1

Psihijatrija razvojnog doba. Urednici: Bojanin S, Popović Deušić S, Dosije studio, Beograd

2012.

Privrženost i poremećaji privrženosti

u detinjstvu

Veronika Išpanović

Teorija privrženosti Teorija o poreklu i razvoju privrženosti Džona Bolbija (John Bowlby, 1907-1990) i

radovi njegovih sledbenika tokom proteklih 30 godina značajno su doprineli boljem

razumevanju veza između ranih odnosa roditelj–dete i psihijatrijskih i socijalnih problema u

adolescenciji i odraslom dobu kao što su depresija, problemi u partnerskim odnosima,

zloupotreba supstanci, nasilničko ponašanje, granični poremećaj ličnosti, što je otvorilo nove

horizonte za preventivne aktivnosti i terapiju ovih poremećaja.

Radeći sa decom koja su bila lišena adekvatne roditeljske brige, dugotrajno

hospitalizovana ili u sirotištima, Bolbi je uočio da mala deca, odvojena od majki, odnosno

pružaoca nege, u početku protestuju, vidno su uznemirena, a kasnije ulaze u fazu očaja, tuguju i,

najzad, ako situacija traje duže, postaju nezainteresovana, ravnodušna. Ukoliko dođe do

ponovnog sjedinjavanja s pružaocem nege, deca pokazuju mešavinu ljutnje, plača, pripijanja ili

odbacivanja. Bolbi je postavio teoriju prema kojoj mala deca uspostavljaju jaku emocionalnu

vezu s glavnim pružaocem nege, ili privrženost, kako ju je on nazvao, čiji raskid izaziva veliku

uznemirenost i patnju deteta.

Težnja ka uspostavljanju odnosa privrženosti duboko je ukorenjena u ljudskoj prirodi.

Potreba deteta da bude privrženo nekoj zaštitničkoj figuri isto je toliko bazična i važna kao i

potreba deteta za hranom. U početku dete nije privrženo nekoj posebnoj osobi, ali njegovo

urođeno ponašanje u vidu plača, traženja kontakta očima, priljubljivanja i slično, izaziva

približavanje i odgovor odraslog. Kroz međuigru zadovoljavanja bioloških i psiholoških potreba,

u prvim mesecima života, razvija se čvrsta emocionalna veza deteta i majke, odnosno glavnog

pružaoca nege. Ključne odrasle osobe deluju kao baza sigurnosti iz koje dete kreće u

istraživanje sveta oko sebe, a istovremeno i kao sigurno utočište u koje se dete povlači kada je

ugroženo i kada mu je potrebna zaštita.

Spajajući elemente iz kognitivne psihologije i psihoanalitičke teorije o objektnim

odnosima, Bolbi je postavio teoriju prema kojoj mala deca internalizuju svoja iskustva sa

figurama privrženosti i izgrađuju unutrašnje radne modele o sebi i drugima, i o odnosima

između sebe i drugih. Za formiranje unutrašnjeg radnog modela od ključnog je značaja kvalitet

socijalne interakcije između deteta i figure privrženosti. Ako pružalac nege pokazuje osetljivost,

prihvatanje, saradnju, dostupnost i raspoloživost, dete se oseća bezbedno i voljeno. Ako je

pružalac nege neosetljiv, odbijajući, ometajući ili emocionalno nedostupan, dete je prinuđeno da

razvije neku posebnu strategiju koja će ga dovesti u blizinu osobe za koju je vezano i izazvati

njenu angažovanost. Rezultat je razvoj ograničenog broja jasnih obrazaca privrženosti.

2

Klasifikacija privrženosti Na osnovu posmatranja ponašanja velikog broja dece u standardizovanoj

eksperimentalnoj situaciji, tzv. Proceduri nepoznate situacije (Strange Situation Procedure),

Meri Ejnsvort (Mary Ainsworth) je opisala sigurnu privrženost i dva tipa nesigurne privrženosti:

izbegavanje i ambivalentnost. Kasnije je opisan i četvrti tip, tzv.

dezorganizovana/dezorijentisana privrženost, koja se uglavnom sreće kod dece koja su bila

zlostavljana i doživela teška traumatska iskustva.

Na osnovu ovih eksperimenata i kliničkih studija napravljena je sledeća klasifikacija

privrženosti:

1. Sigurna (čvrsta) privrženost (57% u opštoj populaciji): dete traži blizinu i održava

kontakt s majkom, plače pri odvajanju i obraduje se ponovnom susretu sa njom.

2. Nesigurna privrženosti – izbegavanje (26% u opštoj populaciji): dete ne traži blizinu

majke, aktivno je izbegava ili ignoriše pri ponovom susretu, i odnosi se jednako prema

stranoj osobi i majci.

3. Nesigurna privrženost – ambivalentnost (17% u opštoj populaciji): dete aktivno traži

kontakt s majkom ali istovremeno pruža otpor kontaktu, biva jako uznemireno kada se

odvoji od nje, vrlo teško se smiruje pri ponovnom susretu ili čak ispoljava ljutnju prema

njoj.

4. Dezorganizovana/dezorijentisana privrženost odlikuje se izgubljenošću, zbunjenošću

ili zatvaranjem deteta. Dete može istovremeno tražiti blizinu majke, ali i odvraćati

pogled od nje, ispoljavati strah od majke, kao i od nepoznatih osoba. Često je prisutno

bizarno ponašanje, stereotipije.

Klasifikacija koja se dobija primenom Procedure nepoznate situacije specifična je u

odnosu na pružaoca nege. Dete koje je sigurno privrženo jednom roditelju, može se pokazati kao

nesigurno privrženo drugom roditelju, ili drugoj osobi koja brine o njemu, tako da neka deca

ispoljavaju mešavinu sigurne i nesigurne privrženosti. Pokazalo se da kasniji razvoj dece sa

mešovitim tipovima privrženosti zavisi, u velikoj meri, od kvaliteta privrženosti prema

najvažnijem pružaocu nege.

Usvojeno ponašanje privrženosti predstavlja adaptivni odgovor, odnosno, odbrambenu

strategiju koju deca razvijaju da bi izašla na kraj sa osećanjima patnje i anksioznosti. Osnovne

karakteristike odbrambenih strategija kod četiri oblika privrženog ponašanja su sledeće:

1. Čvrsto privržena deca pristupaju svojim pružaocima nege direktno i pozitivno, uverena

da će se njihova patnja ili uznemirenost prepoznati i da će se na njih odgovoriti

bezuslovno, sa utehom i razumevanjem.

2. Deca koja pokazuju izbegavajuće obrasce privrženosti doživljavaju roditelje kao

odbijajuće, ometajuće i kontrolišuće. Ukoliko ova deca pokažu patnju, to uznemirava

njihove roditelje i posledica je odbijanje ili agresivan pokušaj roditelja da se privrženo

ponašanje deteta kontroliše ili porekne. Odbrambena strategija deteta jeste da se

privrženo ponašanje i afekt svedu na minimum. Dete ili poriče ili ne iskazuje osećanja i

patnju i na taj način smanjuje mogućnost da bude odbačeno, odnosno, pokušava da

ostane u blizini osobe za koju je vezano.

3. Da bi zadobila bliskost i pažnju od bezosećajnih, nepouzdanih i nedoslednih pružalaca

nege, deca sa ambivalentnim stilom privrženosti intenziviraju svoje privrženo ponašanje.

Ona pokazuju uznemirenost, plaču, pripijaju se, agitirana su, ljute se, viču i prete. Ove

strategije za zadobijanje pažnje mogu se definisati kao borba za pažnju i zaštitu. Druge

3

osobe su za dete istovremeno i emocionalno poželjne i emocionalno nepouzdane,

odnosno, deca pate od ambivalentnih osećanja prema drugim ljudima i u odnosima.

4. Ukoliko je odnos pružanja nege veoma poremećen, a naročito kada je osoba kojoj je dete

privrženo stvaran uzrok patnje deteta, na primer, kada su roditelji zlostavljači, ili

emocionalno nedostupni (psihotični, depresivni ili zavisni od psihoaktivnih supstancija

ili alkohola) dete ne može da organizuje svoje ponašanje i razvije odbrambenu strategiju

za obezbeđenje bliskosti i sigurnosti. U takvim okolnostima, bez obzira na to koju

strategiju ponašanja dete koristi (čvrstu, ambivalentnu ili izbegavajuću), ona ne dovodi

do bliskosti, nege ili utehe. Ponašanje deteta postaje sve više nekoherentno i

dezorganizovano, i predstavlja haotičnu mešavinu izbegavanja, ljutitih reakcija,

dezorijentacije. Ponovni susret ili blizina roditelja često izazivaju emocionalni konflikt,

zastrašeno ponašanje, depresiju ili duboko povlačenje deteta.

Bolbi je podvukao da je dete u stanju da održava funkcionalne odnose sa drugim

osobama sve dotle dok je sistem njegovih mentalnih predstava organizovan, ali bez neke

organizovane strategije vezivanja razvoj deteta biva ozbiljno oštećen.

Neurobiološka osnova privrženosti Savremena neuropsihobiološka istraživanja sve više potvrđuju da sazrevanje mozga

odojčeta zavisi od ranih iskustva i da se ova iskustva duboko ukorenjuju u odnos privrženosti.

Primarni pružalac nege deluje kao spoljašnji psihobiološki regulator iskustveno zavisnog razvoja

nervnog sistema odojčeta. Obezbeđujući detetu prikladnu emocionalnu brigu i reagujući bez

odlaganja na njegova pozitivna i negativna stanja, primarni pružalac nege omogućuje

interaktivno stvaranje pozitivnog afekta visokog nivoa u zajedničkim situacijama igre i niske

nivoe negativnog afekta u situacijama interaktivnog zbrinjavanja socijalnog stresa. Nasuprot

ovome, zlostavljajući pružalac nege koji je nepristupačan i neprikladno i/ili odbacujuće reaguje

na izražavanje emocija i stres odojčeta, izaziva traumatska stanja produženog negativnog afekta

odojčeta. Umesto da moduliše afektivna stanja deteta, on izaziva ekstremne nivoe stimulacije i

pobuđenosti koji su ili suviše visoki (kod zlostavljanja) ili suviše niski (kod zanemarivanja).

Najizrazitiju osetljivost na ranu traumu odnosa ispoljava limbički sistem, glavni sistem

za regulisanje stresa. On je ključan za sposobnost prilagođavanja sredini koja se brzo menja i u

organizaciji novonaučenog. Česte i produžene epizode intenzivnog i neregulisanog interaktivnog

stresa kod odojčadi i dece mlađe od dve godine dovode ne samo do nestabilne afektivne

vezanosti već otkočuju haotičnu promenu limbičkog sistema za obradu emocija koji se nalazi u

kritičnoj fazi rasta tokom perioda odojčeta. Na taj se način rani socijalni doživljaji utiskuju u

neurobiološke strukture koje sazrevaju tokom brzog rasta mozga u prve dve godine života, i

stoga imaju dalekosežne posledice. na razvojnu putanju dece.

Posledice sigurne i nesigurne privrženosti u detinjstvu Postoji značajna korelacija između sigurne privrženosti u ranom detinjstvu i kasnijeg

dobrog socijalnog funkcionisanja, i između rane nesigurne privrženosti i kasnijih emocionalnih

teškoća i smetnji ponašanja

Studije poređenja socijalnog i psihološkog razvoja sigurno i nesigurno privržene dece

ukazale su na to da su sigurno privržena deca u proseku mnogo bolje psihosocijalno prilagođena,

da je veća verovatnoća da će kasnije uspostavljati harmonične odnose sa odraslima i sa decom,

4

naročito sa bliskim članovima porodice i prijateljima. Sigurno privržena deca su kooperativnija

i skladnija u odnosu sa majkama, spremnija su da pruže utehu mlađoj braći i sestrama i

verovatnije je da će imati dobre prijatelje. Manje je verovatno da će biti prkosna prema

roditeljima, da će se svađati sa braćom i sestrama ili da će imati kontrolišući odnos sa

prijateljima. Obično su i popularnija kod drugova iz škole, i ređe podložna viktimizaciji, možda i

zato što pokazuju više saosećanja za vršnjake i manje se upuštaju u konflikte tokom igre.

Dezorganizovani/dezorijentisani tip privrženosti, koji se pretežno nalazi kod zlostavljane

ili zanemarivane odojčadi, udružen je sa ozbiljnim teškoćama, kasnije u životu, u kontrolisanju

stresa i disocijativnom ponašanju. On je najjači znak upozorenja za eksternalizujuće probleme

ponašanja. Izgleda da rana iskustva teškog zlostavljanja upućuju decu na razvojni put koji

karakteriše dezorganizovana privrženost i disforija u periodu odojčeta, suprotstavljajući i

prkosni poremećaji sredinom detinjstva, a ozbiljniji poremećaji vladanja i maloletnička

delinkvencija tokom adolescencije. U istoriji osoba sa graničnim poremećajem ličnosti česti su

podaci o ranim traumama i zloupotrebi i o poremećnosti rane privrženosti dezorganizovanog

tipa.

Nesigurna privrženost se više sagledava kao faktor rizika za pojavu psihosocijalne loše

prilagođenosti, a manje kao poremećaj. Mnoga deca sa nesigurnom privrženošću dobro su

prilagođena svojoj okolini i kod njih se ne javljaju bilo kakvi psihijatrijski problemi. Treba se

čuvati poistovećivanja pripadnosti pojedinom tipu privrženosti, bilo u detinjstvu ili odraslom

dobu, sa psihijatrijskom dijagnozom. Pripadnost pojedinom tipu privrženosti samo govori o

verovatnoći da će osobe sa nesigurnom privrženošću teže izlaziti na kraj sa stresovima i

teškoćama u životu, dok sigurna privrženost predstavlja određenu snagu u suočavanju sa

životnim nedaćama.

Poremećaji privrženosti Deca koja su upadljivo poremećena ili društveno osujećena zbog izuzetno nenormalnih

obrazaca privrženosti klasifikuju se kao deca koja pate od poremećaja privrženosti.

Savremene klasifikacije bolesti, deseta revizija Međunarodne klasifikacije bolesti

Svetske zdravstvene organizacije (MKB-10) i klasifikacija Američkog udruženja psihijatara

(DSM-IV) opisuju dve varijacije poremećaja privrženosti: odsustvo privrženosti sa

emocionalnim povlačenjem, koje se tipično javlja usled veoma neadekvatne brige i/ili

zlostavljanja deteta, i odsustvo privrženosti sa nediskriminatornom društvenošću, koja najčešće

nastaje usled ponavljanih promena pružaoca nege (na primer, usled čestih promena u

hraniteljskom smeštaju ili odgajanja u grupnom okruženju, gde su promene osoblja česte).

U MKB-10, Odsustvo privrženosti sa emocionalnim povlačenjem naziva se „reaktivni

poremećaj vezivanja“ (F94.1) a u DSM-IV „reaktivni poremećaj vezivanja, inhibisani tip“.

Takva deca reaguju na osobe koje se o njima brinu mešavinom približavanja, izbegavanja i

otpora prilikom pokušaja da ih uteše. U pojedinim slučajevima ispoljavaju strašljivost ili

preteranu budnost („ledena budnost“), ili reaguju povlačenjem, kao što je sklupčavanje na podu

i/ili agresivno ponašanje. Abnormalni odgovori nisu ograničeni samo na dijadni odnos sa

osobom koja se brine o detetu, nego se proširuju i na ostale socijalne odnose i situacije.

Karakteristika reaktivnog poremećaja vezivanja jeste da je prisutan pre pete godine

života. Pored autizma, on spada u retke psihijatrijske poremećaje čija se dijagnoza može

postaviti kod deteta od tri godine ili čak mlađeg. Za razliku od pervazivnih poremećaja razvoja

(autizam, atipični autizam i drugi) deca sa reaktivnim poremećajem vezivanja imaju normalne

sposobnosti za socijalne interakcije. Nenormalni obrasci socijalnih odgovora koji su kod njih

5

prisutni u početku, povlače se u velikoj meri ukoliko se detetu obezbedi stalnost i adekvatnost

nege. Takođe, deca sa reaktivnim poremećajem vezivanja ne ispoljavaju nenormalne kvalitete

komunikacije (govora i jezika) niti ponavljajuće i stereotipne obrasce ponašanja koji su

karakteristični za autizam. Kognitivni defekti kod ove dece, ukoliko su prisutni, nisu teški i

stalni kao kod autizma i značajno se popravljaju pozitivnim promenama okoline.

Druga varijacija poremećaja privrženosti, Odsustvo privrženosti sa nediskriminatornom

društvenošću naziva se u MKB-10 „dezinhibisani poremećaj vezivanja u detinjstvu“ (F94.2), a u

DSM-IV „reaktivni poremećaj vezivanja, dezinhibisani tip“. Prema starijim klasifikacijama

poremećaj se nazivao „institucionalni sindrom“ ili „bezosećajna psihopatija“.

Dete sa dezinhibisanim poremećajem vezivanja traži utehu kada je nesrećno, ali mu

nedostaje normalan stepen selektivnosti osoba od kojih traži utehu. Socijalne interakcije s

nepoznatim ljudima loše su modulirane, uz pretežno pripijajuće ponašanje u periodu odojčeta, ili

traženje pažnje i nediskriminatorno prijateljsko ili bezosećajno ponašanje u ranom ili srednjem

periodu detinjstva. Smatra se da je poremećaj posledica stalnog nedostatka prilika da dete

razvije selektivno vezivanje usled ektremno čestih promena negovatelja u ranom detinjstvu.

Relativno mali broj dece zadovoljava dijagnostičke kriterijume za poremećaj

privrženosti, ali je njihov uticaj na oblikovanje celokupnog psihosocijalog razvoja dece veliki.

Privrženost tokom života i klasifikacija privrženosti odraslih Studije dugotrajnog praćenja pokazale su da se kvalitet rane privrženosti održava tokom

celog života, i da u velikoj meri utiče na kvalitet međuljudskih odnosa u odraslom dobu. Bliski

odnosi odraslih obično imaju i komponentu privrženosti, kojom se obezbeđuju sigurnost,

udobnost i izvor poverenja. Za istraživanja kvaliteta privrženosti u odraslom dobu koristi se

Intervju privrženosti odraslih (Adult Attachment Interview, AAI). Od odraslih se traži da opišu i

ocene svoje odnose privrženosti iz detinjstva, bilo kakva razdvajanja ili gubitke, i dejstvo ovih

okolnosti na sopstveni razvoj. Identifikovane su četiri kategorije privrženosti odraslih, od kojih

je svaka povezana sa jednom od kategorija privrženosti u ranom detinjstvu:

Autonomna privrženost: Intervjuisani daje ubedljive podatke o emocionalno

podržavajućim odnosima iz detinjstva ili se pomirio sa detinjstvom u kome je to

nedostajalo. Tipično je samopouzdan, objektivan i neodbramben. Ove osobe su nalik

deci sa autonomnim tipom privrženosti – otvoreno i uravnoteženo izražavaju osećanja

privrženosti, uz odgovarajuću zavisnost od figure privrženosti i pouzdanje u nju.

Odbacujuća privrženost: Intervjuisani ne može da navede nekoliko afektivno nabijenih

sećanja iz detinjstva. Slika roditelja je idealizovana i nije u skladu sa specifičnim

detaljima iz sećanja. Ove osobe su nalik deci sa izbegavajućim tipom privrženosti – one

poriču, ograničavaju ili potiskuju osećanja.

Preokupirana privrženost: Osobe se ponašaju kao da su još uvek u mreži nerazrešenih

događaja iz detinjstva i nisu u stanju da iskorače iz toga. Priča o odnosima u detinjstvu je

haotična, nekoherentna i neobjektivna. Ljutnja na roditelje nije razrešena. Ove osobe su

nalik na decu sa ambivalentnim tipom privrženosti – njihova osećanja privrženosti i

ponašanje su preterani i ambivalentni.

Nerazrešena–dezorganizovana privrženost: Razgovor o potencijalno traumatskim

doživljajima obiluju upadljivim greškama ili propustima u zaključivanju, što ukazuje na

disocirani sistem memorije ili nenormalnu zadubljenost u traumatska sećanja. Ove osobe

su nalik na decu sa dezorganizovanim tipom privrženosti.

6

Utvrđeno je da se tip privrženosti koji odlikuje majku i tip privrženosti koju razvija dete

poklapaju u oko 70% slučajeva, što daje za pravo da se govori o tzv. „transgeneracijskom

prenošenju“ tipa privrženosti, odnosno, o prenošenju „unutrašnjeg radnog modela socijalnih

odnosa“ sa roditelja, prvenstveno sa majke, na dete.

Rezultati istraživanja ukazuju na to da autonomna privrženost majke predstavlja

značajan zaštitni činilac, a da je nesigurna privrženost majke činilac rizika za dete. Nerazrešena

privrženost majke je izrazito rizična za razvoj dezorganizovane privrženosti deteta. Ovi nalazi

govore u prilog važnosti ranog utvrđivanja rizičnih dijada majka–dete i pružanja psihosocijalne

podrške u smislu unapređivanja rane interakcije između majke i deteta.

Tretman zasnovan na teoriji privrženosti Sve veća stabilnost unutrašnjeg radnog modela tokom razvoja znači da individualan stil

ponašanja i odnosa postaje predvidljiv i da se teže može izmeniti. Novija istraživanja ukazuju na

mogućnost reorganizacije obrazaca privrženosti putem novih odnosa koji se uspostavljaju tokom

života, što budi više optimizma u pogledu intervencija. Promenljivost društvenog okruženja i

izmene u dostupnosti i osetljivosti ključnih osoba u razvoju deteta mogu da „olabave“ i

modifikuju unutrašnje radne modele i dovedu do izmena u putanjama razvoja deteta, nabolje ili

nagore.

Tokom života uvek postoje prilike za nove doživljaje. Deca koja su u stanju da iskoriste

ove prilike mogu doživeti razvojnu prekretnicu koja će ih usmeriti u pravcu pozitivnije putanje,

tvrdi Rater (Rutter), poznati britanski dečji psihijatar. Školski život, sa svojim bogatim

okruženjem novih odnosa i zadataka, nudi deci prilike da razviju i uspostave nove, snažnije i

socijalno vrednije aspekte svoga Ja. Takva iskustva imaju zaštitni potencijal.

Međutim, deca koja izbegavaju ovakve prilike, odupiru im se ili ih ne koriste, ne samo

da će propustiti doživljaj zaštitnih iskustava, već će isto tako uvećati opasnost od socijalne

izolacije, nekompetentnosti u veštinama i školskog neuspeha. Nesigurna deca, posebno deca

koja su pretrpela zanemarivanje ili zlostavljanje, jesu ta koja će najverovatnije izbegavati nove

prilike, odupirati im se i osećati anksioznost pred njima. Potrebne su intervencije da se pomogne

ovoj veoma vulnerabilnoj deci da prepoznaju takve prilike i odgovore na njih.

Intervencije zasnovane na konceptima teorije privrženosti imaju za cilj da razbiju

nesigurne radne modele i unaprede zaštitna dejstva sigurne privrženosti i pozitivnih odnosa.

Nesigurni radni modeli se mogu pomeriti ka sigurnijima putem tri tipa doživljavanja: 1)

ponavljanjem interakcija sa ljudima koji obesnažuju ranije stečene modele; 2) promenama u

odnosu sa ranim pružaocima nege i 3) snažnim pozitivnim odnosima.

Novi ili stari odnosi koji obezbeđuju pozitivnije interakcije uvek imaju potencijal da

unaprede predstavu deteta o sebi. „Doživljena sigurnost“ deteta će se povećati ukoliko njegovi

pružaoci nege, a možda i druge odrasle osobe koje su detetu važne, postanu emocionalno

dostupniji i osetljiviji. Tada će dete graditi pozitivnije gledište o sebi, drugim osobama i

emocionalno podržavajućim i konstruktivnim vrednostima odnosa. Drugim rečima, ukoliko se

pružaoci nege i ostale osobe ponavljano ponašaju na način kojim se „obesnažuju“ dečje

mentalne predstave da su drugi ljudi nedostupni i da ona nisu voljena, da se ne mogu voleti i da

su nesposobna, dolaziće do skromnih pomeranja unutrašnjih radnih modela od nesigurnih ka

sigurnnim.

Intervencije mogu biti usmerene pre svega na menjanje aspekata doživljavanja i

ponašanja roditelja ili deteta. Mnoge intervencije su usmerene i na roditelje i na dete. Po pravilu,

7

kako dete postaje starije, fokus intervencija postupno se sve više premešta sa roditelja na dete.

Preventivni rad sa roditeljima male dece projektovan je tako da smanjuje izlaganje dece

rizicima, dok terapijski rad sa starijom decom ima za cilj da tretira i modifikuje problematično

društveno ponašanje deteta koje se već razvilo kao odgovor na produženu izloženost

visokorizičnoj sredini i odnosima. Pokazalo se da je preventivni rad sa malom decom i njihovim

roditeljima ekonomičan i najdelotvorniji među raznim tipovima intervencija.

Literatura

Ainsworth MDS, Blehar M, Aters E, Wall S. Patterns of attachment: a psychological study of the

strange situation. Hillsdale, NJ: Lawrence Erlbaum; 1978.

Bowlby J. A secure base: clinical applications of attachment theory. London: Hogarth Press; 1988.

Greenberg M., Cicchetti D, Cummings M. Attachment in preschool years: theory, research and

interventions. Chicago: The University of Chicago Press; 1990.

Išpanović Radojković V. Neurobiologija rane privrženosti i mentalno zdravlje dece i mladih. Prvi

simpozijum razvojne neurologije i psihijatrije. Beograd, 14–15. juni 2002, Zbornik radova,

37–44.

Išpanović Radojković V. Tretman u dečjoj psihijatriji iz perspektive teorije privrženosti. Drugi

simpozijum razvojne neurologije i psihijatrije, Beograd, 15–17. maj 2003, Zbornik radova, 9–16.

Išpanović Radojkovic V. Mentalno zdravlje i afektivna vezanost u detinjstvu. U: Hanak N,

Dimitrijević A, urednici. Afektivno vezivanje – teorija, istraživanja. Beograd: Centar za

izdavačku delatnost Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju; 2007. str. 67–81.

Mirić J, Dimitrijević A. Afektivno vezivanje: eksperimentalni i klinički pristup. Beograd: Centar za

primenjenu psihologiju; 2006.

Parkes CM, Stevenson-Hinde J, Marris P. Attachment across the life cycle. London, NY: Routledge;

1991.

Prior V and Glaser D. Understanding attachment and attachment disorders: theory, evidence and

practice. London, Philadelphia: Jessica Kingsley Publishers; 2006.

Rutter M. Psychosocial resilience and protective mechanisms. In: Cichetti D, Nuechterlein A,

Weintraub S, eds. Risk and protective factors in development of psychopathology. Cambridge:

Cambridge University Press; 1990. p. 181–214.