskustvom koje formira internalizovane zaključke o sebi, sopstvenim mogućnostima i svetu koji nas okružuje i koji se potom javljaju u vidu nepobitnih aksioma - odnosno pretpostavki, u svakoj proceni nove situacije. One, u stvari, predstavljaju osnovnu premisu na osnovu koje se dedukcijom izvode zaključci u svakom pojedinačnom slučaju. I, naravno, ako to osnovna premisa nije u skladu sa realnošći, ni zaključivanje ne može biti racionalno i funkcionalno. Primer:

Premisa major: ’’Ako nisam voljen, bezvredan sam’’.

Aktuelna situacija: ’’Žena me više ne voli.’’

Zaključak: ’’Ja sam bezvredan.’’

Novije teorije kognitivne psihologije eksperimentalno su potvrdile Bekove zaključke o tome da se disfunkcionalna verovanja i pravila sličnog sadržaja zajedno asociraju u pamćenju, i tako formiraju kognitivne strukture višeg reda koje zovemo shemama. Shemu povezanu sa jednim ili više specifičnih situacija, Bek naziva kognitivnim setom, a opštu šemu - kognitivnim modusom.

Osnov za javljanje patoloških, disfunkcionalnih pretpostavki Bek nalazi u logičkim greškama koje naziva kognitivnim distorzijama. To su:

Personalizacija - interpretacija događaja na izrazito egocentričan i subjektivan način; neprestana potreba da se poredi sa drugima (pri čemu se taj drugi uvek doživljava kao bolji, uspešniji) i da se događaji interpretiraju kao da su povezani i značajni za tu osobu (iako često nemaju nikakve veze sa njom).

Polarizovano mišljenje - tendencija da se misli u ’’sve ili ništa’’ terminima. Mora se uvek biti najbolji; događaji se interpretiraju kao katastrofe. Prosečnost se ne toleriše, a neutralni događaji gotovo da i ne postoje.

Selektivni izvod - iz situacije se izvlače samo pojedinačni detalji (koji, tako istrgnuti iz konteksta, često nemaju nikakvog značaja) i na bazi tog detalja se formiraju generalizacije i izvlače negativni) zaljučci relevantni za sopstvenu vrednost ili sudbinu.

Preterana generalizacija - jedan jedini ili samo mali broj događaja uzima se kao dokaz na kome se temelji generalni zaključak o sopstvenom ponašanju, vrednosti ili sreći.

Arbitrarini izvod - stvaranje zaključka o događajima ili iskustvu, iako stvarno ne postoje dokazi koji bi potkrepili takve zaključke, ili su čak zaključci sasvim suprotni dokazu.

Bek i njegovi saradnici su posebno razradili (i u teorijskom i u terapijskom smislu) kognitivne aspekte depresivnih i anksioznih poremećaja (o tome ima u knjizi!).

9

. . .

Principi i tehnike kognitivne psihoterapije

kognitivni psihoterapeutski pristup baziran je, sa jedne strane, na kognitivnom etiološkom modelu emocionalnih poremećaja, a sa druge strane, na edukativnom modelu korekcije ponašanja.

Osnovni postulati su:

kognitivni (medijacioni) procesi su osnovna poluga razvoja prilagođenih i neprilagođenih formi ponašanja i emocionalnih reakcija;

kognitivni procesi se mogu izazvati i proučavati u eksperimentalnoj i terapijskoj situaciji;

moguće je uticati na kognitivne procese i, na taj način, menjati ponašanje i emocionalne reakcije.

Tokom terapije uporedo se koriste tri vrste pristupa:

1. ’’Intelektualni’’ pristup podrazumeva identifikaciju iskrivljene konceptualizacije - ’’kognitivnih distorija’’, ’’negativih automatskih misli’’ i ’’disfunkcionalnih pretpostavki’’, te razvijanje novih, prilagođenijih i racionalnijih formi kognicije.

Terapeut u KT se prvenstveno bavi aktuelnim kognicijama. Pri tome korisit različite tehnike - od zahteva da pacijent sam analizira svoje misli, emocije, ponašanje u problemskim situacijama; preko upotrebe formulara koji pacijenta navode na samoopažanje; postavljanja direktnih i indirektnih pitanja; prafraziranja delova rečenice; pa sve do direktnog saopštavanja pacijentu šta terapeut zaključuje o tome koje su to neprilagođene kognicije dovele pacijenta do sadašnjeg stanja.

2. ’’Iskustveni pristup’’ podrazumeva navođenje pacijenta u situacije koje će dovesti do promene disfunkcionalnih kognicija i iracionalnog ponašanja. Pri tome se odabiraju situacije koje će doprineti poboljšanju pacijentove slike o sebi, ali i one iz kojih pacijent crpi ’’dokaze’’ za svoje negativne pretpostavke o sebi, ali uz orijentaciju ka testiranju alternativnih hipoteza i ka prikupljanju ’’pozitivnih’’ činjenica iz tih situacija. Ovim postupkom učenja - da se uči iz sopstvenog iskustva, KT se veoma približava klasičnoj bihejvioralnoh proceduri, pa čak i koristi neke poznate bihejvioralne postupke (izlaganje, modeliranje, i slično) kao dopunske tehnike. Iz tog razloga, naziv ’’kognitivna terapije’’ mnogi autori zamenjuju nazivom ’’kognitivno-bihejvioralna terapija’’.

3. ’’Bihejvioralni’’ pristup podrazumeva učenje nekih novih oblika ponašanja koji će dovesti do promene opšteg pogleda pacijenta na sebe i svet koji ga okružuje. To su takođe tehnike preuzete iz ortodoksne bihejvioralne terapije. Bihejvioralni postupci u KT imaju veoma važnu funkciju feedback-a, čime se učenje novog načina mišljenja i ponašanja znatno ubrzava i pospešuje.

Uprkos velikim sličnostima, KT se ipak ni slučajno ne može svesti na varijaciju bihejvioralne terapije. Pored osnovnog teorijskog koncepta, postoje i veoma značajne razlike u odnosu terapeut - klijent. Veoma veliki značaj se pridaje kontaktu, odnosno ’’empatiji’’ (koju klasična bihejvioralna terapija uopšte ne poznaje), a terapijski odnos je zamišljen kao saradnja dva potpuno ravnopravna partnera. Dakle, nema ’’učitelja’’ i ’’učenika’’, već dva ravnopravna istraživača koja tragaju za problemom. Pacijetove negativne misli se tretiraju kao hipoteze, a

10

terapeut i pacijent zajedno rade na prikupljanju dokaza za i protiv te hipoteze. Terapeut u KT nije, dakle, direktivan, on ne nudi odgovore, već koristi ’’sokratovki metod’’ - postavlja seriju pitanja pomažući pacijentu da sam dođe do odgovora. Čak i onda kada eksplicito ukazuje na pogrešnu kogniciju, terapeut mora da proveri koliko je stepen prihvatanja te tvdnje od strane pacijenta. Jer, veoma je čest slučaj da pacijent verbalno prihvati terapeutov zaključak, da prihvati njegovu logičnost, ali da taj zaključak ipak ne prodre u pacijentov osnovni sistem verovanja (’’Sve to zvuči veoma logično, ali ja još uvek ne verujem da to važi i za mene’’). Prema tome, očito je da je motivacija pacijenta za učešće u terapijskom procedurama neophodan uslov uspešnosti tretmana.

U strukturi KT uoćavaju se tri osnovna koraka:

identifikacija negativnih automatskih misli i disfukcionalnih pretpostavki; modifikacija negativnih automatskih misli i disfunkcionalnih pretpostavki i

bihejvioralni eksperimenti i učenje novog ponašanja.

1. Identifikacija negativnih misli

U postupku identifikacije polazi se najčešće od poslednjeg kritičkog događaja i zahteva prvo opis problema u uopštenoj formi, a zatim se prelazi na kompletnu ’’mentalnu reprodukciju’’ situacije i reakcije: kakva je to bila reakcija, šta je radio, kada, gde, kad se počeo osećati loše, koliko (pacijent formira ’’unutrašnju’’ slaku od 0 do 100% i procenje svoje stanje), koje su mu se misli javljale i, najzad, koja je predviđanja i pretpostvke imao.

Kao vid provere da li smo zaista došli do ključne negativne automatske misli, preporučuje se da terapeut sam sebe upita: ’’Da li bih i ja bio isto tako anksiozan/depresivan da imam tu pomisao i da verujem u nju?’’.

2. Modifikovanje negativnih misli

Prvi korak u postupku modifikacije je uveravanje pacijenta da to što radimo ima smisla, odnosno da zaista postoji povezanost između misli i emocija. Ovim postupkom postižemo da pacijent vrlo brzo shvati suštinu kognitivnog pristupa. Ali, da bismo ostvarili i emocionalno razumevanje, potrebno je da neutralnu demonstraciju potkrepimo sličnim primerima iz života pacijenta.

Za potrebe informisanja pacijenta o kognitivnohj terapiji koriste se knjižice specijalno namenjene pacijentima, pisane jednostavnim, popularnim jezikom. Ove informacije služe olakšanju i ubrzanju terapijskog toka i nesumnjivo pomažu pacijentima da lakše i brže povežu uzroke i posledice, te da se, na taj način, pripreme za promenu u svom ponašanju i mišljenju.

Kognitivni pristup se, kao što se i vidi, mnogo oslanja na smaog pacijenta. Tako se i glavnina postupka modifikacije automatskih misli sprovodi u okviru tzv. ’’domaćeg zadatka’’. On ima dvojaku funkciju. Prva je tzv. ’’princip zadovoljstvo-uspešnost (u okviru kojeg pacijent ima zadatak da registruje sve svoje aktivnosti i pritom ih svstava u odnosu na količinu zadovoljstva ili nezadovoljstva koje mu donose, zatim u odnosu na stepen veštine, odnosno uspešnosti koje u toj aktivnosti pacijent demonstrira, kao i količinu anksioznosti koju mu ta aktivnost eventualno izaziva. Na osnovu tih zabeležaka, tokom seanse se analizira i atakuje pacijentov osećaj niže vrednosti, odnosno analiziraju se provokatori anksioznosti), a druga je registrovanje disfunkcionalnih misli pomoću tehnike ’’tri stuba’’ (čija je osnovna funkcija dnevno vođenje zapisnika o disfunkcionalnim mislima, a njegova je uloga navođenje pacijenta da pronalazi alternativna tumačenja za svoje misli, da traži racionalne odgovore).

11

Tokom seanse, terapeut pomaže pacijentu da pronađe racionalne odgovore, tako što ga uči da sam sebi postavlja pitanja, koja pomažu u testiranju negativnih misli, npr: Šta je dokaz ovih misli? Da li postoji alternativni način gledanja na tu situaciju? Šta bi neko drugi mislio o toj situaciji? etc.

Identifikovanje i modifikovanje disfunkcionalnih pretpostavki

Za terapijski postupak, najznačajnije su pretpostavke koje se kreću na osi bol-zadovoljstvo kod depresivnih, i na osi opasnost-sigurnost kod anksioznih poremećaja. Primeri disfunkcionalnih pretpostavki su:

- ’’Ako ne propustimo drugog u svakoj situaciji - to je sebičluk.’’- ’’Moram uvek biti srećan.’’

- ’’Moja vrednost zavisi od toga šta drugi misle o meni.’’

- ’’Ako si sam, moraš se osećati mizerno’’, itd.

Postupak identifikacije disfunkcionalne pretpostavke svodi se na analizu dominantne teme u automatskim mislima pacijenta ili proceduru tzv. ’’vertikalne strele’’, koja podrzumeva tražnje onog verovanja koje stoji iza automatske misli. Posle svake dobijene automatske misli, postavlja se pitanje: ’’Šta to za vas znači?’’ i tako se postepeno stiže do osnovne pretpostavke.

Postupak identifikacije disfunkcionalnih pretpostavki predstavlja učenje nove logike, ’’ispravljanje’’ karakterističnih kognitivnih distorzija. On se sprovodi postavljanjem nekoliko tipičnih pitanja: Kad se osećate krivim, upitajte se: Ima li dokaza za krivicu? Kad se osećate nesigurnim: Da li iko može znati ishod? Kad se osećate ugroženim: Čak i ako se nešto loše desi, da li će mi to biti važno za 10 meseci? itd.

Dakle, fokusira se na iracionalnost, nerealističnost i nepraktičnost verovanja, te traže dokazi za njih. Potom se istražuju delatnosti koje potkrepljuju negativne stavovoe i trage se za onim aktivnostima koje bi pružale suprotne dokaze. Na kraju se formulišu novap ravila i planiraju koraci koji će ih utvrditi.

3. Bihejvioralni eksperimenti

KT primenjuje mnoge tehnike iz BT, a najčešće je to izlaganje ili sprečavanje kontrafobičnih aktivnosti. Prilikom testiranja pogrešnih pretpostavki veoma često se kreiraju eksperimentalne situacije ili korista samo ponašanje kao očigledni dokaz (primer: hipohondar koji je stalnim glađenjem vrata dovodio do grčenja mišića i pojave crvenila, a to je zatim tumačio kao dokaz oboljenja).

4. Telesna terapija

Rajh je idejni ispirator na telo usmerene psihoterapije. On je bio prvi koji je razvio teorijska i metodska načela koncepcije da je telo ličnost, a ne ličnost telo. Grupni naziv za sve terapije srodne Rajhovoj je bioenergentska, ili telu usmerena terapija.

Terapeutska načela telu usmerene psihoterapije

12

Ličnost predstavlja jedan složeni energetski sistem koji je autoregulativan, a istovremeno je uključen i u druge energnetske sisteme (kosmički sistem). Energija struji kroz telo u svim pravcima, ali je glavni pravac verikalan, od glave do stopala, i nazad. Protok energije može biti slobodan, delimično ili trajno sputan. Kada energija slobodno protiče kroz telo, onda je ličnost spontana, puna energije, osetljiva i spretna, odlično zapaža i pamti, kreće se veoma lako, gipko. Osnovna zakonitost ove prirodne celine jeste ritmično talasasto kretanje.

Narušavanje celovitosti tela i prirodnog sklada nastaje većinom postepeno. Neadekvatne zabrane u detinjstvu utiskuju se u ličnost pamćenjem i odbrambenom navikom. U prvom slučau zabrana se pamti kao vizuelni ili verbalni utisak. U drugom slučaju stvara se navika grupe mišića da ostanu zategnuti, kao što se dešava kad hoćemo da zadržimo pojavu nekog osećanja (npr. zadržavanje disanja i pritisak na dijafragmu). U tom položaju započeto osećanje se neće pojaviti do kraja, jer smo time prekinuli kretanje energije kroz organe tela. Onda kada zabrane imaju trajni karakter, ovaj trik prekidanja osećanja postaje stalan. Pored toga što se ova odbrambena navika ustaljuje, osoba gubi kontolu nad njom i, što je takođe nepovoljno, nastala blokada može da se proširi na sva osećanja. Mišićni oklop (grč) se proteže na više segmenata tela, a svaki od tih segmenata blokira drugu vrstu sećanja i doživljaja.

Šema mišićna blokade i principi razrade

Bioenergetska terapija započinje dijagnostičkim intervjoam kojim se prikupljaju razvojni podaci, istorija poremećaja i teškoća i aktuelne smetnje pacijenta. Već u toku intervjua terapeut obraća pažnju na telesno držanje. U sledećoj fazi ispitivanja terapeut ga podvrgava telesnom pregledu, pri čemu pacijent na sebi ima minimum odeće.

Telesna blokada osećanja raspoređena je na sedam zona, idući od glave nadole: očni, usni, vratni, grudni, dijafragmatski, abdominalni i karlični.

Oklop ili hronični grč mišića se može ispoljiti u lakom deformacijama simetrije tela, u neravnomernom razvoju, u drugačijoj boji kože. Na dodir, takva se zona prepoznaje po rigidnosti muskulature ili promeni u osetljivosti kože. Na mestima mišićnog bloka, odnosno u toj zoni, kožna osetljivost može biti minimalna ili je veoma povišena.

Bioenergičari svih usmerenja koriste se tehnikom pravilnog i dubokog disanja. Razrada mišićnih spazama nema dugotrajni efekat. Spazam će se verovatno jvraćati sve dok se ne izvrši potpuna verbalna obrada sećanja i doživljaja iz prošlosti.

Bioenergetska grupna terapija

Rajhov uticaj na savremenu grupnu psihoterapiju je veoma veliki, ali indirektan. Sam Rajh nije radio sa grupama. U tom pogledu, dobro je upoznati se sa pristupom koji je razvio Loven.

Po Lovenovom mišljenju, bioenergetski pristup psihoterapiji ima veoma jake razloga za postojanje i još šru primenu:

1. Ograničenost i jednostranost klasične verbalne psihoterapije;

2. Uključivanje tela u proces psihoterapije daje novu dimenziju razumevanju zbivanja;

3. Svaka terapija mora da radi da emocijama. Kada se radi sa telom, onda se emocije jasnije, brže i nedvosmislenije pojavljuju i sa njima se neposrednije i efikasnije radi.

13

Grupa ima od 12 do 20 članova, oba pola, čiji se uzrast kreće od 18 do 60 godina. Grupu vodi terapeut koji ne mora obavezno imati diplomu medicine, psihologije ili socijalnog rada, mada je prednosttakve obučenosti neosporna.

Rad može da počne dijagnostikom, mada nije uvek slučaj; nekada se dijagnostika sprovodi kasnije ukoliko je ojačala grupna kohezija i ukoliko ljudi imaju dovoljno poverenja jedni u druge. Svi učesnici su u kupaćim kostimima, tako da je svačije telo izloženo pogledima ostalih. Svaki član grupe ima pravo da komentariše i daje svoje utiske o telu osobe koja se dijagnostikuje. Posmatra se proporcija udova, izraz lica i drugih delova tela, kako neko stoji, da li je čvrsto postavlje ili se klima. Ipak, osnovni dijagnostički ''metar'' je raspored tenzije i opuštenosti mišića.

Labavljenje mišića oslobađa se osećanja, a ona dovode do opuštanja mišića. Dinamika mišićnog sistema i dinamika osećanja u neposrednoj su vezi, to je osnovno načelo bioenergetskog pristupa. Oba ova sistema uklopljena su u jedan širi sistem, koji se formirao kroz strogo specifičan sled događaja, u tesnoj interakciji sa drugim osobama. To je ono što nazivamo - ličnost.

Za bioenergičare, smelost prihvatanja spontanih osećanja i prepuštanje njima je bitno merilo zdravlja. Bioenergičari sukcesivno i metodično dovode ljude u nov odnos prema vlastitim osećanjima, a suštinska novima je odsustvo straha.

Telesni mišićni sklop obavlja onu funkciju koju u psihanalitičkoj teoriji nazivamo potiskivanje. Prema tome, mišićni sistem je aparat potiskivanja osećanja i sećanja. Potiskivanju ne podležu ne samo negativna, već i pozitivna osećanja. Sličnost sa psihoanalizoma ogleda se u - otporu.

Radiks - druga neorajhovska alterantiva

Osnivač Radiks instituta - Keli, diplomirao je kod Rajha i prošao njegov tretma, U svom institutu on i njegovi saradnici primanjuju ceo repertoar tehnika rada sa telomm i mnoge vežbe koje je usavršavao Loven. Međutim, Keli ima kritičan stav prema Rajhu i Lovenu. Zamerke:

1. Celom neorajhovskom pokretu zamera podržavanje mita o natčoveku;

2. Neopravdano prikazivanje duboke emocionalne relaksacije kao terapije, učinka kao lečenja, a korisnika kao pacijenta.

Osnovna teza radiks pristupa je da pmoć osobama mora imati dva fokusa. Jedan je oslobađanje od prošlosti, a drugi je usmeravanje ka budućnosti.

Radiks pristup se bitno razlikuje od primalne terapije po tome što ne priznaje da su svi ljudi koji traže pacijenti koji traže pomoć bolesni, da je pomoć tim ljudima lečenje, niti da je rasterećenje od pritiska i zastoja starih, nekompetentnih potreba i osećanja dovoljan uslov za stvarni razvitak ličnosti.

14

5. Geštalt terapija ( ~ Tehnike u geštalt terapiji)

Osnivač geštalt terapije je Perls, psihoanalitičar. Novi grpuni pravci u psihoterapiji crpe svoju snagu iz nezadovoljstva sa psihoanalitičkom teorijom, a još više sa terapijskom praksom. Perls je takođe u svojim delima ispravljao Frojda i polemisao sa njegovim stavovima. Mnoge geštalt terapijske pretpostvake o načinu vođenja grupe su lako prepoznatljive anamneze psihoanalitičkim terapijskim načelima.

Geštalt metoda je uticala i na sadržinu i na formu Perlsove psihoterapijske metode. Osnovni motiv patologije jeste nekompletirani emocionalni gešalt ili ''nedovršeni posao''. Ono što je zarobljeno u zgrčenim mišićima tela, ili što se izražava kroz gestove, mimiku, pozu, boju glasa i simboličke sadržaje vrlo često je ''nezavšreni posao'', koji čega da bude dovršen. Svaki nazavršeni geštalt započet ili prekint zarobljava energiju i doprinsoi premećaju ponašanja. Dovođenjem tog nedovršenog posla u svesnost (ovaj termin koristi umesto Frojdovog temina svesti), on postaje figura i stiče mogućnost da, korišćenjem energije pozadine (ličnosti), postane završeni geštalt (celina).

Ličnost je organizmička celina koja ima svoju energiju u sposobnost da započne i ostvari svoje potrebe na sponatan način. Ličnost u razvoju prolazi kroz niz etapa, a svaku etapu karakteriše polaritet pune zavisnosti od drugih ljudi, i pune autonomije. Čovek je obdaren svesnošću koja omogućava da manipuliše sobom, drugima i sredinom. U toku razvoja, veliki broj ljudi se fiksira na pojedine zaplete i na taj način gubi deo svoje energije i narušava sebe kao celinu. Pot uticajem razvojnih statusa ljudi se formiraju sa nedostacima, kao da imaju ''rupe u sebi''. Ta osakaćenost se odražava u njihovom odnosu prema sebi i drugima. Osakaćenost je osnovno obeležje onih koji traže pomoć psihologa i psihijatra.

Perls je integritet ličnosti povezao sa svesnošću o celovitosti i sa odgovornošću za sebe pred sobom. U geštalt terapiji se odgovornost shvata kao u egistencijalističkoj filozofiji, kao odgovornost prema sebi za svoj integritet. Čovek je, pre svega, odgovoran za sebe pred sobom.

Pravila i tehnike geštalt terapije

Jedna od istaknutih odlika geštalt terapije jeste njena izuzetna opskrbljenost mnogobrojnim i različitim tehnikama rada. Geštalt tehnike se mogu menjati i prilagođavati specifičnostima pacijenta. Sve geštalt tehnike su primerene određenim pravilima.

1. Pravilo koncentracije na sada. Celokupan rad pacijenta podređen je imperativnu da sve bude doživljeno, ispoljeno i verbalizovano u sadašnjem vremenu. Princip sada ne isključuje mogućnost da se radi i sa sećanjima na prošle događaje. Uslov je da pacijent ta osećanja ponovo proživi.

2. Pravilo kontakta ti i ja. Mnogi pacijenti u grupama govore neodređeno i izbegavaju da gledaju u ljude. Terapeut predlaže klijentu da sviju poruku uputi određenoj osobi, koju sam bira.

3. Neutralan govor ''to'' i lični govor ''ja''. U svakodnevnom govoru je uobičajeno da se koristimo trećim licem kada opisujemo neko svoje osećanje, mišljenje ili ponašanje. U toku geštalt terapije od klijenta se traži da uvek upotrebi prvo lice jednine.

4. Pravilo kontinuiteta svesti. Insistiranje na principu kontinuiteta svesnosti zasniva se na uverenosti Perlsai ostalih geštalt terapeuta, da je stalan svesni kontakt sa doživljajima dobra protivmera za rad otpora.

15

Tehnike geštalt terapije

Ove tehnike se nazivaju i igrama. Perls je veći deo uobičajenih socijalnih komunikacija shvatao kao igre. Igara ima mnogo, jer svaki terapeut pronalazi nove igre, ili modifikuje postojeće.

Tehnika dijaloga je verovatno najpopularnije terapijska igra. Ona se oslanja na dve bitne premise o ličnosti. Prva je da u mnogim slučajevima pacijent fragmentirana ličnost i da je u toj osakaćenosti jedna strana izolovana. Druga je premisa da se suprotnosti u ličnosti, kao i između dve osobe, mogu prevazići uspostavljanjem dijaloga. Najpoznatija igra dijaloga je ona koju pacijent vodi između dva glasa u sebi koja su polarizovana. Glas koji naređuje, kritikuje i glas koji se brani, opravdava i pasivno manipuliše. Načelo dijaloga može se primeniti i na pojedne delove tela ili pak u raščišćavanju odnosa između pacijenta i nekoga ko je odsutan iz grupe. Za ovakve imaginarne partnere koristi se jedna stolica na koju pacijent stavlja drugu stranu, sa kojom vodi dijalog, identifikujući se sa čas jednom, čas sa drugom stranom.

Tehnika ''nezavršenih poslova'' je takođe jedan od specifičnih načina kojim se geštalt terapeut koristi u radu. Na početku seanse terapeut pita prisutne: ''Da li neko danas želi da radi? Da li neko ima neki nezavršen posao?''. Ovaj poziv je upućen onima koji su spremni da zauzmu specijalno mesto, stolicu ili jastuk na podu, koji je rezervisan za one koji rade. To što se radi vezano je za neki započet događaj iz prošlosti koji je ostao bez pravog završetka i koji opterećuje ličnost. Oni se mogu prevazići samo na taj način što će biti ponovo doživljeni, izraz i osećanja na taj način dolaze u svesno, osoba će prihvatiti sve kao svoje i geštalt je zatvoren.

Tehnika obrtanja: pacijent se žali na socijalnu inhibiranost i palšljivost. Psihodinamička hipoteza u ovom slučaju glasi da pacijent sebe zaplašuje jer u stvari oseća potrebu za suprotnim ponašanjem, tj. želi da se ponaša nonšalantno i razmetljivo. Od pacijenta se traži da pred grupom glumi razmetlivca i egzibicionistu. U ovoj igri on može, na svoje veliko čuđenje, da prepozna i to što stvarno želi, i kako je tu svoju želju suzbijao.

Tehnika preuzimanja odgovornosti je kombinacija dinamičke hipoteze i inscenacije. Pacijent koji ispoljava mnoštvo telesnih simptoma i ''otpisuje'' svoje telesne organe, može da dobije sledeći zadatak: da pokreće svoj udove, da postane svestan svojih pokreta, ponavljajuću rečenicu: ''Ja sam svestan... da mičem ustima i primam odgovornost za to''.

Tehnika forsirane provere iskaza pacijenta . Npr. ''Ne mogu nikoga da kritikujem'', pacijent dobija zadatak da svakom od članova grupe uputi neku kritičku primedbu. Svrha ove vežbe he da pacijent prikaže to što radi, da verbalni opis zameni demonstracijom, po principu ''Ne pričaj, već uradi''.

Tehnika preterivanja , u okviru geštalt terapijskog rada, terapeut poklanja veliku pažnju govoru tela. Često se dešava sa pacijent daje neki iskaz, pri čemu klati nokama, lupka šakom ili kucka prstima. Terapeut može da traži od pacijenta da taj izolovani gest sve više pojačava.

Tehnika ''recite što glasnije'' , pacijent u toku kazivanja izgovori nešto što se terapeutu učini kao izuzetno otkrivajuće saopštenje, dok se pacijent ponaša kao da sebe nije ni čuo. U tom slučaju, terapeut traži da pacijent ponovi svoj iskaz, ali glasnije. Ponavljajući iskaz postaje svestan šta govori, što znai za njega i šta je uradio da ne čuje sebe.

16

Najznačajniji terapijski i edukativni centri za geštalt terapiju nalaze se u San Francisku, Los Anđelesu, Kaliforniji, gde je geštalt terapija i rođena. Rad se sprovodi u grupama od 8 do 16 članova. Grupu vodi jedan terapeut, više terapeuta naizmenično ili dva terapeuta uporedo koji naizmenično preuzimaju inicijativu.

6. Porodična terapija ( ~ Cirkularna nasuprot linearnoj epistemologiji)

Osnovne postavke:

1. Koncept porodice kao sistem;2. Fokusiranost na problem;

3. Posvećivanje veće pažnje opažljivom ponašanju i interakcijama.

Skoro svi porodični terapeuti pridaju posebnu pažnju opažljivom ponašanju i interakciji. Upravo iz ove karakteristike i proističe definicija porodične terapije kao terapije koja koristi intervencije namenjene da proizvedu promenu u porodičnim interakcijama.

Osnovna je pretpostavka da su problematična ponašanja pojedinaca i simptomi tesno povezani sa sklopovima interakcije između članova porodice.

Porodica se vidi kao sistem u kojem vladaju pravila i ujedno kao organizovana grupa. Mogu se istaću dve ideje koje su glavne za porodičnu terapiju:

1. Fokusiranje na interakciju ponašnaja koje se može posmatrati u sadašnjosti,

2. Planiranje intervencija za izmenu tekućeg sistema i

3. Interesovanje porodičnh terapeuta za bihejvioralnu promenu i oslobađanje od simptoma uz dodatno interesovanje, za lični razvoj podjednako članova porodice, i svoj sopstveni razvoj.

Različiti pristupi u porodičnoj terapiji

Postoje 4 osnovna pristupa. To su:

1. Mulitgeneracijska teorija sistema Bovena – prema ovom sistemu porodica se definiše kao ona koja sadrži sve članove proširene porodice, a terapija se fokusira na ulogu pojedinca unutar šire porodične mreže. Njegova osnovna ideja jeste da je funkcionisanje svakog pojedinca integralno povezano sa funkcionisanjem svakog drugog člana u porodici. Ponašanje, pa i simptom, posmatra se u sklopu odnosa unutar porodice kao sistema, a ne unutar pojedinca.

2. Strukturalni, odnosno Minučinova strukturalna terapija – ima za cilj izmenu struktue interakcija između različitih članova porodice.

3. Strateški - koncentriše se na rešenje sadašnjeg problema pomoću usmerenja članova porodice i drugih relevantnih pojedinca na izvršenje različitih terapijskih zadataka. Ovaj pristup je direktan, bihejvioralno orijentisan i centriran na simptom i promenu, a terapeut preuzima odgovornost za otvoreno uticanje na porodicu tokom terapije.

17

4. Bihejvioralni - uključuje primenu principa bihejviorisičkog i socijalnog učenja na rešavanje porodičnih problema.

Tehnike sistemske porodične terapije

Strukturalna i strateška terapija, i njihove tehnike koje se najčešće koriste u radu:

Strukturalni pristup je orijentisan uglavnom na promenu o organizaciji porodičnog sistema, što znači da i tehnike koje se koriste imaju za cilj omeđavanje i stvaranje granica između porodičnih subsistema. One teže promeni moći u porodičnom sistemu, kao i redefinisanju porodičnih saveza (koalicija).

Većina ovih tehnika su kognitivno - strukturalne i one funkcionišu na iskustvenom nivou. U literaturi se navodi 9 takvih strukturalnih tehnika, koje se mogu svrstati u tri grupe: a) tehnike za promenu simptoma, b) tehnike za promenu strukture i c) ona koja menja porodičnu realnost.

U strateškom pristupu tehnike su veoma značajne, s obzirom na to da strateški terapeuti ne pridaju toliki značaj dinamici porodice, već ih prvenstveno interesuje eliminacija problematičnog ponašanja. Intervencije su aktivne i direktne, a sama promena se ostvaruje kroz interakcijski proces. Naglasak je na direktivama i zadacima koji se daju porodici tokom terapijske seanse. Ovi zadaci su vezani za rešavanje problema koji se iznose tokom seanse.

Strateški terapeuti su svesni otpora koji porodica pruža promeni, i zato koriste tehnike kojima se takav otpor najmanje provocira. To su: cirkularno ispitivanje - tehnika kojom se skupljaju informacije i koja ne izaziva otpor kod članova porodice, jer se traži od treće osobe da opiše interakciju između druge dve, tako da se te dve osobe ne stavljaju situaciju da brane svoje postupke i ponašanje.

Redefinisanje problema je takođe tehnika koja minimizira otpor i važna je jer se uz pomoć nje menja tumačenje situacije i dolazi do promene u sagledavanju realnosti. Na taj način se članovi porodice oslobađaju krivice, nekompetentnosti, itd.

Tehnike paradoksalne intervencije - postoje 3 tipa ovih tehnika: 1. strategija prepisivanja, 2. strategija ograničavanja i 3. pozicioniranje (naglašavanje pozicije). Ako terapeut kaže članovima porodice da rade ono što već rade, oni su dovedeni u ćorsokak. Ako prihvate njegovu instrukciju i nastave sa ’’prepisanim’’ ponašanjem, oni rade ono što im on propisuje i na taj način on stiče moć i kontrolu nad njihovim ponašanjem. Ako se pobune paradoksalnoj instrukciji, a samim tim i terapeutu, oni se kreću ka napretku. Tako uputstva izgledaju suprotna ciljevima. Ustvari, služe jedino njima. Strategije ograničavanja označavaju izražavanje sumnje u promenu, njeno obeshrabrivanje ili čak poricanje.

Treba još pomenuti i pozitivnu interpetaciju (konotaciju) - ovde se polazi od pretpostavke da pacijenti imaju pozivina motive.

Orijentacija prema mentalnom zdavlju/bolesti

Porodični terapeuti vide probleme kao sitaucione poteškoće između ljudi - kao probleme interakcije, bez obzira na njihova bazična porekla i etiologiju - vrste problema koje ljudi donose psihoterapeutu perzistiraju jedino ako se održavaju tekućim ponašanjem pacijenta i drugih sa kojima je on u interakciji. Terapeuti vide poremećeno, devijantno i problematično ponašanje kod pojedinca, kao i ponašanje uopšte, kao suštinski socijalni fenomen, koji se dešava kao jedan aspekt sistema, koji odražava disfunkciju u tom sistemu. Pošto je ovo ponašanje komunikacija, i simptom se definiše kao komunikacija.

18

Ukratko, strateški pogled disfunkcionalnog ponašanja može se sumirati na sledeći način:

1. Simptomi se jednostavno vide kao posebni vidovi ponašanja koji funkcionišu kao homeostatski mehanizmi, koji regulišu porodične interakcije.

2. Problemi koje ima identifikovani pacijent ne mogu se posmatrati odvojeno od konteksta u kome se dešavaju i funkcija kojima oni služe.

3. Ne može se očekivati da će se pojedinac promeniti sve dok se njegov porodični sistem ne promeni.

4. Uvid, sam za sebe, nije neophodan uslov za promenu.

Ciljevi terapije

Porodična terapija ima za cilj da izmeni sklopove ponašanja i interakcije članova u sistemu, i ne fokusira direktno napore tretmana na pojedinca koji je identifikovan da ima problem.

Postoji promena prvog i drugog reda. Promena prvog reda je kretanje ka unutar nepromenjenog sistema, koje porodica može da prenese i koje ništa bitno ne remeti. Promena drugog reda je promena koja remeti sistem.

Orijentacija prema vremenskoj dimenziji

Osnovna orijentacija je na sadašnjost. Planira se svrsishodna intervencija koja se odnosi na rešenje konkretnog problema. O prošlosti, budućnosti ili životu u celini se ne govori, sve je koncentrisano na pronalaženje strategije, sredstva terapijske intervencije kojima bi se rešio zadati problem i ostvario neposredni cilj koji se želi postići, i to u bliskoj budućnosti.

Osnovna pretpostavka od koje se polazi u sistemskoj prodičnoj terapiji je da izmenom načina komunikacije nestaje i patologija i sistem može nadalje da dobro funkcioniše.

Porodična sistemska terapija drugog reda

Porodična terapija drugog reda (ili kibernetika drugog reda, ili postmodernizam, ili poststrukutralizam) odnosi se na bitne promene u samim premisama porodične terapije. Lin Hofman je napravila vezu između konstruktivizma i sistemske prakse drugog reda, stavljajući naglasak na značenje, umesto na opažljivo ponašanje, što znači suštinsku promenu u samoj terapijskoj intervenciji: od promene porodičnih interakcija ka promeni porodičnih premisa, pretpostavki i značenja.

Tehnike sistemske porodične terapije

Osnovna tehnička sredstva, a koja obezbeđuju održavanje terapijske konverzacije, jesu samo pitanja. Jer, prema ’’osnovnim premisama’’, na nov način shvaćene porodične terapije, i sama terapija postaje ’’lingivistički događaj’’, koja se ostvaruje kroz terapijsku konverzaciju, a ’’promena je evolucija novih značenja kroz dijalog’’.

Tom smatra da su terapijske konverzacije organizovane sa ciljem da ublaže i otklone mentalnu bol i patnju, i da proizvedu lečenje. On navodi 4 bazične strategije intervjuisanja,

19

odnosno 4 glave grupe pitanja: linearna, cirkularna, refleksivna i strateška pitanja. Prema Tomu, svako pitanje sadrži neku nameru, cilj. Bilo da je svestan ili ne, terapeut ima cilj kada postavlja pitanja.

Linearne pretpostavke povezane su sa redukcionizmom, kauzalnim determinizmom, stavovima prosuđivanja i strateškim pristupom.

Cirkularne prepostavke povezane su sa holizmom, principima interakcije, strukturalnim determinizmom, neutralnim stavovima i sistemskim pristupima.

Presecanje (ukrštanje) ove dve bazične dimenzije čine četiri kvadranta, koja se mogu upotrebiti za razlikovanje 4 osnovna tipa pitanja:

1. Linearna pitanja: ona se postavljaju da orijentišu terapeuta na klijentovu situaciju i zasnovana su na lineranoj pretpostavci u vezi sa prirodnom mentalnih fenomena. Cilj je prvenstveno ispitivački.

2. Cirkularna pitanja: takođe orijentišu terapeuta, ali su osnovana na cirkularnim pretpostavkama o prirodi mentalnih fenomena. Cilj ovih pitanja je eksplorativan. Pretpostavka je da je sve povezano sa svim. Pitanja se postavljaju da povežu osobe, objekte, akcije, percepcije, ideje, osećanja, uverenja, itd. Ova pitanja, kao karakteristiku, imaju - opštu radoznalost.

3. Strateška pitanja: postavljaju se u nameri da se njima utiče na klijenta ili porodicu na specifičan način, i zasnivaju se ne linearnim pretpostavkama u vezi sa prirodom terapijskog procesa. Cilj je prvenstveno korektivan. Pretpostavka je da je instruktivna interakcija moguća. Terapeut preko strateških pitanja pokušava da privoli porodicu na promenu, a to znači da mislie ili da se ponašaju na načine ne koje terapeut misli da su ’’ispravni’’.

4. Refleksivna pitanja: imaju za cilj da utiču na klijenta ili porodicu na indirektan ili opšti način i zasnivaju se na cirkularnim pretpostavkama. Cilj je olakšanje, pomoć, unapređenje. Terapeut se ponaša kao vodič, vaspitač, ohrabrujući članove porodice da mobilišu vlastite mogućnosti za rešavanje problema.

Orijentacija prema mentalnom zdravlju/bolesti

Prema konstuktivističkom pristupu (koji je prisutan u porodičnoj terapiji drugog reda), pravila funkcionisanaje pojdinca ili porodice nisu karakteristike tih osoba, već terapeutove deskripcije. Takvi opisi, nisu opisi klijenata, već nešto što terapeut pripisuje klijentu. Suština problema nije etiologija simptoma, već su pre intepersonalni i društveni proesi i dinamika koja održava simptome.

Orijentacija prema ciljevima terapije

Osnovni terapijski cilj za porodičnu terapiju prvog reda je promena bihejvioralnih obrazaca, a za porodičnu terapiju drugog reda je osnovni terapijski cilj postao promena porodičnih pretpostavki i značenja. Naglašavanje značenja, umesto bihejvioralnih obrazaca, je osnovna razlika koja je usledila, zahvaljujući teorijskim i konceptualnim promenama u okviru porodične terapije.

Orijentacija prema vremenskoj dimenziji

20

Osnovna orijentacija jeste ka sadašnjosti, s tim što se uvodi i budućnost, u smislu otvaranja novih alterantiva i mogućnosti, budući da se radi o terapiji koja je orijentisana ka pozivinom rešenju, a ne patologiji ili uklanjanju simptoma.

7. Igre u TA (definicija igre, formula, podela igara, dati prmer igre i objansiti)

Igra predstavlja seriju komplementarnih i skrivenih transakcija koje se odvijaju u pravcu određenog i predvidivog kraja.

Osnovni razlog uvođenja koncepta igre u transakcionu teoriju ličnosti jeste potreba da se ponašanje ljudi opiše i objasni dosledno, uz pomoć prethodno usvojenih koncepata kao što su struktura ličnosti, Roditelj, Odrasli, Dete, zatim potreba za kontaktom i strukturiranjem vremena.

Anatomija igre

Sve igre, i pored raznolike fenomenologije i situacionih modofikacija, imaju jednu bitnu i zajedničku odliku, a to je završetak koji donosi dobit.

Svaka igra je iscenirana demonstracija jedne životne teze u koju igrač dubok veruje. Teza igre je različita. Na primer, u jednoj igri ona glasi: ’’svi su muškarci odvratni’’ ili ’’sve su žene kurve’’. Da bi se igra razvila, potrebno je da, pored igrača, učestvuje još najmanje jedan suigrač, a mogu biti i tri ili više lica. Ako je neko izabran za suigrača, on najčešće i upada u igru, ali to ne znači i da nema mogućnost da se iz igre izvuče. Taj način, na koji se započeta igra može nastaviti i prekinuti, naziva se antitezom igre. Ona je naročito važna u psihoterapijskom radu gde terapeut, prepoznavši igru pacijenta, ne dopušta da bude u nju uvučen u koristi antitezu.

Svaka igra ima i svoj cilj. Taj cilj igre je veza sa životnim planom, po kome se ukupno ponašanje osoba odvija. Bern ne upotrebljava pojam nesvesnog, on ga podrazumeva, kada kaže da su igre i životni plan programirani iz Deteta. U igri učestvuju najmanje dva ego-stanja, u koja je Dete obavezno uključeno. Igre se mogu igrati samo ako je, pored inicijatora, uključen još neko. Igre igraju odrasli koji se najčešće nalaze u određenoj ulozi, npr: muž i žena ili pretpostavljeni i nadređeni. Prema tome koliko lica učestvuje u igri, one se dele na igre sa dva, tri ili više lica.

Sve igre imaju dva nivoa: socijalni i psihološki. Na socijalnom nivou, igra je prepoznatljiva kao serija događaja. Na psihološkom nivou se odvija dinamika igre, njen skriveni tok.

Igra se ne može održavati i razvijati ukoliko ne donosi dobit. Bern je razlikovao pet vrsta dobiti od igre:

interna psihološka dobit spoljna psihološka dobit

interna socijalna dobit

egzistencijalna dobit

spoljna socijalna dobit

Poreklo igara

21

Svaka porodica ima svoj repertoar igara. Bez poznavanja tog repertoara nije lako razumeti poreklo repertoara igara pojedinaca. U stvari, igre se uče. Najverovatnije da se taj repertoar sastavlja u detinjstvu, dosta rano, negde između 2. i 8. godine života. Najvažniji uslov za učenje igre je primer koji pruža neko u porodici, neko ko je od velike važnosti za dete. Imitacija je osnov igre.

Proces igre i formula igre

Igra je pojam koji se bitno razlikuje i od psihodinamskog pojma simptoma, i od bihejviorističkog pojma navike, iako ima sličnosti i sa jednim i sa drugim. Fenomen igre je složeniji od oba i smisao nije okrenut socijalnoj realnosti, a da ipak nije slabije psihološki zasnovan. Pravilnost igre, njenu vremensku programiranost i tačan raspored poteza najrečitije iskazuje formula igre. Sve ogre se izvode po sledećem planu:

Simboli u fomuli igre imaju sledeća značenja: B označava početni potez inicijatora igre koji ima dvosmislenu poruku upućenu suigraču (caka ili udica); C je igrač koji ima slabost ili sklonost da se upeca na takve ’’cake’’: znak + označava da su osoba koja šalje dvosmislenu poruku i osoba koja se na tu poruku odaziva - jedan par u transakciji. O označava odgovor koji šalje suigrač inicijatoru igre, Ob označava obrt, ili skok, koji inicijator igre neočekivano izvodi prebacivanjem iz jednog ego-stanja u drugo ego-stanje. Na taj način odgovor ne dolazi kao paralelna, komplementarna transakcija, nego kao ukrštena transakcija. Taj momenat je presudan za dalju komunikaciju i ishod. X označava zbunjenost ili šok koji nastaje pre svega u suigraču, ali delimično i u inicijatoru igre.

Kod igara, uvek postoji promena ego-stanja.

Primeri

Reket osećanje je manipulativno osećanje, ali to nije lažno osećanje, već njime nešto potvrđujemo, a autentično osećanje je vezano za situaciju. Ponavljanjem osećanja nešto dobijamo.

o ’’Blemish’’ - tražimo grešku u nečemu. o ’’Lovac na greške’’ - osnovna dobit je da se skrene pažnja na sebe.

o ’’Lopovi i policajci’’, ’’Tu sam te čekao’’ - osnovna teza ’’Vidi da li možeš da me uhvatiš’’, ’’Kick me’’ (’’Šutni me’’) - Zašto se to uvek dešava meni?

o ’’Ugao’’, ’’Ja ne želim da odem u ugao’’ - proklet sam i ako uradim, i ako ne uradim

o ’’Sudnica’’ - očekujem da neko potvrdi da sam u redu

o ’’Uradi mi nešto’’ - teza ’’Ja sam bespomoćan, ti mi učini nešto da mi rešiš problem umesto mene’’. Dobit je da se problem ne može rešiti

o ’’Užurban’’ - ’’Ja sve moram da uradim, i sve mora da bude savršeno’’

o ’’Da nije tebe’’ - teza ’’Uvek postoji neko ko me stopira da uradim nešto’’

o ’’Pay off’’

o ’’Pokušavam da ti pomognem’’

o ’’Silovanje’’ - kada žena izaziva, fletruje, a kad se muškarac primi, onda se ponaša ’’Šta ti je?!’’

o ’’Stupid’’ ~ glupan - potvrđivanjem da ne znamo izaziva smeh, kojim potrepljujemo glupost

o ’’Drvena noga’’ - igrač potvrđuje da nema odgovornost za rešavanje problema

22

Tri vrste uloga: 1. spasilac, 2. progonilac i 3. žrtva.

8. Scenario u TA (definicija, razvoj, podele, vrste scenarija)

Scenario ili životni skript nastaje u porodici, a glavni akteri su majka, otac i njihov potomak. Prvo pravilo skriptiranja glasi da skriptne poruke koje dolaze od suprotnog pola jesu odlučujuće. Drugo pravilo glasi da skripte poruke imaju dve komponente - prva je zabrana, a druga je direktiva. Treće pravilo je da tragični scenario protura samo onaj roditelj suprotnog pola kod kojeg su Roditelji i Dete u oštrom sukobu; u takvom slulaju su zabrane i direktive koje šalje detetu preterane ili destruktivne. Četvrto pravilo glasi da je koncept tri ego-stanje neophodan za prikazivanje i razumevanje geneze skripta.

Kao i u klasičnim grčkim tragedijama, heroj isprva živi u idiličnom uverenju da je sve dobro, tj. ’’Ja sam dobar’’ i ’’Živim kao princ’’. Sa transakcione tačke gledišta, svi ljudi se rađaju dobri, dakle, svi smo mi isprva prinčevi i princeze. Međutim, heroj živi u zemlji džinova koji imaju veliku moć, dok je njegova sasvim mala. To njemu odgovara sve dok se džinovi prema njemu ophode sa pozicije dobrog Roditelja, eventualno Roditelja i Odraslog. U toj priči džinovi ponekad odstupaju od pravila i prepuštaju kontrolu nad sobom svom Detetu. Ako je to dete prirodno, radoznalo, sklono igri i veselo, onda te te epizode unose živost u njihove odnose. Međutim, ako je dete džinova (majke i oca) sputano, ljuto, onda će majka ili otac istupiti protiv deteta. To istupanje će dobiti smisao zabrane ili klevetne poruke. Najgora strana ovih događaja je činjenica da je dete sugestibilno.

Za sada ne postoji neka formula koja bi određivala momenat kritičkog obrta u životu mališe. Zna se da takav momenat postoji. Mnogi pacijenti mogu de sa prisete tih momenata kada se užive u svoje Dete i ta se sećanja vraćaju. Prelom nastaje u situaciji krize i ugroženosti deteta, koje, sa aktivnim Odraslim, postavlja pitanja: ’’Šta će biti sa mnom kad porastem?’’, ’’Šta ću ja da radim?’’. Od najvećeg značaja za razumevanje pojave skritpiranja je odluka koje dete donosi u trenutku vrhunca krize. Nakon što je shvatio da za džinove on nije princ, date traži način da preživi. To traženje se završava odlukom da će takav i takav ostati do tada i tada.

Podele:

Po Bernu, scenariji se dele u dve klase, na pozitivne ili pobedničke, i negativne ili gubilačke. Većina osoba koje dolaze da traže pomoć psihologa ili psihijatra ima negativan ili gubilački skript. Drugi način za ocenjivanje skrpita je ocenjivanje po intenzitetu reperkusije koja nastaje ako se ne ispuni zahtev sadržan u direktivi. Najzad, skrpt se može klasifikovati i prema tome na koji način se strukturira vreme celog života. Razlikuje se 6 vrsta scenarija koje su analogne tragičnim mitskim ličnostima:

1. Skript tipa Nikad je replika sudbine mitskog Tantala, koji je osuđen da trpi glad i žeđ okružen jelom i pićem. Osoba sa skrptom Nikad, pod uticajem roditeljske zabrane i kletve celog života pati, usled velikih iskušenja kojima mora odoleti.

2. Skript tipa Uvek i Doveka je replika sudbine mitske Arhane, koja se usudila da u vezu bude bolja nego boginja Minerva. Za kaznu, osuđena je da bude pauk i da eo život plete mreže.

3. Skript tipa Do ili Dok je replika sudbine Herkula, koji nije mogao postati bog, dok nije ispunio uslov - da rinta dvanaest godina. Ovaj skript je zasnovan na komandama koje su vrlo

23

česte. Na primer, ’’Ne možeš da se udaš dok ti se sestra ne uda.’’ Ipak zahtev može biti individualne vrste.

4. Skrpit tipa Posle je replika sudbine Damoklosa, koji je mogao uživati u svom kraljevstvu sve dok nije primetio mač koji mu je visio nad glavom, obešen o dlaku. Posle više nije mogao da uživa, iako je sve ostalo nepromenjeno. To je skript zasnovan na poruci tipa: ’’Čekaj, videćeš ti posle toga i toga’’. U praksi se to javlja kao: ’’Uživaj dok možeš, posle nećeš još dugo’’.

5. Skrpt tipa Ponovo i Još jednom je replika sudbine mitskog Sizifa. To je skrpit ljudi koji su u životu započeli ’’stotinu stvari’’ i malo je falilo da postignu uspeh.

6. Skript tipa Nezavršen kraj nije baš sasvim negativan, ali ni jasno pozitivan - to je nepobednički skrpit. Taj skrpit je čest među ljudima koji su završil isvoju karijeru određenu nekom ulogom, pa sada više ne znaju šta će sa sobom.

9. Strukturalna analiza u TA

Ego stanja predstavljaju koherentne obrasce mišljenja, osećanja i doživljaja koji su direktno povezani sa određenim načinima ponašanja. Dijagnostikovanje ego-stanja postiže se preko naturalističkog pristupa. Prvo, važno je odrediti telesni govor: držanje tela, karakter pokreta, mimički izraz i pogled. Drugo, važno je kakav je rečnik pacijenta i kako govori. Svako ego-stanje ima krakterističan govor i način izražavanja. Treći vid ispoljavanja ego-stanja predstavlja poruke koje osoba upućuje. Za dijagnozu je veoma važno utvrditi koje ego-stanja šalje poruku i kom je ego-stanju druge osobe ta poruka namenjena.

Ponašanje ljudi u svakom trenutku njihove budne aktivnosti određeno je time u kom se ego-stanju nalazi. Svaki čovek ima tri ego-stanja: Roditelji, Odrasli i Dete.

Roditelj je ego-stanje koje treba zamisliti kao kompjutersku memoriju u kojoj su sačuvani videotonski snimci roditeljskih figura i njihovih vrednosnih poruka. Kada je R (roditeljsko ego-stanje) aktivno, onda čovek upućuje sebi ili drugim osobama poruke kojima je zajednički imenitelj Treba i Mora. Kada je osoba u tome ego-stanju, onda je i telesno držanje adekvatno tome, energija je u gornjoj trećini tela (energičan i strog izraz, napumpano poprsje i zapovednički pokret ruke).

Dete je ego-stanje koje treba zamisliti kao energetsku bazu ličnosti. Sadržaj Deteta je zasnovan na realnim događajima iz perioda detinjstva, otprilike do 6. godine života. U ovom delu memorije sačuvani su tragovi događaja koji su se zbili, a koji su registrovani u skladu da mišljenjem i doživljavanjem jednog deteta. Kada je D (ego-stanje deteta) aktivno, onda čovek upućuje samom sebi ili drugima poruke kojima je zajednički imenitelj Želim ili Osećam. Bern upozorava da dete u čoveku ne treba brkati sa izrazom ’’detinjast’’. Detinjasta osoba je ona koja se ne ponaša adekvatno, na izvestan način pogrešno. Biti u Detetu podrazumeva da sa nalazimo u kontaktu sa svojim telom, željama i osećanjima, što, sa stanovišta TA, može biti adekvatno i poželjno.

Zajednička osobina ego-stanja Roditelja i Deteta je što su ispunjeni sadržinom koja potiče još iz najranijeg detinjstva.

Odrasli, ego-stanje u srednjem krugu, je najsličniji kompjuteru koji je programiran da prima podatke, obrađuje i predviđa. Za razliku od Roditelja i Deteta, ego-stanje Odraslog je prazan, u

24

njemu nema prošlosti; ono je, naprotiv, ispunjeno onim sadržajima koji su u datom momentu pristigli. Kada je ego stanje O aktivno, onda je čovek u mogućnosti da oseti, čuje i vidi sebe sa distance jednog drugog ego-stanja. Ako je, međutim, O vodeće ego-stanje, onda je čovek zaokuljen aktuelnim poslom i procenom zbivanja. Sve aktivnosti O imaju zajednički imenitelj - instrukciju Moguće je (ili Nije moguće) i Korisno je (ili Nije korisno).

Strukturalni i dinamički model ličnosti

Terapeut, prvo što nastoji kad dođe i kontakt sa pacijentom, nastoji da utvrdi koje ego-stanje je kod pacijenta aktivno i koje je vodeće. Opšti model strukture ličnosti sastoji se iz tri vertikalno poređana kruga iste veličine. Gornji krug je Roditelj (R), srednji je Odrasli (O), a donje je Dete (D). Ova tri kruga treba da budu obuhvaćena elipsastom granicom, koja reprezentuje jednistvo tri ego-stanja u okviru iste ličnosti. Taj model izražava uverenje da su Roditelj i Dete daleki i različiti jedan od drugog. On služi kao definicija grafičkog tipa za opštu strukturu ličnosti i naziva se strukturalni model prvog reda.

Ličnost odrasle osobe nosi u sebi sve ono što se tokom života izdiferenciralo, razvilo i što je zabeleženo u memorijskim sistemima Roditelj i Dete kao program življenja. Poseban značaj ima detinjstvo, u kome su aktivne iste strukturalne jedinice ROD, ali ipak kvalitativno različite od ego-stanja odraslih.

Odrasla osoba u roditeljskoj funkciji je prikazana sa tri verikalno poređana kruga ROD. Nasuprot njoj je dete, koje još nema formirana sva tri ego-stanja, već samo jedno, i to D, dok su ostala dva u formiranju. Međutim, u D se nalazi jedan minijaturni ROD sistem, koji takođe predstavlja funkcionalnu celinu. U tom smislu, dete već ima formiran aparat za Treba (R), Želim i osećam (D) i Tako je nemoguće (O).

U procesu formiranja ego-stanja drugog reda, dva događaja su od posebnog značaja:

Primarni sistem ROD se ne gasi, već ostaje trajno svojstvo ličnosti; R2 nastaje kao da je subjektivnom kamerom snimljen svako ko je bio u funkciji

roditelja, ili značajnog autoriteta u životu čovek do 5. ili 6. godine.

R i D imaju trodelnu strukturu. Razlika je u tome što se ROD u detetu stvara na temelju biološki programirane diferencijacije, a ROD u Roditelju nastaje imitacijom i drugim formama učenja prama spoljnim uzorima. Prikaz ličnosti po ovom modelu naziva se strukturalna analiza drugog reda.

Na modelu strukturacije drugog reda zasnovana je i Teorija sudbine ili Teorija skritpa ili scenarija. Ona je vrlo pogodna za prikazivanje u razjašnjavanje niza značajih pojava u individualnom i društvenom životu.

10 . Funkcionalna analiza u TA

Ova dva (gorepomenuta) modela ličnosti ostavljaju izvesne pojave van svog dometa. Na primer: kada kažemo da je neko u ego-stanju Roditelja, ostaje puno praznina, jer to nije uloga koja je na jedinstven način određena od strane društva (otac i majka mogu imati više tipova odnosa prema detetu).

25

Zbog toga je napravljen treći model ličnosti, koji već uzima u obzir raniju strukturalnu podelu, a ističe različite funkcije određenog ego-stanja. R se deli na dva dela: kritički roditelj (KR) i negujući roditelj (NR). Podela Roditelja na dve funkcije (KR i NR) može da pobudi asocijacije na ulogu oca i majke. Međutim, ego-stanje nije uloga, već proživljeno ponašanje. Odrasli je u funkcionalnom modelu samo kompjuter koji se nije izdiferencirao kao R i D. On je neutralan, ukoliko nije preplavljen uticajima koji dolaze iz R ili D.

Ego-stanje Deteta je takođe izdiferencirano u funkcionalnom smislu. Osnovna podela je izvršena prema uzoru koji vidimo kod dece koja su zaokupljena svojom spontanom aktivnošću, i to se naziva ego-stanje Prirodnog Deteta. Najbolji primer za to je dete koje se igra. Drugi izvor za funkcionalnu podelu je dete koje ide u školu, sprema zadatke, i to se ego stanje zove Adaptirano Aete. Prirodno Dete samo bira akrivnosti, spontano se prepušta igri ili radnji, autonomno je. Adatirano Dete izvršava zadatke koje su mu drugi odredili, teško mu je da održi pažnju.

Pored funkcionalne podele Deteta na buntovno i adaptirano, navodi se još i ego-stanje Buntovno Dete. Osobe koje su često u ego-stanju Adaptiranog Deteta, povremeno zapadaju u neki vrstu negativističkog ponašanja i to je nateralo transakcioniste da uvedu i Buntovno Dete.

11. Transakcije

Za označavanje odnosa ili psihološke razmene između dve osobe, Bern uvodi naziv transakcija. Transakcija znači da dve ili više osoba razmenjuju dodir, pažnju ili priznanje postojanja. Kada se ddve osobe sretnu i stupe u dodir, one razmene određenu količinu i vrstu dodira i pažnje (stroke). One to čine u skladu sa svojim aktuelnim potrebama.

Transakciona analiza se bavi proučavanjem ego-stanja i promenama ego-stanja u proceu transakcija koje po pravilu bivaju u serijama. Bern je proučavao i klasifikovao najčešće forme transakcija.

Komplementarne transakcije

Najjednostavnije su one transakcije u kojima sa obe strane učestvuju Odrasli. Ovu vrstu O-O transakcija najčešće srećemo u radnom odnosu. Ovakva transakcija je jednostavna, jer uključuje samo dva ego-stanja, koja ostaju ista do kraja komunikacije. Za nju možemo reći i da je komplementarna, jer na svaki stimulus sledi odgovarajuć transakcioni odgovor.

Drugi tip komplementarne ili jednostavne transakcije vidimo u odnosu dece i roditelja.

U pogledu ovih transakcija, Bern je otkrio pravilo da komunikacija između dve osobe može trajati veoma dugo ili ’’beskrajno’’ ukoliko su transakcije komplementarne.

Ukrštene transakcije

Ukoliko u toku komunikacije između dve osobe jedna od njih promeni aktivno ego-stanje, tada komunikacija postaje složena, jer je broj aktivnih ego-stanja veći od dva i tada dolazi do ukrštenih transakcija.

Drugo pravilo međuljudske komunikacije glasi da pojava ukrštanja transakcija označava ili prekid komunikacije ili početak sukoba.

26

Bitna odlika složenih transakcija je učestvovanje sa više nego jednim ego-stanjem u komunikaciji. Bern je naveo dva tipa složenih transakcija:

1. U nekim slučajevima transakcioni stimulus, koji polazi od inicijatora, nosi skrivenu poruku i na taj način respodent prima jednu javnu poruku i jednu skrivenu - skrivene transakcije.

2. Dvosmislene komunikacije - govori se o jednoj stvari, ali se misli na nešto drugo.

12. Kritika novih grupnih pravaca

Novi pravci grupne psihoterapije kritikovani su sa četiri teze.

Prva teza glasi da je naziv novi pravci neodgovarajući. Sve što je predstavljeno u sadržaju i metodima novih pravaca u suštini je već ranije otkriveno. Ova kritika uperena je prividno protuv oznake novi, a, u stvari, ide na svođenje ovih psihoterapija na psihoanalizu. Neosporno je da je psihoanaliza veoma mnogo uticala na teoriju i donekle na metod grupine psihoterapaje, Isto tako uticaj su izvršile i Morenova psihodrama, terapija ponašanja, pa i neke predfrojdovske postavke o psihoterapiji. Izabrani naziv ne možemo prihvatiti u značenju: potpuno nov, revolucionaran metod. Takve pretenzije ne mogu da se brane. Može se, međutim, braniti tvrđenje da novi pravci predstavljaju niz novih doprinosa teoriji i praksi grupne psihoterapije. Ključno je pitanje u čemu je tu novina? Smatram da ove četiri škole grupne psihoterapije opovrgavaju uverenje da postoji samo jedan ispravan put psihoterapijske akcije i konceptualizacije. U odnosu na ranija shvatanja telo je priznato kao predmet psihoterapije. To nije samo deklaracija, već je i metod podešen govoru tela, memoriji tela i menjanju tela u procesu psihoterapije. Nepotrebino je duže se zadržavati na dokazivanju da su navedene škole razvile tehnike rada do te mere da niko pametan ne može da ih svodi na slobodne asocijacije, uslovljavanje, ili nešto treće. U odnosu na klasične psihoterapije, sa izuzetkom Morenove psihodrame, način rada novih terapeuita je izrazito aktivistički, blizak eksperimentalnom pozorištu, dok je pacijentu dato pravo polimorfnog ("totalnog") izražavanja. Najzad, što je posebno značajno, nove škole odbacuju čitav niz teorijskih konstrukcija psihoanalize, kao što odbacuju i teoriju nagona i postavku da je čovek u svojoj nesvesnoj biti opasan za druge Ijude.

I pored toga što su nove škole dale niz doprinosa u teoriji i praksi, a možemo reći i humamističkoj etici, one su se uklopile u tekuću praksu grupne psihoterapije uglavnom kao novi sastojci. Njihova prisutnost u toj praksi se očituje u promenama stilova rada, u pojavi novih centara, a naročito u organizaciji života terapijskih domova.

Druga teza kritike osporava da je metod rada prava psihoterapija. Imajući u vidu teškoće u jasnom definisanju toga šta je to psihotarapija, ova je kritika zaista pretenciozna. Ona se uglavnom oslanja na činjenice da se mebod rada novih terapija razlikuje od psihoanalitičkog i bihejvioralnog lečenja. Dodatni je argument da to nije psihoterapija, jer ni pacijenti nisu pravi bolesnici. Čak i da je ovaj argument tačan, a znamo da nije, mogli bismo reći da nije ni bitno da se ova praksa nazava psihoterapijom, ili drugačije. Kako god da nazovemo ovaj metod rada, ostaje nam uverenje da su novi pravci zasad dali najbolju osnovu za sprovođenje ideje o radu na psihijatrijskoj preventivi. To je ono što je najviše nedostajalo, a što je i najvažnije u strategiji psihijatrijske zaštite društva. Napredak u metodici psihijatrijske prevencije je danas potrebniji od novih metoda lečenja, ili je bar isto toliko značajan.

27

Treća teza je da pacijenti novih grupnih psihoterapija nisu pravi duševni bolesnici. Ova je teza veoma neobična zbog toga što je rado zastupaju i klasični psihijatri koji leče »prave bolesnike« (psihoze) i Sas kao njihov kritičar. Takva teza je na današnjem stupnju razvoja psihijatrije pretenciozna. Sama psihijatrija nastoji danas da se proširi, da razvije svoju delatnost van same ustanove, da ponudi pomoć tamo gde se poremećaji javljaju: u školama, na radu i u porodici. U ekstremu to se može izroditi u pshijatrizaciju društvenih problema. Na drugoj strani, neki .drugi psihijatri nastoje da zaštite psihijatriju od rasipanja, od sociologiziranja, i učvršćuju se u ustanovama gde se radi "prava psihijatrija", gde se leče teški duševini bolesnici. I jedni i drugi su suočeni sa nepremiostivom teškoćom objektivnih definicija duševne bolesti. U praksi se pojavljuje administrativni termin "pacijent", koji prikriva protivurečnost u teoriji, u stavovima i praksi. Sa takvih pozicija kritika upućena na račun sadržaja termina pacijent, bilo da je reč o pacijentu socijalno orijentisane psihijatrije ili pacijentu grupnog terapeuta novih pravaca, nema dovoljnu ubedljivost. Kritičika teza da to nije "pravi pacijent" je zasnovana i na neobaveštenosti. Već smo naveli u tekstu da se metodama novih pravaca leče skoro sve vrste psihijatrijskih slučajeva. To je već dovoljno da se kritika odbaci. Nepobitno je da su pacijenti novih pravaca samo manjiim delom teški duševni bolesnici, a većim delom neurotičari, ili osobe koje bi po klasičnoj klasifikaciji, bile svrstane u nezrele, neadekvatne ličnosti, ili bi ih okitili etiketom noogene neuroze. Tezu kritike najviše potvrđuju oni klijenti novih pravaca koji ne dolaze zato da leče bolest, nego da izađu iz zastoja u svom razvoju, koji žele da promene svoj život. Ova slobodna ljudska odluka o upravljanju svojim životom nailazi na nerazumevanje i smatra se neopravdanom. Dokaz je da se rad sa takvim Ijudima pogrdno naziva "kozmetička paihijatrija«.1 Iz svega rečenog nameće se zaključak da je obim delovanja novih pravaca znatno širi od obima delovanja klasične psihijatrije.

Poslednji, četvrti, argument kritike je da terapeuti novih pravaca nisu pravi terapeuti. Osnovu ove teze predstavlja činjenica što mnogi od tih terapeuta nisu diplomirani lekari ili psiholozi. To je sasvim tačno. Takođe je tačno da zamerke dolaze od Ijudi koji u svom radu na prvo mesto stavljaju profesionalnu kvalifikaciju. Sa sličnom dilemom Frojd je na prvo mesto stavio Ijudski kvalitet terapeuta, a kvalifikaciju na drugo. Ne može se osporiti kontrateza da je birokratizacija medicine, njena institucionalna otuđenost, dobila velike razmere. I pored toga što je najveći broj lekara i psihologa vrlo predan svom poslu i obraća veliku pažnju kontaktu sa pacijentima, uticaj birokratizacije je jak. Novi pravci grupne psihoterapije su od početka postrojeni naspram institucionalne i birokratske psihoterapije, a u tome su našli jaču podršku među entuzijastima van klasičnih profesija. Naše je uverenje da je psihoterapeut osoba posebnih kvaliteta, da je biriokratizam korozija tog poziva i da je bavljenje poslom trećeg roditelja lepo i stimulativno, ali da iziskuje selekciju, obuku i stručnu organizaciju, koja nije istovetna sa medicinom, ili psihologijom.

13. Faze u radu kod Rodžersa

Po Rodžersu, mogu se razlikovati sledeće faze razvoja psihoterapijskog odnosa:

1. Pojedinac je odlučio da zatraži pomoćPo Rodžersu, ovo je jedan od najznačajnijih momenata u svakoj psihoterapiji. Na samom početku psihoterapije veoma je važno raščistiti da li je odluku da se obrati psihoterapeutu klijent doneo samostalno ili je dolazak motivisan pre svega (ili isključuvo) potrebom da se zadovolji neko drugi (roditelj, bračni drug, itd.). Rodžers insistira na neophodnosti da klijent sam donese odluku i započinjanju psihoterapije. Pošto je ova odluka, istovremeno,

28

povezana i sa odgvoronošću koju klijent preuzima za trajanje psihoterapije, o tome treba razgovarati na prvom sastanku sa klijentom.

2. Razjašnjavanje psihoterapijske situacijeOva faza obuhvata razjašnjavanje šta klijent može da dobije u psihoterapiji i kako će to dobiri. U ovoj fazi raščišćavaju se neka pogrešna očekivanja, kao na primer, očekivanja klijenta da će dobiti savet od psihoterapeuta i tome slično. Veoma je važno staviti klijentu do znanja da psihoterapeutski proces zahteva određeni napor od klijenta i da je psihoterapeut samo osoba koja će mu u tome pomagati.

3. Ohrabrivanje slobodnog izražavanja osećanjaU ovoj fazi psihoterapeut prijateljskim, prihvatajućim i zainteresovanim stavom motiviše klijenta da slobodno izražava osećanja. Da bi se to postiglo, reakcije terapeuta ograničavaju se na: ’’I kako ste vi to primili?’’ ili ’’Kako ste se tada osećali?’’ ili ’’Šta ste, i stvari, želeli?’’ i tome slično.

4. Prihvatanje i osvetljavanje negativnih osećanjaU ovoj fazi klijent shvata da su negativna osećanja sastavni deo njega. U tome mu pomaže psihoterapeut koji, na topao i prhihvatajući način, konstatuje prisistvo takvih osećanja: ’’Izgleda da je vama svega dosra, ako sam dobro razumeo?’’, ’’Vi biste želeli to da popravite, a istovremeno ne želite?’’, ’’Da li se osećate pomalo krivi?’’ itd.

5. Probno ispoljavanje pozitivnih osećanjaKada klijent ’’izbaci iz sebe’’ negativna, počinju da se pojavljuju pozitivna osećanja. Po Rodžersu, pojava pozitivnih osećanja predstavlja prvi vesnik sazrevanja.

6. Prihvatanje i prepoznavanje pozitivnih osećanjaU ovoj fazi psihoterapije, psihoterapeut, na isti način kako je to činio kad su u pitanju bila negativna osećanja, osvetljava i prihvata pozivina osećanja koja iznosi klijent. Kada klijent u potpunosti doživi sve ono dobro i loše u sebi, pripremljen je za sledeću fazu psihoterapije.

7. Postizanje uvidaZahvaljujući prethodnoj eksploraciji negativnih osećanja, kao i pozitivnih, klijent je u stanju da pojedine aspekte ovog iskustva sagleda u novom svetlu. A to je korak ka boljem razumevanju sebe.

8. Osvetljavanje mogućih izboraU ovoj fazi, zahvaljujući postignutom uvidu, klijent sebe jasnije sagledava, ali je u nedoumici: šta dalje da čini. Psihoterapeut ne sugeriše moguća rešenja, ali pomaže klijentu da sagleda moguća rešenja. Klijent, na taj način, bolje upoznaje svoja osećanja u vezi sa različitim mogućnostima i približava se saznanju koja od mogućnosti ima najveću vrednost za njega.

9. Preduzimanje pozitivnih inicijativaU ovoj fazi, klijent pokušava nešto da uradi. Kao rezultat ispitivanja svojih mogućnosti, on počinje da se ponaša na način koji mu je ranije izgledao nemoguć. Akcije koje klijent

29

preduzima ne moraju, naravno, biti ni u kom smislu spektakulrane, ali odražavaju spremnosr da se život ’’uzme u svoje ruke’’

10. Dalji razvoj uvidaPreduzimanje različitih inicijativa dopinosi postizanju novih uvida. Što se tiče psihoterapijskog procesa, u ovoj fazi dozvoljene su nešto dublje interpretacije (ali nikada onako duboke kao u klasičnoj psihoanalizi).

11. Povećanje poverenja u sebeKlijent sve manje strahuje od inicijative, preduzima nove akcije. Sve se više uočava poverenje koje ima u sebe. U ovoj fazi, klijent i psihoterapeut kao da komuniciraju na jedan nov način. Odnos među njima postaje sada stvarno prijateljski u najhumanijem smislu te reči. Psihoterapeut u očima klijenta postaje sve više običan čovak sa posebnostima koje mu zaista pripadaju, a sve manje idol ili oličenje raznih ličnosti sa kojima se pacijent u sovm životu sretao. Klijent počninje da se interesuje za ličnost psihoterapeuta, kao što i prema drugim ljudima iz svoje okoline počinje da pokazuje autentičan interes.

12. Smanjenje potrebe za psihološkom pomoćiU ovoj fazi klijent ima potrebu da prekine psihoterapiju. Najčešće, to se javlja u formi izvinjavanja psihoterapeutu što mu je oduzeo toliko vremena, što ga je ’’gnjavio svojim problemima’’. Psihoterapeut prihvata tu situaciji: ’’Vi se sada osećate mnogo sigurniije, mnoge stvari ste u međuvremenu sami rešili, pa više nemate potrebu za mojom pomoći. Otuda vam je neprijatno da koristite moje vreme...’’. Može se, međutim ,desiti da u ovoj fazi klijent, još uvek vezan za psihoterapeuta, počne ponovo da iznosi (i doživljava) stare, prevaziđene probleme, ili da počne da govori o nekim novim. Po Rodžersovom mišljenju, ako se psihoterapeut pravilno postavi prema ovoj pojavi, ova situacija će kratko trajati i psihoterapija će brzo biti okončana.

Kada nabrajamo faze u terapiji po Rodžersu, vrlo je bitno da spomenemo da klijent donese odluku o prelasku na sledeću fazu. Kod Rodžersa je ključna emotivna komponenta. Kod faza je bitan redosled!

14. Egzistencijalistička psihoterapija

Osnivači egzisencijalističke psihoterapije nisu filozofi. Idejne konture ovog pristupa naziru se još iz 1907. godine kod Ludviga Binsvangera, rodonačelnika egzistencijalističke orijentacije.

U najširem smislu reči, pre svega, po tome kako shvata ljudsku prirodu, za ovaj pravac u psihoterapiji se može reći da je holističan, trancendentalan, aksiološki, modularan, aktivističan i teleološki usmeren. Što se tiče holističnosti egzistencijalne analize, to znači da ona posmatra čoveka kao celinu, tj. sve što se dešava u njegovom duševnom svetu, i ponašanju, mislima i osećanjima, uzima kao aspekt celine postojanja, a ne kao njegov nezavistan deo. Kad je trancendentalnost u pitanju, to govori u prilog stavu da se čovekova egzistencija poima u stalnom preavzilaženju, u transcedenciji, da je čovek ono što još nije postao, da je biće na putu. co pravac postao je poznat u svetu po svom individualizmu, odnosno pretpostavci da je svaka ličnost, razume se, i ona koja je na psihoterapiji,

30

neponovljiva, jedinstvena i da se ta modularnost može razumeti tek u susretima jedne egzistencije sa drugom. Susret nije pasivan i njegov ishod zavisi od aktivizma onih koji komuniciraju. Teleologičnost ovog pristupa prepoznaje se u stavu da je egistencija slobodna i aktivna, u tome da se ona ne bira nasumice, već u skladu sa spostvenim nacrtom i da se ona prepoznaje u simptomu, snovima i drugim značajnim aspektima psihičkog života.

Glavne struje i proganosti egzistencijalističke psihologije

Daseinanaliza (dazajenanaliza) ili analiza Tu-bića se deli na tri grane. Prva je ona kojoj pripada njen utemeljivač Lidvig Binsvanger i njegovi, danas retki, sledbenici. Druga, najbrojnija, okuplja učenike psihoterapije Medarda Bosa. U treću bi mogli da se svrstaju ostali analitičari Tu-bića, koji su originalno tumačili, odnosno razumevali glavne terapijske probleme, posebno one sa socijalnom konotacijom. (Binsanger i Bos nisu filozofi!)

Ludvig Binsvanger, utemeljivač dazajnanalize, u svojim ranijim radovima obrađuje odnos između prirodnih nauka s jedne, i psihologije i psihoanalize s druge strane, udarajući teorijske temelje celokupnoj egzistencijalističkoj psihoterapiji. Dazajnanaliza se, smatra Binsvanger, služi intuicijom ili ’’apstrahujućom ideacijom, nekom vrstom iskustva nasuprot fizičkom opažanju, kojim se koriste prirodne nauke. Ona se oslanja na deskripciju, nastojeći najpre da verno opiše psihičke pojave, da bi došla do imanentnog sadržaja samog doživljaja. Osnovna terapijska kategorija dazajnanalize je iskustvo. A njen nezaobilazni element je susret. Suština terapijskom susreta je u tome da terapeut otkrije najpre aktuelnu prisutnosr bolesnika u vremenu i prostoru, a potom i intencionalnost njegovog postojanja. Oko nje se, naime, pletu određene egzistencijalne teme, karakteristične za sva duševna stanja, pa i za psihički problem pacijenta. Egzistencijalna intencionalnost se pak najbolje može razumeti poznavanjem biografije bolesnika ili, tačnije, biografske hermeneutike.

Binsvanger napominje da terapeut treba da je podvrgnut stalnoj samoanalizi, pri čemu ne treba samo da postane svestan svojih konflikata iz detinjstva koja dolaze do izražaja u terapijskom susretu između njega i pacijenta.

Medard Bos u svojim delima miri dazajnanalizu i psihoanalizu. Bos smatra da je u terapiji bitno da terapeut i pacijent nađu odgovore na sledeća pitanja: na koji način je bolesnik poremećen? Koje mogućnosti odnosa između njega i terapeuta uopšte postoje? I koje je područje bića pacijenta zahvaćeno poremećajem? (Da li pretežno prostorno, vremensko, telesno, Mi-biće? Da li sloboda Tu-bića?). Ako je neuroza u pitanju, a njom se Bos najviše bavio, onda treba otkriti način na koji neurotičar nije ostvario sopstvene potencijale rasta, posebno one koji se tiču mogućnosti odnosa sa drugim ljudima.

Logoterapija

Ovaj pristup je čvrsto vezan za ime bečkog psihijatra Viktora Emila Frankla. Frankl smatra da je u logoterapiji naglasak na osvetljavanju smisla življenja, dok je u dazajnanalizi težište na pojašnjenju celokupne egzistencije. Frankl u jezik psihopatologije uvodi i novu nozološku kategoriju tzv. noogene neuroze, u čijoj kliničkoj slici preovladava osećanje dosade, gubitak smisla postojanja.

Objašnjavajući osnovnu prirodu psihičkih smetnji, Frankl nudi teorijsku konstrukciju koja pretpostavlja dva tzv. sistema organa: sistem postojanja (tiče se spoljašnjih zakona

31

svakodnevnog života) i sismtem smisla (odnosi se na subjektivnu volju za smislom, zasnovanu na potrebu čoveka da radi u skladu sa unutrašnjim vrednostima). Ako se prvi sistem poremeti, po Franklu, nastaju sumanutosti. Oslabi li drugi sistem, javiće se depresija, suicidalni pokušaji ili, pak, samoubistvo.

U svetu su afirmisane dve logoterapijske tehnike. Po prvoj, paradoksalnoj intenciji, pd pacijenta, najčešće fobičara se (paradoksalno) zahteva da se vežba u tome da li želi simptom, odnosno da preduzima nešto u vezi sa njegovom realizacijom. Druga tehnika, derefleksija, primenjuje se obično u lečenju seksualno impotentnih, koji treba da prihvate zabranu seksualnog odnosa uz istovremeni telesni kontakt sa partnerom na određeno, duže vreme. Očekuje se da kasnije spontano prekrše zabranu seksualnog odnosa i tako reše svoj problem.

32