Sadržaj

UVOD........................................................................................................................................2

I POJAM I NASTANAK PRIVREDNIH CIKLUSA...........................................................3

1. Definisanje privednog ciklusa..............................................................................................3

1.1. Teorijska shvatanja privrednih ciklusa na kraju XX i početku XXI veka………...7

1.2. Privredni ciklusi u kapitalističkoj privredi...............................................................9

2. Analiza faza privrednog ciklusa........................................................................................11

2.1. Oživljavanje...........................................................................................................11

2.2. Ekspanzija..............................................................................................................13

2.3. Vrh privrednog ciklusa...........................................................................................13

2.4. . Recesija................................................................................................................14

II EKONOMSKI PARAMETRI I PRIVREDNI CIKLUSI...............................................14

1. Investicije i privredni ciklusi..............................................................................................15

1.1. Uticaj promena u investicijama na obim nacionalnog dohotka.............................15

1.2. Uticaj promena u štednji na obim nacionalnog dohotka........................................16

1.3. Korelacija ekonomskih varijabli sa outputom tokom privrednog ciklusa..............18

2. Dužina ciklusa i faktori preokreta.....................................................................................20

3. Privredni ciklusi i monetarna politika..............................................................................23

III CIKLIČNOST U NACIONALNIM EKONOMIJAMA................................................27

1. Ciklična kretanja u svetu u periodu 1991-2000................................................................27

2. Privredni ciklusi i svetska finansijska kriza.....................................................................29

2.1. Širenje finansijske krize i njeno pretvaranje u ekonomsku krizu...........................33

2.2. Uticaj globalne ekonomske krize na srpsku ekonomiju........................................37

ZAKLJUČAK..........................................................................................................................41

LITERATURA........................................................................................................................43

1

UVOD

Sve tržišne privrede izložene su privrednim ciklusima koji se međusobno smenjuju

većom ili manjom pravilnošću, tako da jedan od značajnih i uvek aktuelnih problema jesu

ekonomske fluktuacije privrede. Naime, privredni ciklusi su predmet analize savremenih

makroekonomskih teorija zato što stvarna ekonomska kretanja ukazuju na ciklične fluktuacije

privrede sa određenim ekonomskim posledicama. Takođe, pojave cikličnih fluktuacija

privrede smatraju se ključnim smetnjama za postizanje ciljeva makroekonomske politike da

obezbedi makroekonomsku stabilnost, odnosno dinamičku stabilnost opšteg nivoa cena, punu

zaposlenost, ravnotežu u platnom bilansu, ravnotežu u budžetu države i kao pozitivna

posledica prethodno ostvarenih ciljeva rast standarda građana.

U ovom radu upravo biće reči o privrednim ciklusima kao jednoj celovitoj i

permanentnoj ekonomskoj pojavi koji ima svoje faze koje se ispoljavaju na različite načine u

smislu njihovog manifestovanja na ekonomske varijable. Naime, privredni ciklus je jedan

zaokruženi sled ekonomskih aktivnosti u smislu da se faze privrednih ciklusa ponavljaju jedna

za drugom i kada se zaokruži jedan ceo privredni ciklus. Posle faze ekspanzije mora doći faza

kontrakcije i tako u krug. Biće reči o njihovim cikličnim kretanjima u nacionalnim

ekonomijama različitih zemalja i time doćiće do izražaja različite karakteristike ekonomskih

sistema nacionalnih ekonomija. Biće objašnjene teorijski i praktično faze privrednih ciklusa i

na koji način se ponašaju ekonomske varijable u toku svake faze.

Takođe biće objašnjena svetska ekonomska kriza, naravno, kroz povezanost sa

privrednim ciklusima tj. fazom pada ekonomske aktivnosti ili fazom kontrakcije i njenom

podfazom recesijom. Jer, naime pokazalo se da su svetske ekonomske krize u stvari povezane

sa privrednim ciklusima tj. fazom kada dolazi do pada investicione i uopšte ekonomske

aktivnosti. Drugim rečima, svetske ekonomske krize se upravo javljaju u fazi kontrakcije.

Zašto posle privrednog buma mora doći do bezuslovnog pada ekonomske aktivnosti u

nacionalnoj ekonomiji i zašto su ekonomske krize neminovna pojava u tržišnim ekonomijama

svih zemalja pa i onih ekonomski najmoćnijih pokušaće se kroz ovaj rad čitaocu bar

delimično razjasniti ova ekonomska problematika. Mnogi ekonomisti sveta daju različita

viđenja na ovu ekonomsku temu današnjice. Težina svega ovoga može biti u uopšte

ekonomskoj problematici i teškoći tačnog predviđanja ekonomskih pojava.

2

I POJAM I NASTANAK PRIVREDNIH CIKLUSA

1. DEFINISANJE PRIVREDNOG CIKLUSA

Sve zemlje su izložene usponima i padovima ukupne ekonomske aktivnosti i u istoriji

ekonomije nijedno pitanje nije izazvalo tolike nedoumice kao što su pitanja koja se odnose na

privredne cikluse. Mada su brojne teorije nastale još od 18. veka kada je ciklus prvi put uočen,

nijedna nije uspela da pruži detaljno objašnjenje ovog fenomena. Početkom 19. veka se

smatralo da krize samo remete usklađeni razvoj privrede, da bi kasnije ekonomisti počeli da

proučavaju regularnost ovih kriza, kao i njihovu povezanost sa promenama ekonomske

strukture. Pojam krize podrazumeva da do smanjenja rastuće tendencije opadajućom često

dolazi iznenada i sa velikom snagom dok, po pravilu, nema takvog naglog zaokreta kada

opadajuća tendencija smenjuje rastuću.

Preovladava shvatanje da je pojam ˝trgovinski ciklus˝ prvi put upotrebio engleski

novinar Džon Vejd, dok je prvi obimniji rad posvećen ciklusima objavio francuz Klement

Žigular u 19. veku. Empirijski dokazi ukazuju da je u ovom veku nivo cena veoma oscilirao,

za razliku od outputa koji je bio manje izložen fluktuacijama. Na taj način, prva i jedna od

najstarijih analiza ciklusa bila je bazirana na njihovoj definiciji kao promenama nivoa cena, a

ne outputa. Tokom 20. veka došlo je do konstantnog uzlaznog trenda cena pa su one varirale,

ali samo oko tog trenda. Takođe je došlo i do velikih oscilacija outputa i sve češće u vidu

cikličnog kretanja.

Tako da definisanje ciklusa, pa i krize, kao kretanja outputa jeste noviji fenomen, zbog

čega se teorija privrednih ciklusa smatra proizvodom 20. veka. Formiran je komitet za

privredne cikluse koji je sačinjen od grupe nezavisnih ekonomista (NBER)1 u čijem okviru

nastaje najšira i najpreciznija istorijska evidencija privrednih ciklusa. Među značajnijim

ekonomistima koji su se bavili njihovim teoretskim objašnjenjima su: Šumpeter, Mičel,

Berns, Hajek, Viksel, Horti, Robertson i brojni drugi. Ovi ekonomisti su godinama

raspravljali o uzrocima privrednih ciklusa, odnosno nastojali da odgovore na pitanje zašto

zaposlenost i proizvodnja naglo menjaju smer i zašto su tržišne privrede tako nepredvidive.

Shodno tome, prisutne su i brojne definicije privrednih ciklusa.1

1 http://www.eknfak.ni.ac.rs/ak/2009/et 2009-2.pdf-129k

3

Međutim, Vesli Mičel je veliki deo svog života posvetio merenju i analiziranju,

odnosno ispitivanju statističke regularnosti uočenih ciklusa. Na osnovu sprovedenih

istraživanja utvrdio je da se ciklusi definišu kao fluktuacije agregatne ekonomske aktivnosti, a

ne kao fluktuacije pojedinih ekonomskih varijabli, tako da uz realni BDP važno je uključiti i

druge indikatore, kao što su varijable finansijskog tržišta i zaposlenost. Rast agregatne

ekonomske aktivnosti odnosno ekspanzija biće zamenjen padom agregatne ekonomske

aktivnosti tj. kontrakcijom. Ciklusi se ne pojavljaju u samo nekoliko sektora ili u samo

nekoliko ekonomskih varijabli, već se ekspanzije ili kontrakcije javljuju u skoro isto vreme u

mnogim ekonomskim aktivnostima. Iako su neke grane osetljivije na privredne cikluse od

drugih u većini output i zaposlenost se smanjuju u recesijama, a rastu u ekspanzijama.

Mnoge druge ekonomske varijable, kao što su cene, produktivnost, investicije i

vladine nabavke takođe imaju regularne i predvidljive tendencije tokom privrednog ciklusa,

tako da su poznate kao pozitivne korelacije. Ciklusi nisu periodični, što znači da se ne javljaju

u redovnim ili predvidljivim intervalima, kao i da ne traju fiksno ili unapred utvrđeno vreme.

Iako nisu periodični, oni su ponovljivi tako da se standardna šema kontrakcija – dno –

ekspanzija – vrh iznova javlja u industrijskim privredama. Trajanje privrednih ciklusa može

da varira od nekoliko godina do više od jedne decenije, a predvideti njihovo trajanje je jako

teško. Zato, ekonomisti uvek vode računa o tačkama prekretnicama (ili obrtnim tačkama) koje

ukazuju na promenu smera agregatne ekonomske aktivnosti.

Slična je i Samjuelsonova definicija koja ukazuje da su privredni ciklusi fluktuacije u

ukupnoj nacionalnoj proizvodnji, dohotku i zaposlenosti koje traju od dve do deset godina, a

obeležava ih široka ekspanzija ili kriza u većini ekonomskih sektora. Varijabla koja se

najčešće koristi za praćenje kratkoročnih promena u ekonomiji i koja predstavlja

najobuhvatniju meru proizvodnje neke privrede je bruto društveni proizvod (BDP). To je

mera svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u nekoj zemlji za godinu dana. Razlikujemo

nominalni i realni BDP, pri čemu je nominalni izražen u tekućim tržišnim cenama i menja se

kako pod uticajem cena tako i pod uticajem fizičkog obima proizvodnje. Zato, realni BDP se

izračunava u stalnim cenama i menja se isključivo pod uticajem fizičkog obima proizvodnje.

Tako da iskazivanje rezultata proizvodnje preko nominalnog društvenog proizvoda nije

pogodno za ekonomske analize, jer se društveni proizvod može povećati uvećanjem

proizvodnje ali i sa povećanjem cena robe koje su proizvedene. Zbog toga, ekonomisti koriste

realne veličine da bi eliminisali uticaj promena cena. 2

2 Gregory Mankiw, 2005, Principi ekonomije, Ekonomski fakultet beograd, Beograd

4

Dugoročni trend realnog BDP naziva se potencijalni BDP koji pokazuje maksimalnu

količinu dobara koju privreda može proizvesti pri stabilnim cenama. Određen je proizvodnim

kapacitetima privrede, raspoloživim inputima i tehnološkom efikasnošću. Usled postojanja

privrednih ciklusa potencijalni BDP se razlikuje od nominalnog i realnog. Prema tome, tokom

pada privredne aktivnosti realni BDP nalazi se ispod potencijalnog i nezaposlenost raste, pa

za stopu nezaposlenosti obično kažemo da je odraz privrednog ciklusa jer sa padom

proizvodnje pada i tražnja za radnom snagom, a stopa nezaposlenosti raste. Takođe, realni ili

stvarni BDP u određenim vremenskim trenucima može biti veći od potencijalnog BDP-a, tako

da prema konvencionalnom modelu ciklusi predstavljaju fluktuacije stvarnog oko

potencijalnog društvenog proizvoda. Drugim rečima, privredni ciklus prikazuje fluktuacije

ekonomske aktivnosti oko njenog dugoročnog trenda rasta. Preskot ističe da su fluktuacije po

definiciji nepravilnosti od neke putanje koja polako varira. Pošto putanja vremenom varira i

povećava se uobičajan naziv jeste trend.

Postoji razlika između privrednih ciklusa i trenda pri čemu su dinamika proizvodnje i

zaposlenosti predstavljene rastućim trendom za razliku od privrednih ciklusa koji

predstavljaju oscilacije oko trenda. Naime, faktori koji utiču na privredne cikluse ne utiču na

trend, jer ciklusi zapravo predstavljaju privremeno i povremeno odstupanje od trenda. Opšte

prihvaćeni stav jeste da su ciklusi kratkoročna odstupanja ekonomskih varijabli od

dugoročnog trenda pri čemu se oni javljaju isključivo kao privremeni događaj, koji izaziva

kratkoročne probleme, ali ne i značajnije dugoročne efekte na privredna kretanja.

S obzirom da još od svog pojavljivanja pa sve do danas privlače veliku pažnju prisutne

su brojne definicije ciklusa, u kojima se često ekonomske fluktuacije poistovećuju sa

privrednim ciklusom. Shodno tome, Mankju smatra da privredni ciklusi predstavljaju široke

ekonomske fluktuacije u autputu, dohocima i zaposlenosti. Beg ih prikazuje kao fluktuacije

ukupne proizvodnje praćene sa fluktuacijama u nivou nezaposlenosti i stopi inflacije. Ipak,

najveći broj ekonomista cikluse definiše kao kratkoročne fluktuacije ekonomskih aktivnosti

oko dugoročnog trenda rasta privrede. Međutim, najnovija shvatanja vezana za teoretičare

realnog privrednog ciklusa ukazuju da ciklusi ne mogu da se posmatraju kao privremeni

događaj bez uočljivih dugotrajnih posledica već dolazi do cikličnog ponašanja samog trenda,

odnosno potencijalnog društvenog proizvoda. 3

3 www. eknfak.ni.ac.rs/ak/2009/et 2009-2.pdf-129k

5

Drugim rečima, privredni ciklusi ne postoje kao fluktuacije u agregatnoj tražnji ili kao

fluktuacije stvarnog društvenog proizvoda oko potencijalnog, već kao kratkoročna fluktuacija

samog potencijalnog društvenog proizvoda. S obzirom da se ekonomske fluktuacije

pojavljuju u svim zemljama i tokom cele istorije, bilo bi jako dobro da postoji opšta teorija

ekonomskih ciklusa, što je praktično nemoguće. Razlog se ogleda u tome što se ekonomske

oscilacije razlikuju po regularnosti, dužini i uzrocima nastanka tako da je, u okviru

jednistvene teorije privrednih ciklusa, nemoguće dati potpuno objašnjenje. Takođe, smatra se

da analiza privrednih ciklusa zavisi od osnovnih pretpostavki pojedinih teorija. Zato je teorija

ekonomskih fluktuacija odnosno privrednih ciklusa danas jako kontroverzna teorija.

Slika 1. Hipotetički model privrednog ciklusa

Izvor: http://www.ekfak.kg.ac.yu

Pod privrednim ciklusima se podrazumijevaju fluktuacije ukupne proizvodnje,

dohotka i zaposlenosti. Mogu biti kratkoročni u trajanju do dve godine i dugoročni u trajanju

do deset godina. Sastoje se od uzlazne faze ili ekspanzije, odnosno silazne faze ili recesije.

6

Najviša tačka ekspanzije čini tzv. vrh, a najniža tačka recesije čini dno privrednog

ciklusa a razlika između vrha i dna je amplituda privrednog ciklusa koji je intenzivniji što je

amplituda veća. 4

Grafički se privredni ciklus može prikazati sinusoidnom krivom. Ne postoje dva ista

privredna ciklusa koja su jednakog intenziteta, vremena trajanja i istog uzroka. Recesija se

prepoznaje po smanjenju realnog BDP-a, proizvodnje,zaposlenosti, profita i agregatne

potražnje uz istovremeno povećanje nezaposlenosti i zaliha neprodanih finalnih proizvoda.

Ekspanzija se prepoznaje po povećanju realnog BDP-a, proizvodnje, zaposlenosti i agregatne

potražnje, dok se smanjuju nezaposlenost i neprodane zalihe. Ekonomski teoretičari nemaju

jedinstvene stavove o uzrocima poslovnih ciklusa tako da postoji celi niz teorija o njihovom

postanku, a možemo ih podeliti na spoljašnje i unutrašnje. Spoljašnje teorije nalaze uzroke

privrdnih ciklusa izvan ekonomskog sistema (ratovi, revolucije, migracije), dok unutrašnje

teorije traže uzroke u funkcionisanju samog ekonomskog sistema.

1.1. Teorijska shvatanja privrednih ciklusa na kraju XX i

početku XXI veka

U periodu od 1940. do 1970. godine u analizi privrednih ciklusa preovladavali su

kenzijanski modeli. Medjutim, nakon tog perioda u analizu se uvode i neki drugi uzroci koji u

mnogome objašnjavaju ciklične oscilacije u proizvodnji i zaposlenosti. Radi se, naime, o dve

grupe faktora:

a) u jednoj grupi firme imaju nepotpunu informaciju, zbog čega čine greške u

donošenju odluka o nivou ponude,

b) u drugoj grupi se radi o značajnom uticaju tehničkog progresa koji dovodi do tzv.

"talasa stvaralačkog rušenja" kada neprekidno uvodjenje novih tehnologija izbacuje pojedine

postojeće firme iz posla.

Kada se govori o nepotpunim informacijama koje utiču na ciklična kolebanja

interesantan je i primer koji daje Robert Lukas, predstavnik neoklasične ekonomije.

4 Rosić Ilija, Veselinović Petar, 2006, Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet, Kragujevac

7

Nova klasična makroekonomija se često pogrešno poistovećuje sa hipotezom o

racionalnim očekivanjima, dok se u prvi plan postavlja tvrdnja o neefikasnosti ekonomske

politike. Pri tome se veoma mala pažnja poklanja izuzetno važnim konceptima privrednih

ciklusa, kako monetarnim, tako i realnim.

Postavkama o ravnotežnim privrednim ciklusima Nova klasika je savremenoj

makroekonomskoj analizi u razmatranju fluktuacija nametnula izbor između prihvatanja

pristupa na osnovama opšte ravnoteže i racionalnih očekivanja (Nova klasika) ili pristupa koji

se zasniva takođe na racionalnim očekivanjima, ali i na nekom obliku nesavršenosti tržišta

(Novi kejnzijanci). Najznačajniji zaključci pristupa Nove klasike poslovnim ciklusima mogu

se izvesti iz postavke da sve faze poslovnog ciklusa predstavljaju Pareto optimalne situacije,

te da ne postoji potreba da se na fluktuacije utiče odgovarajućom ekonomskom politikom.

Takođe je važno ukazati i na značaj koji za savremenu makroekonomiju ima teorija

realnih privrednih ciklusa. Najpre, između teorija monetarnih i realnih privrednih ciklusa

postoji razmimoilaženje samo po pitanju koji model u većoj meri simulira stvarne izvore

cikličnih fluktuacija, dok su fundamentalne metodološke osnove iste. Kao ključna pitanja i

dalje se javljaju postavke vezane za funkcionisanje tržišta rada i mogućnost nevoljne

nezaposlenosti koja se u modelima Nove klasike u potpunosti odbacuje. Teorija poslovnih

ciklusa Nove klasike omogućila je da se sve važne pretpostavke na kojima Nova klasika

počiva, kao i postavka o neefikasnosti ekonomske politike zaokruže u jedinstven koncept

kojim je moguće analizirati realna ekonomska kretanja, koncept o ravnotežnim poslovnim

ciklusima. Time je postojanje poznatog kejnzijanskog problema: nevoljne nezaposlenosti, na

osnovu koga su objašnjavana ekonomska kretanja, ali i koji je bio osnova Kejnsovog

koncepta efektivne tražnje, dobio adekvatan klasičarski odgovor, baziran na konceptu

ekonomske ravnoteže.

Jedan od najnovijih pokušaja da se stvori opšti model privrednih ciklusa zasnovan je

na ideji da je najvažniji uzročnik ekonomskih potresa tehnički progres. U savremenoj

makroekonomskoj teoriji ovaj pristup je poznat kao model realnog privrednog ciklusa koji u

osnovi polazi od ideje velikog ekonomiste sredine XX veka - Jozefa Šumpetera. U

makroekonomskoj teoriji privrednih ciklusa jedan broj istraživača smatra vrlo značajnim

uticaj medjunarodnog okruženja na pojavu privrednih ciklusa u nekoj zemlji. Najznačajniji

predstavnici teorije realnih privrednih ciklusa su O. Blanšar, G. Mankiv, E. Felps, D. Romer,

J. Stiglic, B. Bernake i drugi.

8

Ključna promena je napuštanje monetarnog impulsa/šoka u korist realnog

impulsa/šoka (tehnološke promene). Prvi su na ovo ukazali Preskot i Kidland. Njihove

osnovne hipoteze su da velika i slučajna fluktuacija tehnološkog procesa utiču na produkcionu

funkciju i proizvodnju/zaposlenost, racionalni akteri usled promena relativnih cena menjaju

svoja predviđanja u pogledu ponude rada i potrošnje i da postoje ciklusi izazvani tehnološkim

promenama. Predstavnici teorije realnih privrednih ciklusa ukazali su da uticaj konstante

prethodnog rasta neće biti iscrpljen, već će biti permanentan, jer će se ugrađivati u akcije

pojedinaca. Oni nastoje da pomire rast i fluktuacije i da unutar neoklasične tržišne

fleksibilnosti nađu objašnjenje za privredne fluktuacije. Takođe, smatraju državnu politiku

neefikasnim i skupim poduhvatom, ali zato što su ekonomske fluktuacije optimalni odgovor

na neizvesnosti proistekle iz stope tehnološkog napretka. 5

1.2. Privredni ciklusi u kapitalističkoj privredi

Od faze mirovanja, pa dalje tokom ciklusa, proizvodnja se uvećava. Kapitalista

ostvaruje profit. Potražnja za radnom snagom postaje sve intenzivnija. Na tržištu novca raste

kamatna stopa koja izražava disproporciju između ponude novčanog kapitala i potražnje za

novim kapitalom. Proces reprodukcije zahteva nove inpute: sirovine i repromaterijal. Uvoz

raste. Paralelno s porastom uvoza raste i izvoz. Međutim, izvoz zaostaje za uvozom. Time

neophodnost kreditiranja izvoza postaje sve veća.

Proces reprodukcije dolazi u stanje cvetanja koje prethodi stanju prenapregnutosti. U

ovom je stanju kamata još uvek niska mada se penje iznad svog minimuma. Ovo je zaista

jedino vreme kada se može reći da se niska kamata, a time i relativno velika zarađivačka

sposobnost pozajmljenog kapitala, podudara sa stvarnim uvećanjem industrijskog kapitala. S

druge strane, tek sad ulaze u arenu, primećeni, oni ulagači koji su bez rezervnog kapitala i

uopšte bez ikakvog kapitala, te su im operacije zbog toga sasvim sračunate na novčani kredit.

Uz to sada dolazi i do velikog uvećanja stalnog kapitala u svim oblicima i masovno

otvaranje novih dalekosežnih preduzeća. Sada se kamata penje na svoju prosečnu visinu. U

fazi preterane proizvodnje kumulirane su sve protivrečnosti, pretpostavke, za nastajanje nove

faze ciklusa — pada , a to su:

5 http://www.ekof.bg.ac.yu/nastava/osnovi_makro_ekonomije/radovi/a-p/A-P-9.pdf

9

- inflacija,

- visoka kamatna stopa,

- deficit platne bilance,

- odliv novca (nelikvidnost).

Iz stanja mirovanja privreda se kreće ka fazi preterane proizvodnje, odnosno

hiperprodukcije, na principima odnosa između marginalnog prihoda i marginalnog troška. U

fazama rasta i prosperiteta kada se profit relativno lako ostvaruje, potražnja za inputima se

svakodnevno uvećava. Cene sirovina rastu. Nadnice takođe rastu. Kamatna stopa se uvećava.

Jednostavno rečeno, troškovi proizvodnje rastu s proizvodnjom svake dodatne

jedinice proizvoda. Profitnu stopu ugrožava porast cena sirovina, ali isto tako i porast cena

radne snage, dakle porast nadnica. U fazama rasta industrijskog ciklusa dolazi do porasta

potražnje za radnom snagom, pa prema tome i do porasta nadnica.

Proizilazi da u fazi rasta jednog privrednog ciklusa povećana potražnja za sirovinama,

radnom snagom i novčanim kapitalom što dovodi do porasta cena inputa: cena sirovina, nadnica,

kamate i to na nivou nacionalne privrede. Na nivou mikro subjekta taj porast cena iskazuje se

u porastu marginalnih troškova njegove proizvodnje. U isto vreme se proizvodnja mikro

subjekta, kapitalističkog preduzetnika, uvećava. Uvećava se i proizvodnja njegovih

konkurenata. Ponuda robe sve je bliža tački saturacije potražnje. Sve dotle dok je potražnja robe

iznad ponude robe, cene mogu rasti. Taj porast cena robe omogućava oplođivanje kapitala i pored

porasta troškova proizvodnje.

Dakle, neko vreme koegzistiraju visoka profitna stopa i visoka kamata, ali niska stopa

preduzetničke dobiti. Upravo ova poslednja destimulira investicionu aktivnost. U nedostatku

vlastitog kapitala i u isto vreme suočen s problemom plasmana vlasnik kapitala mora pozajmljivati

kapital, sada već za redovne transakcije. On sada koristi kapital kao platežno sredstvo.

U fazi sloma ponovo se uspostavlja ravnoteža ponude i potražnje robe. Na tržištu

kapitala kapital postaje obilan. Na tržištu radne snage ponuda radne snage je obilna—rezervna

armija rada je stvorena. Nadnice su niske. Na tržištu sirovina potražnja je snižena. Cene sirovina

su niske. Tokom faze sloma dolazi do centralizacije kapitala. Veliki broj manjih kapitala

pretvara se u manji broj većih kapitala. Time je stvorena pretpostavka za novu fazu uspona

privrednog ciklusa na osnovi prihvaćanja novih tehnoloških dostignuća.6

6 http://www. rifin.com/pdf/Stojanov_Marx.pdf-35k

10

2. ANALIZA FAZA PRIVREDNOG CIKLUSA

Poznato je da preduzeća iz različitih razloga drže zalihe gotovih proizvoda. Te zalihe

se menjaju u zavisnosti od faze privrednog ciklusa i utiču na kretanje outputa. Recimo, reč je

o privredi koja se oporavlja od recesije.U početku, preduzeća mogu biti oprezna u pogledu

povećanja proizvodnje.

Ako bi taj oporavak ubrzo počeo da posustaje, preduzeća neće povećavati angažovanje

radne snage niti će preduzimati dodatne investicije. Zbog toga će preduzeća biti pre sklona da

smanjuju svoje zalihe nego da povećavaju proizvodnju. Izlazak iz recesije bio bi usporen.

Suprotno, ako bi se oporavak kontinuirano odvijao, preduzeća bi imala više poverenja u

buduća ekonomska zbivanja i povećavala bi output. Zalihe gotovih proizvoda bile bi sve

manje i preduzeća bi nastojala da ih povećaju.

To će dati jedan nov stimulans rastu proizvodnje. Zbog toga će za izvesno vreme rast

outputa biti veći od rasta potražnje, ekstra rast u outputu vodiće preko multiplikatora daljem

rastu potražnje. Kada zalihe gotovih proizvoda ponovo dostignu svoj nivo, rast outputa će biti

sporiji da bi s uskladio sa rastom potražnje. Preko akceleratora i multiplikatora to će dovesti

do okončanja ekspanzione faze privrednog ciklusa. Kako se privredna aktivnost usporava,

biće sve više neprodate robe, zalihe gotovih proizvoda rastu, proizvodnja se smanjuje.

Privreda ulazi u recesiju. Preduzeća će nastojati da dovedu zalihe gotovih proizvoda na željeni

nivo smanjujući drastično output ispod nivoa prodaje. Ovo bi preko multiplikatora vodilo čak

većem padu prodaje. Kada zalihe gotovih proizvoda padnu na minimum, proizvodnja će

ponovo morati da raste da bi dostigla nivo prodaje. Ovo će omogućiti privredni oporavak, i

ceo ciklus otpočinje ispočetka.

2.1. Oživljavanje

U ovoj fazi privrednog ciklusa dolazi do rasta agregatne potražnje. Investicije, koje su

u recesiji bile veoma niske, počinju da rastu zahvaljujući potrebi zamene istrošene kapitalne

opreme:

I↑→AD↑

11

Takođe, postupno javlja se potreba zamene ranije kupljenih trajnih potrošnih dobara(tj.

automobila, frižidera, veš mašina, televizora, itd.):

Cd↑→AD↑

Kako se stopa inflacije u recesionoj fazi smanjuje, domaći proizvodi bivaju za strance

relativno jeftiniji, izvoz počinje da raste. Istovremeno, uvoz počinje da se smanjuje, pošto

domaći proizvodi u odnosu na strane postaju sve jeftiniji.

Međutim, zbog usporenog reagovanja kupaca na relativne promene cena, rast

agregatne potražnje takođe biće odložen (recesija će još neko vreme potrajati):

X↑, M↓→AD↑

Predviđanje oporavka može ohrabriti preduzeća da otpočnu sa investiranjem, a

potrošače da povećavaju kupovine trajnih potrošnih dobara:

I↑,Cd↑→AD↑

Za vreme recesije pozajmljivane od banaka je na niskom nivou. Banke raspolažu sa

viškom finansijskoh sredstava. Kamatna stopa (r) će biti niska. Ovo će stimulisati ljude da se

pozajmljuju, posebno ako predviđaju privredni oporavak:

r↓→Cd↑, I↑→AD↑

U rešavanju problema rastuće nezaposlenosti i smanjujuće ili stagnantne proizvodnje u

fazi recesije, država može preduzeti reflacionu fiskalnu i/ili monetarnu politiku. To može biti

kombinacija nižih poreza, veće državne potrošnje i smanjivanja kamatne stope:

T↓, G↑, r↓→AD↑

Takođe agregatna tražnja može da raste i zbog iznenadnih kretanja u svetskoj privredi.

Na primer, zbog pada cena nafte na svetskom tržištu.

12

2.2. Ekspanzija

Početni rast agregatne tražnje uzrokovaće multiplikovan rast dohodka, i zbog toga,

dalji rast potražnje. Rast dohodka vodiće preko akceleratora, rastu investicija. Multiplikator i

akcelerator će uticati jedan na drugog. Preduzeća će povećavati proizvodnju, ne samo da bi

zadovoljila rastuću potražnju već i da bi popunila zalihe gotovih proizvoda koje su počele da

se smanjuju. Potrošači počinju da anticipiraju rast cena. Zbog toga će i preduzeća i potrošači,

dok su cene još relativno niske, povećavati zalihe. Preduzeća predviđaju dalji rast potražnje i

zbog toga sad investiraju više i u kapitalnu opremu i u zalihe.

2.3. Vrh privrednog ciklusa

Iskorišćenost kapaciteta u mnogim preduzećima je potpuna. Ona nisu u mogućnosti da

nastave sa rastom proizvodnje. Rast potrošnje se smanjuje. Potrošači su već kupili sva trajna

potrošna dobra koja su mogli kupiti, agregatna potražnja opada:

Cd↓→AD↓

Smanjenje potrošnje vodi padu investicija. Preduzeća anticipiraju predstojeću recesiju

i smanjuju investicije:

I↓→AD↓

Za vreme ekspanzije odvijao se konstantan rast potražnje za bankarskim zajmovima.

To je vodilo rastu kamatnih stopa. Zbog toga će se smanjiti potrošnja i investicije:

r↑→Cd↓, I↓→AD↓

U poslednjem delu ekspanzione faze inflacija je beležila rast. Država će verovatno

preduzeti anti-inflacione mere. To može biti neka kombinacija viših poreza, smanjenje

potrošnje države ili viših kamatnih stopa:

T↑, G↓→AD↓

13

Zbog veće inflacije izvoz je manje konkurentan, a uvoz stranih proizvoda jeftiniji je od

domaćih proizvoda. Izvoz opada, uvoz raste:

X↓, M↑→AD↓

2.4. Recesija

Smanjivanje agregatne potražnje se nastavlja. Jer, neki faktori koji su u fazi ekspanzije

vodili smanjenju potražnje imaju odloženo dejstvo. Poslovna očekivanja su sumorna.

Poverenje je slabo. Proizvodnja kapitalne opreme sve je niža. Zbog rasta neprodatih

proizvoda, preduzeća smanjuju proizvodnju. Ako se agregatna potražnja smanjuje, kao

reakcija na stagnantno stanje, to će imati za rezultat multiplikovan pad dohotka. Sve dok je

inflaciona stopa visoka i/ili dok je deficit u platnom bilansu veliki, država neće biti voljna da

stimuliše privredu. Ne postoji vrlo precizna definicija mada se uglavnom definiše kao pad

GDP dva kvartala uzastopno. Ovu definiciju je prvi pomenuo izvesni Julius Shiskin u tekstu u

,,New York Timesu“ 1974. godine. On je recesiju definisao malo opširnije ali je u praksi

zaživela ova jednostvna verzija.7

Recesija se može definirati i kao povremeno usporavanje u privrednoj aktivnosti neke

zemlje praćena istovremenim pogoršanjima opće ekonomske klime (pad realnog dohotka,

porast nezaposlenosti, pad industrijske proizvodnje, nizak stepen iskorištenosti proizvodnih

kapaciteta. Ponavlja se u razdobljima od po nekoliko godina, započinje u jednoj zemlji ili više

zemalja i treba određeno vrijeme, odnosno par godišnjih kvartala da se preseli u druge zemlje.

Tri su osnovne karakteristike recesije:

- trajanje (duration), vremenska dužina,

- dubina (depth), dubina zadiranja,

- difuzija (diffusion), širina rasprostranjenosti.

7 Radojica Savković, (2004), Ekonomija osnovi , Naučna knjiga nova, Beograd, str. 198-201

14

II EKONOMSKI PARAMETRI I PRIVREDNI CIKLUSI

1. INVESTICIJE I PRIVREDNI CIKLUSI

Kejns je smatrao investicije osnovnim izvorom impulsa koji dovode do ekonomskih

kolebanja. Kejnsov multiplikator svakako će bliže objasniti proces povećanja obima

proizvodnje u zavisnosti od porasta investicija. Princip multiplikatora predstavlja:

1) uticaj promena u investicijama na obim nacionalnog dohotka i

2) uticaj promena u štednji na obim nacionalnog dohotka.

1.1. Uticaj promena u investicijama na obim nacionalnog dohotka

Postavlja se pitanje kako i koliko promene u obimu investicija utiču na promene u

obimu nacionalnog dohotka i zaposlenosti? Da li odredjeno povećanje u obimu investicija

dovodi do povećanja nacionalnog dohotka u istom, ili većem obimu? Da li smanjenje u obimu

investicija dovodi do smanjenja nacionalnog dohotka u istom ili većem obimu? Princip

multiplikatora sastoji se u sledećem:

1) Povećanje investicija će dovesti do povećanja realnog nacionalnog dohotka u

većem obimu nego što je obim povećanja investicija. Drugim rečima, povećanje nacionalnog

dohotka biće veće nego što je povećanje samih investicija

2) Smanjenje investicija će dovesti do smanjenja realnog nacionalnog dohotka u

većem obimu nego što je obim smanjenja investicija. Drugim rečima, smanjenje nacionalnog

dohotka biće veće nego što je smanjenje samih investicija.

Povećanje odnosno smanjivanje investicija dovodi do multiplikovanog (umnoženog)

povećanja, odnosno smanjenja realnog nacionalnog dohotka. Multiplikator pokazuje odnos

promena u nacionalnom dohotku prema promenama u investicijama. Zato se on i zove

multiplikator investicija. Multiplikator  je brojčani koeficijent koji pokazuje koliko će se puta

povećati odnosno smanjiti nacionalni dohodak, sa svakim povećanjem odnosno smanjivanjem

investicija.

15

Drugim rečima, multiplikator je broj sa kojim treba pomnožiti promene u

investicijama (povećanje ili smanjenje investicija) da bi se dobila novonastala promena

(porast ili pad) nacionalnog dohotka. Dakle, sa promenama u investicijama nastaju promene u

nacionalnom dohotku. Primarni primaoci dohotka u industriji kapitalnih dobara, trošeći jedan

deo tog dohotka, stavljaju u pokret čitav lanac sekundarne potrošnje.

Obim potrošnje svakog narednog kruga manji je od dobijenog dohotka. Medjutim, u

krajnjoj liniji to dovodi do većeg povećavanja (ukupnog) nacionalnog dohotka nego što je

bilo primarno povećanje investicija. Primarno povećanje investicija puta multiplikator

jednako je, dakle, povećanju dohotka. A sam multiplikator jednak je recipročnoj vrednosti

granične sklonosti štednji (GSŠ). Ovako shvaćen Kejnsov multiplikator je ustvari brojčani

koeficijent koji pokazuje koliko će se puta povećati ili smanjiti obim proizvodnje sa svakim

povećanjem odnosno smanjenjem investicija. Veliki doprinos u razvoju modela multiplikatora

- akceleratora na objašnjenju privrednih ciklusa dao je krajem tridesetih godina dobitnik

Nobelove nagrade Pol Samuelson sa Masačusetskog tehnološkog instituta.

Kada govore o tzv. "političkim tokovima" pažnju privlači i njihova tvrdnja da vodjenje

monetarne politike najvećim delom zavisi od toga ko se nalazi u Beloj kući. Demokratska

partija po pravilu daje prednost ekspanzionističkoj monetarnoj politici. Republikanska partija

prednost daje krutoj monetarnoj politici. Investicije su po pravilu veoma podložne

fluktuacijama. Kratkoročno, poslovni ciklusi su često prouzrokovani neravnotežom štednje i

investicija.

1.2. Uticaj promena u štednji na obim nacionalnog dohotka

Može se postaviti pitanje kako i koliko promene u štednji  tj. sklonosti štednji,

odnosno u štedljivosti, utiču na veličinu nacionalnog dohotka i zaposlenost? Na slici 2. menja

se kriva štednje a ostaje nepromenjena linija investicija. Povećanje štedljivosti dovodi do

pomeranja krive štednje naviše (Š‘Š‘). Dobija se novi presek sa linijom investicija R’. To je

nova ravnotežna tačka koja je bliža vertikalnoj osi i kojoj odgovara nova tačka M’. Dakle, to

je nov i smanjen neto društveni proizvod, tj. nacionalni dohodak. Takodje i novi ravnotežni

nivo dohotka je manji.

16

Slika 2. Uticaj promena u štednji na obim nacionalnog dohotka

Izvor: http://www.knowledge_bank.org/trzisna_ekonomija_fpsus_i_svi_04/lekcije/lekcija12.htm

Navedena situacija u praksi znači da stanovništvo manje troši, odnosno više štedi.

Istovremeno, preduzeća, rukovodjena svojim interesima, nisu voljna da povećaju investicije

koje bi apsorbovale novonastalu štednju. Potom, dolazi do opadanja obima prodaje roba.

Zbog toga će preduzeća da smanje proizvodnju. Proizvodnja će da se smanjuje sve dok se

realni nacionalni dohodak ne umanji toliko da učini stanovništvo dovoljno siromašnijim da

bude prinudjeno da smanji svoju štednju na nivo koji data privreda, rukovodjena izgledima na

dobit, može unosno da investira.

Slika takodje, pokazuje da pomeranje krive štednje nagore zbog povećane štedljivosti,

za 1 dinar, dovodi do multiplikovanog smanjivanja nacionalnog dohotka za 4 dinara, tj. za 4

puta. Ako se princip multiplikatora posmatra u odnosu na zaposlenost, onda se može govoriti

o multiplikatoru zaposlenosti.

U situaciji nezaposlenosti i depresije, svako povećanje potrošnje ili, jednostavno,

organizovanje javnih radova dovodi do primarne zaposlenosti i davanja novčanog dohotka

izvesnom broju do tada nezaposlenih radnika. Ovi, trošeći svoj dohodak na potrošačka dobra

neophodna za njihovu egzistenciju, povećavaju ukupnu efektivnu tražnju za tim dobrima.

To daje podstreka preduzećima za proširivanje proizvodnje tih dobara. Proširivanje

proizvodnje dovodi, po pravilu, do sekundarne zaposlenosti, do novog zaposlenja dodatnog

broja radnika koji su do tada bili nezaposleni. Oni sada dobijaju novčani dohodak i vrše

pritisak na tržište.

17

To utiče na dalje povećanje proizvodnje, na stvaranje nove zaposlenosti i dohotka i

tako dalje lančanom reakcijom, što, u krajnjoj liniji, dovodi do multiplikovanog povećanja

obima zaposlenosti, tj. do daleko većeg porasta ukupne zaposlenosti nego što je bio obim

prvobitne zaposlenosti. Osnovni zaključak o principu multiplikatora je da svaka promena u 

investicijama, i u štednji ima multiplikovan efekat na nacionalni dohodak i zaposlenost.

Povećavanje investicija i sklonosti potrošnji, odnosno smanjivanje sklonosti štednji, dovodi

do multiplikovanog povećanja nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Smanjenje investicija i

sklonosti potrošnji, odnosno povećanje sklonosti štednji, dovodi do multiplikovanog

smanjivanja nacionalnog dohotka i zaposlenosti. 8

1.3. Korelacija ekonomskih varijabli sa outputom tokom privrednog ciklusa

Adekvatna analiza cikličnog kretanja privrede mora da se zasniva na kretanju mnogih

ključnih ekonomskih varilabli, a ne samo na kretanju društvenog proizvoda. Drugim rečima,

ocena stanja privrede mora da se zasniva na analizi ponašanja širokog spektra ključnih

ekonomskih varijabli. To je i uslov za dalji razvoj teorija o privrednom ciklusu, kao i za

proveru uspešnosti postojećih.

Zato, uspešna teorija privrednih ciklusa treba da obuhvati dva veoma važna aspekta

cikličnog ponašanja ključnih makroekonomskih varijabli. Prvi je smer u kome se varijabla

kreće u odnosu na smer agregatne ekonomske aktivnosti. Naime, ona ekonomska varijabla

koja se kreće u istom smeru kao i agregatna ekonomska aktivnost, odnosno ako raste u

ekspanzijama i opada u kontrakcijama je prociklična. Varijabla koja se kreće suprotno

agregatnoj ekonomskoj aktivnosti, odnosno na gore u kontrakcijama i na dole u ekspanzijama

je kontraciklična, a one varijable koje ne pokazuju jasnu šemu tokom ciklusa su aciklične.

Drugi važan aspekt, predstavlja vremenski trenutak kada pojedine varijable dostižu

krajnje tačke prekretnice (vrh i dno) u odnosu na tačke preokreta tokom privrednog ciklusa.

Ekonomska varijabla je vodeća ako teži da prethodi u odnosu na agregatnu ekonomsku

aktivnost.

8 http://www.knowledge_bank.org/trzisna_ekonomija_fpsus_i_svi_04/lekcije/lekcija12.htm

18

Odnosno, vrhovi i dna vodeće varijable se javljaju pre odgovarajućih vrhova i dna

privrednih ciklusa. Ove varijable su značajne jer mogu poslužiti u predviđanju budućeg smera

privrednih aktivnosti. Koincidentna (ili podudarna) ekonomska varijabla je ona čiji vrhovi i

dna se javljaju skoro u isto vreme sa odgovarajućim ciklusom. I na kraju, zaostajuća varijabla

je ona čiji vrhovi i dna se javljaju kasnije od odgovarajućih vrhova i dna privrednog ciklusa.

Vremenska usklađenost (odnosno smer i tajming) pojedinih značajnih makroekonomskih

varijabli date su u tabeli 1.

Tabela 1. Ciklično ponašanje ključnih makroekonomskih varijabli

Smer Vreme Proizvodnja Industrijska proizvodnja Prociklična Koincidentna

Proizvodnja trajnih dobara je promenljivija od netrajnih dobara i usluga Izdaci Potrošnja Prociklična Koincidentna Poslovne fiksne investicije Prociklična Koincidentna Stambene investicije Prociklična Vodeća Investicije u zalihe Prociklična Vodeća Vladine nabavke Prociklična - Investicije su promenljivije od potrošnje Varijable tržišta rada Zaposlenost Prociklična Koincidentna Nezaposlenost Kontraciklična Neklasifikovana Prosečna produktivnost rada Prociklična Vodeća Realna najamnina Prociklična -

Izvor: http://www.eknfak.ni.ac.rs/ak/2009/et 2009-2.pdf-129k

Pregled se može započeti ponašanjem proizvodnje kao osnovnog indikatora privredne

aktivnosti. Ciklična osetljivost proizvodnje u pojedinim sektorima privrede je veća nego u

drugim, iako skoro svi tipovi proizvodnje rastu u periodima ekspanzije i opadaju u periodima

recesije. Tako na primer, one grane koje proizvode relativno trajna ili dugoročna dobra

(frižidere, automobile, mašine) ili kapitalna dobra jako reaguju na privredni ciklus,

proizvodeći po visokim stopama tokom ekspanzija, odnosno po mnogo nižim stopama tokom

recesija. Nasuprot njima, grane koje proizvode relativno netrajna ili kratkoročna dobra (hrana,

papirni proizvodi) ili usluge manje su osetljive na privredni ciklus. Ipak se može zaključiti da

je industrijska proizvodnja prociklična i koincidentna (podudarna) varijabla, odnosno da

obrtne tačke u proizvodnji blisko korespondiraju sa obrtnim tačkama ciklusa.

19

Potrošnja predstavlja najznačajniju komponentu agregatne tražnje odnosno agregatnih

prihoda, jer u razvijenim zemljama ona čini između jedne polovine i dve trećine ukupne

agregatne tražnje. Potrošnja se deli na tri komponente: 1) potrošnja netrajnih potrošačkih

dobara, 2) potrošnja trajnih potrošačkih dobara i 3) usluge.

Prema tome, potrošnja trajnih potrošačkih dobara raste tokom ekonomskih ekspanzija

i pod velikim je uticajem privrednih ciklusa. Što se tiče vremena, potrošnja i investicije se

poklapaju sa privrednim ciklusom, a jedina komponenta koja sledi sopstvena pravila jesu

investicije u zalihe (obuhvataju sirovine, polugotove proizvode i gotove proizvode spremene

za prodaju) koje su prociklične i vodeće.

Privredni ciklusi se jako osećaju na tržištu rada, tako što u recesiji zaposlenost opada,

mnogi radnici dobijaju otkaze i sve je teže pronaći posao. Zaposlenost je jasno prociklična

pošto više ljudi ima posao u bumovima, nego u recesijama i takođe je koincidentna sa

ciklusom. Stopa nezaposlenosti je izrazito kontraciklična, mada se oštro povećava u

kontrakcijama ekonomske aktivnosti, ali se i sporije smanjuje u ekspanzivnom periodu. Dve

značajne varijable tržišta rada jesu prosečna produktivnost rada (dobijamo je kada ukupni

realni autput podelimo sa brojem sati za proizvodnju tog autputa) i realna najamnina koja se

može utvrditi za privredu kao celinu (tako što se ukupna realna najamnina isplaćena svim

radnicima u privredi podeli sa ukupnim brojem radnih sati).

Prosečna produktivnost rada je prociklična i vodeća varijabla u odnosu na ciklično

kretanje ukupne privrede. Međutim, prosečna realna najamnina utvrđena na ovaj način je

blago prociklična, a analize pokazuju da ona ne može biti dobar indikator realne najamnine

koju prima običan radnik. Zbog toga, ekonomisti su pokušali da izračunaju ciklično ponašanje

najamnina pojedinih radnika. Ali, ovaj metod ima brojne nedostatke i velike troškove, pa se

rezultati istraživanja kreću od toga da su aciklične do otkrića da su veoma prociklične.9

1. DUŽINA CIKLUSA I FAKTORI PREOKRETA

Vremensko trajanje jednog privrednog ciklusa zavisi od dužine trajanja pojedinih faza.

Međutim, može se postaviti pitanje zašto pojedine faze, a pre svega ekspanzija i recesija,

mogu da traju kratko ili dugo, nekoliko meseci ili nekoliko godina?

9 http://www.eknfak.ni.ac.rs/ak/2009/et 2009-2.pdf-129k

20

Uzrok tome su dve grupe faktora, tzv. primarni efekti i odložena dejstva.Primarni

efekti. Kada privreda već jednom uđe u ekspanziju, očekivanja postaju sve optimističkija.

Preduzeća i ljudi podešavaju svoje ponašanje takvim očekivanjima. Oni sada više investiraju i

više troše. Naprotiv, u recesiji preovlađuje pesimizam. Efekat je sve kumulativniji:

multiplikator i akcelerator deluju jedan na drugog. U toj interakciji, oni se sve više smanjuju.

Odloženi efekti. Da bi se promene u prilivima (J) i odlivima (W) dohotka potpuno

reflektovali na promene u nacionalnom dohotku, outputu i zaposlenosti, potrebno je da prođe

izvesno vreme. Duže ili kraće, zavisi od procesa multiplikatora. Šta više, potrošači, preduzeća

i država ne moraju odmah reagovati na novonastalu situaciju. Može se postaviti pitanje zašto

se ekspanzija i recesija, kad već jednom nastanu, okončavaju? Šta je to što dovodi do

preokreta?

Jedan od faktora je prirodna određenost gornje i donje granice nacionalnog outputa.

Stvarni output može da raste brže nego potencijalni, u kratkom roku, samo ako ima

neiskorišćenih kapaciteta, odnosno proizvodnih resursa. Kada se dostigen puna zaposlenost

proizvodnih faktora, biće dostignuta gornja granica ili maksimalan output. S druge strane,

postoji i donja granica nacionalnog outputa. Za vreme recesije ljudi sebi mogu priuštiti jedan

minimalni nivo potrošnje. To je donja granica potrošnje. Proizvodeći ova dobra preduzeća će

imati potrebu da investiraju u zamenu dotrajale kapitalne opreme. To je minimalni nivo

investicija. I jedno i drugo obrazuu donju granicu nacionalnog outputa.

Drugi faktor je akcelerator. Da bi investicije nastavile da rastu, potrošačka potražnja

mora da raste po sve većoj i većoj stopi. Ako to nije slučaj, investicije će se vratiti na raniji

nivo i ekspanzija će biti prekinuta.

Treći faktor su tzv. eho efekti. Trajna potrošna dobra i kapitalna dobra mogu da traju

više godina, ali će se najzad javiti potreba njihove zamene. Zamena ovih dobara i opreme,

koji su kupljeni za vreme ekpanzije, može sada pomoći da se recesija okonča.

Četvrti faktor koji može prekinuti ekpanziju ili okončati recesiju jesu promene u

ekonomskoj politici države. U fazi ekspanzije, državu može više brinuti visoka inflacija i

deficit u platnom bilansu. Ona može sprovoditi mere deflacioone politike. U fazi recesije, ona

može više biti preokupirana nezaposlenošću i niskom stopom rasta outputa. Zbog toga će

preduzmati mer reflacione politike. I jedno i drugo može dovesti do preokreta u odvijanju

privrednog ciklusa.10

10 Samuelson Paul, 1969, Ekonomija, McGraw-Hill Book Company, Beograd

21

Jedan od faktora preokreta mogu biti iznenadni šokovi u nacionalnim i međunarodnom

granicama. Neočekivana politička i druga zbivanja, čak i prirodne kataklizme, mogu uticati na

raspoloženje i stavove potrošača, preduzeća i države. Stabilnija privreda ohrabruje investicije

i omogućava da se veći rast uotputa održi. Zbog toga država aktivnom stabilizacionom

politikom treba da pokuša da smanji ciklične fluktuacije.11 Statistički podaci o zvaničnim

privrednim ciklusima za privredu SAD prikazani su u tabeli 2. Prva kolona tabele predstavlja

mesec i godinu dna privrednih ciklusa odnosno kraj kontrakcije, dok druga kolona prikazuje

mesec i godinu dostizanja zvaničnog vrha privrednog ciklusa, tj. kraj ekspanzije. Sledeće dve

kolone su dužina ekspanzije i kontrakcije u mesecima, dok poslednje dve prikazuju ukupno

trajanje privrednih ciklusa, mereno od dna do dna ili od vrha do vrha. Nedavna ekspanzija

koja je trajala deset godina otpočela je u martu 1991. godine, pri čemu je označila završetak

osmomesečne kontrakcije koja je počela u julu 1990. Pre toga, bila je 16-mesečna kontrakcija

od jula 1981. do novembra 1982. godine, praćena se 92-mesečnom ekspanzijom.

Tabela 2. Trajanje privrednih ciklusa u SAD u periodu 1919.-2001.

Dno Vrh Kontrakcija (od

poslednjeg vrha)

Ekspanzija (od dna)

Trajanje ciklusa (od dna do dna i od vrha

do vrha)

maj.19 jan.20 7 10 51 17 jul.24 maj.23 18 22 28 40 jul.24 okt.26 14 27 36 41 nov.27 avg.29 13 21 40 34 mar.33 maj.37 43 50 64 93 jun.38 feb.45 13 80 63 93 okt.45 nov.48 8 37 88 45 okt.49 jul.53 11 45 48 56 maj.54 avg.57 10 39 55 49 apr.58 apr.60 8 24 47 32 feb.61 dec.69 10 106 34 116 nov.70 nov.73 11 36 117 47 mar.75 jan.80 16 58 52 74 jul.80 jul.81 6 12 64 18 nov.82 jul.90 16 92 28 108 mar.91 mar.01 8 120 100 128

nov.01 8 128Ukupno: 13 49 61 62

Izvor: http:/www.eknfak.ni.ac.rs/ak/2009/et 2009-2.pdf-129k

11 Radojica Savković, (2004), Ekonomija osnovi , Naučna knjiga nova, Beograd, str. 198-201

22

Na osnovu ovih podataka uočljivo je da kontrakcija može da traje između 6-43 meseci,

dok se ekspanzije kreću od 10-120 meseci. Ne možemo predvideti tačno trajanje ekspanzije ili

kontrakcije, ali se smatra da ekspanzije obično traju 3-4 godine, a mogu trajati i godinu dana

ili čak i jednu deceniju (najduža zabeležena ekspanzija u SAD je trajala punih 120 meseci).

Za kontrakcije se smatra da traju 6 ili 18 meseci, pri čemu je najduža zabeležena tokom

Velike depresije i trajala je četiri godine. Njihove različite dužine čine cikluse neregularnim i

neperiodičnim, pri čemu su neki ciklusi dugi, a neki kratki, tako da kontrakcija može da

nastupi nakon 10-mesečne ili nakon 10-godišnje ekspanzije.

Ukoliko se ciklus meri od dna do dna, prosečan privredni ciklus u periodu posle

Drugog svetskog rata trajao je oko 60 meseci. Istorijski podaci ukazuju da se prosečna dužina

privrednog ciklusa povećava uglavnom zbog dužih ekspanzionih faza. Prema Burdi, prosečno

trajanje ciklusa je oko 30 kvartala odnosno 7,5 godina uz velika odstupanja u pogledu

minimalne i maksimalne dužine ciklusa. Ipak, preovladava stav da u razvijenim zemljama

ciklusi traju između pet i osam godina, pri čemu se ponavljaju tako što su po dve, tri godine

iznad i dve, tri godine ispod nivoa trenda. Beg ističe da potrebno vreme da se sa dna jednog

ciklusa stigne do dna drugog ciklusa otprilike oko pet godina.

Nacionalni biro za ekonomska istraživanja, ugledna neprofitna organizacija koja prati

makroekonomska kretanja u SAD, saopštila je da je američka privreda još od decembra 2007.

godine u recesiji. Zato što vode evidenciju privrednih ciklusa, to omogućuje određena

poređenja. Naime, posmatrajući posleratni period, uočljivo je da su poslednje dve recesije u

SAD, iz 1990. i iz 2001. godine, trajale po osam meseci. Za razliku od njih, recesije iz 1973. i

1981, koje su ujedno bile i globalne (naftni šokovi) trajalesu po 160 meseci. Pošto je

očigledno da sadašnja recesija ima globalni karakter, po istorijskoj analogiji moglo bi se

pretpostaviti da će i ona trajati približno isto kao i prethodne globalne recesije.12

2. PRIVREDNI CIKLUSI I EKONOMSKA POLITIKA

Kod definisanja ekonomske politike može se postaviti pitanje koja kombinacija

fiskalnih i monetarnih politika najefikasnije stabilizuje privredne cikluse. Najbolja

kombinacija zavisi od potrebe da se upravlja agregatnom potražnjom.

12 http://www.eknfak.ni.ac.rs/ak/2009/et 2009-2.pdf-129k

23

Monetarna politika se sastoji od kontrole novčane ponude od strane centralne banke

zavisno od faze privrednog ciklusa.U uslovima inflacije primenjuje se politika ograničavanja

novčane ponude.U uslovima recesije primenjuje se politika ekspanzije novčane ponude.

Upravljanje agregatnom potražnjom se odvija tako da se ona stimuliše fiskalnom i

monetarnom politikom u vreme recesije, a obuzdava u vrijeme inflacije. Nedostaci fiskalne

politike su u vremenskoj neusklađenosti između tačke privrednog ciklusa i efikasne reakcije

na nju jer postoji kašnjenje u prepoznavanju cikličnog trenutka, kašnjenje u donošenju

odgovarajućih mera i kašnjenje efekata donesenih mera. Osim toga, privremene promene

poreza imaju relativno mali učinak na ponašanje potrošača ili izazivaju tzv. “Barrov efekat”

prema kojem smanjenje poreza nema učinka kod dalekovidnih potrošača. Najveća zamerka

korišćenju fiskalne politike danas je veličina javnog duga jer što je on veći, to je manja

mogućnost korišćenja fiskalne politike.Stoga se danas uglavnom primenjuje monetarna

politika koja, u odnosu na fiskalnu, deluje brže, neposrednije i efikasnije jer su monetarne

vlasti puno autonomnije u odnosu na fiskalne.

Da bi monetarna politika bila uspešna, centralna banka mora znati tačan iznos

monetarnog podsticaja ili ograničenja. Ekonometrijski modeli pokazuju da promene ponude

novca utiču na proizvodnju u kratkom roku, dok im uticaj na nivo cena raste tokom vremena.

Promenama fiskalne i monetarne politike se može uticati na strukturu proizvodnje, menjajući

kombinacije poreza, državne potrošnje i monetarne politike vlada može menjati delove BDP-a

namenjene ličnoj potrošnji, investicijama preduzeća, državnim kupovinama te neto izvozu.

Postoje ekonomisti koji smatraju da je privreda nestabilna i da vlada donosi uvek

racionalne odluke te se zalažu za davanje slobode kreatorima ekonomske politike. Drugi

ekonomisti veruju da je država destabilizirajući faktor u ekonomiji i da su tvorci ekonomske

politike skloni donositi pogrešne odluke pa se zalažu za ograničavanje monetarnih i fiskalnih

vlasti putem monetarnog pravila ili putem pravila za postizanje cilja. Dugoročni ekonomski

rast se ostvaruje povećanjem produktivnosti rada koja se izražava kao odnos između veličine

proizvodnje i broja radnih sati.

Pretpostavka porasta produktivnosti su povećanje kapitalne opremljenosti rada i

uvođenje tehnoloških promena. Pretpostavka porasta kapitalne opremljenosti rada je porast

stope agregatne štednje pod kojom se podrazumeva ukupna štednja podeljena s neto domaćim

proizvodom. Ako se stopa agregatne štednje smanji, dolazi do ekonomske stagnacije i

tehnološkog zaostajanja, a stopa je utoliko manja što je proračunski deficit veći i obrnuto.

Država može povećati stopu štednje ako smanji nivo potrošnje u uslovima pune zaposlenosti i

usmeravanjem poželjne štednje.

24

Pri tome se može postaviti pitanje da li treba primeniti dohodovno ili cenovno

orijentisani pristup. Dohodovni pristup se temelji na primeni monetarne i fiskalne politike s

ciljem povećanja javne štednje i smanjenja privatne potrošnje i u podsticanju investicija nižim

kamatnim stopama. Cenovni pristup se sastoji u povećanju stope prinosa od investicija ili

štednje putem smanjivanja poreza na dohodak od kapitala i investicijskih olakšica.

Ekonomska politika koja je namenjena povećanju investicija treba voditi računa o tome da su

one u funkciji materijalnog i nematerijalnog bogatstva države, a da investicije u ljudski

kapital postaju danas jedno od najvažnijih i najisplativijih ulaganja. Podsticanje tehnološkog

napretka se najbolje ostvaruje ako postoje slobodna tržišta rada, kapitala, proizvoda i ideja.

Što je veća konkurencija na tim tržištima, to je jači podsticaj primeni novih tehnologija i

inovacija. Država može podsticati ponudu novih tehnologija na tri načina:

podsticanjem znanosti, tehnike i tehnologije

podsticanjem investicija stranih poduzeća

primenom stabilne makroekonomske politike

Mnogi ekonomski teoretičari za objašnjenje ekonomskih fluktuacija koriste model

agregatne ponude i agregatne potražnje. Agregatna ponuda jednaka je ukupnoj količini dobara

i usluga koje je narodna privreda voljna proizvesti i ponuditi pri datom nivou cena u

određenom vremenskom razdoblju. Ona zavisi od nivoa cena i veličine potencijalnog

proizvoda. Kriva AS je rastućeg oblika.

Agregatna potražnja je određena sumom trošenja pojedinaca domaćinstva (C),

poslovnog sektora (I), države (G) i stranaca (X). Ona takođe zavisi od nivoa cena, ali i od

monetarne i fiskalne politike. Kriva AD ima silazni oblik i negativno je nagnuta prema

apscisi.13 Makroekonomska ravnoteža se ostvaruje u preseku kriva AS i AD. Pri njoj ni kupci

ni prodavači ne žele menjati svoje kupovine i prodaje ali ni cene.

13 http://www.scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0013-323X0003243P-36k

25

Slika 3. Šok ponude

Promenom bilo AS bilo AD menja se i ekonomska ravnoteža. Stagflacija je

ekonomska pojava kada porast cena prati i porast nezaposlenosti. Uzrokovana je šokom

ponude kada dolazi do pomaka AS gore ulevo uzrokujući smanjenje zaposlenosti i porast

cena. Dogodila se najmanje dva puta – 1973. godine i 1979. za vrijeme prvog i drugog

naftnog šoka kada su cijene nafte skočile na 14 $ odnosno 35 $ po barelu. Grafički šok

ponude izgleda kao na slici 3.

26

III CIKLIČNOST U NACIONALNIM EKONOMIJAMA

1. CIKLIČNA KRETANJA U SVETU U PERIODU 1991-

2000

Međunarodna koordiniranost poslovnih ciklusa jedan je od najvažnijih uslova za

ulazak zemlje u monetarnu uniju. Zemlja koja se odriče nacionalne valute ili mogućnosti

manipuliranja njenom vrednošću neće izgubiti mogućnost anticikličkog delovanja

monetarnom politikom, ako u monetarnoj uniji ili u međunarodnom sistemu fiksnih kurseva

postoji sklad cikličkih kretanja.

Osim toga, postoje zemlje u kojima slabljenje valute promiče recesijske impulse zbog

izostanka kulture stabilnosti i poverenja, pa takve zemlje fiksiranjem kursa ili ulaskom u

monetarnu uniju tek stvaraju uslove za anticikličko delovanje monetarne politike.

Istraživanja usklađenosti cikličkih kretanja nezaposlenosti što su ih proveli Lorens

Bun i Matild Morel (1998 i 1999.) u sklopu londonskog Centra za istraživanja ekonomske

politike (CEPR) bila su prva istraživanja koja su obuhvatila i neke tranzicijske zemlje Srednje

Europe. Rezultati su pokazali visok stepen usklađenosti cikličkih kretanja nezaposlenosti u

Nemačkoj i u četiri tranzicijske zemlje koje su bili kandidati prvoga kruga za ulazak u EU.

Deo promene nezaposlenosti koji je objašnjen nemačkim cikličnim promenama

nezaposlenosti bio je najveći u Mađarskoj (86%). Sledila je Slovačka sa 83% i Češka sa 63%.

Najmanji dio promjene objašnjen je u Poljskoj (55%), ali se i ta korelacija može smatrati

čvrstom.

U spomenutom je istraživanju posebno zanimljivo to što je stepen povezanosti četiri

zemlje u tranziciji s Nemačkom bio jači od povezanosti između Nemačke, Španije i Italije i

manji od stepena međusobne povezanosti Nemačke i Francuske. Nemački šokovi

nezaposlenosti objasnili su 43% španske i 18% italijanske varijacije ciklične nezaposlenosti i

čak 91% francuske varijacije ciklične nezaposlenosti. Sve su se spomenute zemlje odlučile za

euro, premda su sa stajališta koordinacije ciklusa za to imale mnogo manje razloga nego što ih

danas imaju napredne zemlje u tranziciji. Glavna razlika između Francuske, s jedne, i Španije

i Italije sa druge strane, jeste u tome što su druge dve zemlje izlaskom iz ERM-a i

dopuštanjem deprecijacije kursa 1992./93. izvele prilagođavanje kursa koje se nije razvilo u

inflaciju i u rast kamatnih stopa.

27

Inflacija je ostala niska, a kamatne su stope zabiležile pad. Suprotno tome, Francuska

tada nije izvela prilagođavanje kursa. Počevši od 1987. čvrsto je vezala franak uz DEM, kako

bi izbegla štetne posledice visoke inflacije koju je iskusila u toku osamdesetih. 1993. je bila

kritična godina u kojoj su sve posmatrane zemlje zabeležile približno jednak pad realnoga

BDP-a (-1,2% u Španiji i Italiji, -1,3% u Francuskoj). U toj je godini i Nemačka, pod teretom

ujedinjenja, zabeležila pad BDP-a jednakog intenziteta (-1,2%). Imajući na umu neosetljivost

godišnjih podataka o realnom BDP-u i nezaposlenosti u Španiji, Francuskoj, Italiji i

Nemačkoj na njihove različite devizne politike, postavlja se pitanje nije li i u tako velikim

nacionalnim ekonomijama učinak međunarodnog prenošenja kriznih impulsa (čije je tlo u tom

primeru bilo u Nemačkoj) mnogo jači od poništavajućih učinaka nacionalnih monetarnih i

deviznih politika.

Sledi i pitanje: ako su činioci međunarodnog preplitanja poslovnih ciklusa tako važni i

preovladavajući nad nacionalnim monetarnim politikama u velikim nacionalnim

ekonomijama, nemaju li oni još i važniju ulogu u malim i otvorenim nacionalnim

ekonomijama srednje-evropskih zemalja u tranziciji?

Uvodna poređenja Francuske, Italije i Španije upućuju na to da snaga veza između

realnih šokova možda nije egzogena pojava. Usklađenost realnih kretanja možda se jednim

delom može tumačiti kao posledica izbora devizne politike. Ta hipoteza proizilazi iz činjenice

da je franak u toku devedesetih ostao usko vezan uz DEM, a lira i peseta izašle su iz ERM-a

na početku devedesetih. Zbog toga je korelacija fluktuacija nezaposlenosti između Nemačke i

Francuske mogla biti mnogo uža nego između Nemačke i Španije i Italije. Ipak to nas ne sme

navesti na olako zaključivanje o tome da je izbor devizne politike glavna ili jedina odrednica

koordinacije ciklusa. Na nju mogu uticati i druge okolnosti, tj. smerovi razmene dobara i

faktora proizvodnje. Iz toga se mogu izvući tri važne pouke. Prvo, stepen koordinacije

poslovnih ciklusa nije najvažniji pokazatelj za odluku o ulasku ili neulasku u monetarnu uniju

ili neki međunarodni ugovor o politici deviznog kursa.

Drugo, stepen ciklične koordinacije takođe može biti posledica tesnih veza, kao što

može biti i posledica činjenice da su sve posmatrane zemlje u kojima je ustanovljen visok

stepen ciklične koordinacije (Francuska, srednjoevropske zemlje u tranziciji) na ovaj ili onaj

način vezale svoje valute uz DEM, što je bila posledica njihove borbe protiv inflacije. Ta je

činjenica takođe mogla biti i posledica tesnih veza i strukture razmene dobara i faktora

proizvodnje. 14

14 http://www.hrcak.srce.hr/file/45480

28

2. PRIVREDNI CIKLUSI I SVETSKA FINANSIJSKA

KRIZA

Od kada postoje industrijski način proizvodnje i tržišna privreda, jezgro svetske

privrede se prostorno pomeralo, ali je uvek bilo podložno privrednim i finansijskim krizama.

Recesije i krize kao faze privrednih ciklusa u realnom sektoru uglavnom se objašnjavaju

tokom vremena nagomilanim neravnotežama u odnosima osnovnih makroekonomskih

agregata, ali se ne objašnjava zašto do tih neravnoteža uopšte dolazi.

Finansijske krize, sve učestalije i jače u XX i XI veku imaju nešto preciznije

objašnjenje ali se postavlja pitanje zašto se iz finansijske krize ne izvlači pouka za ekonomsku

politiku. Ključno objašnjenje za krize u realnom i finansijskom sektoru jeste da ih neoklasična

ekonomska teorija nije priznavala, ali i kada su bile bolno očigledne, njen odgovor je bio da

su one neizbežne, pa čak i korisne.

U neoklasičnoj teoriji neravnoteže u makroekoenomskim proporcijama navodno nisu

ni moguće tržišta svaku takvu neravnotežu automatski otklanjaju. Neoklasična teorija očekuje

formiranje ravnotežnih cena na robnim tržištima i cena faktora proizvodnje na odnosnim

tržištima. Ako su ispunjeni uslovi perfektne konkurencije, garantovana je opšta ravnoteža u

privredi koja ne zahteva intervenciju ekonomske politike. Uslovi perfektne konkurencije na

robnim tržištima su: homogenost proizvoda, ogroman broj prodavaca i kupaca koji ne mogu

da (pojedinačno) utiču na cene, informacije su perfektne (svi znaju sve podatke o traženim i

ponuđenim proizvodima), svi imaju jednake mogućnosti predviđanja tako da niko ne može da

stekne konkurentsku prednost na osnovu natprosečno dobre anticipacije budućnosti.

Ulazak novih preduzeća u određenu granu je slobodan i zahteva niske troškove. Niko

ne stiče komparativne prednosti na bazi tehnologije ili blizine tržišta pošto su u neoklasičnom

modelu tehnologija i prostorna udaljenost egzogeni faktori. Ne samo da su proizvodi

homogeni i deljivi nego su i troškovi proizvodnje, odnosno prinosi, konstantni pošto u ovom

modelu nema ni internih ni eksternih ekonomija obima. Odluke se donose u uslovima

izvesnosti, odnosno rizika od kojeg se može osigurati. Na tržištu novca i kapitala postoji

jednaka informisanost svih aktera i nema moralnog hazarda. Na tržištu radne snage postoji

perfektna konkurencija, niko ne može da traži i dobije veću platu od ravnotežne na tržištu

(inače ostaje nezaposlen), radna snaga je homogena i perfektno mobilna (po zanimanju i

prostorno).

29

Pošto uslovi za perfektnu konkurenciju potrebni za funkcionisanje neoklasičnog

modela privrede više ne postoje, bilo je neizbežno priznati da u uslovima imperfektne

konkurencije, monopola i ekonomije obima, strukturu međunarodne razmene ne možemo više

posmatrati na nivou nacionalnih država.Preduzeća imaju monopolsku snagu, stečene pozicije

na tržištu, ona odlučuju o strukturi svoje proizvodnje (ponude), koriste ekonomiju obima i

internalizuju eksterne ekonomije. Proizvodi su diferencirani i heterogeni, konkurencija je

oligopolska, informacije su asimetrične, postoje interne i eksterne ekonomije obima, ulazak

novih firmi u neku granu je težak i skup, odluke se donose u uslovima neizvesnosti protiv

koje se ne može kupiti osiguranje.

Neoklasični model ne funkcioniše u uslovima kada dominiraju transnacionalne

kompanije i kada su tržišta rada visoko specijalizovana i segmentisana. Po strukturalističko-

evolutivnom shvatanju ekonomiju pokreću upravo one karakteristike koje su nepoželjni izvori

tržišnih imperfektnosti u neoklasičnom modelu. Oligopoli su glavni nosioci inovacija.

Inovacije stvaraju asimetrične informacije koje su izvor monopolskog položaja i monopolske

rente. Ekstraprofit motiviše na odlučivanje u uslovima neizvesnosti.

U ovakvim uslovima svetska privreda se ne širi više kolonijalnim osvajanjima nego

transnacionalizacijom poslovanja i razmeštaja proizvodnje transnacionalnih preduzeća.

Svetsku privredu u kolonijalno vreme kontrolisale su kolonijalne sile. Sada, kada su

transnacionalne firme dokaz nefunkcionisanja neoklasičnog modela, na nacionalnom nivou

ima sve više aktivnosti ekonomske politike sa kojima se nadoknadjuje nefunkcionisanje

tržišta u nekim segmentima, vodi se anticiklična politika, suzbijaju se zloupotrebe

monopolskog položaja. Problem je što u svetskoj privredi ne postoje odgovarajuće svima

zajedničke institucije u kojima bi se, u interesu svih, formulisale politike i zajedničke

interventne mere. Kada umesto toga institucijama upravljaju male grupe zemalja, a grupe

zemalja i pojedine velike zemlje preduzimaju mere ne vodeći računa o efektima tih mera na

ostali svet, svetske krize ne samo da se ne rešavaju već se i pogoršavaju.

Na teorijskom planu raskid sa sve manje uspešnim pokušajima da se neoklasična

teorija učini upotrebljivom započeli su Diksit i Stiglic još 1977. godine u antologijskom radu

o monopolističkoj konkurenciji i optimumu diverzifikacije proizvoda. Relativno dugo taj

proboj u teoriji nije našao primenu, samo je Pol Krigmen na toj osnovi još 1979. godine

objasnio Istra-gransku trgovinu, fenomene aglomeracije i prostornog razmeštaja proizvodnje.

U kasnijim radovima on je objasnio i pokretačke snage koncentracije, odnosno razmeštaja

proizvodnje u globalnim razmerama na relaciji sever-jug i njihove promene.

30

Osvrćući se na stanje u ekonomskoj nauci, posebno u makroekonomiji, Krigmen je

identifikovao mnoge njene slabosti koje su razlog tome što se aktuelna finansijska kriza u

SAD i u celom svetu nije na vreme predvidela i što i danas o načinu njenog rešavanja u

ekonomskoj nauci i politici postoje dijametralno suprotni stavovi. Po njegovoj oceni

akademska ekonomija je sisteme stvarnih privreda zamenila sa svojim prekrasnim modelima

zasnovanim na nepostojećoj ekonomiji: racionalnom ponašanju proizvođača i potrošača i

perfektnoj konkurenciji. Stvar je još gora kada je reč o finansijskim krizama. Dugo vladajući

model (Capital Asset Princing Model, CAPM) ne samo da je pretendovao da omogući izbor

optimalnog portfolia, nego i da odredi cene finansijskih derivata, potraživanja u odnosu na

potraživanja.

Problem je, naravno, u tome što i ova teorija polazi od racionalnog investitora koji

racionalno usklađuje prinos i rizik i od čvrstog uverenja da finansijska tržišta perfektno

funkcionišu, što znači da cenu finansijske aktive nepogrešivo formiraju na osnovu svih

raspoloživih informacija. I u ovoj oblasti, kao i u realnom delu privrede, ove pretpostavke ne

postoje.

Posebno Krigmen zamera što se ravnotežna cena određene finansijske aktive izvodi iz

odnosa sa cenama ostale finansijske aktive bez ikakve veze sa stanjem i kretanjima u realnom

delu privrede. Kada sve ove pretpostavke nisu ispunjene formiraju se „baloni“, na osnovu

nerealnih očekivanja, „naduvanih“ cena finansijske aktive čije pucanje označava početak

finansijske krize. Zbog međusobne povezanosti finansijskih tržišta u svetu, pogotovu ako

kriza izbije u zemlji rezervne valute, ona se brzo proširuje na čitav svet.

Drugi nobelovac Edmund Felps objašnjava da metodi ocene rizika zasnovani na

merenju oscilacija cena finansijske aktive u određenom periodu nisu dovoljni. U ekonomiji

postoji neizvesnost koja nastaje u interakcijama kako u realnom tako i finansijskom sektoru.

Dok se rizik meri samo oscilacijama oko neke putanje, neizvesnost nameće pitanje šta

određuje tu putanju i njene promene? Zato je za nastanak i odvijanje finansijskih kriza

otežavajuća okolnost ako ona nastaje u zemlji rezervne valute. Zato što je ta zemlja, sklona da

za potrebe celog sveta emituje više svoje valute na čemu zarađuje senioraž (razlika između

pune nominalne vrednosti novca i troškova štampanja). SAD zarađuju senioraž na 380

milijardi dolara koji drži ostali svet. Daleko veće prednosti ima zemlja ako je njena valuta

osnovna rezervna valuta međunarodnog monetarnog sistema.

Njena valuta se tezauriše u deviznim rezervama drugih zemalja, svaki pad njene

vrednosti stimuliše izvoz SAD a umanjuje vrednost deviznih rezervi drugih zemalja. SAD

31

sebi mogu da dozvole velike deficite trgovinskog i platnog bilansa jer druge zemlje rado idu

sa njima u suficit povećavajući time svoje devizne rezerve.

Međutim, političko-strateška korist od statusa zemlje rezervne valute je daleko

značajnija. Međunarodni monetarni fond je posle II svetskog rata osnovan da umesto zlatnog

standarda uvede jedan normativno zasnovan međunarodni monetarni sistem oslonjen na

novac bez zlatnog pokrića. Fridman i Zihan osvrćući se na vreme kada je MMF osnovan,

ističu da su u to vreme SAD ojačale zahvaljujući ratnoj privredi i iscrpljenosti Evrope i

Sovjetskog Saveza, Znaci hladnog rata između SAD i SSSR bili su na pomolu a ostali svet je

mogao ili da bude pod sovjetskom okupacijom ili da postane američki protektorat. Zbog

nedostatka trupa i velike udaljenosti SAD nisu mogle da okupiraju pobeđenu Evropu.

Breton Wuds je bio deo šireg američkog napora da sačuva savez zemalja (bez sovjeta)

nakon kapitulacije Nemačke. Breton Wuds institucije su postale centar novog sistema, a SAD

najveći trgovinski partner Evrope kojoj je odobrila bescarinski pristup svome tržištu. Za

uzvrat na SAD su prenete politička i vojna pitanja, NATO se rodio. Alijansa „slobodnog

sveta“ nije se sastojala od jednakih država, nju su činile SAD i svi drugi. Osnova Breton

Wuds platforme bila je snaga SAD i njihov interes u jačanju privreda ostatka sveta i njihova

imunizacija u odnosu na komunizam, kao i da se sputava Sovjetski Savez. Danas kada se

govori o reformi MMF centralna uloga SAD je suština problema. Ova finansijska kriza je

pokazala šta se dešava kada garant finansijskog sistema podlegne svojoj krizi. Imajući u vidu

ovakav tok događaja jasno je da ako SAD i mogu da reše finansijsku krizu koju su izazvali,

drugi će sami snositi njene posledice. Davno je jedan američki ministar finansija rekao: „dolar

je naša valuta, a vaš problem“. Drugima neće biti lako da reše finansijsku krizu u svojim

privredama dok nju kod sebe ne reše SAD.

U SAD je mnogo učinjeno da se makar sa zakašnjenjem sagledaju uzroci finansijske

krize i troše se ogromna sredstva u pokušaju njene sanacije. Ključno objašnjenje krize u SAD

leži u sistemskom riziku koji privredni subjekti sami ne mogu otkloniti uobičajenim

tehnikama na finansijskim tržištima. Ni u SAD nisu postojala rešenja za nesolventnost velikih

finansijskih institucija (sa finansijskom aktivom od 500 milijardi dolara, odnosno 3% bruto

domaćeg proizvoda). Kada istovremeno kolabira više takvih institucija vlasti će ih spasavati

po svaku cenu.

Serija bankrotstva velikih finansijskih organizacija u SAD ogromno je povećala

sistemski rizik, upravo kako je na to Felps ukazao. Protiv sistemskog rizika finansijska tržišta

ne pružaju nikakvo osiguranje. Kratkoročne mere vlade SAD pomogle su stabilizaciji

32

finansijskih tržišta, ali one su spasavanjem velikih banaka i drugih finansijskih organizacija

zapravo povećale sistemski rizik jer su dokapitalizacijom povećale veličinu ovih organizacija

u odnosu na bruto domaći proizvod SAD. Međusobna konkurencija takvih finansijskih

organizacija i njihova konkurencija sa sličnim inostranim organizacijama prisiljava ih na

skriveno i prekomerno ulaženje u rizik i abnormalan leverage (nivo zaduženosti u odnosu na

sopstvenu aktivu) što je upravo i bio razlog „pucanja balona“ nastalog prekomernim i

nepokrivenim hipotekarnim stambenim kreditima u SAD. Rekapitalizacija banaka i fiskalna

stimulacija tražnje u realnom sektoru udvostručila je budžetski deficit u SAD u odnosu na

bruto domaći proizvod. Kako piše Times ukupan dug na tržištu kredita u SAD bio je krajem

marta 2009. godine 53 hiljade milijardi dolara, odnosno bio je 3,5 puta veći od bruto domaćeg

proizvoda.

I ovaj ogroman dug je nastao iz sistemskih razloga. Od 1970. godine do danas 20%

najviše plaćenih stanovnika povećalo je svoje realne prihode za 60% dok je 33% ljudi na

donjem kraju lestvice (oko sto miliona ljudi) doživelo smanjenje realnih prihoda za više od

10%). Da bi se ovaj problem ublažio dozvoljena je ekspanzija jeftinih kredita bez

odgovarajućeg kolaterala iz sredstava banaka koje su na osnovu nepromenjenog sopstvenog

kapitala, enormnim povećanjem leverage-a odobravale sve veći iznos kredita. Šta su ostali

stanovnici sveta krivi što je ovako nastala finansijska kriza teško pogodila sve njih? Ništa, oni

su žrtve „globalizacije“ finansijskih tržišta koja im je nametnuta.

2.1. Širenje finansijske krize i njeno pretvaranje u ekonomsku krizu

Prema posebno urađenoj analizi finansijska kriza nastala u SAD proširila se na ceo

svet pretvorivši se u veliki pad u odobravanje kredita. Državnim parama dokapitalizovane

banke sada ne žele ponovo da stiču nenaplativa potraživanja i čuvaju aktivu za uredno

izvršavanje svojih domaćih i međunarodnih obaveza. Troškovi osiguranja bankarskih

potraživanja od februara 2009. godine ponovo rastu. 70 najvećih banaka u svetu pribavilo je

835 milijardi dolara kapitala što premašuje njihove gubitke i otpis njihovih potraživanja od

oko 800 milijardi dolara.

Međutim, mnoge pozicije u bilansima banaka još uvek nisu vrednovane po novim

tržišnim uslovima i mnoga njihova ranija potraživanja nisu osigurana. Stopa smanjenja

odobravanja kredita značajno je opala u SAD i u području evra. Sintetički indikatori

33

finansijskih uslova poslovanja u području OECD ostaju ekstremno teški. Taj indikator se u

SAD i u Japanu pogoršao za minus 4 poena a u području evra za minus dva poena. Jedan

poen pogoršanja indeksa najavljuje smanjenje bruto domaćeg proizvoda za 0,5 do 1% nakon 4

do 6 tromesečja.

Tržišne privrede u nastajanju su krajem 2008. godine suočene sa odlivom inostranog

kapitala doživele slabljenje njihovih valuta i po dvocifrenim procentima. Strane banke u ovim

zemljama imale su gubitke od njihovih potraživanja u domaćim valutama, a doživele su i

teškoće u naplaćivanju rata kredita denominiranih u stranim valutama. Pad proizvodnje u

većini zemalja je oštar i u visokom stepenu sinhronizovan. Širenje krize u realnom sektoru i

visok stepen sinhronizacije recesije i privrednoj aktivnosti objašnjava i dokazuje studija

Evropske centralne banke.

I pored toga što je rast novih tržišnih privreda, posebno Kine, zajedno sa regionalnim

ekonomskim integracijama, smanjio učešće SAD u svetskoj privredi, privredni ciklusi u

većini značajnih zemalja ostaju tesno sinhronizovani sa američkim ciklusom. SAD su

zahvaljujući i ogromnom trgovinskom deficitu prvi trgovinski partner mnogih takvih zemalja.

Kada stope rasta svetske trgovine značajno opadaju, a u 2009. godini beleže stopu pada od –

13,2%, jasno je da su mnoge izvozno usmerene ekonomije sveta pogođene recesijom kao

posledicom finansijske krize nastale u SAD.

Ocenjuje se da su strane direktne investicije u 2008. godini opale u svetu za najmanje

20%, a za 2009. godinu se ocenjuje njihov pad za dodatnih 30%. Pošto oko70 stranih

direktnih investicija primaju razvijene zemlje, jasno je da one neće biti faktor oživljavanja

rasta, pogotovu što većina njih uvodi diskriminatorne mere u odnosu na strane investicije.

Industrijska proizvodnja u SAD, Japanu, u području evra i u Nemačkoj pala je na nivo ili

ispod nivoa proizvodnje iz januara 2000-te godine. U većini zemalja u 2008. godini došlo je

do velikog porasta zaliha. Investicije u stambenu izgradnju i dalje se smanjuju a realne cene

kuća padaju u svim zemljama. Očekuje se da stopa nezaposlenosti u 2010. godini dostigne u

OECD u proseku 10% a u SAD 11% kao i u području evra 12% .

Po svim svojim obeležjima ova sveobuhvatna recesija je najdublja u posleratnoj

istoriji. Najveći pad proizvodnje jeste u Japanu i OECD u celini, a nešto je manji u području

evra.U pojedinim većim zemljama i regionima finansijska i ekonomska kriza ima i specifična

obeležja.

Velika Britanija koja je pobornik američkog privrednog sistema dobila je sve što je iz

toga sledi. Fiskalni deficit Velike Britanije biće ove godine više od 12% nacionalnog dohotka.

Pošto je u recesiju ušla sa već velikim deficitom koji se još produbio jer se umesto da donosi

34

visoke profite i poreske prihode, veoma razvijeni sektor finansijskih usluga mora da se sanira

na teret javnih prihoda. Trošak servisiranja javnog duga će da poveća javne rashode kao i

troškovi koji proizilaze iz starenja stanovništva. Pošto inflacija smanjuje realnu vrednost

javnog duga , nije isključeno da će Velika Britanija, pa i SAD, da primene tu opciju.

Privreda je još 2006. godine bila pregrejana u istočnoj Evropi, ali sa velikim deficitima

platnih bilansa, visokim spoljnim dugom i neravnoteženim kursevima valuta. Mnoge od njih

su održavale fiksni devizni kurs sa precenjenom nacionalnom valutom, što je privuklo velike

iznose kratkoročnog kapitala evropskih banaka. To je povećalo količinu novca u opticaju i

inflaciju. Velik priliv kratkoročnog kapitala koji se na kredit davao u deviznoj denominaciji,

posle neizbežnih i velikih devalvacija nacionalnih valuta, ogromno je povećao dug

stanovništva i privrede u odnosu na njihove prihode koji su počeli da se smanjuju.

Po izbijanju finansijske krize ove zemlje su ostale bez inostranog finansiranja.

Inostrane banke koje su preuzele bankarske sisteme ovih zemalja, nisu se povukle a MMF je

odrešio kesu uz zahteve: (1) da se uspostavi ravnoteža budžeta, (2) da vode realističnu

politiku deviznog kursa (3) da izvrše restruktuisanje i rekapitalizaciju banaka. Sve ove zemlje

imaju ogroman spoljni dug, ali i kao mnoge druge , nemaju šanse za izlazak iz recesije dok se

glavna privreda EU, Nemačka, iz nje ne izvuče.

Kina je poseban slučaj. Pominjati je među krivcima za krizu zbog velikog suficita

trgovinskog bilansa, odnosno deficita SAD, je neozbiljno. Deindustrijalizacijom SAD su

same to izazvale. Mnogo je važnije pogledati šta jedna velika samostalna država može da

preduzme da se zaštiti od svetske finansijske krize i nastavi svoj brz privredni razvoj. Ona je

blagovremeno preduzela program stimulativnih mera koji je i u odnosu na njenu privredu veći

od programa bilo koje zemlje, uključujući SAD.

Na početku krize kineske poslovne banke su značajno pojačale kreditiranje preduzeća

i stanovništva, zatim je pokrenut izuzetno širok program investiranja u infrastrukturu, a

posebno je primenjen jedan veoma širok socijalni program sa transfernim plaćanjima. Ovi

programi imaju šansu da na neinflatoran način kreiraju domaću tražnju za održavanje rasta

proizvodnje i zaposlenosti. Program razvoja infrastrukture daje podsticaj u obimu od 2-3%

bruto domaćeg proizvoda i veoma je dobro lociran u oblasti gde će doneti visok prinos. U

okviru socijalnih programa Kina je proširila obuhvat zdravstvenog osiguranja na dodanih 400

miliona stanovnika koji time stiču skoro potpuno osiguranje do 2011. godine.

Transferna plaćanja stanovnicima sa niskim primanjima obuhvataju 75 miliona ljudi.

Penzije su povećane za višestruko veći procenat od inflacije.Procena je da će zbog uspeha

ovih politika Kina među prvim zemljama da prebrodi posledice ekonomske krize i recesije u

35

svetu. Njene banke nemaju kontaminiranu finansijsku aktivu a njena preduzeća i njeno

stanovništvo imaju vrlo nisku stopu zaduženosti. Dok je dug stanovništva u SAD 100%

godišnjeg bruto domaćeg proizvoda, u Kini je svega 20%. Mnogi autori su tvrdili da se Kina

zarobila sa velikim rezervama dolara koje su posledice njenog trgovinskog suficita u odnosu

na SAD. Oni su propustili da pogledaju da li je Kina našla dobar način za njihovo korišćenje.

Oni čak ne povezuju činjenicu da su ukupne strane investicije u svetu 2008. godine opale za

oko 20%, dok su direktne investicije Kine u inostranstvo udvostručene, sa činjenicom da Kina

očigledno investira višak svojih dolara. Dok je prosečan iznos kineskih investicija u

inostranstvo u deceniji 1990-1999. godine iznosio 2,3 milijarde dolara, one su u 2007. godine

već dostigle 24,8 milijardi dolara a u 2008. godine se ocenjuje da su dostigle 40,7 milijardi

dolara.

Ovim investicijama Kina obezbeđuje prirodne resurse za svoj razvoj. Iako najveći deo

izvoza Kine već potiče od njenih preduzeća u inostranstvu, i velika domaća preduzeća mnogo

izvoze, a investicijama u inostranstvu obezbeđuju usluge kao što su prevoz i osiguranje.

Velika preduzeća Kine su otkupila neke svetske brendove, a i velika državna preduzeća,

gubeći svoj monopolski položaj na domaćem tržištu počinju da posluju i u inostranstvu. Čak i

neka kineska preduzeća preseljavaju svoja radno-intenzivne proizvodnje u zemlje sa jeftinijim

lokacijama kao što su Vijetnam i Afrika.

Iz dosadašnje rečenog se može videti da neke zemlje (SAD, Kina, Nemačka) imaju

svoje programe saniranja finansijske krize i recesije u realnom sektoru. Pošto je finansijska

kriza neizbežno globalna a recesija u SAD trpe mnogi njeni ekonomski partneri i treće zemlje,

postavlja se pitanje može li se finansijska kriza, počev od njenih uzroka, pa i zajednička

recesija otkloniti merama pojedinačnih zemalja ili globalni problemi traže globalna rešenja?

Tim povodom ako se radi o globalnim rešenjima, nameću se dve vrste pitanja. Prvo je: koji

subjekti kreiraju globalna rešenja i drugo: koje elemente neophodno globalno rešenje mora da

sadrži?15

2.2. Uticaj globalne ekonomske krize na srpsku ekonomiju

15 http://www.nspm.rs/ekonomska_politika/uzroci_tekuce_globalne_finansijske_krize_131k

36

Monetarna scena Srbije se u poslednjih trideset dana promenila. Finansijska kriza se,

između ostalog, odrazila na pojačanu opreznost finansijskih institucija u SAD i u Evropi.

Banke su smanjile kreditiranje, povećane su marže i podignute premije na rizike. Posledica:

priliv inostranih kredita bankama koje posluju u Srbiji će usled toga biti umanjen.

Redukovanjem kreditne ponude situacija u pogledu odnosa ponude i tražnje na deviznom

tržištu se menja – dinar beleži deprecijaciju prema evru i dolaru. Povlačenje štednih depozita

u stranoj valuti, što je zabeleženo u našim bankama, u EU je zaustavljeno podizanjem

državnih garancija na pedest hiljada evra, a u nekim zemljama do neograničene sume. U

Srbiji je najavljena mera slične prirode, ali ona još nije realizovana, što treba smatrati

ozbiljnim propustom ekonomske politike. U vezi sa prelivanjem efekata svetske finansijske

krize na našu ekonomiju kao akutne su se pokazale dve neuralgične tačke: repo stok i devizna

štednja.

Međutim, glavni efekti će se, po svoj prilici, ispoljiti prelivanjem efekata finansijske

krize na realni sektor ekonomije. Problem priliva kapitala neće se zadržati samo na pitanju

kapitalnog dela platnog bilansa i uravnoteženja ukupnog platnog bilansa nego će izazvati

bitno usporavanje izvoza i privrednog rasta (ako već ne recesiju), te redukciju investicija – do

socijalnih problema i tenzija izazvanih prinudnim realnim usporavanjem dinamike potrošnje.

Ukupna vrednost (repo stok) kratkoročnih HOV sa rokom dospeća od četrnaest dana – čijom

prodajom je NBS povlačila dinare – dostigla je 26. septembra 2008. maksimalnu nominalnu

(reotkupnu) vrednost od 248 milijardi dinara (ili 3250 miliona evra, po kursu koji je važio na

taj dan).

Nakon 10. oktobra nastaje nagla redukcija ovog stoka: reotkupljeni iznosi su osetno

veći od iznosa novih prodaja HOV, pa se vrednost stoka smanjila na 175 milijardi dinara,

odnosno za 73 milijarde dinara (oko 900 miliona evra) u odnosu na njegovu maksimalnu

vrednost; od toga je nešto manje od polovine (oko 33 milijarde dinara ili približno 45%)

angažovano za dinarsku obaveznu rezervu od 10% (tj. preseljeno sa deviznog na dinarski

račun kod NBS), a nešto više od polovine se pojavilo kao dodatna tražnja za devizama na

deviznom tržištu i uticalo na smanjenje deviznih rezervi kojima rukuje NBS.

Naredne aukcije treba da odgovore na pitanje da li će kamatni šok – povećanje

referentne kamatne stope za 2 procentna poena – povećati prodaju deviza radi ponovnog

jačanja učešća banaka u repo aukcijama.

Banke bi kupujući dinarske papire zaradile u kratkom roku na jačanju dinara do

trenutka dospeća repo papira. Radi smirivanja deviznog tržišta, sprečavanja preteranih

37

dnevnih oscilacija kursa dinara i obezbeđivanja likvidnosti i nesmetanog funkcionisanja

deviznog tržišta tokom oktobra, centralna banka je intervenisala na strani ponude sa preko

250 miliona evra. Kako je poslednjeg dana oktobra kurs evra dostigao nivo od oko 85 dinara,

vrednost repo stoka sada iznosi oko 2,2 milijarde evra. Dok je repo stok predstavljao realnu

„minu” za odliv deviznih rezervi (u slučaju da banke deo svojih likvidnih sredstava žele da

transferišu u inostranstvo), sa deviznom štednjom to nije slučaj. Njeno smanjenje – prema

procenama za deset do petnaest posto – rezultat je delovanja psihološkog faktora. Deo štednje

se preselio u tezauraciju („slamarice”) – a posledice će se videti u aktivi banaka, na

investicijama. I u slučaju da štediše podignu veći deo od 600 miliona evra, oročenih u

prošlogodišnjoj nedelji štednje.

Pa čak i u slučaju opšte panike, kada bi fizički bilo nemoguće za nekoliko dana

dopremiti iz inostranstva tražene količine gotovog novca, ne dovodi se u pitanje ni kapital ni

likvidnost potrebni za njenu isplatu, već investicije. Prema Biltenu NBS, u aktivi banaka je na

kraju avgusta samo na računima rezervi kod NBS bilo 4,3 milijarde evra. Državna garancija

se aktivira samo u slučaju stečaja neke pojedinačne banke i zato je limit te garancije – kao

psihološki stabilizator – trebalo povećati ranije, istovremeno kada su to učinile i druge

evropske države. Iako dalji tok razvoja krize u svetu nije predvidiv, moguće je već sada, sa

visokom izvesnošću, registrovati neke njene posledice.

Prva, već sasvim izvesna posledica krize jeste oštro smanjivanje ponude kredita do

nivoa njegove nestašice. Druga velika posledica ove pojave jeste smanjivanje cena svih vrsta

finansijske imovine i povećanje troškova finansiranja. Dalje smanjivanje vrednosti finansijske

aktive jeste kritično važno jer može izazvati seriju nepredvidivih bankrotstava. Posledice ove

pojave na Srbiju biće, ukratko, sledeće: Kreditni kanali priliva dodatnog kapitala će se

isprazniti. Dosadašnji, oštro prohibitivni sistem obaveznih rezervi se mora menjati sa ciljem

da se omogući dalji razvoj sektora i održi dovoljan nivo kredite aktivnosti. A to faktički znači

smanjivanje nivoa obaveznih rezervi. NBS je u tom pogledu reagovala blagovremeno.

Da bi stimulisala banke u pravcu dodatnog povlačenja kreditnih linija iz inostranstva.

Narodna banka Srbije je ukinula bankama obaveznu rezervu na povećanje inoobaveza

u odnosu na prosečno stanje inoobaveza iz septembra. Povećanje bankarskih kredita iz

inostranstva u oktobru je rezultat njenih mera. Oskudica kredita, globalna kriza likvidnosti i

smanjivanje cena finansijske imovine dovode do promene smera globalnih tokova kapitala.

Kapital će se u bliskoj budućnosti – umesto od centra ka periferiji, kao do sada –

kretati dominantno od periferije prema centru. U slučaju Srbije, ovaj proces će izazvati

38

dodatno pogoršanje neravnoteže u bilansu plaćanja sa inostranstvom i usporavanje razvoja.

Druga predvidiva posledica ove pojave jeste deprecijacija nacionalne valute. Racionalna

reakcija kontrolne sfere na ovu promenu može biti smanjivanje rizika investiranja u zemlji i

aktiviranje svih domaćih izvora štednje. Naime, oskudica ponude kredita i kriza likvidnosti

izazivaju brzo uvećanje kamatnih stopa.

Posledice rasta kamatnih stopa i održavanje njihove strukture na višim nivoima od

dosadašnjih nedvosmisleno će uticati na dinamiku aktivnosti u realnom sektoru. Očekivani

ishod jeste usporavanje rasta, posebno zrelih privreda. Privredu Srbije ova situacija zatiče sa

visokim kamatnim stopama. Domaće ekonomske politike se mogu prilagoditi ovoj promeni

smanjivanjem troškova sterilizacije novca i smanjivanjem nivoa resktriktivnosti monetarne

politike.

Povećanje referentne kamatne stope poslednjeg dana oktobra (sa 15,75% na 17,75%)

je u tom pogledu kontraproduktivno. Slabljenje kursa dinara je upravo tokom oktobra

uklonilo arbitražne mogućnosti na repo transakcijama. Zašto se mogućnost kamatno-kursne

arbitraže ponovo obnavlja? Ukoliko su banke sigurne u stabilan kurs dinara onda je njihova

zarada u evrima jednaka kamatnoj stopi NBS, nezavisno od stope inflacije. A dodatna zarada

se ostvaruje kroz obaranje kursa evra, što je bio slučaj i pretprošlog i prošlog i ovog leta. Pri

jačanju kursa evra sa 79 dinara, na primer, na 82 u roku od 14 dana, investiranjem u ove

papire banke se nalaze u gubitku. Krajem oktobra su Federalne rezerve u SAD drugi put u

tom mesecu snizile svoju referentnu kamatnu stopu, i to na 1%. Očekuje se sličan korak

Evropske centralne banke u prvim danima novembra. NBS bi takođe morala da snizi svoju

primarnu stopu.

Moguće su dve varijante razvoja događaja u sledećem kratkoročnom periodu

(petnaest dana do mesec, dva dana). U prvoj varijanti, banke se neće „upecati” na ponudu

NBS u vidu porasta repo stope. Ukoliko veruju ili znaju da će se bez zastoja nastaviti bekstvo

iz dinara u evro, onda znaju da će dinarska zarada iz repo operacija biti umanjena po osnovu

porasta kursa evra. Neće imati veći interes da se vrate hartijama NBS, što bi značilo da se već

posle ponedeljka, 3. novembra, nastavi deprecijacija dinara. U drugoj varijanti, banke mogu

da kratkoročno iskoriste visoku repo stopu i da zastanu sa bekstvom iz dinara. Ukoliko se

znatna dinarska sredstva sliju u blagajničke zapise NBS, onda će se zaustaviti deprecijacija

dinara.

Privredni rast će svakako biti redukovan, i sa te strane treba pozdraviti odluku Vlade

da u projektovanju budžeta za 2009. godinu računa s tim da će rast BDP-a izneti 4% – dakle,

39

za trećinu manje nego što se ranije računalo. Međutim, time nije otklonjena opasnost da

budžet ipak bude ekspanzivan: smanjena dinamika izvoza, izostajanje cross-border kredita (tj.

problemi sa obrtnim kapitalom preduzeća za finansiranje uvoza), smanjene investicije i sužen

prostor za unutrašnju tražnju mogli bi potisnuti stopu privrednog rasta još niže. Uz to, može

se javiti i jedno novo pitanje. Tržišni agenti se, naime, mogu upitati da li NBS tako uporno

nastoji da zadrži devize u zemlji zato što je, možda, ugrožena eksterna likvidnost zemlje?

Raspoloživi podaci ne ukazuju na to, ali ukoliko tržište na ovaj način „pročita” reakciju NBS,

onda će se doći do suprotnog rezultata od željenog – do ubrzanog odliva kapitala.

Svetska finansijska kriza obavezuje na napore da se pronađu adekvatna rešenja

kojima će se sačekati, preduprediti i minimizirati prelivanje krize i na našu ekonomiju i život.

Ovde nije reč o kratkoročnim posledicama koje su po svemu sudeći minimalne nakon

preduzetih monetarnih i vladinih mera, jer su rizici gubitka kapitala u finansijskom sektoru i

inače bili minimalni, jer su plasmani u tom sektoru bili nerizični (potrošački krediti,

hipotekarni krediti i krediti privredi u ranijem periodu). Ne postoje, takođe, rizici gubitka

štednje koja je deponovana, jer ona nije transmitovana kroz investicione fondove i rizične

plasmane na berzama kapitala. Reč je o rizicima koji su kumulirani u čitavoj ovoj deceniji (ali

i sa nasleđem prethodnih vremena) a njihova kumulacija ubrzana od sredine i, naročito, kraja

2006, kada je eksplodirala javna potrošnja. Oni se manifestuju pretećom eksplozijom

budžetske potrošnje i javne potrošnje u celini te, dalje, rastućim spoljnotrgovinskim i

platnobilansnim deficitom kao spojenim sudovima.

Zahvaljujući svetskoj finansijskoj krizi taj rizik se pojačava na srednji rok jer se

susreću sada dva nepovoljna momenta: jedan, uslovno govoreći, unutrašnji – jaz između

potrošnje i BDP-a; drugi je izvesno poskupljenje, ako već ne i drastična oseka, spoljnih izvora

kapitala (bilo kreditnog bilo investicionog) kojim se pokrivao taj jaz, odnosno i jedan i drugi

deficit. Zbog toga je angažovanje kredita međunarodnih finansijskih institucija (pre svega,

Svetske banke) za investicije u bazičnu infrastrukturu veoma značajno. Tome bi trebalo

pridružiti i novi aranžman o finansijskoj podršci MMF-a. U oba slučaja reč je o nižim

kamatama od onih u komercijalnom bankarstvu, ali i o popravljanju kredibiliteta Srbije u

slučaju zaduživanja kod ovih potonjih. 16

ZAKLJUČAK

16 http://www.krediti.rs/vesti/efekti-svetske-finansijske-krize-na-srbiju/4643/

40

Sve zemlje su izložene usponima i padovima ukupne ekonomske aktivnosti i u istoriji

ekonomije nijedno pitanje nije izazvalo tolike nedoumice kao što su pitanja koja se odnose na

privredne cikluse. Na taj način, prva i jedna od najstarijih analiza ciklusa bila je bazirana na

njihovoj definiciji kao promenama nivoa cena, a ne outputa. Tako da definisanje ciklusa, pa i

krize, kao kretanja outputa jeste noviji fenomen, zbog čega se teorija privrednih ciklusa

smatra proizvodom 20. veka. Ciklusi se ne pojavljaju u samo nekoliko sektora ili u samo

nekoliko ekonomskih varijabli, već se ekspanzije ili kontrakcije javljuju u skoro isto vreme u

mnogim ekonomskim aktivnostima.

Recesija se prepoznaje po smanjenju realnog BDP-a, proizvodnje, zaposlenosti, profita

i agregatne potražnje uz istovremeno povećanje nezaposlenosti i zaliha neprodanih finalnih

proizvoda. Ekspanzija se prepoznaje po povećanju realnog BDP-a, proizvodnje, zaposlenosti i

agregatne potražnje, dok se smanjuju nezaposlenost i neprodane zalihe. Privredni ciklusi su

svojstveni savremenoj tržišnoj privredi kapitalističkog tipa. Kejns je smatrao investicije

osnovnim izvorom impulsa koji dovode do ekonomskih kolebanja. Povećanje odnosno

smanjivanje investicija dovodi do multiplikovanog (umnoženog) povećanja, odnosno

smanjenja realnog nacionalnog dohotka. Kratkoročno, poslovni ciklusi su često

prouzrokovani neravnotežom štednje i investicija.

Zašto pojedine faze, a pre svega ekspanzija i recesija, mogu da traju kratko ili dugo,

nekoliko meseci ili nekoliko godina? Uzrok tome su dve grupe faktora, tzv. primarni efekti i

odložena dejstva. Kod definisanja ekonomske politike može se postaviti pitanje koja

kombinacija fiskalnih i monetarnih politika najefikasnije stabilizuje privredne cikluse.

Nedostaci fiskalne politike su u vremenskoj neusklađenosti između tačke privrednog ciklusa i

efikasne reakcije na nju jer postoji kašnjenje u prepoznavanju cikličnog trenutka, kašnjenje u

donošenju odgovarajućih mera i kašnjenje efekata donesenih mera. Da bi monetarna politika

bila uspešna, centralna banka mora znati tačan iznos monetarnog podsticaja ili ograničenja.

Međunarodna koordiniranost i međuzavisnost privrednih ciklusa je očigledna, jer se mnoge

fluktuacije u nekim zemljama sveta mogu objasniti pomoću fluktuacija u drugim zemljama.17

Svetska finansijska kriza koja je definitivno nanela ozbiljan udarac svetskoj ekonomiji

po mom mišljenju je ipak sistematskog tipa. Neoklasični model koji polazi od racionalnog

17

41

ponašanja potrošača i investitora ipak nije u skladu sa savremenom tržišnom privredom, jer

investitori veoma teško da mogu da procene racionalno rizik i prinose jer je neizvesnost,čini

mi se, veća nego ikad. Pod takvim okolnostima nastaju tzv. baloni i ako kriza izbije u zemlji

rezervne valute vrlo brzo se širi u svetu.

Makroekonomska teorija koja se bavi proučavanjem privrednih ciklusa, nastoji da

objasni zašto postoje fluktuacije u agregatnoj ekonomskoj aktivnosti. Naime, ona treba da

pruži odgovor na dva osnovna pitanja vezana za cikluse: a) šta prouzrokuje fluktuacije u

privredi i b) kako bi kreatori ekonomske politike trebalo da reaguju na ove fluktuacije. U

skladu s tim, makroekonomskom politikom donose se određene mere kako bi se ublažile

fluktuacije i rešili ključni problemi koji su rezultat privrednih ciklusa - nezaposlenost i

inflacija. S obzirom da ciklusi predstavljaju inherentni deo makroekonomije, odnosno da čine

deo velikog mehanizma privrede, razumevanje uzroka i posledica privrednih ciklusa doprinosi

boljem razumevanju funkcionisanja privrede kao i rešavanju ovih ključnih problema.

LITERATURA

42

1) Blanchar Olivier, 2005, Makroekonomija, Zagrebačka škola ekonomije i

menadzmenta, Zagreb

2) Mankiw Gregory, 2005, Principi ekonomije, Ekonomski fakultet Beograd, Beograd

3) Samuelson Paul, 1969, Ekonomija, McGraw-Hill Book Company, Beograd

4) Savković Radojica, 2004, Ekonomija osnovi, “Naučna knjiga nova”, Beograd

5) Rosić Ilija, Veselinović Petar, 2006, Nacionalna ekonomija, Ekonomski fakultet,

Kragujevac

6) Veselinović Petar, 2005, Makroekonomska stabilnost kao determinanta razvoja

finansijskog sistema ,Ekonomist br.2-1, Ekonomski fakultet Niš

Internet izvori:

1) http://www.eknfak.ni.ac.rs/ak/2009/et 2009-2.pdf-129k

2) http://www.ekof.bg.ac.yu/nastava/osnovi_makro_ekonomije/radovi/a-p/A-P-9.pdf

3) http://www. rifin.com/pdf/Stojanov_Marx.pdf-35k

4) http://www.knowledge_bank.org/trzisna_ekonomija_fpsus_i_svi_04/lekcije/

lekcija12.htm

5) http://www.scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0013-323X0003243P-36k

6) http://www.hrcak.srce.hr/file/45480

7) http://www.nspm.rs/ekonomska_politika/

uzroci_tekuce_globalne_finansijske_krize_131k

8) http://www.bhs.ba/datoteke/Dokument/076491001170340722.doc-49k

9) http://www.fpim.mapabih.com/a2/index.php/duc/2054-91k

10) http://www.ekof.bg.ac.yu/nastava/nacionalna/2.1.progres ppt

11) http://www.krediti.rs/vesti/efekti-svetske-finansijske-krize-na-srbiju/4643/

43