Profesionalni kriminalitet se sastoji u vršenju različitih vrsta krivičnih dela, najčešće imovinskih, u vidu stalnog zanimanja, koje služi kao izvor stalne ili povremene, osnovne ili uzgredne zarade, prihoda. Profesionalno mogu da se vrše krađe, prevare, falsifikati, da se organizuje prostitucija, trguje opojnim drogama i sl. Krivična dela u okviru profesionalnog kriminaliteta vrše se brzo, vešto i spretno, uz veliku sposobnost prostornog manevrisanja, zbog čega je teško otkriti profesionalnog kriminalca. Profesionalni kriminalci imaju za cilj sticanje velikih novčanih dobiti i mogu da se "specijalizuju" za vršenje samo određenih krivičnih dela. Kod profesionalnih kriminalaca razvile su se sklonosti i navike da se kriminalno ponašaju, oni ne osećaju grižu savesti, ne kaju se zbog toga što zaradu stiču vršenjem krivičnih dela. Karijera profesionalnog kriminalca se opisuje kao karijera veoma talentovanog čoveka, ona ima svoj poseban sjaj, zbog čega se profesionalni kriminalci smatraju "prvorazrednim zločincima" u svetu kriminala ili "kriminalcima sa stilom". Oni preziru amatere, odbijaju da se sa njima identifikuju, traže prihvatanje od strane ostalih profesionalnih kriminalaca, odnosno prihvatanje "u profesiji". Superiornost profesionalnih kriminalaca proizilaze iz njihove sposobnosti da izbegnu otkrivanje ili ako baš i budu otkriveni da izbegnu kažnjavanje.

Profesionalni kriminalci se regrutuju iz legitimnih službi, iz priznatih zani¬manja. Najčešće ranije u mladosti oni nisu bili delinkventni i nemaju postepenu "kriminalnu karijeru". Odlikuje ih visoka profesionalnost, usavršenost metoda, dinamičnost i prilagođavanje. Među profesionalnim kriminalcima postoje razlike. Ima takvih profesionalnih kirminalaca koji često obavljaju svoju delatnost na granici između zabranjenog i dozvoljenog, tzv."sitnih lopova", ali i surovih i naoružanih gangstera. Prema Reklesu postoji podela profesionalnih kriminalaca na tri kategorije:

c) sitni prestupnici koji vrše krivična dela bez primene nasilja. To su džeparoši, koje karakteriše veština i prisebnost prilikom vršenja knvičnih dela.

d) profesionalci - varalice, koji krivična dela vrše putem prevare pojedinih lica i primenom raznih varalačkih tehnika.

e) teški kriminalci - odlikuje ih primena nasilja, koriste oružje kada nemaju drugog načina da ostvare svoje kriminalne akcije.

Posebnu kategoriju u grupi profesionalnih kriminalaca čine profesionalni lopovi. Profesionalni lopov krade profesionalno, on "pravi posao" od krađe, svu energiju posvećuje krađi brižljivo planirajući svaku akciju (izbor mesta, planiranje bekstva, rasturanje ukradene robe, osiguranje alibija u slučaju da ga uhvate). Profesionalne lopove odlikuje prostorno manevrisanje, posebna tehnika, veština i znanje u vršenju krivičnih dela, umešnost, sposobnost, razvijene govorne mogućnosti, manipulisanje ljudima, poseban način govora. Među profesionalnim kriminalcima profesionalni lopovi imaju poseban status. Lopov ne može biti profesionalac dok ga takvim ne prihvati grupa profesionalnih lopova.

Različiti su načini prestanka karijere profesionalnog lopova: neki umiru; postaju suviše stari da rade i odlaze u starački dom; počinju da rasturaju drogu; prekrše etička pravila profesije i budu izbačeni; promene grad; postignu veliki "uspeh" u kockanju; postanu narkomani ili alkoholičari; počinju da se bave legalnim zanimanjima.

Profesionalni kriminaltet se ispoljava u dva oblika: kao kriminalitet "belog okovratnika" i kao organizovani kriminalitet.

67. " Kriminalitet belog okovratnika"

Kao poseban oblik profesionalnog kriminaliteta, "kriminalitet belog oko¬vratnika" prvi je definisao i opisao američki kriminolog Edvin Saderland. Saderland je definisao ovaj oblik profesionalnog kriminaliteta kao zločine izvršene od lica sa visokim prestižnim i društvenim statusom u okviru zanimanja koje obavljaju, a kriminalca sa "belim okovratnikom" odredio kao svako lice sa visokim socio-ekonomskim statusom koje krši zakone kojima se uređuje njihova profesionalna aktivnost. Iz ove definicije se zaključuje da su izvršioci kriminaliteta belog okovratnika poslovni ljudi, činovnici ("beli okovratnik" izvorno znači oznaku za činovnika, čoveka koji je u društvenoj hijerarhiji na vrhu), i lica koja imaju poseban društveni status, vlast, uticaj i moć. To su pripadnici najviših društvenih slojeva u određenim službama - bankarstvo, osiguranje, trgovina, železnica, državne institucije, inspekcijske ili poreske službe, policijske i carinske službe, medicina.

Kriminalitet belog okovratnika, kako opisuje Saderland, obuhvata prevare u oblasti poslovnih operacija, na berzama, sumnjive transakcije, nameštenu ilegalnu trgovinu, transakcije valutom i menicama, lažnim računima, prevarama u osiguranju, malverzacije u vezi sa utajom poreza, direktne i indirektne oblike korupcije i sl. Ova dela se smatraju naročito društveno opasnim, jer se koristi određeni društveni položaj, moć i privilegije za sticanje ogromnih materijalnih dobara, a društvu se nanosi ogromna šteta (prema nekim procenama u razvijenim zemljama štete od ove vrste kriminaliteta kreću se na desetine milijardi dolara).

Štete od ovog oblika kriminliteta su daleko veće nego kod klasičnih oblika kriminaliteta. One se ne sastoje samo u velikim materijalnim gubicima, (zbog lažnog prikazivanja prihoda, korupcije, prevara sa cenama i kvalitetom robe, multinacionalnog podmićivanja, "pranju prljavog novca" i sl.), već imaju za posledicu povređivanje, pa i smrt velikog broja ljudi jer se među najčešća krivična dela belog okovratnika ubrajaju ona koja se odnose na kršenje propisa o kvalitetu i higijenskoj ispravnosti hrane, propisa o zaštiti na radu ili u vezi sa zagađivanjem čovekove okoline. Medu najdrastičnije primere za ovo poslednje spadaju havarija nuklearne elektrane u Černobilu i izlivanje gasa u Bopalu, koji su odneli na desetine hiljada ljudskih života i ostavili dugotrajne posledice na zdravlje velikog broja ljudi.

Ovaj oblik kriminaliteta je posebno društveno opasan zbog toga što se neotkrivanjem i nekažnjavanjem izvršilaca vređa društveni moral. Kriminalce belog okovratnika retko goni policija, jer se smatra da to i nije kriminalitet, već "korisne malverzacije". Abolicija od policijskog i sudskog progona postoji zbog toga što su izvršioci ovog kriminaliteta "ugledni" poslovni ljudi, koji zbog toga uživaju faktički imunitet. Kriminalitet belog okovratnika teško je otkriti jer nijedan od izvršilaca neće dozvoliti da lako bude otkriven i da ostavi dokaze za svoje malverzacije. Sem toga, moguće je da malverzacije budu fiktivno pravdane lažnom dokumentacijom i da se ova lica povežu sa nosiocima vlasti. Protiv kriminalaca "belog okovratnika" ne pokreće se krivični postupak ne samo zbog nedostatka dokaza i faktičkog imuniteta koji ova lica uživaju kao ugledni poslovni ljudi već i zbog stava da se takva ponašanja ne mogu podvesti ni pod jednu od postojećih inkrimmacija. Sve ovo uništava moral i narušava društvene odnose. Saderland

je istakao da je finansijski gubitak, iako ogroman, manje važan od štete učinjene društvenim odnosima i društvenom moralu.

Kriminalitet belog okovratnika obuhvata kriminalitet korporacija onda kada korporacije krše norme kojima je regulisano njihovo poslovanje. Na primer, direktor korporacije zna da je korporaciji potrebno određeno imanje. On kupuje to imanje po određenoj ceni a zatim ga prodaje svojoj korporaciji po drugoj, višoj ceni, iako je obavezan da vodi računa o interesima korporacije. Sem toga, kriminalitet belog okovratnika se ispoljava i kroz različite oblike lažnog predstavljanja, lažnog bankrotstva, zaključenja lažnih ugovora, lažna merenja i sl.

Ekonomske, tehnološke i demografske promene uslovile su povećanje procenta učešća žena u kriminalitetu belog okovratnika. Kada je Saderland "otkrio" ovaj kriminalitet, nije pominjao pol izvršilaca, ali je bilo jasno da je to kriminalitet muškaraca, jer žena i nije bilo na "visokim"položajima i u nekim profesijama. U klasičnoj kriminološkoj literaturi o kriminalitetu belog okovratnika gotovo da nije bilo teorijskog i empirijskog interesovanja za odnos izmedu roda (pola) i kriminaliteta belog okovratnika. Tek kada su se pojavili radovi o krimi¬nalitetu žena, počelo je da se navodi i učešće žena u ovom obliku kriminaliteta. Ipak, ovo interesovanje bilo je više vezano za uporedivanje ranijih i novijih statističkih podataka i navođenje pojedinačnih slučajeva, nego za detaljnije naučno razmatranje. Pozicija žena vezana je za posredne i pomoćne uloge - one su savetnice, pomoćnice, zamenice direktora i mnogo sporije dolaze do položaja vezanih za finansijsku kontrolu, fmansijsko poslovanje ili menandžment. Zbog ovako određene profesionalne i društvene uloge žena, ocenjeno je da su oblici kriminaliteta belog okovratnika izvršeni od strane žena manje društveno opasni od onih koji se vezuju za muškarce na znatno odgovomijim položajima.

Od šezdesetih godina, pa nadalje, kriminalitet "društvene elite" u Jugoslaviji ispoljavao se u podmićivanju (korupciji), pljačkanju društvene imovine, koja se na različite načine pretvarala u privatnu, obavljanju različitih oblika "korisnih malverzacija", prevare kupaca velikih razmera, zakidanju na plaćanju poreza i doprinosa, izbegavanju plaćanja carina i sl. Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji i, kasnije, vezano za tranziciju iz socijalističkih u kapitalističke društvene odnose, ovaj trend je pošao još izraženiji. Pri tome, kriminalitet belog okovratnika se, kao i u drugim tranzicionim društvima, posebno ogleda u porastu. korupcije, u najrazličitijim malverzacijama vezanim za privatizaciju, u prevarama i drugim zloupotrebama vezanim za radni odnos, korišćenje državnih fondova, donacija pa i humanitarne pomoći, u nepridržavanju propisa o zaštiti na radu i zaštiti životne sredine, utajama poreza i si. Najzad, kriminalitet belog okovratnika je često u tesnoj vezi sa organizovanim kriminalitetom, tako da Srbiju poslednjih godina potresaju različite afere, koje su poznate kao "stečajna mafija", "zdravstvena mafija","fudbalska mafija", "afera Indeks", "drumska mafija", itd.

68. Organizovani kriminalitet - pojam i značaj izučavanja

Organizovani kriminaliet je najopasniji, najmanje poznat i nedovoljno naučno izučen oblik ispoljavanja profesionalnog kriminaliteta. Organizovani kriminalitet ne ostaje u okvirima jedne države, već dobija međunarodne razmere ne poznajući granice i državni suverenitet. Jedna od osnovnih karakteristika organizovanog kriminaliteta u savremenim društvenim uslovima je njegova internacionalizacija

povezana sa procesom globalizacije u svetskim razmerama (transnacionalni organizovani kriminalitet). Tredvel navodi sledeće glavne karakteristike transnacionalnog kriminaliteta:

■ na najbazičnijem nivou transnacionalni kriminalitet je kriminalitet koji prelazi nacionalne granice, prolazi kroz različite zemlje sa različitim zakonima i različitim sistemima za sprovođenje zakona;

■ većim delom smatra se soficistiranim - proizvodom proračunatih kriminalnih organizacija;

■ često obuhvata zabranjena tržišta, kao što je trgovina ilegalnim drogama, oružjem, ljudima;

■ neki proizvodi mogu biti legalni, kao što je švercovanje legalne robe da bi se izbeglo plaćanje carine (duvan, alkohol, antikviteti);

■ može obuhvatiti korupciju i upotrebu legitimnih kompanija za prikrivanje nelegalnih poslova (podmićivanje službenika, pranje novca);

" statutarne kontrole, kao što je imigracijska kontrola, ili visoki porezi stvaraju tržišta na koja se transnacionalni kriminalci oslanjaju;

■ kao transnacionalni kriminalitet javlja se i trgovina ljudskim organima, decom i bebama koje se prodaju za usvajanje.

Međutim, za bolje razumevanje transnacionalnog organizovanog krimi¬naliteta, saznavanje uzroka i izgradnju odgovarajuće preventivne i represivne strategije, neophodno je proučavati i povezivati razvoj organizovanog kriminaliteta ne samo na globalnom već i na lokalnom nivou.

Kao plansku, dugoročnu i zajedničku profitabilnu delataost više lica, organizovani kriminalitet odlikuje konspirativnost (tajnost) i borba za prevlast u određenoj društvenoj aktivnosti ili na određenom području. Pribegavajući prevarama, korupciji, utajama i obmanama, ovaj oblik kriminaliteta se zasniva na nasilju i iskorišćavanju žrtava, destabilizaciji postojećeg državnog i političkog sistema. Za razliku od tradicionalnog kriminaliteta, organizovani kriminalitet nastoji da preuzme društvenu moć i na taj način predstavlja konkurenciju ustanovama zvanične državne vlasti. Odličnu podlogu za razvoj organizovanog kriminaliteta predstavlja uvođenje tržišne ekonomije, politička demokratizacija i pluralizam, naročito u bivšim komunističkim državama ili zemljama u tranziciji. Delovanje organizovanog kriminaliteta često je izvan kontrole javnosti i vlasti. Posebno je opasno kad organizovani kriminalititet počne da se takmiči sa društvenim ustanovama za zaštitu javnog reda i mira i održavanje bezbednosti i pravičnosti, kad pokuša da zauzme vodeće mesto u ekonomiji i da stavi pod svoju kontrolu glavne državne institucije (ministarstva, vladu, skupštinu, sudove, policiju).

Opasnost od organizovanog kriminalteta proizilazi iz njegovog brzog širenja i prelaženja nacionalnih granica, tako da polje delovanja organizovanog kriminaliteta treba posmatrati u međunarodnim razmerama.

Organizaciona struktura pojedinih grupa manje je poznata, sem što se zna da ih odlikuje čvrsta disciplina, poslušnost i uzajamna lojanost, što je razumljivo ako se zna da je reč o, po pravilu, tajnim

grupama, tako da je pristup istraživača skoro nemoguć i veoma rizičan. Jedna od odlika organizovanog kriminala je da postoje i takve kriminalne grupe koje funkcionišu po principu "ćelija", bez jake hijerarhijske povezanosti, po principu "mreža", što još više povećava njihovu društvenu opasnost i otežava otkrivanje.

Dramatičan porast organizovanog kriminaliteta istaknut je na IX Kongresu UN za prevenciju kriminaliteta u Kairu (1995). Na ovom kongresu donet je globalni plan za akciju, konstatovano je da ne postoji jedinstvena defincija organizova¬nog kriminaliteta i navedene su sledeće karakteristike organizovanog krimi¬naliteta: (1) postojanje organizovane grupe za vršenje krivičnih dela; (2) hijerarhijski odnosi u grupi, što omogućava da vođa kontroliše; (3) nasilje, zastrašivanje i korupcija su sredstva za ostvarenje profita ili kontrolisanje teritorija i prihoda; (4) infiltriranje u legalnu ekonomiju; (5) sposobnost za ekspanziju u bilo koju novu aktivnost izvan nacionalnih granica; (6) kooperacija sa drugim organizovanim transnacionalnim grupama.

Od međunarodnih dokumenata posebno značajne za otkrivanje i suzbijanje organizovanog kriminaliteta su: Konvencija UN protiv transnacionalnog organi¬zovanog kriminaliteta (1998.) sa dva dopunska Protokola: Protokol za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom i Protokol protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom (2000.), Konvencija OUN protiv nedozvoljene trgovine opojnim drogama i psihotičnim supstancama ili "Bečka konvencija"(1988.), Konvencija o pranju novca, vođenju istrage i izvršavanju zaplene i konfiskacije dobiti od kriminaliteta ili "Evropska konvencija"( 1990.) i Konvencija o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma (2005.).

Zakonska definicija organizovanog kriminaliteta sadržana je u Zakoniku o krivičnom postupku Republike Srbije iz 2005. Ova definicija je ista kao definicija koju je dala Evropska unija. Izmenom i dopunom Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za suzbijanje organizovanog kriminala definisan je pojam organizovanog kriminala, \ organizovane kriminalne grupe i druge organizovane grupe (čl. 1 i 2) na način kao što je to propisano odredbom č1. 2 (a) Konvencije UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala. Organizovani kriminal, u smislu Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za suzbijanje organizovanog kriminala, predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne odnosno druge organi¬zovane grupe ili njenih pripadnika za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna. Pod organizovanom kriminalnom grupom podrazumeva se grupa od 3 ili više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kaza, radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi. Pod drugom organizovanom grupom podrazumeva se grupa koja nije obrazovana u cilju neposrednog vršenja krivičnih dela, niti ima tako razvijenu organizacionu strukturu, definisane uloge i kontinuitet članstva svojih pripadnika, ali je u funkciji organizovanog kriminala.

69. Organzovani kriminalitet - istorijat, geografska rasprostranjenost

Istorijski posmatrano organizovani kriminalitet je svoj puni procvat doživeo u vreme prohibicije u SAD, gde ovaj kriminalitet ima tradiciju dugu vise od sedamdeset godina. Jedna od najstarijih kriminalnih

organizacija je Mafija - "La Cosa Nostra", koja je formirana u Americi od italijanskih etničkih grupa. Cikago je bio centar ove zloglasne organizacije, koja je imala različita polja delatnosti, ali je najviše učestvovala u trgovini alkoholnim pićima, drogom, oružjem, organizovanju prostitucije i kocke, plaćenim ubistvima ("sindikati za ubistva"). Sve te organizacije bile su u oblasti javno dopuštenih poslova (lanac radnji-dućana, praonica rublja, pumpnih stanica, prodavnica cveća, pogrebnih preduzeća i sl.) i jedino što je izgledalo nelegalno u njihovoj delatnosti bilo je izbegavanje plaćanja poreza. Na primeru "La Cosa Nostre" najbolje može da se uoči hijerarhijska uređenost i povezanost između članova kriminalne organizacije. Na vrhu organizacije je vođa koji se označava kao Capo, Boss odn. Padre; prvi sledeći nivo je njegov zamenik, između njih je "savetnik". Ispod zamenika je nekoliko "kapetana" od kojih svaki pod svojom komandom ima više "vojnika", koji neposredno obavljaju poslove za organizaciju. Kontakti su mogući samo između članova u okviru istog sloja. Tajnost organizacije se ostvaruje poštovanjem "zakona ćutanja", koji preti smrću svakom članu organizacije ako bilo šta otkrije. Organizacija kao celina pruža osećaj zaštićenosti i sigumosti porodici svakog člana koji pogine ili bude lišen slobode.

Za razliku od italijanskih udruženja, gde se članstvo bazira na porodičnim i rodbinskim vezama, postoje zločinačka udruženja zasnovana na pripadnosti određenoj rasi (npr. Crnci), narodnosti (Albanci, Rusi, Kinezi) ili određenom društvenom statusu. Da bi neko postao član zločinačkog udruženja mora da ispunjava određene uslove (spremnost za vršenje krivičnih dela u dužem vremenskom periodu, izvršavanje naredbi pretpostavljenog, lojalnost i solidarnost sa ostalim članovima) i da ga neko iz udruženja dobro poznaje i prepomčuje.

U kriminološkoj literaturi postoji podela kriminalnih organizacija na nacionalne i međunarodne. Na pojedinim nacionalnim geografskim područjima organi¬zovani kriminalitet se odlikuje određenim formama ispoljavanja i specifičnostima. U zemljama Seveme Amerike (SAD, Kanada), pored "La Cosa Nostre" i mreže američkih grupa organizovanog kriminaliteta, zločinačku aktivnost sve više ispoljavaju ruska, kineska i albanska mafija. Dominantan oblik organizovanog kriminaliteta italijanske, kolumbijske i bolivijske mafije je trgovina drogom i "pranje novca". Ruska, kolumbijska (kolumbijski karteli), italijanska, kineska, bolivijska i turska mafija razvijaju svoju aktivnost u zemljama zapadne Evrope baveći se trgovinom drogom, "pranjem novca", trgovinom oružjem, falsifikovanjem novca, trgovinom ukradenim automobilima, organizovanjem prostitucije i reketa. U baltičkim državama (Estonija, Litvanija, Litva) razvijena je trgovina radioaktivnim materijama iz ranijeg SSSR-a; Češka Republika je središte itali¬janskih, ruskih, ukrajinskih, bugarskih i kineskih organizacija; Poljska je baza za kolumbijske narko kartele; u Rumuniji deluju organizacije iz Rusije, drugih bivših sovjetskih republika, turske i kineske gmpe trgujući drogama, uranijumom i oružjem. Procenjuje se da u Rusiji postoji izmedu 3.500-4.000 organizovanih grupa, geografski i etnički podeljenih, koji naročito deluju u sferi reketa, imovinskih krivičnih dela, ubistava, droge, prostitucije, trgovine oružjem.

Organizovani kriminalitet nije više tipičan samo za neke zemlje, nije više lokalnog karaktera, već je deo međunarodnog procesa. Njega podstiču dva paralelna procesa: ekonomska, trgovačka, finansijska i komunikacijska integracija s jedne strane i veliki rasponi između siromašnih i bogatih, s druge strane. Smatra se da je raspad komunističkog sveta i brzo uvođenje liberalnog i tržišnog kapitalizma bez postojanja osnovmh regulatornih mehanizama i normi ponašanja, stvorio savršen prostor za organizovani kriminalni kapital i aktivnosti. Etnički sukobi i građanski ratovi stvorili su nove mogućnosti

za ekspanziju organizovanog kriminaliteta, posebno za "pranja prljavog novca", korupciju i otkup legalnih firmi. Posle 1990. godine kriminalci iz bivših komunističkih zemalja (zemlje u tranziciji: Rusija, Čečenija, Ukrajina, Srbija, Kosovo, Hrvatska, Bosna i Hercegovina itd.) počeli su da brzo osvajaju zapadne države i povezuju se organizovanim kriminalitetom iz tih zemalja.

70. Pojavni oblici organizovanog kriminaliteta

Organizovani kriminalitet usmeren je na vise delatnosti. Pojavni oblici orga¬nizovanog kriminaliteta u sadašnjim uslovima su:

1. Trgovina drogama - predstavlja glavni izvor sredstava u većini transnacionalnih kriminalnih organizacija. Proizvodnja i distribucija droge se vrlo teško otkriva, pa je i to jedan od razloga što se veliki broj kriminalnih organizacija bavi ovim "poslom". Uprava carine Srbije je ostvarila zaplene u ukupnoj vrednosti od preko četiri i po miliona evra.

Za promet opojnih droga najčešće se koriste: herion, kokain, kanabis i sintetičke droge.

Heroin je polusintetički derivat opijuma (osušeni mlečni sok koji se nakupi na zasečenoj nezreloj glavici belog maka). To je beli prah bez mirisa, koji se lako falsifikuje dodatkom drugih supstanci. Unosi se u organizam pušenjem, ušmrkavanjem ili injekcijama. Zavisnost od heroina dovodi do brzog socijalnog i moralnog propadanja, a često i do nagle smrti posle intravenskog uzimanja. Postoje tri glavna regiona u kojima se na plantažama uzgaja opijumski mak: područje tzv. "zlatnog mesečevog luka" (Pakistan, Avganistan, Iran), "zlatni trougao" (Laos, Tajland, Burma - gde se godišnje proizvede 1500 tona heroina) i Meksiko. Iz ovih oblasti heroin se različitim putevima prenosi u Evropu. Jedan je "balkanski put heroina" koji od avganistansko-izraelske granice vodi do Istambula, zatim preko Makedonije, Kosova, Srbije, preko Mađarske, na zapad, a drugi kanal albanskih krijumčara vodi iz Turske u Grčku i Albaniju, odakle se heroin prebacuje u Italiju, Zapadnu Evropu i SAD.

Kokain je droga dobijene iz južnoameričke biljke koke. Koka se gaji naročito u južnoj Americi. Ogromne plantaže biljke nalaze se na obroncima planine Andau državama Boliviji i Peruu. Poslednjih godina značajni proizvođači su Kolumbija, Ekvador i Brazil.

Droge dobijene iz kanabisa odnosno njenih smola su hašiš i marihuana. Dobijaju se iz vrste konoplje koja se gaji u različitim delovima sveta - marihuana se dobija iz meksičke konoplje (Cannabis mexicana), a hašiš iz indijske konoplje (Canabis sativa). Proizvodnja marihuane i hašiša locirana je u četiri regiona: Bliski Istok (najpoznatiji proizvođač je Liban), Srednji istok (Avganistan, Pakistan, Iran), indijski podkontinent (Indija, Nepal, Sri lanka) i jugoistočna Azija (Tajland, Laos,

Sintetičke droge se proizvode u laboratorijama. Sirovine za ovu vrstu droge su hemikalije i zato mogu da se proizvode svuda u svetu. Ekstazi je sintetički dobijena droga, nova modna ludost, pravi "hemijski rulet" u novom talasu zloupotrebe psihoaktivnih supstanci. Ova droga se pojavila 1988. u Holandiji i Belgiji, gde je na koncertima rejv-muzike prodavano do 4.000 tableta. Po hemijskom sastavu, ekstazi je sličan amfetaminu i meskalinu, stimuliše mentalne aktivnosti i izaziva iluzije i halucinacije

U krivičnom zakonodavstvu Srbije inkriminasana su dela vezana za opojne. droge kao dva krivična dela u okviru glave XXIII Zakonika (Krivična dela protiv zdravlja ljudi): neovlašćena proizvodnja, držanje, stavljanje i promet opojnih droga - čl.246 i omogućavanje uživanja opojnih droga - 247 KZ RS. Pored odredbi sadržanih u Krivičnom zakoniku značajne su i odredbe Zakona o proizvodnji i prometu opojnih droga.

2. Trgovina ljudima predstavlja jedno od najprofitabilnijih ilegalnih tržišta koje postoji na globalnom, regionalnom i nacionalnom nivou. Trgovina ljudima kao oblik ilegalnog tržišta povezana je sa ilegalnim tržištem roba i usluga ("crna tržišta" dokumenata i radne snage).

3. Ilegalna trgovina oružjem često se javlja Zajedno sa trgovinom drogom. Ima tri osnovne karakteristike: odvija se tajno, prate je veliki troškovi i završava se pranjem novca.

4. Krijumčarenje i trgovina ukradenim vozilima odvija se kao glavna delatnost moćnih kriminalnih organizacija specijalizovanih za ovaj oblik krimi¬naliteta. Povezana je sa prevarama osiguravajućih kompanija i sa falsifikovanjem isprava. Glavno tržište ukradenih automobila je u istočnoj Evropi, sa sedištem u Poljskoj, a "poslove" obavljaju uglavnom ruska i bugarska kriminalna udruženja. U Srbiji je krijumčarenje i trgovina ukradenim vozilima naročito rasprostraneno počevod 1989. godine.

5. Trgovina ljudskim organima praćena je otmicama i nasilnim transplantacijama. Tržište za nabavku ljudskih organa nalazi se u siromašnim državama u razvoju i državama istočne Evrope. Posebno su ugrožena dece romske nacionalnosti, koju kriminalci otimaju ili "kupuju" za neznatne novčane iznose, da bi, zatim prodavali organe u cilju transplantacije i tako dolazili do ogromnih zarada. U kriminalnim delatnostima učestvuju zdravstvene ustanove, koje legalno posluju.

6. Kompjuterski kriminalitet nastao je sa razvojem kompjuterske tehnike i računarskih mreža. Ovaj popularno nazvan "kriminalitet iz fotelje" omogućava kriminalcima iz kriminalnih organizacija da dođu do svih potrebnih informacija i organizuju pljačku banke, 'finansijske transakcije, pranje novca, krađu kompjuterskih programa.

7. Trgovina radioaktivnim materijama povezana je sa slabljenjem bezbednosti u objektima za čuvanje radioaktivnih materija, sa korupcijom i lošim materijalnim stanjem zaposlenih u tim objektima. Glavnu ulogu u ovoj trgovini imaju ruske kriminalne organizacije (čečenska, ukrajinska i gruzijska), koje sarađuju sa sicilijanskim i napuljskim kriminalnim organizacijama. Trgovina atomskim materijama vrši se i za potrebe unutrašnjih ratova u pojedinim državama.

8. Pranje novca predstavlja ozbiljan međunarodni problem zbog čega je u drugoj polovini osemdesetih godina 20. veka usvojen niz međunarodnih konvencija koje su predvidele obavezu država da u svom nacionalnom zakonodavstvu kriminalizuju pranje novca i predvide konfiskaciju imovine stečene kriminalnim delatnostima. U Krivičnom zakoniku Srbije kao krivično delo protiv privrede inkriminisano je pranje novca (čl.231). Predviđeno je da krivično delo "pranje novca" . Pojava "pranja novca" je rasprostranjena u Srbiji, ali se veoma slabo procesuira iako ima procena da se aktuelna kupovina društvene i državne imovine u procesu njenog pretvaranja u privatnu svojinu uglavnom obavlja opranim novcem.

9. Korupcija se ocenjuje kao neminovna pojava u svetu organizovanog kriminaliteta.

10. Reket (iznuda ili uterivanje dugova) je oblik organizovanog kiminaliteta koji se sastoji u naplati "poreza" za kriminalnu organizaciju, u iznudi pod vidom zaštite od drugih kriminalnih organizacija ili u davanju lažnih pozajmica sa visokom kamatom.

Reket se sprovodi metodom ucene, uz pretnju odmazdom prema vlasnicima ugostiteljskih objekata ili drugih privatnih preduzeća, članovima porodice ili pretnjom da će biti uništena imovina. U krivičnom zakonodavstvu Srbije ne postoji reket kao posebno krivično delo, ali su elementi ovog kriminalnog ponašanja sadržani u brojnim drugim krivičnim delima klasičnog kriminaliteta (prinuda, otmica, ucena).

11. Ostale delatnosti orzanizovanoz kriminaliteta su: krađa intelektualne svojine, umetničkih i kultumih dobara; organizovana kocka, prevare u osiguranju, zelenaštvo, trgovina retkim biljkama i životinjama, ekološki krimi¬nalitet, organizovana prostitucija itd. Prema tome, skoro da nema oblasti društvenog života da nije pogodna za razvijanje organizovanog kriminaliteta

71. Organizovani kriminalitet u Srbiji

U Srbiji je organizovani kriminalitet počeo da se javlja početkom devedesetih godina 20. veka kada je došlo do raspada socijalističke Jugoslavije, početka građanskih ratova, uvođenja ekonomskih sankcija. Do tada se zbog određenih političkih i ideoloških stavova tvrdilo da organizovani kriminalitet ne postoji i da se on ne može javiti u socijalističkom društvu. Kriminalci iz kriminalnih grupa sa područja bivše Jugoslavije i Srbije, zbog ograničenog tržišta, ograničenih mogućnosti zarade i represivnog režima, svoje ilegalne poslove obavljali su u inostranstvu na velikim tržištima u zemljama zapadne Evrope.

Devedesete godine 20. veka se mogu nazvati "zlatnim dobom" organi¬zovanog kriminaliteta u Srbiji. Ratovi na teritoriji bivše Jugoslavije omogućili su ekspanziju ilegalne trgovine oružjem, krađe motornih vozila, krijumčarenje nafte, cigareta, lekova i svega što je bilo potrebno za preživljavanje stanovništva. Najviši državnici, njihove porodice i najbliži srodnici bavili su se kriminalitetom ili su bili umešani u organizovani kriminalitet. Aktivni policajci, čak i oni sa oficirskim činovima, po isteku službenog radnog vremena stupali su u službu vođa organizovanog kriminala kao savetnici, telohranitelji ili obezbeđenje njihovih porodica, imovine ili objekata. Žestoki momci i kontroverzni biznismeni postali su veoma korisni za realizaciju političkih i ratnih ciljeva. Svakodnevno su se dešavala ubistva pripadnika pojedinih kriminalnih grupa, ali takođe i otmice i ubistva političkih protivnika, opozicionih lidera, novinara i dr. po nalogu vlasti. Trgovina drogama postala je veoma unosan posao, a monopol su držala najmoćnija zločinačka udraženja u Beogradu i Novom Sadu. Kokain i heroin su nabavljani u velikim količinama u inostranstvu, dok je u Novom Pazaru ilegalno poslovala fabrika sintetičke droge. Teritorijom Srbije brzo su se širili trgovina ženama i decom, kompjuterski kriminalitet, pranje novca, korupcija. Za razliku od brzog širenja svih oblika organizovanog kriminaliteta teritorijom Srbije, otkrivanje i krivično gonjenje za ova krivična dela bilo je veoma sporo. Prvi krivični postupak protiv tzv. duvanske mafije pokrenut je tek 2007. godine posle više od petnaest godina od pojave prvih zločinačkih organizacija te vrste. Država je dugo godina tolerisala grupe koje su se bavile ilegalnim aktivnostima, čak su one doživlljavale potpunu društvenu afirmacijii, te je tako povezanost između države i kriminalnog establišmenta postala veoma jaka.

Prema statističkim podacima Ministarstva unutrašnjih poslova broj izvršenih krivičnih dela sa elementima organizovanosti u periodu 2002-2004. godine na teritoriji Republike Srbije bez Kosova pokazuje različitu zastupljenost pojedinih krivičnih dela i veoma mali broj otkrivenog kriminaliteta.

Uspešno otkrivanje i suzbijanje organizovanog kriminaliteta zavisi u velikoj meri od krivičnopravnog i krivičnoprocesnog zakonodavstva. U Krivičnom zakoniku Republike Srbije postoje dve inkriminacije koje se odnose na organizovani kriminalitet. To su: dogovor za izvršenje krivičnih dela (čl. 345 KZ RS) i zločinačko udruživanje (čl. 346 KZ RS). Međutim, veliki broj drugih krivičnih dela može da bude povezan sa organizovanim kriminalitetom (trgovina drogom, posredovanje u vršenju prostitucije, davanje i primenja mita, iznuda, pranje novca i dr.). U Zakoniku o krivičnom postupku iz 2005. godine, koji još uvek važi, postoje posebne odredbe o postupku za krivičnog dela organizovanog kriminaliteta (Č1. 504a - 504x), dok su u Zakoniku o krivičnom postupku iz 2006. godine, čija se primena očekuje, posebnim članovima predvidena procesna ovlašćenja organa gonjenja (nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optičko snimanje, kontrola poslovnih i ličnih računa, pružanje simulovanih poslovnih usluga i sklapanje simulovanih pravnih poslova, saslušanje svedoka saradnika, angažovanje prikrivenih islednika itd.)

Zakonski propisi značajni za suzbijanje organizovanog kriminaliteta doneti u Srbiji su: Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organi¬zovanog kriminala i Zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji. U Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala predviđeno je formiranje Posebnog odeljenja za suzbijanje organizovanog kriminala u okviru Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu (Specijalno tužilaštvo), kojim rukovodi Specijalni tužilac za suzbijanje organizovanog kriminala. U okviru Ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove predviđeno je formiranje posebne Službe za suzbijanje organi¬zovanog kriminala, dok je za postupanje u predmetima organizovanog krimi¬naliteta, kao prvostepeno nadležan za teritoriju Srbije predviđen, Okružni sud u Beogradu u kome je obrazovano Posebno odeljenje za postupanje (čl. 12). Za odlučivanje u drugom stepenu nadležan je Apelacioni sud u Beogradu. č1. 15 Zakona predviđa formiranje posebne pritvorske jedinice u Okružnom zatvoru u Beogradu za izdržavanje pritvora određenog u krivičnom postupku za krivična dela iz čl. 2 Zakona.

72. Trgovina ljudima - pojam, razgraničenje od krijumčarenja ljudi, faze izvršenja

Iako je to oblik kriminaliteta koji postoji od davnina, na međunarodnoj sceni je problem trgovine ljudima posebno aktuelizovan tokom 1990-tih godina, što je dovelo do intenziviranja napora međunarodne zajednice na iznalaženju adekvatnih mehanizama borbe protiv njega. O tome svedoče brojne aktivnosti međunarodnih i drugih organizaeija, kao i donošenje niza međunarodnih dokumenata u ovoj oblasti.

Ukazom predsednika SR Jugoslavije, 2001. godine proglašen je Zakon o potvrđivanju Konvencije UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala i dopunskih protokola, čime se SRJ obavezala da izvrši odgovarajuće zakonske izmene kako bi se domaće zakonodavstvo uskladilo sa međunarodnim standardima koje predviđa ova Konvencija, kao i dodatni Protokol o prevenciji, suzbijanju i kažnjavanju trgovine ljudima, posebno ženama i decom. Nakon toga usledile su izmene domaćeg zakonodavstva i

druge mere u ovom pravcu.

Od 2003. godine trgovina ljudima je u krivičnom zakonodavstvu Srbije predviđena kao krivično delo, a od 2005. godine, pored trgovine ljudima Krivični Zakonik Republike Srbije predviđa i trgovinu decom u cilju usvojenja i krijumčarenje ljudi. 2006. godine doneta je i Strategija borbe protiv trgovine ljudima u Srbiji, a u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova postoje specijalni policijski timovi za borbu protiv trgovine ljudima, kao i specijalizovane jedinice u okviru Uprave kriminalističke policije i Uprave granične policije

Trgovina ljudima podrazumeva namamljivanje, prevoz odnosno drugi način transfera, predaju, kupovinu, prodaju ili držanje u nekom prostoru drugih lica i to upotrebom sile, pretnje, otmice, prevare, obmane, zloupotrebe ovlašćenja, poverenja, odnosa zavisnosti ili teške situacije u kojoj se te osobe nalaze, ili zadržavanjem ličnih isprava ili davanjem ili primanjem novca ili druge koristi. Ovo se vrši sa ciljem eksploatacije rada, prinudnog rada, vršenja krivičnih dela, prosti¬tucije ili druge vrste seksualne eksploatacije, prosjačenja, upotrebe u pornografske svrhe, uspostavljanja ropskog ili njemu sličnog odnosa, radi oduzimanja organa ili dela tela ili radi korišćenja u oružanim sukobima. Eksploatacija, odnosno držanje u ropskom odnosu je najvažniji elemenat trgovine ljudima, koji je istovremeno razlikuje od krijumčarenja ljudi.

Pod krijumčarenjem ljudi podrazumeva se posredovanje, odnosno učestvovanje u obezbeđivanju ilegalnog ulaska u drugu zemlju osobama koje su sa time saglasne i to sa ciljem ostvarivanja direktne ili indirektne materijalne korisiti, ali bez namere eksploatisanja ovih osoba. Dakle, iako takođe može imati teške posledice po žrtve, krijumčarenje ljudi nije isto što i trgovina ljudima. Medutim, ono lako može da preraste u trgovinu ljudima, imajući u vidu nezaštićenost ilegal¬nih migranata i njihovu upućenost na ilegalna tržišta dokumenata, rada i sl., kao i povezanost krijumčara ljudi sa raznim agencijama koje posreduju u nalaženju posla na ilegalnom tržištu rada. Takođe, krijumčarenje ljudi uvek podrazumeva prelaz granice, dok trgovina ljudima može imati karakter transnacionalnog krimi¬naliteta416 ali se može izvršiti i unutar granica jedne zemlje (unutrašnja trgovina).

Razlikuju se tri faze izvršenja trgovine ljudima: namamljivanje, trail- sport/transfer/prodaja i različiti oblici eksploatacije. Za svaku fazu može postojati posebna kriminalna mreža, a viktimizacija se dešava od početka i može imati razne oblike, od zastrašivanja do najtežeg fizičkog i seksualnog nasilja, oduzimanja slobode kretanja i dokumenata, dužničkog ropstva, prinude na prostituciju, prosjačenje i si., eksploatacije rada, rad u neprimereno teškim uslovima itd. Vezano za prebacivanje žrtava u druge zemlje, razlikuju se zemlje porekla, tranzita i destinacije. Siromašne, ratom zahvaćene i politički nestabilne zemlje se najčešće javljaju kao zemlje porekla žrtava, a bogate, razvijene zemlje su najčešće zemlje destinacije. Žrtve trgovine ljudima najčešće su žene i deca, ali sve više ima saznanja i o trgovini muškarcima.

73. Društveni kontekst i faktori koji doprinose javljanju trgovine ljudima

Neujednačena raspodela bogatstva oduvek je bila među glavnim pokretačkim faktorima trgovine ljudima uopšte, a posebno trgovine ženama i devojčicama u cilju seksualne eksploatacije. Pri tome je siromaštvo jedan od glavnih faktora guranja, a obećanje ekonomskog blagostanja jedan od glavnih faktora

privlačenja. Trgovini ljudima, posebno trgovini ženama i devojčicama u cilju seksualne eksploatacije, pogoduje savremeni društveni kontekst, i to ne samo lokalni, već i regionalni i globalni. Unutar ova tri društvena konteksta deluju različiti makro i mikro faktori.

Prema postojećim saznanjima, najznačajniji mikro faktori kriminalizacije ili mikro kriminogeni faktori obuhvataju sledeće:1. Nezaposlenost, smanjivanje mogućnosti za legalno zarađivanje 2. Profit 3. Ponuda "posla" u okviru ilegalnog tržišta 4. Potiažnju za "proizvodima" koje mogu da se ponude ilegalno 5. Razlike u pravnoj regulativi 6. Razlike u riziku 7. Sopstvenu viktimizaciju (npr. prostitutke koje postaju deo kriminalne organizacije da bi se spasile viktimizacije).

Nezaposlenost, odnosno smanjivanje mogućnosti za legalno zarađivanje stvara armiju nezaposlenih muškaraca i žena od koji se neki odlučuju da zaradu stiču baveći se ilegalnom trgovinom. Prihvatanje ponuda "posla" u okviru ile¬galnih tržišta je utoliko lakše i izvesnije ukoliko su labavije granice izmedu legalnog i ilegalnog, odnosno ukoliko je sticanje dohotka u okviru nezvanične (sive) ekonomije postala neminovnost, odnosno "normalan" način zaradivanja za život. Posebno važan faktor je stvaranje armije nezaposlenih članova nekadašnjih tajnih državnih službi, policije i drugih stručnjaka koji raspolažu znanjima i veštinama koja se mogu upotrebiti u "alternativnom" transnacionalnom biznisu. Ovde je od značaja ne samo ponuda posla i mogućnost zarade kao takve koju nudi organi¬zovani kriminalitet, već i visoki stepen izvesnosti da će ta zarada ili profit biti veliki. Dobar primer uključivanja bivših službenika državne bezbednosti u organizovani kriminalitet jesu pripadnici KGB-a u Rusiji, koji su nakon gubljenja posla izvor zarade našli u organizovanom kriminalu.

Važan podsticajni faktor za razvoj kriminalnih organizacija koje se bave trgovinom ljudima je i postojanje potražnje za "proizvodima" koji se nude. Kada se radi o trgovini ženama u cilju seksualne ekploatacije, važno je istaći da takva potražnja postoji kako na globalnom, tako i na regionalnom i lokalnom nivou (npr. tržište seksa u zapadnim i istočnim zemljama, vojne baze i sl.). Međutim, potražnja za seksualnim uslugama i drugim oblicima rada za čiju eksploataciju je zainteresovan organizovani kriminalitet varira u značajnoj meri od zemlje do zemlje.

Pored potražnje, poseban podsticaj za organizovani kriminal jesu visoki profit i mali rizik.To su ujedno i faktori koji usmeravaju kretanje organizovanog kriminala. Pri tome, visok profit je tamo gde je velika koncentracija vojske, međunarodnih organizacija i pratećih biznisa (npr. u Bosni i Hercegovini i na Kosovu), kao i u zapadnim zemljama. Rizik je mali gotovo svuda u svetu jer se zakoni, a posebno praksa, generalno sporo menjaju i slabo primenjuju

Mikro faktori viktimizacije (viktimogeni faktori) uključuju faktore koji se uobičajeno nazivaju faktorima guranja i faktorima privlačenja. Prema raspoloživim saznanjima, najčešći faktori guranja su siromaštvo, nezaposlenost, ratna viktimizacija, izbeglištvo, kao i rodna diskriminacija, nasilje u porodici i seksualno nasilje. To su faktori koji postoje u zemljama porekla žrtava i uglavnom odgovaraju onim faktorima koji utiču na migracije i odavanje žena prostituciji.

Faktori privlačenja ili faktori koji smanjuju inhibicije i opreznost već ranjivih osoba su faktori koji postoje u zemljama destinacije. Među najznačajnije faktore iz ove grupe spadaju: mogućnost zapošljavanja,

mitovi o dobrom životu i lakom dolaženju do posla i zarade u zemljama destinacije, prisustvo vojske i međunarodnih organizaeija, odnosno ponude posla u sex industriji i sl.

Pored navedenih faktora viktimizacije i kriminalizacije, moglo bi se govoriti i o faktorima koji olakšavaju trgovinu ženama a to su:

Restriktivni imigracioni zakoni u zemljama destinacije

Zakoni i politika u vezi sa radom migranata i prostitucijom

Korumpirani službenici

Policija koja se pravi da ne vidi.

74. Trgovina ženama

Ekonomske teškoće i njihove posledice na žene stvaraju poteneijalnu ponudu radnica za seks-industriju. Ali, ova "ponuda" nikada ne bi bila iskorišćena za potrebe trgovine ženama u cilju seksualne eksploatacije da nije stvorena potražnja, koja predstavlja snažan faktor privlačenja. Iako je trgovina ženama u cilju sek¬sualne eksploatacije oblik trgovine ženama o kome se najviše zna i najviše govori u javnosti, trgovina ženama je širi problem i javlja se najcešće u tri osnovna oblika:

Trgovina ženama u cilju seksualne eksploatacije

Trgovina ženama u cilju eksploatacije (domaćeg) rada

Trgovina ženama u cilju sklapanja braka.

Kada se govori o trgovini ženama u cilju seksualne eksploatacije treba praviti razliku između trgovine ženema i prostitucije. Osnovna razlika sastoji se u tome da trgovina ženama podrazumeva ropski odnos, odnosno potpuno odsustvo slobode odlučivanja i kretanja - žena je vlasništvo osobe koja ju je kupila i ne može svojom voljom prestati da se bavi prostitucijom, odnosno napustiti svog vlasnika. Na drugoj strani, ma koliko, takođe, uključivala različite oblike prinude i eksploatacije, prostitucija podrazumeva mogućnost raspolaganja sopstvenim telom i zaradom, slobodu kretanja, slobodu odlučivanja o bavljenju ili nebavljenju pros¬titucijom i si. Žrtva trgovine ljudima može biti kako žena koja je na prevaran način primorana da se bavi prostitucijom tako i žena koja je svojevoljno počela da se bavi prostitucijom ali je kasnije uvučena u lanac trgovine ljudima i došla u ropski odnos.

Povećana potražnja za ženama kao seksualnim objektima je očigledna kako u postkomunističkim, tako i u razvijenim zemljama. Tokom 80-ih i 90-ih godina, trgovina ženama iz Istočne Evrope postala je mnogo atraktivnija nego trgovina azijskim ženama - zbog manje udaljenosti, a time i manjih troškova i nižeg rizika, što podrazumeva i veći profit. Uz to, žene iz Istočne Evrope kojima se trguje, atraktivnije su klijentima - belcima sa Zapada, zato što u većoj meri odgovaraju njihovim rasnim, obrazovnim i rodnim očekivanjima (na primer, one su uglavnom belkinje, obrazovane i spremne da se povinuju).

Srbija je početkom 1990.-tih godina bila među glavnim destinacijama trafikovanih žena iz Istočne i Centralne Evrope. Međutim, kako se ekonomska i politička situacija u Srbiji pogoršavala, ona je vremenom postala pretežno zemlja tranzita, preko koje su vodili kanali u susedne zemlje bivše Jugoslavije (u kojima je zbog prisustva vojske stalno rasla potražnja za seksualnim uslugama), a preko njih dalje u različite zemlje Zapadne Evrope. Pored toga, broj žena i devojčica iz Srbije koje se trafikuju u druge zemlje je u stalnom porastu, tako da se one sve češće javljaju i kao zemlje porekla žrtava.

Žene iz Srbije se trafikuju uglavnom u Italiju, Holandiju, Nemačku, skandinavske zemlje, Grčku i Kipar. Prema nedavno objavljenim podacima Međunarodne organizacije za migracije, pored napred navedenih zemalja, žrtve iz Srbije se mogu naći i u Bosni. Takođe, žene iz Srbije se sporadično trafikuju i u Makedoniju, gde obično ostaju neko vreme u tranzitu da bi kasnije bile transportovane dalje u Grčku i na Kipar .

Najzad, deo žrtava biva uvučen u lanac trgovine ženama putem kidnapovanja.

Raspoloživi izvori ukazuju na to' da su prcvare u vezi sa prirodom posla, uslovima rada i platom najčešći oblik namamljivanja žena433. Ove ponude vrše se preko oglasa u novinama ali veoma često i na sasvim neformalan način. Žrtve trgovine često svesno donose odluku da idu u inostranstvo, nadajući se boljem životu, a namamljivanje se često odvija pod maskom legalne aktivnosti. Traganje za poslom ili većom zaradom vodi ih ka oslanjanju na primamljive ponude iz novinskih oglasa ili od strane poznatih osoba. Nažalost, to ih često vodi pravo u ruke trafikerima.

Najčešće nuđeni poslovi su poslovi bebisiterke, čistačice, konobarice ili staranje o starim licima dakle, poslovi koji obično ne zahtevaju visok nivo obrazovanja i znanje jezika. U njima su obično tražene mlade, atraktivne i neudate žene. Najčešće su nuđene nerealno visoke plate (na primer, "Potrebne plesačice u Grčkoj ... nije potrebno iskustvo ... zarada 3000 dolara mesečno").

Primamljive ponude posla često, daleko češće nego što se misli, dolaze i od porodičnih poznanika i prijatelja, muževa, mladića i članova porodice žrtava, ali i od dugogodišnjih prijateljica. U Mađarskoj je većina žena koja radi u prostituciji na to podstaknuta od strane svojih mladića koji su na taj način hteli da reše sopstvene finansijske probleme. Neke su na to bile prisiljavane i od strane starije sestre ili prijateljice.

Žene čine i značajan deo izvršilaca u ovoj fazi trgovine. Nije retkost da nekadašnje prostitutke počinju da rade kao i namamljivačice i da aktivno učestvuju u trgovini ženama.

75. Trgovina decom

Trgovina decom, pored trgovine u cilju seksualne eksploatacije i eksplo¬atacije rada, obuhvata i trgovinu koja ima za cilj njihovu eksploataciju za vršenje krivičnih dela i drugih asocijalnih ponašanja (npr. prosjačenje, prodaja droge, upotreba u pornografiji), za trgovinu organima, radi usvojenja, upotrebe u oružanim sukobima, trgovinu decom radi sklapanja braka i trgovinu nerođenom decom ili tek rodenim bebama radi usvojenja. Za razliku od trgovine punoletnim osobama, trgovina decom, s obzirom na

njihovu nezrelost za donošenje odluka, postoji nezavisno od toga da li je prilikom njenog vršenja upotrebljena prinuda ili prevara.

Na osnovu analize rezultata dosadašnjih istraživanja, identifikovane su sledeće karakteristike dece i situacije u kojoj se nalaze koje ih čine izloženim riziku da postanu žrtve trgovine ljudima: pol, uzrast (različit s obzirom na vrstu eksplo¬atacije), siromaštvo, pripadnost marginalizovanim etničkim grupama (posebno Romi), izloženost (neposredno i posredno) nasilju u porodici, rodna diskriminacija, život bez roditelja ili odvojenost od roditelja ili staratelja, nepotpune i mnogočlane porodice, isključenost iz obrazovnog procesa, deca sa posebnim potrebama, deca „radnici", deca ulice, deca koja putuju bez pratnje (preko granice i unutar zemlje), deca u ustanovama socijalne zaštite (posebno u ustanovama otvorenog tipa), izbeglice, raseljena lica i druge žrtve rata, deca ilegalni migranti i deca sa poremećajima u ponašanju.

Da bi dete postalo žrtva trgovine najčešće je neophodna akumulacija različitih faktora rizika od viktimizacije, kako na mikronivu, nivou ličnog i socijalnog funkcionisanja deteta, tako i na globalnom makronivou funkcionisanja države i društva. Ekonomske krize, posebno tranzicija koja je u mnogim zemljama izazvala naglo osiromašenje širokih slojeva stanovništva, kao i politički i ratni konflikti, stvaraju uslove za porast siromaštva i kriminala, i podstiču ne samo odrasle već i decu na migracije i tako doprinose trgovini ljudima i decom. I strana i domaća istraživanja upućuju na uticaj rata i izbeglištva na pojačan rizik od trgovine decom. U Srbiji su kao posebno rizična prepoznata deca interno raseljena sa Kosova koja bežeći od rata i nasilja upadaju u „ruke trgovaca" i tako se izlažu viktimizaciji trgovinom.

U istraživanju Viktimološkog društva Srbije o trgovini ljudima došlo se do saznanja o 94 maloletne žrtve trgovine ljudima u Srbiji. Deca - žrtve su u najvećem broju slučajeva bila poreklom iz Moldavije, Ukrajine, Rumunije i Bugarske. Osim toga, bilo je i dece naših državljana. Među njima su se kao posebna kategorija izdvojila deca romske nacionalnosti. Ipak, broj identifikovanih žrtava neromske nacionalnosti bio je sličan broju identifikovanih žrtava Roma, što ukazuje da značajan rizik od trgovine postoji i za njih.