Prva pomoć i trijaža povređenih

Prva pomoć i trijaža povređenih

Urgentna medicina je deo sistema zdravstvene zaštite na koju većina nas retko misli, nadajući

se da nam nikada neće trebati, a ipak očekujemo da nam bude na raspolaganju u slučaju potrebe

neprekidno 24 časa.

Zbrinjavanje urgentnih stanja je apsolutni prioritet u svim sistemima zdravstvene zaštite.

Službe hitne medicinske pomoći ( shmp ) ili savremenije rečeno službe urgentne medicine( sum)

bi trebale biti samostalne specijalizovane službe od posebnog društveno-medicinskog značaja

koje deluju na nivou primarne zdravstvene zaštite (najprimarnije zdravstvene zaštite) i osnovna

su i najvažnija karika u sistemu urgentne medicine

Prva pomoć predstavlja skup mera i postupaka kojima se spasava život i sprečava dalje

pogoršanje zdravlja povređenih i obolelih osoba. Primenjuje se na licu mesta ili na bezbednom

odstojanju od mesta nastanka povrede ili bolesti. Osnovni zadatak prve pomoći je očuvanje

života ljudi, odnosno da se unesrećena lica u što boljem stanju i u što kraćem vremenskom

periodu transportuju do odgovarajuće medicinske ustanove (po mogućstvu i najbliže).

Prva pomoć se razlikuje od stručne medicinske pomoći, a pružaju je lekari, obučeni spasioci

ili laici koji su se zadesili na mestu nesreće (a koji bi trebalo da budu obučeni za pružanje prve

medicinske pomoći).

Osnovni ciljevi prve pomoći su: otklanjanje uzroka koji ugrožavaju život povređenih i

obolelih osoba, vraćanje unesrećenih lica u život, njihovo zbrinjavanje, obezbeđivanje

optimalnog transporta itd

Sredstva za prvu pomoć

Sredstva za pružanje prve pomoći se dele na standardna, priručna i improvizovana.

Standardna sredstva su industrijski proizvedena oprema i materijali koji služe za zaustavljanje

krvarenja, previjanje rana, imobilizaciju povređenih delova tela i sl. Ovde spadaju: razne vrste

zavoja, gaze, hanzaplast, leukoplast, makaze, trougle marame, tubusi, maske, rukavice, Šancova

kragna itd. Priručna i improvizovana sredstva nisu primarno namenjena za pružanje prve pomoći,

ali se često koriste u nedostatku ili kao dopuna standarnim sredstavima. Tu spadaju: komadi

raznih tkanina i odeće, šatorsko krilo, komadi drveta, metala itd.

Pregled i trijaža

Pregled u prvoj pomoći služi za utvrđivanje stanja unesrećenih osoba i vrste i stanja njihovih

povreda i oboljenja. Pre toga se vrši procena eventualnih opasnosti po unesrećene i spasioce na

mestu nesreće, sagledavaju se okolnosti na mestu događaja i uvrđuju svi faktori bitni za

spasavanje života i zbrinjavanje povreda. Tokom pregleda se nastoje izbeći prisutne opasnosti

(strujni kablovi, vatra, opasne materije, preteće zarušavanje) i izbegavaju se previdi u proceni

opšteg stanja i stanja povreda unesrećenih lica. Tokom pregleda se utvrđuje stanje svesti, vitalne

funkcije (disanje i rad srca) i vrši se tzv. „detaljan pregled“ kojim se traže skrivene ili teško

dostupne otvorene i zatvorene povrede.

Trijaža predstavlja razvrstavanje povređenih i obolelih osoba u odgovarajuće grupe. Ova faza

sledi nakon pregleda, a razvrstavanje se vrši na osnovu vrste povreda, vrste i hitnosti potrebnih

mera prve i stručne medicinske pomoći i na osnovu vrste i hitnosti transporta. U zavisnosti od

toga postoje četiri reda hitnosti za ukazivanje prve pomoći i transport do medicinske ustanove.

Trijaža povređenih jedan je od medicinskih sistema razvrstavanja povređenih koji se

primenjuje u uslovima masovnih nesreća, kako bi se omogućilo bez potrebe detaljnog pregleda,

brzo prepoznavanje, osoba koje će imati najveću korist od ranog zbrinjavanja i brzog transporta

u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu.

Osnovna svrha trijaže povređenih je kategorizacija pacijenata po hitnosti, a osnovni princip

trijaže je korišćenje ograničenih resursa tako da od njih ima korist što više osoba. Trijažna

kategorizacija omogućava i obezbeđuje pravilnu i pravovremenu procenu svih pacijenata na

mestu povrede ili povređenih koji samostalno dolaze u odeljenja hitne medicine. Pri tome

trijažne kategorije zapravo određuju redosled zbrinjavanja kako bi se na najmanju moguću meru

smanjila mogućnost incidentnih događaja.

Hitnost zbrinjavanja povređenih osoba određuje se na osnovu težine povrede, mogućnostima

zdravstvenog zbrinjavanja i mogućnosti njihovog preživljavanja. Tako u masovnim nesrećama

kada postoji bezbroj povređenih a kapaciteti zdravstva imaju ograničene resurse, osobe sa teškim

po život opasnim povredama mogu dobiti niži prioritet zbrinjavanja nego oni sa težim

povredama za koje postoji veća šansa da prežive.

1. Prvi red hitnosti čine: prividna smrt i besvesna stanja, stanja praćena gušenjem, spoljašnje i unutrašnje krvarenje sa znacima iskrvarenosti, povrede glave praćene nesvesticom, otvorene povrede telesnih duplji, kraš povrede, bolesti i povrede koje prate znavi akutnog abdomena (upala slepog creva, prskanje čira, povrede trbušnih organa), trovanja u početnoj fazi.

2. U drugi red hitnosti spadaju: krvarenja bez znakova iskrvarenosti, otvoreni prelomi kostiju i zglobova, obimnije povrede mekih tkiva, teške opekotine i smrzotine i povrede nastale kao posledica zračenja.

3. U treći red hitnosti spadaju: rane sa slabim krvarenjem, opekotine do 40% površine tela, manje smrzotine i lakše povrede udružene sa ozračenjem.

4. Četvrti red hitnosti čine: povrede kičmenog stuba i kičmene moždine, zatvorene povrede karlice, zatvoreni prelomi kostiju i uganuća i iščašenja zglobova.

Sama trijaža na terenu u uslovima masovnog povređivanja razlikuje se od one u bolnicama,

jer je na terenu tokom trijaže potrebno uzeti u obzir evakuaciju i transport povredenih do bolnice.

U bolnici, za realizaciju zbrinjavanja velikog broja povređenih osoba u ograničenom vremenu

postoje ograničavajući faktori kao što su; nedostak ljudskih resursa za definitivno zbrinjavanje

velikog broja povređenih osoba i ograničeni kapacitet zdravstvene ustanove. Zato tokom trijaže

na mestu masovne nesreće treba voditi posebno računa o propusnoj moći ili kapacitetima

najbliže blolnice i povređene trijažirati i po naznačenju evakuacije i transporta u što je moguće

veći broj bližih ili daljih bolnica.

Algoritmi trijažnih sistema koji se primenjuju tokom masovnih nesreća, moraju da omogućiti

brzu identifikaciju kritično povređenih, bez preke potrebe za detaljnim pregledom svih žrtava

nesreće, što omogućava da se trijažom povređenih mogu baviti dobro obučeni i psihički stabilni

medicinski tehničari.

Ne manje važno u sistemu trijaže je i organizacija trijažnih postupaka, kao alat za procenu

kvalitete rada sluzbe hitne medicine jednog grada ili njenog zdravstva u celini u vanrednim

situacijama.

Istorijat

Autor:Charles-Louis Muller: Dominik Lare, nakon prethodno sprovedene trijaže pristupa zbrinjavanju ranjenike u toku bitke, Pariz, Nacionalna akdemija za medicinu

Naziv trijaža potiče od francuske reči ̋„trier“ što u prevodu znači razvrstati, i prvobitno se

koristila za razvrstavanje poljoprivrednih proizvoda.

Trijaža povređenih prvi put je primenjena u medicini s kraja 18. veka tokom ratova vođenih u

tom periodu na prostoru Evrope, zahvaljujući izuzuzetno sposobnom hirurgu i velikom

reformatoru sanitetske službe Dominik Lareju. Larej je tokom Napoleonovih ratova promenio

stravične posledice i pogrešna shvatanja o odloženoj medicinskoj pomoći i zahtevao da se prva

pomoć povređenima pruži što ranije – po mogućstvu u prva 24 sata, i zato je približio hiruršku

pomoć ranjeniku (ambulances volantes), i prvi započeo primenu trijaže ranjenika po redosledu

ukazivanja pomoći (hitnosti) i prioritetu (naznačenju) za evakuaciji ranjenika sa bojišta u

pozadinu fronta.

Primenom načela razvrstavanja bolesnika po hitnosti Larej je utemeljio osnove principe

trijaže i celokupnog evakuaciong sistem. Ova Larejova rešenja bila su nešto najprogresivnije u

ratnoj hirurgiji toga perioda, i osnova za dalji razvoj vojnomedicinske doktrine, koja je danas

postala neophodan sistem za masovno zbrinjavanje većeg broja žrtava u modernom ratovanju i

velikim elementarnim saobraćajnim i drugim katastrofama.

U prvim decenijam 19.veka pored Larejevog pojavila su se i druga različite načela

razvrstavanja povređenih. Među njima bilo je i rešenje mornaričkog hirurga Džona Vilsona

(John Wilson) iz 1846. godine koji je prvi opiso primenu metode trijaže u uslovima masovnih

povreda. On je predlozio razvrstavanje povređenih na lake (sa manje teškim), one sa teškim i

fatalnim povredama, kako bi se terapija prvo pružila onimim koji će najvjerojatnije imati najviše

koristi od pravovremenog tretmana. On je posebno detaljno opisao značaj prioritete u

zbrinjavanju rana, posebno kod onih sa krvarenjem. Kod povređenih osoba sa potencijalno

fatalnim povredama, Vilson je preporučivao primenu opijata do njihovog zbrinjavanje u završnoj

fazi.

Tokom Prvog svetskog rata, Sjedinjene Države usvojila su i primenjivale trijažni pristup koji

je omogućavao, da se nakon zbrinjavanja maksimalan broj vojnika mogao vratiti u službu. Oni

koji bi mogli da se vrate u prve borbene redove brzo su tretirani kako bi se obezbedila što veća

brojnost borbenih snage.

Na prostoru bivše Jugoslavije u Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije, tokom Drugog

svetskog rata, započela je prva primena trijaže povređenih i primena ranjeničke (trijažne) karte

na ovom prostoru. Tako je s kraja 1944. počela da radi posebna grupa stručnjaka koja je trebala

da predloži i organizuje primenu jedinstvene vojnomedicinske doktrine u oblasti zbrinjavanja

trijaže i evakuacije, sve večeg broja povređenih u završnim opercijama za oslobođenje

Jugoslavije. U tom cilju na odgovarajućim mestima važnijih evakuacionih pravaca formirane su

sanitetske prijemno-otpremne stanice (SANPROST), u kojima je vršeno prikupljanje i trijaža

povređenih, dok su organi SOVŠ neposrednim odlučivanjem o angažovanju sanitetskih vozova i

sanitetskih auto-kolone, manevrisanjem pokretnim poljskim bolnicama, formiranjem novih

evakuacionih centara itd., omogućavali da se planirani sistem trijaze i medicinske evakuacije, po

naznačenju i redovima hitnosti što efikasnije ostvari.

Tokom Korejskog i Vijetnamskog rata, a nedavno i u sukobima na Bliskom istoku,

maksimalno su korišćene metode evakotransportne trijaže i brze evakuacije ranjenih vojnika

kako na zemlji tako i u vazduhu do dobro opremljenim medicinskim objekta, što je promenilo

strategiju trijaže na modernog bojištu, u trijažu u ciljem tretman za brzu evakuaciju.

Primarna trijaža

Ukazivanje prve pomoći, i trijaža

povređenih na mestu masovnog

povređivanja od primarnog je značaja za

dalji ishod lečenja.

Primarna trijaža sprovodi se na mestu

nesreće, a povređeni se razvrstavaju

u kategorije prioriteta za zbrinjavanje

i evakuaciju. Povređeni se označavaju

trijažnim kartonima na kojima je prioritet

označen odgovarajućom bojom (ili fluorescentnim trakama i boji), koji se pričvršćuju na

najvidljivijem delu tela (najčešće u predelu grudnog koša).

Tokom primarne trijaže svi zatečeni na mestu nesreće se moraju brzo pregledati, trijažirati

i označiti (unutar 30 sekundi).

Povređene osobe koje su nepokretni

ili blokirane u nekom sredtvu ili

objektu trijažiraju se na mestu

nesreće, odnosno na mestu gde

leže, osim ako nisu izloženi

uslovima koji su po njih i spasitelje

opasni, kada moraju biti izmešteni

na najbliže bezbedno mesto.

Tokom trijaže moguće je provesti samo suženi oblik i obim medicinske pomoći koji se svodi

na:

otvaranje disajnog puta i osiguranje njegove prohodnosti postavljanjem orofaringealnog erveja,

zaustavljanje spoljašnjeg krvarenja, podizanje donjih ekstremiteta, utopljavanje na niskim temperaturama

Nepovređeni ili povređeni sa manjim povredama mogu biti od pomoći medicinskom osoblju

u toku trijaže. Kada se završi proces trijaže, osoblje koje je sprovodialo primarnu trijažu može se

premestiti na drugu lokaciju ili pristupiti daljem zbrinjavanju trijažiranih osoba.

Oblici primarne trijaže

Primarna trijaža, koja se danas primenjuje u masovnim nesrećama može biti:

START trijaža („Simple Triage and Rapid Treatment“)

START trijaža („Simple Triage and Rapid Treatment“), kao jedan od najlčešće primenjenih

oblika razvrstavanja povređenih u masovnim nesrećama sa većim brojem povređenih na

manjem prostoru. Ovaj sistem trijaže i zbrinjavanja u masovnim nesrećama, koji se zasniva na

jednostavnoj trijaži i brzom tretmanu, nastao u Kaliforniji, našao je široku primenu u svetu pa i u

Srbiji. Brojna iskustva u primeni START-a pokazala su njegovu visoku senzitivnost,

specifičnost, jednostavnost i bzinu, što omogućava da se primenom trijaža povređeni zbrine

u veoma kratkom vremenskom roku, oko 30 sekundi, uz istovremano visoku pouzdanost.]

Ovaj oblik trijaže osmišqen je u Kaliforniji, SAD, u ranim osamdesetim godinama 20.veka,

od strane vatrogasnih stručnjaka vatrogasne organizacije Newport Beach Fire i medicinskih

stručnjaka iz bolnice Marine and the Hoag Hospital. Algoritam ove trijaže odobren je od strane

Clark County Emergency Management Agency’s Mass Casualty Planning Committee i Greater

Miami Valley Emergency Medical Services

Osnovni vitalni znaci koji se prate START-om su najvažniji vitalni parametri; respiracija,

cirkulacija i mentalni status. START-om se povređene osobe primarno razvrstavaju u četri

trijažne kategorije: crvenu, žutu, zelenu i crnu.

Kategorije START trijaže

Kategorija crveni (I)

U prvu kategoriju (crvenih), razvrstava se grupa povređeni kojima je:

ugrožen život zahtevaju minimalno vreme i opreme za zbrinjavanje i povređeni koji imaju dobru prognozu.

U ovu, apsolutno urgentnu kategoriju, razvrstavaju se povređeni sa znacima: opstrukcije disajnih puteva i otežanim disanjem, srčanim zastojem (samo ako ima dovoljno spasilaca), nekontrolisanom ili suspektnim krvarenjem, otvorenom ranom grudnog koša ili trbuha, zatvorenom povredom grudnog koša, otvorenom povredom oka, šokom, teškom povredom glave – komatozan pacijent, inhalacionom opekotinom, opekotinama sa više od 25% površine tela, II ili III stepena, teška, nestabilna stanja (trovanje, šećerna bolest, srčane bolesti, koma itd).

Kategorija žuti (II)

U drugu kategoriju (žutih) razvrstava se grupa povređeni koji su:

dovoljno stabilni da ne zahtevaju neodložno zbrinjavanje u cilju spašavanja života ili ekstremiteta,

odnosno povređeni koji mogu čekati hiruršku ili medicinsku intervenciju 2–4 sata.

U ovu kategorije najćešće se razvrstavaju povređeni sa: opekotinama manjim od 25% površine tela, II ili III stepena, velikim ili višestrukim prelomima, povredama kičmenog stuba sa ili bez povrede kičmene moždine, povredom glave (sa očuvanom svešću povređenog), zatvorenom povredom oka, stabilnom zatvorenom povredom trbuha i ostalim stabilnim medicinskim stanjima (trovanje, šećerna bolest, bolesti srca itd).

Kategorija zeleni (III)

U treću kategoriju (zelenih) razvrstava se grupa povređeni koji su:

lakše povređeni koji mogu čekati hirurško ili medicinsko zbrinjavanje duže od 4 sata.

U ovu kategorije najćešće se razvrstavaju: nekomplikovani prelomi i išćašenja zglobova, manje povrede mekih tkiva, povređeni sa psiho-socijalnim potrebama.

Kategorija crni (IV)

U četvrtu kategoriju (crnih) razvrstava se grupa povređeni koji su:

mrtve osobe osobe koje još pokazuju znakove života, ali su njihove povrede teške i imaju apsolutno

lošu prognozu.

U ovu kategorije najćešće se razvrstavaju povređeni sa: teškim povredama koje su inkompatibilne sa životom, bez znakova života, srčani zastoj (ako nema dovoljnog broja spasilaca).

CRVENI I kategorija

Neposredna intervencija

Iako im je ugrožen život ova kategorija povređenih ima dobru prognozu

Pružiti im pravovremenu pomoć na mestu povređivanja.

Zahtevaju minimalno vreme i opremu za zbrinjavanje

Izuzetak mogu biti osobe sa povredom glave (koje ne reaguju na bol) i opečeni (sa obimnim i dubokim opekotinama)

ŽUTI II kategorija

Odložena intervencija

Povređeni su dovoljno stabilni da ne zahtevaju neodložno zbrinjavanje u cilju spašavanja života ili ekstremiteta

Ova kategorija povređenih može čekati hiruršku ili medicinsku intervenciju 2–4 sata

ZELENI III kategorija

Minimalna intervencija

Lakše povređeni koji mogu čekati hirurško ili medicinsko zbrinjavanje duže od 4 sata

Ako postoje slobodni resursi osobe sa povredom glave i trupa mogu se razvrstati u crvenu trijažnu kategoriju

CRNI IV kategorija Na čekanju

Mrtve osobe Osobe koje još pokazuju znakove života Povređeni su sa velikim brojem teških povreda Mala šansa za preživljavanje Čekaju da se zbrinu povređeni sa boljom

prognozom Obezbediti povoljno okruženje povređenom za

vreme čekanja na krajnji ishod Odluku o formiranju ove kategorije donosi

najiskusniji zdravstveni radnik

https://sr.wikipedia.org/wiki/%25D0%2594%25D0%25B0%25D1%2582%25D0%25BE%25D1%2582%25D0%25B5%25D0%25BA%25D0%25B0:StartAdultTriageAlgorithm.sr.gif

Primarna („Care Fligh“) trijaža

Primarna („Care Fligh“) trijaža, jedan je od novijih oblika trijaze koji se primenjuje u slučaju

velikog broja povređenih na velikom prostoru. Ova vrsta trijaže koja je proverena u

mnogobrojnim vanrednim situacijama nastala je u Australiji, i često nosi naziv australijsko

azijska trijaža. Zbog jednostavnog postupak, brzog izvođenje i pouzdanost (senzitivnost 82%,

specifičnost 96%) ovaj algoritam trijaže sve više postaje jedna od najlčešće primenjenih oblika

razvrstavanja povređenih prema redosledu zbrivanja i evakuacije, u masovnim katastrofama.

Triage Sieve trijaža (SITO)

Ova vrsta trijže nastala je i primenjuje se u Velikoj Britaniji.

Ponovna trijaža Ponovna trijaža (retrijaža) jedan je od obaveznih oblika trijaže koji se primenjuje u sledećim slučajevima:

Ako se klinički status povređenog promenio na način da ta promena može uticati na kategoriju trijaže.

Ako medicinskom osoblju postanu dostupne dodatne informacije koje mogu biti od značaja za promenu trijažne kategorije.

Ako istekne dozvoljeno ili optimalno vreme čekanja za potpunu realizaciju trijažne kategorije.

Stanje svesti se ispituje na 2 načina: AVPU scor i GCS -Glasgow koma scala (koja je nešto komplikovanija ali i mnogo preciznija).

Preduslovi za pravilnu trijažu Za pravilnu, dobro organizovanu i uspešno izvedenu trijažu povređenih od velikog značaja su

dobra obučeni kadrovi i kvalitetna i potpuna oprema za trijažu.

KadroviOprema za trijažu

Telefon

Interfon i megafon

Informatička oprema

Smernice za rad ekipa i protokoli za evidenciju povređenih

Karton (obrazac) povređenog

Oprema za reanimaciju i odrćavanje života povređen

Sredstva za imobilizaciju i drugi materijal za zbrinjavanje rana i opekotina

Sredsva za nadoknedu tečnosti i utopljavanje

Pulsni oksimetar

Aparat za merenje pritiska i stetoskop

Skala za procenu bola

Vreće ili čaršavi za pregrivanje leševa

Odgovarajući broj nosila

Vozila i/ili vazduhoplovi za transport (evakuaciju) povređenih

Zbrinjavanje trauma

Važan je timski rad!

Morate znati:

Šta možete, a šta ne možete zbrinuti

Šta treba, a šta ne treba zbrinjavati

Kada se zadržati na mestu nesreće, a kada krenuti

Najbrži ( ne i najkraći )put do bolnice

Preživljavanje kod traume

Zlatnih sat vremena

Od trenutka nastanka povreda

Do konačnog zbrinjavanja

Na prehospitalnom nivou se govori o“platinastih 10 minuta”

- pregled i inicijalno zbrinjavanje

SAMPLE – brza anamneza

S - simptomi

A – alergije

M – medikacija – da li povređeni koristi i koje lekove.

P – (past history) ranije hirurške intervencije i podaci o bolestima od kojih se leči i/ili boluje.

L – (last meal) poslednji obrok - mnogi traumatizovani pacijenti zahtevaju hiruršku intervenciju, pa je potrebno znati da li su jeli ili pili u poslednjih 6 sati do povrede

E – (events) događaji koji su doveli do povređivanja.

Intervencije na mestu trijaže

- NA MESTU POVREĐIVANJA -

VREME NA RASPOLAGANJU .............10 min.

redosled postupaka:

a/ obezbedjenje mesta nesreće

b/ prepoznavanje traumatskog kardiorespiratornog zastoja i KPCR

c/ kontrola pristupačnog krvarenja

d/ prepoznavanje tenzionog pneumotoraksa i dekompresija

e/ imobilizacija ( vratni deo kičmenog stuba !!!)

f/ transport

Ukoliko se nakon sprovede trijaže predviđa da će zbog raznih razloga transport povređenih

trajati duže od 30 minuta, na mestu trijaže moraju se sprovesti sledeće mere:

Intervencije u cilju obezbedjenja prohodnosti disajnog puta - intubacija ili

krikotireoidotomija iglom najvećeg promera

Intervencije u cilju obezbedjenja venskog puta - centralna venska kateterizacija

Intervencije u cilju dekompresije tenzionog pneumotoraksa - torakostomija iglom

najvećeg promera.

INICIJALNI PREGLED I TRETMANTEŠKO POVREDJENOG za 90 sec.

po principu ABCDE

A (airways) – evaluacija i obezbedjenje prolaznosti disajnih puteva, uz imobilizaciju vratnog dela kičmenog stuba

Tehnika kontrole: razgovaraj (provera stanja svesti) uoči (trauma glave, vrata, lica, ponašanje povredjenog) poslušaj (način i tip disanja) oseti (dah disanja)

Odgovarajuće mere: održavati disajne puteve prolaznim (mehaničko čišćenje disajnih puteva, anatomska

pozicija, orofaringealni tubus) obezbediti disajni put (endotrahealna intubacija, urgentna konikotomija, punkciona

konikotomija)

B (breathing) – evaluacija funkcije disanja i eliminacija faktora koji je ometaju

Tehnika kontrole:

uočiti tri osnovna traumatska stanja koja najčešće kompromituju disanje tenzioni pneumotoraks, otvoreni pneumotoraks,-pokretni traumatski kapak sa kontuzijom pluća

Odgovarajuće mere:

arteficijalna ventilacija

imedijatna eliminacija osnovnih uzroka kompromitujuće ventilacije

punkciona torakostomija kod tenzionog pneumotoraksa,

opturacioni zavoj kod otvorenog pneumotoraksa,

položajna ili flasterska stabilizacija pokretnog traumatskog kapka

C (circulation) – kontrola stanja cirkulacije uz zaustavljanje pristupačnog krvarenja

Tehnika kontrole:

uoči (mesto krvarenja, boju kože, kapilarno punjenje)

palpatorno oseti (kvalitet, frekvencu i regularnost pulsa, uz orijentaciju oko vrednosti

sistolnog pulsa)

palpabilan puls na radijalnoj ili femoralnoj arteriji je veći od 80 mmHg,

palpabilan puls na karotidnoj arteriji je veći od 60 mmHg,

D (disability) – kontrola stanja svesti

Tehnika kontrole:

jednostavna i brza neurološka evaluacija

provera stanja svesti (IV kategorije: svestan i orijentisan; postoji verbalni odgovor; postoji

odgovor na bol i nema nikakvog odgovora)

E (exposure) – skidanjem odeće povredjenog omogućiti nesmetan pristup i vizualizaciju svih

regija

RESUSTITACIJA TEŠKO POVREDJENOG

započinje odmah posle inicijalnog pregleda, i ona obuhvata:

Oksigenoterapiju – preko nazalne kanile ili Venturi maske poluotvorenog tipa za svesne,

arteficijalna ventilacija preko maske ili endotrahealnog tubusa.

Nadoknada cirkulatornog volumena – zahteva kontinuirane venske linije putem kanulacije

perifernih vena /i.v. Kanile veličine G 14 – 16, minimum dve venske linije u zavisnosti od

hemodinamske stabilnosti: stabilan, moderirano stabilan, nestabilan, uzimajući u obzir vrednosti

i pulsa i pritiska/.

Samo u slučaju da se ne može zbog kolabiranih perifernih vena otvoriti kontinuirana venska

linija, a da se zbog teškog stanja povredjenog i hipovolemije mora promptno nadoknaditi

cirkulatorni volumen, onda treba izvršiti kanulaciju jedne od centralnih vena.