Prevod:Goran Skrobonja

BibliotekaM O R E

UrednikMileta Aćimović Ivkov

Copyright © 2013 by The Story FactoryCopyright Srbija © 2014 Admiral Books, Beograd, Kneza Miloša 95

UVOD

Dž. D. Selindžer proveo je deset godina pišući Lovca u raži, da bi se do kraja života kajao zbog toga.

Pre nego što je knjiga objavljena, on je bio veteran iz Drugog svetskog rata sa postraumatskim stresnim poremećajem; posle rata neprestano je tra-gao za duhovnim lekom za svoju oštećenu psihu. Posle ogromnog uspeha romana o „srednjoškolcu“, pojavio se mit: Selindžer je, kao i Holden, bio previše osetljiv za dodir, previše dobar za ovaj svet. On će do kraja života pokušavati, bezuspešno, da pomiri te potpuno kontradiktorne verzije njega samog: mit i stvarnost.

Lovac u raži je prodat u više od 65 miliona primeraka i prodaje se i dalje u više od pola miliona primeraka godišnje; ta knjiga je definisala nekoliko generacija i ostala totem američke adolescencije. Selindžerov skroman opus – četiri knjige nevelikog obima – ima kulturološku težinu i prodor gotovo bez premca u savremenoj književnosti. U proteklih pola veka kritika i pub-lika pokušavale su da pročitaju čoveka kroz njegovo delo, pošto sam čovek nije želeo da govori. Selindžerov uspeh u epskom samostvaranju, opsed-nutost sopstvenom privatnošću i sitničavo uređena riznica – sa velikom zalihom spisa koje je odbijao da objavi – zajedno su stvorili nedokučivu legendu.

Selindžer je bio izvanredno kompleksno, duboko kontradiktorno ljud-sko biće. Nije bio – kako su nam govorili – povučen u poslednjih pedeset pet godina svog života; veoma mnogo je putovao, imao mnogo ljubavnih veza i doživotnih prijateljstava, u ogromnim količinama je konzumirao proizvode popularne kulture, i često ovaploćivao mnoge one stvari koje je kritikovao u svojoj prozi. Daleko od toga da je bio pustinjak, stalno je razgovarao sa svetom kako bi podupro utisak o svojoj osamljenosti. On je želeo svoju privatnost, ali književna tišina koju je osamljenost donela vezivala se za njega jednako koliko i Lovac u raži. Mnogo se raspredalo o tome koliko je samo Selindžeru bilo teško da živi i radi pod kišobranom

14 S E L I N D Ž E R

mita, što je nesumnjivo tačno; mi pokazujemo takođe u kojoj je meri on sam doprineo njegovom održavanju.

Druge knjige o Selindžeru obično mogu da se svrstaju u jednu od tri kategorije: akademske egzegeze; memoare koji su nužno veoma subjek-tivni; i preterano oduševljene ili preterano neprijateljski nastrojene bio-grafije koje se, usled nedostatka pristupa glavnim akterima, zadovoljavaju podržavanjem usaglašene pripovesti. Ranije biografije su se obično osla-njale na relativno male zbirke Selindžerovih spisa i neobjavljenih rukopisa, pronađene na univerzitetu Prinston i Teksaškom univerzitetu u Ostinu. Ishod je reciklaža istih informacija iz veoma plitkog izvora i ponavljanje netačnih informacija. Pisma čije izvode donosimo, iz perioda od 1940-2008., Selindžer je slao svojim najbližim prijateljima, ljubavnicama iz mnogih decenija, saborcima iz Drugog svetskog rata, duhovnim učiteljima i drugima; većina tih pisama ranije nije viđena.

Na početku smo imali tri cilja: želeli smo da saznamo zbog čega je Selindžer prestao s objavljivanjem; zašto je nestao; i šta je to pisao pro-teklih četrdeset pet godina svog života. U devet godina, na pet kontinenata, razgovarali smo sa više od dvesta ljudi, a mnogi od njih ranije nisu želeli da zvanično govore, i svi su sa nama pričali bez prethodnog uslovljavanja. Cilj nam je da damo višeslojnu perspektivu o Selindžeru, nudeći iskaze iz prve ruke Selindžerovih drugova i kontraobaveštajaca iz Drugog svetskog rata sa kojima je ostao u vezi celog života, ljubavnica, prijatelja, staratelja, razrednih drugova, urednika, izdavača, kolega iz Njujorkera, obožavalaca, omalovažavalaca, i mnogih istaknutih figura koje razmatraju njegov uticaj na njihov život, rad i širu kulturu.

Reprodukcijom materijala koji nikada dosad nije bio objavljen – više od stotinu fotografija i izvoda iz žurnala, dnevnika, pisama, memoara, sudskih zapisnika i izjava, te vojnih podataka sa kojih je nedavno skinuta oznaka poverljivosti – nadamo se da ćemo ponuditi mnoga faktualna razjašnjenja i značajna otkrića. Posebno otkrivamo poslednjih pedeset pet godina njego-vog života: period koji je, sve do sada, za biografe ostao uglavnom nepoznat.

Opet, suočili smo se sa dve velike prepreke. Prva je bila u tome što su ključni ljudi umrli i pre nego što smo započeli ovaj projekat, a druga u tome što, premda su neki članovi porodice Selindžer u početku sarađivali, sama porodica Selindžer na kraju nije učestvovala u zvaničnim intervjuima. Iako nisu razgovarali direktno sa nama, jesu govorili, a kroz pažljivu analizu nji-hovih izjava i zahvaljujući tome što smo pribavili privatna pisma i neob-javljene dokumente, njihovi glasovi se pojavljuju u ovoj knjizi. Pored toga,

15U V O D

mnogi ljudi neskloni da govore zvanično, uputili su nas na ključne infor-macije i prosledili nam fotografije, pisma i dnevnike koje su celog života čuvali kao tajnu; pet ili šest naših najvažnijih sagovornika pristalo je na razgovor tek posle Selindžerove smrti.

Takođe donosimo dvanaest „razgovora sa Selindžerom“: otkrivamo u njima u razdoblju od pola veka susrete novinara, fotografa, tragača, obožavalaca, članova porodice sa čovekom koji nikad nije prestao da živi kao kontraobaveštajac. Ove epizode dovode čitaoca do toga da sve intim-nije upoznaje pisca koji je duže od pola vela bio nepokolebljivo nedostupan.

—

U Selindžerovom životu su postojale dve snažne demarkacione tačke: Dru-gi svetski rat i njegovo uranjanje u veru Vedanta. Drugi svetski rat je uništio čoveka, ali isto tako od njega stvorio velikog umetnika. Vera mu je pružila utehu koja mu je kao čoveku bila potrebna, ali je ubila njegovu umetnost.

Ovo je priča o vojniku i piscu koji je izbegao smrt tokom Drugog svet-skog rata, ali nikad nije u potpunosti prihvatio da je preživeo, polu-Jevre-ju s Park avenije koji je na kraju rata otkrio šta znači biti Jevrej. Ovo je istraživanje procesa u kom su se slomljeni vojnik i ranjena duša preobrazili, kroz njegovu umetnost, u ikonu dvadesetog veka i potom, kroz njegovu veru, tu umetnost uništili.

Selindžer je imao neprijatnu urođenu manu koja mu je pomračila čitav život. Neuspešan student, živahan talenat, kicoš i pametnjaković iz kakvog romana F. Skota Ficdžeralda, bio je izuzetno odlučan da postane veliki pisac. Zabavljao se s Unom O’Nil – zamamnom kćerkom nesumnjivo naj-boljeg američkog dramskog pisca, Judžina O’Nila – i objavljivao pripovetke u Saterdej ivning postu i drugim revijama. Posle rata, Selindžer je odbio da se ijedna od tih priča ponovo objavi. Rat je ubio autora.

Kao vodnik u 12. pešadijskom puku, Selindžer je služio u pet krvavih kampanja na evropskom ratištu tokom 1944. i 1945. Kao kontraobaveštajcu, posao mu je bio da isleđuje ratne zarobljenike; radio je u ratu senki, na ničijoj zemlji između Saveznika i Nemaca; prikupljao je informacije od civila, ranjenika, izdajnika i crnoberzijanaca. Video je iz prve ruke ratna razaranja i uništenja. Kada se bližio kraj, on i drugi vojnici naišli su na Kaufering IV, pomoćni logor uz Dahau. Ubrzo po suočavanju s Kauferin-gom, Selindžer se u Nirnbergu javio u bolnicu, kao psihička žrtva konačnog ratnog otkrovenja.

16 S E L I N D Ž E R

Tokom rata i za vreme posleratne hospitalizacije, Selindžer je nosio sa sobom lični talisman za preživljavanje unutar ratne mašine za proizvodnju leševa: prvih šest poglavlja romana o Holdenu Kolfildu. Ta poglavlja će postati Lovac u raži, koji je iznova definisao posleratnu Ameriku i najbolje se može shvatiti kao prerušeni ratni roman. Selindžer je iz rata izašao ne-sposoban da veruje u herojske, plemenite ideale koje po našem mišljenju zastupaju naše kulturne institucije. Umesto da napiše roman o borbama, kao Norman Majler, Džejms Džons i Džozef Heler, Selindžer je ratnu trau-mu ugradio u ono što je na prvi pogled izgledalo kao roman o sazrevanju. Isto tako, u Devet priča, duh iz mašine je posleratna trauma: knjiga počinje samoubistvom, na sredini je jedva izbegnuto, da bi se njime završila.

Duboko oštećen (ne samo ratom), on je otupeo; a tako otupeo, čeznuo je da vidi i oseti jedinstvo u svemu, ali se zadovoljio ravnodušnošću prema svačijem bolu osim prema sopstvenom, što ga je najpre savladalo, a potom i sasvim obuzelo. U drugom braku, neprestano se udaljavao od porodice, provodio nedelje i nedelje u svom izdvojenom bunkeru, a ženi Kler i deci, Metjuu i Margaret, govorio: „Nemojte me uznemiravati, osim ako ne izbije požar.“ Prema Margaret, koja se usudila da ovaploti buntovne crte kanoni-zovane u njegovoj prozi, bio je zaprepašćujuće hladan. Njegovi likovi Freni, Zui, i Simor Glas, uprkos ili upravo zahvaljujući svom samoubilačkom ludilu, zauzimali su nemerljivo više mesta u njegovom srcu nego stvarna porodica.

Davljenik koji se očajnički hvata za slamku, plutao je sve dalje i dalje od kala svakodnevice i nastanjivao sve apstraktnije prostore, da bi utehu našao u vedantičkoj filozofiji: nisi telo, nisi um, odreci se imena i slave. „Ravnodušnost, druže, i samo ravnodušnost“, napisao je u Zui. „Nepos-tojanje čežnji. ‘Prestanak svih želja.’“ Njegova dela tačno prate tu fizičko-metafizičku osu; iz knjige u knjigu, on je svoj zadatak sve više sagledavao kao širenje te doktrine.

Selindžerova riznica, koju otvaramo u poslednjem poglavlju, sadrži ot-krovenja o njegovom karakteru i karijeri, ali ne postoji „krajnja tajna“ čije bi ga otkrivanje objasnilo kao čoveka. Umesto toga, u životu mu se zbio niz međusobno isprepletanih događaja – u rasponu od anatomije, preko ljubavi, rata i slave pa do religije – koje razotkrivamo, pratimo i povezujemo.

Stvorivši svoj privatni svet u kom je mogao sve da kontroliše, Selindžer je iščupao besprekornu, besmrtnu umetnost iz patnji Drugog svetskog rata. A onda, kada nije mogao sve da kontroliše – kada se nakupilo previše patnji da bi ih ljudsko biće sazdano tako tanano kao on moglo da izdrži – pot-puno se predao Vedanti, pretvorivši drugu polovinu svog života u ples sa duhovima. Više nije imao ništa nikome da kaže.

2

MALA POBUNAKOD PARK AVENIJE

NJUJORK, 1919–1936.; BEČ, AUSTRIJA, 1937–1938.;KOLEDŽVIL, PENSILVANIJA, 1938.;

RAZNE VOJNE BAZE, 1941–1943.

Rođen u imućnoj porodici s Park avenije, mladi Selindžer je kontraš, usamljenik, glumac, loš učenik, student vojne akademije i umetnik sa

nesvršenim fakultetom, sve samo ne sin svojih roditelja. Ili on samo mora da veruje u to, kako bi postao pisac kakav želi da bude.

DEJVID ŠILDS: Selindžer je rastao u mehuru. Voleo je majku, koja je vole-la njega. Obožavao je sestru, Doris, koja je obožavala njega. Otac mu je bio konvencionalan, strog i, uprkos tome što je bio Jevrej koji je uvozio šunke, religiozan. Džerom Dejvid Selindžer nije želeo da bude ništa od svega toga. Dok je odrastao u bogatoj porodici koja mu je ugađala, bio je protiv svega što je ona oličavala – protiv vrednosti više srednje klase sa Menhetna; ili bolje rečeno, osećao je duboki konflikt u vezi sa tim vrednostima. Njegov prvobitni problem bilo je, u određenom smislu, nepostojanje problema.

IJAN HAMILTON: Njegov otac, Sol Selindžer, rođen je [16. marta 1887.] u Klivlendu, u državi Ohajo.

DEJVID ŠILDS: Solomon Selindžer, star dvadeset dve godine, Jevrej iz Čikaga, upoznao se sa Mari Džilić, starom sedamnaest godina, katolkinjom rođenom 26. avgusta 1893. u Atlantiku, u državi Ajova. Kad su se venčali, ona je ime promenila u jevrejskije – Mirijam. Selindžer će se obresti upravo u kontradiktornostima i zbrci između očevog judaizma i majčinog katoli-cizma; to će biti procep u koji će ciljati.

46 S E L I N D Ž E R

ŠEJN SALERNO: Selindžerova sestra Doris kazala je njegovoj kćerki Mar-garet da su Sol i Mirijam u Čikagu upravljali jednim bioskopom, ali on je bio neuspešan. Sol je za sebe pronašao mesto u firmi za uvoz mesa i sira, Dž. S. Hofman. Sol je vlasnika toliko impresionirao, da je on od njega zatražio da se preseli u Njujork i tamo upravlja podružnicom za Istočnu obalu.

EBERHARD ALSEN: Posle rođenja Selindžerove sestre Doris, 17. de-cembra 1912., njegova majka Mirijam je imala dva spontana pobačaja.

ŠEJN SALERNO: Mirijamini lekari nisu očekivali da njena druga trudnoća urodi plodom, zato što je u drugom mesecu bolovala od upale pluća. Međutim, 1. januara 1919., u Njujorškom porodilištu i bolnici za bebe na Zapadnoj 61. ulici na Menhetnu, rođen je Džerom Dejvid Selindžer. Po rođenju su mu nadenuli nadimak – Soni.

VILIJAM MAKSVEL: Što se današnjeg stanovništva tiče, postoji velika razlika između onih koji su u grad došli kao odrasli ljudi, i onih koji su tamo rođeni i stasali. Detinjstvo u Njujorku je posebno iskustvo. Ponajpre, poznata javna mesta imaju sasvim različite konotacije. Džeri Selindžer se kao dečak igrao na stepenicama javnih građevina koje bi neki dođoš odmah prepoznao, a on nikada nije znao kako se one zovu. Vozio se biciklom u Central parku. Upao je u Lagunu. One gotovo do božanstvenosti veličane robne kuće, Mejsis i Gimbels, za njega i dalje predstavljaju samo odeljenje s igračkama u vreme Božića. Park avenija podrazumeva vožnju taksijem do Velike centralne stanice na početku letovanja.

EBERHARD ALSEN: Kada je Selindžer rođen, porodica mu je stanovala na Zapadnoj 113. ulici broj 500, a potom u Severnom Harlemu, na Brod-veju broj 3681, da bi se vratila u Morningsajd hajts – na Zapadnoj 113. ulici broj 511 – pa niže do Gornje zapadne strane na Zapadnoj 82. ulici broj 215 i konačno – od 1932. pa nadalje – na Gornju istočnu stranu: ugao Park avenije i Istočne 91. ulice, na adresu Park avenija broj 1133, otprilike u istom kraju u kom žive i imućni roditelji Holdena Kolfilda.

MAJKL KLARKSON: Introvertan i učtiv, mali Selindžer je voleo da glumi, piše i odlazi sam u duge šetnje.

ŠEJN SALERNO: Doris Selindžer je rekla svojoj bratanici, Margaret Selindžer, „Tvoj otac i ja smo bili najbolji drugari dok smo odrastali.“

47M A L A P O B U NA KO D PA R K AV E N I J E

DORIS SELINDŽER: Da li vam je moja majka ikad ispričala za Sonija i Malog Indijanca? Trebalo je da jednog popodneva čuvam Sonija dok je majka u kupovini. Moglo mu je biti tri ili najviše četiri godine. Meni je bilo oko deset. Strašno smo se posvađali oko nečega – zaboravila sam šta je to bilo – ali Soni se toliko ražestio da je spakovao kofer i pobegao. On je stalno bežao od kuće. Kad je majka nekoliko sati kasnije došla iz kupovine, zatekla ga je u predvorju zgrade. Bio je obučen od glave do pete u svoj indijanski kostim, sa dugom perjanicom i svim ostalim. Rekao je: „Majko, ja bežim od kuće, ali ostao sam da bih ti rekao zbogom.“ Kad mu je raspakovala kofer, on je bio pun vojnika-igračaka... Njih dvoje su bili veoma bliski. Uvek su bili zajedno, Soni i majka, majka i Soni. Tata je uvek izvlačio deblji kraj.

DEJVID ŠILDS: Jedna od malobrojnih anegdota koje imamo o Se-lindžerovom odnosu s njegovim ocem ima odjek u naslovu njegove možda najpoznatije pripovetke. Sol je na plaži držao Džerija u vodi i zahtevao od njega da traga za „banana-ribama“.

MARK HAULEND: U brojnim Selindžerovim pričama i novelama, roditelji su praktično odsutni. Čujemo u tim pričama [o Glasovima] da tu ima mnogo ljubavi, ali nikad ne upoznamo Lesa, niti ikada ugledamo Lesa i Besi, patrijarha i matrijarha, u bilo kakvom međusobnom odnosu.

ŠEJN SALERNO: Ubrzo posle njegove bar micve, Džeri i Doris su saznali da Mirijam nije rođena kao Jevrejka. Selindžerovi su slavili i Božić i Ha-nuku.

DŽIN MILER: Mislim da je on imao dosta problema s ocem. Nikad mi nije rekao da mu se otac bavio trgovinom mesom. Uvek mi je govorio da njegov otac trguje sirom, kao i da veoma želi da mu se on pridruži u toj trgovini sirom, što Džeri nije imao nameru da uradi, pa mislim da je zbog toga dolazilo do velikih svađa.

Otac nije odobravao ono što je on radio. Sad sam se setila kako je Džeri pomenuo u jednom pismu: „Ponekad moraš da se osloniš na sopstveno odobravanje. Ponekad ljudi neće nikako odobravati ono što radiš. Odo-bravanje će nastupiti ili veoma kasno, ili ga nikada neće ni biti.“ Sigurna sam da je govorio o ocu. Ispričao mi je u osnovnim crtama o tome kako je otac želeo da ga uključi u taj posao. O tome kako on ne namerava time da se bavi. O tome kako je otac njegovu želju da se bavi pisanjem smatrao smešnom. O tome kako je njegova majka mislila da je to sasvim u redu. Da

48 S E L I N D Ž E R

Džeri može da radi sve na šta se odluči, ako se njegova mati pita. Ona je odobravala sve njegove postupke. Nikada nije tražio od mene da se upo-znam s njima. Nikad nije govorio o tome kako je u mladosti prkosio ocu. Nikad nije govorio o tim godinama.

DEJVID ŠILDS: Tokom čitavog života i spisateljske karijere, Selindžer i njegovi junaci koji su mu bili drugo ja (Holden, Badi i dr.) bune se protiv buržoaske hipokrizije. Mogući izvor toga leži u kriminalnom ponašanju kompanije Dž. S. Hofman.

ŠEJN SALERNO: Sol Selindžer je bio potpredsednik Dž. S. Hofmana kada je kompanija bila optužena za kršenje antimonopolskih zakona SAD i nameštanje cena. U martu 1940. kompanija je optužena za zaveru sa ciljem uspostavljanja monopola na snabdevanje „sirom stranih tipova“ koji se proizvodio u Sjedinjenim Državama. Kasnije te godine, Savezna trgovačka komisija izdala je naređenje kompaniji da „prestane i odustane od nameštanja ili održavanja“ cena koje su proizvođačima iz Viskonsina nuđene za švajcarski sir i limburger.

Godine 1941. jedan savezni sudija optužio je kompaniju Hofman da se „hotimice i trajno bavi zaverom i namešta cene za isplatu fabrikama sira... u periodu od približno osam godina [odnosno, za sve vreme detinjstva Dž. D. Selindžera provedenog na Park aveniji]. Ishod te zavere bilo je ukla-njanje konkurencije među optuženima.“ Godine 1942., savezna velika po-rota optužila je kompaniju Hofman za „zaveru sa ciljem nameštanja cena američkih i brik sireva.“2

Pravne nevolje Sola Selindžera i kompanije Hofman su se nastavile. U septembru 1944. Hofman nije osporio optužbu i platio je globu od 2.000 dolara zbog zavere sa ciljem nameštanja cena koje su plaćali prodavci „sireva stranih tipova“ proizvedenih u Viskonsinu. A kasnije te godine, Hofman je pristao da prestane sa korišćenjem oznaka koje su ukazivale na to da je njihov švajcarski sir uvezen iz Švajcarske.

Za preterano osetljivog sina oca koji ga je neprestano osuđivao, a sebe predstavljao kao zatočnika svega konvencionalnog i uglednog, takvi prestu-pi sigurno su imali silinu otkrovenja. I zaista, u jednom od svojih interjvua, Selindžer je za svog oca rekao da je „prevarant.“

2 Brick cheese, vrsta sira iz Viskonsina koja se pravi u obliku cigle. Boja mu varira od bledožute do bele, a sam sir ima sladak i blag ukus kad je mlad, da bi sa stajanjem poprimio snažnu i zrelu aromu; prim. prev.

49M A L A P O B U NA KO D PA R K AV E N I J E

DŽON Č. ANRU: Džeri i njegov otac su se međusobno otuđili. Mnogo manje je pominjao majku. Jednom se našalio: „Majka me je pratila do škole sve dok nisam napunio dvadeset šest godina. Tipično za majke.“

DŽOJS MEJNARD: Džeri mi nije pričao gotovo ništa o svojoj porodici. Nije bilo njegovih fotografija iz detinjstva, niti slika njegove porodice, ses-tre. Ničeg nije bilo.

LEJLA HEDLI LUS: Pitala sam ga da li je Freni i Zui autobiografska knjiga, je li on imao braće i sestara, i da li je Besi opisana po ugledu na njegovu majku. Stalno je izbegavao da mi na to odgovori.

DEJVID ŠILDS: Selindžerova kći Margaret ističe da je Selindžer, pogotovo dok je odrastao, imao veoma sukobljena osećanja zbog toga što je polu-Jevrej, ne usled verovanja već usled toga što se nalazio u teškom društvenom položaju. Mnogi ljudi u četrdesetim godinama dvadesetog veka imali su neskrivene predrasude protiv Jevreja; na primer, vrhunski univerziteti su ograničavali broj Jevreja koje su primali na studije. Prihvaćenost u visokom društvu nije zahtevala samo novac, obrazovanje i veze, već i nejevrejsko poreklo. Kako je Selindžer stario, sve češće je priželjkivao sve ono što je tvrdio da prezire: novac, interese u Holivudu, odobravanje vrhunskih uni-verziteta. Bio je to kratak spoj od samog početka.

DRUG IZ DETINJSTVA: On je hteo da radi nekonvencionalne stvari. Satima, niko iz njegove porodice nije znao gde je on, niti šta radi. Pojavio bi se samo na obedima. Bio je dobar dečak, ali isto tako i od onih koji vam se, ako biste poželeli malo da se kartate, ne bi priključio.

—

ERNEST HEJVMAN: [Selindžer] nipošto nije bio čudo od deteta; jako se mučio da završi osnovnu školu u Njujorku. U to vreme su ga svi zvali Soni.

MARK HAULEND: Selindžer je bio jako loš učenik. Ocene su mu bile grozne.

DŽON SKOU: Za razliku od Zuija i ostalih, [Selindžer] nije bio nikakva sveznalica. Njegove ocene u javnim školama [koje je pohađao od osmog

50 S E L I N D Ž E R

razreda pa nadalje] na Gornjoj zapadnoj strani Menhetna, bile su uglavnom vrlodobre, ali aritmetika ga je potpuno zbunjivala. Taj visoki, mršavi dečak bolje se provodio u Kampu Vigvam u Herisonu, u državi Mejn, gde je sa jedanaest godina dobro igrao tenis i lako pronalazio drugove.

DEJVID ŠILDS: U taj kamp su išla jevrejska deca više srednje klase.

EBERHARD ALSEN: Mladi Džeri Selindžer je bio komunikativan i u potpunosti je učestvovao u aktivnostima kampa; pomogao je čak i da se postavi pozorišna predstava.

ERNEST HEJVMAN: Dok je bio dečak, zanimao se za dramu: u godi-šnjaku Kampa Vigvam za 1930. on se navodi kao svima „omiljeni glumac.“

POL ALEKSANDER: Godine 1932., Sol Selindžer je dogovorio prijemni razgovor za svog sina u gimnaziji Makberni, ekskluzivnoj privatnoj školi u Zapadnoj 63. ulici na Gornjoj zapadnoj strani Menhetna. Dokumentacija ukazuje na to da razgovor sa Sonijem nije bio nimalo impresivan. Nespretan i ambivalentan, odavao je utisak upravo onoga što je i bio – rastrojenog, rasejanog, uobraženog deteta koje pojma nema šta želi da radi u životu. Za vreme prijemnog razgovora u gimnaziji, Soni je lakomisleno rekao kako ga zanimaju dve teme: „drama i tropske ribe“, pokazavši tako naznaku svog defanzivnog stava.

ŠEJN SALERNO: Selindžer je u Makberniju pohađao prvu i drugu go-dinu.

ERNEST HEJVMAN: Dokumentacija iz njegove prve godine pokazuje koeficijent inteligencije 111, nijansu iznad proseka, i ocene od 80 iz en-gleskog, 77 iz biologije, 66 iz algebre, i 66 iz latinskog.

FEBA HOBAN: Selindžer je bio loš učenik. Dosijei iz Makbernija poka-zuju i da je Selindžer imao izvesna ista interesovanja kao i Holden. Uprav-ljao je mačevalačkim timom, glumio u školskim predstavama (često igrajući žene), i radio u školskom listu Makbernovac.

DEJVID ŠILDS: U prikazu predstave sa nazivom Merin gležanj objav-ljenom u školskom listu napomenuto je: „Neki misle da je najbolji bio na-stup Džeroma Selindžera.“

51M A L A P O B U NA KO D PA R K AV E N I J E

ŠEJN SALERNO: Optužen za to da ga je „uzdrmao“ pubertet i da ne zna šta znači reč „industrija“, Selindžer je ponavljao razred u Makberniju u proleće 1934. i napustio školu. Nije bolje prošao ni u privatnoj školi Men-haset, na Long Ajlendu.

HARVI DŽEJSON: Selindžerov otac zaključio je da u život njegovog sina treba uvesti nekakav red, pa ga je prebacio u vojnu školu.

ŠEJN SALERNO: Sol je stupio u vezu sa Vojnom akademijom Veli Fordž u Vejnu, u državi Pensilvaniji, ali nije otišao sa sinom na razgovor. Mnogi ljudi tvrde kako Sol nije prisustvovao tom razgovoru kako mu sina ne bi odbili zbog antisemitizma.

Selindžer u gimnaziji Makberni

52 S E L I N D Ž E R

DEJVID ŠILDS: Selindžerova mati je bila preterano zaštitnički nastrojena. Kad su Selindžerovu kćerku poslali u internat u njenoj dvanaestoj godini, Selindžer je pomenuo koliko je jedva čekao da umakne od sveobuhvatne majčine topline u vreme svog odlaska u internat. Majk ga je odvela na pri-jemni razgovor u Veli Fordž. Prihvatili su ga, upisao se nekoliko dana kasnije i ostao tamo do kraja školovanja.

VILIJAM MAKSVEL: Selindžera su poslali u vojnu školu kad mu je bilo petnaest godina, i nimalo ne iznenađuje što se on nje gnušao.

LEJLA HEDLI LUS: On jeste rekao da je pohađao vojnu školu i, sasvim čudno, kazao je da mu se dopala.

ŠEJN SALERNO: Može se lako zamisliti da je Selindžer iskreno verovao u oba sentimenta: Maksvelu je dokazivao kakav je umetnik time što je osuđivao vojnu školu, dok je svojoj devojci hteo da pokaže koliko je srdačan govoreći kako mu se tamo dopadalo.

Selindžer, u drugom redu, drugi sleva, Vojna akademija Veli Fordž

53M A L A P O B U NA KO D PA R K AV E N I J E

DEJVID ŠILDS: Njegova sestra Doris još ga je nazivala „Soni“, ali on je od svih ostalih tražio da ga nazivaju „Džeri.“ „Džej-Di“ je bilo previše zvanično, a „Dejvid“ previše jevrejski.

NJUJORK TAJMS: (19. maj 1935.) Gospođica Doris Džejn Selindžer, kći gospodina Sola Selindžera i njegove supruge, sa adrese Park avenija 1133, udala se za Vilijama Simena Semjuelsa, sina pokojnog Morisa S. Semjuelsa i njegove udovice, juče, u domu svojih roditelja. Ceremoniju je obavio dok-tor Džon Lavdžoj Eliot u prisustvu rodbine.

MARK HAULEND: Veli Fordž je za Selindžera bio dobro mesto, pošto ga je izvukao iz Njujorka, dalje od oca. Vojna škola je okruženje sa veoma definisanom strukturom. A u tom periodu života, izgleda da je on želeo nešto takvo, kao i da mu je to bilo potrebno.

DEJVID ŠILDS: On je oduvek mrzeo da mu bilo ko naređuje, a Vojna akademija Veli Fordž bila je veoma stroga, a on je ipak tamo napredovao. Zavoleo je vojnu školu i, kasnije, i samu vojsku. Bio je spreman da uradi sve ono neophodno da postane pisac, a znao je da će mu vojna služba pomoći da se potpuno ratosilja stana na Park aveniji u kom je odrastao. On je želeo iskustvo. Nije imao pojma koliko će ga to koštati.

ŠEJN SALERNO: Selindžer je išao na sve neophodne kurseve i učestvovao u mnogim vanškolskim aktivnostima, poput škole rezervnih oficira i hora, ali u kampusu je bio najprivrženiji „Masci i mamuzi“, dramskoj sekciji. Glu-mio je u svim predstavama dve godine koliko je tamo proveo, najčešće u ženskim rolama, što mu je dotad već bilo sasvim poznato. Igrao je žene u mnogim, mnogim pozorištima.

Jedan od njegovih razrednih drugova ima godišnjak Ukrštene sablje u kom je, umesto da se potpiše svojim imenom, Selindžer za potpis iskoristio imena likova koje je te godine glumio. On nije bio Džerom Selindžer; nije bio Soni Selindžer; bio je niz likova u raznim komadima, i želeo je da ga se drugovi po njima sećaju.

POL ALEKSANDER: Kao predani član dramske sekcije „Maska i ma-muza“, Džeri se pojavio u Kraju putovanja R. S. Šerifa, gde je glumio ulogu mladog Relija.

Selindžer je potpisao godišnjak Veli Fordža imenima likova koje je dočaravao u raznim predstavama

Selindžer u Vojnoj akademiji Veli Fordž

659

O AUTORIMA

DEJVID ŠILDS je autor petnaest knjiga, među kojima su i bestseler Nju-jork tajmsa – Fora sa životom je u tome što ćeš jednog dana biti mrtav; Glad za stvarnošću, nazvana jednom od najboljih knjiga 2010. u više od trideset publikacija; Crna planeta, finalistkinja takmičenja za Nacionalnu nagradu kruga književnih kritičara; i Daljinac, dobitnica nagrade PEN/Revson. Njegova dela prevedena su na dvadeset jezika.

ŠEJN SALERNO je režiser, producent i scenarista Selindžera, proslavljenog dokumentarnog filma o Selindžeru koji je premijerno prikazan u septembru 2013. u distribuciji kompanije Vajnštajn, a debitovaće kao 200. epizoda serije Ameriken masters na PBS-u u januaru 2014. Pored Selindžera, Salerno je napisao i producirao nekoliko uspešnih filmova i TV serija. Nedavno je bio koscenarista i izvršni producent hvaljenog filma Divljaci, koji je režirao Oliver Stoun.

DEJVID ŠILDS

ŠEJN SALERNO

SELINDŽER

PRVO IZDANJE, 2014.ISBN: 978-86-88617-82-6

Izdavač:ADMIRAL BOOKS

Beograd, Kneza Miloša 95www.admiral-books.rs

Za izdavača:Zoran Rapajić

Urednik:Mileta Aćimović Ivkov

Prevod:Goran Skrobonja

Lektura:Tanja Nikolić

Štampa:HL Print, Bački Petrovac

Tiraž:1.000 primeraka