Privredni sistem

7/30/2019 Privredni sistem

http://slidepdf.com/reader/full/privredni-sistem 1/112

1

PRIVREDNI SISTEM I EKONOMSKA POLITIKA

Skripta za polaganje I kolokvijuma

Dr Vera Medić

1.DEFINISANJE PRIVREDNOG SISTEMA I EKONOMSKE POLITIKE.....5

1.1.STRUKTURA PRIVREDNOG SISTEMA..................................................................5

1



2

1.1.1.Raspoloživi resursi.......................................................................................7

1.1.2.Privredni subjekti kao učesnici u privrednom sistemu.................................8

1.1.3.Privredne aktivnosti....................................................................................9

1.1.4.Elementi privrednog sistema kao proširene aktivnosti u privrednomsistemu ..............................................................................................................10

1.1.5.Kordinacioni mehanizam privrednih kretanja kao proširene aktivnosti uprivrednom sistemu........................................................................................... 11

1.1.6.Plan i tržište...............................................................................................14

1.2.EKONOMSKA POLITIKA.....................................................................................17

1.2.1.Pojam ekonomske politike.........................................................................17

1.2.2.Determinante ekonomske politike.............................................................18

1.2.3.Elementi ekonomske politike....................................................................19

1.2.4.Subjekti ekonomske politike......................................................................21

1.2.5.Instrumenti ekonomske politike................................................................21

1.2.6.Vrste ekonomske politike..........................................................................22

1.2.7.Aktivni nosioci ekonomske politike............................................................26

1.2.8.Mere i instrumenti ekonomske politike i njihova podela............................291.2.9.Odnos ciljeva mera i instrumenta ekonomske politike..............................33

2.GLOBALIZACIJA KAO IMPLIKATOR PROMENA U OKRUŽENJU......34

2.1.Pozitivni i negativni aspekti globalizacije........................................................35

2.2.Proces tranzicije.............................................................................................. 36

2.3.Ekonomski aspekti globalizacije......................................................................37

2.4.Stanovišta o nužnostima promena u uslovima globalizacije............................382.5.Efekti globalizacije na privredni sistem a time i na domaća preduzeća..........39

2.6.Liberalizacija....................................................................................................40

2.7.Pozitivni I negativni efekti liberalizacije na domaća preduzeća.......................40

2



3

3.INSTITUCIONALNI USLOVI FUNKCIONISANJA PRIVREDNOGSISTEMA I EKONOMSKE POLITIKE................................................43

3.1.Ekonomske institucije......................................................................................43

3.1.1.Preduzeća kao privredni subjekti .............................................................43

3.1.2.Preduzetnici kao privredni subjekti...........................................................45

2.1.3. Korporativno preduzetništvo....................................................................46

2.1.4. Preduzetnička orijentacija........................................................................46

3.1.5. Procesi privatizacije..................................................................................49

3.1.6. Razvoj malih i srednjih preduzeća............................................................50

3.1.6.1. Agencije za podršku malim i srednjim preduzećima..............................513.1.6.2. Prednosti malih i srednjih preduzeća u saradnji sa transnacionalnimkompanijama......................................................................................................52

3.1.6.3. Uloga privredne komore u razvoju malih i srednjih preduzeća..............53

3.1.6.4. Uloga slobodnih zona u asimiliranju efekata globaliazcije....................54

3.1.6.5. Lociranje malih i srednjih preduzeća....................................................55

3.2.Plan i tržište kao dva komplementarna sistema proširenih aktivnosti delovanja

privrednog sistema i ekonomske politike..............................................................563.2.1.Mesto i uloga tržišta..................................................................................57

3.2.2.Uloga države u funkcionisanju tržišta........................................................58

3.2.3.Osnovna načela novca i monetarne politike..............................................64

3.2.4.Cene i njihova uloga na tržištu..................................................................66

3.2.5.Finansijsko tržište......................................................................................68

3.2.6.Vrste finansijskih institucija.......................................................................71

3.3.Inflacija i njeni uticaji na zaposlenost i životni standard..................................75

3.3.1.Pojam i definicija inflacije..........................................................................75

3.3.2.Generatori inflacije.................................................................................... 76

3.3.3.Vrste inflacije.............................................................................................77

3



4

3.3.4.Efekti i posledice delovanja inflacije..........................................................79

3.4.Zaposlenost životni standard i socijalna politika u Srbiji.................................83

3.4.1.Životni standard........................................................................................83

3.4.2.Državna politika socijalne zaštite..............................................................87

3.4.3.Državna politika za izlazak iz krize............................................................89

3.4.4.Uslovi na tržištu rada u Srbiji i njegov plan reforme..................................90

3.4.5.Karakteristike reformi tržišta rada u Srbiji.................................................91

3.5.Međunarodno poslovanje i spoljnoekonomska politika....................................93

3.5.1.Načela međunarodnog poslovanja............................................................95

3.5.2.Kretanja međunarodnog poslovanja u okruženju krize..............................973.2.3. Formiranje konkurentskih prednosti kao odgovor na uslove poslovanja usloženom okruženju........................................................................................... 98

3.2.4. Pojam i uloga klastera............................................................................100

3.2.5. Međunarodno kretanje kapitala..............................................................102

3.6.Uloga međunarodnih ekonomskih I drugih institucija....................................103

3.6.1.Svetske trgovinske organizacije (STO)....................................................104

3.6.2.Međunarodni monetarni fond.................................................................106

3.6.3.Svetska banka.........................................................................................108

3.6.4.Evropska investiciona banka...................................................................109

3.6.5.Evropska banka za obnovu i razvoj.........................................................110

3.6.6.Uticaj međunarodnih instiтucija na procesе tranzicиje zemalja u razvoju......................................................................................................................... 111

UVOD

Promenе еkonоmskog sistema, prelaz nа tržišno privređivanje, kao i svojinskatrаnsformacijа, bitne su karакteristike danаšnjeg poslоvanjа.

Preduzеća su stalno upućena nа svoje оkruženjе i pod uticajem su ekstеrnih faktoraprivređivanjа. Ekonоmska, privredna i socijalnа nestabilnost, globalizаcija, rаst

4



5

konкurencije i mnoge krize, primoravаju preduzеća da iznalаze nova rešеnja u cilju štoefikasnijeg i rentabilnijeg pоslovanjа. Ona reаguju na novоnastаle izazove tako štоmenjaju svoju veličinu, strukтuru i unutrašnju konfiguraciju a privredni odnosnoekonomski sistem im pruža okvir za takve promene.

Preduzeća, kao nosioci integracionih procesa na mikro nivou, suočeni su savelikim brojem rizika i ograničenja, pa je u tom smislu potrebno stvaranje najboljeprivredne klime , koje će odgovoriti sofisticiranom i kompleksnom tržištu. U tom smislupotrebno je izvršiti kompleksnu analizu unutrašnjeg okruženja i potencijaleinkorporiranja u spoljašnje okruženje. Funkcionisanje privrednog sistema uzodgovarajuće mere ekonomske politike uporište treba da traži u procesimarestruktuiranja i reinženjeringa. Razvojna strategija postavljenog cilja treba da jeusmerena na efikasnost i efektivnost poslovanja u pravcu razvoja komunikacije,tehnologije, osvajanju novih tržišta, saradnje i preduzetničke inicijative.

Rizik za preduzeća u uslovima koje je stvorio proces globalizacije je veliki,ukoliko se ne izvrši kako strukturno prilagođavanje preduzeća, tako i prilagođavanje

menadžera ili tačnije donosioca odluka. Ovde se ispoljava velika uloga ekonomske politike koji predstavlja skup mera , instrumenata i mehanizama koje država koristi zaostvarivanje zadatih ekonomskih ciljeva u uslovima nestabilnog okruženja, a kojiproizilaze iz samog procesa globalizacije.

Ekonomska politika i privredni sistem obuhvataju ukupne institucionalne usloveobavljanja privrednih aktivnosti, kao i brojnih veza između privrednih subjekata(država,

preduzeća i domaćinstva).

1.DEFINISANJE PRIVREDNOG SISTEMA IEKONOMSKE POLITIKE

1.1. STRUKTURA PRIVREDNOG SISTEMA

Sve sisteme je moguće grubo podeliti na tri velike grupe i to na:

prirodne,

5



6

tehničke i

organizacione sisteme.

Ako društveni sistem posmatramo u najširem smislu reči onda možemo reći da su

politički sistem i privredni sistem podsistemi (delovi društvenog sistema). Predmetproučavanja političkih nauka je politički sistem kao što je predmet proučavanjaekonomskih nauka privredni sistem.

Veliki organizacioni sistem, po navedenoj podeli sistema, svakako je privreda, odnosno privredni sistem.

Uticaj političkog na ekonomski, privredni sistem nesumnjivo je najveći, jer se političkasnaga, pre svega oslanja na ekonomsku moć.

Predmet proučavanja privrednog sistema treba shvatiti kao izučavanje međusobnih

društvenih odnosa koji nastaju u vezi sa proizvodnjom materijalnih dobara ili sanjihovom raspodelom i razmenom, a zatim kao institucionalni okvir za delovanjeekonomskih subjekata i odvijanje ekonomskih procesa što stvara mehanizam zafunkcionisanje privrede i, zajedno sa datom strukturom sistema, omogućava donošenjeosnovnih mera ekonomske politike za ostvarivanje ciljeva društvenog razvoja.

Privredni sistem podrazumeva skup institucija i mehanizama za donošenje i

implementaciju odluka koje se tiču proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje u jednoj

državi.

Privredni sistem se određuje kao način na koji se društvo organizuje, na osnovu: primarnih faktora proizvodnje,

ključnih socijalno-istorijskih faktora

međusobno povezanih aktivnih elemenata samog sistema

Kada posmatramo privredu postoje tri područja iz okruženja koja imaju najveći značajza privredu kao ekonomski sistem, i to:

politički sistem,

sistem obrazovanja i

naučno-istraživački sistem.

6



7

Funkcionisanje sistema u jednoj ekonomiji predstavlja, u stvari, privredni sistem,odnosno određena zakonska i podzakonska akta koja uspostavljaju "pravila igre"između privrednih subjekata u procesu privređivanja.

Privredni sistem je deo velikog društvenog sistema koji se sastoji od velikog broja

podsistema. Strukturu privrednog sistema čine celine njegovih:

Raspoloživih resursa

Privrednih subjekata

Aktivnosti tih privrednih subjekata

Postojećih ekonomskih institucija.

1.1.1. Raspoloživi resursi

Sve raspoložive materijalne i nematerijalne izvore stvaranja materijalnog bogatstva iekonomskog blagostanja nazivamo resursima jedne zemlje. Najvažniji resurs jeznanje.

Kod nabrajanja privrednih resursa jedne zemlje najčešće se polazi od:

• Prirodnih resursa

• Realnog kapitala

• Finansijskog kapitala

• Ljudskog kapitala

Prirodni resursi su determinanta obima i strukture proizvodnje. Oni povećavajuproizvodne mogućnosti zemlje koju ona može da iskoristi. Možemo navesti Japan kaozemlju sa veoma skromnim prirodnim resursima, ali visokim stepenom privrednog

razvitka.Prirodne resurse čine:

geografski položaj

tip zemljišta

7



8

rudno i mineralno bogatstvo

bogatstvo vodotokovima

prosečna nadmorska visina

bogatstvo šumama, pašnjacima, vazduh i sve druge organske ineorganske stvari

Realni kapital predstavljaju sva sredstva i sva dobra koja se koriste u proizvodnji, kaošto su:

• Proizvodna sredstva, zgrade, oprema, materijal za reprodukciju, zalihe...

• Privredna infrastruktura, energetski sistemi, telekomunikacije, informacioni

sistemi, saobraćajna mreža itd.

Finansijski kapital predstavljaju novac i sva likvidna sredstva, valorizaciju svakeprivredne aktivnosti. On podrazumeva novčana sredstva koja će se koristiti u dužemvremenskom periodu.

Ljudski kapital predstavlja najvažniji resurs ekonomskog sistema. Njegova razvijenostodređuje tempo razvijenosti čitavog ekonomskog sistema. Koncept koji ističe izuzetnoznačenje obrazovanja, znanja, vještina I sposobnosti ljudi (radne snage) za ekonomskirazvoj, tretirajući ih kao kapital. Ulaganje u razvoj ljudskog kapitala ostvaruje se najvišekroz obrazovanje koje podiže proizvodnost rada i poduzetničke sposobnosti.

Takvo ulaganje je specifično jer uvijek rezultira individualnim vlasništvom pojedinca kojedoprinosi bogatstvu poduzeća i društva. Smatra se najvažnijom dimenzijomintelektualnog kapitala. Iz ovog proizilazi neophodnost kontinuiranog ulaganja uobrazovanje i znanje.

1.1.2. Privredni subjekti kao učesnici u privrednom sistemu

Kod definisanja privrednih subjekata može se poći od toga da se ubrajaju pojedinci iliorganizovanje grupe pojedinaca koje samostalno donose privredne odluke, uživaju

koristi od njih i snose rizik, imaju svoje ekonomske ciljeve i nalaze su u međusobnomnadređenom ili podređenom odnosu. Iz toga proističu tri vrste subjekata, a to su:

• Preduzeća ili privredne organizacije

• Država I državne organizacije

• Domaćinstva ili porodice

8



9

Privredne organizacije su subjekti privrednog sistema u kojima se odvijaju privredneaktivnosti proizvodnja, promet, transport i sl. Ovaj pojam obuhvata preduzeća,korporacije, državna preduzeća, radnje farme...

Država i državne organizacije su subjekti privrednog sistema specijalizovane za

globalno regulisanje privrednih kretanja, makroekonomsko planiranje i koordinaciju.One su pretežno administrativnog karaktera sa određenim nadležnostima. Posebnavrsta su društveno-političke organizacije partije, sindikati, udruženja prko kojih grupevrše uticaj na izbor smera i inteziteta privrednog razvoja.

Domaćinstva predstavljaju osnovnu potrošačku jedinicu, sastavljeno je od pojedinaca injegova osnovna ekonomska aktivnost je potrošnja. Naravno domaćinstva isto takomogu biti uključena u proizvodnju i promet dobrima i uslugama, mogu investirati,zaduživati se itd.

Svaki od privrednih subjekata ima svoje posebne ciljeve:

Cilj domaćinstva je da maksimizira korist u potrošnji dobara(proizvoda) od dohotkakojim raspolože. Svaki pojedeinac formira svoju listu prioriteta.

Cilj preduzeća je da prilikom obavljanja delatnosti stiče dobit. Sticanje profita jeistovremeno i cilj i uslov opstanka preduzeća.

Cilj države možemo posmatrati kroz njene funkcije u privrednom sistemu:

• Normativna funkcija – kojom obezbeđuje pravnu sigurnost i bezbednost

društvenog i privrednog sistema. Ponašanje države se može nazvati politikom.Ona ima važnu proizvodnu aktivnost.

• Država učestvuje u proizvodnji jednog značajnog proizvoda – javna dobra, zakoju koristi ograničene ekonomske resurse.

• Socijalna funkcija – država je ostvaruje putem transfernih plaćanja.

1.1.3. Privredne aktivnosti

Opšte je shvatanje, da se ukupna privredna (ekonomska) aktivnost svake zemljesastoji iz proizvodnje, raspodele, razmene i potrošnje. Prioritet se u svakoj zemljidaje proizvodnji robe jer se sve ostale ekonomske aktivnosti baziraju upravo na njoj.

9



10

Aktivnost proizvodnje ostvaruju proizvodna preduzeća, dok u fazi razmene mogu daučestvuju i trgovinska i druga preduzeća, s tim da istovremeno učestvuju i uraspodeli i potrošnji.

Posebna vrsta delatnosti je investiciona aktivnost koja u sebi sadrži procese

raspodele i razmene u sadašnjosti u cilju povećanja proizvodnje u narednomperiodu. Ovim putem se povezuje realna i monetama privreda posredstvomfinansijskih aktivnosti.

1.1.4. Elementi privrednog sistema kao proširene aktivnostiu privrednom sistemu

Elementi privrednog sistema su :

• svojina

• sistem odlučivanja i upravljanja

• motivacioni sistem

• kordinacioni mehanizam privrednih kretanja

1.1.4.1. Svojina

Svojina je ključna privredno sistemska komponenta, osnov ekonomske i drušvenemoći. Suštinska promena dominantnog svojinskog odnosa istovremeno znači ipromenu privrednog sistema.

Razlikujemo sledeće osnovne vrste svojine:

• individualna privatna svojina kapitaliste

• grupna (korporacijska) svojina

• lična

10



11

• državna

Lična svojina gde vlasnik ima pravo kontrole i donošenja odluka u vezi korišćenjapredmeta svojine, pravo prisvajanja rezultata rada, odnosno profita i pravo otuđenjaili prodaje predmeta svojine.

Državna svojina ostaje jedan od marginalnih oblika svojine. Njeno jačanje ugrožava ideformiše privatno kapitalističke odnose. Ona ostaje nedominantan oblik svojine usavremenom privrednom sistemu.

1.1.4.2. Sistem odlučivanja i upravljanja

U zavisnosti od tipa svojine i same privredne organizacije razlikujemo:

• Preduzetničko upravljanje podrazumeva da vlasnik upravlja svojim preduzećem.Karakteriše ga visok stepen poslovne, ekonomske i tehnološke inovativnosti, jer su preduzetnici u cilju sticanja višeg profita spremni na preuzimanje rizika.

• Menadžersko upravljanje podrazumeva da se upravljanje prenosi na stručna lica-menadžere.

• Tehnokratsko upravljanje karakteristično za državna preduzeća, takođe seupravljanje prenosi na stručna lica ali u cilju obezbeđivanja poslovanja po strogo

utvrđenim procedurama.

• Administrativno upravljanje karakteristično za socijalistički sistem.

• Kolektivno upravljanje karakteristično za samoupravni socijalizam.

1.1.5. Kordinacioni mehanizam privrednih kretanja kaoproširene aktivnosti u privrednom sistemu

Najznačajniji mehanizam privrednih kretanja privrednog sistema:

• Kružno kretanje materijalnih i monetarnih tokova u privrednom sistemu,

• Odnos akumulacije, odnosno proizvodnja-potrošnja-akumulacija

• Odnos plana i tržišta u privrednom sistemu, proizvodnja-tržište-država,

11



12

• Odnos informacije odlučivanje u privrednom sistemu informacija-odlučivanje-akcija.

1.1.5.1. Kružno kretanje materijalnih i monetarnihtokova u privrednom sistemu

Pretvaranje novca u faktore proizvodnje, njihovo spajanje u cilju ulaganja uproizvodnju, prodaja roba i usluga na tržište i njihovo ponovno pretvaranje u novac

je osnovna povratna sprega u privrednom sistemu.

Faktori proizvodnje, odnosno materijalna dobra i novac kruže putem ponude itražnje. Tražnja stvara ponudu, a ponuda tražnju, odnosno proizvodnja zahtevaproizvodnju a proizvodnja omogućava potrošnju.

Domaćinstva direktno ili putem tržišta poseduju rad i druge faktore proizvodnje,koje nude privrednim organizacijama. Za to primaju dohodak ili zaradu koju trošekupujući robu,i usluge, plaćaju poreze....

1.1.5.2. Odnos akumulacija-potrošnja u privrednomsistemu

Dinamiku razvoja privrednog sistema, životni standard, zaposlenost itd. određujeraspodela novostvorene vrednosti na akumulaciju i potrošnju.

Akumulacija je odvajanja dela novostvorene vrednosti i njegovo odricanje od

potrošnje a u cilju proširene reprodukcije. Raspodela novostvorene vrednosti naakumulaciju i potrošnju je odraz sadašnjih(potrošenih) i razvojnih(budućih) potreba.To znači da se povećanje jedne može ostvariti samo na račun smanjenja druge. To

je odnos između sadašnje i buduće potrošnje.

1.1.5.3. Odnos plana i tržišta u privrednom sistemu

Makroekonomsko planiranje predstavlja aktivnosti države u ekonomskoj sferi,dok samo tržište karakterišu spontanost akcije i kontrole.

Odnos plana i tržišta u jednom privrednom sistemu se ogleda u povratnoj spreziproizvodnja-tržište-država, u adekvatnoj optimalnoj kombinaciji u vremenu i prostoru.

Proizvodnja daje tržištu informacije o novim vrstama proizvoda a povećanjemponude omogućava njegovo širenje i strukturno prilagođavanje.

12



13

Odnos plana i tržišta u jednom privrednom sistemu možemo posmatrati kaoodnos proizvodnja-tržište-država, i to u svetlu njihove optimalne kombinacije uvremenu i prostoru.

1.1.5.4. Odnos informacije odlučivanje u privrednomsistemu

Ovaj odnos se iskazuje informacije-odlučivanje-akcija.Upravljanje je jedan odnajznačajnijih elemenata, odnosno podsistema privrednog sistema.

Korekcije i usmeravanje privrednog sistema se vrši na bazi adekvatnih odluka azasniva se na:

• Identifikovanju problema(varijable)

• Informacijama

• Prognozama

• Planiranju na osnovu kojeg se identifikuju alternative, izboru i impkementacijidonešene odluke.

• Identifikovanju problema(varijable) su pokazatelji određenih stanja i kretanja uprivrednom sistemu(poreske i kamatne stope, stopa obaveznih rezervi,raspodela, stopa privrednog rasta i životnog standarda itd).

• Informacije su podaci o nekom stanju ili promenama u načinu funkcionisanjaprivrednog sistema. Da bi informacije bile efikasne neophodno je da budupravovremene, sveobuhvatne, kvalitetne i pravilno obrađene.

• Prognoziranje je predviđanje željenog rešenja u budućnosti , dok se planiranjemi izborom adekvatne alternativne odluke prihvata i implementira izabranaalternativa kao najrelevantnija. Odluke moraju da budu pravovremene, realne iostvarive.

• U kriznim situacijama, koje su po svojoj suštini poremećaji sistema, težište

podloge za odlučivanje se sa istorijskih podataka pomera ka procenama,projekcijama, predviđanjima, inovativnom planiranju, sa akcentom na eksternepodatke, a sve u cilju onemogućavanja konkurenciji da „kopira“ uspešneideje(Osamdesetih godina dvadesetog veka American Airlines je pokušao daostvari prednost nad konkurencijom time što je uveo program“ česti putnici “.Samo nekoliko nedelja kasnije, sve ostale avio kompanije uradile su isto. Tako je

13



14

ovaj program umesto da bude prednost nad konkurencijom, postao neophodanza jednakost sa konkurencijom).

1.1.5.5. Metode uređivanja privrednih kretanja kaoproširene aktivnosti privrednog sistema

Oblici svojine kao i institucionalni okviri određuju metode privrednih kretanja:

• Tržište – klasičan primer ekonomske institucije, tu se na ustaljen način povezujukupci i prodavci.

• Plan – na ustaljen način se vrši alokacija ekonomskih resursa.

o Institucije unose red u privredni život, ustaljeni odnosi između privrednih

subjekata i stabilni mehanizmi za njihovo povezivanje, daju svojstvostabilnosti i uređenog ekonomskog odnosa. Privredni život na taj način nepredstavlja haotični skup aktivnosti. Institucije možemo posmatrati narazličitom nivou apstrakcije.

• Tekuća ekonomska politika kao i njihova korelacija.

1.1.6. Plan i tržište

Plan koji se obično povezuje sa državnom svojinom i tržište koje podrazumevapreovlađujuću privatnu svojinu, pretenduju da na optimalan način rešavaju osnovne

ekonomske probleme putem:• usklađivanja individualnih i društvenih ciljeva,

• optimalnom alokacijom ekonomskih aktivnosti,

• adekvatnom raspodelom ekonomskih rezultata i

• usklađivanjem između sadašnje i buduće potrošnje.

U modelu perfektne konkurencije faktori proizvodnje su privatna svojina a državanema bitne funkcije u privrednom životu. Reč je o kompletno decentralizovanomsistemu odlučivanja.

Ekonomske transakcije se slobodno odvijaju. Odnosi su izraz slobodne volje. Tasloboda važi i za učesnikke tržišta roba i tržišta faktora proizvodnje. Svaki vlasnikfaktora proizvodnje može da ih prodaje ali niko od njih ne odlučuje o visini cene.

14



15

Odluke donose privredni subjekti. Oni snose rizik koji tržište donosi, trpe eventualnetržišne sankcije, ali i uživaju u pozitivnim rezultatima.

Kao uređeni skup odnosa razmene, tržište uvek podrazumeva postojanjeodređenog mehanizma na osnovu koga se povezuju kupci i prodavci .

1.1.51. Podela tržišta I njegove funkcije

Osnovna funkcija tržišta jeste da povezuje proizvodnju i potrošnju.Osnovna podela

svih tržišta može svesti tržišta na:

• tržišta roba i usluga

• tržišta faktora proizvodnje (rada, kapitala i zemljišta)

• tržišta novca, hartija od vrednosti i drugih finansijskih instrumenata

. Osnovna tržišna funkcija može se raščlaniti na četiri konktretne tržišne funkcije. Tosu:

informativna funkcija,

selektivna funkcija,

alokativna funkcija i

distributivna funkcija.

Odluke donose na osnovu informacija sa tržišta i na osnovu relevantihinformacija odlučuju šta proizvoditi, kako i kome prodavati. Važne su i informacijeo namerama nosilaca ekonomske politike. Nema nikakve mogućnosti zasolidarnost.

Kada je jasno definisan cilj – profit – nevidljiva ruka tržišta koja promenam u cenai konkurencijom između proizvođača i potrošača prisiljava sve učesnike da seponašaju u skladu sa željama drugih učesnika.

Efikasno delovanje tržišnog mehanizma predpostavlja stanje konkurencije ukojem nema veće koncentracije ni na strani ponude, ni na strani tražnje.

Problemi u funkcionisanju tržišta:

• Usled nedostatka ponude i tražnje faktora proizvodnje na tržištima faktora

proizvodnje dolazi do njihove neiskorišćenosti.

15



16

• Sistem raspodele je opšteprihvaćen. Postoje nejednakosti koji proističu iz

karaktera privatne svojine. Izvori dohotka od rada su najznačajniji. Razlikeproističu iz naše spremnosti da investiramo u sopstvenom obrazovanju.

• Uspešnost sistema je jako teško izvagati. Prvo treba utvrditi ciljeve, a zatim i

faktore uspešnosti. Ciljevi se ne mogu kvantificirati. Mnogi kao rešenje navodeda treba izabrati samo jedan cilj – stopa privrednog rasta – koji se čak može ikvantificirati. On u sebi sadrži sve ciljeve. Naravno, to nije tako jendostavno.Procesi ravoja su često spori da se može steći utisak o neefikasnosti sistema,što nije tačno.

Na veličinu i strukturu tržišta dominantno utiču sledeći faktori:

obim i struktura proizvodnje

veličina nacionalnog dohotka i njegova raspodela na ličnu, opštu iinvesticionu potrošnju

tehnička opremljenost tržišta

institucionalni i organizacioni uslovi razmene na tržištu

razvijenost saobraćajne mreže i

broj stanovnika i struktura stanovništva

1.1.5.2. Funkcionisanje tržišne ravnoteže u funkcijioptimalnosti privrednog sistema

Na tržištu se susreću tržišna tražnja i tržišna ponuda. Njihov međusobni odnosodređuje tržišne cene

U stanju tržišne ravnoteže ispunjena su oba uslova za ravnotežu i objektivni isubjektivni uslov

Razliku između tržišne cene nekog proizvoda i minimalne cene po kojoj biprivredno društvo bilo spremno da ponudi na prodaju još jednu njegovu jedinicunaziva se proizvođački višak

Proizvođački višak bi se mogao shvatiti kao razlika između tržišne ceneproizvoda i oportunitetnih troškova faktora proizvodnje angažovanih u njegovojproizvodnji

16



17

Tržišna ravnoteža predstavlja cenovni i količinski odnos gde su sile ponude itražnje u ravnoteži

Opšta ravnoteža kao i ravnotežna cena se uspostavlja na onom nivou gde jedobrovoljno ponuđena količina jednaka dobrovoljno traženoj količini. Privredni

sistem mora biti u mogućnosti da se povremeno nalazi u opštoj ravnoteži da bise održao.

Stabilnost privrednog sistema je njegova sposobnost da periodično prolazi krozstanje opšte ravnoteže na sve višem nivou od predhodnog.

Optimalnost privrednog sistema predstavlja režim funkcionisanja ukupne privrede pričemu se ostvaruje maksimiziranje svih rezultata proizvodnje.

1.2. EKONOMSKA POLITIKA

1.2.1. Pojam ekonomske politike

Pod ekonomskom politikom podrazumevamo skup mera, instrumenata i

mehanizama koje država koristi da bi ostvarila zadate ekonomske ciljeve.

Ekonomska politika i privredni sistem obuhvataju ukupne institucionalne usloveobavljanja privrednih aktivnosti, kao i brojnih veza između privrednihsubjekata(država, preduzeća i domaćinstva).

Država je glavni nosilac ekonomske politike te na makroekonomskom nivoumože da menja sam privredni sistem i utiče na njega, može da podrži ilikompromituje neka sistemska rešenja putem svojih organa, te da na taj način utičena oblikovanje privrednosistemske regulative.

Ekonomska politika predpostavlja delovanje države na privrednu delatnost uskladu sa postavljenim ciljevima. Država preduzima mere radi razvoja iunapređivanja funkcionisanja privrede i na taj način povećava ukupno društvenoblagostanje.

• Osnovni koncept ekonomske politike jedne zemlje uvek polazi od međuzavisnostiprivredne i političke oblasti društvenog života, pri čemu se država rukovodi

17



18

ostvarivanju takvih ciljeva kao pšto su privredni rast i razvoj, stabilnost tržišta icena, ravnoteža u razmeni roba i usluga, što veći stepen zaposlenosti...

1.2.2. Determinante ekonomske politike

Ekonomska politika je zavisna od tri faktora:

Društvenog sistema(i njegovih podsistema):

• Privrednog sistema

• Političkog sistema

• Pravnog sistema

Nivoa opšte privredne razvijenosti koji sadrži vremensku, prostornu i sektorskudimenziju.

Međunarodnog ekonomskog i političkog okrušenja( globalno okruženje, ekonomsii politički savezi država i regiona)

1.2.2.1. Društveni sistem

Podrazumeva zajedničko funkcionisanje sledećih sistema:

• Privredni sistem i ekonomska politika predstavljaju statičku i dinamičkukomponentu u funkcionisanju privrednog života jedne zemlje.Privredni sistemzapravo predstavlja statičku podlogu za delovanje ekonomske politike, zasprovođenje njenog funkcionisanja u praksi.

• Političkog sistema - su kompleksna strukturno-funkcionalna celina koja počiva nainterakciji društva (socijalni sistem) i političkog poretka (država i oblici vladavine),sistem političkih institucija i odnosa u njima u vezi sa vršenjem javne vlasti, iostvarivanjem društvene funkcije političke vlasti.

• Pravnog sistema kao skupa zakonskih i institucionalnih okvira poslovanja idelovanja samog privrednog sistema.

• Na osnovu nivoa opšte privredne razvijenosti se vrši formulisanje sadržaja iciljeva i akcija ekonomske politike.

• Sadržaj ciljeva i akcija zavisi, od odnosa političke i ekonomske moći.

18



19

• Opšti nivo privredne razvijenosti uslovljen je inpulsima ubrzanog, odnosnousporavajućeg neravnomernog privrednog razvoja, kako teritorijalnog takoi sektorskog.

Faktori uticaja zavisnosti nacionalne ekonomske politike:

Malo učešće u međunarodnoj razmeni roba i usluga(trgovini),

• Pretežno uvozna nacionalna struktura,

• Teškoće u realnim integracijama u međunarodno okruženje (globalizacija, EU..)

• Struktura i karakteristike veza finansijskog tržišta sa globalnim finansijskim

tržištem.

1.2.3. Elementi ekonomske politike

Elemente ekonomske politike čine njeni:

ciljevi,

• Privredni rast

• Puna zaposlenost

• Stabilnost tržišta i cena

• Ravnoteža razmene sa inostranstvom

subjekti i

• Država-vlada

• Narodna banka

• Sindikati i udruženja radnika

Instrumenti

• Fiskalna, monetarna i devizna politika

1.2.3.1. Ciljevi ekonomske politike i njihova podela

Osnovni ciljevi ukupne ekonomske politike su:

19



20

• Privredni rast,

• Puna zaposlenost,

• Stabilnost tržišta i cena

• Ravnoteža razmene i finansijskih transakcija sa inostranstvom

Osnovni ciljevi ekonomske politike imaju veliki značaj za privredu svake zemlje.Njihovo iskazivanje je uvek vezano za određeni vremenski period na koji se odnosi isama ekonomska politika(npr.privredni rast određuje projektovanom stopom rastaBNP za određeni period, stopa nezaposlenosti kao procentualno učešćenezaposlenih u ukupnom broju zaposlenih(da je manja od 5%), stabilnost tržišta icena nije ugrožena ako se inflacija kreće do 5% na godišnjem nivou...)

Prema sadržini ciljeve ekonomske politike mogu se razvrstati na tri grupe:

Materijalno-proizvodni ciljevi u koje spadaju:

• Obezbeđenje pune zaposlenosti

• Efikasnost upotrebe resursa

• Stabilnost cena i dohotka

• Ravnoteža u platnom bilansu

•

Stabilno visoka stopa privrednog rasta

• Poboljšanje strukture i kvaliteta proizvodnje

• Zaštita životne sredine

• Zaštita pojedinih delatnosti...

Društveno-ekonomski ciljevi u koje spadaju:

• Promena prava svojine(nacionalizacija, denacionalizacija, privatizacija...)

• Promene organizacione strukture privrede na makro i mikro

nivou(smanjenje ili povećanje autonomije preduzeća, jačanje ili smanjenjeuloge malih i srednjih preduzeća..)

• Promena karaktera funkcije preduzeća(fizički pokazatelji proizvodnje,

dohodak, profit...)

20



21

• Promene u metodama uređenja privrednih kretanja(povećanje ili

smanjivanje uloge makroekonomskog planiranja ili tržišnih mehanizama...)

Ciljevi moraju biti j asni, razumljivi i prihvatljivi, kvantitativno specificirani uodrđenom vremenskom periodu iusklađeni i konzistentni, realni i ostvarivi.

Socio-politički ciljevi

• Poboljšanje opštih uslova života i rada

• Obezbeđenje nacionalne nezavisnosti...

U dugoročnom vremenskom kontekstu ciljevi su:

• Visoka stopa privrednog rasta

• Poboljšanje alokacije faktora proizvodnje

• Zadovoljenje kolektivnih potreba

• Poboljšanje raspodele dohotka i bogatstva

• Zaštita i podsticanje regionalnog privrednog razvoja

1.2.4. Subjekti ekonomske politike

Subjekti ekonomske politike donose odluke i mere koje imaju makroekonomski značaj.

Osnovni subjekti u tržišnim uslovima su:

• Država, odnosno vlada, kao zastupnik opštih interesa, koja kreira ekonomsko-

političke ciljeve i raspolaže instrumentima za njihovo ostvarivanje.

• Centralna, odnosno narodna banka(NBS-koja donosi monetarnu, finansijsu i

fiskalnu politiku),

• Veliki monopoli, sindikati, udruženja radfnika, berze.

1.2.5. Instrumenti ekonomske politike

Instrumenti ekonomske politike predstavljaju sredstva pomoću kojih se ostvaruju

postavljeni ciljevi.

21



22

Izbor odgovarajućih instrumenata za ostvarivanje definisanih ciljeva iskazuje zapravosposobnost i umešnost subjekata ekonomske politike. O instrumentima ekonomskepolitike ne može se govoriti nezavisno od ciljeva za čije ostvarivanje se oni i koriste.

Često se kaže da mora postojati onoliko instrumenata koliko je zadatih ciljeva. Problemi

u izboru adekvatnih mera ekonomske politike potiču iz višestruke međuzavisnosti ciljevai instrumenata.

Najveći deo instrumenata ekonomske politike odnosi se na fiskalnu i monetarnu oblast,uključujući i deviznu politiku, pa su ovo i njeni najznačajniji segmenti.

Kao osnovni subjekat država koristi odgovarajuće instrumente koji mogu biti:

• Instrumenti javnih finansija,

• Instrumenti novca i kredita, deviznog kursa,

• Insrumente direktne kontrole,

• Instrumente institucionalnih promena(kamatna stopa, stopa obaveznih

rezervi, carinska stopa...)

Osim za ostvarivanje ciljeva definisane ekonomske politike, instrumenti delujusinergijski(povećanje neke poreske stope može voditi smanjenju same poreskeosnovice, time što poreski obvezmici izbegavaju da plaćaju poreske obaveze...)

1.2.6. Vrste ekonomske politike

Kada se govori o osnovnim vrstama ekonomske politike misli se na njene standardneoblike, određene karakterom instrumenata koji se primenjuju u upravljanju privrednimtokovima.

Područja delovanja ekonomske politike:

• Održavanje makroekonomske ravnoteže(inflacija i nezaposlenost)

• Usmeravanje raspoloživih resursa

• Sposobnost akcije, odnosno korektivnog delovanja na uslove privređivanja

• Usmeravanje privrednog razvoja i obezbeđivanje privrednog rasta

Na navedenim područjima preduzimaju se određene ekonomsko-političke merekoje predstavljaju konkretan čin upotrebe pojedinih instrumenata ekonomske politike.

22



23

Na ostvarivanje željenih privrednih rezultata i sprečavanju nepoželjnih ekonomskih

ishoda ekonomske politike deluju sinergijski.

1.2.6.1. Ekonomske politike određene karakterominstrumenata

Vrste ekonomske politike određene karakterom instrumenata koji se primenjuju uupravljanju privrednim tokovima:

• Fiskalna politika

• Finansijska politika

• Razvojna politika

• Politika cena

• Spoljnotrgovinska i devizna politika

• Politika dohotka

• Inovaciona politika

• Politika kontrole nad direktnim investicijama

Svaka vrsta ekonomske politike ima svoje područje delovanja, svoje mere i problemekoje mora da rešava, ali kod samog rešavanja problema deluju zajednički.

Fiskalna politika – utiče na oporezivanje, upotrebu poreza i javnu potrošnju. Deluje naukupnu potrošnju a time i na realni bruto nacionalni proizvod. Njeni instrumentisuporezi, doprinosi, carine, takse i zajmovi za budžet i druge fondove.

Finansijska politika – omogućava protok finansijskih sredstava i rizika između različitihučesnika u ekonomskom životu. Pored novčane i kreditne politike, sadrži i drugekomponente koje deluju na raspoređivanje i preraspodelu postojećeg novca.

• Monetarna politika realizuje se kontrolom novca i kredita kao i upravljanjembankarskim sistemom. Vodi je centralna banka(NBS) koja utiče na potrošnju uraznim oblastima(investicije, stanovništvo, izvoz..).

• Kreditna politika i njeni instrumenti nalaze se u rukama bankarskihinstucija(dozvoljena kamatna stopa, stopa obaveznih rezervi, operacije naotvorenom tržištu i deviznom tržištu, hartije od vrednosti...).

23



24

Razvojna politika – najvećim delom se podudara sa makroekonomskimplaniranjem. Ona je dugoročno orjentisana i njenu najvažniju komponentupredstavlja investiciona politika.

Razvojna politika podrazumeva izbor pravaca i metoda ekonomskog razvoja i

aktivno upravljanje razvojnim procesima. Klučni problemi u primeni politike razvojasu promene privredne strukture, akumulacije kapitala, uloga države i tržišta urazvojnom procesu i mesto i uloga spoljne trgovine. Razvojna politika identifikuje iunapređuje izvore rasta kao što su investicije, štednja, istraživanja, ulaganja u ljude,razvoj novih tehnologija,porast faktorske produktivnosti. Ona je pored fiskalne,finasijske, politike ekonomskih odnosa sa inostranstvom i naučno-tehnološkepolitike, usko povezana i sa politikom životne sredine u najširem smislu.

Politika cena – odnosi se na formiranje cena i održavanje stabilnosti njihovogopšteg nivoa (tj. niske stope inflacije). U tržišnim uslovima cene se formiraju

slobodno, dok se na njihov nivo utiče posredno. Mada se mere direktne kontrolecena primenjuju izuzetno, netržišne intervencije u oblasti cena u mnogimslučajevima (npr. kod tzv. prirodnih monopola) predstavljaju neophodnu aktivnostdržave.

Inovaciona (naučno tehnološka) politika – usko je povezana sa razvojnompolitikom i planiranjem, pošto se njome postiže tehnički progres. Ona podrazumevaodgovarajuću ulogu automatske regulative i u razvoju naučnog rada (njegovogorganizovanja, formiranje naučnih kadrova, izbora prioriteta naučnih istraživanja).

Spoljnotrgovinska i devizna politika – se primenjuje u oblasti ekonomskerazmene sa inostranstvom i upravljanja deviznim kursom. Njihovi instrumenti sucarine, takse, premije, kontigenti, kvote, devizni kurs itd.

Politika dohodka – zamišljena je kao skup mera i aktivnosti kojima se utiče na nivostačenih dohodaka i njihovu raspodelu na štednju i potrošnju. Primenjuje se uporedosa politikom cena i to posebno u situaciji kada je privreda suočena sa problemominflacije

Antiinflaciona politika – se može sprovoditi u prvo, regulisanju cena idohotka(zamrzavanje plata i cena, ograničavanje i pospešivanje odobravanja kredita

itd., i drugo, smanjivanju budžetskog deficita, ograničavanju kreditne ekspanzije,eliminisanju novčane emisije...

Politika prema državnim preduzećima – predstavlja široku upotrebu instrumenataskoro svih oblika ekonomske politike. Odnosi se na osnivanje i poslovanje državnihpreduzeća, u cilju oduzimanja dobiti monopolistima uz istovremeno stimulisanjepreduzetničko ekonomsko ponašanje.

24



25

1.2.6.2. Ekonomske politike sa stanovišta ciljeva

Sa stanovišta ciljeva na koje se odnosi ekonomska politika može biti:

• Protekcionistička – pruža žaštitu određenim privrednim sektorima, delovima iliaktivnostima od spoljne konkurencije radi njihovog razvoja i osposobljavanja zauspešan nastup na stranim tržištima(pozitivan i negativan efekat).

• Pokretačka – inicira i podstiče napredak izabranih sektora, grana i segmenataprivrede da bi se prevazišla određena ograničenja i stvorili uslovi za njihovopotpuno tržišno aktiviranje i automatsku razvojnu regulaciju.

• Stabilizaciona – obuhvata mere i aktivnosti na uspostavljanju i održavanjuunutrašnje i spoljnje ekonomske ravnoteže i obezbeđivanju pune zaposlenosti

proizvodnih činilaca.

• Strukturna – sastoji se u prilagođavanju pojedinih industrijskih sektora zahtevimatražnje, prilagođavanju relativnih cena proizvodnih faktora, uvođenju naprednihtehnologija, primeni teritorijalnog razmeštaja proizvodnje, privatizaciju,restrukuiranju i ozdravljenju preduzeća u okviru jačanja tržišta. Podrazumevakombinovanje monetarne čvrstine i fiskalnog prilagođavanja.

• Politika liberalizacije – to je politika koja podrazumeva povlačenje države izekonomskih procesa i podržava samostalnost preduzeća na tržištu, donošenjeautonomnih odluka, kao i snošenje ekonomske odgovornosti za izbor raspoloživih poslovnih mogućnosti.

1.2.6.3. Ekonomske politike prema područjudelovanja, vremenskom horizontu I nivouformulisanja

25



26

Prema području delovanja možemo razlikovati:

• Opštu ili neselektivnu – odnosi se na celu privredu, i uže usmerenu

• Selektivnu ili parcijalnu ekonomsku politiku – ona se tiče pojedinih privrednih

sektora(industrijska, agrarna, saobraćajna..), razvojnih faktora(politikezaposlenosti, tehničkog progresa, korišćenja prirodnih resursa...), regiona,projekata itd.

Sa stanovišta vremenskog horizonta:

• Kratkoročna

• Dugoročna

Prema nivou na kome se formuliše ekonomska politika može biti:

• Lokalna

• Regionalna

• Nacionalna

• Nadnacionalna-globalna

1.2.7. Aktivni nosioci ekonomske politike

Aktivni nosioci ekonomske politike su društveni subjekti koji aktivno i neposrednoučestvuju u određivanju i realizaciji akcija ekonomske politike.

Osnovne zajedničke karakteristike aktivnih nosilaca ekonomske politike su :

• Definisan interes

• Sposobnost odlučivanja

• Sposobnost akcija

• Sposobnost samostalnog delovanja

U skladu sa predhodnim navodom možemo izvršiti razne klasifikacije nosiocaekonomske politike :

• Nosioci političke vlasti

• Privredno – sistemski zakoni

26



27

Najveću ulogu u formulisanju sadržaja akcija ekonomske politike imaju nosioci

političke vlasti, odnosno tri osnovna vida političkog sistema upravljanja:

• Zakonodavna vlast – Skupština kao nosioc

• Izvršna vlast – Vlada i njena ministarstva(sprovode odluke )

• Sudska vlast – privredno sistemski zakoni, garantovanje sprovođenja donetihzakona.

1.2.7.1. Zakonodavna vlast kao nosioc ekonomskepolitike

Zakonodavna vlast – osnovna funkcija je donošenje zakona. Skupština kao nosiocustavotvorne i zakonodavne vlasti kreira svojim osnovnim aktima:

• Katalog ciljeva ekonomske politike na kratki, srednji i dugi rok,

• Osnovnu organizaciju nacionalne ekonomije i njienog funkcionisanja(privredno-sistemski zakoni)

Narodna skupština je nadležna da:

• donosi i menja ustav,

• odlučuje o promeni granice Republike Srbije,

• raspisuje republički referendum,

• potvrđuje međunarodne ugovore ukoliko je zakonom predviđena obavezapotvrđivanja,

• Proglašava ratno i vanredno stanje,

• Nadzire rad službi bezbednosti,

• Daje predhodnu saglasnost na statut AP,

• Usvaja razvojni i prostorni plan....

Narodna skupština ima određene izborne nadležnosti i to da :

27



28

• Bira Vladu, nadzire njen rad i odlučuje o prestanku mandata Vlade i ministara,

• Bira i razrešava sudije Ustavnog suda,

• Bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda,predsednike sudova, Republičkog

javnog tužioca, javne tužioce, sudije...

• Bira i razrešava guvernera Narodne banke,

• Bira i razrešava druge funkcionere određene zakonom...

1.2.7.2. Izvršna vlast kao nosilac ekonomske politike

Izvršna vlast- neposredno i konkretno izvršavanje ili obavljanje državnih poslovakoje ima za cilj izvršavanje zakona koje je donela Narodna skupština. Nosilacizvršne vlasti u Republici Srbiji je vlada. U sastav vlade ulaze predsednik Vlade,

jedan ili više podpredsednika i ministri. Vladu bira Narodna skupština. NadležnostiVlade su da:

• Utvrđuje i vodi politiku,

• Izvršava zakone i druge opšte akte Narodne skupštine,

• Donosi uredbe i druge opšte akte radi izvršavanja zakona,

• Predlaže Narodnoj skupštini zakone i druge opšte akte i daje o njima mišljenje

ako ih podnosi drugi predlagač(zakon predložili narodni poslanici),

• Usklađuje i usmerava rad ministarstava i drugih organa državne uprave,

Predsednik Vlade vodi i usmerava rad Vlade, usklađuje rad članova vlade

1.2.7.3. Sudska vlast kao nosilac ekonomske politike

Sudska vlast – ima funkciju očuvanja i zaštite utvrđenog pravnog poretka. Ostvaruje se

donošenjem konkretnih pravnih akata, odluka kojima se proverava da li su zakoni i drugipravni propisi pravilno bili primenjivani.

Sudska vlast je deo državne vlasti koji autoritativno, dakle sa snagom državnevlasti rešava sporne odnose među pravnim i fizičkim licima.

Osnovna razlika između sudske vlasti od zakonodavne i izvršne vlasti jepostojanje spora koji se rešava sudskom odlukom. Zakonodavna vlast stvara opšte

28



29

pravilo – zakone, sudska vlast primenjuje ta opšta pravila, tumači ih i stvara konkretnopravilo i pojedinačni akt kojim rešava spor.

Pored Vlade i njenih institucija važnu ulogu aktivnog nosioca ekonomske politike ima i(Centralna)Narodna banka kaja u svakoj zemlji predstavlja najvažniju instituciju

monetarno-kreditnog sistema(guvernera bira Skupština).

Narodna banka je samostalna i podleže nadzoru Narodne skupštine, kojojodgovara za svoj rad.

Osnovna uloga Narodne banke je kreiranje primarnog novca i kontrola novčanemase u opticaju, a u cilju očuvanja niske stope inflacije. To je razlog zašto je Narodnabanka Srbije nezavisna institucija izvršne vlasti.

1.2.8. Mere i instrumenti ekonomske politike i njihovapodela

Sredstva pomoću kojih nosioci ekonomske politike ostvaruju postavljene ciljeve nazivajuse instrumentima ekonomske politike.

1.2.8.1. Podela instrumenata ekonomske politike

Instrumente ekonomske politike možemo podeliti:

• Instrumente direktne kontrole

• Instrumente posredne kontrole

• Moralne instrumente

• Dobrovoljne sporazume i dogovore između država

Instrumente direktne kontrole imaju administrativno prinudni karakter i zasnivaju se na

autoritetu vlasti, pretnji sankcijama i obuhvataju:• Neposredno zakonsko regulisanje uslova poslovanja preduzeća

• Obaveze u pogledu standarda i kvaliteta proizvoda

• Kvantitativno ograničavanje uvoza, izvoza proizvodnje...

29



30

U razvijenim tržišnim privredama ovi instrumenti se koriste u oblastima u kojimatržište sporo i slabo delije npr.regulacija korišćenja i uređenja prostora, zaštita životnesredine, regulisanje uslova rada, zaštita potrošača...

Instrumente posredne kontrole deluju na ekonomske uslove i podsticaje i tako

indirektno utičuna ponašanje privrednih subjekata razvrstavaju se na:

• Instrumente fiskalne politike-javnih finansija

• Instrumente kreditno-monetarne politike

Ostali posredni instrumenti kao što su instrumenti spoljnotrgovinske i deviznepolitike, politike dohotka, cena ostvaruju se kombinacijom instrumenata fiskalne ikreditno-monetarne politike.

Instrumenti fiskalne politike-javnih finansija obuhvataju:

• Fiskalne prihode( porezi, takse, doprinosi, carine, zajmovi..) i slivaju se u budžet idruge fondove.

• Fiskalne rashode - veliki deo se ponovo vraća u privredu putem državnih narudžiili subvencija, socijalnih transfera.

• Razliku između fiskalnih prihoda i rashoda

Instrumente kreditno-monetarne politike obuhvataju:

• Emisiju novca

• Opticaja novca

• Ponuda novca

• Ponuda kredita

• Nivo kamatnih stopa

Osnovni c ilj je snabdevanje kompletnog procesa reprodukcije novcem. Funkcijakoordinacije monetarne politike prepuštena je Centralnoj, odnosno kod nas Narodnoj

banci, koja vodi politiku emisije novca, vrši operacije na otvorenom finansijskomtržištu(prodajom ili kupovinom državnih obveznica), određuje obim ponude kredita i sl.,a u funkciji stabilnosti cena i deviznog kursa.

Moralni instrumenti ekonomske politike se zasnivaju na autoritetu vlasti oslanjajući sena istorijskim kategorijama pravednosti uverljivosti njenih akcija. Ovo podrazumeva daprivreni subjekti menjaju svoje ponašanje:

30



31

• usled apela izvršne vlasti(sindikati prilagode svoje zahteve, javni potrošači udeou potrošnji, preduzeća po pitanju otpuštanja radnika, potrošači da se usmere napotrošnju domaćih proizvoda...)

• Poziv investitorima da investiraju u manje razvijena područja

• Pozivi domaćim ili stranim turistima da letuju u određenim destinacijama

• Pozivi domaćim potrošačiam da bojkotuju određenih uvoznih proizvoda...

Dobrovoljne sporazume i dogovore između država, dogovori između države iprivrednih subjekata, udruženja poslodavaca i slično, nisu formalizovani ugovorima.Primena ovog instrumenta privrednim subjektima omogućava dodatnemogućnosti(koordinaciju odluka i uspostavljanje informacionih tokova i normiponašanja).

Možemo navesti primere kao što su r azne vrste kolektivnih sporazuma,f ormiranje izvoznih klastera, poslovnih i distributivnih mreža.

1.2.8.2. Podela mera ekonomske politike u zavisnostiod različitih kriterijuma

Mere ekonomske politike se definišu kao postupci koji su namenjeni za promenu ili

ukidanje postojećih, odnosno uvođenje novih instrumenata ekonomske politike kao što je PDV-smanjenje ili povećanje stope.

Podela mera se može izvršiti u zavisnosti od njihovog obuhvatanja:

Opšte mere ekonomske politike(utiču na ukupnu nacionalnu ekonomiju)

• Devizni kurs

• Eskontna stopa

•

Propisi u obračunskom sistemu

Posebne mere ekonomske politike(utiču na ciljane skupine privrednihsubjekata)

• Sektore,delatnosti,

• Regioni, lokalne zajednice, ruralna područja

31



32

• Velike sisteme...

Podela mera se može izvršiti u zavisnosti od njihovog porekla:

• Nacionalne unutrašnje mere ekonomske politike(pokrivaju aktivnosti unutar jedne

zemlje)

• Internacionalne mere ekonomske politike-međunarodne( mere koje seinplementiraju u nacionalnu ekonomsku politiku kao posledica opšteprihvaćenihmera šire međunarodne društveno-političke zajednice, kao što je to slučaj saposlovanjem u okruženju globalnih tokova )

U zavisnosti od njihovog stepena delovanja na privredne subjekte:

• Linearne mere ekonomske politike( deluju na sve privredne subjekte i društveno-ekonomske grupe)

• Selektivne mere ekonomske politike( deluju na određene grupe privrednihsubjekata i društveno-ekonomskih grupa)

U zavisnosti od njihovog načina delovanja na privredne subjekte:

• Direktne mere ekonomske politike( neposredno regulišu konkretne privrednedelatnosti kao što su zabrana obavljanja određenih delatnosti, zabrana izvozaodređenih proizvoda...)

• Posredne mere ekonomske politike( obuhvataju prvenstveno fiskalne i kreditno-

monetarne mere)

• Usmeravajuće mere ekonomske politike

Podela mera se može izvršiti prema objektu delovanja:

• Realne mere ekonomske politike(pokrivaju propise koji regulišu pitanjakvantiteta, kvaliteta i upotrebe proizvoda)

• Finansijske mere ekonomske politike( u koje spadaju fiskalne i kreditno-monetarne mere)

Prema ovom kriterijumu razlikujemo:

• Mere industrijske politike,

• Mere agrarne politike,

• Mere trgovinske politike,

32



33

• Mere spoljno-trgovinske politike,

• Mere regionalne politike,

• Mere urbane i ruralne politike,

• Mere razvojne politike,

• Mere tehnološke politike,

• Mere demografske politike...

1.2.9. Odnos ciljeva mera i instrumenta ekonomske politike

ciljevi ekonomske politike = instrumenti + mere ekonomske politike

Na ovoj relaciji nosioci ekonomske politike rešavaju probleme pozicioniranja usklopu konkretnih političkih, socijalnih, strukturnih i drugih relevantnih ograničenja uposlovanju.

Za ocenu realnosti funkcionisanja ekonomske politike nije dovoljno samoidentifikovati ciljeve, instrumente i mere, neophodno je odrediti i primenjivati što većibroj instrumenata, obezbediti njihovu konzistentnost i sinergijskim delovanjemobezbediti pravedniju raspodelu dobitka ili gubitka na pojedine privredne subjekte ilidruštveno-ekonomske grupe.

33



34

2.GLOBALIZACIJA KAO IMPLIKATOR PROMENA UOKRUŽENJU

U najširem smislu, ekonomske dimenzije globalizacije iskazuju se kroz procesintenziviranja slobodnih trgovinskih tokova i uspostavljanje liberalnijeg kretanjakapitala, ljudi i informacija. Ovo strukturno prilagođavanje se, pre svega, reflektujena privredu zemalja u razvoju, pa taj proces neminovno prati i proces tranzicije.

Ekonomska globalizacija podrazumeva poštovanje pravila tržišne privrede, slobodanprotok informacija, permanentnu komunikaciju, savremene tehnologije i metodeprivređivanja. Rizik za preduzeća u uslovima koje je stvorio proces globalizacije je

veliki, ukoliko se ne izvrši kako strukturno prilagođavanje preduzeća, tako iprilagođavanje menadžera ili tačnije donosioca odluka.

Ekonomski efekti se odražavaju kroz integraciju svetskih tržišta kapitala,tehnologije, informacija i komunikacije.

• Globalizaciju, kao opšti fenomen, između ostalog karakterišu:

• Univerzalizacija i homogenizacija sveta po nekim značajnim principima,

odrednicama i normama ponašanja i

• Afirmacija rastuće uzajamne povezanosti i uslovljenosti između pojedinihzemalja, regiona i krupnih preduzeća.

Definisanje novih okvira međunarodnog poslovanja pojačali su potrebu i mogućnostza šire i kompleksnije uključivanje preduzeća putem adekvatne ekonomske politike ipotpunije ekonomsko integrisanje u međunarodne tokove.

U okvirima privrednog sistema preduzeće, kao učesnik na međunarodnom tržištu,ima potrebu da izgradi i sprovodi održivu strategiju, čiju osnovu čine konkurentske

prednosti. Osnovu savremene konkurentnosti čine inovativnost, kvalitet, fleksibilnost,organizacija znanja, pouzdanost i uključivanje u poslovnu mrežu. Ključni elementi zaodržavanje konkurentske pozicije na globalnom tržištu su: znanje, inovativnost,kreativnost, specijalizacija i informacija.

Da bi se preduzeće a samim tim i privredni sistem uspešno uključilo u izmenjeno idinamično okruženje, neophodna su ulaganja u svrhu poboljšanja efikasnosti

34



35

(produktivnost, ekonomičnost, profitabilnost), zatim jačanje kredibilnosti proizvodakorišćenjem međunarodne sertifikacije i pokretanje novih linija proizvoda idiversifikacija tržišta.

Istraživanja procesa globalizacije otkrivaju da se suočavamo s pojavom koja ima

više dimenzija: ekonomsku, društvenu, političku, kulturnu, versku i pravnu, kao i dasu sve one međusobno povezane na složen način.

2.1. Pozitivni i negativni aspekti globalizacije

• Podršku konceptu globalizacije uslovljavaju potrebe za reformama nacionalnih

država i njihovih privrednih sistema.

• Povezivanje država, otvaranje tržišta, borba za eliminisanje oružja za masovno

uništavanje, borba protiv siromaštva, ratova, jednakost među ljudima, slobodanprotok robe, kapitala i ljudi su javno deklarisani ciljevi globalizacije, i nailaze nasve širu podršku država, institucija i kompanija.

• Glavne odlike nove svetske ekonomije su: dominacija finansijskog sistema i

investicija na globalnom nivou, fleksibilni i multilokalni proizvodni procesi, niskecene transporta, revolucija u komunikacionoj i informacionoj tehnologiji, ukidanjeregulative nacionalnih ekonomija, davanje prvenstva multilateralnim finansijskimagencijama i stvaranje triju glavnih transnacionalih ekonomija:

•

Američke - oslonjene na SAD i specijalne odnose koje ta zemlja ima s Kanadom,Meksikom i Latinskom Amerikom;

• Japanske - oslonjene na Japan i specijalne odnose s ostatkom Azije;

• Evropske - oslonjene na Evropsku uniju i njene specijalne odnose s Istočnom

Evropom i severnom Afrikom.

Implikacije ovakvih transformacija u odnosu na nacionalnu ekonomsku politiku mogu sesažeti sledećim težnjama i zahtevima:

• Nacionalne ekonomije moraju se otvoriti prema svetskom tržištu i domaće cenese moraju usaglasiti s međunarodnim cenama,

• Prednost treba dati ekonomiji izvoza,

• Napori monetarne i fiskalne politike moraju biti usmereni ka smanjenju inflacije i

nacionalnog duga, održavanju balansa između uvoznih i izvoznih cena,

35



36

• Prava privatnih vlasnika moraju biti jasno definisana i nenarušiva,

• Preduzetnički državni sektor mora biti privatizovan,

• Privatno odlučivanje, potkrepljeno stabilnim cenama, treba da ima presudnu

ulogu u određivanju nacionalnih modela specijalizacije,

• Nepohodna je mobilnost resursa, investicija i profita,

• Državna regulativa ekonomije mora biti smanjena na najmanju mogućnu meru.

• Ekonomski su se povezivale uglavnom razvijene države, primer Nafta-SAD,

Kanada i Meksiko.

• Liberalizacija tržišta odgovarala je razvijenim tržištima. Bez određenih

protekcionističkih mera, zemlje u razvoju, produbile su svoje siromaštvoliberalizacijom svojih tržišta. Privredne i industrijske grane država u razvoju nisubile spremne, niti dovoljno ekonomski jake da se suoče sa konkurencijom izrazvijenih država.

• To je pokrenulo procese tranzicije u zemljama u razvoju, kako bi se na

ravnopravnijim osnovama uključile u globalističke procese.

2.2. Proces tranzicije

Proces tranzicije u zemljama bivšeg socijalizma orijentisan je na tržišnu ekonomiju.Efekti tranzicije su bili različiti u različitim državama. Kina je doživela ekonomskiprosperitet, a Rusija prvo produbila svoju ekonomsku bedu, a tek kasnije krenulastopom progresa. Prema nekim autorima razloge treba tražiti u «izvođačima»tranzicije. U Kini proces tranzicije vođen je od strane lokalnih eksperata, a u Rusijiod strane međunarodnih ekonomskih institucija.

Procesi globalizacije i tranzicije predstavljaju nužne procese, ali sa različitim

instrumentima njihovih aktera. Analize pokazuju da je konkurentska prednostzemalja u razvoju u proizvodima iz primarnog sektora, pre svega u poljoprivrednimproizvodima. Barijere koje stvaraju razvijene tržišne ekonomije (SAD, VelikaBritanija, itd), kroz razne vidove protekcionizma, upravo su usmerene na ovaj sektor i na taj način se direktno utiče na visinu nacionalnog dohotka zemalja u razvoju.Globalizacija je svakako neminovnost sa kojom se susreće savremeno društvo. Sa

36



37

svim svojim pozitivnim i negativnim posledicama ona predstavlja uslovpreživljavanja, ali i razvoja nacionalnih privreda, pa i država.

Globalizacija se posmatra kroz prizmu mnogih aktivnosti njenih aktera. Recimo nekiautori su zagovornici teze da se kroz globalizaciju proklamovalo smanjenje svetskog

naoružanja, a da su upravo, zemlje zagovarači ove teze i glavni nosioci izvozaoružja.

Istražiti načine na koje se mogu identifikovati pozitivne strane globalizacije, aistovremeno i «ukrotiti» njene negativne posledice, jedno je od osnovnih pitanja usavremenoj literaturi. Opšte je verovanje da je globalizaciju moguće videti kaopozitivnu snagu, ali se njeni pozitivni potencijali mogu ostvariti tek kada političko iekonomsko delovanje uravnoteži tržišta, s jedne strane i osigura socijalnu sigurnost ipravdu, s druge strane.

2.3. Ekonomski aspekti globalizacije

Ekonomska globalizacija je prirodan proces i proizvod je delovanja tržišnih zakona,međunarodnih ekonomskih politika, država i međunarodnih ekonomskih ustanova iorganizacija,kao i transnacionalnih i multinacionalnih kompanija.

Na međunarodnim tokovima roba, kapitala i njihovom rastu počivaju glavni tokoviekonomskih integracija. Oba glavna toka globalne ekonomske integracije,međunarodni tokovi kapitala i međunarodni tokovi roba kreću se ciklično, ali imaju

jasnu tendenciju brzog rasta, znatno bržeg nego što je to rast ukupnog proizvoda.Događaj koji je načinio veliki skok u procesu svestrane, a posebno ekonomskeglobalizacije, je pad Berlinskog zida.

Velika je brojnost oblika ekonomskog ispoljavanja globalizacije: finansijskaglobalizacija, globalizacija tržišta, formiranje i uticaj globalnih preduzeća i banaka,denacionalizacija i regionalizacija ekonomije, intenzifikacija, liberalizacija istandardizacija proizvodnje, institucionalizacija svetske trgovine i međunarodnihekonomskih odnosa, megatrendovi, itd.

Ključnu ulogu u globalizaciji imaju multinacionalne kompanije. Multinacionalnekompanije se opisuju kao kompanije koje posluju širom sveta. Ovakve kompanijeimaju sedište u jednoj zemlji, a posluju u mnogo zemalja širom sveta. Primer sukompanije kao General Motors, IBM, General Electric, Toyota.

Mnoge kompanije teže da postanu globalne, ali mali broj ih je u tome i uspelo. Tozahteva razvijanje proizvoda, imajući na umu celi svet, kao jedno globalno tržište. Pri

37



38

donošenju strateških odluka treba voditi računa o celokupnom svetu, dok taktikemoraju biti prilagođene nacionalnom i lokalnom okruženju.

Stoga, cilj nacionalnih privreda treba da bude utvrđivanje strategije uključivanja usvetske ekonomske tokove. U pravcu definisanja ekonomske politike ne treba

zaboraviti presudan uticaj međunarodnih finansijskih organizacija, kao što su MMF.

2.4. Stanovišta o nužnostima promena u uslovima

globalizacije

Preduzeća su u današnjim uslovima konstantno suočena sa problemomkonkurencije, kao i sa drugim unutrašnjim i spoljašnjim faktorima, koji bitno utiču na

oblikovanje organizacije. Oni mogu biti: dostupna tehnologija, društveni, kulturni,politički i pravni faktori, veličina organizacije, ciljevi, strategija preduzeća i ljudskiresursi. Menjanjem strukture, preduzeće realno odgovara pomenutim faktorima, a ucilju održavanja efikasnosti poslovanja.

Da bi se izbegle pretnje ili iskoristile prednosti i prilike, preduzeća moraju izabratitransformaciju kojom će postati jači konkurenti.

• Tipične metode ovakve transformacije su:

• Reinžinjering

• Restruktuiranje

• Integracija

• Promene kulture i ostale strateške promene

Osnovna karakteristika preduzeća, pre nego što uđu u proces restruktuiranja, jeste

zatvorenost i sistem «školjke». Ovakav sistem poslovanja ne može adekvatno i brzoda odgovori na izazove iz okruženja, upravo zato jer je često krut, nefleksibilan i

neefikasan. Tek po nastanku problema, sistem počinje da se «otvara» i izlazi izsvojih ustaljenih procedura. Ovo ne odgovara brzim promenama okruženja, koja suosnovna karakteristika današnjeg tržišta.

Klasični modeli ogranizacionog struktuiranja: linijski, linijsko–štabni i funkcionalni,ubrzano gube svoj značaj. Sistem «krutosti» isuviše je naglašen kod ovih sitema ioni nisu u mogućnosti da odgovore na zahteve savremenih tržišnih očekivanja.

38



39

Modeli zasnovani na klasičnoj podeli rada, u uslovima globalizacije neadekvatnoodgovaraju principima efikasnosti i efektivnosti.

Strukturna koncepcija preduzeća u današnjim uslovima potrebno je da budezasnovana na informaciji i znanju, kao ključnom nosiocu razvoja preduzeća, a

samim tim i privrede kao celine.

Određeni principi poslovanja nisu ispunjeni, ukoliko preduzeće zadrži klasičnuorganizacionu strukturu. U pravcu definisanja nove organizacione struktureneophodno je ponovno sagledavanje osnovnih principa poslovanja.

Promene u globalnom okruženju uslovile su potrebu za restruktuiranjem, u ciljupovećanja efikasnosti i profitabilnosti, iako se ni ostali principi ne smeju zanemariti,kako ne bi došlo do narušavanja ravnoteže u poslovanju.

Preduzeća koja nisu izvršila restruktuiranje karakteriše: niska efikasnost poslovanja,

visoki fiksni troškovi, fluktuacije zaposlenih, nedostatak morala zaposlenih i, visokoučešće zarada u strukturi troškova, nemogućnost odgovora na tražnju, slabakomunikacija, kao i loš pristup informacijama

Restruktuiranje je kompleksan proces i zahteva analizu velikog broja faktora. Svakiod njih, u određenom segmentu, utiče na organizaciono prilagođavanje preduzećadanašnjem načinu poslovanja. Potrebno je uspostaviti nove organizacione modelekoji će u sebi sublimirati prethodne teze. Organizacionu strukturu neophodno jekreirati u funkciji realizacije pomenutih principa, a to je moguće ostvariti stavljanjemprioriteta na određene unutrašnje faktore preduzeća, i to na: informaciji,

komunikaciji, kontroli, ljudskim resursima, troškovima i odgovornosti.

2.5. Efekti globalizacije na privredni sistem a time i na

domaća preduzeća

Osnovna pravila, koja regulišu proces gloobalizacije, u najvećoj meri su opredeljenaod strane vodećih - najrazvijenih zemalja i njima idu najviše u korist.

Osnovni problemi koji dominiraju u pitanjima kojima se bavi Svetska trgovinskaorganizacija (STO) su problemi zaštite intelektualne svojine i slobodne trgovineuslugama, borbe protiv dampinga, protiv rada maloletnika, kao i ograničavanjeslobodne trgovine, kada je reč o izvozu poljoprivrednih proizvoda i tekstila. To supitanja iz grana u kojim nerazvijene zemlje ostvaruju komparativnu prednost.

39



40

U interesu bogatih - razvijenih zemalja je sloboda kapitalnih transakcija izmeđuzemalja i otvorenost njihovog finansijskog tržišta za strane banke, pa se zato inalaze među osnovnim temama kojima se bave Svetska trgovinska organizacija,MMF i Svetska banka.

U interesu nerazvijenih zemalja je da standardi ne budu ujednačeni,internacionalizovani, pošto to u suštini znači da se prihvataju standardi bogatih, kojinisu neophodno adekvatni za siromašne zemlje.

Preko uticaja bogatih zemalja na pravila međunarodne trgovine, kao i na uslove kojesiromašne zemlje moraju da ispune, kako bi dobile kredite Svetske banke ili MMF-a,bogati svet u najvećoj meri determiniše pravila igre, odabirom adekvatneekonomske politike ova pravila mogu da se ublaže.

Procesima liberalizacije i uključivanjem u globalne ekonomske tokove, male -

nerazvijene zemlje i njihova uspešna preduzeća, putem odgovarajuće ekonomskepolitike, taj proces mogu na najbolji mogući način iskoristiti.

Veliki broj vodećih multinacionalnih preduzeća počela su sa stvaranjem nekeprednosti u svojoj zemlji, zasnovane na inovacijama u proizvodima, procesima,marketingu, a kasnije su te prednosti koristile u nastupu na međunarodnom tržištu.Kasnije tokom rada, te prednosti stečene na domaćem tržištu se proširuju, koristećiinovativne mogućnosti čitavog sistema svetske privrede. Koncepcija liberalne itržišno orjentisane ekonomije postala je prihvaćena od gotovo svih država u svetu.

2.6. Liberalizacija

Liberalizacija spoljne trgovine podrazumeva veliki broj mera, među kojima susnižavanje carinskih stopa, ukidanje izvoznih subvencija i kvota, transparentnost ipredvidivost trgovinske politike, ujednačavanje uslova poslovanja između zemalja,sankcionisanje damping izvoza i sl.

Pristalice procesa liberalizacije smatraju da slobodna trgovina u dugom roku

donosi korist svima, a protivnici smatraju da prave slobodne trgovine ne može biti ida, stoga, u parcijalnoj liberalizaciji koristi, pre svega, dobijaju veliki i bogati (kakozemlje, tako i preduzeća i pojedinci), dok siromašni i mali uvek ostaju oštećeni.

2.7. Pozitivni I negativni efekti liberalizacije na domaća

preduzeća

40



41

Proces liberalizacije pomaže integraciju siromašnih zemalja i predstavlja mogućiekonomski napredak.

Trgovina podiže njen dohodak, dok joj transfer tehnologije i kapitala donosedodatne prednosti.

Tako siromašna zemlja, koja se putem procesa liberalizacije integriše u globalnisvet, dobija i veći dohodak i manju nejednakost u odnosu na ekonomskirazvijene zemlje, koje su se već uključile u globalne procese.

Liberalizacija spoljne trgovine podrazumeva veliki broj mera, među kojima susnižavanje carinskih stopa, ukidanje izvoznih subvencija i kvota, transparentnosti predvidivost trgovinske politike, ujednačavanje uslova poslovanja izmeđuzemalja, sankcionisanje damping izvoza i sl.

Pristalice procesa liberalizacije smatraju da slobodna trgovina u dugom rokudonosi korist svima, a protivnici smatraju da prave slobodne trgovine ne može bitii da, stoga, u parcijalnoj liberalizaciji koristi, pre svega, dobijaju veliki i bogati(kako zemlje, tako i preduzeća i pojedinci), dok siromašni i mali uvek ostajuoštećeni.

Ipak, novija praksa nije pokazala da su integracija i povećanje trgovine doveli dosmanjenja nejednakosti u siromašnim zemljama, već obrnuto, nejednakost je uvećini slučajeva porasla. Isto tako i transfer kapitala nije išao od bogatih kasiromašnim zemljama, već se mnogo veći procenat kapitala kreće između samih

bogatih zemalja - iz Japana u Ameriku, ili iz Amerike u Veliku BritanijuEfekti liberalizacije na makro nivou:

• Tokovi razmene su olakšani time što se procedure za izvoz i uvoz

pojednostavljuju i ujednačavaju. Procenjuje se da je Urugvajska runda pregovorana svetskom nivou dala direktne uštede od oko 200 milijardi dolara godišnje.

• Uvoz postaje jeftiniji , a time posredno i izvoz konkurentniji. Ukidanje subvencija i

kažnjavanje damping prakse utiče na smanjenje izvoza takvih proizvoda.

• Smanjuje se siromaštvo - prema istraživanjima Svetske banke proizilazi da se zasvaki procenat povećanja učešća spoljne trgovine u BDP-u, dohodak zaposlenihporaste za 0,5 -2%, a taj rast u istom procentu vodi rastu prihoda siromašnih. D

• Podstiče razvoj malih i srednjih preduzeća, jer je opstanak i razvoj malih i

srednjih preduzeća, vezan za izvoz.

41



42

• Liberalizacija trgovine u značajnoj meri stimuliše rast dohotka i obima privredne

aktivnosti, stvaranjem novih preduzeća i sektora, a time i otvaranje novih radnihmesta, koja će velikim delom kompenzovati izgubljena radna mesta uneefikasnim granama. Ulazak i primena novih tehnologija zahtevaju angažovanjevisokoobrazovane radne snage.

• U sadašnje vreme globalizacije položaj malih zemalja, kao što je Srbija, značajno

se promenio u odnosu na njihov položaj od kraja Drugog svetskog rata doraspada SSSR-a. Pametnom strategijom integracije moguće je, kako nas učiiskustvo najuspešnijih zemalja, iskoristiti prednosti globalizacije i pored činjeniceda je uloga malih zemalja, kao što je naša, mnogo manja danas nego predvadesetak godina.

• Globalizacija će biti večito aktuelna tematika u ovom veku. U proučavanju

globalizacije naglasak treba staviti na njenu istorijsku, političku, ekonomsku isocijalnu dimenziju. Veoma je bitno sagledati sinergetski efekat ovih dimenzijaglobalizacije, a u cilju efektivnijeg i efikasnijeg poslovanja.

• Globalno društvo ili razni vidovi udruživanja u nevladine organizacije često

ostvaraju komunikaciju između građana ili tržšnih aktera ili državne institucije.Ovo je naročito važno, ako se želi da građani imaju informacije kako o pozitivnim,tako i o negativnim aspektima globalizacije i globalnog društva. Jednakost idemokratija nisu mogući ako postoje grupe kojima je onemogućena komunikacijaili pristup svim relevantnim informacijama.

• Bez obzira na to kakve pozitivne i negativne efekte izaziva, ekonomskaglobalizacija je postala dominantan proces, koji se ne može zaustaviti. Nepostavlja se pitanje da li je globalizacija poželjna, već kojom brzinom i na kojenačine je najbolje za državu i preduzeća da postanu deo tog procesa. Cilj jeiznalaženje institucionalnih rešenja, koja će omogućiti postizanje što veće koristiza sve, uz eliminisanje neželjenih negativnih propratnih efekata

42



43

3.INSTITUCIONALNI USLOVI FUNKCIONISANJAPRIVREDNOG SISTEMA I EKONOMSKE POLITIKE

3.1. Ekonomske institucije

Institucije su u privrednom sistemu trajni oblik veza između privrednih subjekata,unutar kojih se na ustaljen način obavljaju privredne aktivnosti.

Privredni subjekati su pojedinci ili organizovanje grupe pojedinaca kojesamostalno donose privredne odluke, uživaju koristi od njih i snose rizik, imaju svojeekonomske ciljeve i nalaze su u međusobnom nadređenom ili podređenom odnosu.Iz toga proističu tri vrste subjekata, a to su:

Preduzeće, privredna organizacija

Država i društvne organizacije

Porodica i domaćinstvo

3.1.1. Preduzeća kao privredni subjekti

Preduzeće je oblik društvene organizacije čiji je zadatak da obavlja određenefunkcije u procesu društvene reprodukcije. Te zadatke obavlja u cilju sticanja profita.Elementi preduzeće su:

• Kolektiv preduzeća

• Sredstva preduzeća

• Organizaciona struktura

Kolektiv preduzeća čine svi zaposleni, bez obzira na funkcije koje vrše i radnomesto na kojem se nalaze.

Sredstva preduzeća treba da su kvalitativno, kvantitativno i vremenski usklađena.Ukoliko su sredstva i zadatak usklađeni nema neizvršenog zadatka odnosnoneiskorišćenih sredstava.

Vrste preduzeća prema kriterijumu procesa reprodukcije:

43



44

• Preduzeća za proizvodnju gde je proizvodnja dominantna u procesu rada uzpostojanje pripremne i završne faze rada. Ovo podrazumeva i ostale funkcije kaošto je prodaja kao uslov otpočinjanja novog ciklusa proizvodnje.

• Preduzeća za promet su trgovinska preduzeća koja obavljaju razmenu

proizvedene robe i povezuju je sa potrošnjom.

• Finansijska preduzeća obavljaju finansijske transakcije u prometnoj fazidruštvene reprodukcije(banke i ostale finansijske institucije).

Vrste preduzeća prema kriterijumu procesa rada:

• Industrijska preduzeća su proizvodne organizacije čija se delatnost zasniva napreradi sirovina rudnog, poljoprivrednog i šumskog porekla.

• Poljoprivredna preduzeća su proizvodne specifične organizacije koje u svom

poslovanju moraju stalno da se nose sa rizikom od dejstva prirodnih faktora.

• Građevinska preduzeća se bave izgradnjom građevinskih objekata za industrijustanovništvo...

• Rudarska preduzeća se bave iskorišćavanjem prirodnih bogatstava, ruda.

• Saobraćajna preduzeća posebna vrsta preduzeća čiji je osnovni zadatakprostorno povezivanje proizvodnje i potrošnje.

Vrste preduzeća prema kriterijumu strukture kapitala:

• Društva sa neograničenom odgovornošću(solidarnom)

• Komanditna društva

• Društva sa ograničenom odgovornošću

• Akcionarska društva

• Ortačka društva

• Povezana(holding)društva

• Društvena preduzeća

• Državna preduzeća

Komanditno društvo – osniva se ugovorom dva ili više fizičkih i/ili pravnih lica usvostvu ortaka, radi obavljanja delatnosti pod zajedničkom firmom.

44



45

Društvo sa ograničenom odgovornošću – d.o.o osnivaju pravna ili fizička lica kojane odgovaraju za obaveze d.o.o. Za svoje obaveze d.o.o. odgovara svojomcelokupnom imovinom.

Akcionarska društva osnivaju akcionari, jedno ili više pravnih ili fizičkih lica, a u

cilju obavljanja osnovne delatnosti. Karakteristika je da je osnovni kapital podeljen uakcije određene nominalne vrednosti.

Ortačka društva se osnivaju ugovorom dva ili više fizičkih ili pravnih lica usvojstvu ortaka, u cilju obavljanja delatnosti pod zajedničkim poslovnim imenom.

Osnivanje privrednih društava regulisano je Zakonom o privrednim društvima.

3.1.2. Preduzetnici kao privredni subjekti

Osnivanje preduzeća u svim oblicima vlasništva, registracija, sadržina osnivačkogakta, obavljanje delatnosti, firma, zastupanje preduzeća, imovina preduzeća,vođenje poslovnih knjiga, sastavljanje i objavljivanje računovodstvenih iskaza,upravljanje preduzećem do prestanka rada regulisano je osnovnim sistemskimZakonom o preduzećima.

Preduzetnik je fizičko lice koje obavlja delatnost u cilju sticanja dobiti, samostalnoodgovara za sve obaveze iz obavljanja matične delatnosti i to celokupnomimovinom. Uslovi za sticanje svojstva preduzetnika obuhvataju uslove koje se tičuličnosti i uslove koji se tiču delatnosti(oprema, kvalifikovan kadar i poslovni prostor).

Промене које настају у пословном окружењу услед развоја новихтехнологија и глобалних кретања, стварају пословне прилике за развојпредузетништва.

Uslovi koji se tiču ličnosti su u preduzetništvu mnogobrojni i prvenstveno suvezani za zazove sa kojima se susreću, stoga oni moraju imati kvalitetan uvid, nesamo u realizaciji preduzetničkog poduhvata, već sa jedne strane na njima je danovu viziju – poduhvat izgrađuju od temelja, a sa druge strane da dobiju podršku imotivišu već postojeće segmente u prihvatanju nove vizije.

U tom smislu moguće je definisati neophodne liderske sposobnosti uspešnogpreduzetnika:

45



46

• Snalaženje u napetim situacijama. Naglasak je na sposobnosti ne stvaranjaapstraktne analize, već stvaranju praktičnih rešenja, koji podrazumevajupraktičnu akciju.

• Lična inicijativa koja podrazumeva započinjanje rešavanja problema i

predviđanja promena i bez prethodnih direktnih uputstava.

• Radoznalost, svestranost i učenje. Sposobnost neprestanog učenja i pristupbaziran na permanentnom sagledavanju okolnosti. Želja za učenjem isposobnost da se usredsrede na različite predmete omogućuje im da se brzoprilagode zadacima i različitim problemima.

• Energija, dinamičnost, ambicija. Izražena potreba za objektivnošću ikorektnošću i izvrsna sposobnost procene tajminga., koncentracije i zapažanja.

• Fleksibilni stav . U preduzetništvu menadžeri treba da imaju sposobnost

posmatranja stvari iz tuđe perspektiva, na primer iz perspektive direktora, šefa iliiz okruženja.

• Kosmopolitski pristup koji omogućava razumevanje okoline i stvaranja širokemreže networka, koja je jedan od ključnih parametara uspešnosti preduzetničkogpoduhvata.

2.1.3. Korporativno preduzetništvo

Korporativno preduzetništvo predstavlja strategiju koja velikim kompanijamaomogućava da razvije i održi konkurentske prednosti. Strategija koja se koristi ukorporativnom preduzetništvu podrazumeva sagledavanje tržišnih trendova iprocenu novih mogućnosti koje se kasnije kroz inovativnu aktivnost plasiraju natržište kao rezultat novih poslovnih poduhvata u oblasti razvoja proizvoda i stvaranjunovih tržišnih niša. Korporativno stvaranje novih poduhvata naziva se još i internopreduzetništvo unutar postojeće korporacije.

Osnovni cilj korporativnog preduzetništva se može razvrstati u dve kategorije i tonovi poslovni poduhvati, bazirani na inovativnim konkurentskim formama i stvaranjestrategije održivog konkurentskog razvoja.

2.1.4. Preduzetnička orijentacija

46



47

Ukoliko postoji više preduzetničke inicijative u postojećim preduzećima, ukoliko se isvi članovi ponašaju preduzetnički, veće su im šanse da uspeju.

Ovde se pre svega misli na preduzetničku orijentaciju, na stvaranje strategijekoju preduzeća koriste da bi identifikovala ili pokrenula korporativne poduhvate.

Preduzetnička orijentacija ima pet dimenzija:

• Autonomija

• Inovativnost

• Proaktivnost

• Konkurentska agresivnost

• Preuzimanje rizika

Autonomija se odnosi na spremnost da se deluje nezavisno da bi se sprovela nekapreduzetnička vizija ili povoljna prilika.

Postoje dve tehnike koje organizacije često koriste s ciljem promovisanjaautonomije. To su:

• Tajni projekti za podsticaj preduzetničkog razmišljanja – da bi pomoglimenadžerima i ostalim zaposlenima da promene svoje uobičajene rutinskenavike u poslu, kompanije često stvaraju nezavisne radne jedinice čiji je cilj daohrabre kreativno razmišljanje i nove ideje(aukcije na eBay).

• Dizajniranje organizacionih struktura koje podržavaju nezavisno delovanje –ponekad je potrebno da korporacije učine više od stvaranja nezavisnih inovacijada bi stimulisale nove ideje. Takođe može da se desi da su potrebne i promene uorganizacionoj strukturi(razbijanje firme na nezavisne fleksibilne delove).

Inovativnost jedne firme se meri njenim naporima da pronađe nove šanse iinovativna rešenja. Inovativnost zahteva od firmi da napuste postojeće tehnologije iprakse i da krenu u poduhvate koji prevazilaze trenutno najbolje proizvode.

Kompanije mogu da primene dve metode da bi poboljšale svoju konkurentskupoziciju putem inovativnosti:

• Posticanje kreativnosti i eksperimentisanja – da bi uspešno inovirale, firmemoraju da se otrgnu iz kalupa koji su oblikovali njihovo razmišljanje. Takođemoraju da smisle način na koji će se zaposleni izraziti.

47



48

• Investiranje u novu tehnologiju, istraživanje i razvoj i neprestano unapređivanje –da bi inovacije bile uspešne, kompanije moraju da izvlače prednosti iz najnovijihtehnologija.

Proaktivnost se odnosi na napore firme da prigrabi nove povoljne prilike i šanse.

Proaktivne organizacije prate trendove, identifikuju buduće potrebe postojećihkupaca i predviđaju promene u potražnji ili probleme koji mogu otvoriti prilike zanove poduhvate.

Da bi delovale proaktivno, firme mogu da koriste sledeće metode:

• Uvođenje novih proizvoda i tehnoloških mogućnosti pre konkurencije –održavanje visokog nivoa proaktivnosti centar je korporativne kulrure u nekimvelikim korporacijama(Sony-mi uvek treba da budemo pioniri sa svojimproizvodima, verujemo da sa našim proizvodima navodimo javnost, umesto da ih

pitamo šta žele).• Neprestano traganje za novim proizvodime ili uslugama – firme koje obezbeđuju

nove resurse ili nove izvore snabdevanja mogu imati koristi od proaktivnog stava.

Konkurentska agresivnost se odnosi na napore firme da nadmaši svoje rivale.Postije dva načina na koje konkurentski agresivne kompanije mogu da ojačaju svojupreduzetničku poziciju:

• Ulazak na tržište sa drastično nižim cenama – velike firme mogu sebi da priuštesmanjenje cena, a mogu godinama da rade sa malim maržama, što im neće

naneti štetu.

• Kopiranje poslovne prakse ili tehnika uspešnih konkurenata – imitacija može dase koristi sa ciljem da bi se preuzeo posao konkurenata sve dok određena idejaili praksa nije zaštićena zakonom o intelektualnoj svojini.

Preuzimanje rizika se odnosi na spremnost firme da prigrabi priliku za novipoduhvat, čak i kada se ne zna da li će novi poduhvat biti uspešan i kakve će bitikrajnje posledice.

Postije dva načina kojima kompanije mogu da ojačaju svoju konkurentsku

poziciju kroz preuzimanje rizika:

• Istraživanje i procena faktora rizika sa ciljem svođenja nasigurnosti na minimum

– iako su svi novi poduhvazi inherentno riskantni, firme koje se dobro priprememogu da smanje rizike.

48



49

• Korišćenje tehnika koje su bile uspešne u drugim domenima – riskantne metodekoje su neke druge kompanije uspešno primenile mogu da se koriste da bi seunapredili korporativni poduhvati.

3.1.5. Procesi privatizacije

Privatizacija predstavlja najznačajniji korak u procesu tranzicije u tržišnu privredu.Da bi se povećala efektivnost i efikasnost privrede, učešće privatnih preduzeća ustrukturi privrede, treba da raste. Privatizacija predstavlja metod kojim se društvena idržavna svojina u preduzećima pretvara u privatnu i tako afirmišu vrednosti tržišneprivrede.

Postoje razni modeli privatizacije i svaka zemlja Centralne i Istočne Evrope jeimala sebi svojstven model privatizacije, koji u principu predstavlja kombinaciju nekih

osnovnih modela obavljanja privatizacije.

U Srbiji je, posle nedosledne primene dva modela radničkog akcionarstva, izabrantreći model prodaje i osnovani su organi koji se time bave – Agencija za privatizacijui Akcijski fond.

Može se reći da je u privatizaciji, koja se vrši u Srbiji, zanemareno učešće malihdomaćih vlasnika kapitala, za razliku od Slovenije, gde je stimulisano veće prisustvovlasnika domaćeg kapitala, kako bi što manji broj preduzeća bio u rukama stranaca.Možda se u Srbiji htelo izbeći plasiranje domaćeg kapitala sumnjivog porekla i

njegovo ”recikliranje”, međutim, postoji jedan broj domaćih građana koji bi biospreman da uloži male svote novca preko investicionih fondova, u zdrava domaćapreduzeća.

Barijera za ulaganje u domaću privredu predstavlja velika nesigurnost, koja jeproizašla posle brojnih neuspelih zajmova i propasti državnih banaka. Država bitrebalo više da se angažuje na stvaranju uslova, možda i davanju garancija, zagrađane koji su spremni da ulože manje svote kapitala.

Od preduzeća koja su se privatizovala, očekuje se efikasnije poslovanje, štotreba povoljno da utiče na povećanje efikasnosti čitave privrede Srbije, a time i na

njenu konkurentnost na svetskom tržištu. Ima nekih preduzeća, koja uz malufinansijsku i organizacionu pomoć, mogu preživeti na dugi rok. Zbog toga trebapreduzeti mere za sanaciju onih preduzeća, koja nisu egzistencijalno ugrožena.

Spasavanje preduzeća koja ne zaslužuju da budu spasena, jer se na dugi rok nemogu revitalizovati, može imati veoma loše efekte na efikasnost domaće privrede, asamim tim i na njenu konkurentnost na svetskom tržištu.

49



50

Priliv stranog kapitala putem direktnih stranih investicija je pozitivna stvar u tokuprivatizacije u Srbiji, pod uslovom da se kupovina preduzeća ne obavlja zbognjihovog zatvaranja i monopolizacije tržišta Srbije od strane stranih kompanija, kojeu toku privatizacije ulaze na naše tržište.

Ugovori kojima se strani investitori obavezuju na investiranje i određene drugeaktivnosti, treba da budu dovoljno sigurni instrumenti, kako se ne bi osiguralamonopolizacija tržišta.

To bi se moglo postići usvajanjem adekvatnih zakona o monopolskomponašanju, odnosno, slobodnoj konkurenciji. Sa druge strane, bilo bi dobro pratitiiskustva i pravila EU da ovi zakoni ne budu prepreka globalnim integracijamapreduzeća, u cilju njihove veće konkurentnosti na svetskom tržištu.

S tim u vezi, bilo bi dobro da priliv kapitala iz inostranstva bude u obliku stranih

direktnih investicija, koje ne izazivaju neravnotežu kapitalnog bilansa, što je slučaj sakapitalom u obliku zajmova.

Urgentne mere u pogledu privatizacije sledeće:

Unapređenje postojećeg modela privatizacije u pogledu:

• Vrednovanja ponuda koje u sebi imaju razvojni efekat kako na kupljenopreduzeće, tako i na celu privredu;

• Dozvoljavanje učešća portfolio investitora u privatizaciji, koji moraju pre naredne

prodaje revitalizovati kupljeno preduzeće. Restrukturirati loša preduzeća pre privatizacije samo u izuzetnom slučaju, kada

to ne iziskuje velika sredstva sa malim rizikom od propasti.

Donošenje Zakona o stečaju, koji je neophodan da se očisti privreda. Za primenuovog zakona neophodna je obuka stečajnih upravnika.

Sredstva od prodatih preduzeća treba usmeriti u kreditiranje razvojnih izvoznihprojekata.

3.1.6. Razvoj malih i srednjih preduzeća

U strukturi privrede Srbije polako, ali sigurno, dominantno mesto preuzimaju mala isrednja preduzeća. Ovakva struktura je karakteristična za proizvodni sektor, zasektor usluga, ali i za spoljnotrgovinsku mrežu zemlje.

50



51

Ovakva struktura se javlja kao rezultat raspada velikih proizvodnih sistema izperioda socijalizma, procesa privatizacije i podsticaja preduzetničke aktivnostiznatnog dela radno sposobnog stanovništva.

Preduzetnička preduzeća angažuju manji broj radnika, fleksibilna su i ne

zahtevaju veliki osnivački ulog.

Strani kapital bi mogao da pristiže kroz dva osnovna kanala:

Kroz ulaganja rizičnog kapitala u prvim fazama otvaranja privrede i

Kroz ulaganja transnacionalnih kompanija koje su finansijski moćne, jer pokrivajutržišta velikog broja zemalja i posluju globalno.

Kako pomiriti dominantan transnacionalni kapital, koji je kroz formu stranogulaganja dobrodošao u preovlađujuću strukturu malih i srednjih lokalnih preduzeća.

Kroz podršku efikasnog povezivanja malih i srednjih preduzeća sa dolazećimtransnacionalnim kompanijama. Priliv stranog kapitala i dolazak transnacionalnihkompanija može delovati podsticajno, ali i destruktivno na razvoj malih i srednjihpreduzeća zemlje domaćina, u ovom slučaju Srbije.

Destrukcija tržišne strukture malih i srednjih preduzeća može biti posledicamonopolskog ponašanja dolazećih transnacionalnih kompanija, što bi se mogloodraziti kroz propast malih i srednjih preduzeća i rast nezaposlenosti. Neophodno jemerama ekonomske politike podržati razvoj malih i srednjih preduzeća, prvenstveno

iz konkurentnih sektora osnivanjem Agencije za podršku malim i srednjim preduzećima.

3.1.6.1. Agencije za podršku malim i srednjim preduzećima

Agencije za podršku malim i srednjim preduzećima, je zadužena da:

• Pomogne unapređenju poslovanja malih i srednjih preduzeća, kroz sistemkonsaltinga;

• Unapredi međusobnu saradnju malih i srednjih preduzeća;

51



52

• Obezbedi spregu malih i srednjih preduzeća sa finansijskim sektorom;

• Podrži razvoj izvozno konkurentnih malih i srednjih preduzeća;

• Podrži razvoj malih i srednjih preduzeća koji ispunjavaju uslove da postanu deo

snabdevačkog lanca dolazećih transnacionalnih kompanija;• Podrži priliv savremene tehnologije u malim i srednjim preduzećima;

• Podrži unapređenje kadrovske strukture zaposlenih u malim i srednjimpreduzećima.

Mala i srednja preduzeća bi mogla biti nezamenjivi podisporučioci velikihkompanija koje lociraju svoju proizvodnju u zemlji. U tom pravcu bi trebaloobezbediti podršku sektorskoj strukturi malih i srednjih preduzeća, koja bi bilakomplementarna sa velikim transnacionalnim kompanijama, budućim investitorima u

srpsku privredu.

3.1.6.2. Prednosti malih i srednjih preduzeća u saradnji satransnacionalnim kompanijama

Ove prednosti se ogledaju:

• Mogućnost da posredno proizvode za izvoz,

• Unapređenje konkurentnosti sopstvene proizvodnje, pošto bi mogla bitidobavljači velikih kompanija, samo ako ispunjavaju kriterijume postavljenihstandarda i kvaliteta. Na ovaj način povećava se konkurentnost malih i srednjihpreduzeća, ali i domaće privrede u celini,

• Povećanje zaposlenosti domaćih kapaciteta, kao i dodatne radne snage.

• Može se zaključiti da bi mala i srednja preduzeća mogla preuzeti ključnu ulogu utransformaciji privredne strukture Srbije, naročito izraženu u sektoru usluga i

kapitalno intenzivnih delatnosti.• Postizanje odgovarajuće srazmere između malih i srednjih preduzeća i

velikih preduzeća je od vitalnog značaja u povećanju konkurentnosti srpskeprivrede na dugi rok.

• Može se reći da bi u tu svrhu bilo dobro izvesti više sinhronizovanihprograma podsticanja malih i srednjih preduzeća

52



53

3.1.6.3. Uloga privredne komore u razvoju malih i srednjihpreduzeća

U tom smislu moguće je definisati ulogu privredne komore:

Podsticati razvoj malih i srednjih preduzeća posredstvom Agencije za malih isrednjih preduzeća. U tom smislu malim i srednjim preduzećima potrebno jeobezbediti:

• Pomoć u kreditiranju - proveru biznis planova i pomoći u vođenju poslovnepolitike (upravljanje finansijama);

• Pomoć u marketingu - mala preduzeća treba da koriste kroz uslugepodugovaranja, a uslovi za izvoznike treba da budu povoljniji;

• Pomoć u osposobljavanju radne snage, posebno u edukaciji (priprema zaposao, usavršavanje, regrutovanje, selekcija, tehnike vođenja).

Dobro bi bilo grupisati nekoliko obrazovnih programa u jedinstvenu celinu:

• Menadžment kursevi i kursevi prodaje, marketinga, organizacijeposlovanja;

• Kursevi o upotrebi novih tehnologija, informacijske tehnike, logistike;

• Novi načini finansijskog poslovanja (novi finansijski instrumenti, novimodusi pribavljanja finansijskih sredstava, upravljanje rizicima i dr);

Stimulisati razvoj klastera – regionaln i privredni razvoj kroz stvaranje uslova zasaradnju malih i velikih preduzeća u planiranom okruženju.

Stimulisati saradnju domaćih malih i srednjih preduzeća i transnacionalnihkompanija koje investiraju kroz direktne strane investicije u Srbiju.

Program za razvoj malih i srednjih preduzeća mreže

Finansijski program odnosi se prevashodno na poboljšanje uslova za finansiranjemalih i srednjih preduzeća koja, zbog svoje veličine, teško dolaze do bankarskihsredstava. To zahteva da se obezbede garancije iz budžeta za dobijanjepotrebnih bankarskih kredita i budžetsko kofinansiranje uspešnih proizvodnih,odnosno izvoznih rešenja, dakle ne preduzeća, nego specifičnih proizvoda iusluga (proizvodi sa visokom dodatom vrednošću, proizvodi za tržišne niše,proizvodi za pojedina atraktivna tržišta, turističke usluge i sl).

53



54

Pojedina mala i srednja preduzeća su isuviše mala i finansijski slaba da razvijukompleksne razvojne funkcije (proizvodnja, logistika, marketing, prodaja,istraživanje), te povezana u razvojne mreže mogu pridobiti na ekonomiji obima, a tozahteva da se:

• Osigura pravna baza za jednostavnije osnivanje malih i srednjih preduzeća,

• Budžetsku podršku,

• Pravnu pomoć,

• Organizacijsku pomoć,

• Pomoć pri izvozu,

• Omogućiti finansiranje, osim putem kredita i upisom kapitala.

Program za razvoj kvaliteta odnosi se na ona mala i srednja preduzeća koja imaju usvojoj izvoznoj ponudi proizvode i usluge kojima je potrebno poboljšati kvalitet, kakobi povećali prodaju.

To zahteva:

• Budžetsko kofinansiranje organizacijskih, proizvodnih, tehnoloških i drugihpromena potrebnih za poboljšanje kvaliteta,

• Povećani protok informacija sa međunarodnog tržišta u cilju postizanja

međunarodnih standarda kvaliteta,

• Informacijsku bazu o novim proizvodnim postupcima, tehnološkim rešenjima i sl.

3.1.6.4. Uloga slobodnih zona u asimiliranju efekataglobaliazcije

Značajan faktor za privlačenje stranih direktnih investicija se može javiti u vidupostojanja ili osnivanja posebnih izvoznih zona, u kojima preduzeća sa stranim

kapitalom uživaju posebne poreske i carinske olakšice. Možemo reći da u Srbijipostoji veliki broj ovakvih zona.

Neophodne mere za inkorporiranje slobodnih zona su:

• Osigurati nediskriminatorski tretman inostranih investitora;

54



55

• Pojednostaviti sve ukupan pravno-administrativni postupak oko inostranihulaganja, od pripreme proizvodnje, do repatrijacije profita;

• Ponuditi kvalifikovanu pravnu te ostalu pomoć nosiocima direktnih inostranihinvesticija;

• Pripremiti transparentan sistem pravne zaštite za inostrane ulagače;

• Formirati posebne izvozne zone (uz poreske i druge beneficije), u ciljuprivlačenja direktnih stranih investicija, radi podsticanja razvoja pojedinih regionazemlje.

3.1.6.5. Lociranje malih i srednjih preduzeća

Mala i srednja preduzeća nemaju kritičnu masu visokotehnološke komponenteneophodne za razvoj i rast konkurentnosti.

Zato bi trebalo preporučiti da se mala i srednja preduzeća lociraju po principuklastera ili tehnoloških parkova u određenim zonama, kako bi se obezbedila većaiskorišćenost najvažnijeg savremenog resursa, a to je istraživanje i razvoj koje voditehnološkom razvoju. U ovim klasterima, po mogućnosti u slobodnim eksportnimproizvodnim zonama, mala i srednja preduzeća trebalo bi da budu okupljena okoodređenog broja velikih transnacionalnih firmi (domaćih u manjoj meri), koje sunosioci razvoja i organizovanog istraživačko razvojnog rada.

Istraživačko- razvojne laboratorije i koncentracija naučnog osoblja u tehnološkimparkovima smanjuje rasipanje nacionalnih istraživačkih potencijala i omogućavamalim i srednjim preduzećima da, uz svoja relativno ograničena sredstva, idu ukorak sa savremenom tehnologijom.

U ovim zonama bi se malim i srednjim preduzećima dale posebne pogodnosti iolakšice u pogledu carinskih i poreskih dažbina. Ovo posebno treba imati u vidukada se zna da Svetska trgovinska organizacija nije restriktivna premasubvencijama u cilju razvoja nerazvijenih regiona i uvođenja savremene tehnologijeu preduzeća. Ovakva strategija razvoja malih i srednjih preduzeća u okviru

tehnoloških parkova i specijalnih industrijskih ili slobodnih eksportnih proizvodnihzona prisutna je u zemljama Evropske unije.

U Srbiji postoji oko 13 slobodnih eksportnih proizvodnih zona, koje bi mogle da seiskoriste u svrhu razvoja malih i srednjih preduzeća(Mađari su osnovali preko 144zone, u kojima se proizvodnja ostvaruje pod povoljnijim uslovima).

55



56

Jednu takvu zonu - tehnološki park, osnovao je veliki proizvođač farmaceutskih

proizvoda «Hemofarm» iz Vršca, na prostoru industrijske zone Vršca. Ideja je da se

oko Hemofarma, kao nosioca razvoja, lociraju mala i srednja preduzeća, čija bi

podrška bio Hemofarm, dok bi mala i srednja preduzeća kroz komplementarni

proizvodni program bila uključena. U tehnološkom parku u Vršcu podignuto je

postrojenje, koje je rezultat zajedničkog ulaganja Hemofarma i italijanskog partnera

– firme «Zanini», vredno više od 3 miliona evra.

U momentu kada u Srbiji postoji izrazita tehnološka nekonkurentnost privrede,italijanski partner je kao svoj ulog, doneo savremenu tehnologiju, što je omogućiloostvarenje visokokvalitetne proizvodnje po ISO standardima.

Prirodno je da svaki, pa i najmanji snabdevač u lancu «Hemofarm» - «Zanini»,mora da odgovori ovako visokim zahtevima i sam ostvari porast sopstvenekonkurentnosti.

3.2. Plan i tržište kao dva komplementarna sistema

proširenih aktivnosti delovanja privrednog sistema

i ekonomske politike

Planiranje je osnovni instrument kojim država utiče na tok društvenih procesa istrukturne promene u društvu. Planiranje, kao razvojni instrument, može da bude

efikasan metod za efikasnije funkcionisanje socijalne, ekonomske, regionalne iekološke transformacije Srbije u periodu tranzicije.

Tržište omogućava realizaciju razmene i ostvaruje vezu između proizvodnje ipotrošnje, kao i između pojedinih privrednih grana i grupacija.

Preciznijim određenjem tržišta i plana kao dva paralelno postojeća sistemauviđamo neophodnost njihovog zajedničkog delovanja za optimalno funkcionisanjenacionalne ekonomije što proističe iz činjenice da oni imaju svoje zasebne sfereisključivog ili pretežnog delovanja.

Komplementarnost plana i tržišta moramo posmatrati dinamički jer njihov odnosstalno narušava neprekidni privredni razvoj kao i razni neočekivani krupnijiporemećaji koji ne moraju biti samo ekonomskog karaktera već potiču i iz drugihoblasti društvenog života.

Delovanje zakona vrednosti omogućava da se na tržištu izvrši svođenjeindividualnih na društveno priznate troškove proizvodnje.

56



57

Tržište ostvaruje vezu između proizvodnje i potrošnje, kao i između pojedinihprivrednih grana i grupacija. Tržište istovremeno najbolje informiše da li se tražnja zanekim proizvodima nalazi na uzlaznoj liniji ili je već dostigla kulminaciju.

3.2.1. Mesto i uloga tržišta

Kod određivanja mesta i uloge tržišta u datoj nacionalnoj ekonomiji treba imati u vidudve napomene:

tržište deluje i posle i za vreme obavljenog posla i

tržište daje kratkoročne informacije.

• Dajući kratkoročne informacije tržište ne daje dovoljne argumente za donošenjestrateških i dugoročnih razvojnih odluka.

• U domenu regionalnog razvoja tržište je ograničenih mogućnosti. Po logici stvari,dovešće do daljeg produbljivanja razlika.

• I u domenu zaposlenosti ograničeni su efekti tržišta.

• Izbor globalne srukture investicija i ciljevi dugoročnog ekonomskog razvojazemlje ne mogu biti decentralizovani. Ako se to ipak uradi, ekonomske posledicesu ozbiljne.

Tržišni mehanizmi imaju svoje nedostatke. Aktivnostima države mogu se ublažitinepravilnosti i nedostaci. Optimalno efikasna rešenja koja nudi model perfektnekonkurencije tržišne privrede, ograničena su dejstvom više faktora:

• monopolsko ponašanje;

• dejstvo pozitivnih i negativnih eksternih efekata;

• obezbeđenje javnih dobara;

• prirodni monopol;

• nužnost preraspodele nacionalnog doh.

• Realno tržišno stanje se uvek nalazi između potpune konkurencije i monopola,važno je da ono bude bliže punoj konkurenciji, slobodi odlučivanja potrošača.Svaka konkurencija teži monopolu. U meri u kojoj različita oligopolska ponašanjai drugi oblici ograničavanja konkurencije, odstupaju od pretpostavke perfektnekonkurencije, utoliko su rešenja sa stanovišta optimalne efikasnosti.

57



58

• U cilju maksimiranja profita, monopoli održavaju obim proizvodnje ispodoptimalnog, a cene iznad onih koje bi se ostvarile u uslovima pune konkurencije.To dovodi do neoptimalne alokacije ekonomskih resursa i gubitka potencijalnogdruštvenog proizvoda. Zato se pojava monopola na tržištu sankcioniše. Državase bori protiv monopola, jer njegovim eliminisanjem osposobljava tržište daslobodno vrši svoje funkcije.

Tipičan primer neracionalnog delovanja tržišnih mehanizama jesu eksterni efekti.Nastaju kada ekonomska aktivnost jednog učesnika neposredno utiče na dopunsketroškove i izaziva negativne efekte ili suprotno. Tipičan primer za negativne efekte jeproizvodnja prljavih industrija koja stvara dodatne troškove za druge učesnike,svejedno da li su to učesnici na strani proizvodnje ili potrošnje (dohodak opada,troškovi proizvodnje rastu).

Čak i u uslovima perfektne konkurencije gde su izjednačeni marginalni troš i

cene, postoji problem eksternih efekata, jer se u obzir uzimaju samo direktnitroškovi. Proizvodi se više od poželjnog obima, zato će biti veća tražnja, manja cenai ona će rezultirati neoptimalnom alokacijom resursa.

3.2.2. Uloga države u funkcionisanju tržišta

U uslovima potpune konkurencije, cene se formiraju u odnosu na ponudu i tražnju.

Tu je bitna sloboda kupaca i prodavaca i veći broj učesnika na strani ponude itražnje, čime se kupci i prodavci dovode u konkurentni odnos. Ali tržište vrlo čestone funkcioniše na ovaj način.

Najvažnije, čemu teži ekonomska politika je da država interveniše na područjutržišta i cena, samo kada cene ne mogu da vrše svoje funkcije kao što su alokativnu

funkciju, motivacionu funkciju, razvojnu funkciju,redistributivnu i socijalnu funkciju

stabilizacionu funkciju.

Država ima monopol zakonodavne i izvršne vlasti, a njene ekonomske i tržišneinstitucije predstavljaju pravno konstituisane ustanove, pomoću kojih se organizuje i

održava neka privreda kao što su:

• tržište roba i usluga,

• tržište radne snage, i

• tržište kapitala.

58



59

Pre svega, država može, merama i instrumentima kreditno-monetarne i fiskalnepolitike, kao i politike razmene sa inostranstvom, da stimuliše, odnosno destimulišeodređene proizvodne programe, kao i primenu pojedinih tehnoloških rešenja. Na tajnačin se utiče na obim proizvodnje, ponudu i cene određenih grupa proizvoda.

U savremenim uslovima država obavlja nekoliko osnovnih funkcija koje su bitne zafunkcionisanje tržišnog modela privređivanja:

• država obezbeđuje pravni sistem kojim se definišu pravila ponašanja za sveučesnike i kojima se štiti svojina i ugovor;

• vrši alokaciju ekon. resursa u pojedinim oblastima privređivanja;

• vrši regulacionu fun. u svim oblastima gde tržišni mehanizam otkazuje;

• vrši stabilizacionu fun., odnosno, mehanizme, instrumente i mere EP kojima

stvara stabilne uslove privređivanja kada to tržišni mehanizmi nisu u stanju daobezbede;

• vrši redistributivnu i socijalnu funkciju;

• ima razvojnu funkciju, sprovodi razvojnu strategiju u skladu sa ekonomsko-socijalnim ciljevima.

Korekciju relacija i odnosa ponude i tražnje na tržištu roba i usluga država može daobavlja i sledećim merama ekonomske politike:

• merama u oblasti propisivanja standarda kvaliteta pojedinih proizvoda

i usluga;

• merama propisivanja uslova proizvodnje sa stanovišta zaštite životne

sredine;

• merama limitiranja cena određenih vrsta proizvoda, ili opšteg nivoa cena;

• merama racionisanja snabdevanja deficitarnim proizvodima u vanrednim

okolnostima; i

• donošenjem antimonopolskog zakona radi obezbeđivanja uslova za slobodnutržišnu konkurenciju.

59



60

3.2.2.1. Monopol

Monopol je krajnji slučaj nesavršene konkurencije, to je stanje tržišne strukture sasamo jednim proizvođačem, odnosno jednim subjektom na strani ponude. To jesuprotno stanje od pune konkurencije.

Čist monopol je tržišna struktura u kojoj celu jednu granu industrije predstavljasamo jedan proizvođač koji proizvodi proizvod za koji ne postoje bliski supstituti,i nepostoji mogućnost da se pojavi druga firma koja bi proizvodila isti proizvod. Čistmonopol je tržišna struktura koja se fundamentalno razlikuje od potpunekonkurencije.U tržišnoj strukturi čistog monopola postoji jedan prodavac kojikontroliše celokupnu prodaju na odeđenom tržištu. Kriva tražnje tog tržišta i granekojoj pripada čist monopol,je,u stvari kriva tražnje monopoliste,bez obzira na to kojavrsta neelastičnosti postoji za proizvodima koje proizvodi monopolista.Taneelastičnost daje mogućnost prodavcu da bira nivo cena i obima proizvodnje.

• Razlozi zašto nastaje monopol su:

• Tržište nema sposobnost da izbegne pojavu monopola. Svakoj konkurenciji na

tržištu imanentna je pojava monopola. Veći obim proizvodnje najvećegproizvođača smanjuje njegove fiksne troškove više nego kod drugih proizvođačakoji u ukupnoj ponudi učestvuju sa manjim obimom.

• Monopolistička kontrola nad retkim resursima. Ovde se ne misli na privredne

resurse, nego na sve koji se koriste u proizvodnji (od informacija pa do patentnihmonopola). Kao patentni monopol su Gillete, Polaroid, oni su raspolagali prenego drugi sa važnim resursima i ostvarili povoljniju poziciju u odnosu na druge.

• sprečavanje potencijalnih rivala da uđu na tržište,

• Pravna ogranicenja (PTT služba ima monopolističku poziciju zato što je država

donela odluke kojim je obezbedila ovoj službi mnopol.Ponekad se osnivajulokalni monopoli različitih vrsta bilo time što država daje povlastice i pogodnostinekoj firmi,bilo što sprečava druge firme da uđu u neku granu

• patenti-da bi podstakla investivnost,država daje ekskluzivna proizvodn prava za

neki period vremena onome ko je osmislio neki proizvod.Sve dok patentno pravopostoji firma ima zaštićenu poziciju i predstavlja monopol

• kontrola nad oskudnim resursima ili inputima-ukoliko neko dobro može biti

proizvedeno jedino korišćenjem retkih inputa,kompanija koja ostvari kontrolunad izvorima tih inputa može sebi obezbediti monopolsku poziciju

60



61

• troškovna prednost nad potencijalnim rivalima

• Tehnicka superiornost

• Ekonomija obima – prirodni monopol

Delatnost države – državni monopoli. U savremenim uslovima tehničko-tehnološkograzvoja, konkurencija i centralizacija kapitala dostižu neslućene razmere.Konkurentska borba prelazi okvire nacionalnog tržišta. Nacionalno tržište bez obzirana svoju veličinu, postaje preusko za tako koncentrisan kapital. Stvaraju semultinacionalne kompanije kojima pogoduje proces globalizacije i ograničenjeekonomskih suvereniteta pojedinih država, da protekcionističkim merama i politikomštite svoja nacionalna tržišta.

Najvažnije negativnosti poslovanja monopola na tržištu:

• monopoli vode neefikasnoj alokaciji ograničenih ekonomskih resursa,

• monopoli dovode do stvaranja ekstraprofita,

• monopolisti utiču na visinu cene, što nije slučaj sa konkurentnim tržištima.

• Monopolisti dižu tržišne cene iznad graničnih troškova, tako oni ostvaruju većiprofit od onog koji bi ostvarili u tržišnim uslovima. Zapravo, monopolistikombinuju obim proizvodnje sa cenama da bi prisvojili max profite.

Državna metoda uključivanja u borbu protiv monopola

• N ACIONALIZACIJA – podržavljenje pojedinih oblasti proizvodnje (saobraćaj,telekomunikacije, energetika). Jedan od najjednostavnijih načina. Birokratskiupravljana i državnoj administraciji podređena preduzeća (nacionalizovana) nisuimala pravog interesa za efikasno privređivanje (proizvodnju). Uz to, rešavani su

razni socijalni i stabilizacioni problemi formiranjem neekonomskih cena u tomsektoru (država je formirala nizak nivo cena). Iz političkih razloga su spašavanetehnološki zastarela i tržišno neadekvatne oblasti proizvodnje. (podržavljenjepojedinih oblasti, kao železnica, kada se otklone uzroci država se povlači iz tihoblika proizvodnje) Tada je bio najefikasniji način borbe protiv monopola.

61



62

• Antimonopolsko zakonodavstvo - Kontrola monopola pomoću ovogzakonodavstva ima takođe prilično dugu tradiciju, mada ne i veliki uspeh. Tozakonodavstvo nastoji da konkurentska preduzeća ne budu istisnuta sa tržišta.Zabranjuje se svaki oblik integracije koji bi mogao dovesti do dominacije samo

jednog učesnika. Najbezbedniji način da se poveća konkurencija na tržištu jeulazak novih proizvoda na tržište.

• Regulacija i deregulacija- Smisao regulacije je da u monopolskim oblastimaadministrativnim intervenisanjem „obezbedi“ visok kvalitet i povoljne cene. Npr.:propisuju se standardi kvaliteta roba i usluga, propisuje se max nivo cena iprofita. Ako se ne može sprečiti monopol na prethodna 2 načina, koristi se kaokrajnja mera regulacija.

Prirodni monopol nastaje kada firma, odnosno preduzeća postanu dovoljno velika uodnosu na velicinu trzista svog proizvoda, njihova prirodna troskovna prednost može

istisnuti konkurentske firme – u tom slucaju kaže se da postoji prirodni monopol .

Prirodni monopol postoji u nekoj grani ukoliko prednost ekonomike obimaomogućava jednoj firmi da proizvodi celokupnu proizvodnju u grani po nižimprosečnim troškovima nego da veći broj manjih firmi proizvodi manje količine.

Maksimiziranje profita u uslovima monopola

Monopolistička firma ne mora da uvažava tržišnu cenu kao datu i da na njureaguje.Umesto toga,ona ima monopolističku snagu da sama utvrdi cene,ili jošpreciznije, da izabere kombinacije cena i količina koje joj najviše odgovaraju.Monopolista se ne prilagođava ceni koja proističe iz odnosa ponude i tražnje, on jeonaj koji nameće cene i često izaziva njihov rast.

Pri donošenju odluke šta je najbolje za monopolistu,on mora razmotriti da li ćeprofiti biti povećani rastom ili padom cena.Monopolisti maksimiziraju svoje profiteutvrđivanjem marginalnog prihoda koji je jednak marginalnim troškovima.Analizaodluka o maksimizaciji profita monopoliste podrazumeva da on mora:

• utvrditi proizvodnju na čijem nivou je marginalni prihod jednak marginalnomtrošku,

• utvrditi visinu krive tražnje na tom nivou autputa,da bi dobili adekvatnu cenu,i

62



63

• uporediti visinu krive tražnje sa krivom prosečnih troškova na nivou autputa da biutvrdili neto rezultat ove proizvodnje.

Monopolistička konkurencija

Neko tržište ima obeležje monopolističke konkurencije ukoliko zadovolji sledećeuslove:

• veliki broj učesnika,pri čemu i prodavci i kupci imaju malo učešće tako da nemajuuticaj na formiranje cena.

• sloboda ulaska na tržište i izlaska sa tržišta,znači da nove firme koje žele da uđu

na neko tržište nemaju prepreke nametnute od strane već prisutnih firmi,isto kaošto i već prisutne firme mogu slobodno da napuste neko tržište

• savršena raspoloživost informacija o raspoloživim proizvodima i njihovim cenama

• heterogenost proizvoda koji se nude,što znači da se svaki prodavac doneklerazlikuje od svog konkurenta

• Monopolistička konkurencija razlikuje se od potpune konkurencije samo uodnosu na poslednje prikazan usluv. U uslovima potpune konkurencije proizvodisu identični, odnosno homogeni, a u uslovima monopolističke konkurencije

proizvodi su heterogeni,odnosno razlikuju se od prodavca do prodavca.

• Razlikuju se u pogledu kvaliteta, pakovanja i u pogledu dodatnih uslugakoje se nude. Cene u monopolističkoj konkurenciji se menjaju u zavisnosti odvariranja ponuđene količine. Pošto se svaki proizvod razlikuje od drugog, firma uuslovima monopolističke konkurencije ima neku vrstu malog monopola.

3.2.2.2. Oligopol

U savremenim tržišnim privredama oligopol predstavlja najčešću tržišnustrukturu.Oligopol je tržište u kome dominira nekoliko prodavaca,od kojih neki imajuveliko učešće na tržištu i sposobnost da utiču na formiranje cena. Ima više razlogazbog kojih se različito ponašaju firme u uslovima potpune konkurencije u odnosu naoligopoliste.

• odnosi se na činjenicu da firma u uslovima potpune konkurencije može da prodasve što želi ukoliko prihvati tekuću tržišnu cenu i zbog toga nema potrebe da troši

63



64

pare na propagandu.Za razliku od firmi u uslovima potpune konkurencije,Ford iKrajsler posluju na oligopolskom tržištu i ne mogu da prodaju svoja kola koja želepo tekućim cenama.Ukoliko žele da povećaju prodaju moraju da povećajupropagandu.

• odnosi se na to da su u oligopolu firme sa diferenciranim proizvodima prinuđeneda međusobno konkurišu i preko propagande,dok firme u potpunoj konkurencijidobijajuvrlo malo,ili čak ne dobijaju ništa pojačanom propagandnom kampanjom.

3.2.2.3. Politika zaštite malih preduzeća a samim timi potrošača

Zbog visokog stepena koncentracije proizvodnje i prometa, formirana je tržišnastruktura u kojoj na strani ponude dominira mali broj preduzeća, dok je na stranipotražnje veliki broj neorganizovanih pojedinaca i domaćinstava. Iz ovoga proizilazida su posledice po potrošače u nemogućnosti zadovoljenja svojih potreba.

Javno regulisanje u oligopolske i monopolske konkurencije nije dovoljno zazaštitu interesa potrošača(donošenje zakona o zaštiti potrošača kao iantimonopolskog zakona).

Porast uloge malih i srednjih preduzeća u privrednom sistemu isto tako namećepotrebu donošenja antimonopolskog zakona u cilju njihovog zajedničkog nastupakako na nacionalno tako i na međunarodno tržište.

3.2.3. Osnovna načela novca i monetarne politike

Opšti cilj monetarne politike jedne zemlje je održavanje interne i eksterne privrednestabilnosti. Osnovna načela monetarne politike se zasnivaju na:

• Vremenu

• Riziku

• Informacijama

• Tržištima

• Stabilnosti

64



65

Prvo osnovno načelo monetarnih finansija se može izraziti frazom vreme je novac .Vreme svakog radnika ima svoju cenu. Vreme deluje i na vrednost finansijsketransakcije. Većina ugovora o kreditiranju omogućava otplate tokom nekogugovorenog vremena(ukupno otplaćena suma daleko premašuje kredit). Načelo da

je vreme novac takođe se može videti i u analizi akcija, obveznica, ali i drugihfinansijskih instrumenata. Koliko je investitor voljan da plati za akciju ili obveznicu?Kada utbrđujemo koje su investicione alternative povoljne, mi ih poredimo, što značida vrednuje različite isplate na neki datum u bududnosti. Isto načelo se koristi i kadainvestitor analizira koliko treba da investira danas da bi ostvario cilj u bududnosti.

Drugo osnovno načelo je da rizik zahteva naknadu. Neizvesnost utiče na povoljnostili nepovoljnost ishoda. Efikasno poslovanje u uslovima postojanja različitih rizikazahteva da se razmotri i analizira, kako bi se umanjila njihova dejstva. To znači darizik zahteva naknade ako se dogodi gubitak(kasko osiguranje automobila je običanprimer plaćanja nekom drugom ko prihvata rizik, jer vlasnik automobila ne želi dapreuzme rizik na sebe). Visina naknade za rizik zavisi i od toga da li će zajmotražilacbiti u stanju da otplati odobreni kredit u celini ili u dogovoreno vreme. Dakle, svakirizik zahteva naknadu, a ta naknada se ugrađuje u kamatnu stopu.

Treće osnovno načelo: informacije su osnova odlučivanja. Većina tržišnih učesnikaprikuplja informacije pre nego što donesu bilo kakve odluke. Važnije odlukezahtevaju mnogo više informacija. Prikupljanje i obrada informacija su osnovafinansijskog sistema. Pre nego što banka odobri kredit, kreditni referent u manjembroju slučajeva, a kreditni odbor uvek mora analizirati finansijske uslove pojedinca ifirmi koji su podneli kreditni zahtev banci. To praktično znači da banke u svomposlovanju troše puno vremena na prikupljanju i obradi informacija neophodnih zaevaluaciju kreditnog rejtinga podnosioca kreditnog zahteva.

Četvrto osnovno načelo: tržište određuje cene i vrši alokaciju resursa. Tržišta suosnova ekonomskih sistema. Dobro razvijena finansijska tržišta su neophodanpreduslov za zdrav i stabilan ekonomski rast. Veći stepen razvijenosti finansijskihtržišta jedne zemlje znači brži ekonomski rast. Uključivanjem cena različitihfinansijskih instrumenata, akcija, obveznica, tržišta obezbeđuju osnovu za alokacijukapitala. Ako finansijska tržišta nisu dobro regulisana ona kao i da ne funkcionišu.Za pojedince koji su voljni da učestvuju na finansijskim tržištima, izuzetno je bitno danjihovo funkcionisanje bude regulisano. Iz ovoga i proizilazi da je uloga države bitnau funkcionisanju finansijskih tržišta. Kada država pruži zaštitu učesnicima nafinansijskim tržištima, ona onda bolje funkcionišu.

Peto osnovno načelo: stabilnost poboljšava blagostanje. Stabilnost je poželjnakarakteristika u celokupnom finasijskom sistemu. Pojedini rizici mogu biti samoumanjeni merama monetarne politike centralne banke i ekonomske politike vlade.

65



66

Primer nestabilnosti koju pojedinci ne mogu da eliminišu u smislu njihovog uticaja, jefluktuiranje poslovnih ciklusa. Kreatori monetarne politike mogu ublažiti ekonomskousporavanje pažljivim prilagođavanjem kamatnih stopa, a stabilizovanjemcelokupnog ekonomskog sistema mogu da otklone one rizike koje ne mogupojedinci. Stabilizovanje ekonomije i finansijskog sistema je jedna od osnovnihfunkcija centralnih banaka. Dakle, funkcija centralnih banaka je da održe nisku i

stabilnu stopu inflacije, kao i visok i stabilan ekonomski rast . Centralna bankauspešno obavlja svoje funkcije ako smanjuje: rizike zbog kojih pojedinci mogu daostanu bez zaposlenja i neizvesnost sa kojom se suočavaju firme.

3.2.3.1. Osnovne funkcije novca

Novac je vrlo ograničena, sa aspekta količine, vrlo retka roba, koju koristimo dabismo kupili neku drugu robu. Da bi ekonomski sistemi uopšte mogao funkcionisati,novac je nezamenjivo sredstvo.

Osnovne funkcije novca su:

• sredstvo plaćanja

• sredstvo očuvanja imovine

• mera vrednosti, odnosno obračunska jedinica

• sredstvo odgođenog plaćanja

3.2.4. Cene i njihova uloga na tržištu

Cene izražavaju odnos razmene roba izražene u novcu I rezultat su ponude I tražnjena tržištu, izražavaju se u kolicini novca po jedinici proizvoda koja mora biti plaćenada bi se pribavila roba

Sa stanovišta prodavca, to je kolicina novca po jedinici proizvoda koju on dobija zaprodatu robu a tržište cena je kao agregator svih pojedinačnih odluka, koji odreduješta, koliko i za koga da se proizvodi

66



67

3.2.4.1. Indeks potrošačkih cena i indeks cena namalo kao opšte merilo inflacije

Jedno od centralnih područja monetarnih finansija i novca je indeks potrošačkihcena, koje služi kao zvanična mera i najčešća mera stope inflacije u jednoj zemlji.Indeks potrošačkih cena se definiše kao mera prosečne promene cena fiksne korpei usluga koje domaćinstva kupuju radi zadovoljenja svojih potreba. Ovim indeksomobuhvaćeni su najvažniji proizvodi i usluge koje domaćinstva kupuju radi potrošnje,ali ne i kupovina polovne robe, primanja u naturi, životno osiguranje i pokloni. Listaproizvoda redovno se revidira da bi se sačuvala njena reprezentativnost u pogledustrukture potrošnje i navika potrošača (proizvodi se uključuju u listu kada se njihovudeo u potrošnji domaćinstava poveća iznad 0,1%.).

Indeks cena na malo se može koristiti :• kao opšta mera inflacije - važan element makroekonomske analize, naročito u

onim slučajevima kada je ciljana inflacija ključni element monetarne politike

• za indeksaciju koju vrši vlada - pri prilogođavanju, odnosno usklađivanju zaradazaposlenih, penzija koje se isplacuju penzionerima, socijalnih davanja i budžet

• za uskladivanje cena rada u privatnim ugovorima

Indeksi cena na malo u Srbiji obuhvataju:

• indeks cena na malo, koji se koristi kao mera inflacije, deflator prometa na malo iza revalorizaciju vrednosti,

• indeks troškova života, koji se koristi za uskladivanje zara da, penzija i ostalihsocijalnih davanja.

Pri računanja indeksa cena na malo mogu se koristiti i sledeći elementi :

• geografsko područje

• populacija - posmatra se struktura prometa I potrošnje svih domadinstava

• lista proizvoda - obuhvata 500 proizvoda, a kriterij um za izbor jeste njihov značaju potrošnji domadinstva

• prikupljanje podataka - prikupljaju se cene proizvoda i usluga

• obrada podataka

67



68

3.2.4.2. Inflacija i njeni uzroci

Inflacija je povećanje agregatnog nivoa cena u odnosu na vrednost novca ili još jednostavnije to je pad vrednosti novca, a time i pad kupovne moći.

Kupovna moć novčane jedinice ogleda se u određenoj količini robe i vrsta uslugakoje se može dobiti njenom zamenom. Dakle, ako u određenoj privredi postojiinflacija, kupovna moć te valute pada.

U malim količinama inflacija se može smatrati izborom monetarne, fiskalne, ilirazvojne politike, obeshrabrujući čuvanje i gomilanje likvidnog kapitala i podstičućiinvesticije. Preko tog nivoa, međutim, efekat postaje preuveličan, i investitori senajednom nalaze u situaciji u kojoj "investiraju u inflaciju", što samo dalje podstičeinflaciju.

Uzroci inflacije su najčešće brojni i međusobno isprepletani. Ako se inflacija definišekao pad kupovne snage novca, kao najneposredniji uzrok inflacije može se uzetineusklađenost novčanog opticaja i robnog prometa. Ulazeći dublje u analizuprivrednih procesa, uzrok inflacije se redovno nalazi u neravnoteži izmeđuagregatne ponude i agregatne tražnje (kao neravnoteža između fonda plata iponude potrošnih dobara); neravnoteža između investicija i realne akumulacije; kaoneravnoteža između budžetskih rashoda i budžetskih prihoda i sl.

Krajnji uzroci inflacije uvek se nalaze u realnoj sferi privrednih procesa

(neusklađenosti ukupne društvene potrošnje i ukupne društvene proizvodnje,disproporcijama privredne strukture; neuravnoteženosti pojedinih vidova potrošnje uodnosu na obirn i strukturu društvenog proizvoda, ili u svima njima zajedno.)

3.2.5. Finansijsko tržište

Globalni pojam tržista prestavlja susretanje ponude i tražnje koje dovodi doformiranja cene i do razmene predmeta trgovanja uz tu cenu.

Prema predmetu razmene na trzistu izdvajaju se:

• Finansijsko

• Robno trziste.

68



69

Finansijska trzista predstavljaju najznacajniji i najosetljiviji deo ukupnogekonomskog i finansijskog sistema svake zemlje. Ona omogućavaju normalno inesmetano funkcionisanje nacionalne ekonomije.

U širem smislu finansijska tržista postoje svuda gde se obavljaju finansijske

transakcije. Preko finansijskih tržista privredni subjekti dolaze do sredstavaneophodnih za finansiranje svog poslovanja.

Na nivou nacionalne ekonomije ukupan obim štednje jednak je ukupnom obimuinvesticija u određenom vremenskom periodu. Ova pojava se naziva štednoinvesticioni ciklus. Preko finansijskih tržista vrši se alokacija akumulacije sa ciljem dase ona najefikasnije upotrebi u proizvodnji. Subjekti koji raspolažu viškovimasredstava, putem kredita ili vlasničkih udela stavljaju ih na raspolaganje subjektimakoji se bave proizvodnjom.Na finansijskim tržistima se finansijski instrumenti mogupretvoriti u gotov novac, kada su njihovim vlasnicima potrebna likvidna sredstva.

3.2.5.1. Elementi finansijskog tržištaOsnovni elementi finansijsko tržišnog sistema su:

• finansijska štednja;

• glavni troškovi transverisanja finansijske štednje;

• finansijski instrumenti ;

• finansijske institucije;

• segment finansijskih trzista

Finansijska tržista su deo ekonomskog sistema. Na njih vrše uticaj promene natržistu proizvoda i promene faktora proizvodnje.Finansijska tržista vrše povratniuticaj na tržiste proizvoda i faktore proizvodnje.

3.2.5.2. Vrste finansijskih tržišta

Osnovna podela izvršena je u odnosu na rok dospeća finansijskih instrumenata sa

kojima se trguje:

69



70

• Tržište novca

• Tržište kapitala

Tržiste novca je segment finansijskih tržista za kratkoročne oblike finansijske

aktive, to je mesto gde se trguje žiralnim novcem i HOV koje imaju rok dospeća kraciod godinu dana. Osnovni učesnici na ovim tržistima su banke. Ovo tržisteobezbeđuje likvidnost i solventnost privrednim subjektima.

Tržiste kapitala je segment finansijskih tržista na kojem se trguje finansijskomaktivom čiji je rok dospeća duži od godine. Emitenti na ovom tržistu dolaze dosredstava za svoje dugoročno finansiranje.

Polazeći od mesta na kome se transakcije obavljaju i područija koja pokrivaju,finansijska tržista se mogu podeliti na:

• Lokalna- se odnose na uže područije jedne zemlje,

• nacionalna - tržista se odnose na celu zemlju.

• Medjunarodna - tržista se odnose na više zemalja..

3.2.5.3. Karakteristike savremenih finansijskih

trzista

Savremena finansijska tržista su vrlo dinamična. Njihovo bitno obeležije je stalnokreiranje novih finansijskih instrumenata i brisanje granica između nacionalnihtržista, što predstavlja odgovor finansijskih tržista na promene u okruženju.

Osnovne karakteristike savremenih finansijskih tržista su:

• kontinuelnost;

• internacionalizacija i globalizacija;

• pojava i razvoj finansijskih inovacija.

Kontinuelnost - stalni razvoj komunikacija stvara uslove za kontinuiranofunkcionisanje finansijskih tržista.Tokom celog radnog dana na finansijskim tršistimase neprekidno formiraju cene. Pomoću savremene informacione tehnologije moguće

70



71

je dnevno pratiti transakcije i obavljati trgovinu na skoro svim finansijskim trzistimasveta

Globalizacija finansijskih tržista označava proces integracije nacionalnihfinansijskih tržista u jedinstveno integraciono finansijsko tržiste. Na ovaj način

privrednim subjektima se pruža mogucnost da prikupljaju slobodna finansijskasredstva i izvan granica svoje nacionalne privrede.Internacionalizacija finansijskihtržista odvija se paralelno sa razvojem međunarodnog tržista ino-obveznica, naročitotržista evroobveznicama.

Pojava i razvoj finansijskih inovacija-poslednjih godina finansijska tržista u svetudoživljavaju velike promene. Pojavio se veliki broj finansijskih inovacija kojedoprinose širenju finansijskih tržista i poslova na tim tržistima.

3.2.6. Vrste finansijskih institucija

Postoji veći broj institucija finansijskih tržista. One su se razvijale uporedo sarazvojem ovih tržista. Finansijske institucije možemo klasifikovati u sle-deće grupe:

• Centralna banka;

• Poslovne banke;

• Nedepozitne institucije;

• Berze;• Berzanski posrednici

3.2.6.1. Pojam i funkcije Centralne banke

Centralna banka spada u najznačajnije finansijske institucije. Ona nije običanučesnik na finansijskim tržistima,već ima i regulativnu ulogu.Njena uloga je značajna

na svim segmentima finansijskih tržista, a naročito na segmentu tržista novca, gdeodređuje nivo novčane mase i visinu kratkoročnih kamatnih stopa.

Najvažnije funkcije Centralne banke su:

• Centralna banka je bankar države

71



72

• Upravljajudi kamatnim stopama, sprovodi monetarnu politiku kontrolišućiraspoloživu količinu novca i kredita

• Centralna banka je banka banaka, odobrava kredite za likvidnost tokomfinansijskih kriza – garant likvidnosti bankarskog sistema

• Učestvuje u platnom sistemu putem međubankarskih plaćanja

• Nadzire finansijeske institucije, kako bi obezbedila stabilnost finansijskog sistema

• Upravlja deviznim rezervama i spoljnim dugom

• Upravlja deviznim kursom

3.2.6.2. Utvrdjivanje i sprovodjenje monetarnepolitike Centralne banke u cilju ostvarivanjadefinisanih ciljeva

Narodna banka utvrdjuje i sprovodi monetarnu politiku:

• izdavanjem kratkoročnih HOV- banka može izdavati kratkoročne HOV koje glasena domaću ili stranu valutu,;

• sprovođenje operacija na otvorenom tržistu- operacije na otvorenom tržistusprovodi kupovinom i prodajomHOV;

• obavljanje diskontnih poslova-kupovina HOV od banaka(ako odluči i pre roka)

• odobravanjem kratkoročnih kredita-Narodna banka može bankama odobravati

kredite sa rokom dospeća do godinu dana, na osnovu zaloge portfelja HOV ilikredite državi za nelikvidnost budžeta;

• utvrđivanje obavezne rezerve banaka kod Narodne banke-Narodna bankautvrđuje visinu obavezne rezerve banaka propisivanjem stope obavezne rezerveili vrste depozita ;

• utvrđivanjem eskontne stope

72



73

Najčešde definisani ciljevi monetarne politike su:

• niska i stabilna inflacija,

• visoka i stabilna stopa ekonomskog rasta, zajedno sa visokom stopom

zaposlenosti,• stabilnost finansijskog tržišta i finansijskih institucija,

• stabilnost kamarnih stopa,

• stabilnost deviznog kursa.

3.2.6.3. Niska i stabilna inflacija kao jedan odprioritetnih ciljeva monetarne politike kojusprovodi Centralna banka

Cilj monetarne politike Centralne banke(Narodne banke), je niska i stabilna inflacija.Cene su centar svega što se događa u ekonomiji i one se formiraju na tržištudejstvom ponude i tražnje. Međutim, u uslovima inflacije se degradiraju sadržina

informacija koje nose cene. Veoma teško je razumeti opšte povećanje cena. Jedanod razloga mogu biti potrošači koji, na primer, zbog iznenadnog rasta svojih prihodamogu uticati na to da se poveća tražnja, isto tako jedan od razloga može bitipovećanje troškova proizvodnje, usled na primer rasta cene sirove nafte.

Ako je stopa inflacije predvidljiva i iznosi, recimo, 10% na godišnjem nivou - utakvim uslovima svi tržišni učesnici mogu se prilagoditi nastaloj situaciji i obrnuto.

Niska i stabilna stopa inflacije osnova je opšteg ekonomskog rasta i to treba da budeosnovni cilj monetarne politike Centralne banke. Međutim, postavlja se pitanje koliko

niska treba da bude inflacija. Nulta stopa inflacije može izazvati:

• Ako Centralna banka pokuša da održi nultuu stopu rasta inflacije, tada nastajerizik deflacije odnosno pada cena. Deflacija otežava otplatu kredita, što povećavastopu neplaćanja kredita jer krediti realno postaju vrlo skupi.

• Ako bi stopa inflacije bila nula, poslodavci bi želeli da smanje troškove radnesnage u vidu smanjenja nominalnih zarada.

73



74

3.2.6.4. Visoke i stabilne stope ekonomskog rastakao jedan od prioritetnih ciljeva monetarne

politike koju sprovodi Centralna banka

Uprosečavanje poslovnih ciklusa i stabilizovanje ekonomskog rasta i zaposlenostiCentralne banke ostvaruju regulisanjem kamatnih stopa. Ideja je da postoji određenidugoročno održivi nivo autputa koji se naziva potencijalni autput, koji zavisi odčinilaca kao što su tehnologija, obima kapitala i broja zaposlenih, koji su radnosposobni. Povećanje navedenih ulaznih komponenti (inputa), odnosno rada, kapitalai tehnologije, vodi rastu potencijalnog autputa, odnosno BDP-a, što se naziva održivi

rast.

Smenjuju se periodi natprosečnog ekonomskog rasta i periodi ispod prosečnogekonomskog rasta. Posao Centralne banke tokom ovog perioda, je povećanje,odnosno, smanjenje kamamih stopa i vraćanje ekonomije da funkcioniše naodrživom nivou, odnosno održivom rastu.

3.2.6.5. Stabilnost finansijskog sistema kao jedan odprioritetnih ciljeva monetarne politike kojusprovodi Centralna banka

Jedan od značajnijih razloga koji su doprineli osnivanju centralnih banaka je taj da jetrebalo zaustaviti finansijsku paniku, iz koje je proizilazilo ogromno nepoverenje, a to

je podrazumevalo i opsadu banaka i podizanje novčanih sredstava sa depozitnihračuna u bankama. Jedna nelikvidna banka, po principu domino-efekta, može daizazove rušenje celokupnog finansijskog sistema, koji se zasniva na poverenju.

Tako je stabilnost finansijskog sistema postala sastavni deo funkcija Centralnebanke. Obavljajući tu funkciju, Centralna banka obezbeđuje nesmetano

74



75

funkcionisanje poslovnih banaka i drugih finansijskih institucija, ali i stabilnije iefikasnije funkcionisanje tržišta akcija, obveznica i drugih HOV.

3.2.6.6. Stabilnost kamatnih stopa i deviznog kursakao jedan od prioritetnih ciljeva monetarnepolitike koju sprovodi Centralna banka

Stabilnost kamatnih stopa i deviznog kursa su ciljevi koje CB vrlo često postavljaju usmislu smanjivanja prevelikih fluktuacija na deviznom tržištu. Razlog je u samojčinjenici da se, kada su kamatne stope i devizni kurs stabilni, realizuje osnovni cilj -stabilizovanje ekonomije.

Problem nestabilnih kamatnih stopa može biti u:

• Prvo, većina pojedinaca reaguje na niže kamatne srape većom tražnjom zakreditima, a onda indirekrno i većom potrošnjom, i obrnuto. Na ovaj način,stanovništvo i firme povećavaju trošenje kada su kamatne stope niže i obrnuto.Nestabilnost kamatnih stopa čini nestabilnim i ekonomski rast.

• Drugo, promenljive, odnosno nestabilne kamatne stope povećavaju stepenrizičnosti, a veći stepen rizika povećava nivo troškova, za investitore. Visokarizičnost znatno otežava finansijsko planiranje, donošenje dugoročnih finansijskihodluka, a stanovništvo i firme svoje investicione odluke vezuju za kraći period.

3.3. Inflacija i njeni uticaji na zaposlenost i životni

standard

3.3.1. Pojam i definicija inflacije

Inflacija predstavlja povećanje agregatnog nivoa cena u odnosu na vrednost novca ili još jednostavnije to je pad vrednosti novca, a time i pad kupovne moći.

Kupovna moć novčane jedinice ogleda se u određenoj količini robe i vrsta usluga kojese može dobiti njenom zamenom. Dakle, ako u o dređenoj privredi postoji inflacija,kupovna moć te valute pada.

75



76

Najveći broj Centralnih Banaka formulišu za osnovni cilj stabilnost cena, uz osetnu, alimalu i kontrolisanu stopu inflacije kao cilj.

Pitanje inflacije jedno je od fundamentalnih pitanja za svaku ekonomiju. Procesinastajanja inflacije višestruki su i od vitalnoga značenja za svaku ekonomiju.

Razumevanje procesa nastajanja inflacije ključno je kod donošenja fiskalnih imonetarnih politika.

Visoka inflacija dovodi do gubitka poverenja ljudi u valutu i monetarne vlasti,često je potrebno dugo razdoblje stabilnosti kako bi se poverenje vratilo, a usled njenogpogubnog i kriznog uticaja (obično dugoročnog) na privredni rast i razvoj, prekodeformacije svih osnovnih ekonomskih pokazatelja.

Inflacija je potencijalna kočnica i stalna opasnost za svaku privredu kao reakcijana razne negativne pojave i deformacije u privrednom, društvenom međunarodnom

okruženju. Smatra se da postoji inflacija i bez stvarnog porasta cena kao površinske manifestacije.Prema tim shvatanjima, uzroke treba tražiti u postojanju monopola, državne intervencijeu kontroli cena i sl., što je značajan doprinos teoriji inflacije. Time se polazi od činjeniceda inflacija može postojati i bez rasta cena.

Sve više se ispoljavaju slučajevi da uz povećanje novčanog opticaja cene ostajustabilne, kao i da dolazi do rasta cena i kada država novčani opticaj strogo drži podkontrolom i ne povećava ga. Time se stvara osnova za istraživanje osnovnih uzroka iprirode savremene inflacije, jer ona ne važi samo za promene mase u opticaju.

Uvode se precizniji termini umesto dosadašnjih globalnih kategorija (novčani opticaj), ato su novčana efektivna tražnja, kupovna snaga novca, ponuda robnih fondova, tražnjakupovnih fondova. Nova teorija ne polazi samo od novčane mase, već uzima u obzir iniz novih momenata koji dovode do preterane tražnje.

Prelazi se od spoljnih manifestacija inflacije (porasta cena) na istraživanje uzroka kojidovode do inflacije, kao i poremećaja u razvoju privrede koji se mogu tretirati kaoinflacione promene.

Suština inflacije, prema novim shvatanjima, nije u porastu cena, već uporemećaju robnonovčanih odnosa u kojem efektivna novčana tražnja prevladava nadponudom robe i usluga, bez obzira da li se takvo stanje odražava ili ne na povećanjeopšteg nivoa cena.

3.3.2. Generatori inflacije

76



77

Uzroci inflacije su najčešće brojni i međusobno isprepletani. Ako se inflacija definiše kaopad kupovne snage novca, kao najneposredniji uzrok inflacije može se uzeti:

• neusklađenost novčanog opticaja i robnog prometa

• neravnoteži između agregatne ponude i agregatne tražnje (kao• neravnoteža između fonda plata i ponude potrošnih dobara);

• neravnoteža između investicija i realne akumulacije;

• neravnoteža između budžetskih rashoda i budžetskih prihoda

Krajnji uzroci inflacije uvek se nalaze u realnoj sferi privrednih procesa:

• neusklađenosti ukupne društvene potrošnje i ukupne društvene proizvodnje,

• disproporcijama privredne strukture,

• neuravnoteženosti pojedinih vidova potrošnje u odnosu na obirn i strukturudruštvenog proizvoda, ili

• u svima njima zajedno.

Inflacija se može dogoditi preko noći, ali uvek postoje nagoveštaji njenog dolaska, a tosu receflacija (recesija + inflacija) i stagflacija (stagnacija + inflacija). Recesija je blagiekonomski poremećaj, a stagnacija je vreme mirovanja ekonomskih promena. Dakle,pojavom blagih ekonomskih poremećaja, ukoliko postanu mnogobrojni i veći, možemo

biti sigurni kako će se na kraju dogoditi inflacija kao najteži oblik ekonomskogporemećaja.

3.3.3. Vrste inflacije

Postoji više vrsta inflacije, u zavisnosti od kriterijuma klasifikacije.

Podela inflacije prema intenzitetu:

• blaga, puzajuća ili latentna inflacija (do 5% godišnje)

• umerena inflacija (5-10%) - podrazumeva lagan rast cena. To su jednocifrenegodišnje stope inflacije. Kad su cene relativno stabilne, ljudi imaju poverenja unovac. Poslovni ljudi i običan (potrošač) svet sklapaju dugoročne ugovore udomicilnoj valuti, zato što veruju da cene neće značajnije otići izvan postojećihokvira za robu koju kupuju ili prodaju. Ljudi jednostavno veruju da će njihovanovčana sredstva zadržati svoju vrednost.

77



78

• jaka ili galopirajuća inflacija (preko 10-100% godišnje) - U uslovima galopirajućeinflacije novac veoma brzo gubi svoju vrednost, pa ljudi drže samo minimalnukoličinu gotovog novca potrebnog za dnevne transakcije. Cene se izražavaju ustabilnijim valutama, dok ugovori dobijaju deviznu klauzulu. Ovo je dvocifrena ilitrocifrena inflacija, u rasponu od 20, 100 ili 200% na godinu dana. Tako su naprimer Argentina, Brazil i druge latinoameričke zemlje, imale stope inflacije od50-700% na godinu dana 1970-ih i 1980-ih godina. Finansijska tržišta odumiru.Kada se galopirajuća inflacija jednom ukoreni u privredno telo, nastajiu ozbiljniekonomski poremećaji. Mnoge privrede prežive galopirajuću inflaciju, ali veomateško.

• hiperinflacija (mesečna stopa preko 50% ili 1000% godišnje, krah društva) -Kod hiperinflacije ponuda novca daleko premašuje njegovu potražnju. Novčanarazmena se zamenjuje trampom (robna razmena), dolazi do dramatičnepreraspodele bogatstva i privreda je u rasulu. U stanju hiperinflacije dolazi doteških društvenih i socijalnih poremećaja, a privreda uopšte ne funkcioniše. Uuslovima hiperinflacije ljudi žele da se sto brže otarase gotovog novca, jer on izdana u dan rapidno gubi svoju vrednost. Dolazi do poremećaja u relativnimodnosima cena, naročito kod onih proizvoda i usluga koje proizvodi država, ili čijecene kontroliše. Cene više ne odražavaju stvarne troškove u proizvodnji roba iusluga. U ekonomiji, hiperinflacija je inflacija koja je potpuno van kontrole, stanjekada cene veoma brzo rastu dok valuta gubi svoju vrednost.

Međunarodni računovodstveni standard opisuje četiri znaka hiperinflacije:

• Stanovništvo uglavnom nastoji da svoju imovinu čuva u nevalutnom obliku ili urelativno stabilnoj stranoj valuti. Sav novac u lokalnoj valuti se odmah troši dokmu nije pala njegova kupovna moć.

• Stanovništvo cene uglavnom preračunava, iako izražene u domaćoj valuti, uodnosu na stranu stabilniju valutu. Cene se ponekad čak i izražavaju u stranojstabilnijoj valuti, iako se roba naplaćuje u njenoj protivrednosti u domaćoj valuti.

• Prodaje i kupovine na kredit postaju sve omiljenije zato što inflacija umanjujevrednost rata.

• Kamate, plate i cene se vezuju za cenovni indeks, i kumulacijska stopa inflacije,u roku od tri godine, dostiže ili prelazi 100%.

SR Jugoslavija je pretrpela inflaciju gde su se cene udvostručavale svakih 16 sati.Trajala 24 meseca, dostignuvši vrhunac u januaru

78



79

1994. godine kada su cene porasle za 313,000,000 % za mesec dana. Tokomhiperinflacije bilo je 14 maksi-devalvacija, od kojih su poslednje tri u novembru93.,decembru 93. i januaru 94. od 99,99% potpuno izbrisale vrednost dinara. To jedruga najveća i druga najduža hiperinflacija na svetu. Samo je Mađarska imalasnažniju hiperinflaciju, a Sovjetski savez dužu. Štamparija u Topčideru nije višeimala kapaciteta, inflacija bi pretvorila 500 biliona dinara u sitniš.

Podela inflacije prema početnim uzrocima:

• inflacija ponude (inflacija troškova)

• inflacija tražnje

Inflaciju koja potiče od porasta troškova u razdobljima relativno visokenezaposlenosti i nedovoljene iskorišćenosti kapaciteta, nazivamo inflacijom troškova

ili inflacijom “šoka ponude”.

Do 1960-ih naglasak je bio na uzrocima inflacije u oblasti tražnje odnosno namonetarnim uzrocima. Inflacija je posledica prevelike efektivne tražnje u potrazi zapremalo roba i usluga, odnosno takozvani sindrom tražnje.

Podela s obzirom na stanje privredne aktivnosti :

• stagflacija (inflacija u stanju stagnacije)

• incesija (inflacija u stanju recesije)

Težina inflacije meri se i time da li je bila očekivana ili nije. U tom smislurazlikujemo:

• uravnoteženu inflaciju (ili anticipirana inflacija podrazumeva godišnji rast od10%),

• neuravnoteženu inflaciju (pogađa relativne cene, troškove i poreskaopterećenja),

• neočekivanu ili nepredviđena inflacija (podrazumeva velika iznenađenja),

• inercijska inflacija (kratkoročna ravnoteža koja traje dok je neki šok u privredi)

3.3.4. Efekti i posledice delovanja inflacije

79



80

Jedan od efekata inflacije jeste da generalno inflatorno okruženje obeshrabrujespuštanje cena roba i usluga, i posebno nadoknade za radnu snagu, tako da postajelakše prilagođavanje relativnih nivoa cena. Cene mnogih proizvoda imaju po svojojprirodi tendenciju da rastu vremenom, tako da napori da se monetarnom ili drugompolitikom održi stanje nulte inflacije imaju veoma negativan efekat, u smislu pada cena,prodaje, prihoda i konačno nivoa zaposlenosti, na druge privredne grane. Posledice

delovanja inflacije se mogu podeliti na:

• direktne posledice

• indirektne posledice delovanja inflacije

I direktne i indirektne posledice mogu se dalje podeliti na pozitivne i

negativne posledice delovanja.

Oblici pozitivnog delovanja inflacije se smatraju:

• Podsticaj stopi rasta i proizvodnje

• Stimulisanje investicija

• Stimulisanje potrošnje

Osnovnim oblikom pozitivnog delovanja inflacije se smatra:

Podsticaj stopi rasta i proizvodnje - Porast novčane mase iznad optimalne možepovoljno delovati na aktiviranje nezaposlenih kapaciteta i radne snage, što je većpoznat stav o delovanju bruto inflacije. Međutim, noviji razvoj privrede je pokazao dase pozitivni efekti inflacije kroz rast mase novca u opticaju precenjuju, jer jeverovatnije da će dodatna emisija novca, i blaga inflacija nastala iz tog osnova, preprouzrokovati rast cena nego što će dovesti do aktiviranja nezaposlenih kapaciteta irada.

Stimulisanje investicija - je druga pozitivna posledica, u uslovima kada su investicijeniske i kada preti opasnost od pojave recesije i krize. U uslovima inflacije, svakainvesticija izgleda rentabilna, posebno se to odnosi na investicije koje se pokrivajukreditima banke, jer kamata retko kada pokriva stopu inflacije i najčešće jenegativna. Svaki ulazak u dug se isplati, jer se realno daleko manje vraća, posebnokad se radi o dugim rokovima vraćanja zajmova

Stimulisanje potrošnje - je jedan od vrlo uočljivih delovanja inflacije, jer se uuslovima viših stopa inflacije ne isplati štedeti. Potrošnja postaje primamljiva

80



81

kategorija. Čak i neracionalni oblici potrošnje postaju veoma zastupljeni, što govori obegu novca u realna dobra. Time se u inflaciji gubi ona poznata veza i stimulativnodelovanje potrošnje na proizvodnju (akcelerator), posebno kada se potrošnjaorijentiše na luksuznu robu, uvoznu robu, nekretnine, izgradnju objekata, kupovinuzemljišta, kupovinu deviza i sl.

Direktne negativne posledice delovanja inflacije su:

• Inflacija dovodi do opadanja kupovne snage novca u zemlji

• Pad kupovne snage domaćeg novca dovodi do obaranja deviznog kursa iintervalutarne vrednosti novca.

• Smanjenje izvoza i porast uvoza su rezultat naglog bujanja domaće novčanetražnje i rasta cena u odnosu na svetsko tržište

• Inflacijom naduvena novčana tražnja dovodi do rasta cena,

• Finansijske kalkulacije, planiranje i poslovanje privrednih subjekata su otežani igube svoju realnu osnovu,

• Izražena je poslovna nesigurnost, u kojoj su dugoročni ciljevi razvoja potisnuti udrugi plan.

• Porast cena pogoduje neekonomičnom poslovanju. Uz pomoć kredita “rešavaju”se svi problemi koji bi se morali stvarno rešavati,

• Inflacija nepovoljno deluje na primenu principa raspodele prema radu irezultatima rada, jer rastu tendencije povećavanja dohotka kroz “nabijanje” cenapreko tržišta,

• Porast brzine opticaja jednim je delom posledica sve većeg nepoverenja udomaći novac,

• Tražnja za potrošačkim kreditima raste većom brzinom nego što bi bilo da nijeinflacije,

• Osim potpunog gubljenja poverenja u nacionalnu valutu, inflacija dovodi i do

pokretanja psiholoških faktora inflacije, koji poprimaju sve veću ulogu,produbljujući inflacioni poremećaj.

Indirektne posledice delovanja inflacije javljaju se kroz brojne efekte u raspodeli ipreraspodeli nacionalnog dohotka, u kojoj jedni bez krivice gube, a drugi bez svojezasluge dobijaju. U inflaciji gube svi nosioci stalnih dohodaka – službenici,penzioneri, uživaoci renti, ulagači na štednju, stipendisti i drugi čija nominalna

81



82

primanja zaostaju iza porasta cena, tako da realni dohoci tih kategorija opadaju.Cene roba rastu brže od porasta troškova proizvodnje, tako da se ostvaruje izvestanoligopol u savremenom kapitalizmu, automatizmu politike cena, nezavisno odtroškova proizvodnje, što se javlja i kao jedan od značajnih faktora savremeneinflacije.

Na osnovu predhodno iznetog država po dva osnova povećava svoje učešće uraspodeli nacionalnog dohotka, i to:

• formiranjem javnih prihoda (poreza, taksi, carina), na bazi nacionalnog dohotka,pri čemu se zahvati brže povećavaju u odnosu na rast nacionalnog dohotka,čime država povećava svoje realno učešće u raspodeli ostvarenog nacionalnogdohotka

• deficitnim finansiranjem (emisijom novca) radi pokrića budžetskog deficita, čime

se indirektno povećava učešće u raspodeli nacionalnog dohotka.

Socijalne posledice inflacije su ipak, najteže, jer pogađaju one koje treba da štiti,a štite one kojima zaštita nije potrebna.

Svi subjekti pogođeni inflacijom pokazuju interes da se inflacija obuzda, da seostvari stabilizacija.

Kod zaustavljanja inflacije bitna su dva momenta:

• kada nastane stvarni period stabilizacije i

• da li cene ostaju na zaštićenom nivou, ili se vraćaju na prethodni niži nivo, ili sepak vrše neka dopunska pomeranja i usaglašavanja.

Inflacija je ekonomski poremećaj protiv koga država mora da se bori. Kao i kodsvakog problema, otklanja se uzrok. Ako inflaciju posmatramo kao višak tražjne nadponudom, jasno je da država utiče na smanjenje tražnje na razne načine (utiče naonemogućavanje štampanja dodatne količine papirnog novca, na razne načine utičeda se smanje svi vidovi potrošnje itd).

Ali pravo i jedino rešenje je uvođenje antiinflatorne politike, koja obuhvatarestriktivnu monetarnu politiku i restriktivnu fiskalnu politiku u odgovarajućojkombinaciji.

Iskustva mnogih zemalja pokazuju da je rast bio najbrži onda kada su cene bilestabilne ili blago rastuće. Svako ubrzanje inflacije postavlja pred ekonomsku politikuposebne zadatke. Međutim stopu inflacije nije lako oboriti a da se ne izazove

82



83

recesija i rast nezaposlenosti, tako da se nosioci makroekonomske politike nalazepred dilemom izbora odgovarajućeg cilja, jer obično ostvarivanje jednog bitno ometarealizaciju nekog drugog.

3.4. Zaposlenost životni standard i socijalna politika u

Srbiji

3.4.1. Životni standard

Životni standard predstavlja sveobuhvatne uslove kao što su:

• Materijalni uslovi kao što je ishrana, odeća, stanovanje, ...

• Nematerijalni kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita, bezbednost, kultura,državna administracija, organizacija javnih službi, izgrađenost infrastrukture,sistem komunikacija, mediji, sloboda govora i političkog udruživanja, slobodnovreme u kojima ljudi žive i rade.

Vrste životnog standarda mogu biti:

• Lični standard kao kupovna snaga prihoda pojedinca

• Društveni standard kao elementi koji predstavljaju određenodostignuće društvene zajednice u kojoj pojedinac živi

Elementi koji karakterišu životni standard po UN iz 1954godine su:

• zdravlje i demografski uslovi

• ishrana

• vaspitanje

• uslovi rada

• uslovi zaposlenja

• potrošnja i štednja

• uslovi transporta

• uslovi stanovanja i oprema domaćinstva

83



84

• uslovi odevanja

• odmor i zabava

• socijalno osiguranje

• sloboda čoveka

Elementi društvenog izraza životnog standarda su:

• udeo potrošnje i akumulacije u Ndu

• indeks BDPa po stanovniku(najčešće korišćen pokazatelj zameđunarodno poređenje životnog standarda 370$ je prag apsolutnogsiromaštva (WB)

• prosečno trajanje života

• specifičnosti uslova života pojedinih naroda

• udeo potrošnje i akumulacije u NDu

• struktura stanovništva koji su u posedu trajnih potrošnih dobara

• koliko prosečna osoba treba da radi da bi mogla da kupi određenamaterijalna dobra

Rast društvenog izraza životnog standarda ne znači uvek bolji život stanovništva usled:

• neravnomerne raspodele dobara i usluga

• rasta zagađenja, buke, opterećenosti infrastrukture

• smanjenja slobodnog vremena

• rasta stresa i nervne napetosti pojedinaca

Promena zarada i cena proizvoda i usluga određuju nivo životnog standardastanovništva zato je neophodno vršiti stalnu analizu kretanja cena proizvoda i usluganeophodnih za zadovoljenje osnovnih potreba stanovništva minimalne potrebe ili donja

granica potreba jednima predstavljaju osnovne, drugima luksuz.

Indeks troškova života predstavlja:

• Indeks troškova života predstavlja poseban indeks cena na malo za izabranugrupu proizvoda i usluga

84



85

• Tipski budžet predstavlja listu proizvoda i usluga koji služe zadovoljenju osnovnihpotreba

• Suma troškova života predstavlja vrednost proizvoda i usluga koji služezadovoljenju osnovnih potreba redukcioni faktor indeksa nominalnih zarada

3.4.1.1. Prihodi i životni standard

Prihodi mogu biti:

• Prihodi od rada( bruto ili neto zarada)

• Prihodi od kapitala( prihodi od dividende, kamata, rente, kapitalni dobici )

Prosečna zarada (zarada po radniku) predstavlja odnos sume isplaćenih zarada i

broja zaposlenih radnika u određenom vremenskom intervalu.

Promena prosečne zarade je dobar pokazatelj promene životnog standardastanovništva.

Izračunavanje prosečne zarade se vrši u svrhu komparativnih analiza po preduzećima:

• po preduzećima, sektorima, privredi

• po kvalifikacionoj strukturi zapslenih

• svođenjem broja zaposlenih na uslovnog radnika

Realna zarada predstavlja količinu proizvoda i usluga (kupovna moć) kojezaposleni mogu kupiti za svoju nominalnu zaradu.

3.4.1.2. Životni standard i zaposlenost u Srbiji

Zemlje u tranziciji koje su bile uspešne što se tiče učinka na tržištu rada uglavnom su

prošle kroz dve faze:

• u početnoj fazi koju karakteriše ukidanje velikog broja radnih mesta, jer sedržavni sektor smanjuje. Produktivnost, pa čak i rezultati mogu da se povećaju,ali nezaposlenost neizbežno ostaje visoka, pa se čak i povećava u ovojfazi.Međutim, ovaj teški proces je nužan da bi se stvorili preduslovi za drugufazu.

85



86

• rast predvođen dinamičnim privatnim sektorom, u kome se osnivaju nove firme,dok se postojeće proširuju. Niz zemalja Centralne i Istočne Evrope koje su sepočetkom 90-tih prošloga veka uključile u potpunu i trajnu reformu u velikoj merisu odmakle u ovom procesu. Srbija, koja se tek početkom ove decenijeopredelila za program rada na reformi ima mnogo toga da sustigne.

Kao i većina nekadašnjih zemalja sa planiranom privredom, i Srbija prolazi kroz

tešku tranziciju od zagarantovanog stalnog zaposlenja do modela zapošljavanja koji

se zasniva na tržištu.

Najnovija faza reforme je počela krajem 2001, broj onih koji su ostali bez posla jevelik, jer se Srbija uključila u program restrukturiranja i privatizacije. Istovremeno,otvaranje novih radnih mesta u privatnom sektoru odvija se polako, uprkos prilično

jakom privrednom rastu poslednjih godina. To je rezultiralo slabim učinkom tržištarada, pogotovo kad se on procenjuje prema standardima uspešnijih zemalja u

tranziciji. Otprilike svaki peti radno sposoban stanovnik Srbije je nezaposlen, amnogi od njih su veoma dugo bez posla.

Stopa zaposlenosti u Srbiji zaostaje za većinom država u Istočnoj

Evropi (npr. Češka Republika, Slovenija i Rumunija), a u velikoj meri i zaostajeza lisabonskim standardom od 70% koji je usvojila Evropska Unija, a koji treba da sedostigne do 2010. godine. Stopa

nezaposlenosti je više nego dvostruko veća od proseka u zemljama EU.

Problem nezaposlenosti je pogoršan činjenicom da kad mnogo radnika ostanebez posla, oni ga onda veoma dugo ne nalaze različiti razlozi za tako raširenupojavu veoma dugačkih razdoblja nezaposlenosti. Jedan je nedostatak prilika zanalaženje posla,

pogotovo u zaostalim delovima zemlje. Čak i tamo gde prilike postoje mnogi kojidugo vremena nisu zaposleni ne poseduju obrazovanje ili veštine koje se traže.

3.4.1.3. Zaposlenost zarade I siromaštvo u Srbiji uuslovima krize

Posle snažnog rasta realnih zarada tokom ove decenije, u poslednjih godinu dana trend je prelomljen i zarade se blago smanjuju u realnom izrazu. Ovo smanjenje se gotovo upotpunosti može pripisati smanjenju zarada u neformalnom sektoru. Prilagođavanjeekonomije u vreme krize u formalnom sektoru u većoj meri se odvijalo kroz smanjenje

86



87

zaposlenosti i povećanje nezaposlenosti, nego kroz smanjenje zarada. Zarade susmanjene u

svim sektorima, a iznadprosečno u rudarstvu, zdravstvu, ugostiteljstvu,građevinarstvu, državnoj upravi i među zaposlenima u poslovima sa nekretninama.

Period pre krize bio obeležen smanjenjem siromaštva, tokom krize je došlo dopogoršanja životnog standarda i porasta siromaštva u Srbiji. Ipak nivo siromaštva uprvoj polovini 2009. godine je još uvek niži od onog koji je zabeležen 2006. i2007.godine.

Paralelno sa dešavanjima na tržištu radne snage, siromaštvo je neznatnoporaslo već u krajem 2008. godine. Stopa siromaštva je dostigla nivo od 7,4% u prvojpolovini 2009. godine.

U prvoj polovini 2009. godine stopa siromaštva u centralnoj Srbiji iznosila je 10%

i bila je dvostruko viša nego u Beogradu i Vojvodini. Siromaštvo je značajno porasloizvan urbanih područja, u kojima je stopa siromaštva dostigla 10,2%.

Za većinu domaćinstava u Srbiji najvažnija strategija preživljavanja tokom krize je

smanjenje troškova, ili njihovo odlaganje. Domaćinstva mahom odlažu potrošnju svihartikala osim hrane. Odustaje se od kupovine odeće, nameštaja, trajnih potrošnihdobara

(43,5%). Sledeći najvažniji mehanizam preživljavanja je posezanje zaušteđevinom (13,9%). Jedan broj domaćinstava je odlagao i zdravstvene troškove

(6,7%) preživljavao zahvaljujući pozajmicama od rođaka i prijatelja (6,3%), odustajao odinvesticija u imanja ili porodični biznis (približno 6%).

3.4.2. Državna politika socijalne zaštite

Što se više srpska privreda bude zasnivala na tržištu i bude orijentisana ka Evropi iglobalnoj ekonomiji, njeno tržište rada će sve više postajati nepostojano i biće bitno dase napravi delotvorna mreža socijalne zaštite za podršku radnicima.

Ključni instrumenti u pomoći radnicima da se prilagode neizbežnim pomeranjimai dislociranju na fleksibilnom tržištu rada su podrška prihodima i aktivni programi natržištu rada. Nijedan od tih instrumenata trenutno ne nudi više od veoma ograničenepodrške velikoj većini nezaposlenih ili na drugi način ugroženih radnika.

Do sada su napori u prilagođavanju radne snage bili usredsređeni na radnike koji supostali višak zbog restrukturiranja i privatizacije preduzeća. Iako je razumljivo daproblem podrške ovim radnicima čini sastavni deo procesa privatizacije, Vladin Socijalni

87



88

program zahteva znatne finansijske resurse. Program restrukturiranja preduzeća već je

doveo do značajnog broja otpuštanja radnika, a tokom narednih nekoliko godinadovešće do daljeg otpuštanja viškova i to u velikom broju, jer u državnim i društvenimpreduzećima koja su u fazi restrukturiranja još uvek ima oko 250.000 zaposlenih.

Vlada je 2002. uvela Socijalni program da bi dala nadoknadu i podršku radnicima koji suotpušteni iz odabranih društvenih i javnih preduzeća koja prolaze kroz procesrestrukturiranja ili privatizacije. Prema ovom programu, otpušteni radnici koji u njemuučestvuju mogu da biraju između različitih opcija nadoknade.

Prosečna otpremnina iznosila je oko 130.000 dinara. Tokom 2002-2005,otpremnine iz Tranzicionog fonda, ustanovljene da bi se pokrili troškovi Socijalnogprograma, iznosile su skoro 20milijardi dinara, što po gruboj proceni iznosi 0.5%godišnjeg BDP.

Važno je da se Socijalni program postepeno ukine, da bi sredstva mogla da buduprebačena na slobodnu radnu snagu. U ovom trenutku program osiguranja u slučajunezaposlenosti obezbeđuje

naknade za veoma mali broj radnika. Iako su radnici koji su otpušteni iz državnogi društvenog sektora kao višak primili znatan udeo ukupnih javnih sredstava izdvojenihza radnike bez posla, oni u suštini predstavljaju relativno mali deo ukupnog brojanezaposlenih. U stvari, većina nezaposlenih radnika nema pristup programima zapodršku prihoda. Zapravo, samo oko 5% svih nezaposlenih radnika prima naknadu zanezaposlenost. Ima nekoliko razloga za tako malu pokrivenost, u koje spada i

iscrpljenost fondova za naknade zbog veoma raširene pojave dugogodišnjenezaposlenosti.

Sistem osiguranja u slučaju nezaposlenosti zaista ne igra ulogu koja mu je namenjena,

kao tranziciona mreža socijalne zaštite za radnike koji su privremeno bez posla i koji

traže novi posao. U stvari, većina korisnika iscrpi svoju podobnost nakon veoma dugogperioda primanja naknada.

Veliki problem sa sistemom osiguranja u slučaju nezaposlenosti predstavljaju

zaostaci u plaćanju naknada. U stvarnosti, nosioci prava primaju prvu isplatu tek šest

meseci nakon što ih proglase

podobnim. To kašnjenje lako može da obeshrabri nezaposlene da podnesuzahtev Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

U sferi državne politike finansijske podrške za siromašne posebno je važno da novi

zakon o socijalnoj zaštiti bude usvojen što pre i da delovi zakona koji se odnose nanovčane naknade za siromašne, stupe na snagu već 2010. godine.

88



89

Nova zakonska rešenja predviđaju kako povećanje iznosa pomoći za postojećekorisnike, tako i proširenje kruga korisnika socijalne pomoći, zahvatajući najsiromašnijeslojeve koji do sada nisu bili obuhvaćeni sistemom državne podrške. Promene unavedenom pravcu u Srbiji, podržale su i međunarodne finansijske institucije. Takođe,generalna je preporuka da se u vreme krize prošire programi za siromašne, ukoliko suoni relativno dobro targetirani, kao što je slučaj u Srbiji.

3.4.3. Državna politika za izlazak iz krize

Da bi ublažila efekte svetske finansijske krize, Vlada Srbije je preduzela određene mere

u sferi finansijske stabilnosti, realnog sektora i zaposlenosti (Vlada Republike Srbije,2009).

Činjenica je, međutim da, u uslovima prevelike javne potrošnje i visokogbudžetskog deficita, Srbija ne raspolaže dovoljnim finansijskim sredstvima i nema naraspolaganju širok izbor mera intervencionističke politike.

Suočena sa ovim realnim ograničenjima Vlada se, primorana delimično idogovorom sa MMF-om, odlučila za zamrzavanje plata u javnom sektoru i penzijatokom 2009. i 2010.godine, kao i za smanjenje zaposlenosti u državnoj administraciji.

U odnosu na uticaj krize na siromaštvo, a imajući u vidu i stanje i kretanje na tržišturada, mere bi prioritetno trebalo da se sprovode na područjima izvan urbanih centara i ucentralnoj Srbiji.

Dodatno, program javnih radova bi mogao da bude redizajniran na način daprimarno zapošljava najsiromašnije, a ne grupe koje su ugrožene samo sa aspektatržišta radne snage, kao što su dugoročno nezaposleni ili mladi.

Iz praktičnih razloga, korisnici bi mogli da budu iz domaćinstava koja su većtargetirana kao siromašna, kroz državne administrativne programe pomoći. Prednost uangažovanju na javnim radovima bi tako na primer, mogli da imaju radno-sposobnikorisnici socijalne pomoći koji tokom 3 meseca u godini ne ostvaruju pravo nanaknade, zatim oni koji su se prijavili za pomoć, ali su odbijeni, jer se po postojećemzakonu o socijalnoj zaštiti nalaze neposredno iznad administrativne linije siromaštva ilikorisnici jednokratnih opštinskih pomoći.

89



90

3.4.4. Uslovi na tržištu rada u Srbiji i njegov plan reforme

Tranzicija privrede Srbije, započeta 2001. godine, neminovno je dodirnula institucijetržišta radne snage i bitno uticala na procese na njemu. Donet je novi Zakon o radu

2001.godine i Zakon o zapošljavanju 2003. godine. Cela strategija tadašnje reformske

vlade mogla se sažeti sledećim elementima:

• relativno liberalan zakon o radu, kako bi se povećala fleksibilnost tržišta radnesnage, a što je trebalo da poboljša investicionu klimu u Srbiji,

• smanjenje poreza i doprinosa na zarade, što je trebalo da poveća atraktivnostnovog zapošljavanja i podstakne legalizaciju veoma raširene sive ekonomije,

• aktivne mere politike zapošljavanja, koje su trebale da doprinesu novomzapošljavanju i

• relativno velikodušni socijalni programi za one koji izgube radno mesto ili pristanuda dobrovoljno napuste privatizovanu firmu (iz državnih fondova i iz novcakupaca preduzeća), a što je trebalo da ublaži pogoršanje socijalne situacijetokom tranzicije.

Najvažnija pitanja na koja kreatori politike reforme tržišta rada treba da se usredsede

su:

• ipored obnavljanja privrednog rasta početkom ove decenije, zaposlenost se

smanjila, a nezaposlenost ostaje velika i izgleda da se još više povećava;

• Isključenost sa tržišta rada je ozbiljan problem, jer postoje posebne grupe (npr.

mladi, ili nedovoljno obrazovani) čiji su izgledi za zapošljavanje veoma mali, imamnogo radnika koji kad izgube posao veoma dugo ostaju bez posla;

• Mreža socijalne zaštite za radnike je neefikasna i ne doprinosi dinamičnosti

tržišta rada. Raspoloživi resursi skoncentrisani su na obezbeđivanje plaćanjaotpremnina i na produženo davanje naknada radnicima koji su otpušteni zbogprivatizacije i restrukturiranja preduzeća, uz veliki broj radnika koji nema pristupuslugama koje se pružaju za pomoć pri ponovnom zaposlenju.

Državni plan reforme tržišta rada trebalo bi da se zasniva:

90



91

• Multisektoralnim reformama koje stvaraju povoljan ambijent za otvaranje novihradnih mesta u privatnom sektoru. Otvaranje novih radnih mesta je rezultatotvaranja novih firmi i proširenja postojećih.

To zahteva multisektoralnu strategiju koja se zasniva na makroekonomskoj

stabilnosti, koja podstiče investicije, dozvoljava prelazak radnika iz sektora kojipropadaju u one koji se razvijaju, stvara visokokvalifikovanu i fleksibilnu radnu snagu iobezbeđuje podršku za prilagođavanje radnika.

• Program privredne i regulatorne reforme je bitan za obezbeđenjemakroekonomske stabilnosti i povoljne poslovne klime koje su veoma važne zapoboljšanje situacije u zapošljavanju. Iako preporuke u oblasti ekonomskepolitike izlaze iz okvira ovog izveštaja, potrebno je naglasiti da je održivi razvojbitan za poboljšanje evidencije otvaranja novih radnih mesta u Srbiji.

• U ključni deo programa radih mesta spadaju i reforme za unapređenjefunkcionisanja tržišta rada.

• Dovršavanje procesa restrukturiranja i postepeno ukidanje Socijalnog programa

što je pre moguće bitni su kako za poboljšanje budućeg ambijenta za otvaranjenovih radnih mesta tako i za obezbeđivanje bolje mreže socijalne zaštite zaradnike u Srbiji. Privatizacija i restrukturiranje sektora društvenih i državnihpreduzeća ima značajne posledice i na otvaranje novih radnih mesta i nasigurnosnu mrežu.

Restrukturiranje je neophodno da bi se oslobodili resursi države, uključujući

radnu snagu, da bi ista mogla biti usmerena ka produktivnijim aktivnostima. U istovreme, Socijalni program konzumira značajna sredstva da bi pomogao relativno malomdelu od ukupnog broja radnika u zemlji kojima je pomoć potrebna. Sve dok se tajprogram ne ukine Srbija neće imati sredstava da razvije delotvornu sigurnosnu mrežuza radnike, sa aktivnim i pasivnim programima koji će funkcionisati.

3.4.5. Karakteristike reformi tržišta rada u Srbiji

Promene u zakonskoj regulatrivi se odnose na:

Zakon o radu

• Oslobađanje od negativnih iskustava u predhodnom periodu putem :

o Stvaranjem novih svojinskih odnosa

o Sigurnost radnih mesta

91



92

o Uvođenje fleksibilnih oblika zapošljavanja

• Usklađivanje sa zakonodavstvom Evropske Unije

o Zasnivanje radnog odnosa uz ugovor o radu

o Borba protiv svih vrsta diskriminacije na tržištu rada

o Podsticanjem novog zapošljavanja

o Povećanje profesionalne i geografske mobilnosti tržišta rada

o Afirmacija aktivne politike zapošljavanja

Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti

• Osiguranje za slučaj nezaposlenosti

o Smanjenje vremena primanja naknade

• Aktivno traženje posla

o Rad savetodavaca NSZ sa poslodavcima i nezaposlenima

• Aktivne mere tržišta rada

o Podizanje nivoa zaposlenja nezaposlenih

o Stimulisanje preduzetništva

Podizanje kapaciteta

• Ljudski resursi

• Razvoj i uvođenje informacionih tehnologija

• Kreiranje i izrada adekvatnih pratećih baza podataka

Nacionalni nivo planiranja

• Izrada nacionalne strategije zapošljavanja

• Izrada nacionalnog akcionog plana zapošljavanja

• Izrada godišnjih operativnih planova

Regionalno i lokalno planiranje

92



93

• Izrada lokalnih strategija i akcionih planova

• Razvoj partnerstva

• Lokalni saveti za zapošljavanje

3.5. Međunarodno poslovanje i spoljnoekonomska

politika

Međunarodno poslovanje je naučna disciplina koja izučava pravila kojima seregulišu međunarodni privredno-ekonomski odnosi.

Predmet izučavanja teorija međunarodne trgovine jesu razlozi zbog kojih zemljeučestvuju u međunarodnoj trgovini. Ove teorije polaze od faktora proizvodnje koj iutiču na međunarodne odnose subjekata u međunarodnom poslovanju.

Različitost tih faktora kao i teritorijalni i ekonomski suverenitet i nezavisnost jesurazlozi zbog kojih države učestvuju u međunarodnoj trgovini.

Suština međunarodne trgovine vezuje se za specijalizaciju u proizvodnji imeđunarodnoj razmeni dobara, kako bi se povećao dohodak zemlje koja učestvuje utoj razmeni.

Međunarodne ekonomske tokove karakterišu različiti principi i načela, koji funkcijena mikro nivou prenose na makro i globalni nivo u cilju stvaranja jake konkurentskepozicije.

Konkurentska prednost podrazumeva postojanje ili ostvarivanje onog stepenasposobnosti preduzeća, koji se zahteva na tržištu i koji konkurencija ne može takolako dostići sem putem stvaranja sebi većih troškova (ulaganja) i u dužem

vremenskom periodu.

Konkurentska pozicija na globalnom tržištu stvara se naglašavanjem principaefikasnosti poslovanja: produktivnošću, ekonomičnošću, rentabilnošću kao iulaganjem u sistemska znanja.

93



94

Spoljna trgovina je samo segment(uži deo) međunarodnog poslovanja, i predstavljasastavni deo trgovine i javlja se kao neminovnost međunarodne podele rada iposredovanja između proizvođača i potrošača, koji su poreklom iz različitih zemalja.

Trgovina je segment poslovanja uopšte i odvija se na domaćem (obuhvata

plasman proizvoda i usluga na domaćem tržištu) i inostranom (razmena robe iusluga na inostranom tržištu).

Međunarodno poslovanje obuhvata razmenu roba, usluga, međunarodnogkretanja rada i kapitala, direktne inostrane investicije, portfolio investicije, ulogu iznačaj međunarodnih institucija.

Faktori koji utiču na međunarodne odnose subjekta u međunarodnom poslovanju

su:

• Prirodni faktori – prirodni potencijal: bogadstvo sirovinama, rudama, klimatsski

uslovi itd.

• Proizvodni faktori – svi faktori proizvodnje: kvalitet i kvantitet osnovnih i obrtnih

sred, raspoloživa radna snaga, know-how itd.

• Proizvodni odnosi – efikasnost i efektivnost primene proizvodnih faaktora, način

raspodele rezultata poslovanja, visina životnog standarda.

• Neekonomski faktori

•

uslovi razmene (Terms of trade) – odnosi između promene izvoznih cena ipromene uvoznih cena roba koje su predmet međunarodnog poslovanja;

• fleksibilnost subjekta međunarodnog poslovanja prilagođavanju uslovima

poslovanja

• razvijenost i ekonomska i politička pozicija zemlje koja učestvuje u

međunarodnim ekonomskim odnosima.

Subjekti u međunarodnom poslovanju su:

• Međunarodna zajednica – iako ne predstavlja pravni subjekt njena ulogaposredstvom međunarodnih institucija (Svetska trgovinska oreganizacija,MMF)veoma je naglašena i na taj način direktno utiče na međunarodno poslovanje.

• Država – ima ekonomski suverenitet na svojoj teritoriji da omogući, zabrani ili

uslovi svaku ekonomsku delatnost sa inostranstvom, njena uloga umeđunarodnom poslovanju jeste i da svojim zakonima i propisima reguliše

94



95

instrumente ekonomske delatnosti (instrumenti plaćanja,monetarna i fiskalnapolitika). Takođe njena uloga je naglašena u kreiranju multilaternih i bilaternihodnosa međunarodnog poslovanja.

• Preduzeće – kao subjekt međunarodnog poslovanja posmatra se sa mikro

aspekta; osnovni subjekt globalnih ekonomskih odnosa i u funkciji je nosiocameđunarodnog poslovanja.

Determinante međunarodnog poslovanja su:

• Međunarodno okruženje,

• Država kao specifičan subjekt,

• Multilateralni i bilateralni ugovori,

• Mobilnost roba i usluga,

• Slabija mobilnost faktora proizvodnje,

• Preduzeća kao nosioci međunarodne trgovine,

• Naglašena rizičnost poslovanja,

• Političke implikacije koje utiču na poslovanje u globalnim okvirima...

3.5.1. Načela međunarodnog poslovanja

U međunarodnom poslovanju primenjuje se veliki broj principa međunarodnogprava(opšteprohvaćeni principi kao nezavisnosti i suvereniteta država,ravnopravnosti, odgovornosti...). Osim ovih principa međunarodno poslovanje počivai na određenim načelima kao što su:

• Načelo slobodne trgovine

• Načelo slobode saobraćaja

•Načelo slobode transfera dobiti, novca i novčane vrednosti

• Načelo najpovlašćenije nacije

• Načelo reciprociteta

• Načelo nacionalnog tretmana

95



96

• Načelo preferencijalnog tretmana

• Sistem pravičnog tretmana

Načelo slobodne trgovine predstavlja slobodan izvoz i uvoz roba bez ograničenja i

zabrana i ono je ustanovljeno u korist međunarodnih poslovnih subjekata i ostvarujese putem međunarodnih ugovora.

Slobodna trgovina označava i slobodno formiranje cena, bez ograničenja imešanja države.

Monopol – suprotan slobodnoj trgovini, jer je značajno ograničava i isključujeslobodno trgovine za neke privredne subjekte a za druge stvara neograničenuslobodu.

Preferencijalni institut omogućava povlašćen položaj određenim privrednim

subjektima. I za njih predstavlja slobodnu trgovinu a za druge veća ograničenja idažbine. Država često kada je zainteresovana za povećanje međunarodneprivredne razmene sa odrđenom državom, domaćem privrednom subjektu daje velikibr. Preferencijala (povlašćene carinske stope, povoljniji režim uvoza).

Izjednačavanje uslova poslovanja privrednih subjekata predstavlja cilj savremenetrgovine i tu bi svi privredni subjekti imali iste uslove poslovanja. To se postiže putemklauzule najvećeg povlašćenja.

Načelo slobodnog saobraćaja i slobodne plovidbe i ma za cilj da se sloboda

transporta i plovidbe u međunarodnim relacijama odvijaju slobodno.

Postoje mnoge konvencije – Konvencija o otvorenom moru – koja predviđa da jeotvoreno more slobodno za plovidbu i druge morske delatnosti i sve ga države mogukoristiti na principu ravnopravnosti. Ili naprimer Konvencija o režimu plovidbeDunavom.

Načelo slobode transfera novca, novčane vrednosti i dobiti sledi slobodnu trgovinui ima veliki značaj za razvoj međunarodnih odnosa i za cilj ima unapređenje slobodetransfera novca.

Načelo najpovlašćenije nacije podrazumeva se da se u međunarodnomugovoru unese da će svaka strana potpisnica (država) priznati drugoj stranipotpisnici ugovora u određenim oblastima uzajamna prava kao što su povlastice iolakšice koje je ona dala ili će dati nekoj trećoj državi.

Načelo reciprociteta omogućava se uzajamno ponašanje država ugovornica i totako što jedna ugovorna strana daje određenu pogodnost da bi od druge ugovorne

96



97

strane dobila odgovarajuće pogodnosti. Naročitu primenu ima kod međunarodnihtrgovačkih ugovora u vezi sa uvozom – izvozom.

Načelo nacionalnog tretmana podrazumeva izjednačavanje stranih subjekata sadomaćim privrednim subjektima, pri čemu država obezeđuje stranim licima isti

tretman i prava koja imaju domaća lica.

Načelo preferencijalnog tretmana ili Klauzula povlašćenog položaja postižese povlašćena odstupanja određene države tj njenih privrednih subjekta u drugojstranoj državi, državi ugovornici. (snićženje carinskih stopa, liberalni uvoz)

Sistem nediskriminacije i podrazumeva jednak i pravičan postupak za svezemlje i njihove privredne subjekte.

3.5.2. Kretanja međunarodnog poslovanja u okruženju krize

Do naglog pogoršanja poslovne klime došlo je septembra 2008. godine, sa krahomvelikih finansijskih kuća u SAD. Rizici su jako povećani, vrednosne hartije prodavanepo niskim cenama, a sveopšta likvidnost veoma smanjena. Uticaj finansijske krizena globalnu ekonomiju ispoljio se kroz:

• znatnu kontrakciju kredita, koja je pogodila realni sektor i direktno smanjilaposlovnu aktivnost,

• smanjenje imovine domaćinstava, kao posledica pada cena finansijske i druge

imovine, što je dovelo do pada potrošnje i

• smanjenje poverenja i kod domaćinstava i kod kompanija, a zbog rastuće

neizvesnosti o budućnosti.

Talas finansijske krize prelio se ujesen 2008. godine i u zemlje u razvoju. Uticajglobalne krize delovao je kroz dva kanala – i kroz smanjenje izvozne tražnje zanjihovim proizvodima, i po osnovu smanjenog priliva kapitala. BDP zemalja u razvojuopao je za 4% u poslednjem kvartalu 2008. godine. Posebno su pogođene zemljeistočne Evrope, kod kojih je zavisnost od priliva inostranog kapitala posebno

izražena.(World Economic Outlook, IMF, April 2009, str. 4).

U drugom kvartalu dostignuto je dno krize i pad je prestao, da bi pojedineekonomije počele ponovo da rastu. Ipak, pozitivni pomaci su slabi i rast nije uhvatiodubljeg korena.

97



98

Ekonomski rast bio je snažan sredinom ove decenije, iako nije bio zasnovan nasnažnim fundamentima. Posle rasta od 5,6 i 5,2% u 2005. i 2006. godini, privredaSrbije dostigla je rast BDP-a od 6,9% u 2007. godini. I u sledećoj, 2008. godini rast

je iznosio solidnih 5,5%, i pored slabijeg kraja godine, a zbog uticaja svetske krize.

Taj rast bio je jednim važnim delom rezultat visokog priliva inostranog kapitala –doznaka, prekograničnih međubankarskih i međukompanijskih kredita, podrškemeđunarodnih finansijskih institucija, direktnih i portfolio investicija – koji sugenerisali visoku domaću tražnju i iz toga izvedenu relativno visoku ekonomskuaktivnost. Na taj način Srbija već godinama ima veoma visok platni deficit sainostranstvom, koji je 2008.godine dostigao 18% BDP-a. Srbija je postala visokozavisna od uvoza kapitala.

Prelivanje finansijske i ekonomske krize u Srbiju odvijalo se po sličnom obrascu ipraktično istovremeno kao u drugim zemljama u razvoju. Znaci krize pojavili su se

već u trećem kvartalu, kada je došlo do pada izvoza i industrijske proizvodnje. Ipak,rast je nastavljen i u četvrtom kvartalu 2008. godine, mada usporenim tempom.

Takva kretanja BDP-a posledica su kako smanjenja tražnje za srpskimproizvodima u svetu, tako i smanjenog priliva inostranog kapitala, što je smanjilodomaću tražnju.

3.2.3. Formiranje konkurentskih prednosti kao odgovor na

uslove poslovanja u složenom okruženju

Osnovna razlika između teorije komparativnih i konkurentskih prednosti jeste ukorišćenju sredstava.

Teorija komparativnih prednosti počiva na principima fizičkih sredstava, zasniva se navelikim preduzećima i autarhičnom okruženju i bazira se na nižim troškovima.

Teorija konkurentskih prednosti počiva na znanju i kvalifikovanosti ljudskog resursa,zasniva se na zajedničkoj viziji privatnog i javnog sektora i preduzetničkom modelu

nacionalnog ekonomskog rasta, i bazira se na kvalitetnijim proizvodima.

Instrumentima i sredstvima konkurentske prednosti stvaraju se ekonomski iinstitucionalni okviri poslovanja preduzeća u kompleksnim uslovima izazvanimprocesima globalizacije.

Instrumenti stvaranja konkurentske prednosti su definisani u konkurentskojstrategiji i to su:

98



99

• inovativna konkurencija,

• sofisticirani potrošač,

• kvalitet i partnerstva između kompanija.

Sredstva ostvarivanja mogu biti:

• Fizički kapital : finansijski, infrastruktura i prirodna bogadstva.

• Socijalni kapital : znanje, informacija,podatak analitički kapital, institucionalni

okviri i kultura.

• Finansijski kapital – finansijska moć 1 države izražena kroz razvijenost

finansijskog tržišta.

•

Infrastrukturni kapital – infrastruktura koja omogućava ekonomski prosperitetdržava (saobr,fabrike)

• Prirodna bogadstva – fizički kapital koji je ograničen i nije dovoljan da bi se

gradio prosperitet država

• Kulturni kapital – stavovi i uverenja koja dominiraju jednim društvom.

• Ljudski kapital – znanje i zdravlje, što je viši standard to je veći zdravstveni

potencijal.

• Znanje – najveći kapital danas. Ljudski intelekt nema cenu.

• Monitornig i analiza – omugućavaju adekvatnu aktivnost i povratnu

informaciju.

• Institucionalni okviri - pravne,zakonske i dr.forme institucionalnog

obrazovanja.

Pomeranjem sa komparativne na konkurentsku strategiju stavlja se naglasak natržišno koncipirana preduzeća kao nosioce globalnih ekonomskih aktivnosti.

Nacionalni prosperitet je moguće ostvariti unapređivanjem konkurentskih prednosti i toulaganjem u ljudski kapital što dovodi do povećanja produktivnosti – što podstiče razvojinovativnosti uslovljavajući održivost i stvarajući izvozno konkurentne proizvode, a sveto vodi celokupnom privrednom rastu.

Ekonomski razvoj jedne države se zasniva na mikroekonomskim osnovamakreiranjem stabilnog poslovnog okruženja i izgradnji sofisticiranjih preduzeća, kao i na

99



100

prosperitetnom i održivom makroekonomskom okruženju: jasna makroekonomskapolitika, otvorenost tržišta, privatizacija i stabilna politička situacija. Ekonomski razvojmoguć je u uslovima restruktuiranja i reformi, koji se ostvaruju putem tranzicije.

Konkurentnost zamenjuje komparativnu prednost i vrši se fokusiranje na sektore

koji omogućavaju rast bruto nacionalnog proizvoda po stanovniku u budućnosti.

Nacionalna konkurentnost podrazumeva niz promena u preduzeću i namakroekonomskom nivou.

Produktivnost omogućava visoke zarade i visok životni standard kao i brz obrt kapitala.

Izvoz je bitna stavka u stvaranju nacionalne konkurenstnosti ali samo savisokoproduktivnim proizvodima i uslugama.

Cilj strategije konkurentnosti podrazumeva visoku produktivnost, investicije i

kontinuirane inovacije.

Uloga države u strategiji konkurentne prednosti je u reformi zakona i propisa istvaranju ravnopravnih uslova za za njeno sprovođenje.

Novi uslovi svetske ekonomije podrazumevaju i nove uslove globalne ekonomije imeđunarodne trgovine: mali broj kupaca, visoke cene, personalizacija, visokaproduktivnost, kreiranje klastera, inovativnost, motivisana i visokokvalifikovana radnasnaga, visoke investicije, na taj način stvaraju se okviri konkurentskih prednosti.

Konkurentska prednost – podrazumeva postojanje ili ostvarivanje onog stepena

sposobnosti preduzeća koji se zahteva na tržištu i koji konkurencija ne može tako lakodostići, sem putem stvaranja sebi većih troškova i u dužem vremenskom periodu.

3.2.4. Pojam i uloga klastera

Klasteri predstavljaju specificiranje pojedinih delatnosti ili čitavih privrednih grana, ukojima postoje uslovi za izgradnju konkurentskih potencijala.

Klasteri – privredne grupacije (skupine preduzeća) iste,slične ili povezane

delatnosti.Uslovljeni su stepenom razvoja zemlje, nosiocem industrijskog razvoja u datoj

zemlji i ulogom vlade.

Definišu ih Nacionalni saveti formirani na nivou vlade zemlje u čiji sastav ulazevladini predstavnicim privrednici i intelektualni potencijal države.

100



101

Definišu se u onoj privrednoj grupaciji za koju se utvrdi da postoji mogućnostkreiranja „dijamantski“ stabilnog poslovnog okruženja, i pri određivanju klastera osnova

je produktivnost.

Klasteri u konkurentskoj strategiji imaju ulogu:

• Pvećavanje produktivnosti – specijalizacija u jednoj delatnosti omogućava rastproduktivnosti smanjivanjem određenih troškova (troškovi sirovina irepromaterijala). Povezivanje preduzeća da bi se približilo klaster grupacijisniziće cene materijala, povećati produktivnost, sniziti troškove transporta iomogući će se ekonomski razvoj.

• Povećanje mogugućnosti inovacija – definisanjem klastera definišu se dugoročnipravci razvoja na nivou privrede i na taj način se usmeravaju investicije iinovacije – kroz ovo efekat jeste na strani produktivnosti.

• Stimulisanje i omogućavanje nove poslovne forme i širenje klastera – razvijanjemklastera i inovacijama otvara se podsticajna mogućnost za razvijanja novihindustrija.

Makroekonomski institucionalni okviri su u povratnoj sprezi sa mikroekonomskimrazvojem.

Stvaranje uslova za uključivanje na međunarodno tržište omogućiće ulaganja utehnologiju, ulaganje u istraživanje i razvoj, poboljšanje infrastrukture , informativnihtokova i jačanje intelektualnog potencijala preduzeća.

Preduzeća se usmeravaju u pravcu stvaranja konkurentske prednostisofisticiranošću proizvoda ili usluga.

Ključni i povezivajući faktor je poslovno okruženje koje u sebi objedinjuje: kvalitetuslova, lokalnu, regionalnu i globalnutražnju, strategiju preduzeća i klastere(podsticajne industrije).

Uloga vlade je ta, da treba da stvori takve uslove okruženja koji će biti podsticajni ukreiranju infrastrukture koja sadrži sve navedene faktore

Infrastrukturu predstavlja:

• Stabilna makroekonomska i fiskalna politika

• Jasni i trajni zakoni

• Antikorupcijski i antimonopolski zakoni

• Regulatorni standardi (obkast kvalitetai zaštite životne sredine)

101



102

• Definisane podsticajne mere

• Regionalna saradnja

3.2.5. Međunarodno kretanje kapitala

Kretanje kapitala zavisi od pravnih i fizičkih subjekata(fizička lica,preduzeća,finansijskeorganizacije,MMF)

Međunarodno kretanje kapitala uslovljeno je ponudom i tražnjom kapitala natržištu. Na strani ponude je korist koja se ostvaruje plasiranjem kapitala u stranuzemlju,i u suštini ponude je motivacija subjekta koji plasiraju kapital u cilju povećanjaprofita. Motivacjija je podsticajna u ponudi, a rizik ograničavajući.

Efekte međunarodnog kretanja kapitala u normalnoim uslovima imamo i na straniponude i na strani tražnje

Oblici međunarodnog kretanja kapitala

Prema njegovom poreklu:

Kapital iz privatnih izvora – kapital kojie je vlasništvo privatnih pravnih i fizičkihlica (kapital iz multinacionalnih i trnasnacionalnih kompanija,finansiskih organ.) Njihovmotiv u plasiranju kapitala je povećanje profita i stvaranje tržišne moći.

Kapital iz zvaničnih multilateralnih izvora, međunarodnih institucija javni kapital.Plasiraju ga državne, javne institucije,međunarodne,regionalne instiitucije(MMF,Svetska bnaka, inst. u UN). Najveći deo ovog kapitala odliva se iz razvijenihzemalja u zemlje u razvoju i nerazvijene zemlje. Modeli plasiranja kapitavla su:međunarodni zajmovi i krediti, finansiranje od MMF-a, i dr.

Prema vremenskom kriterijumu:

Kratkoročni zajmovi – vreme trajanja do 2 god. To su komercijalni ili robnikratkoročni krediti (dokumentarni akreditivi)., kupovina inostranih hartija od vrednostibazirana na kurnim razlikama.Srednjoročni zajmovi – rok trjanja od 2-5 god. I oni suuglavnom poreklom iz zvaničnih mešunarodnih institucija.

Dugoročni zajmovi – rok trajanja duži od 5 god. Oni su uglavnom, u F-jiprivrednog razvoja zemalja u razvoju, i putem njih se finansira uglavnom kupovinaopreme. Razlikuju se komercijalni i robni zajmovi. Posebn vid je kaptal dobijen odzvaničnih međunarodnih institucija MMF, SB.

102



103

3.6. Uloga međunarodnih ekonomskih I drugih

institucija

Međunarodne institucije, a naročito finansijske institucije, mogu definisati i uspostavititakve regulative koje će omogućiti opšti privredni razvoj kako razvijenih, tako i zemaljau razvoju, kako se ne bi zemljama u razvoju nametalo otvaranje tržišta, jer se oneistovremeno susreću sa raznim vidovima barijera prilikom izvoza u razvijene zemlje.Snažna politička i ekonomska aktivnost može doprineti integralnijem globalnomprivrednom razvoju.

Pravila koja zemlje u razvoju preuzimaju od međunarodnih institucija često suporeklom iz razvijenih zemalja. Zemlje u razvoju trebaju pravovremeno uočiti momenat

za početak institucionalnog i strukturnog prilagođavanja globalnim tokovima. Aliistovremeno trebaju imati jasno izdefinisanu strategiju uključivanja u globalne tokove.

Zahtev za liberalizacijom tržišta ne predstavlja novinu u međunarodnim ekonomskimodnosima. Različiti su motivi zahteva za liberalizaciju tržišta zemalja u razvoju irazvijenih zemalja. Zemlje u razvoju teže da tim merama izjednače svoje usloveprivređivanja sa razvijenim zemljama, dok liberalizacija tržišta za razvijene zemlje značiupravo suprotno, još veću polarizaciju u cilju ostvarivanja što većeg profita, kroz prizmueksploatacije.

Ekonomsko restruktuiranje tržišta zahteva jasno deklarisanje principarestruktuiranja. Ekonomski razvoj i liberalizacija tržišta treba da su u funkciji rastasvetske trgovine

Dvostrukost ekonomskih standarda kada je u pitanju liberalizacija tržišta ogleda se iu tome da su najveći zagovornici liberalizacije EU, SAD i Japan, države sa najoštrijimprotekcionističkim merama, naročito u sektoru poljoprivrede i tekstila. Upravo ti sektorisu nosioci razvoja privreda nerazvijenih zemalja.

Procesu liberalizacije pre svega doprinosi rad Svetske trgovinske organizacije

i Međunarodnog monetarnog fonda. Ove dve svetske institucije kontrolišu razvijenezemlje i na indirektan način uspostavljaju patronat u siromašnim zemljama.

Međunarodne trgovinske orgranizacije su: STO, Trgovinske organizacije pri UN;Ekonomsko socijalni savet i ekonomska komisija UN, Konferencija UN o trgovini irazvoju, Organizacija UN za industrijski razvoj; Organizacija za ekonomsku saradnju irazvoj; MTK.

103



104

Međunarodne finansijske ogranizacije su: Svetska banka(SB), MMF, Evropskabanka za obnovu i razvoj, Evropska centralna banka, Evropska investiciona banka,Regionalne banke za finansiranje privrednog razvoja, Banka za međunarodne obračune

3.6.1. Svetske trgovinske organizacije (STO)

STO predstavlja globalnu organizaciju, čiji je cilj uspostavljanje pravila, tj. normi umeđunarodnoj trgovini koje bi omogućile odvijanje slobodne i jedinstvene trgovine.

STO je nastala kao rezulatat poslednje Urugvajske runde pregovora GATT, koja jezapočeta 1986. godine u Urugvaju a okončana 1994. godine u Maroku. ZaključivanjeUrugvajske runde pregovora i stvaranje STO se smatra trijumfom slobodne trgovine ipovećanja regulisanja međunarodne trgovine.

Ministarska konferencija je glavni organ STO koji donosi odluke. Sastoji se odpredstavnika svih zemalja članica i sastaje se jednom u dve godine.

Generalni savet bira se od predstavnika zemalja članica, a u periodu između dvazasedanja Ministarske konferencije preuzima njenu ulogu.

Svetska trgovinska organizacija je osnovana sporazumom iz Marakeša, koji je stupio nasnagu 1.januara 1995. godine. Nastala je kao rezultat multilateralnih trgovinskihpregovora u okviru Opšteg sporazuma o carinama i trgovini (GATT). Ključni stav STO,prilikom prijema novih članica iz reda zemalja u razvoju, jeste da se omogući ulazakstranih investitora na tržište roba i usluga dotičnih zemalja. Ulazak određene zemlje u

razvoju u STO, najčešće je uslovljen političkim stavom vodećih članica STO(Preuzeto Svetska trgovinska organizacija , Aneta Đermović, juli-avgust 1999

www.inaffairs.org.yu).

Pad ekonomskog rasta koji je blaži u Evropi (zabeležen je privredni rast u Rusiji izemljama centralne i istočne Evrope), uzima se kao argument u dodatnom finansijskomopterećenju Evrope sa stanovišta STO. «Zemlje u razvoju, od kojih su mnoge napravile

značaj ekonomski progres zahvaljujući liberalizaciji tržišnih pravila, koje je omogućila

Svetska trgovinska organizacija (STO), mogle bi prve da osete negativne posledice

usporavanja rasta svetske trgovine, uočenog u 2001. godini. Da bi se sprečila njihova

marginalizacija u svetskoj ekonomiji, pogotovo zbog jaza u razvoju informatičke i

komunikacione tehnologije, moraju uživati veće privilegije u pristupu tržištima bogatih

zemalja u širokom asortimanu proizvoda i usluga. Dalje, članice Saveta Evrope treba

da povećaju svoje fondove za STO u naporu da pomognu zemljama u razvoju

administrativnu implementaciju preuzetih obaveza, koje je propisala STO.»

Rezolucija 1269 Svetske trgovinske organizacije iz 2002. godine, analizira:

104

http://www.inaffairs.org.yu/

http://www.inaffairs.org.yu/



105

• ulogu STO u procesima liberalizacije svetskog tržišta,

• današnje privredne trendove,

• instrumente STO u kreiranju svetske ekonomije,

• ulogu ostalih institucija u razvoju svetske ekonomije.

Očigledan je značaj Svetske trgovinske organizacije u svetskoj ekonomiji ne samo kaoekonomske već kao i političke institucije. Ova organizacija je ta koja diktiraliberalizaciju tržišta, utvrđuje pravila. Politika STO nametnula je otvaranje tržištazemalja u razvoju i delimičnog otvaranja tržišta razvijenih zemalja.

Svetska trgovinska organizacija «priznaje» da je na sceni marginalizacija

perifernih tržišta, odnosno tržišta zemalja u razvoju. Ona navodi uzroke temarginalizacije: informatička i tehnološka revolucija, koju su sprovele razvijene zemlje.

STO je u mogućnosti da instrumentima i merama ekonomske politike, koju diktira, bitnoublaži efekte takve marginalizacije. U Rezoluciji 1269 STO iz 2002, ova Ogranizacijasmatra da zemljama u razvoju treba povremeno dozvoliti bolji, ali nikako stalan pristuptržištima bogatih zemalja.

Zbog nedostatka kapitala zemlje u razvoju su prinuđene da se obraćaju STO kreditnimzahtevima, kako bi pomogle i ubrzale razvoj svojih privreda. Ova međunarodnainstitucija na specifičan način, svojim uslovljavanjem, diktira uslove privrednog razvojapomenutih zemalja. Uslovi se ogledaju u uvođenju visokih standarda po pitanjukvaliteta, kontrole, zaštite čovekove sredine i slično.

Postavljeni zahtevi bi bili realni kada bi industrija zemalja u razvoju bila na višemnivou. Međutim, za to je potreban svež finansijski kapital.

U Svetskoj trgovinskoj organizaciji izgrađeni su određeni principi na kojima ona počiva.Osnovni principi STO su:

• princip najpovlašćenije nacije,

• princip nediskriminacije,

• princip slobode tranzita i transparentnosti,

• princip univerzalnosti.

Definisani principi treba da budu izvor izgradnje privrednog kredibiliteta zemlje u

tranziciji, a instrumenti izgradnje mogu biti regionalni trgovinski ugovori, koje podržava,

pre svega, STO, ali i Svetska banka i Međunarodni monetarni fond.

105



106

3.6.2. Međunarodni monetarni fond

Međunarodni monetarni fond (MMF) je jedna od tri institucije koje imaju veliku uloguu globalnim ekonomskim procesima. Pored MMF-a tu su još i Svetska banka i STO.

Kako bi uticaj sve tri organizacije imao sinhronizovano dejstvo na svetske privrednetokove ustanovljena je saradnja tako što direktori sve tri organizacije podnose izveštajGeneralnom savetu STO.

Zemlje u procesu privrednog restruktuiranja treba da definišu jedinstvenestavove u pogledu saradnje sa sve tri institucije. Ti jedinstveni stavovi se ogledaju usledećem: izgradnja finansijskog tržišta, tržišta nepokretnosti, regionalne integracije,razvijanje efikasnosti i sl. Cilj je stvoriti univerzalnu makroekonomsku klimu za zemlje urazvoju kako bi se omogućio privredni rast i razvoj.

Osnovan jula 1944g sa ciljem da se kreira međunarodni monetarni sistem, na osnovukojeg će se ubrzati proces zaposlenosti i ostvariti stabilnost cena u svetu.

Najvažniji organ MMF-a je Upravni odbor guvernera koju čine predstavnicizemalja članica i zastupaju interese vlada.

U okviru MMF-a formirani su komiteti (Komitet za razvoj i Privremeni komitet) igrupe:

• Grupa 5 – sastavljena od zemalja čije nacionalne valute konstituišu specijalanaprava vučenja (SDR) – SAD, Fran,Nem,Jap,VB.

• Grupa 7 – sastavljenja od 7 najrazvijenih industrijskih zemalja = grupa5 +Kanada i Italija(sada 8-smoeka+Rusija).

• Grupa 24 – osnovana sa ciljem da predstavlja interese zemalja u razvoju upregovorima oko pitanja iz oblasti međunarodnog monetarnog sistema.

MMF je svetska organizacija sa 184 zemlje članice, koja je osnovana da bi vršilamonitoring nad monetarnim politikama u svetu, da bi pomagala ekonomski razvoj iostvarivanje visokih stopa zaposlenosti, kao i radi obezbeđivanja stabilnosti deviznihkurseva u svetu.

Sredstva za odvijanje delatnosti MMF obezbeđuje uplatom određenih kvotazemalja članica. (uplaćuju se u zlatu, konvertabilnim valutama ili specijalnim pravimavučenja). Kvote se dodeljuju zemljama članicama prilikom pristupanja MMFodređuju broj glasova. Zemlje članice koje se susretnu sa deficitom platnog bilansamogu pod određenim uslovima da uzmu kredite MMF-a pri čemu su oni prvenstvenouslovljeni visinom kvote zemlje članice.

106



107

Stvaranje makroekonomske klime, pre svega, odnosi se na princip koherentnosti

u kreiranju potrebne pravne i administrativne infrastrukture. Usklađivanjezakonodavstva iz oblasti prometa roba i usluga, razvoj finansijskog i bankarskogtržišta, stvaranje institucionalnih pretpostavki u svim sektorima ekonomskog životazemlje u tranziciji predstavljaju osnovne postulate u ostvarivanju saradnje saMМF-om.

Monetarna i fiskalna politika za koju se zalaže MMF kao i prolongiranje itplatestarih dugova uz uspostavljanje transparentnog vlasništva nad kapitalom, omogućiobi finansijsko restruktuiranje privrede, što za preduzeća znači ulazak u zonustabilnosti kreditnog tržišta, što bi podstaklo razvojnu politiku i dovelo do povećanjazaposlenosti o socijalne stabilnosti kao ključnih determinanti razvoja društva.

Privredno restruktuiranje zemalja u razvoju moguće je ostvariti kroz program

strukturalnog prilagođavanja koji podrazumeva:

• masovnu privatizaciju i deregulaciju,

• ukidanje uvoznih tarifa, zaštitnog bedema domaće industrije,

• ukidanje kontrole nad stranim investicijama,

• snižavanje poreza na dobit,

• eliminisanje kontrola cena i uvođenje kontrole nadnica,

• drastičnu redukciju izdataka za socijalnu i zdravstvenu zaštitu.

Procesom strukturnog prilagođavanja sa jedne strane povećava se zavisnostekonomija u razvoju za ekonomije razvijenih država, jer se omogućava slobodnokretanje kapitala (koje poseduju bogate zemlje), a sa druge strane ograničava sekretanje rada– faktora proizvodnje kojim obiluju nerazvijene zemlje.

Aktuelizacija određenih pitanja od strane MMF u prethodnom periodu stimulisalabi ekonomski razvoj zemalja u tranziciji i potpomogla bržoj liberalizaciji tržišta.

Monetarna i fiskalna politka, za koju se zalaže MMF, kao i prolongiranje otplate

starih dugova uz uspostavljanje transparentnog vlasništva nad kapitalom, omogućilo bifinansijsko restruktuiranje privrede. Za preduzeća bi to značilo ulazak u zonu

stabilnosti kreditnog tržišta, što bi podstaklo razvojnu politiku i dovelo do povećanjazaposlenosti, a samim tim i socijalne stabilnosti, kao ključnih determinati razvojadruštva.

107



108

3.6.3. Svetska banka

Osnovana je 1944.god radi partnerske pomoći ekonomijama u razvoju i rastućimtržištima. Posle II svetskog rata njen primarni zadatak je bio pomoć oporavku porušenih

evropskih ekonomija.Po plasmanu prvih pozajmica radi obnove porušenihzapadnoevropskih država, SB se okretala zemljama u razvoju, pozajmljivala novac, i nataj način je pomagala razvoju najsiromašnijih područja zemalja III sveta.

SB danas pored davanja zajmova, nudi i tehničeke i savetodavne pomoći,specijalizaciju kadrova koje se realizuju kroz različite programe i projekte.

SB čine sledeće institucije:

• Međunarodna banka za obnovu i razvoj IBRD, koja se bavi plasmanompozajmica zemljama u razvoju koje kupuju obvezniceSB. Uslov za članstvo ječlanstvo u MMF. Najčešći zajmovi koja ona odobrava: investicionizajmovi,zajmove za prilagođavanje i garancije.

• Svetska razvojna institucija IDA, daje pozajmice siromašnim zemljama koje nemogu platiti tržišne kamate. Krediti su bezkamatni da dugoročnim rokom otplate(35-40g). Finansiraju se različiti projekti u oblastiobrazovanja,infrastrukture,ekologije..

• Svetska finansijska korporacija IFC , koja se bavi finansiranjem privatnog sektorai finansijski je nezavisna. Finansira projekte u oblasti telekomunikacija,

eksploatacije nafte i gasa, informacione tehnologije i dr.

• Agencija za garantovanje multiraternih investicija MIGA, bavi se podsticanjempriliva stranih direktnih investicija (SDI) u zemlje u razvoju članice SB.

• Internacionalni centar za rešavanje investicionih sporova ICSID, osnovana je radipoboljšanja investicionih tokova u svetu.

Funkcije svetske banke su:

• Pomaganje obnove i razvoja privrede zemalja članica,

• Podsticanje privatnih investicija u inostranstvu putem garancija i sučestvovanja ukreditima,

• Pomaganje dugoročnog ravnomernog razvoja međunarodne trgovine iodržavanja ravnoteže u platnim bilansama,

108



109

• Usklađivanje vlastitih kredita ili garancija s drugim međunarodnim izvorimafinansiranja

• Strogo namenski zajmovi,

• Odobravaju se državi članici ili njenim preduzećima ili drugim ustanovama,• Ako zajmoprimac nije država članica onda država članica mora garantovati

vraćanje kredita

• Organizovanje i pružanje tehničke pomoći,

• Osnivanje Instituta za ekonomski razvoj i obučavanje kadrova,

• Osnivanje Konzorcija za kreditiranje prioritetnih programa razvoja

• Prema komercijalnim kriterijima,

• Finansiranje Banke mora biti praćeno štednjom od strane zemlje korisnika zajma,

• Kredite koje Banka odobrava na području zemlje članice obavezno garantujevlada zemlje članice, njena centralna banka ili druga slična ustanova;

• Prioritet imaju ekonomski najkorisniji i najhitniji projekti,

• Odobreni zajam mora biti iskorišten samo za svrhe za koje je zajam odobren,

• Banka odobrava kredit samo u slučaju kada je sigurna kako zemlja tražilac

kredita nije mogla dobiti povoljniji kredit od ostalih finansijskih institucija….

3.6.4. Evropska investiciona banka

Finansijska organizacija koja je osnovana 1958.g radi davanja doprinosa integraciji,balansiranom razvoju i ekonomskoj i socijalnoj koheziji, kao i rešavanju problemafinansiranja zajedničkog tržišta zemalja evropske ekonomske zajednice.

Omogućava lakše kretanje kapitala unutar zemalja zajednice, priliv kapitala iz zemaljavan zajednice, odobravajući kredite za projekte modernizacije privrede zemalja članica i

zajedničke projekte za više zemalja članica.

• Pravno, administrativno i financijski je samostalna,

• Osnovana kako bi pridonosila razvoju na zajedničkom tržištu pomoću tržišnih ivlastitih sredstava

109



110

• Samostalna u izboru projekata koje će financirati, odobrava kredite i Garancije naneprofitnoj osnovi

Definiše sledeće operativne prioritete:

• Regionalni razvoj unutar EU• Zaštitu životne okoline i poboljšanje kvalitetu života

• Pripremu zemalja koje se pripremaju da pristupe EU

• Zajednicu razvoja pomoći i saradnje zemljama partnerima

Dugoročni prioriteti :

• Transevropski transport

• Razvoj energetske mreže

• Finansiranje zajmova

• Finansiranje rizičnih operacija.

Ciljevi Evopske investicione banke su:

• Finansiranje projekata u manje razvijenim zemljama EZ-a (tadašnjeg) EU,

• Finansiranje projekata za modernizaciju preusmjeravanje ili pokretanje novih

delatnosti,

• Finansiranje zajedničkih projekata zemalja članica,

• Kreditira maksimalno do 50 % vrednosti projekta.

3.6.5. Evropska banka za obnovu i razvoj

Osnovana je 1991.g u periodu raspada socijalističkih zemalja u Centralnoj i IstočnojEvropi, kojima je bila potrebna pomoć u prihvatanju privatnog sektora u demokratskom

okruženju.

EBOR podržava strukturne i sektorske reforme, privatizaciju i preduzetništvo, razvojpravnih sistema, infrastrukturni razvoj, sunfinansira investicije i dr. Organi su jojdirektor, odbor guvernera i izvršni odbor.

Osnovana je od strane 39 država. Članice su sve evropske zemlje članice MMF-a ilione koje ispunjaju uslove EBOR-a,

110



111

Ustanovljena je radi pomoći državama Istočne i Srednje Evrope u prelasku natržišnu privredu, pomoć u privatizaciji, decentralizaciji i monopolizaciji,

Podsticanje privatne inicijative i poduzetništva zemljama korisnicama pruža itehničku pomoć

3.6.6. Uticaj međunarodnih instiтucija na procesе tranzicиjezemalja u razvoju

Svetska trgovinska organizacija i Međunarodni monetarni fond su ključni «pregovarači»u procesima tranzicije zemalja u razvoju. Pored njih bitnu ulogu igraju i Svetska banka,Ujedinjene nacije, NATO i drugi.

Svetska banka kao međunarodna institucija insistira na reformama bankarskog

sistema zemalja u tranziciji. Politika Svetske banke je usmerena na utvrđivanjemehanizama stabilnog bankarskog sistema, sistema osiguranja i mehanizama zasprečavanje pranja novca. Po načelima Svetske banke na taj način će se uklonitibarijere za upliv finansijskog kapitala u zemlje u razvoju i omogućiti efikasnorestruktuiranje

Iako na prvi pogled tako ne deluje, MMF, STO i ostale međunarodne institucije nameđunarodnom tržištu deluju sinergijski.

MMF kontroliše monetarni sistem jedne zemlje, Svetska banka se stara osocijalnom uređenju, a STO proklamuje slobodnu trgovinu.

Ovakvo sinergijsko dejstvo kao posledicu, za zemlje u tranziciji, ima:

• skupi zajmovi-visoke kamatne stope,

• visoka stopa nezaposlenosti,

• jaka konkurencija sa zapada,

• destimulirajuće razvojne faktore i sl.

Svetska banka je na stanovištu da se produktivnost zemalja u tranziciji možepoboljšati ukidanjem trgovinskih barijera, ukidanjem državnih regulativa kojeodređena preduzeća stavljaju u monopolski položaj, nekonkurentan sa privatnimpreduzećima iz inostranstva

Naglasak je dat na investiranje i konkurenciju i stvaranje ambijentalnih uslova zaupliv stranog kapitala u zemlje u razvoju. Ono što je nesumnjivo jeste značaj i uloga

111



112

međunarodnih institucija u procesima tranzicije zemalja u razvoju. Ove institucije suupravo one koje kreiraju okvire i mehanizme makroekonomskog i mikroekonomskog

Documents

Privredni sistem