PRIVREDNI RAST

PRIVREDNI RASTDoc. dr Zoran Mastilo

Privredni rast je uvećanje realnog bruto društvenog proizvoda određene makroekonomije u odnosu na njegovu veličinu u prethodnom vreinenskom inlervalu.

Privredni rast predstavlja povećanje agregatne ponude.

POJAM PRIVREDNOG RASTA

Privredni rast se kvantitativno izražava na najrazličitije načine a najčešće pomoću pokazatelja stope rasta bruto društvenog proizvoda, nacionalnog dohotka, bruto društvenog proizvoda po glavi stanovnika, nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, itd.

Posmatrano u dugom roku pokazatelji privrednog rasta govore o napredovanju nacionalne ekonomije.


Privredni rast je rezultat rastuće efikasnosti upotrebe proizvodnih inputa.

Pojam privrednog rasta je uži od pojma privrednog razvoja. Rast je komponenta razvoja. On se bazira na krajnje simplificiranom proučavanju ekonomske dinamike i podrazumeva vrlo rigorozna ograničenja. Privredni rast je proces povećanja realnog bruto drušlvenog proizvoda.


TEORIJE UZLETA, STAGNACIJE, I URAVNOTEŽENOG RASTA

KRATKOROČNE I DUGOROČNE TEORIJE PRIVREDNOG RASTA

NAJZNAČAJNIJE TEORIJE PRIVREDNOG RASTA

Teorije uzleta se povezuju sa imenom Rostova i njegovog učenja u kome se akcentiraju sledeći periodi privrednog rasta: tradicionalno društvo, etapa prelaza od tradicionalnog ka modernom društvu i etapa starta ili uzleta.

Kao što se vidi jedan od perioda privrednog rasta koje apostrofira Rostov je start ili uzlet, a njegova analogija je sa avionom koji jc sposoban da leti tek nakon dostizanja kritične visine.

TEORIJE UZLETA

Pojedine makroekonomije imaju različite periode uzleta.

TEORIJE UZLETA

Zemlja Period uzleta

Velika Britanija 1783 - 1802.

Francuska 1830 - 1860.

Belgija 1833 - 1860.

Sjedinjene Američke Države 1843 - 1860.

Nemačka 1850 - 1873.

Švedska 1868 - 1890.

Japan 1878 - 1900.

Rusija 1890 - 1914.

Kanada 1896 - 1914.

Argentina 1935 -

Turska 1937 -

Indija 1952 -

Kina 1952 -

Fazu uzleta Rostov vezuje za ispunjenje sledeća tri uslova: 1) porast investicija sa 5 posto (ili manje) na više od 10 posto nacionalnog dohotka; 2) razvoj jednog ili više proizvodnih sektora koje odlikuje visoka stopa rasia; 3) postojanje ili nagla pojava političkog, društvcnog i institucionalnog okvira koji je stimulativan sa stanovišta rasta modernih sektora, dok inogućnosi angažovanja strane akumulacije u fazi uzleta daje sigurnost razvoju.

TEORIJE UZLETA

U osnovi svih teorija slagnacije nalazi se međunarodna dimenzija privrednog rasta i stav da danas nerazvijene zemlje imaju određene prednosti koje nisu bile karakteristika razvoja prvobitno nerazvijenih, a danas razvijenih privreda. Nedovoljno razvijene zemlje, naime, mogu u savremenim uslovima ostvarili privredni rast mehanizmom transfera akumulacije i tehnologije iz razvijenih zemalja. Ovu teoriju razvio je hardvarski profesor Aleksandar Geršenkron i ona je u lileraturi poznata kao Geršenkronov efekat.

TEORIJE STAGNACIJE

Teoretičari uravnoteženog rasta, napominju da je privredni rast u svojoj biti uravnotežen proces u kome se privrede pojedinih zemalja stalno kreću napred. Ekonomisti koji zastupaju ovakave stavove često prave digrcsiju da je rast sličan kretanju kornjače koja sporo i stalno ide napred, a ne kretanju zeca koji na mahove pravi snažne iskorake, ali se odmara čim oseti umor. Jedan od najpoznatijih predstavnika ovog teorijskog pravca je Sajmon Kuznec. Ovaj autor jc proučavao privrednu istoriju 13 visoko razvijenih zemalja, počev od 1800. godine. Poruke njegovih istraživanja se mogu sažeti u rečenici da je privredni rast ovih zemalja najpribližniji modelu uravnoteženog rasta. Ovo iz osnovnog razloga što rezultati njegovih istraživanja nisu upućivali na značajniji rast ili opadanje stopa privrednog rasta u analiziranom vremenskom periodu.

TEORIJE URAVNOTEŽENOG RASTA

Teorije kratkomčnog privrednog rasta (Short-Term Economic Growth Theories) analiziraju rigorozne matematičke odnose izmcđu stope privrednog rasla i proizvodnih inputa, posebno kapitala i radne snage. Teorije kratkoročnog privrednog rasta bave se istraživanjem relacija koje postoje izmcđu stope privrednog rasta i veličine upotrebljenih proizvodnih utrošaka.

Teorije dugoročnog privrednog rasta (Long Term Economic Growth Theories) istražuju dinamiku dugoročnog rasta kako u visoko industrijalizaovanim tako i u nedovoljno razvijenim zemljama. Kao tri najvažnije škole dugoročnog privrcdnog rasta u razvijenim sredinania u literaturi se navode: a) škola stagnacije b) škola dugoročnog rasta sa fluktuacijama privrednih ciklusa i postepenim uvećanjem stope privrednog rasta i c) škole eksplozijc i kolapsa.


Škola stagnacije najčešće se povezuje sa imenom ekonomiste Alvina Hansena. Ukratko, njegova teorija jc polazila od konstatacije da je krajem tridesetih godina ovoga veka došlo do stagnacije stopa rasta stanvništva i štednje kao i završetka teritorijalnih osvajanja u globalnim relacijama. Ove promcne su uslovile pomeranje akcenta u proizvodnji od kapilalno-intenzivnih tehnoloških postupaka ka kapitalno-štednim procesima. To je, sa svoje slrane, dovelo do stagnacije privrednog rasta.

Škola dugoročnog rasta sa fluktuacijama privrednih ciklusa i postepenim uvećanjem stope privrcdnog rasta ima za polaznu premisu opredeljenje da će budući rast biti analogan rastu u prošlosti, te da su pesimistički stavovi stagnacionista neprihvatljivi. Reprezentativni predstavnik ovakvog učenja jc Robert Solou. Po ovom autoru stabilan dugoročni privredni rast jc ostvariv.


Škola eksplozije i kolapsa razlikuje tri njena najvažnija pravca. Prvi pravac se odnosi na Makrsovu teoriju koja predviđa nestajanje kapilalizma, budući da u okviru istog dolazi do sve vcćeg ispoljavanja brojnih društvenih protivrečnosti. Drugi pravac reprezentuju razmišljanja intelektualnih naslednika Tomasa Maltusa i njegovih pesimističkih stavova u vezi mogućnosti uvećanja proizvodnje u obimu neophodnom da prati trend stalnog uvećanja stanovništva. Najpoznatiji radovi su objavljeni od strane Rimskog kluba pod nazivom Granicce rasta iz 1972. godine. Treća varijanta predstavlja negaciju druge, Protagonisti ovog teorijskog pravca odbacuju kataklizmične poruke druge varijante, temeljići svoje zaključke na stavu po kome savremene tehnološke promene omogućuju rastuće prinose u oblasti poljoprivredne proizvodnje. u ekstrakciji prirodnih resursa i zaštiti prirodne sredine.


Kejnsijanstvo tumači privredni rast prvenstveno sa tačke gledišta tražnje. Ono objašnjava nizak tempo privrednog rasta nedovoljnom veličinom ukupne tražnje, koja ne obezbeđuju neophodan rast bruto društvenog proizvoda. Zato se oni zalažu za politiku niskih kamatnih stopa (politika "jeftinog novca") kao sredstvo stimulncije investicija. U slučaju potrebe, fiskalna politika se možc korisiiti za ograničenje državnih rashoda i potrošnje, s tim da visok nivo investicija ne vodi inflaciji. Osnovna racionalna nit kejnsijanskog pristupa dinamiziranju proizvodnje je stav po kome je principom multiplikovanog delovanja na neku od komponenata potrožšnje moguće u kratkom roku uticati na akceleraciju slope privrednog rasta.

EKONOMIJA PONUDE – PREOKRET U TEORIJI PRIVREDNOG RAZVOJA

Monetarizam se u ekonomskoj teoriji vezuje za ime američkog ekonomistc Miltona Fridmana. Promene stope rasta ponude novca istovremeno objašnjavaju i logiku privredne dinamike. Analogno takvom zaključku proizilazi i stav o odlućujućoj važnosti monetarne polilike u procesu dinamiziranja stope privrednog rasta. Bitno ogranićenje monetarizma u kontekstu izučavanja problema privrednog rasta ogleda se u tome što ovaj teorijski pravac polazi od zaključka da se u kratkoin roku može promeniti proizvodnja i zaposlenost povećanjem novčane mase. Međutim, u dugom roku, posle procesa prilagođavanja u kratkom roku, dolazi do efekata koji se uglavnom oglednju u povećanju cena.


Vreme od kasnilh šezdesetih i posebno od sedamdesetih godina 20. veka pa do današnjih dana karakteriše napnštanja kejnsijanskog pravca u ekonomskoj teoriji i uspon tzv. novoklasičnih pristupa. Premda mišljenja o ukupnim dometima ovog teorijskog pravca vrlo podjeljena, tvrđenje po kome visoke poreske stope utiču negativno na privredni rast. Može se zaključiti da su investicije u centru istraživanja predstavnika ekonomije ponude. Nivo agregatnih investicija zavisi od veličine agregatne štednje, a štednja od visine ukupnih poreskih zahvatanja. Dolazi se do stava o presudnom značaju motivacija u procesu dinamiziranja privrednog rasta, motivacije da se radi, štedi i da se investira. Visoke poreske stope destimulativno djeluju na sistem motivacije


Elementarna analiza stavova makroekonomske teorije i politike u vremenu koje se proteže od polovine 20. veka, pa sve do osamdesetih godina u zemljama razvijene tržišne privrede, može se pznačiti kao iznačaženje puteva i načina pomoć kojih se ekonomska politika efikasno suprostavlja inflaciji, s jedne, i rastu nezaposlenosti, s druge strane. U situacijama kada je nezaposlenost pokazivala trendove rasta, liberali su zahtevali povećanje izdataka ili smanjenje poreza. Suprotno, u uslovima rasta inflacije, konzervativci su preporučivali kreatorima ekonomske politike široku paletu monetarnih i fiskalnih mera restruktivnog karaktera.


Empirijski pokazatelji stope rasta bruto društvenog proizvoda u pojedinim zemljama u dužem vremenskom intervalu to najbolje pokazuju. Daleko najveći broj zemalja u toku dugog roka ima prosečnu stopu rasta realnog GNP između dva i tri posto.

Agnus Madison (Agnus Maddison) ekspert za ekonomsku istoriju i teoriju privrcdnog rasta je podelio vremenski interval od 500. godine naše ere, pa do 1920. godine na četiri perioda:

poljoprivreda, (500-1500);

razvijena poljoprivreda (1500-1700);

trgovački kapitalizam (1720-1820.) i

kapilalizam (1820-1980).

IZVORI DUGOROČNOG PRIVREDNOG RASTA – EMPIRIJSKI ASPEKT

Tempo privrednog rasta i poljoprivredne proizvodnje po stanovniku

Zapaža se da je nivo poljoprivrednih proizvoda po stanovniku, u gotovo desetovekovnom periodu ostao nepromenjen, dok je stanovništvo u toku istog vremenskog intervala raslo po stopi od 0,1%. Tokom sledeća dva veka stanovništvo jc raslo po stopi od 0,2%, dok je proizvodnja po stanovniku bila uvećavana po stopi od 0,1%. Kvalitativna promena se dogodila u sledcćoj fazi razvoja kapitalizma, kada je prosečna stopa rasta proizvodnje po glavi slanovnika iznosila 1,6%.


StanovništvoPoljoprivredna proizvodnja po

stanovnikuPoljoprivreda (500-1500) 0,1 0,0

Razvijena poljoprivreda (1500- 1700) 0,2 0,1

Trgovački kapitalizam (1700- 1820) 0,4 0,2

Kapilalizam (I820-I9S0) 0,9 1,6

Rezullati istraživanja Sajmona Kuzneca pokazuju da je tempo privrednog rasta u vremenu prve industrijske revolucije, koja se dogodila u Velikoj Britaniji između 1780. i 1820. godinc, u SAD između 1810. i 1860. godine i u Nemačkoj između 1820. i 1870. godine, značajno povećan. To se poklapa sa procesom razvoja kapitalizma kao vodećeg privrednog sistema u globalnim relacijama. U ovim zemljama se u analiziranom vremenskom intervalu zapaža privredni rast, a takođe i rast stanovništva, pri čemu je privrcdni rast bio praćen značajnim tehnološkim usavršavanjima. Kuznec je u jednom od svojih radova primctio da se proces prelaza na ubrzani prvredni rast dogodio naglo, a da su političke i socijalne posledice tog događaja veoma burne.


Zbog čega se tempo privrednog rasta ubrzava u nekim zemljama a u drugim ne?

Jedna od najpopulamijih teorija koja objašnjava ovu pojavu vezana je za ime Maksa Vebera, a za polaznu tačku ima objašnjenje uzročno-posledičnih odnosa između religije i ekonomije. Po Veberu najbolji uslovi za prosperitet kapitalizma postoje u onim zemljama u kojima su naglašene protestantske religijske vrednosli. Veber je tvrdio da protenstantizam potencira težnju za profitom. Po njemu, nagon za profilom ima isti rang važnosti kao i težnja za sticanjem znanja.


Dugoročni privredni rast se temelji na uvećanoj upotrebi proizvodnih faklora - rada, kapitala i prirodnih resursa i uvećanju efikasnosti njihovog korišćenja - tehnološkim promenama. Ukoliko se pođe od stava po kome prirodni resursi predstavljaju konstantu, proizilazi da se privredni rast, odnosno rast GNP, može dekomponovati na tri zasebna izvora: rast radne snage, rast kapiiala i tehnološke promene.


Stope rasta GNP od 1980-1987. godine u nekim zemljama i vreme dupliranja


zemlja prosečna stopa rasta vreme dupliranja

Koreja 8,6 8

Indija 4,6 16

Ban.eladc5 3,8 19

Japan 3,8 19

Australija 3,2 23

SAD 3,1 23

Kanada 2,9 25

Kolumbija 2,9 25

Dominikanska Rep. 1,6 45

Ncmačka 1,6 45

Veoma je bitno zapaziti da privredni rast zavisi i od faktora na sltrani tražnje i faktora raspodele.

Na privredni rast, takođe, imaju uticaja i faktori na strani raspodele. Za potpuno iskorišćenje proizvodnog potencijala, pored punog uključenja proizvodnih resursa u ekonomsku aktivnost, potrebna je i adekvatna njihova raspodela kako bi se dobila maksimalna količina korisne produkcije.


Faktori privrednog rasta na strani ponude i oni na strani tražnje međusobno su povezani.

Npr:

Rast nezaposlenosti negativno deluje na akumulativnu sposobnost makroekonomije, a takođe i na rast troškova istraživanja i razvoja. Ali i suprotno, nizak nivo akumalativne sposobnosti i inovativnosti može biti ključni razlog rasta nezaposlenosti


Potrebno je imati u vidu da se prirast proizvodnog potencijala realizuje ukoliko se:

ukupni rashodi povećaju do nivoa dovoljnog za održavanje punezaposlenosii:

dodatni resursi efikasno koriste, kako bi obezbedili maksimalnomoguće povcc'anje obima proizvodnje.

Visoke stope radne snage, same po sebi, ne znače i visoke stope privrednog rasta. Kvalitet rada determinišu nivo obrazovanja, obučavanje, radno iskustvo, kao i odnos prema radu. Obrazovanje je najsporiji, ali sasvim izvesno, i najznačajniji faktor privrednog rasta.


Stepen korišćenja radne snage zavisi od sposobnosti zemlje da investira u kapitalna dobra, što je povezano sa njenim mogućnostima štednje. Za slobodna tržišta i stabilne ekonomije malo je dokaza da više kamatne stope povećavaju štednju.

Postoji mnogo dokaza da ekstremna finansijska nestabilnost, sa velikim i realnim negativnim kamatnim stopama dovodi do sledeće tri stvari: domaćinstva značajno smanjuju šlednju; premeštaju je u inostranstvo; akumuliraju štcdnju u neproduktivne vrednosti (na primer u zlato).


Kao dodatak privatnom sektoru, vlada utiče na nacionalnu štednju kroz budžetsku politiku. Izvan domaće privrede, zemlje u razvoju mogu dolaziti do strane štednje na tri osnovna načina:

da preduzeća iz inostranstva direktno investiraju u domaću privredu;

pozajmljivanjem na svetskom iržištu kapitala ili od institucija kao što je Svetska banka;

dobijanjem strane pomoći od industrijalizovanih zemalja.


Iznos štednje, domaće i strane, privatne i javne, deteminiše investicionu aktivnost u zemlji.

Privredni rast dovodi do profita; profiti se ponovno investiraju; kapital, produktivnost i dohodak percapila se uvećavaju, čime se krug ekonomskog prosperiteta zatvara.


Prirodni resursi - poljoprivredno i šumsko zemljište, mineralna bogatstva, vodeni potencijal, kombinovani sa radom i kapitalom, mogu doprineti privrednom rastu, ali izgleda da nisu neophodni uslov rasta. Neke zemlje u razvoju su relativno bogate prirodnim resursima, no i pored toga one nisu uspešne u njihovoj upotrebi. S druge strane, postoje zemlje koje su siromašne prirodnim resursima (Japan, na priiner), a koje su realizovale izuzetan privredni rast u prethodnim decenijama.


Tehnologija - način kombinovanja resursa u proizvodnji roba i usluga - ključna je determinanta privrednog rasta. Tehnološka promena omogućava proizvodnju većeg autputa uz postojcća ulaganja faktora. Tehnološka promena zavisi od naučnoistraživačkog kadra i od ukupnih ulaganja u istraživanje i razvoj. Obrazovanija radna snaga pruža visoko razvijenim privredama značajnu prednost u primeni nove tehnologije u odnosu na zemlje u razvoju. Pored toga, vodećc privrcde izdvajaju između 2% i 4% svog GNP za istraživanje i razvoj, što je dalcko iznad mogućnosti zemalja u razvoju.


Determinante privrednog rasta realnog GNP SAD u periodu 1948-1989. godine


Prosečna stopa rasta % od ukupnog rasta

Rast realnog GNP 3,3 100Doprinos inputa 1,9 58 Kapital 1,2 37 Rad 0,7 21 Zemlja 0,0 0

Tehnološke promere 1,4 42 Obrazovanje 0,4 12 Ostali vidovi tchnol. promena 1,0 30

Osnovna karkateristika savremenog privrcdnog rasta je tendencija ka snižavanju udela poljoprivrede u vrednosti bruto društvenog proizvoda i ukupnoj zaposlenosti.

U SAD, na prinier. 1920. godine 70% od ukupnog broja radne snage bilo je zaposleno u oblasti poljoprivrcdc. Godine 1940. ovo učešćc je iznosilo 20%, a 1987. isto je palo na svega 3%. U Japanu, udeo zaposlenih u poljoprivredi se smanjio sa 72% u 1879. godini na svega 8% u 1980. godini. U zemljama u razvoju ovaj procenat se kreće oko 20%, a u industrijski razvijenim je on manji od 5%.

NEKA OBELEŽJA SAVREMENOG PRIVREDNOG RASTA

Britanski ekonomista Kolin Klark (Colin Clark) primetio je da trend smanjenja udela poljoprivrednih radnika u ukupnom broju zaposlenih prati rast zaposlenih u sektoru industrije, a potom i u sektoru usluga.

Za zenilje koje stupaju u fazu brzog privrednog rasta, veoma su karakteristične promene na planu urbanizacije. koju je Kuznec definisao kao "koncentraciju slanovništva u gusto naseljenim relativno krupnim regionima". Urbanizacija je posledica snižavanja udela agrarnog sektora i prosperiteta induslrije.


Osnovna karkateristika savremenog privrcdnog rasta je tendencija ka snižavanju udela poljoprivrede u vrednosti bruto društvenog proizvoda i ukupnoj zaposlenosti.

U SAD, na prinier. 1920. godine 70% od ukupnog broja radne snage bilo je zaposleno u oblasti poljoprivrcdc. Godine 1940. ovo učešćc je iznosilo 20%, a 1987. isto je palo na svega 3%. U Japanu, udeo zaposlenih u poljoprivredi se smanjio sa 72% u 1879. godini na svega 8% u 1980. godini. U zemljama u razvoju ovaj procenat se kreće oko 20%, a u industrijski razvijenim je on manji od 5%.


Značajan doprinos istraživanju faktora privrednog rasta dao je tokom sedamdesetih godina Holins Čeneri (Holins Chenery) sa Harvardskog univerziteta i Moše Sirkvin (Moshe Syrquin) sa Bar Ilanskog univerziteta.

Njihova istraživanja su obuhvatila grupu od 100 zemalja za period 1950-1970. godine. Jedan od najvažnijih zaključaka je stav da deoba zemalja na razvijene i zemlje u razvoju treba da bude zamenjena koncepcijom o stadijumima prelaza između ta dva nivoa razvoja.


Rezultati njihovog proučavanja idu u prilog teze da ključne promene u zemljama u razvoju po mnogim karakterističnim obeležjima podsećaju na pojave koje su svojevremeno bile prisutne u danas visoko razvijenim privredama: smanjeiije udela poljoprivrede u bruto društvenom proizvodu, trend ka urbanizaciji, itd.

Analiza je potvrdila zaključak da posedovanje prirodnih resursa od strane pojedinih zemalja ne predstavlja odlučujući činilac njihovog privrednog rasta. Takve zemlje obično izvoze industrijske proizvode, a uvoze neophodne sirovine. Japan i grupa zemalja “azijskih tigrova" (Honkong. Koreja, Tajvan i Singapur) primcr su takvog modela razvoja.


Novija istraživanja privrednog rasta u vezi sa kvantifikacijom doprinosa faktora privrednom rastu nešto su različita od pristupa i rezultalta Roberta Soloua. Osnovna ideja novih prilaza sastoji se u stavu da invesiije, nezavisno od toga da li su ovaploćene u mašinania ili u ljudima, dovode do pozitivnih ekstemih efekala. Primer ovih pozitivnih eksternih efekaia je transfer tehnologije i znanja radnika koje koriste novu tehnologiju. Jedna firma stiče novo iskustvo, a druga locirana u blizini može iskoristiti eksterne efekte od upotrebe takvog znanja. Primjer: Silokonska dolina u blizini San Franciska


Jedan broj ekonomista koristi kvantitativni pristup za izračunavanja uticaja nekih političkih i institucinalnih faktora na privredni rast. Primera radi, Skali (G. Scully) je poredio 115 zemalja tržišne privrede za period 1960-1980. U cilju utvrdjivanja sitepena korelacije tempa privrednog rasta sa pokazateljima koji mere slepen poliličkih, građanskih i ekonomskih sloboda, ovaj autor je dokazao da je značajan uticaj na privredni rast imala struktura političkih institucija. U sivarnosti najdinamičnije sitope privrednog rasta su imale države za razvijenim sistemom pravne zaštite privatne svojine.


Modeli privrednog rasta predstavljaju vrlo uprošćenu sliku rasta kao centralnog makroekonomskog atributa i krajnje složenog fenomena, čija se dinamika i karakter transformišu od jednog do drugog vremenskog trenutka.

Savremeni modeli privrednog rasta obrazovali su se na osnovu dva izvora:

1. Kensijanske teorije makroekonomske ravnoteže

2. Teorije proizvodnje neoklasičara

MODELI PRIVREDNOG RASTA

Kejnsijanski modeli makroekonomske ravnoteže su nastali i razvijali se na temelju kritičke razrade kejnsijanske ekonomske misli.

Najpoznatiji neokejnsijanski modeli privrednog rasta su modeli Roja Haroda (Roy Harrod) i Izija Domara (Ewsey Domar). U osnovi oba modela nalaze sc dve pretpostavke: 1) rast nacionalnog dohotka (proizvodnje) isključivo je funkcija akumulacijc kapitala dok je uticaj ostalih faktora (nova zaposlenost i tehnološke promene), koji deluju na privredni rast apstrahovan. To znači da su modeli Haroda i Domara - jednofaktorski modeli.


Odlučujuća komponenta privrednog rasta i njegove dinamike su investicije. Rast investicija u analiziraniin modelinia ima najvažniju ulogu i značaj. Sa jedne strane, uvećanje investicija determiniše rast agregatne tražnje na taj način što procesom multiplikatora deluje na veličinu društvenog proizvoda. Sa druge strane, investicije su pretpostavka povećanja proizvodnog kapaciteta, odnosno, one su uslov rasta ukupne ponude.


Uvećanje proizvodnje kao rezultat invcsticija pretpostavlja rast agregatne tražnje da bi se uvećani proizvodni kapaciteti u potpunosti iskoristili. Islovremeno, povećanje agregatne tražnje podrazumeva rast proizvodnih kapaciteta da bi se ona zadovoljila. U visoko razvijenim zemljama akcenat je na agregatnoj tražnji i problem je definisan na sledeći način: šta uraditi da agregatna tražnja tokom vremena raste intenzitetom koji je u funkciji potpunog korišćenja rastučih proizvodnih kapaciteta. Suprotno, u nedovoljno razvijenim privredama težište je na agegatnoj ponudi, pa se problem definiše u smislupitanja šta učiniti da proizvodni kapaciteti rastu intenzitetom dovoljnim da zadovolje rastuću agregatnu tražnju.


Modeli privrednog rasta neoklasičara predstavljaju vračanje ključinim razvojnin dilemma privrednog rasta, čijim istraživanjem su sc bavili klasični ekonomsiti posebno Rikardo i Mil. Po predstavnicima neoklasičara, proizvodnja može da se uvecava i u situacijama kada u modelu ne egzistira korespondentno uvećanje kapitala u odnosu na rast upotrebljenog rada. U ovom slučaju logično je da se smanjuje kapitalni koeficijent. Ključna pretpostavka neoklasičara u modeliranju privredne dinamike je njihov stav o perfektnoj konkurenciji kao i potpunoj angažovanosti faktora.


Prilikom analize privrednog rasta neoklasičari polaze od sledećih činjenica:

Prvo, vrednost proizvodnje je funkcija svih proizvodnih faktora u modelu (kapitala, rada i tehnoloških promena).

Drugo, svaki faktor deluje na stvaranje vrednosti proizvodnje u skladu sa svojim graničnim proizvodom i dobija dohodak koji je jednak tom graničnom proizvodu.

Treće, postoji kvantitativna zavisnost između obima proizvodnje i proizvodnih faktora, a takođe egzistira i kvantitativna zavisnost izmeuu pojedinih faktora.


Harod-Domarov model rasta spada u najpoznatije i daleko najčešće korišćene modele privrednog rasta.

Pretpostavke na kojima se temelji model su sledeće:

1) Proizvodnja se sastoji samo od jednog dobra koje služi za zadovoljenje svih potreba, potrošnih i investicionih.

2) Agregatni autput funkcija je ulaganja dva faktora proizvodnje: rada (zaposlenosti) i kapitala (akumulacije). Drugim rečima, model apstrahuje postojanje tcehnoloških promena kao daleko najznačajnijeg faktora privrednog rasta u savremenini uslovima privređivanja.

HAROD-DOMAROV MODEL PRIVREDNOG RASTA

3) Uvećanje faktora rada L, odnosno rast zaposlenosti rezultat je rasta stanovništva, odnosno faktor rada u modelu povećava se po nekoj konstantnoj stopi - n. Ova stopa se naziva prirodna stopa rasta stanovnišiva. Prirodna stopa rasta stanovništva je egzogeno data veličina, što znači da se model ne bavi pitanjima u vezi promene faktora rada.

4) Apstrahovanjem tehnoloških promena i tretiranjem zaposlenosti kao egzogene varijable, model polazi od stava da kapilal predslavlja odlučujuču determinantu dinamike privrednog rasta. Drugim rečima, promcne kapitala u modelu se tretiraju u smislu primarne endogene promenljive.


5) Ulaganje proizvodnih faktora se karakteriše konstantnim prinosima. Konstantni prinosi (constant returns of scale) označavaju situaciju kada u slučaju promenc proizvodnih inpula u određenom procentu dolazi do rasta proizvodnje u tom istom iznosu.

6) Elastičnost supstitucije proizvodnih faktora K i L jednaka je nuli. To znači da insuficijentnost bilo kog od ova dva faklora ograničava privredni rast. Budući da faktor L ima egzogen karakler, akcenat se stavljana istraživanje ponašanja fakiora K. Pretpostavka o nultoj elastičnosti supslitucije faktora znači da na nivou makroekonomije posloji samo jedan tehnološki postupak.


7) Odnos između kapitala i proizvodnje, odnosno kapitalni koeficijent je konstantan ( K/Y = const.).

8) Udeo šiednje u nacionalnom dohotku je poznai i nepromenjiv.

9) Tržište dobara je uvek u ravnoteži, odnosno nivo cena je nepromenjen.


Harod-Domarov model privrednog rasta je u svojoj suštini statičkog karaktera. Sledeće tri strukturne jednačine čine njegovu suštinu:

s=S/Z=I/Y

pri čemu je: s granična sklonost štednji, S - štednja. Y - proizvodnja, odnosno dohodak, a I - investicije. Po definiciji inveslicije su jednake promeni veličine proizvodnih fonodava, odnosno, promeni veličine proizvodnog faktora kapitala: ∆K=I


Granični kapitalni koeficijent definisan je kao odnos između veličine prirasta proizvodnih fonodva, odnosno, prirasta faktora kapitala i porasta ukupne proizvodnje:

b=∆K/∆Y=I/∆Y

Budući da je ∆K/Y stopa rasta proizvodnje r, da količnik investicija i dohotka (I/Y) predstavlja stopu štednje s, a I/Y kapitalni koeficijenlt b, proizilazi da jc stopa privrcdnog rasia jednaka:

r=s/b

Ovako dobijena stopa privrednog rasta naziva se garantovana stopa rasta.


Osnovni nedostatak Harod-Domarovog modela privrednog rasta je nerealnost pretpostavke da je odnos K/Y jednak odnosu priraštaja njihovih veličina ∆K/∆Y (da su prosečni i granični kapitalni koeficijenti jednaki). U situacijama opadajućih prinosa kapitala, što jc gotovo pravilo, prosečni i granični kapitalni koeficijenti nisu identične veličine. Ova diskrepanca je ilusirovana na slici sledećoj slici


ZAVISNOST VELIČINE RASTA

S

T

Y=F(K)

K

Y

0

Opadajuće prinose kapitala pokazuje kriva Y=F(K). Zbog opadajućih prinosa neophodni su stalno uvećani proizvodni fondovi za produkciju dodatne jedinice finalnog proizvoda. Linije 0T ilustruje nerealan odnos između veličine proizvodnih fondova i proizvodnje od koga se polazi u Harod-Domarovom modelu rasta


Polazna tačka svih neoklasičnih modela privrednog rasta je proizvodna funkcija oblika:

Y= F (K, L, A)gdje je:Y - autput (bruto društveni proizvod ili nacionalni dohodak), A - tehnološki nivo proizvodnje, K - input kapitala, L - radna snaga.

Analiza privrednog rasta započinjc premisom po kojoj se funkcija prozivodnje karakteriše konstantnim prinosima.

NEOKLASIČNI MODEL PRIVREDNOG RASTA

Najpoznatiji neoklasični model privrednog rasta je model Roberta Soloua. On pokazuje kako štednja, rast slanovništva i tehnološke promenc utiču na uvećanje proizvodnje tokom vremena. Model, takođe, apostrofira uzroke zbog kojih se pojedine makroekonomije međusobno razlikuju u nivou životnog standarda stanovništva. Pored toga, on ilustrije način na koji ekonomska politika može da stimuliže rast životnog standarda

Izraz y = f(k) predstavlja proizvodnju po radniku ili stanovniku, odnosno, produktivnost rada kao funkciju kapitala po radniku, tj. tehničku opremljenosti rada i ključno je polazište u modelu privrednog rasta Roberta Soloua.


KRIVA PRODUKTIVNOSTI

k*

Ty=f(k)

(K/L) k

y*

0

Proizvodna funkcija prikazana kao kriva produktivnosti ilustruje kretanje proizvodnje po stanovniku kao funkciju veličine kapitala po stanovniku. Međutim, usljed dejstva zakona opadajućih prinosa nakon određenog nivoa identično uvećanje tehničke opremljenosti rada doprinosi sve manjem rastu produktivnosti rada

(Y/L) y


ŠDEDNJA INVESTICIJE I AKUMULACIJA KAPITALA

Funkcija štednje sy pokazuje deo dohodka koji se štedi za svaki odnos K/L. Prava linija (d+n)k pokazuje koliko investicije moraju biti uvećane za svaki odnos kapital/rad.


k*

(d+n)k

y=f(k)

k

y0

0

y

sy0

syA

B

C

k0

UTICAJ STOPE RASTA ŠTEDNJE NA PRIVREDNI RAST

Rast stope štednje dovodi do uvećanja tehničke opremljenosti rada. Zato se funkcija štednje poniera sa sy naviše na s'y. U tački C štednja nadnmšuje investicije neophodne za održavanje K/L na konstantnom nivou. Zbog toga dolazi do povetćanja proizvodnih fondova po zaposlenom. Povecanje stope štednje uslovljava povećanje dohotka po stanovniku. Međutim, ovaj rast egzistira samo u tranzitornom periodu, od C doC’.


k**

(d+n)k

x

k

s’y

0

y

sy

C

k0

C’

PUTANJA RASTA PROIZVODNJE PO STANOVNIKU I PUTANJA RASTA PROIZVODNJE

a) Uvećanje stope štednje uslovljava porst K/L, što ima za posledicu rast proizvodnje po stanovniku do uspostavljanja novog ravnotežnog stanja. b) Uticaj uvećanja stope štednje na privredni rast u tranzitornom periodu.


y**

y*

0

yy

t0 t1 t

VREME

a)

0

n

ΔY/Y

t0 t1 tVREME

b)

Sto

pa p

rivr

edno

g ra

sta

Ključni rezultati rasta neoklasične teorije privrednog rasta su sledeći:

1. Na osnovu iskazanih relacija između ključnih ekonomskih varijabli i grafičkih prezentacija proizilzi da je stopa privrednog rasta egzogena vcličina (u ovom slučaju ona je jendaka slopi n). Ukratko, stopa privrcdnog rasta nezavisna je od stope rasta štednje (s).

2. Dijagramske prezentacije omogućuju zaključak da i pored činjenice da rast stope štednje ne utiče na stopu ravnotežnog privrednog rasta, rast stope štednje delujući na uvećanje tehničke opremljenosti utiče na povećanje nivoa ravnotežne proizvodnje.


3. Kada dođe do rasta produktivnosti, iako postoji ravnotežno stanje, stopa rasta autputa ravnotežnog stanja ostaje egzogena. Stopa rasta ravnotežne produktivnosti determinisana je stopom tehnoloških promena. Ravnotežna stopa privrednog rasta jednaka je zbiru stope tehnoloških promena i stope rasta stanovništva.


4. Konačni rezultat neoklasične teorijce privrednog rasta odnosi se na moguću konvergenciju u razvoju dve zemlje. Ako dve privrede imaju jednaku stopu rasta slanovništva i raspolažu istom proizvodnom funkcijom, konačno će ostvariti jednak nivo dohodka. U tom kontekstu, siromašne privrede su siromašne zbog toga što nemaju dovoljno proizvodnih fondova, ali ako štede po stopi štednje bogaiih zemalja i ako koriste istutehinologiju, onda ce ih one vremenom sustići. Nadalje. ako zemlje imaju različite stope štednje, onda će one ostvariti različite nivoe dohotka u ravnotežnoj tački (steady state). U slučaju da su njihove siope tehnoloških promena i rasta slanovništva jednake, ravnotežne stope privrednog rasta ćelakođe biti jeanake.


HVALA NA PAŽNJI

Documents

PRIVREDNI RAST