Privredni Kriminal

Fakultet za pravne i poslovne studije Novi Sad

U V O D

PRIVREDNI KRIMINALITET - pod tim pojmom se podrazumevaju sva krivicna dela koja su izvrsena na stetu drustvene svojine. Pored ove postojale su I druge definicije koje su u uzem smislu odredjivale pojam privrednog kriminaliteta, buduci da su pod privrednim kriminalitetom podrazumevale samo krivicna dela protiv privrede, odnosno dela usmerena protiv organizovanja upravljanja I funkcionisanja privrednog sistema nase zemlje. Pojam privrednog kriminaliteta ne moze se vise vezivati iskljucivo za kriminalne napade na drustvenu svojinu. Privrednu delatnost obavljaju preduzeca u drustvenoj, zadruznoj, mesovitoj, I privatnoj svojini, dok javna preduzeca mogu da posluju sredstvima u drzavnoj, drustvenoj, privatnoj I drugim oblicima svojine. Bitna karakteristika naseg danasnjeg ekonomskog systema da privredana delatnost sve vise dobija trzisni karakter. U novonastalim odnosima u nasem drustveno-ekonomskom I politickom sistemu od izuzetnog je znacaja razlicuciti slicnosti I razlike izmedju pojmova ekonomskog I privrednog kriminaliteta. Ekonomski kriminalitet nastaje u samim ekonomskim odnosima I procesima koji se ispoljavaju u raznim oblicima kao sto su: proizvodnja, raspodela, razmena I potrosnja. Po mosljenju dr. Stanka Pihlera ekonomski kriminalitet je uzi pojam od privrednog kriminaliteta jer se vezuje samo za ekonomske odnose, pa stoga ovaj pojam ne obuhvata krivicna dela protiv sluzbene duznosti koje podrazumevaju odredjeni odnos u kojem funkcionise favna vlast. Siri pojam obuhvata ekonomski kriminalitet, krivicna dela protiv slizbene duznosti u privredi pa cak I imovinski kriminalitet u privredi. Privredni kriminalitet obuhvata one vidove kriminalnog ponasanja, I delatnosti koje nastaju u ekonomskim odnosima I u vezi sa tim odnosima (privredna I vanprivredna delatnost), a usmereni su protiv ekonomskog sistema, bez obzira na zastupljene oblike svojine, I kao takvi su krivicnim zakonima I drugim zakonima predvidjeni kao krivicna dela

1


OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRIVREDNOG KRIMINALITETA

Privredni kriminalitet zadrzao je sposobnost prilagodjavanja novim drustveno – ekonomskim odnosima I pozitivniom zakonskim propisima koji inkriminisu delikatno ponasanje u ovoj oblasti. Ucinioci krivicnih dela svoju kriminalnu delatnost usmeravaju do margina dozvoljenog ponasanja, koristeci odredjene praznine nedorecenosti I ceste izmene I dopune zakonskih propisa. Za razliku od krivicnih dela opsteg kriminaliteta, gde se uglavnom krivicno delo odmah vidno manifestuje po izvrsenju, kod privrednog kriminaliteta u vreme izvrsenja nepoznati su krivicno delo I njegov ucinilac, jer se delo u fazi izvrsenja vesto prikriva I posledice se odmah ne manifestuju, pa se uglavnom otkrivanjem krivicnog dela otkriva I njegov ucinilac.

Privredni kriminalitet ne egzistira uvek samostalno, vec I u mnogim situacijama je povezan sa drugim oblicima kriminaliteta, odnosno konkretnim krivicnim delima iz oblasti opsteg, ekoloskog, pa I politickog kriminaliteta. Izvrsenjem krivicnih dela privrednog kriminaliteta narusavaju se ekonomski odnosi, dolazi do protv pravnog prisvajanja imovine u drustvenoj, drzavnoj, privatnoj, zadruznoj I mesovitoj svojini, izbegavanja placanja carinskih, poreskih, I drugih obaveza prema drzavi, a samim tim, I do neosnovanog bogacenja jednog sloja ljudi sto dovodi do slabljenja ekonomske moci, smanjienja drustvenog proizvoda, nepostovanja zakonitosti I slabljenja morala. Krivicna dela privrednog kriminaliteta, u najvecem broju vrse odgovorna I suzbena lica, kao I privredne prestupe za koje je predvidjena odgovornost I za pravno lice. Npr. U ekonomskim odnosima sa inostranstvom broj tih lica je relativno mali, s obzirom na obavezu postojanja ovlascenja za vrsenje spoljnotrgovinskog poslovanja. Jedan deo pratece dokumentacije ostaje u pojedinim stranim zemljama, pa je tako tesko dostupna organima otkrivanja.

Privredni kriminalitet ispoljeva nastojanja ka sirenju iekspanziji na internacionalnom planu, I o tim cinjenicama posebno treba voditi racuna prilikom otkrivanja konkretnih krivicnih dela I obezbedjenja dokaza.

2


USLOVI U AKTUELNIM EKONOMSKIM ODNOSIMA KOJI POGODUJU NOVIM OBICIMA PRIVREDNOG

KRIMINALITETA

Jedna od specificnosti privrednog kriminaliteta jeste I njegovo prilagodjavanje drustveno-politickim I ekonomskim uslovima u zemlji, pri cemu ucinioci ovih krivicnih dela vode racuna o svim promenama I novonastalim situacijama u drustvu koje, kao kriminogeni faktori, mogu doprineti izvrsenju pojedinih krivicnih dela iz oblasti privrednog kriminaliteta. Kao nova pojava u nasoj zemlji je transformacija drustvenog I drzavnog kapitala, procesa u okviru koga mogu da nastanu I novi oblici kriminaliteta. Raznovrsni vidovi napada na imovinu u aktuelnim ekonomskim uslovima zahtevaju I njenu adekvatnu zastitu. U savremenim ekonomskim osnosima u nasem drustvu posebno je izrazeno dejstvo “sive ekonomije”. U oviru “sive ekonomije” ostvaruje se nezakonita dobit na ime novcanih sredstava koja bi, po osnovu obaveznih dazbina, trebalo uplatiti u budzet drzave. “Siva ekonomija” predstavlja privredu van zakonskih propisa koja se ispoljava kroz delatnost odredjenih subjekata koji ne postuju propise drzave o nacinu ponasanja o ekonomskim odnosima, vec izbegavaju da drzavi placaju poreske, carinske I druge dazbine, sto predstavlja osnov njihovog nezakonitog bogacenja. Pojam “Siva ekonomija” obuhvata one ekonomske delatnosti pojedinaca, grupa ili organizacija nad kojima legalna drzavna vlast nema kontrolu. To umanjuje budzetske prihode I negativno utice na oblast proizvodnje I prometa robe I usluga. Slozena ekonomska situacija I nedostatak pojedinih vrsta roba na trzistu pospesivali su dejstvo “sive ekonomije”. Povoljni uslovi za sirenje sive ekoniomije su I liberalni uslovi za osnivanje I registrovanje preduzeca, sto je potvrdjeno osnivanjem niza preduzeca bez ikakvog kapitala ili sa minimalnim kapitalom. Uzroci koji su doveli do sirenja “sive ekonomije” dele se na one koji postoje trajno I u duzem periodu I one koji su doprineli ekspanziji “sive ekonomije” poslednjih godina. U prvoj grupi su znacajni :

3


- Smanjivanje proizvodnje I ponude - Niska prinmanja I pad standarda- Nezaposlenost

- Nekonvertibilnost domace valute I nerealan devizni kurs- Neefikasnost pravnog sistema- Novi poreski system - Smanjenje kredibiliteta drzavnih banaka- Neadekvatno funkcionisanje drzavnih organa

U drugoj grupi su :

- raspad bivse SFRJ- vodjeni ratovi na podrucju nekih bivsih republika - ekonomska blokada I sankcije medjunarodne zajednice - hiperinflacija - monopolosticki polozaj velikih poslovnih sestema - vlasnicka transformacija I privatizacija drustvene imovine

Smanjenju “sive ekonomije” mogu doprineti odgovarajuce ekonomske I pravne mere. “Siva ekonomija” deluje destruktivno, drzavu lisava odgovarajucih prihoda, pospesuje krsenje zakonitosti, I eroziju morala.

U aktuelnim ekonomskim odnosima kao nuzna prateca pojava sve vise se manifestuje “pranje novca”. Pod pojmom “pranje novca” podrazumeva se delatnost subjekata, najcesce onih iz oblasti “sive ekonomije”, I organizovanih vidova kriminaliteta, kojima se stvaraju uslovi za legalizaciju protivpravno stecene dobiti, cime se prikriva njeno kriminalno poreklo I stvara predstava o zakonitoj delatnosti. “Pranje novca” podrazumeva skup radnji (najcesce bankarskih I finansijskih) kojima se prikriva poredklo ilegalno stecenog novca te se takav novac prikazuje kao legalan a finansiske transakcije imaju za cilj stvaranje privida da se do novca doslo zakonski dozvoljenim putem. Medju najvaznijim medjunarodnim aktima koji se odnose na suzbijanje pranja novca svakako je Becka konvencija ujedinjenih naciija iz 1988 god. I konvencija iz 1990 god. Koje su donele dvanaest zemalja

4


evropske zajednice. Na medjunarodnom planu suprodstavljanja pojavi “pranja novca”, treba istaci I ulogu INTERPOLA, koji se aktivno ukljucio pocetkom devedesetih godina. Genoralna skukpstina interpola donela je I rezoluciju, a formirana je I specijalna grupa koja ima ovlascenja da zapleni nelegalno stecenu imovinu.

UZROCI PRIVREDNOG KRIMINALITETA

Privredni kriminalitet sa svojim specificnostima nije nezavistan I van uticaja drustvenih odnosa I njihovih promena. On ima svoje korene I uzroke koji ukazuju na njegovu uzrocno-posledicnu vezu sa odredjenim drustveno-politickim I ekonomskim promenama I uticajima. Kao jedan od uzroka privrednog kriminaliteta, u vreme dominacije drustvene imovine, pojavljivala se protivurecnost izmedju ove imovine I interesa pojedinca, gde je iz odnosa raspolaganja drustvenom imovinom dolazio do izrazaja licni interes, koji se ispoljavao, u prisvajanju drustvene imovine, jer za sve vreme postojanja drustvene svojine kao ustavne kategorije, nisu bile pronadjene efikasne mere koje bi sprecile razne vidove njenog prisvajanja. Uzroci privrednog kriminaliteta sadrzani su u samim ekonomskim odnosima, kao I drugim odnosima koji nastaju povodom I li u vezi sa ekonomskim odnosima, gde poseban znacaj imaju prisutni odnosi svojina u sklopu ekonomskog sistema. U tom kontekstu postoji sukob svojinskih interesa I dolazi do izrazaja ekonomska neujednacenost, faktori koji uz nisku produktivnost rada I ispoljene suprotnosti izmedju stepena razvijenosti I sredstava za proizvodnju I stalne potrebe drustva za novim I vecim materijalnim dobrima, predstavljaju znacajne uzroke privrednog kriminaliteta.

5


USLOVI KOJI POGODUJU PRIVREDNOM KRIMINALITETU

Razliciti su uslovi I okolnosti koji pogoduju I omogucavaju raznovrsnu kriminalnu delatnost pojedinaca. Poznavanje ovih uslova I okolnosti I njihovo blagovremeno eliminisanje dovodi do smanjenja izvrsenja I nemogucnosti prikrivanja tih krivicnih dela.

1. Propusti u unutrasnjem organizovanju su: Ceste zakonske izmene koje dovode do novih oblika organoizovanja

preduzeca koje nisu pracene odgovarajucim opstim aktima, nepotpuna ili pogresna evidencija sredstava, a ima slucajeva I da se nevode sve potrebne evidencje.

2. Nedostatak kontrole privrednog poslovanja

Nedostatak interne I eksterne kontrole, ili njeno slabo organizovanje I funkcionisanje, bez obzira na to o kom se obliku imovine radilo upravo I omogucuje losu unutrasnju organizaciju I evidenciju sredstava u preduzecima organima I organizacijama. Od organa spoljne kontrole najznacajniji su inspeksiski organi I sluzba za platni promet.

3. Propusti u inventarisanju

Inventarisanje je vid kontrole redovno ili vanredno, ima za cilj utvrdjivanje postojaceg stanja robe I novca u odredjenom objektu I njegovo

6


slaganje sa stanjem u knjigovodstvu. Osnovne slabosti inventarisanja manifestuju se u nestrucnosti clanova popisnih komisija, njihovom neodgovornom ponasanju, povrsnom prilazu u izvrsenju ovog odgovornog zadatka I odredjenij sprezi izmedju pojedinih rukovodecih radnika ili cak I clanova komisije sa odgovornim licem u objektu gde treba vrsiti popis. U danasnje vreme inventarisanje ce biti jedna od efikasnijih mera zastite imovine.

4. Nedovoljna zastita imovine

Nuzno je preduzimanje adekvatnih mera fizicke I tehnicke zastite svih oblika imovine. Fizicka zastita imovine je dosta efikasna zastita, I tehnicka zastita koja je tek pocela da prodire I do sada su glavni argumenti zbog kojih se nije koristila bili u finansiskim razlozima. Najefikasnija zastita je kombinacija fizicke I tehnicke zastite.

5. Ostali uslovi

Su neodgovarajuca kadrovska politika koja se manifestovala u raznim prijateljskim, rodbinskim I dr. vezama I dovodjenje nestrucnih lica na pojedina odgovorna radna mesta.

MOGUCNOST PROCENE, KRIMINALISTICKE PROGNOZE I PREVENCIJE PRIVREDNOG KRIMINALITETA

Racionalna kriminalna politika u suprodstavljanju kriminalitetu prednost daje prevenciji. Pracenje privrednog kriminaliteta podrazumeva sagledavanje stanja I kretanja I prognozu ovog kriminalita za period za koji sledi, dok se prevencija sastoji u blagovremenom delovanju na uzroke privrednog kriminaliteta sa ciljem sprecavanja njegovog izvrsenja. Potrebno je poznavanje nacina izvrsenja I osnovnih oblika ispoljavanja privrednog kriminaliteta. Uzimajuci u obzir latentni, tj. Prikriveni privredni kriminalitet,

7


sadrzen u tamnoj brojci uz poznavanje metoda moguce procene ove tamne brojke, ali ne I tacnog utvrdjivanja njenog obima.

Nuzni preduslov suzbijanja privrednog kriminaliteta je postovanje I primena kriminalistickih nacela brzine, operativnosti, metodicnosti I upornosti uz organizovan timski rad I nuznu saradnju sa ostalim organima otkrivanja. Procena privrednog kriminaliteta obuhvata sagledavanje stepena ugrozenosti privrednim kriminalitetom, pocev od radnih mesta, pojedinih sektora I oblasti, preduzeca I organizacija, pojedinih grana privrede kao I odredjenih geografsko-teritorijalnih Celina, pa do konkretne procene stanja kretanja I prognoze ovog vida kriminaliteta za buduci period.

Procena privrednog kriminaliteta, pored structure I dinamike obuhvata I njegov obim, zajedno sa “tamonom brojkom”, ovog kriminalita, jer se jedino njenom procenom moze doci do priblizno objektivnog stanja o broju izvrsenih krivicnih dela iz ove oblasti. Za procenu tamne brojke kriminaliteta kao prvi factor istice se iskustvo operativnog radnika, konkretno u domenu privrednog kriminaliteta, I poznavanje svih oblika u kojima se mogu pojaviti latentne odredjena krivicna dela. Za adekvatnu procenu “tamne brojke” neophodna je centralna obrada privrednog kriminaliteta na nivou MINISTARTSVA UNUTRASNJIH POSLOVA.

U proceni privrednog kriminaliteta I njegovog buduceg ispoljavanja posebno je bitno obratiti paznju na prognozu novih oblika, I stim ciljem treba vrsiti detaljnu analizu svakog novog krivicnog dela, radi utvrdjivanja da lise radi o novom obliku, I uvazavajuci sve izlenete karakteristike privrednog kriminaliteta, u odredjenim situacijama donositi predpostavke o nekom izvrsenom krivicnom delu, koje predstavlja novi vid napada, ali nije jos uvek I odkriveno.

Efikasna prevencija podrazumeva I adekvatno angazovanje, organizovanje I ispoljen interes preduzeca I organizacija u sprecavanju vrsenja KD. I njihovu aktivnost na saradnji sa organima odkrivanja, gonjenja I presudjivanja u primeni odredjenih metoda I sredstava zastite zasnovanih na naucnim dostignjucima I istrazivackoj delatnosti u oblasti privrednog kriminaliteta.

Sledi zakljucak da najznacajniju funkciju u oblasti prevencije privrednog kriminaliteta imaju organi koji su, u postupku svoje zakonske nadleznosti na suzbijanju ovog vida kriminaliteta upravo u mogucnosti da blagovremenim intervenisanjem uticu na odklanjanje mnogih uslova I

8


okolnosti koji pogoduju vrsenju konkretnih KD. Privrednog kriminaliteta. To su:

- Organi Unutrasnmjuh Poslova - Sluzba za platni promet- Inspekciski organi - Carina - Javno tuzilastvo- Sudovi - Kao I organi sistema zastita u preduzecima - Organi koji su duzni da medjusobno saradjuju na planu prevencije I

represije privrednog kriminala.

U sprovodjenju preventivnih mera, radi sprecavanja privrednog kriminala, organi unutrasnjih poslova su u povoljnijoj situaciji jer prvi, jos u fazi kriminalisticke kontrole ili kriminalisticke obrade, dolaze do interesantnih podataka, cinjenica I okolnosti u oblasti privrednog poslovanja, mnogih privrednih subjekata. Imaju I na raspolaganju I banku podataka zasnovanu na primani kibernetickog metoda, tj. Koriscenja kriminialisticko-informativnog sistema koji im omoguceva raznovrsnu obradu podataka I naucni I strucni prilaz prevenciji privrednog kriminaliteta.

OSNOVNI OBLICI PRIVREDNOG KRIMINALITETA

U osnovne oblike privrednog kriminaliteta spadaju:

1. Oblici kriminaliteta u oblasti proizvodnje - Opsti I posebni uslovi u kojima se odvija proizvodnja

-Pojavni oblici kriminaliteta

2. Oblici kriminaliteta u trgovini

9


- Oblici kriminaliteta pri kupovini robe -Oblici kriminaliteta u oblasti prodaje robe

3. Oblici kriminaliteta u spoljnotrgovinskom prometu - Oblici kriminaliteta u oblasti izvoza robe

-Oblici kriminaliteta u oblasti uvoza robe

4. Oblici kriminaliteta u oblasti deviznog poslovanja

5. Ostali oblici kriminaliteta u ekonomskim odnosima sa inostrasnstvom.

6. Oblici kriminaliteta u oblasti svojinske transformacije

7. Oblici kriminaliteta u oblasti finansiranja socijalnog osiguranja

8. Oblici kriminaliteta u bankarskom poslovanju 9. Oblici kriminaliteta u oblasti blagajnickog poslovanja

10.Oblici kriminaliteta u magacinskom poslovanju

KORUPCIJA

Korupcija se može definisati na nekoliko različitih načina. Najobuhvatniju definiciju korupcije je ponudio Vito Tanci. Prema njemu, korupcija postoji ukoliko dođe do namernog narušavanja principa nepristrasnosti pri donošenju odluka u cilju prisvajanja neke pogodnosti. Princip nepristrasnosti zahteva da, pri donošenju odluka, lični ili bilo koji drugi odnosi između učesnika u razmeni nemaju nikakav uticaj. Ovaj princip je deo funkcionisanja savršenog tržišta, koje je, prema samoj definiciji, depersonalizovano. Na osnovu Tancijeve definicije, može se zaključiti da postoje dva potrebna uslova da narušavanje nepristrasnosti bude okarakterisano kao korupcija. Prvo, potrebno je da postoji namera. Slučajno narušavanje nepristrasnosti usled, na primer, nesavršene informisanosti, ne predstavlja korupciju. Drugo,

10


potrebno je da se kao posledica navedene nepristrasnosti javlja prisvajanje neke pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi. Narušavanje nepristrasnosti usled, na primer, boje kože učesnika u transakciji, predstavlja rasizam, ali ne i korupciju. Prisvajanje pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi za onoga koji donosi pristrasne odluke, može da uzima različite oblike. Uobičajeno je da se pod korupcijom podrazumeva prisvajanje novca (ovaj oblik korupcije se najčešće naziva podmićivanjem), ali lična korist može da podrazumeva i skupe pokolone ili činjenje protivusluge.Prisvajanje pogodnosti, odnosno sticanje lične koristi, može da se odvija simultano sa donošenjem pristrasne odluke, ali ta dva čina mogu da budu vremenski razdvojena. Naime, donošenje pristrasne odluke korumpiranog stvara neformalnu, ali veoma čvrstu obavezu koruptora da vrati tu uslugu, odnosno da pruži protivuslugu i ta obaveza ne zastareva u vremenu, tako da je sticanje lične pogodnosti korumpiranog pomereno u budućnost. Ukoliko je protivusluga dobro plaćeno radno mesto za sina, a sin je tek krenuo na fakultet, izvesno je da će postojati vremenska razlika između dva čina. Štaviše, pri sklapanju sporazuma o korupciji, protivusluga često nije ni specifikovana, već se samo stvara obaveza koruptora da u budućnosti stvori ličnu korist za korumpiranog. Korisna je i Kolemanova teorija društvenog kapitala pojedinca, gde taj kapital predstavlja sumu potraživanja pojedinca na osnovu već učinjenih usluga, odnosno na osnovu već učinjenog kršenja nepristrasnosti u donošenju odluka. Na primer, državni službenik u odeljenju za izdavanje dozvola za uvoz, izdajući dozvole na pristrasan način, ne mora odmah da traži protivuslugu od onih kojima je pristrasno izdao dozvole, ali se takva pritivusluga podrazumeva u budućnosti. Svaka pristrasno izdata dozvola predstavlja investiciju u društveni kapital državnog službenika, tj. uvećanje njegovih potraživanja od drugih projedinaca. Što je veći društveni kapital pojedinca, veća je i njegova očekivana korisnost u budućnosti. Pri tome, treba razgraničiti bruto i neto društveni kapital pojedinca. Neto društveni kapital pojedinca (koji nikako ne treba mešati sa kapitalom u društvenoj svojini) predstavlja sumu protivusluga koje taj pojedinac očekuje, umanjenu za sumu protivusluga koje on treba da pruži u budućnosti.U najvećem broju slučajeva, vremensko razgraničenje između pristrasne odluke korumpiranog i protivusluge koruptora je takvo da protivusluga koruptora kasni. To bi se moglo nazvati odloženim plaćanjem u slučaju

11


korupcije. Međutim, u nekim slučajevima radi se u plaćanju unapred. Na primer, u nekim azijskim zemljama poslanici ili državni službenici dobijaju koverte sa novcem unapred, prilikom njihovog stupanja na dužnost, bez specifikacije šta treba da urade, odnosno koje se pristrasne odluke očekuju od njih. Tek naknadno će se ispostaviti zahtev za uslugom, odnosno pristrasnom odlukom. Navedena definicija korupcije predstavlja solidan analitički okvir za istraživanje ovog fenomena. Međutim, primena navedene definicije kao kriterijuma za ocenu posmatrane delatnosti, tj. presuđivanje da li se radi o korupciji ili ne, vezana je za određene probleme. Naime, radi se o tome da je prilično teško operativno definisati pristrasnost pri donošenju odluka, odnosno kršenje načela nepristrasnosti. To se najlakše može utvrditi ukoliko je došlo do kršenja nekog formalnog pravila. Međutim, u mnogim slučajevima, ne postoje formalna pravila i donošenje odluke je diskreciono pravo državnog službenika. Ukoliko državni službenik koji izdaje dozvole za uvoz ima diskreciono pravo da izabere kome će da izda takvu dozvolu, imajući u vidu koristi za nacionalnu privredu u celini, ili očuvanje javnog interesa, veoma je teško ustanoviti da li je pravilo prekršeno, naročito da li je ono namerno prekršeno, budući da ne postoji striktno, formalno pravilo. Pored toga, vremensko razdvajanje pružanja usluge korumpiranog od pružanja protivusluge koruptora, stvara analitičke probleme ustanovljavanja postojanja lične koristi korumpiranog. Ukoliko protivusluga nije specifikovana (šta je protivusluga i kada će da se pruži), tj. ukoliko korumpirani ulaže u svoj društveni kapital, veoma je teško identifikovati drugi potreban uslov za korupciju, a to je prisvajanje lične koristi. Tu se javlja i problem definisanja lične koristi. U najvećem broju slučajeva radi se o pojedincu, odnosno njegovoj porodici. Međutim, u nekim slučajevima, radi se o pružanju protivusluge organizaciji u kojoj je korupmirani član, na primer, političkoj partiji. Na taj način se uvećava broj igrača u lancu, što dodatno otežava identifikaciju lične koristi. Pored navedene Tancijeve definicije, u poslednje vreme se veoma često upotrebljava definicija Svetske banke, da korupcija predstavlja zloupotrebu javnih ovlašćenja radi sticanja privatne koristi. Ova definicija izvor korupcije sagledava u javnim ovlašćenjima, tako da korupciju neminovno vezuje za državu, njene poslove, državnu intervenciju na tržištu i postojanje javnog sektora.

12


Drugim rečima, primena ove definicije isključuje mogućnost korupcije u privatnom sektoru, već se usredsređuje isključivo na korupciju u javnom sektoru. Ovakva definicija se poklapa sa stavom američkog nobelovca Bekera da ukoliko ukinemo državu, neće biti ni korupcije.Načelno posmatrano, Tancijeva definicija korupcije je superiorna. Prvo, u definciji Svetske banke nedostaju neki kriterijumi koji nam omogućavaju analizu mehanizama korupcije. Drugo, Tancijevoj definiciji treba dati prednost, budući da omogućava istraživanje korupcije i u privatnom sektoru, dok se definicija Svetske banke zadržava isključivo na državi, odnosno javnom sektoru. Mehanizmi ove dve vrste korupcije se donekle razlikuju. Iako je Tancijeva definicija superiorna, definicija Svetske banke omogućava usredsređivanje na korupciju unutar javnog sektora, koja je, po svojim dimenzijama i posledicama, daleko značajniji fenomen. Većina savremenih istraživanja korupcije bavi se upravo korupcijom u javnom sektoru, odnosno korupcijom pod okriljem države. Stoga je i istraživanje koje sledi posvećeno korupciji u javnom sektoru, koji je po svojoj raširenosti i posledicama daleko značajniji fenomen, kako u Srbiji, tako i u svetu. Dodatni razlog za ovakav izbor je velika raširenost javnog sektora u Srbiji. U taj sektor ne spadaju samo državna uprava u užem smislu reči, već i javna preduzeća, odnosno tzv. društvena preduzeća, koja još uvek čine dominantni deo srpske privrede. Shodno tome, u daljem tekstu razmatraće se isključivo korupcija u javnom sektoru. Nekoliko reči i o etičkom aspektu definisanja korupcije. Za veoma veliki broj ljudi korupcija predstavlja nešto što je moralno neprihvatljivo, odnosno zlo protiv kojeg se treba boriti zato što je u suprotnosti sa osnovnim moralnim normama. Ipak, mogu se pronaći slučajevi u kojima je teško moralno osuditi onog koji je posegao za korupcijom. Razmotrićemo to na jednom primeru. Tokom leta 2000. godine u jednom malom gradu u Srbiji, policija je uhapsila mladog aktivistu Otpora.. Deda mladog aktiviste zna da je veoma velika verovatnoća da će njegov unuk da dobije prilično žestoke batine u policiji. Stoga odlazi u kuću svog prvog komšije, lokalnog policajca kojeg poznaje već 30 godina. Daje mu 100 maraka uz molbu da niko u policiji ne bije dete. Policajac prima pare. Sutra unuk izlazi iz policije, na njemu nema modrica. Dakle, nema sumnje da se radi o korupciji. Da li se, na moralnom planu, može osuditi ovakav postupak? Za razmatranja koja slede, ovo pitanje, odnosno odgovor na njega, jednostavno nisu relevantni. Analiza korupcije koja sledi

13


vrednosno je neutralna. U tom smislu i navedene definicije korupcije su vrednosno neutralne. Cilj analize korupcije u Srbiji koja sledi je da spozna nivo, uzroke i mehanizme korupcije, njene posledice, tj. efekte na blagostanje društva i na raspodelu tog blagostanja, a ne da se bavi moralnom osudom korumpiranih i koruptora. Moralni sud autora ovog projekta je da je korupcija, načelno posmatrano, zlo i ovaj sud nije potrebno dokazivati. Takođe, lako ćemo se složiti sa stavom da je najbolje da policija ne hapsi i ne prebija mlade ljude zbog toga što protestuju protiv režima, bilo kog režima, ne samo onog bivšeg. Tada neće ni biti potrebe za korupcijom ove vrste, bila ona, u navedenom slučaju, moralna ili ne.

Prema mehanizmima korupcije, odnosno njenim ekonomskim posledicama, moguće je identifikovati nekoliko vrsta korupcije:

A) korupcija koja omogućava primenu zakona, tzv. korupcija bez krađe; B) korupcija koja omogućava odnosno kršenje zakona, tzv. korupcija uz krađu; C) korupcija koja dovodi do promene, odnosno stvaranje novog zakona.

OSNOVNI UZROCI KORUPCIJE

U ekonomskom svetu, osnovni interesi svih privrednih subjekata, tj. svih ljudi koji stupaju u ekonomske odnose, jesu identični maksimizacija ličnog blagostanja. Dakle, sebični interes je ono što je osnovni motiv ljudi koji stupaju u međusobne ekonomske odnose. Osnivač savremene ekonomske nauke Adam Smit je još pre više od dva veka jasno izložio ovu koncepciju. Pekar nas ne snabdeva hlebom koji mesi zbog brige da ne budemo gladni, već zbog profita koji stiče prodajući hleb. Svako od nas je spreman da uloži nešto, odnosno bilo koji resurs kojim raspolaže (imovinu, novac, radno vreme, radni napor itd), jedino u slučaju da od takve investicije dobije veću vrednost od one koju je uložio. I svako od nas se trudi da maksimizuje razliku između vrednosti ulaganja i prinosa od tog ulaganja. Niko ne može da me plati onoliko malo koliko malo ja mogu da

14


radim, predstavlja specifičan, mada po društvo poguban, oblik takve maksimizacije. Drugim rečima, ljudi se u svim uslovima ekonomski racionalno ponašaju. Poseban oblik takve maksimizacije predstavlja tzv. traganje za rentom (rent seeking behaviour). Renta predstavlja ukupan prihod koji je veći od troškova vezanih za taj prihod. Ekonomski bi rekli da je renta prinos koji je iznad oportunitetnih troškova ulaganja određenog resursa (marksistički orijentisani ekonomisti bi rentu nazvali ekstra profitom). Svako od nas želi da prisvoji, odnosno da maksimizuje rentu. Da bi to učinili, spremni smo da uložimo naše resurse, kako bi uticali na one odluke koje će nam omogućiti prisvajanje rente. Neki oblici traganja za rentom svakako ne spadaju u korupciju. Postoje određeni slučajevi korupcije koji se javljaju u situacijama u kojima ne postoji renta, ali najznačajniji, najrasprostranjeniji i po svojim posledicama najopasniji oblici korupcije vezani su za situacije u kojima se stvara renta. Korupcija tada predstavlja sredstvo za stvaranje, odnosno prisvajanje rente.

BORBA PROTIV KORUPCIJE

Korupcija je odraz kvarenja moralnih vrednosti jednog društva, što su konstatovali još Aristotel, Makijaveli i Monteskje. Suština korupcije nije u količini novca koju prima korumpirani službenik, već u moralnoj šteti koja državu i javnu vlast čine nesigurnom, povodljivom, nedelotvornom i na kraju - nelegitimnom. Samim tim, korupcija ugrožava samu konstituciju države, njen smisao i suštinu, pa je moderno i demokratsko društvo vidi kao štetnu pojavu koju svim sredstvima treba sprečavati, otkrivati i iskorenjivati.

U institucionalnom smislu, tri osnovna pravca borbe protiv korupcije su:

• smanjenje uloge države, odnosno suženje diskrecionih ovlašćenja, čime se reducira područje njenog delovanja koje može biti zahvaćeno korupcijom. Ovo smanjenje uloge države može biti izvedeno bilo deregulacijom (liberalizacijom), bilo uvođenjem automatskih pravila. Deregulacija označava ukidanje regulacije nekog posla i prepuštanje građanima i njihovim organizacijama prava da slobodno odlučuju o tom poslu, a dobar primer je skorašnje ukidanje dozvola i drugih administrativnih ograničenja u spoljnoj

15


trgovini i liberalizacija prometa, u smislu da svako može da slobodno uvozi i izvozi robu i usluge, naravno uz plaćanje carine. U državnim poslovima kod kojih nije moguća deregulacija, potrebno je ustanoviti, u što većoj meri, automatizam donošenja odluka kroz propisivanje uslova koje je potrebno zadovoljiti prilikom podnošenja zahteva, tako da ispunjavanje kriterijuma bude osnov za donošenje odluke, a ne slobodna volja ili procena državnog službenika.

• polaganje računa, znači obavezu državnih organa i službenika da obaveštavaju i izveštavaju o svome radu građane, kao i pravo građana da preduzimaju akcije protiv onih zvaničnika čije ponašanje ne smatraju zadovoljavajućim. Najvažnija garancija za odgovornost državnih zvaničnika i vlade u celini predstavlja pravo građana da smenjuju vlast na izborima, kažnjavajući je za loše ponašanje i zloupotrebe, pa i za korupciju generalno. Da bi građani bili u stanju da ocene način obavljanja državnih funkcija, nužno je obezbediti transparentnost, tj. javnost rada zvaničnika kroz, na primer, otvorenost sednica skupština i vlada za medije, obavezu redovnog podnošenja izveštaja o radu državnih organa i slično. Posebno važnu ulogu trebalo bi da ima skupštinski nadzor nad radom izvršnih organa.

• motivacioni sistem ljudi koji obavljaju državne funkcije predstavlja važan element korupcije, jer se na njemu zasniva cost-benefit kalkulacija pojedinca. Sa jedne strane, mogućnost da se primanjem mita obezbedi lep život svakako je jak podsticaj na korupciju, ali se pogodnom politikom može uticati na troškove korupcije za pojedinca i destimulisati loše ponašanje. Primeri takvih politika su: povećanja plata državnih službenika, redovno napredovanje u karijeri, kombinacija čvrstog nadzora i efikasnog kažnjavanja, razvijanje etičkih normi i osećaja služenja narodu, lični primer šefova i slično. Cilj ovih mera je da se kombinacija ,,mali rizik, velika dobit” kod državnog službenika promeni u ,,veliki rizik, mala dobit”. Poseban značaj ima regulisanje konflikta interesa. Pošto u Srbiji ne postoji dobro razumevanje dubine ovog problema, potrebna je detaljnija zakonska regulativa.

16


SUBJEKTI SUPROSTAVLJANJA KORUPCIJI

У сузбијању корупције учествују разни државни и недржавни субјекти који своју дјелатност обављају кроз институционално дјеловање, кроз рад државних органа, као и многих међународних и других организација који могу дати допринос овој борби. Различите државе имају и различите начине борбе које прилагођавају ситуацији у земљи и приликама које највише подстичу настанак корупције.

У Кини је донесено низ закона који су предвиђали кажњавање за извршена корупцијска кривична дјела и омогућавали да се борба против корупције постави на легалним основама. Основан је велики број органа чији је задатак да примјењују одређене репресивне мјере према носиоцима корупције и уцјене, а посебно се истиче значај таквих органа у области инспекцијске дјелатности и партијске дисциплине. Такође су дата и шира овлашћења административним тијелима и судским органима у домену кривичног прогона учинилаца корупцијских кривичних дјела међу државним службеницима. У супростављању корупцији, поред полиције, тужилаштва и судова, одређену репресивну функцију остварује и административни надзорни орган који представља владину организациону јединицу чије су надлежности и овлашћења прецизирани одговарајућим прописима.

За Јапан је карактеристично да су, тек ступањем на снагу важећег Кривичног закона, уведени као злочини примање мита и подмићивање, које претходни кривични закони нису у свим случајевима предвиђали као кривично дјело. Полиција, тужилаштво и судови су основни органи који су овлашћени да примјењују одговарајуће репресивне методе у откривању, разјашњавању и доказивању корупцијских кривичних дјела, па се стога њиховом раду и стручном усавршавању посвећује нарочита пажња.

У Индонезији постоји Правно – обавјештајна служба Јавног тужилаштва која прикупља све оперативне и доказне информације о учињеном кривичном дјелу и његовом учиниоцу, јер у њену надлежност спада вршење основних послова Јавног тужилаштва везаних за вођење истраге. Правно – обавјештајна служба води истрагу чији је главни циљ прикупљање показатеља, информација и доказа о свим лицима која су умјешана у извршење неког од кривичних дјела корупције. Овлашћена је

17


за предузимање низ репресивних мјера као што су: претреси, саслушање свједока, испитивање осумњиченог, лишење слободе итд.

У Италији долази до изражаја заједничко дјеловање јавних тужилаца и полиције, а уследило је и формирање заједничког тијела које је вршило испитивање у свим битним случајевима. У истрази се велика пажња посвећује свим случајевима гдје се као осумњичени појављују лица која заузимају више или високе позиције и који те позиције злоупотребљавају ради прибављања противправне имовинске користи.

У Словачкој се предузимају правне мјере репресивног карактера, како би се законском репресијом утицало на ефикасније супротстављање корупцији. Да би се постигли што бољи резултати у борби против корупције извршене су одговарајуће организационе промјене у саставу Министарства унутрашњих послова. Основана је инспекцијска служба чији је основни задатак да открива намерне криминалне активности полицијских органа, а нарочито оне у вези са примањем мита и организованим криминалитетом.

У Румунији ради ефикаснијег супростављања корупцији, донијет је програм који садржи стратегију у борби против корупције и који предвиђа оперативне и административне мјере, с циљем строже примјене законских прописа, ефикаснијег откривања корупције и кажњавања њених учинилаца. Ради успјешније примјене репресивних мјера основани су неки нови, али су реорганизовани и постојећи органи који су надлежни за супростављање корупцији. Услиједила је и реорганизација Генералног полицијског инспектората, тако да у оквиру његове надлежности спадају три области дјеловања:

Судска полиција са Дирекцијом за борбу против економско – финансијског криминала и корупције;

Полиција за одржавање јавног реда и мира и Логистичка и административна полиција.

Такође, организована је и Генерална полицијска дирекција, а у окрузима дјелују полицијски инспекторати са општинским и градским структурама који имају подређене дирекције, одељења и специјализоване бригаде. Одређена репресивна дјелатност у борби против корупције се одвија и у другим министарствима и надлежним органима, као што су Министарство финансија, Државна генерална

18


дирекција за финансијску контролу, финансијска полиција, Дирекција за царинску контролу.

У Русији је донешен Закон о спречавању корупције, који садржи поједине репресивне мјере а које се односе на: одређивање лица која могу бити учиниоци корупцијских кривичних дјела, утврђивање главних принципа борбе против корупције, набрајање свих незаконитих радњи које доприносе корупцији, одређивање облика корупције, као и служби у чију надлежност спада супротстављање корупцији. Такође, у току 1994. године, успостављен је Главни полицијски одсјек за борбу против организованог криминалитета, као посебан орган, који из многобројних материјално – техничких разлога није допринио ефикаснијем сузбијању појавних облика организованог криминалитета и корупције.

У Републици Српској не постоји посебан орган специјализован за борбу против корупције на превентивном и репресивном плану, већ се сузбијање корупције одвија кроз дјелатност три групе основних државних субјеката. У БиХ је било у плану формирање посебне агенције за борбу против корупције међутим ова идеја је пропала због неслагања по овом питању у Вијећу министара БиХ. Стратегијом борбе против организованог криминла и корупције предвиђено је формирање посебног тијела на државном нивоу чија би надлежност била борба против корупције. Ова агенција би практично била координатор на државном нивоу за борбу против корупције која би уско сарађивала са ентитетским МУП-овима и државном агенцијом за истраге и заштиту – СИПА.

У Републици Српској борба против корупције одвија се кроз институционално дјеловање државе и надлежних органа, затим кроз дјеловање међународних организација и на крају кроз дјеловање невладиних организација.

Од органа који институционално дјелују, на првом мјесту треба истаћи улогу државе и њених органа, како оних који имају законодавну надлежност, тако и оних који дјелују у оквиру извршне и судске функције. Влада, парламент, разни одбори, комисије и агенције имају посебно важан задатак да, доношењем одговарајућих законских и подзаконских аката и других мјера у свим областима друштвеног живота, стварају повољне услове за дјеловање осталих субјеката и директно утичу на елиминацију или смањење дејства криминогених фактора који поспјешују корупцију. Парламент и влада кроз разматрање

19


одређених извјештаја који се односе на разне сегменте корупције а који су дужни да јој подносе њени органи, такође могу доћи до сазнања о проблемима у супротстављању корупцији, и могу одмах, адекватним мјерама ефикасно дјеловати на рјешавање тих проблема.

Основни државни субјекти у сузбијању корупције јесу органи откривања, гоњења и пресуђивања, као и други органи надзора и контроле, чија дјелатност посебно долази до изражаја приликом откривања корупцијских кривичних дејла. Наиме, ово су основни субјекти који кроз своје облике превентивног и репресивног дјеловања, предузимају мјере да се спријечи корупција, открију корупцијска кривична дјела и њихови учиниоци, обезбиједе докази, покрене и води кривични поступак и мериторно одлучује у сваком посебном случају откривеног кривичног дјела, утврђујући кривичну одговорност учиниоца и изричући одговарајућу кривичну санкцију.

Као основни субјект супртотстављања корупцији појављује се полиција, која треба да открије кривично дјело и обезбиједи доказе, да би потом поступали тужилаштво и суд. Полиција и тужилаштво, на основу одредаба Закона о кривичном поступку, имају посебна овлашћења у примјени репресије, која немају други органи који такође учествују у откривању корупцијских кривичних дјела, а посебно у фази спровођења истраге, док улога суда долази до изражаја у процесу изрицања саме пресуде за одређено дјело.

Само откривање, разјашњавање и доказивање корупцијских кривичних дјела је тежак и сложен задатак, који захтијева висок степен стручности и професионалности, који осим основних субјеката нико не може боље водити. Други субјекти који могу доћи до информација да постоје индиције да се врши кривично дјело корупције, морају да пријаве такве активности са доказима полицији или надлежном тужилаштву те могу да затраже стручну помоћ органа унутрашњих послова, ради разјашњења спорних чињеница или обезбјеђења доказа, примјене адекватне криминалистичке методе или примјене неке од полицијских мјера и радњи. Битно је да у постојећим органима постоје стручно оспособљени кадрови који ће се стално усавршавати кроз актуелну праксу и поједине облике едукације, како би се оспособили управо за примјену савремених метода у борби против корупције.

20


Од других субјеката који дјелују институционално и који својом дјелатношћу могу допринијети спречавању корупције, откривању корупцијских кривичних дјела и њихових учинилаца, али који могу да предузму и одговарајуће репресивне мјере, свакако треба навести досадашње управе царина, односно сада Управу за индиректно опорезивање, девизну инспекцију, тржишну инспекцију, пореску управу, банке и друге институције. Сви ови органи могу да предузимају одговарајуће превентивне мјере у оквиру својих надлежности, јер управо кроз ту дјелатност могу доћи до сазнања о постојању појединих криминогених фактора корупције, па тако могу утицати и на њено смањење. Сви ови органи могу сазнања о корупцији пријавити полицији или надлежном тужилаштву, као и затражити одређену помоћ уколико је за дјело корупције потребано предузети одређене криминалистичке радње и мјере.

Усвајањем закона о систему индиректног опорезивања 2003. Године, Парламент БиХ створио је правни основ за успостављање Управе за индиректно опорезивање (УИО), највеће институције на државном нивоу. Током 2004. Године, извршено је спајање бивших царинских управа ентитета и Дистрикта Брчко. Упоредо са процесом реорганизације царинске службе, основан је Сектор за порезе, први пут на државном нивоу, који је имао задатак развити и спровести јединсвен систем пореза на додату вриједност. Током 2004. године дошло је до спајања царинских администрација и преноса овлашћења а Управа је као јединсвена цјелина стварно почела функционисати на цијелој територији БиХ од 01.01.2005. године. Само годину дана касније УИО је почела са регистрацијом ПДВ обвезника што је представљало завршну фазу припрема за увођење ПДВ-а. У најкраћем могућем року УИО је извршила врло успјешно увођење новог пореског система што је од стране релевантних међународних институција оцијењено као један од кључних корака за успостављање јединственог економског простора, смањење сиве економије, сузбијање корупције, потицање страних улагања и смањење спољнотрговинског дефицита.

Пореска управа Републике Српске основана је крајем 2001. године Законом о пореској управи. Пореска управа налази се у саставу Министарства финансија Републике Српске. Законом о пореској управи уређен је јединствен поступак у примјени материјалних пореских закона,

21


а Пореској управи Републике Српске је дата надлежност за спровођење свих пореских закона.

Суштина новог приступа коју је у порески систем Републике Српске донио Закон о пореској управи јесте принцип самопријављивања. То значи да је законска обавеза пореских обвезника да сами пријаве своје обавезе на начин и у роковима прописаним Законом о пореској управи или материјалним пореским законом. Дужност Управе је да формално исправну пореску пријаву прихвати као истиниту све док различитим методама контроле не утврди супротно. У том случају порески обвезник је у обавези да докаже да нетачна пореска пријава није чињење кривичног дјела избјегавања плаћања пореза.

У области превентивног и репресивног дјеловања с циљем ефикаснијег супротстављања корупцији, не може се искључити ни дјелатност појединих међународних организација. У том смислу треба посматрати напоре Европске уније, Свјетске банке и Организације за европску безбједност и сарадњу у правцу постизања веће стручности, пружања одређене финансијске помоћи и стварања ефикасније организације надлежних органа, или пак оснивања неких нових органа, како би се дјелатност усмјерила у правцу постизања бољих резултата у спречавању корупције, односно откривању и доказивању корупцијских кривичних дјела. Такође као субјекти, у извјесној мјери, појављују се и Канцеларија високог предстваника (ОХР) која је и направила стратегију борбе против корупције.

Невладине организације такође имају одређену улогу, прије свега у примјени превентивних мјера у спречавању корупције, али и у домену приближавања грађанима ове проблематике и пружања помоћи у заузимању исправних ставова о овој друштвено негативној појави, као и усмјеравање грађања да врше притисак нарочито на јавне службе, у циљу постизања веће јавности и транспарентности њиховог рада. У том циљу одговарајућу помоћ могу да пруже и средства јавног информисања. Од невладиних организација у Републици Српској успјешно дјелује Тransparency International (чији је циљ сузбијање корупције).

Као субјект супротстављања корупцији, на плану откривања одређених корупцијских кривичних дјела и објезбеђења доказа могу се појавити Интерпол и Еуропол, и то код оних корупцијских дјела која садрже елемент иностраности.

22


Сарадња БиХ са Интерполом одвија се преко бироа за сарадњу са Интерполом, која се налзи у саставу Министарства безбједности БиХ. Биро обавља у складу са статутом, правилником и законом оперативно – полицијске, правне и друге стручне послове који се односе на успостављање сарадње са криминалистичким полицијама, правосудним и другим органима, на плану борбе против свих видова и облика криминала, а нарочито у области: дјела против живота и тијела, дјела против имовине, привреде, међународног криминала и криминала бијелог оковратника, дјела тероризма и ратног злочина као и других типова међународног криминала, преношење захтијева полицијских и правосудних органа из инистранства надлежним правосудним органима у БиХ и обратно, одржавање контаката и сарадње са регионалним полицијским и другим организацијама чији је задатак сузбијање криминала са транснационалним елементима (Еуропол, СЕЦИ и сл.), у складу са међународним актима о сарадњи које је потписала БиХ, као и остале управно – правне, техничко – оперативне и стручне послове из области своје надлежности.

Борба против корупције подразумијева организовану, планску и свеобухватну активност надлежних органа у спречавању и откривању кривичних дјела. У зависности од узрока и појавних облика, насталих последица и степена друштвене опасности, настајале су и усавршавале се методе у супростављању корупцији.

Разни облици испољавања корупције су карактеристични за сваку земљу посебно и зависе од разноврсних криминогених фактора који је поспјешују. У складу са тим, свака земља, након извршене анализе етиолошких и феноменолошких обележја корупције, у оквиру политике борбе против криминалитета, проналази и примјењује најефикасније методе, водећи рачуна о усавршавању кадрова и оснивању нових органа са специјалним овлашћењима.

У оквиру криминалне политике коју спроводе државе у супростављању корупцији, примјењују се двије најопштије методе:

превенција и репресија.

Међу разним подјелама превенције, са становишта спречавања корупције, од посебног су значаја:

23


општа превенција која је усмјерена на спречавање криминалитета, па самим тим доприноси и сузбијању корупције,

посебна превенција која директно дјелује на криминогене факторе који изазивају и условљавају појаву корупције,

индивидуална превенција која се односи на одређено лице односно елиминација криминогених фактора који утичу на то да поједина лица врше кривична дјела.

Један од начина превенције који се користи у спречавању развоја постојећих и настанка нових облика корупције јесте контролна функција, која се треба ангажовати у предузећима, организацијама и органима (интерна контрола). Контрола треба да обухвати све области привредних и ванпривредних дјелатности које су угрожене корупцијом или подложне за вршење корупцијских кривичних дјела. Добро организована и стручно спроведена контрола у привредним и ванпривредним дјелатностима омогућава да се благовремено уоче нови облици привредног криминалитета и идентификују корупцијска кривична дјела, што омогућава брже и ефикасније дјеловање на криминогене факторе.

У борби против корупције, административна контрола може остварити превентиван ефекат (елиминација криминогених фактора корупције), али може довести и до откривања одређеног корупцијског кривичног дјела. Да би контрола могла успјешно да се спроводи треба испуњавати следеће услове:

компетентност вршиоца контроле, савјесност и брижљивост у току контроле и непристрасност контролора.

Значајан превентивни ефекат у сузбијању корупције може да оствари сарадња привредних и непривредних дјелатности са органима откривања, гоњења и суђења која се манифестује у пружању стручне помоћи у примени одређених превентивних мјера, као и средства јавног информисања која утичу на свијест грађана у односу на постојеће и откривене случајеве корупције. Такође, међу мјере превентивног карактера које се могу предузети у циљу елиминисања појединих узрока настанка корупције спадају и повећање плата службеницима, избор стручних кадрова са високим моралним квалитетима, награђивање и напредовање у раду, као и утицај правилног моралног схватања непосредних руководилаца.

24


За разлику од превенције, репресивним мјерама се дјелује на испољене последице корупције, односно не дјелује се директно на њене узроке, већ се откривањем корупцијских кривичних дјела и њихових извршилаца, настоји елиминисати настале последице. У склопу репресивних мјера значајно мјесто заузимају кривичне санкције, а посебно казне, које су у односу принуде на учиниоца корупцијског кривичног дјела. Све казне имају двоструку улогу:

спречавање даље криминалне активности учиниоца кривичног дјела,

утицај на потенцијалне учиниоце и њихово одвраћање од намјере извршења кривичног дјела.

Сасвим је извјесно да се ефикасна борба против корупције не може водити искључиво репресивним мјерама. Иако доживљава извјестан преображај, са застрашивања прелази у мјеру ресоцијализације, казна остаје и даље значајна репресивна мјера у борби против корупције.

У домену примјене репресивних мјера према учиниоцима корупцијских кривичних дјела, значајне су и поједине врсте правних последица осуде,1 као што су:

престанак вршења одређених послова или функција у органима државне власти, државним органима, предузећима и у другим правним лицима,

престанак радног односа или престанак вршења одређеног звања, позива или занимања,

забрана вршења одређених послова или функција у органима државне власти, државним органима, предузећима и у другим правним лицима.

Када се анализирају наведене правне последице осуде, може се закључити да оне, поред репресивног карактера, остварују и значајан превентивни ефекат. У вези са прибављеном противправном имовинском користи, значајна је и кривично – правна мјера одузимања имовинске користи прибављене кривичним дјелом која одређује да нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним дјелом. Из свега горе наведеног могу се извући следећи закључци:

1Тодоровић, Љ.,Збирка кривичних закона, Сарајево, 2003. стр. 253.

25


у садашњим друштвеним условима, са присутном друштвеном опасношћу корупције, опште је прихваћено мишљење да су репресивне мјере нужне и да се морају примјењивати у борби против корупције, а о избору и начину примјене одлучује посебно свака држава,

репресивне мјере доприносе ефикаснијој борби против корупције, али су недовољне за потпуно супротстављање корупцији,

примјеном репресивних мјера остварује се и одговарајући превентивни ефекат, али само репресијом се не може искоријенити корупција јер дјеловањем на последице корупције не утиче се на њене коријене,

репресија и превенција остају два најопштија метода у борби против корупције, с тим што се увијек морају процјенити могућности домета репресивних мјера, како би се адекватним методама наставила борба против корупције,

приликом израде стратегије супротстављању корупцији, ограниченост репресије у борби против корупције мора се узети у обзир и сагледати у друштвено – економским и политичким условима и законским оквирима.

У поступку откривања и доказивања корупцијских кривичних дјела, надлежни субјекти у свакој држави примјењују, у оквиру ових метода, и адекватне криминалистичке методе, које усавршавају у складу са новим појавним облицима корупције и законским регулативама. Одговарајућим криминалистичким методама, превентивно се дјелује на услове и узроке корупције, спречавајући настанак и развој, а уједно репресивном дјелатношћу откривају корупцијска кривична дјела и њихови учиниоци, те обезбјеђују материјални и лични докази.

Такође, већи број држава, поред савремених криминалистичких метода, примјењује разноврсне безбједоносне, економске, политичке, правне и друге мјере, које спроводе новоосновани органи, специјализовани за борбу против корупције. Неке од мјера се спроводе кроз институције система дјеловањем органа законодавне, извршне и судске власти, а неки се спроводе дјеловањем разних невладиних организација и удружења. Институционализовано дјеловање у сузбијању корупције посебно се огледа кроз активност законодавне власти доношењем одговарајућих прописа искључиво са циљем сузбијања корупције, а неки садрже само поједине норме са том сврхом. Доношење

26


антикоруптивних прописа указује на политичку одлучност једног друштва да се супростави корупцији.

У Босни и Херцеговини су од стране државне и ентитетских скупштина усвојено је низ закона који за своју суштину имају борбу против корупције. Такви закони су: Закон о финансирању политичких партија, Закон о сукобу интереса у институцијама власти Босне и Херцеговине, Закон о слободи приступа информацијама БиХ, Закон о слободи приступа информацијама Републике Српске. Један од најважнијих метода борбе против корупције је транспарентност, која представља суштину наведених прописа, који омогућавају сваком лицу приступ инфомацијама у складу са јавним интересом. Такође, од стране Народне Скупштине Републике Српске у току 2001. године, донешени су закључци о прихватању програма спречавања корупције у којем је таксативно набројано које законе треба мијењати да би се борба против корупције учинила ефикаснијом.

Новим Кривичним законом Републике Српске, међу кривичним дјелима против службене дужности и кривичним дјелима против привреде и платног промета, се налази довољно основа за тврдњу да је законодавац водио рачуна о потреби санкционисања друштвено штетних понашања која се могу окарактерисати као корумптивна.

За успјешну борбу против корупције није довољно само дјеловање унутар владиног сектора, већ је у ту борбу неопходно укључити и невладин сектор. У области сузбијања корупције најпознатија невладина организација је Transparency International – ТИ, Берлин, чији је основни задатак борба за сузбијање корупције кроз разне облике јавне обуке, прикупљања, обрађивања и презентовања података о феномену корупције, организовање стручних и савјетодавних семинара и друге потребне активности.

27


Z A K L J U C A K

Na pronalazenju odgovarajuce definicije privrednog kriminaliteta izvrsila je transformacija drustvenog kapitala a, shodno tome, I postojanje vise oblika svojina koji su zajamceni Ustavom Republike Srbije. Doslo je I do povecanja broja subjekata koji se pojavljuju u privrednom poslovanju, kao I prosirenje kruga lica koja su obuhvacena pojmom odgovornog lica.

U predhodnom periodu privredni kriminaliteta podrazumevao je sva krivicna dela koja su izvrsena na stetu drustvene svojine. U uzem smislu pojam privrednog kriminaliteta podrazumeva samo krivicno delo protiv privrede, tj. Delo usmereno protiv organizovanja, upravljanja I funkcionisanja privrednog sistema nase zemlje. Privredni system nase zemlje vise se ne zasniva na dominantnoj ulozi drustvene svojine nad sredstvima za proizvodnju I socijalistickim samoupravnim odnosima, privredni kriminalitet ne moze se vise vezivati iskljucivo za kriminalne napade na drustvenu svojinu. Bitna karakteristika naseg danasnjeg ekonomskog sistema je cinjenica da dogovorna ekonomija postaje proslost, a da privredna delatnost sve vise dobija trzisni karakter.

Dr. Zivojin Aleksic ne pravi razliku u sadrzaju pojma ekonomskog I privrednog kriminaliteta, jer on podrazumeva sve oblike kriminalne aktivnosti koje su usmerene protiv ekonomskog sistema I njegovog funkcionisanja.

Dr. Stanko Pihler pravi razliku. Kao osnov autor uzima prirodu drustvenih odnosa, po kojima ekonomski kriminalitet, nastaje u samim ekonomskim odnosima I procesima koji se ispoljavaju u raznim odlicima kao sto su: proizvodnja, raspodela, razmena I potrosnja. Prema misljenju ovog autora, ekonomski kriminalitet je uzi pojam od privrednog kriminaliteta, jer se vezuje iskljucivo za ekonomske odnose. Siri pojam je privredni keiminalitet koji obuhvata ekonomski kriminalitet, krivicno delo protiv sluzbene duznosti u privredi, pa cak I imovinski kriminalitet u privredi. U praksi navedeno misljenje izaziva nedoumice I izvesne probleme, pa se opredeljujemo za sire shvatanje tj. Za pojam privrednog kriminaliteta koji obuhvata krivicno delo protiv privrede ( ekonomski kriminalitet ) I krivicno delo protiv sluzbene duznosti.Analizirajuci sve navedeno konstatujemo da je sadrzaj savremenog pojma privrednog kriminaliteta mnogo raznovrsniji I kompletniji u odnosu na definiciju tog pojma u vreme dominantne uloge drustvene svojine.

28


Po nekima je u korenu problema siromaštvo. Bez siromaštva ne bi bilo korupcije. Medjutim, čak iako je siromaštvo osnovni uzrok, ono ne moze biti i jedini. Ako je siromaštvo uzrok korupcije,onda je teško objasniti zašto su bogate, imućne zemlje preplavljene skandalima, od kojih je veomamali broj vezan za one koji bi se mogli nazvati "siromašnim" ili "u oskudici". To bi, takodje,suštinski izjednačilo siromaštvo sa nepoštenjem, sto je shvatanje koje su žestoko napali brojnikritičari koji vide ovu navodno potvrdjenu vezu kao nešto što gotovo bez razlike klevećesiromašne. Takodje se ne može reći da su oni koji manipulišu bankarskim sistemom, proizvodeći "zajmove koji se ne oplodjuju" i sprovodeći dogovore sa onima "iznutra" o depozitima gradjanakoji ništa ne sumnjaju, na to naterani zbog siromaštva. Korupcija je zato mač sa dve oštrice – može da se pojavi u bogatstvu i obilju, ali i u oskudici.Tacno je da je pritisak na javne sluzbenike da zloupotrebe polozaj veci ako zive blizu ili ispod linije siromaštva. Ipak, dokazi su u najboljem slučaju nejasni po pitanju da li samo povećanje plata u javnom sektoru moze da smanji korupciju. Temeljni pogled na konkretne podatke vezane za neku odredjenu zemlju ne podržava stav da bi prosto povećanje plata postojećem osoblju u agencijama zahvacenim korupcijom pomoglo. Pored toga, vecina onih koji su umešani u veliku korupciju imaju mnogo vise nego što će njima ili njihovim porodicama ikada biti potrebno, a ipak nastavljaju sa zloupotrebama. Ipak, ovo ne znači da povećanje plata u javnom sektoru nije vazan činilac za smanjenje korupcije. Ali, on moze da bude delotvoran samo kao deo obuhvatnog paketa reforme javne uprave, gde su primerene plate i podsticaji uvedeni zajedno sa regrutovanjem i napredovanjem zaposlenih u sluzbi na osnovu postignutih rezultata, smjenjivanjem korumpiranog osoblja i odgovarajućom obukom.

29


L I T E R A T U R A :

Kriminalistika metodika – dr. Mico BoskovicMenadzment ljudskih resursa – prof. dr. Vlajko Petrovic

Krivicno pravo – posebni deo – dr. Zoran Stojanovic Rast strukturne promene I funkcionisanje privrede- Prof dr. Ilija Rosic Privredna Kriminalistika- dr. Mico Boskovic

Dragan Subotić - Poslovna etika i veštine komuniciranja Dragomir Antonić - Korupcija u Srbiji

30

Documents

Privredni Kriminal