1

PREDRAG KOVAČIĆ

CRTEŽI / SKULPTURE 2014. – 2018.

21.6.2018. – 12.7.2018.

Sadržaj

Biografija …………………………………………………………………………. 3

O crtežu / Sreto Bošnjak …………………………………………………... 4 Crteži ………………………………………………………………………………6 O skulpturi / Miroslav Sapundžić …………………………………… 7 Skulpture …………………………………………………………………….. 10

Predrag Kovačić WWW.KOVACIC.SE

Promenada49, 22000 Sremska Mitrovica, Srbija +381 69 628 052 / kovacicsm@gmail.com

3

Predrag Kovačić je rodjen u Sremskoj Mitrovici 1985.

Akademiju umetnosti u Novom Sadu, smer vajarstvo, završava 2009. u klasi prof. Mladena Marinkova kod kojeg završava i postdiplomske studije. 2017. Stručno se usavršava na polju digitalne fotografije gde dobija sertifikat Harvard Univerziteta

Član SULUV-a, IUOMA. Likovno-pedagoškim radom se bavi u okviru Likovne škole‘’Štifla’’ i osnovne škole “Jovan Jovanović Zmaj” u Sr.Mitrovici.

Njegov opus obuhvata serije crteža, skulptura, ambijentalnih instalacija, fotografija i video radova.

Priredio dvadeset dve samostalne izložbe i učestvovao u preko sedamdeset grupnih. Radovi su mu zastupljeni u muzejskim i ličnim kolekcijama: Velike Britanije, Turske, Portugala, Francuske, Grčke, Nemačke, Italije, SAD-a, Argentine, Rusije, Japana, Spanije, Madjarske, Holandije, Indonezije, Nigerije.

Biografija

4

Predrag Pedja Kovačić, mladi likovni stvaralac, osetio je ne samo draž slobode izbora i metoda, već i relacije unutar ideoloških (sa prizvukom filozofskog mišljenja) i izvesnih primesa eksperimentalnog, barem u “donjoj” zoni egzistencije opserviranog predmeta.

Posle iskustva sa tipičnim postmodernističkim iskustvima, multimedijalnim i multidisciplinarnim sadržajima: široki zahvat postmoderne, instalacije, performansi, fotoinstalacija, instalacija fotografike, Peđa začinje jedan novi ciklus radova koji će proširiti obim njegovih interesovanja.

Reč je o crtežu kao likovnoj disciplini u kojoj se, u izvesnom smislu, dodiruju dva tipa crteža klasično-tradicionalni i moderni (aktuelni), na kojima autor iskušava moć intuicije i moć

O crtežu / Sreto Bošnjak /

oblikovanja jednog jezika koji je stariji i od svesti o jeziku. Autor je i sam dao nekoliko teoretskih napomena u strukturnoj i funkcionalnoj dimenziji jezika, prosvetljenog poetskim nadahnućem. Razume se, Kovačić ne posmatra crtež kao oblik kontinuiteta sa bilo kojom pojavom tradicije. Da bi se taj stav pojasnio, dovoljno je da se ukratko osvrnemo na pojam estetike, koja više nije nauka o lepom, nije čak ni otkrivanje nekog novog normativnog sistema koji briše granice izmedju tradicionalnog nasleđa klasičnih vrednosti, koje imaju duboku vezu sa istorijskim sistemima, idealima i principima. Umesto toga, estetika je danas logika mašte koja sve agresivnije odbacuje supstancijalni karakter samog likovnog jezika.

Posmatrano detaljnije, ovde je reč o tipičnoj postmodernističkoj aktivnosti na planu povezivanja umetnosti i društva: sudbina umetnosti

5

i aktuelan kao koncept izražavanja modulacija linija sa jasnom idejom o angažovanom karakteru dela. Linija mu je sigurna, likovno funkcionalna, u oblikovanju koncepta jasna, ali, istovremeno, i samoj sebi dovoljna. Kombinacija u procesu nastanka crteža sa monotipijom crtežu daju karakter višeslojnosti.

je refleks sudbine društva, umetnosti kao nezavisne

stvarnosti sve se kreće prema problemskoj definiciji humanističke osnove vizuelnog jezika. Kod Kovačića je taj proces donekle drugačiji. U njegovom radu može se osetiti izvesna doza eksperimentalnog, barem u “donjoj”, nevidljivoj zoni egzistencije opserviranog predmeta. Kovačić oseća potrebu za što tačnijom i preciznijom definicijom ne samo oblika, već i njegovog dejstva unutar sadržajne osnove dela. Bitna činjenica, koja je trajna okosnica njegovog kreativnog čina, je težnja za razlaganjem jezičkih struktura u totalitetu plastičkih normi samih činjenica i pre no što one postanu nosioci idejnih intencija. U takvoj konstelaciji logično je očekivati izvesne promene koje će označiti novi prilog aktuelnoj umetničkoj praksi: serijom crteža otvorio je novi proces koji obećava nove rezultate. Ne treba smesti s uma činjenicu da je za Predraga Kovačića i sam pojam “crtež” istovremeno I tradicionalan

6

7

Stvaranje umetničkog dela uvek podrazumeva izazov nalaženja dobre mere između poesis-a i techne, večno traganje za ravnotežom dve sile –nesputanosti kreativne energije i otpora materijalne datosti- u kome od umeća stvaraoca zavisi da li će srećan ishod biti u međusobnoj harmoniji ili dominaciji jedne od njih. U vajarstvu, shodno osobenostima samog medija –prostornost, naglašena fizička dimenzija, estetika materije- taj zahtev je znatno veći. Brojni primeri iz istorije umetnosti i istorije materijalnog oblikovanja uopšte otkrivaju ljudsku osobinu konkvistadora koji želi da pobedi i osvoji prirodu drveta, kamena, metala i saobrazi ih svojoj ili opšte vladajućoj ideji: za Mikelanđela, poklonika filozofije neoplatonizma, blok mermera je bio ništa više od tamnice u kojoj je umetnička

“Prvo je bio duh, a tek potom plastika. Prvo želja za oblikovanjem, potom konkretno vajarstvo.

Vajarstvo je postalo primena primarnog duha.”

Bela Hamvaš

O skulpturi / Miroslav Sapundžić /

zamisao zatočena poput duše u okovima tela, a misija umetnika je da je oslobodi; Bernini je odgovorio principima barokne estetike zadojene fenomenom efemernosti i dinamizma, te umesto vizure postojanosti i čvrstine mermera, naglasio je iluziju njegove mekoće. Avangardni eksperimenti u arhitekturi i vajarstvu otkrili su funkcionalne i estetske aspekte to tada neumetničkih materijala, a tek polovinom 20. veka umetnost enformela dala je omaž i nezavisni status materiji oslobađajući je ograničenja forme, ideje i konteksta – osvajanje/iskušenje slobode. U stvaralaštvu Predraga Kovačića ni poetska stremljenja niti tehničko umeće ne pokazuju nameru da nadvladaju materiju. Sinergijom svojih stvaralačkih potencijala, ove dve sile su u

8

u službi artikulisanja suštine materije i njenih plastičkih vrednosti. Ispitujući različita medijska polja vizuelnih umetnosti – crtež, sliku, fotografiju, skulpturu, instalaciju, video, performans, mejl-art – Kovačić nastoji da pronikne u prirodu svakog medija. Njegov cilj je više od postizanja prepoznatljivosti rukopisne bravure i spoljašnjih efekata artizma, a svestrana i narastajuća produktivnost donose mu dragoceno iskustvo i otvaraju vidik ka umetnosti u njenom totalitetu. Stoga, autor u svom radu izmešta stvaralački fokus sa oblikovanja pojedinačnog dela na pomalo aristotelovsko traganje za smislom umetničke kategorije; reklo bi se, dela su fragmenti čija skupina ukazuje na traganje za opštim, zajedničkim imeniteljem

umetničke vrste. Jedna

skulptura je sekvenca u procesu koji je određen kao stvaralački imperativ, ona je otvoreno delo i jedan granični slučaj, manje rezultat

umetničke zamisli, a više plod duhovne napetosti. Rešavanje problema forme, poput istraživanja odnosa različitih tekstura ili igra polihromije, komponovanje masa, naglašavanje dominantnih osa ritmom horizontalnih i vertikalnih linearnih ureza, ovaj mladi umetnik realizuje upotrebom minimalnih sredstava i intervencija, a efekat nikad nije bučan, već ostaje prisutan poput tragova tihog dijaloga, skoro šapata kojim se obraća kamenu. Za autora kreativni čin se ogleda, nekad gotovo i okončava, u dobrom odabiru materijala-kamena-sagovornika, a posebna je veština biti dobar i nadasve strpljiv slušalac tog sagovornika, jer je vreme kamena mnogo sporije od ljudskog. Novalis čak tvrdi da postoje kamenovi filozofi. Kovačićeva skulptura je apstraktna, ali on od apstrakcije ne gradi doktrinu. Često organska i asocijativna, njegova apstrakcija ostavlja posmatraču prostor da izmašta i dopuni oblik vizijom

9

portreta, anatomijom i pokretima ljudskog torza, glave ili zoomorfnom siluetom. Ona nema tendenciju da postane figuralna, ali moguća projekcija figure dovoljno svedoči o sugestivnoj moći njenih vizuelnih-plastičkih elemenata. Ako uvažimo tezu da je plastika zapravo materija u svom punom čulnom sjaju, onda sjaj Kovačićeve plastike postaje vidljiv postepeno, a bljesak izostaje. Ona na prvi pogled nije dopadljiva, ponekad gruba i sirova u izrazu, stoga i kada je skromnog galerijskog formata odaje utisak snažne ekspresije i neklasične arhetipske monumentalnosti. Moguće nejasna i zbunjujuća, bez želje da udovolji, stvorena da podstakne pitanja, da bude intrigantna, čak provokativna, “to je ona skulptura za koju čovek oseća da ju je stvorilo vreme u kojem svi mi živimo.”1

_______________ 1 Bela Hamvaš, Estetika

10

11

12

Izdavač: Muzej Srema

Vuka Karadžića 3 Sremska Mitrovica

Za izdavača: Saša Bugadzija

Kustos izložbe: Svetlana Subašić

Tehnička realizacija: Slobodan Maksić e katalog