1

Проф. др Рајна Драгићевић

ПРЕДАВАЊА ИЗ ЛЕКСИКОЛОГИЈЕ (Српски језик за све студенете Филолошког факултета)

Напомена за студенте: За испит из Српског језика лексикологију треба учити из

овог материјала и из поглавља о лексикологији у уџбенику Живојина Станојчића и

Љубомира Поповића: Граматика српскога језика (уџбеник за I, II, III и IV разред

средње школе), Београд: Завод за уџбенике.

РEЧНИЦИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

Већини људи је јасно чему служе двојезични речници. Ако не разумемо значење

неке речи у једном језику, отворићемо двојезични речник и у њему прочитати превод те

речи. Чему, међутим, служи речник чија је и лева и десна страна написана истим језиком,

па се чак речи наведене на левој страни речника објашњавају на десној страни другим

речима истог тог језика?

Речник српскохрватског књижевног и народног језика

Српске академије наука и уметности

Општи подаци. Највећи једнојезични описни речник српског језика зове се Речник

српскохрватског књижевног и народног језика (Речник САНУ). Тај речник, нажалост, још

није завршен. Израђује се у Институту за српски језик Српске академије наука и

уметности. Он спада у тезаурусе, речнике великог обима и тежи да попише скоро

целокупну лексику савременог књижевног и народног језика од Вуковог времена до данас.

Рад на овом речнику осмишљен је и започет још крајем деветнаестог века, а први том је

објављен 1959. године. Од тада до данас урађено је седамнаест томова. Када овај речник

буде био завршен, имаће око тридесет томова и око пола милиона обрађених речи. Сваки

том Речника САНУ има око 15.000 речи, па се процењује да у 17 до сада објављених

томова има преко 200.000 речи.

Шта можемо сазнати из овог речника? Показаћемо на неким конкретним

примерима какве све податке можемо пронаћи у Речнику САНУ.

2

Свако од нас зна која реч има супротно значење од бео или дубок или празан.

Међутим, која реч има супротно значење од речи жедан? У Речнику САНУ пронаћи ћемо

одговор на то питање. То је реч гасан. Реч је обрађена у 3. књизи, а дефиниција основног

значења гласи који је утолио, угасио жеђ; супр. жедан. Пошто уз дефиницију не стоји

квалификатор употребе, нпр. заст. (застарело) или покр. (покрајински), необ. (необично)

итд, рекло би се да је то значење неутрално, необележено. Оно је потврђено овим

примерима: Кад год би се овдје намјерио...све сито и гасно, обуто, одјевено. Ја сам сита,

хљеба нећу; ја сам гасна, воде нећу.

Ако чујете неког из тимочког краја ко говори о кутлајки, вероватно нећете

разумети о чему он то говори. Ситуација ће се још више замрсити ако некако разаберете

шта је кутлајка у тимочком крају, а затим вам се обрати неко из околине Крагујевца и

употреби исту реч, али са сасвим друкчијим значењем. Проблем ћете решити у Речнику

САНУ. Реч кутлајка има два значења и оба су покрајинска. Као прво значење у Речнику

се наводи: земљани суд сличан лонцу, са полукружном дршком на врху, који служи за

ношење јела. У загради поред дефиниције пише тимочки крај. Као друго значење у

Речнику се наводи дрвена кутлача којом се вади комина из казана или каце, а у загради

стоји још и објашњење: крагујевачка околина.

Да ли сте сигурни да заиста знате шта значи глава? Вероватно бисте се сетили два

или три значења ове речи. То, међутим, није довољно да бисмо могли рећи да знамо шта

значи та реч. У Речнику САНУ забележено је 36 значења ове речи, која су распоређена у

19 тачака. Да ли сте знали да глава у неким крајевима означава меру за земљиште

величине једног јутра или врсту украсне биљке? Глава је и извесна количина неке

материје којој је дат лоптаст, купаст или ваљкаст облик и која је служила као нека

врста мере, затим одељак књиге или другог списа који чини извесну целину, поглавље.

Ове и многе друге информације о значењу речи пронаћи ћете у Речнику САНУ.

Лексикографи који израђују овај речник труде се да у њему изнесу све речи које се

користе у нашем језику, укључујући ту и народне говоре. Изутетак су термини који се

користе у наукама и струкама. Зато је овај речник права ризница речи. Циљ лексикографа

је да изнесу сва значења која поседује нека реч. Свако значење које је потврђено у језику

писаца или у усменој говорној традицији, забележено је у овом речнику. Не постоји књига

у којој се налази толико података о српском језику, као што је то Речник САНУ. Овај

3

речник може користити сваком ко се занима за српски језик, али су подаци о речима и

њиховим значењимау овом речнику толико детаљни и бројни да се овај речник

препоручује пре свега онима који се професионално баве српским језиком.

Речник српскохрватскога књижевног језика Матице српске

Речник САНУ има један озбиљан недостатак – он није довршен. Због тога би, у

комплету са Речником САНУ, требало користити и Речник српскохрватскога књижевног

језика Матице српске и Матице хрватске.

Општи подаци. Речник српскохрватског књижевног језика (Речник МС)

представља једнојезични описни речник савременог књижевног језика од Вуковог

времена до данас. Спада у речнике средњег обима, јер се састоји из шест томова и око сто

педесет хиљада обрађених речи. Његова израда отпочела је као плод заједничке идеје

Матице српске и Матице хрватске. Речник је објављиван од 1967. до 1976. године. Прва

два тома заједнички су састављена у Србији и Хрватској, а остале томове је, након разлаза

са Матицом хрватском, објавила Матица српска.

Шта можемо сазнати из овог речника? Релевантност Речника МС огледа се пре

свега у томе што се он у стручним круговима третира као нормативни речник. То значи да

је то речник у којем су углавном обрађене речи из књижевног језика, обележене су

књижевним акцентом, наведене су неке граматичке категорије у складу са граматичким

правилима књижевног језика итд. Због тога, ако желимо да проверимо статус неке речи у

савременом српском језику, обично то радимо тако што проверимо како је она обрађена у

Речнику МС.

На пример, за цвет љиљан поред тог назива постоје бар још два – лиљан и лилиј. У

ком односу стоје ова три имена за исту појаву можемо открити у Речнику МС. Реч лиљан

се у овом речнику дефинише упућивачки: в. љиљан. То значи да лексикограф даје

предност варијанти љиљан у односу на лиљан. Ако се, можда, двоумимо између две

варијанте једне речи, треба изабрати ону варијанту на коју се упућује у овом речнику. Уз

именицу лилиј у Речнику МС стоје два квалификатора: песн. лат, а затим дефиниција: в.

4

љиљан. Квалификатори уз дефиниције представљају начин на који лексикографи

нормирају реч, односно оцењују њен статус у лексичком систему. Реч која се дефинише

без квалификатора припада неутралној лексици, општем лексичком фонду српског језика.

Квалификатор песн. значи да је реч из песничког језика, из тзв. књижевноуметничког

стила и да није општеприхваћена. Квалификатор лат. значи да је реч пореклом из

латинског језика.1 Лексикограф нас дефиницијом упућује на лексему љиљан, што значи да

је и ова варијанта нетипична, нераспрострањена, обележена.

Речник МС може се користити и као речник синонима. У дефиницијама неких речи

можемо наћи и њихове синониме (истозначнице и блискозначнице), што нам у неким

ситуацијама може бити од користи. На пример, уместо да у сваком реду неког текста

употребљавамо придев љут, можемо га замењивати другим придевима који значе исто

или слично. Синониме можемо пронаћи у дефиницијама овог придева у Речнику МС:

незадовољан, нерасположен, гневан, срдит, напрасит, прек, раздражљив, опак, опасан,

свиреп, крволочан, огорчен, жесток. Изабраћемо онај придев или придеве који су

значењски најприближнији значењу придева љут које желимо да истакнемо.2

Речник МС би требало да имају у својој библиотеци они чија су занимања у вези са

писањем на српском језику или превођењем, али и сви они који се служе српским језиком

и размишљају о њему. Овај речник није намењен само стручњацима и док не израдимо

одговарајући једнотомни речник српског језика, Матичин шестотомник се препоручује и

за ширу јавност.

Речник српскога језика, Матица српска

Речник српскога језика је наш једини једнотомни речник српског језика. Објављен

је 2007. године и има 1560 страница. У њему је обрађено око 85.000 речи из савременог

српског језика. Настао је скраћивањем шестотомног Речника Матице српске. Ипак, многе

нове речи су унесене у њега. Све одреднице су акцентоване и наведени су основни

граматички подаци о њима. Изложене су дефиниције најважнијих значења и, обично, само

1 Етимологија (порекло) речи која се наводи у Речнику МС није нарочито поуздана. У те сврхе

користимо се другим речницима. 2 Ако нисмо задовољни избором синонима који се дају у дефиницијама у Речнику МС, можемо се

послужити и речником синонима. Једини такав речник за српски језик написао је Миодраг Лалевић

1974. године. Речник се зове Синоними и сродне речи српскохрватског језика. Објављен је у

Београду 1974. године. Данас се може набавити фототипско издање овог речника, објављено 2004.

године у издању београдског Нолита.

5

један пример. Овај се речник може користити ако кориснику нису важни детаљни подаци

о значењу речи.

Рјечник хрватскога или српскога језика

Југославенске академије знаности и умјетности

Општи подаци. Пажњу заслужује и Рјечник хрватскога или српскога језика

Југославенске академије знаности и умјетности. Овај речник се састоји из двадесет

три тома и око двеста педесет хиљада обрађених речи, што га убраја у тезаурусе.

Обухвата грађу од најстаријих споменика до данас и представља једини историјски

речник нашег језика. Објављиван је од 1880. до 1976. године.

Шта можемо сазнати из овог речника? Овај речник је комлементаран са

Речником САНУ. То је наш једини историјски речник. Дакле, ако желимо да

сазнамо шта значе неке речи које се данас не употребљавају, јер више не постоје

предмети које су оне означавале (нпр. абаџија) или ако се не употребљавају зато

што су их замениле неке друге речи (нпр. алас), одговор ћемо пронаћи у Речнику

ЈАЗУ.

Речници нових и страних речи

Речнике нових и страних речи стављамо у једну групу пошто међу новим

речима има доста оних које су страног порекла. Највећу збирку нових и

незабележених речи скупио је др Ђорђе Оташевић. Он је прикупио неколико

десетина хиљада нових речи. Одлучио је да их објави у Великом речнику нових и

незабележених речи. До сада је објављена само прва свеска овог речника. Књига је

објављена у Београду 2004. године, у издању ауторове издавачке куће Алма.

Занимљиво је запажање Ђорђа Оташевића да је највећи број нових речи у српском

језику настао творбом речи, а не позајмљивањем из других језика. Речи које

почињу словом а у првој књизи његовог речника, ипак, су страног порекла, нпр:

адаптибилан, активација, анорексија итд. Неки лингвисти кажу да ниједна реч

домаћег порекла у српском језику не почиње на а.

Постоје и други корисни речници нових речи: Вера Васић, Твртко Прћић,

Гордана Најгебауер, Du yu speak anglosrpski? Rečnik novijih anglicizama, Нови Сад,

6

2001: Змај; Милан Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Београд, 1991:

Просвета; Јован Ћирилов, Нови речник нових речи. Речи, изрази и значења преузети

из других језика или настали у српскохрватском језику после Другог светског

рата, Београд, 1991: Бата; Иван Клајн, Речник нових речи, Нови Сад, 1992: Матица

српска, Иван Клајн, Милан Шипка, Велики речник страних речи и израза, Нови

Сад, 2006: Прометеј.

Етимолошки речници

Етимолошке речнике користимо онда када желимо да се упознамо са пореклом

неке речи. Етимологија (порекло) речи често се даје и у Речнику САНУ и Речнику

МС, али она у њима није довољно поуздана. Зато се о пореклу речи треба

обавестити у неком етимолошком речнику. Преводиоцу ће ретко бити потребан

етимолошки речник, али свакоме ко се бави упоредним истраживањем матерњег и

неког страног језика етимолошки речник може бити од велике користи.

Најдоступнији нам је Етимологијски рјечник хрватскога или српскога језика

хрватског аутора Петра Скока. Речник је објавила Југославенска академија

знаности и умјетности у Загребу од 1971. до 1974. године. Тренутно се у Београду

израђује Етимолошки речник српског језика. До сада су објављене прве две књиге.

Аутори су М. Бјелетић, Ј. Влајић-Поповић, А. Лома и С. Петровић. Уредник је

Александар Лома. Прва књига је објављена 2003. године у издању Српске

академије наука и уметности. Пошто београдски етимолошки речник још није

завршен обично се користимо Скоковим речником.

Општи подаци о Скоковом речнику. Овај речник има 4 тома. У прва три

тома су тумачења речи, а четврти том се зове Казала. Речник се користи тако што

прво пронађемо жељену реч у Казалима, а тамо пише под којом одредницом треба

тражити жељену реч.

Пример употребе Скоковог речника. Желимо, на пример, да утврдимо

етимологију речи туга. Прво отварамо 4. књигу Скоковог речника (Казала) и у њој

проналазимо жељену реч. У четвртој књизи пише да треба погледати -тегнути.

Тегнути је у 3. књизи. Тамо, између осталих, налазимо и ове податке: да се глагол

користи са префиксима до-, из-, о-, по-, попри-, пре-, при-, про-, раз-, с-, у-, за-. У

7

истој породици су и глаголи истећи, потећи итд. Глагол је свесловенског и

прасловенског порекла и значи вући. Од овог глагола настали су и теглити,

придеви растегљив, као и тежити и тежак (радник). Од овог глагола настале су

и неке именице: тег, натег, утег, стега, натезаљка, растезаљка, а затим и

апстрактне именице тегоба, тешкоћа. Именица туга је настала од тегнути

превојем вокала. Тако се објашњавају и остале речи у вези са тугом: тужан,

тугаљив, тужакати, тужба, тужбалица.

Ова занимљива етимологија именице туга показује једну стару метафору

замрзнуту у облику ове речи. Туга је очигледно добила име по томе што је то

дуготрајна емоција, коју као да с муком вучемо за собом, која не престаје брзо као,

на пример, бес. Она је дуготрајна, тешка и мучна емоција.

Из овог примера закључујемо да се у Скоковом речнику речи не бележе

једна по једна већ у гнездима. Све које су повезане по пореклу обрађене су у

оквиру једног речничког чланка. Казала постоје да бисмо лакше пронашли жељену

реч. Вероватно се, на пример, без Казала не бисмо сетили да тугу тражимо под

тегнути.

Речник синонима

За преводиоце су врло важни речници различитих значењских односа међу

речима. У свету постоје бројни речници синонима, антонима, хомонима итд. Ми,

нажалост, имамо само један такав речник, и то речник синонима. Његов аутор је

Миодраг Лалевић, а пун назив речника је Синоними и сродне речи

српскохрватскога језика. Књига је објављена 1974. године, а друго фототипско

издање 2004. године, у издању београдског Нолита. Не треба објашњавати колико

је преводиоцу користан речник синонима.

Пример из Лалевићевог речника. Ево како је, на пример, туга обрађена у

нашем једином речнику синонима. Прво се наводи синонимски низ: сета,

потиштеност, утученост, горчина, чемер, чама, чамотиња, очај, очајање, печал,

скрб. Затим се наводе преводи ове речи на неколико језика, а онда дефиниције

синонима на основу којих би требало да разликујемо њихова значења: „туга је

тешко душевно стање, дубоко осећање потиштености, бол који слама душевну

8

снагу, убија телесне моћи, душевна патња од жалости, смрти, велике несреће. Сета

је тиха туга, безгласна мука која притискује душу. Потиштеност је увученост у

себе, јача сета, осећање усамљености. Утученост је велика, јака потиштеност,

духовна сломљеност и безвољност према свему. Горчина је осећање јетке, тешке

срџбе која растраја и трује, немање воље од очаја ни за шта. Чемер је горчина.

Чама, чамотиња је потиштеност у слабијој мери кад се нема воље ни

интересовања ни за шта. Очај(ање) је тешка безнадност, кад се изгуби вера у све и

не види излаз. Печал је старија реч – значи туга. Скрб је покрајинска реч и значи

велика жалост, туга.“

Значења свих ових речи потврђена су по једним примером из књижевности.

Асоцијативни речник српскога језика

Предраг Пипер, Рајна Драгићевић, Марија Стефановић, Асоцијативни речник

српскога језика, Београд, 2005: Београдска књига, Филолошки факултет, Службени

лист.

Општи подаци. Асоцијативни речници су речници у којима се бележе

вербалне асоцијације испитаника. Асоцијативни речник има леву и десну страну.

На левој страни, као одреднице, дате су речи на које испитаници дају асоцијације.

Те се речи зову стимулуси. На десној страни су асоцијације испитаника. Зову се

још и реакције. Реакција је обично једна једночлана или вишечлана лексичка

јединица, која испитанику прва падне на памет на задати стимулус. Дакле, то је

најчешће реч или синтагма. До асоцијација испитаника долази се обично анкетом.

Испитанику се задају стимулуси на које он, обично писмено, одговара првом речју

које се сети.

За потребе Асоцијативног речника српског језика прво је сачињена листа

стимулуса. Сачињава је 600 речи из савременог српског језика. Стимулуси су

лексеме које спадају у основни фонд савременог српског језика и представљају

речи из двадесетак доминантних тематских група: боје, звуци, облици, сродство,

делови тела, емоције, особине, простор, време, нације, језици, политика, историја,

9

национална култура, савремена наука, савремена техника, храна и пиће,

најфреквентније речи.

Шта можемо сазнати из овог речника? Асоцијативни речник није само

лингвистички речник. У њему се износе подаци о погледима на свет младих људи

који данас живе у Србији. Испитаници су ученици и студенти који имају између 18

и 23 године. Тако је, на пример, једна од најчешћих асоцијација на стимулус имати

– новац, на стимулус инат – Срби, Американци – глупи, Руси – браћа итд. Ови

одговори нису занемарљиви с обзиром на то да ће данашњи студенти за двадесетак

година водити Србију.

Асоцијативно поље је поуздан показатељ и језичких својстава једне речи.

Све што та реч поседује у семантичком, граматичком, синтаксичком систему, цео

њен потенцијал, забележен је у асоцијацитивном речнику. Корисник треба само да

се оспособи да прочита резултат. Ако, на пример, треба одредити примарно

значење лексеме, довољно је погледати реакције испитаника. Највише асоцијација

биће у вези с оним значењем које испитаници доживљавају као основно. На

пример, ако желимо да утврдимо да ли је основно значење придева љут оно које је

у вези са укусом или оно које означава емоцију, погледаћемо најфреквентније

асоцијације испитаника на овај придев. Пошто је најучесталија асоцијација бесан

(142), а потом следи паприка (88), закључујемо да је значење емоције примарно.

Овај податак не можемо пронаћи у другим речницима, јер ће у свим речницима

бројем 1 бити обележено значење укуса, јер је, наравно, значење љутње као

осећања настало од љутине као укуса. Овај пример нам показује како се у

асоцијативним речницима бележе подаци који показују стварно, актуелно стање у

језику.

Ако, рецимо, не можемо да утврдимо прави антоним неке лексеме,

погледаћемо фреквенцију различитих одговорâ. На пример, међу асоцијацијама на

придев добар наилазимо на лош и зао. Међутим, од 800 одговора, 229 гласи лош, а

17 гласи зао. Дакле, прави антоним придева добар, по оцени говорника српског

језика, јесте лош.

Слично је и са синонимима. Асоцијације испитаника често су синоними.

Зато нам овај речник може послужити и као речник синонима. На стимулус

10

отаџбина, на пример, забележене су следеће синонимске реакције: домовина,

земља, држава, родна груда, моја земља, завичај, груда, родни крај. Реакције су на

овом списку распоређене по учесталости. Лако закључујемо да је домовина, по

оцени говорника српског језика, најприближнији синоним именици отаџбина.

Ако не можемо да одредимо типичну рекцију неке речи (нпр. промет ЧЕГА

или промет ЧИМЕ), погледаћемо у Асоцијативном речнику податак о томе која је

рекција фреквентнија у спонтаној употреби. Ако нас занима да ли у томе има

колебања, такође ћемо сазнати из речника.

Ако нас интересују типични синтагматски спојеви (уз које речи се нека реч

најчешће употребљава), одговор ћемо пронаћи у Асоцијативном речнику.

Пример обраде речи у Асоцијативном речнику. Ево како је придев тужан

обрађен у овом речнику. Асоцијације су распоређени по фреквенцији, а број иза

асоцијације значи колико је студената од 800 испитаних имало дату асоцијацију на

овај придев: сузе 62; весео 55; човек 46; несрећан 35; срећан 33; пас 25; ружан 21;

суза 20; плач, сетан 19; дан 18; усамљен 17; кловн 15; пријатељ 14; дечак, радостан

12; несрећа 10; поглед, жалостан 9; нерасположен, невесео, осмех, туга 8; јадан,

очи, сам 7; уплакан, жалост 6; бол, крај, утучен 5; остављен 4; бедак, црн, филм,

израз, ја, јесен, киша, лице, меланхолија, пајац, плачљив, плакање, разочаран,

живот 3; болест, депресија, дете, догађај, досадан, коњ, лик, музика, напуштен,

плакати, самоћа, смео, смрт, срећа, врба, заљубљен 2; беда, бедан, без радости,

безнадежан, болестан, депресиван, елегичан, летаргичан, мучан, негативан,

немоћан, огорчен, осетљив, потиштен, празан, расплакан, сметен, сморен, снужден,

суморан, тмуран, тежак, туп, уцвељен, узнемирен, утучен, замишљен, затворен,

жељан....1. У речнику је наведено много више асоцијација са фреквенцијом 1, али

се овде наводе само синоними. На основу овог примера закључујемо да у

Асоцијативном речнику можемо пронаћи више података о синонимији него у

Речнику синонима.

11

Семантичко-деривациони речник

Семантичко-деривациони речник, свеска 1: Човек – делови тела, редакторке:

Даринка Гортан-Премк, Вера Васић, Љиљана Недељков, Нови Сад, 2003:

Филозофски факултет.

Семантичко-деривациони речник, свеска 2: Човек – унутрашњи органи и ткива,

психофизиолошка стања и радње, психофизичке особине, сродство, редакторке:

Даринка Гортан-Премк, Вера Васић, Рајна Драгићевић, Нови Сад, 2006:

Филозофски факултет.

Општи подаци. У овом речнику речи су распоређене по деривационим

гнездима простих речи. У првој књизи просте речи (чија се гнезда наводе)

означавају делове тела човека, а у другој књизи изнесена су деривациона гнезда

простих речи које означавају унутрашње органе и ткива, психофизиолошка стања и

радње, психофизичке особине, сродство. У првој књизи обрађено је 88

деривационих гнезда, а у другој 123. За сваку просту реч наводе се све речи које су

од ње постале – суфиксацијом, префиксацијом, комбинованом творбом, слагањем и

творбом претварањем. Све одреднице и деривати су дефинисани, па је зато овај

речник и семантички и деривациони.

Шта можемо сазнати из овог речника? Из овог речника можемо сазнати

колико деривата има нека проста реч и у каквој су они међусобној вези, да ли се

значење деривата заснива на основном или на неком другом значењу просте речи,

постоје ли модели у начину на који просте речи развијају своја значења, да ли од

једне врсте речи најчешће настају деривати исте врсте речи или неке друге,

упознајемо се са деривационим потенцијалом простих речи, упознајемо се са

статусом просте речи у лексичком систему српског језика итд. Речник садржи

обиље података за бављење творбом речи и семантиком српског језика.

Пример из Семантичко-деривационог речника. У овом речнику наведени

су следећи деривати именице туга: тугаљив, тугаљиво, тугаљивост, тугованка,

туговање, туговати, тужаљка, тужан, тужба, тужбалица, тужбалички, тужбаљка,

тужбарица, тужбарница, тужити, тужица, тужник, тужница, тужно, тужњава,

тужњак, дотуживати, дотужити, истужити се, натуговати се, натужити се, отужан,

отужити се, отужно, отужност, претужан, претужити, притуга, протужити,

растужен, растужено, растуженост, растужење, растуживање, растуживати (се),

12

растужити, растужити се, стуживање, стуживати се, стужити се, тугопој, тугородан,

тужнокос, тунолик, тужномилостив, тужноок.

Сви наведени деривати подељени су цртицом на творбену основу и суфикс

(нпр. туг-аљив). Одређеним знаковима је обележено како је настао дериват. Уз

сваки дериват наводе се и сва његова значења, па се зато речник зове семантичко-

деривациони.

Обратни речник српскога језика

Мирослав Николић, Обратни речник српскога језика, Београд, 2000: Матица

српска, Институт за српски језик САНУ, Палчић (извршни издавач).

Општи подаци. У овом речнику речи су распоређене уназад. Прво слово у

речнику је А, али су у њему прво дате речи које се завршавају на а, а не оне које

почињу на а, на пример: а, ба, аба, баба, прабаба, легбаба, јежибаба, висибаба,

Шваба, бубашваба, жаба, тараба итд. Под словом Љ речи су овако распоређене:

љ, Баљ, Жабаљ, качкаваљ, диваљ, живаљ итд.

Шта можемо сазнати из овог речника? И овај речник је користан за

бављење творбом речи. Из њега на једном месту видимо које се речи завршавају

истим суфиксом, колико је тај суфикс продуктиван у нашем језику, шта значе речи

које се њиме завршавају.

Пример: У вези са творбом речи, важно је овладати продуктивним

творбеним моделима. Како можемо да проверимо који је модел продуктиван?

Велику помоћ у том смислу може нам пружити Обратни речник српскога језика

Мирослава Николића. Недавно су ме чланови једне комисије за стандардизацију

при Заводу за стандардизацију питали како да преведу енглеску реч borrower –

позајмљивач, позајмљивалац, позајмитељ или на неки други начин. Њима се

учинило да је најбоље решење позајмитељ.Одговорила сам им да ниједно решење

није погрешно са становишта творбе, норме или семантике, али да је позајмљивач

(иако је та реч за сада необична) највише у духу нашег језика. Како сам проверила

шта је највише "у духу нашег језика"? Тако што сам погледала у Обратном

речнику Мирослава Николића колико се речи из савременог српског језика

завршава на -тељ, а колико на -ач. Показало се да су речи на -тељ заузеле три

13

стране овог речника, док су речи на -ач заузеле девет страна. Највећи број речи на -

тељ, исто као и оних на -ач, означавају вршиоца радње, али -ач има очигледну

предност.

ЈЕДНОЗНАЧНЕ И ВИШЕЗНАЧНЕ РЕЧИ

Једна од основних подела лексике једног језика јесте подела на једнозначне

и вишезначне речи. Речи које имају само једно значење називају се моносемичне, а

речи које имају више значења зову се полисемичне речи. Вишезначност речи

назива се полисемија, а једнозначност је моносемија. Значење вишезначне речи

које је у речнику обележено бројем 1 обично се назива основно

значење/примарно значење, а сва остала значења зову се секундарна значења.

НАЈМАЊЕ ЗНАЧЕЊА имају речи које спадају у периферију лексичког

система. Такве су, рецимо, речи страног порекла. Осим тога, изведенице и

сложенице најчешће имају мало значења. У ову групу спадају и нискофреквентне

речи – оне које нису у вези са човековом свакодневицом и зато се ретко

употребљавају.

НАЈВИШЕ ЗНАЧЕЊА имају речи из општег лексичког фонда које се

односе на човеков свакодневни живот. То су речи које означавају делове човековог

тела, делове куће, називе за храну коју најчешће једемо, пића која обично пијемо

итд. Значењски најбогатије речи су обично домаћег порекла, просте су по

творбеној структури и спадају у најфреквентнију лексику. Речи које су значењски

продуктивне обично су и творбено продуктивне. Тако, на пример, именица глава

има 36 значења у Речнику САНУ и чак 340 деривата у Семантичко-деривационом

речнику.

Зашто долази до полисемије? Ако се окренемо око себе и ако покушамо да

се сетимо имена за сваки предмет који нас окружује, као што су различити делови

намештаја, техничких уређаја, кухињских помагала, схватићемо да многи предмети

немају имена.

14

Можда је и боље што је тако. Када би за сваки предмет постојало посебно

име, не бисмо могли да запамтимо сва та имена. Осим тога, комуникација би нам

била отежена, јер би свако од нас, у складу са својим свакодневним искуством и

способностима, памтио само одређене групе речи, често различите од оних које

користи наш саговорник.

Како се онда сналазимо са мањком речи? Сналазимо се, наравно,

невербалним и вербалним средствима. Најделотворнији начин да укажемо

саговорнику на предмет који нема име јесте да му га покажемо. Међутим, често не

можемо да се користимо невербалном комуникацијом и принуђени смо да некако

назовемо такве предмете и појаве.

Кад морамо да се сналазимо језичким средствима, онда то обично радимо

користећи два моћна лексичка механизма – творбу речи и полисемију.

Како се служимо творбом речи? Ако, на пример, треба да кажемо да смо

креду ставили у метални или дрвени, обично полукружни премет који је прикачен

за доњи део школске табле и који служи за држање сунђера и креде, онда ћемо се,

вероватно, снаћи тако што ћемо на лицу места смислити назив за тај предмет и

рећи ћемо да је креда стављена у држач за сунђер. Држач није право име за тај

предмет, али ће сви око нас разумети о чему говоримо. Дакле, користимо се

постојећим, добро познатим творбеним моделима и свакодневно их пунимо новим

садржајима. Нове речи у нашем језику најчешће настају на начин који смо описали.

Како се служимо полисемијом? Ако не знамо име за неки предмет или не

можемо да га се сетимо, понекад проблем решавамо тако што се сетимо неког

предмета око нас који има име и који је у некаквој вези са неименованим

предметом, а затим се име преноси са именованог појма на безимени. Ако, на

пример, треба да кажемо да се сломио онај део на прозору који се користи за

отварање и затварање прозора, онда ћемо, вероватно, тај део назвати ручком

прозора, јер асоцира на руку по томе што је то истурени део за који се хватамо и

држимо. Тако ће именица рука, односно њен деминутив ручка добити још једно у

низу значења, а део прозора ће добити име.

Асоцијативне везе које се успостављају између изворног и циљног појма

(оног који је безимен и оног који је позајмио име) могу бити различите, али се оне

15

подводе под три најчешћа механизма полисемије, а то су метафора, метонимија и

синегдоха.

Радијална и ланчана полисемија. Најчешће се догађа да скоро сва

секундарна значења настану од примарног, али не мора увек тако да буде. Постоје

два основна типа полисемије, а то су радијална полисемија и ланчана

полисемија.

Када сва значења настају из једног значења као центра, реч је о радијалној

полисемији. Обично је примарно значење тај центар из којег настају сва остала

значења. Тако, на пример, из основног значења именице нога (а то је нога човека од

стопала до струка) настаје нога столице, нога посуде, нога шестара итд. Овај тип

полисемије је најчешћи.

Ређи тип полисемије је ланчана полисемија: из примарног значења једне

лексеме настаје секундарно значење, онда из тог секундарног настаје следеће

секундарно итд. Тако је, на пример, из примарног значења именице кућа (објекат

који служи за становање) настало секундарно значење породица (нпр. Удала се у

кућу Петровића), а из овог значења настало је значење лоза, династија (нпр. кућа

Немањића).

Полисемија као универзална појава. Све што важи за српски језик у

погледу полисемије, важи и за остале језике. И у већини страних језика највише

значења имају речи које се односе на човеков свакодневни живот. Нека

истраживања су показала да се значења речи у различитим језицима развијају

зачуђујуће слично, па све што може да значи именица кров у српском језику она

може да значи и у руском, енглеском и другим језицима. Полисемија је, дакле,

универзалија. То значи да постоји у свим језицима и да се у свима слично

испољава. Ово је важан податак за преводиоце и професоре страних језика.

Преводиоци се у превођењу у некој мери могу ослонити на ситуацију у српском

језику, иако морају проверити значења у једнојезичном речнику нематерњег језика.

Професори страних језика могу у предавањима наглашавати својим ученицима да у

страном језику вишезначна реч развија своја значења скоро увек исто као у

српском језику.

16

МЕХАНИЗМИ ПОЛИСЕМИЈЕ

Полисемија се најчешће остварује кроз три механизма, а то су метафора,

метонимија и синегдоха. У лексикологији о метафори, метонимији и синегдохи не

говоримо као о стилским фигурама, већ као о механизмима за настајање нових

значења. Док стилске фигуре настају из потребе за живописним, оригиналним,

поетским изражавањем, механизми о којима се овде говори настају из нужде.

Крила авиона нисмо назвали крилима из жеље за живописним изражавањем, већ

зато што за тај део авиона не постоји друго име. Метафору, метонимију и

синегдоху називаћемо поетском метафором, поетском метонимијом и поетском

синегдохом када оне представљају стилске фигуре, а лексичком метафором,

лексичком метонимијом и лексичком синегдохом када представљају лескичке

механизме. Процеси који иза њих стоје су исти, али је њихова улога различита.

Поетска метафора је украс, а лексичка метафора је основни језички механизам за

богаћење речника.

Лексичка метафора

Лексичка метафора је пренос имена с једног појма на други на основу

сличности. Важно је нагласити да метафора није пренос значења, већ само пренос

имена. Када би се пренело значење са ноге човека на ногу столице, она би постала

прокрвљена, имала би кости и мишиће итд. Дакле, значење се не преноси (како нас

традиционално уче), већ се преноси само име.

Лексичка метафора је најпродуктивнији механизам за именовање предмета

и појава које немају имена. Веза између предмета који се именује и оног чије се

име преузима заснива се на сличности. Та сличност никад није потпуна, већ се

односи само на неки сегмент који поседују обе појаве. Све друге карактеристике

обично им се потпуно разликују. Навешћемо неколико примера:

Корито – у Речнику САНУ читамо следећу дефиницију примарног значења:

издубљени, обично плићи и дугуљаст суд начињен од дрвета, метала, камена и др.

који служи за прање рубља, купање и сл. домаће потребе. Под 5.а. читамо ову

дефиницију: удубљење којим тече или је текла река, поток и сл.; удубљење у коме

17

се налази или се налазило море, језеро и сл. Суд и речно удубљење личе само по

облику и ни по чему другом. То је, међутим, била довољна сличност да се речно

удубљење назове коритом.

Крило – у Речнику САНУ читамо следећу дефиницију примарног значења:

орган за летење у птица и неких инсеката, ређе других животиња. Под 2. читамо

ову дефиницију: једна од равних, пљоснатих површина авиона, лево и десно од

трупа, помоћу којих се авион одржава у ваздуху. Крило птице и крило авиона личе

по облику и функцији. Дакле, сличност је већа него између корита као посуде и

корита реке, али ни овог пута сличност није комплетна, није остварена у свим

детаљима.

Сличност између предмета који се именује и онога са којег се преузима име

може бити по облику, боји, функцији, положају, саставу (грађи), али и по некој

вези заснованој на релацији конкретно – апстрактно. Када се, на пример, нека боја

назове златном зато што по боји, јаркости подсећа на злато (златно сунце),онда

говоримо о метафори по боји. Када врх ексера назовемо главом ексера, онда

можемо рећи да је на делу метафора по месту (положају) и метафора по облику.

Када нечији изузетно похвалан морал назовемо високим моралом, онда смо се

послужили метафором конкретно-апстрактно.

Лексичке метафоре засноване на колективној експресији. Посебну

пажњу треба усредсредити на метафоре засноване на колективној експресији

зато што се оне могу разликовати од језика до језика, што не важи за све остале

метафоре о којима смо говорили. Постоје бројна уверења и предрасуде у народу о

својствима предмета и појава око нас. Неке од тих особина су засноване на реалном

искуству, а неке нису. Тако, на пример, верујемо да је гуска глупа, да је лисица

лукава, да је медвед трапав итд. Ова уверења спадају у колективну експресију.

Колективна експресија може бити извориште за метафоре. Тако, на пример, када

хоћемо да кажемо да је нека жена глупа, рећи ћемо: Она је права гуска.

Колективна експресија може бити различита у другом језику и о томе

преводиоци морају водити рачуна да не би погређили у превођењу. Ми бисмо у

Србији рекли да је нека жена ћурка ако бисмо желели да истакнемо да је она глупа,

а Пољаци би, на пример, рекли за некога да је ћурка ако желе да нагласе да је она

18

љута. Учити неки страни језик значи упознавати се и са колективном

експресијом коју поседују говорници тог језика.

Говорници српског језика верују, као што је већ речено, да су ћурка, гуска и

кокошка глупе птице, да је лисица лукава, да је свиња прљава, и то не само

физички, већ и духовно, да је јагње невино и недужно итд. Ни према биљкама

нисмо равнодушни. Неке биљке изазивају наше дивљење (као, на пример, јела, бор,

храст), а неке презир (као буква, банана). Предавачи страних језика морају

предочити странцима колективну експресију у вези са зоонимима и фитонимима,

јер се она у неким сегментима разликује од језика до језика и може довести до

проблема у комуникацији.

Тако нас, на пример, студент Бернд-Кристијан Каћенски са Универзитета у

Хамбургу у свом семинарском раду3 обавештава, на пример, да медуза у немачком

језику може бити и увредљиво име за дебелу жену, пас је име за лењог човека,

жаба може означити и плашљивца, кукавицу, медвед – згодног, снажног мушкарца,

биво – онога ко много учи или ради (са пожељном конотацијом) итд.

Пољакиња А. Миколајчук (1998) пише о томе да је бес, љутња главна

особина ћурке у колективној свести Пољака. Овај стереотип је у вези са црвеном

бојом ћуркине главе и са начином на који се оглашава. Зато се именица ћурка и

неки њени деривати у пољском језику понекад везују за љутиту особу, док се у

српском језику искључиво везују за глупу особу.

Н. Ристивојевић-Рајковић (2005) у свом магистарском раду о метафорама за

жене и мушкарце у српском и норвешком језику извештава о томе да у норвешком

језику теле може означавати одраслог, лепог мушкарца, кит – крупну, одраслу

жену, медвед (као у немачком) може да означава крупног, снажног мушкарца,

банана – глупог мушкарца, пањ – стабилног, непопустљивог човека итд. У неким

случајевима семе колективне експресије имају другачије значење или другачију

конотацију у различитим језицима. Тако је, на пример, жаба у српском ружна,

одбојна особа, а у немачком плашљива особа, медвед у немачком и норвешком

3 Бернард-Кристијан Каћенски је као студент-гост боравио на Филолошком факултету у Београду у

зимском семестру 2004/2005. године и редовно посећивао часове Лексикологије. У том периоду

написао је и семинарски рад на српском језику о метафоричном значењу именица које означавају

животиње у немачком језику.

19

језику има пожељно значење када се односи на човека, а у српском непожељно,

теле у норвешком означава лепу особу, а у српском глупу, пањ се у норвешком

односи на стабилну, непопустљиву особу, а у српском на глупу или усамљену

особу итд.

Према неким лексиколозима, све именице имају способност именовања, а

деле се на оне које имају способност означавања и на оне које немају ту

способност. Властита имена, имена етника, па и имена сродника именују, али не

означавају. Именица Војвођанин именује човека из Војводине, али ништа не

означава. Ове именице се, међутим, могу „пунити значењем“ под утицајем

спољашњих, ванјезичких околности. Имена етника тако добијају значења обично

онда ако су њихови носиоци у суседским и културним везама са нашим народом.

Тако, рецимо, не пунимо значењем именице Словак, Португалац или Азербејџанац,

али пунимо одређеном конотацијом етнике Црногорац, Босанац или Сремац.

Предрасуде о неким народима су универзалне и не везују се за само наш народ.

Тако су, на пример, за већину народа, па и за Србе, Јапанци и Немци тачни, вредни

и прецизни, Руси имају романтичну словенску душу, Енглези су хладни итд.

Слично је и са именима сродника. Због уврежених предрасуда да је мајка

добра, да је свекрва зла, да у брата или сестру увек можемо имати поверења итд,

ове именице су развиле посебна значења.

Све ово треба имати у виду у превођењу, предавању српског језика

странцима и предавању страних језика говорницима српског језика, јер они, без

посебних објашњења, не би на прави начин схватили реченице: Он је прави

Црногорац или Критикује ме као свекрва.

Лексичка метонимија

Метонимија нам је позната пре свега као стилска фигура. Општепознати

пример за метонимију као стилску фигуру налазимо у стиху кад устане кука и

мотика. Именица кука у овом стиху симболично означава раднике, а мотика

сељаке. Ми, међутим, нећемо говорити о оној метонимији која настаје из жеље

уметника да се сликовито, живописно, симболично изражава, ми ћемо се бавити

метонимијом која настаје из нужде, метонимијом за којом посежемо онда када за

20

неки појам не постоји име или је то име непрецизно, нејасно, неодговарајуће. Такве

метонимије не користе само ретки даровити појединци, већ су оне

општеприхваћене у језичкој заједници. Таква метонимија зове се лексичка

метонимија и представља важан језички механизам за лексичко богаћење, а не

стилску фигуру.

Примери за лексичку метонимију. Ако желимо љубазном домаћину да

ставимо до знања да је чај којим нас је послужио толико добар да смо га много

попили, рећи ћемо да смо попили две или три шоље чаја. Ако се овако изразимо,

не треба да бринемо да ће домаћин помислити да су му и шоље прогутане заједно

са чајем. Он ће добро разумети о којој количини чаја говоримо. Да бисмо изразили

количину неке материје, као у наведеном примеру, користимо се лексичком

метонимијом. Уместо да кажемо да смо попили количину чаја која може да стане у

две шоље, а то је око пола литра, ми просто кажемо да смо попили две шоље чаја.

Метонимијски пренос се у овом случају заснива на логичкој вези која постоји

између посуде и количине која стаје у ту посуду. Та веза омогућава да количину

која стаје у посуду називамо именом посуде.

Ако питамо куварицу шта је припремила за ручак, она неће одговорити да је

припремила јело у коме има пасуља, воде, црног лука, кобасица, сланине и

свињских коленица, са запршком од уља, црног лука, алеве паприке и брашна и све

то уз мало соли и других зачина. Она ће једноставно рећи да за ручак имамо пасуљ.

Она се, наравно, неће забринути да ћемо помислити да треба да ручамо

непрерађена, тврда зрна пасуља, јер добро знамо да се под пасуљем подразумева

јело од пасуља, у којем пасуљ доминира, али се оно састоји и из мноштва других

састојака. Да би назвала јело које је припремила, куварица се послужила

метонимијом. Метонимијски пренос се у овом случају заснива на логичкој вези

која постоји између биљке и јела у коме она доминира. Та веза омогућава да јело у

коме има пасуља назовемо пасуљем.

Сви знамо да је Свети Сава школска слава и да све школе славе Светог Саву.

Није нас збунило то што је у претходној реченици казано да школа слави славу, јер

то, наравно, не значи да зграда, заједно с учионицама, клупама и таблама, може

нешто да прославља. Кад кажемо да школа слави славу, онда под школом

21

подразумевамо ученике, наставнике и све остале који раде у школи. Рекли смо да

Светог Саву славе све школа, уместо да кажемо да ту славу славе сви наставници

запослени у школама, сви ученици који школу похађају, директори школа,

секретари школа, педагози, службеници који обрачунавају плате запослених,

теткице и домари. И овога пута послужили смо се метонимијом, која се заснива на

логичкој вези између установе и људи који су запослени у њој или су на неки други

начин свакодневно упућени на њу. Та веза омогућава да људе који раде у некој

институцији назовемо именом те институције.

Дефиниција лексичке метонимије. На основу наведених примера можемо

да закључимо: (1) да је метонимија пренос имена с једног појма на други и (2) да се

тај пренос заснива на некој логичкој вези. Најтеже је одредити на каквим логичким

везама се заснива метонимија и то одређење морало би да уђе у дефиницију.

Уобичајена дефиниција да је метонимија пренос имена с једног појма на други на

основу логичке везе је преширока, јер би под њу могли да потпадну и неки

другачији преноси, као што је метафора или синегдоха.

Први корак у одређивању типа логичке везе јесте чињеница да полазни

појам (који треба именовати) и циљни појам (чије се име позајмљује) припадају

истом домену, истом делу стварности. Они се додирују, у непосредном су контакту

(сети се само шоље и количине течности која стаје у њу, пасуља и јела у које се он

ставља, школе и људи који у њој раде).

Сада би требало одредити врсту тог контакта између полазног и циљног

појма у оквиру истог дела стварности. Наш познати лингвиста Милош Ковачевић

(1999) је, сумирајући обиље грађе коју је прикупио и резултате других истраживача

метонимије, запазио да постоји пет логичких веза између полазног и циљног појма

у метонимијском преносу. То су просторна, временска, узрочно-последична, деона

(партитивна) и присвојна (посесивна) веза. У следећим пасусима навешћемо

Ковачевићеве примере. Кад све ово узмемо у обзир, метонимију можемо

дефинисати као пренос имена с једног појма на други, који су у блиској

просторној, временској, узрочно-последичној, партитивној или посесивној

вези, унутар истог дела стварности.

22

Просторна метонимија. А ни Босна неће остати мирна. Сеоску кућу не

може задесити грђа несрећа. Између полазног и циљног појма у овим примерима

постоји просторна веза, унутар истог дела стварности. Метонимијски пренос

успоставља се између територије (Босне) и људи који живе на тој територији

(Босанаца), а у другом примеру између грађевинског објекта (куће) и људи који

живе у тој кући (породице).

Временска метонимија. Ко зна колико има оваквих црних громова до првог

петла. Година родила. Између полазног и циљног појма у овим примерима постоји

временска веза. Метонимијски пренос успоставља се између првог петла као

весника зоре и времена када се он оглашава (зоре), а у другом примеру

пољопривредни производи се везују за време када су настали.

Узрочно-последична метонимија. Устао је понесен ракијом. Буди ме

пијук. Између полазног и циљног појма у овим примерима успоставља се узрочно-

последична веза. Онај о коме се говори у првом примеру устао је клатећи се због

тога што се напио ракијом. Логичку везу бисмо могли овако одредити: НАЗИВ

ИЗАЗИВАЧА СТАЊА → СТАЊЕ. Онај о коме је реч у другом примеру буди се због

звука пијука (логичка веза: НАЗИВ ИЗАЗИВАЧА → ПОСЛЕДИЦА) .

Присвојна (посесивна) метонимија. Кад на њему заблиста сребро, он се

осети чио и лак. Читаћу Шекспира. У првом примеру под сребром се подразумева

одећа од сребра, а у другом Шекспир означава Шекспирова дела.

Деона (партитивна) метонимија. Прву чашу испија нагло. Зором подрани

да ужање који сноп. Када се под чашом подразумева количина која у њу стане и

када се под снопом мисли на количину сена која стаје у сноп, онда метонимијску

везу између полазног и циљног садржаја називамо деоном или партитивном.

Метонимија као регуларна полисемија. Метонимију неки лингвисти

називају регуларном полисемијом због тога што могућност метонимијске

трансформације имају све речи које припадају једној тематској групи.

Тако, на пример, све речи које припадају тематској групи посуде могу

метонимијски да развију значење количина која стаје у ту посуду: Попио је чашу

воде. Скувала је лонац супе. Набрао је корпу шљива. Сипала је бокал воде у цевеће.

23

Исто тако, све речи које припадају тематској групи просторије у стану могу

да означавају намештај у тој просторији: Решили смо да реновирамо кухињу.

Купили су нову спваћу собу. Дечија соба им се већ офуцала.

Речи које припадају тематској групи насељено место могу да означавају

становнике тог места: Цео град спава. Варош је изашла да га поздрави. Село се

томе радовало.

Због тога се често каже да речи које припадају једној тематској групи

подлежу једној метонимијској формули, која може да се примени на све чланове

групе. Примери за метонимијске формуле су: ПОСУДА → КОЛИЧИНА КОЈА СТАЈЕ У

ТУ ПОСУДУ, ПРОСТОРИЈА У СТАНУ → НАМЕШТАЈ У ТОЈ ПРОСТОРИЈИ, НАСЕЉЕНО

МЕСТО → СТАНОВНИЦИ ТОГ МЕСТА итд.

Разлика између лексичке метафоре и лексичке метонимије. Ученици и

студенти често не разликују метафору од метонимије, и то, обично, на штету

метонимије. Сваки пренос имена са једног појма на други они називају метафором.

Сличност између метафоре и метонимије заснива се на томе што и метафора

и метонимија представљају пренос имена с једног појма на други. Осим тога, у

основи метафоре, као и у основи метонимије, лежи нека логичка веза. Дакле, и

метафора и метонимија представљају пренос имена с једног појма на други на

основу логичке везе.

Разлика између метафоре и метонимије јесте у природи те логичке везе.

Логичка веза на којој се заснива метафора јесте сличност, а логичке везе на којима

се заснива метонимија јесу простор, време, узрок, посесивност и деоност. Ако, на

пример, добијемо задатак да утврдимо да ли је значење именице глава у синтагми

глава ексера добијено метафором или метонимијом, запитајмо се постоји ли нека

сличност између главе човека и главе ексера. Одговор је, наравно, позитиван. То

значи да је глава ексера добијена метафором. Немојмо само заборавити да постоје

различити типови сличности на којима се базира метафора – то може бити

сличност по облику, боји, функцији, положају итд.

Друга важна разлика између метафоре и метонимије јесте у

различитости домена којима припадају изворишни и циљни појам. Наиме,

изворишни и циљни појам који учествују у метонимијским преносима припадају

24

истом делу стварности, додирују се (сетимо се чаше и количине која у њу може да

стане, града и људи који у њему живе). Изворишни и циљни појам који учествују у

метафоричним преносима не припадају истом делу стварности. На пример,

људска глава и глава ексера припадају различитим деловима стварности. Слично је

и са зубом у вилицама човека и зубом на чешљу, крилом птице и крилом авиона,

коритом у домаћинству и коритом реке.

Трећу разлику између метафоре и метонимије представља регуларност

метонимије. У претходном одељку смо видели да се метонимијски преноси односе

на целу тематску групу лексема. Метафорични преноси се односе само на

појединачне лексеме. Ако желимо да проверимо да ли је неко значење настало

метафором или метонимијом, запитајмо се да ли и остале речи из те тематске групе

подлежу истој формули и да ли формула уопште постоји или је пренос

појединачан.

Лексичка синегдоха

Синегдоха је пренос имена с једног појма на други на основу логичке

везе део – целина. Дакле, речју која означава део именује се целина или, ређе,

речју која означава целину именује се део. Неки научници синегдоху сматрају

врстом метонимије. Ми ћемо, међутим, метонимију и синегдоху посматрати као

два одвојена процеса. Постоје два основна типа синегдохе: ДЕО – ЦЕЛИНА и

ЦЕЛИНА – ДЕО.

Синегдоха ДЕО – ЦЕЛИНА. Синегдоха ДЕО – ЦЕЛИНА реализује се кроз

различите моделе. Навешћемо неке примере: СИНГУЛАРНИ НАЗИВ БИЉКЕ ИЛИ

ЖИВОТИЊЕ – ПОРОДИЦА (ИЛИ ВРСТА) ДАТЕ БИЉКЕ ИЛИ ЖИВОТИЊЕ: Учитељица нам

је причала о вуку (вуковима). Јела (јеле) расте најбоље у високим планинама.

ГРАМАТИЧКА СИНЕГДОХА СИНГУЛАР – ПЛУРАЛ: Здружио се Турчин (Турци) с

Црногорцем (са Црногорцима). Крајина главу подиже/ и кмет (кметови) је зубе

показао. НАЗИВ НАМИРНИЦЕ, ПИЋА ИЛИ НОВЦА – ХРАНА, ПИЋЕ ИЛИ НОВАЦ УОПШТЕ:

Не може се живети без хлеба и воде (хране и пића). То му је сигурна пара (новац).

ДЕО ПРЕДМЕТА ИЛИ ОБЈЕКТА – ПРЕДМЕТ ИЛИ ОБЈЕКАТ У ЦЕЛИНИ: Немамо другог

прага (куће). Београд на својих милион точкова (аутомобила). Штампана реч

25

(књига) нема и никад није имала утицаја на Стјепана Ковића. ДЕО ТЕЛА ЧОВЕКА

ИЛИ ЖИВОТИЊЕ – ЧОВЕК ИЛИ ЖИВОТИЊА: Шта ћуте мрка дјечја лица? Видео сам

шта се ради у једном хотелу где беху одсели неке крупне главе. М. Ковачевић

наглашава да именица за део мора бити праћена обавезним детерминатором у

функцији конгруентног или неконгруентног атрибута.

Синегдоха ЦЕЛИНА – ДЕО. Навешћемо неке моделе и примере за овај тип

синегдохе: НАЗИВ ЖИВОТИЊЕ – ДЕО (МЕСО ИЛИ КРЗНО) ТЕ ЖИВОТИЊЕ: Ставила је

лисицу (крзно од лисице) око врата. НАЗИВ РАСТИЊА – ПЛОД ИЛИ ЦВЕТ ТОГ

РАСТИЊА: Они би јели дивље малине (плодове малина). НАЗИВ ОПШТЕГ ПОЈМА –

ПОСЕБНИ ПОЈАМ: Мој човек (муж) је нешто причао. ИМЕ ГРУПЕ ЛИЦА – ПОЈЕДИНАЦ

ИЗ ТЕ ГРУПЕ: Стој, војско (војниче), не дај се. ПЛУРАЛ – СИНГУЛАР: Ко те пита за

лањске снегове (снег). Ви црне воде (водо) у беличастој пени.

СИНТАГМАТСКИ И ПАРАДИГМАТСКИ ЛЕКСИЧКИ ОДНОСИ

Везе међу речима могу бити синтагматске и парадигматске.

Синтагматске везе су везе међу речима у низу. Таква је, рецимо, веза између

придева добар и именице пријатељ у синтагми добар пријатељ. Парадигматске

везе су везе међу речима засноване на неким њиховим значењским

карактеристикама. У парадигматском односу су антоними, синоними, хипоними

итд. Придеви добар и лош су антоними и за њих кажемо да се налазе у

парадигматском односу. У парадигматском односу се налазе и речи пријатељ –

непријатељ, пријатељ – друг, добар – одличан, лош – зао итд. За синтагматске везе

сликовито кажемо да су то хоризонталне везе међу речима, док су парадигматске

везе вертикалне везе међу речима.

СИНТАГМАТСКИ ЛЕКСИЧКИ ОДНОСИ

Речи се по одређеним правилима слажу у реченице. Та правила могу бити

граматичка, семантичка, стилска итд. Спој између две речи зове се колокација.

Колокација је један вид синтагматских односа, онај који регулише односе између

суседних лексема у граматички исправном низу речи. Како каже сарајевски

26

лингвиста Мидхат Риђановић, „задатак лексикологије јесте и да објасни различите

степене међусобне трпељивости речи у комшилуку“. Семантичка веза између две

суседне речи може бити немогућа (нпр. квадратни круг), могућа (резати косу) и

пожељна (шишати косу). Зато кажемо да колокације могу да се поделе на:

немогуће, могуће и пожељне. Питање колокације веома је важно за преводиоце и

професоре страних језика, јер колокације из једног језика често нису буквално

преводиве на други језик. У енглеском језику, на пример, можемо да говоримо о

Шекспировој каријери, али на српском језику није добро тако превести ову

синтагму. У енглеском језику можемо рећи: Снажно ти препоручујем (I strongly

recommend you), али ова колокација није у духу српског језика.

Неке речи могу да колоцирају са мноштвом других, а неке са само једном

речју или са малим бројем њих. Тако, на пример, придеви добар и лош могу да се

употребљавају са огромним бројем именица и да са њима сачињавају пожељне

колокације, док речи јато, чопор, ужегао могу да се употребе са само неколико

речи: јато птица (можда и јато риба), ужегао путер, ужегли ораси.

Колокација помаже у разумевању значења речи. Колокације играју

огромну улогу у разумевању употребљеног значења вишезначне речи. Из

колокације зуб на чешљу закључујемо да зуб у овој конструкцији не означава

кошчану плочицу у устима, већ део на чешљу. Дакле, колокат чешаљ помаже у

разумевању метафоре из наведеног примера. Из колокације Град спава

закључујемо да град означава становнике града, а не куће, зграде и улице. Дакле,

колокат спава помаже у разумевању метонимије из наведеног примера. Придев

плав у различитим колокацијама може означавати различит степен плаве боје или

чак различиту боју: плаво небо (свтлоплав), плаво море (тамноплав), плава коса

(жут), плави патлиџан (смећкастоцрн).

М. Риђановић сликовито објашњава утицај једне речи на другу у

колокацији: свака реч употребљена у контексту зрачи део свог значења на суседне

и блиске јој речи у истом тексту. То узајамно зрачење изазива некад веће некад

мање промене значења једне речи у сваком новом контексту. У синтагми чопор

људи, на пример, не само да су људи постали помало вуци, него је и чопор постао

мало људскији. Ова дијалектика семантичког зрачења наводи неке лингвисте на

27

тврдњу да једна реч има онолико посебних значења колико и могућих колокација са

другим речима једног језика.

Колокацију треба разликовати од фразеологизма. Фразеологизам (идиом,

израз) је устаљена језичка јединица која се састоји из две или више речи, која има

јединствено значење и у којој речи не задржавају своја значења. Фразеологизам

може бити синтагма, предлошко-падешка конструкција или реченица. Она је

граматички и семантички непроменљива. То значи да не можемо рећи кад на врби

роде крушке нити кад на врбама роди грожђе. У овој јединици ништа не може да

се промени у значењском или граматичком смислу. Речи у фразеологизму не

задржавају своја значења, већ цела слика значи нешто друго, на пример цела

зависна реченица (цела слика) кад на врби роди грожђе значи никад.

Фразеологизми су устаљене колокације, а колокације нису обавезно

устаљене, јер можемо рећи добар човек, добар комшија, добар сир, добар

аутомобил итд. Ови спојеви јесу колокације, али нису фразеологизми. Осим тога,

речи у колокацијама могу бити употребљене у основним значењима, а то обично не

могу у фразеологизмима. Преводилац је дужан да препозна фразеологизме у

страном језику. Често се дешава да преводилац не може да препозна фразеологизме

и да их преводи буквално, што представља озбиљну преводилачку грешку.

ПАРАДИГМАТСКИ ЛЕКСИЧКИ ОДНОСИ

СИНОНИМИЈА

Уобичајена дефиниција лексичке синонимије гласи да је то однос између

две лексеме различитог облика а истог или блиског значења: уочити – запазити,

причљив – говорљив, домовина – отаџбина итд.

Један од основних проблема у вези са приступом парадигматским

лексичким односима у настави чини њихово поједностављивање у том смислу што

се разматрају као односи између две једнозначне лексеме. На пример, у уџбенику

за шести разред основне школе (Милија Николић и Мирјана Николић, 1996: 52-53)

синоними се дефинишу као "речи које имају различите облике, а иста или сасвим

слична значења." Наводе се примери ученик – ђак, стомак – трбух, обрва – веђа

итд. Синоними се деле на праве и неправе. Прави су они који имају сасвим исто

28

значење, као рећи и казати, а неправи су они који имају слична значења, као

говорити и приповедати.

Речи се на овај начин посматрају као етикете за одређене појмове и

занемарује се реална сложеност њихових односа, проузрокована вишезначношћу.

Лексеме се узајамно саодносе мноштвом својих значења и то изазива различите

семантичке могућности. У синонимском односу могу бити или само нека њихова

значења или сва значења. У првом случају говори се о тоталној синонимији, а у

другом о парцијалној синонимији. Тотална синонимија је изузетно ретка и

могућа је само међу јединицама које имају једно значење или мањи број њих. Она

се подудара са апсолутном синонимијом, нпр. цар – император. Парцијална

синонимија захвата делове полисемантичких структура и много је чешћа. У таквом

су односу, на пример, дом и кућа. Многа значења ових лексема подударају се, али

не баш сва. Тако, на пример, кућа може означавати и покућство (нпр. Понео је са

собом целу кућу), а дом не може. Дом, опет, може бити једно од тела из којих се, у

већини држава, састоји народно председништво (нпр. Седнице оба дома су јавне).

Кућа се никад не употребљава с овим значењем.

Ако се не пореде целе полисемантичке структуре двеју лексема, већ

појединачна значења, постоје три типа синонимских односа.

Прва је могућност да у синонимски однос ступи примарно значење једне

лексеме са примарним значењем друге. У таквом су односу, рецимо, рећи – казати

или ученик – ђак. Такву синонимију сматрамо типичном, правом синонимијом,

јер за њено остваривање није потребан неки одређени контекст. У језику, међутим,

најмање је заступљена права синонимија.

Друга могућност је да у синонимски однос ступи примарно значење једне

лексеме са секундарним значењем друге. У таквом су односу наглашене речи у

следећим реченицама: Становници града спавају и Цео град спава. Примарно

значење именице становници у синонимском је односу са секундарним значењем

именице град. Да би град могао остварити ово синонимско значење, потребан је

одговарајући контекст. Независно од контекста ове лексеме нису синоними. Ако се

лексички однос може остварити независно од контекста и захваљујући

контексту, онда први случај репрезентује основни, прави облик тог односа,

29

док други случај представља секундарну, нетипичну верзију тог односа. Према

томе, синонимски однос између именице становници и град представља пример за

неправу синонимију или контекстуалну синонимију. Иако је овај облик

синонимије секундаран, остварљив само под одређеним условима, у језику је

оваква синонимија најзаступљенија. О њој нарочито треба да воде рачуна људи од

пера, јер представља бескрајно извориште синонимских варијација.

Трећа могућност је да у синонимски однос ступи секундарно значење једне

лексеме са секундарним значењем друге. Тако, на пример, добро дете можемо

назвати анђелом или златом: То дете је прави анђео или То дете је право злато.

Именице анђео и злато нису синоними у својим основним значењима, али јесу у

секундарним значењима, кад означавају добро дете. Овај тип синонимије је, као и

претходни, остварљив само у неком дефинисаном контексту и такође представља

неправу или контекстуалну синонимију.

Синонимија

примарно значење лексеме бр. 1

ученик

Примарно значење лексеме бр. 2

ђак

примарно значење лексеме бр. 1 Становници града спавају.

секундарно значење лексеме бр. 2

Град спава.

секундрано значење лексеме бр. 1

анђео (= дете)

секундарно значење лексеме бр. 2

злато (= дете)

Зашто је важно говорити о ова три типа синонимије? Први наведени тип је

типична врста синонимије, али је такве синонимије у језику далеко мање него што

је други и трећи тип синонимије. Други и трећи тип синонимије представља много

чешће моделе синонимије и зато је важно да се преводиоци упознају са овим

типовима синонима.

АНТОНИМИЈА

Поглавље о синонимији започели смо дилемом неких аутора да ли прави синоними

уопште постоје. Научници се питају, али говорници немају дилеме. Сви знамо да

постоје речи које имају (скоро) исто значење. Велика је пажња посвећена и томе

шта је истозначност, а шта блискозначност, постоји ли истозначност и како се она

30

разликује од блискозначности. Нико се, међутим, не пита постоје ли антоними.

Њихово постојање је несумњиво свима, и научницима и говорницима.

Општепозната дефиниција лексичких антонима јесте да су то речи супротног

значења. Међутим, као што није сасвим јасно шта је истозначност, а шта

блискозначност, тако је врло компликовано одредити какав однос између лексема

можемо назвати супротним.

Два основна критеријума лексичке антонимичности. Најједноставнији (а

обично меродаван) тест за добијање антонима неке лексеме јесте анкета у којој

неколико изворних говорника треба да одговори на питање која је реч значењски

супротна некој другој. Ако се одговори свих испитаника подударају (а њих не мора

бити много), можемо бити скоро сигурни да је добијен прави антоним, а ако се

одговори осетније разликују, за истраживача то треба да буде знак како дата

лексема вероватно уопште нема прави антоним. Тако ће, рецимо, свако одговорити

да је придев висок супротан придеву низак, да је плитак супротан придеву дубок,

да је кратак супротан придеву дуг[ачак], али ће се многи замислити, на пример,

над именицом човек. Наша анкета је показала да је 36% испитаника одредило

именицу животиња као антоним именици човек, укупно 32% испитаника се

одлучило за именице жена или дете, 16% је одабрало нечовек, 1% је одговорило

Бог, а 4% није имало одговор. Ова последња група се определила исправно, јер

именица човек не поседује прави антоним, онај који јој се супротставља независно

од контекста и у контексту.

Поставља се питање шта повезује, а шта разликује антониме, тј. зашто су

дубок и плитак тако недвосмислено антоними, а медвед и вашка нису. Шта то у

значењу имају дубок и плитак што немају медвед и вашка?

Придеви дубок и плитак узајамно се супротстављају и независно од

контекста и у контексту, док се медвед и вашка супротстављају само у одређеном

контексту. Шта то придевима дубок и плитак омогућава да се супротстављају и

независно од контекста? Одговор лежи у чињеници да им се супротстављају

примарна значења. Као и у случају синонимије и свих осталих семантичких

релација међу лексемама, типични, основни облик антонимије остварује се

независно од контекста, тј. кроз семантички међуоднос основних значења. Дакле,

31

ако се лексемама супротстављају основна значења, оне се налазе у односу праве

антонимије, а у свим осталим случајевима реч је о неправој антонимији или

квазиантонимији.

Осим супротстављања основних значења, постоји још један важан

показатељ праве синонимије, а то је семантичко саодношење лексема. На први

поглед, лексички пар мушкарац – жена узајамно се супротставља на исти начин

као мајка – отац. Лексеме у оба пара заиста се међусобно супротстављају, али се у

другом пару не саодносе. Семантичко саодношење се тестира покушајем

дефинисања једног антонима другим помоћу тзв. негативне дефиниције. Овај тест

важи за све парове правих антонима, нпр: дугачак је који није кратак, кратак је

који није дугачак; висок је који није низак, а низак је који није висок; мушкарац је

људско биће које није женско, а жена је људско биће које није мушко. Према томе,

дужину разумевамо преко краткоће и обрaтно, значење именице мушкарац преко

значења именице жена, значење именице мир преко значења именице рат итд. Све

су то примери за праве антониме.

Међутим, значење именице отац не разумевамо преко значења именице

мајка и обратно. Именицу отац не дефинишемо који није мајка, већ као особу

мушког пола која има дете. Мајка је особа женског пола која има дете. И мајка и

отац се дефинишу и разумевају преко именице дете, а не кроз узајамни

међуоднос. Закључујемо да се именице мајка и отац супротстављају, али да не

спадају у праве антониме, јер се не саодносе, а да мајка и дете нису антоними, јер

се саодносе, али се узајамно не супротстављају. Именице мушкарац и жена јесу

прави антоними, јер им се супротстављају основна (и многа друга) значења и

узајамно се саодносе (тј. разумевају се и дефинишу једна преко друге).

Постоји више могућности одступања од првог или другог критеријума за

праву антонимију и они ће сада бити наведени.

Утицај полисемије на антонимију. Значења вишезначних лексема могу се

укрштати на различите начине, што утиче на појаву неколико типова антонимских

или квазиантонимских релација. Као што је већ речено, типичан облик антонимије

јесте супротстављање њихових примарних значења: мушкарац – жена, бео – црн,

32

врућ – хладан, дугачак – кратак. Овај облик антонимије назвали смо правом

антонимијом јер за њено остваривање није потребан контекст.

Друга могућност је супротстављање примарног значења једне лексеме

секундарном значењу друге. У таквом су односу, на пример, лексеме сув и сиров.

Примарно значење лексеме сиров јесте непрерађен, необрађен (нпр. сирова руда)

Влажност је само понекад манифестација те непрерађености, па је то тек

секундарно значење. Придеви сув и сиров узајамно се супротстављају када се, на

пример, односе на дрво, а не супротстављају се када описују руду и многе друге

материје. Дакле, за овај облик антонимије потребна је одређена семантичка

позиција, тј. одређен контекст: сува дрва – сирова дрва. Не може се рећи да у овом

контексту придеви сув и сиров нису антоними, али се не може рећи ни то да је

њихов статус исти као статус оних антонима који се супротстављају у свим

контекстима и независно од њега, па зато овај тип супротстављености зовемо

неправом антонимијом или квазиантонимијом.

Трећа могућност је супротстављање само секундарних значења двеју

лексема, а не и њихових примарних значења. На тај начин се супротстављају,

рецимо, лексеме вук и овца, онда када се под вуком подразумева искусна, опасна

особа, а под овцом наивна, безазлена особа. За овај тип антонимије такође је

потребан контекст у којем би се реализовала секундарна, метафорична значења

именица вук и овца, заснована на семама колективне експресије, у којима вук и

овца означавају људска бића. На пример: Нити је Петар био Вук, а ни Марко баш

није био овца. И овај тип антонимије спада у неправу антонимију или

квазиантонимију. Овај вид супротстављености често се назива и контекстуалном

антонимијом.

33

Aнтонимија

1. примарно значење лексеме број 1

дугачак

примарно значење лексеме број 2

кратак

2. примарно значење лексеме број 1

сув

Секундарно значење лексеме број 2

сиров (= мокар)

3. секундарно значење лексеме број 1

вук (= опасна особа)

секундарно значење лекеме број 2

овца (= безазлена особа)

Још две поделе антонима. Антоними се могу поделити на једнокоренске

(жив – нежив) и разнокоренске (жив – мртав). Једнокоренски су творбено

повезани, а разнокоренски нису. Осим тога, антоними се могу поделити на

степеноване (градабилне) и нестепеноване (неградабилне). Степенованим

антонимима се исказује својство које се може градирати (млад – стар, дугачак –

кратак), а нестепенованим се исказује својство које се не може градирати (жив –

мртав).

ПАРОНИМИЈА

Пароними су лексеме које имају сличну форму и слично значење (нпр.

новински – новинарски, љубитељ – љубимац).

Осим творбене и семантичке везе међу паронимима, постоји и ванјезичка

блискост референата на које се пароними односе. Руски лингвисти парониме

понекад називају тешким речима, јер се они често мешају због узајамне блискости

на свим нивоима, и ванјезичким и језичким.

Унутарјезичка и међујезичка паронимија. Међујезичка паронимија је

привлачила пажњу истраживача пре свега из практичних разлога. Међујезички

пароними представљају озбиљан проблем у савладавању лексике страног језика.

Међујезички пароними или лажни пријатељи јесу лексеме обично истог

порекла, сличне форме и различитог значења. Највише их има у лексиконима два

сродна језика или су то хеленизми и латинизми који су на разнолике начине

развили значења у различитим језицима. Тако, на пример, руска лексема любить у

српском језику не значи љубити него волети, а фамилия у српском језику није

34

фамилија, већ презиме. Француска лексема progressif у српском језику не значи

прогресиван већ поступан, а лексема agents се на српски језик не преводи као

агенти, већ као представници. Према Д. Бунтићу, термин лажни пријатељи први

пут су употребили Кеслер и Дерокињи 1931. године. Ово је један од података који

указује на чињеницу да већ дуго постоји интересовање за овај проблем.

Неки аутори праве дистинкцију између лажних пријатеља и правих

пријатеља. Прави пријатељи не спадају у међујезичке парониме, јер су то лексеме

које имају сличну форму и истоветно значење. Тако су француска лексема balcon и

српска балкон пример за праве пријатеље. У сличном су односу и фр. nation и срп.

нација, фр. festival и срп. фестивал итд. Све ове лексеме спадају у

интернационализме.

За лажне пријатеље често се употребљава термин међујезичка

хомонимија. Неки аутори разликују међујезичку паронимију од међујезичке

хомонимије. Иако је ту тешко успоставити прецизну границу, међујезички

хомоними би биле руска и српска лексема буква. Оне се исто изговарају и исто се

пишу, али у руском језику буква значи слово, а у српском је то врста дрвета.

Међујезички пароними би били, на пример, руски придев частный (приватан,

појединачан) и српски частан. Ова два придева се разликују ортоепски,

ортографски и семантички. Б. Тошић с правом примећује: „Могли бисмо,

поједностављено речено, тврдити да не постоји међујезичка хомонимија, него само

међујезичка паронимија, јер, како смо видјели, у два језика је тешко наћи ријечи

које сасвим једнако звуче (што је основна карактеристика хомонимије). Наравно,

како је термин међујезичка хомонимија прије ушао у употребу и учврстио се у

лингвистичким радовима, тешко га је замијенити, па се истраживачи ових појава

одлучују за истовремено проучавање међујезичке паронимије и међујезичке

хомонимије.“ Б. Тошић додаје још да се међујезички хомоними разликују од

међујезичких паронима само по степену сличности звучног (графичког) облика (уз

разлике у значењу), па, кад је та сличност већа, говоримо о међујезичким

хомонимима, а кад је мања, о међујезичким паронимима.

Иако се у дефинисању међујезичких паронима обично наглашава сличност

форме, а различитост значења, ваља нагласити да су и значења међујезичких

35

паронима слична. Тако, М. Радић-Дугоњић анализира семантичке сличности и

разлике између српско-руских паронима. Као пример она наводи руску и српску

реч сват, које повезује, пре свега, семантичка компонента човек, за разлику од

руске и српске речи забавник, које повезује семантичка компонента забава, јер

забавник у руском означава човека који уме да забавља, а у српском лист забавног

карактера. М. Радић-Дугоњић је анализирала и однос између два вишезначна

међујезичка паронима и запазила да се у овим речима понекад подударају само

секундарна значења или је примарно значење једне речи идентично са секундарним

значењем друге.

У нашој средини до сада је, колико знамо, испитивана руско-српска

међујезичка паронимија и хомонимија (М. Радић-Дугоњић, П. Пипер), бугарско-

српска (М. Алексић), пољско-српска (Д. Шипка, М. Костић-Голубичић),

словеначко-српска (M. Ђукановић), француско-српска (Д. Бунтић), енглеско-српска

(Б. Хлебец), а успут су се, теоријски или у пракси, овим проблемом бавили и многи

други наши стручњаци за стране језике.

ХОМОНИМИЈА

Већина аутора који су се бавили лексичком хомонимијом слаже се у томе да

је хомонимија релација између речи које припадају истој граматичкој врсти, имају

исту форму и различита, са савременог становишта неповезана значења.

Типови хомонимије. У већини приручника говори се о тзв. правој

хомонимији, хомоформији, хомографији, хомотонији. Пуни хомоними су, на

пример: атлас (збирка географских карата) и атлас (врста тканине); нàнула (врста

обуће) и нàнула (покр. певница у цркви). Пуна хомонимија је однос између

лексема које се подударају у свим граматичким облицима у писаном и говорном

тексту. Хомоформија је лексичка хомонимија лексема које се подударају само у

неким од граматичких облика (нпр. бити, бијем и бити, будем). Хомографија је

лексичка хомонимија лексема које се подударају само у писаном тексту (нпр. лук и

лук). У дефинисању хомонима не треба избегавати чињеницу да су сви хомоними у

нашем језику уједно и хомографи, али сви хомографи нису хомоними (нпр. нису

36

хомоними, а јесу хомографи лексеме унука – именица женског рода у номинативу

једнине и унука – именица мушког рода у генитиву једнине). Хомотонија је

лексичка хомонимија лексема које се подударају само у говореном тексту (нпр.

подцртати и поцртати). Неки аутори у хомонимиме убрајају само праве или пуне

хомониме, док однос између хомоформа, хомографа и хомотона сматрају језичким

појавама сличним хомонимији.

Једнојезичка и међујезичка хомонимија. Мариана Алексић наглашава

различиту природу једнојезичке и међујезичке хомонимије тако што коментарише

дефиницију једнојезичке хомонимије Данка Шипке, по којем је то лексичка појава

која се јавља услед подударања форми две лексеме удаљеног или неповезаног

значења. Једнојезички хомоними су, дакле, формално подударни и значењски

неповезани. У случају међујезичке хомонимије, констатује М. Алексић, не може се

инсистирати ни на подударности формалног састава чланова пара, ни на

удаљености и неповезаности њихових значења. Међујезички хомоними најчешће

имају исто порекло, што изазива њихову и формалну и семантичку сличност. М.

Алексић каже да и на међујезичком нивоу постоје хомонимски парови чији

чланови нису семантички повезани, али је њих врло мало. Ауторка наводи чак и

процентуалну заступљеност семантички неповезаних међујезичких хомонима и

каже да она износи око 10% за бугарске и српске међујезичке хомониме.

Одређење међујезичке хомонимије. Сви српски слависти који су се бавили

међујезичком хомонимијом, рецимо, М. Радић-Дугоњић (1991), Б. Тошић (1985),

М. Костић-Голубичић (1996), М. Алексић (2006), М. Ђукановић (2006) итд,

примећују да није лако прецизно утврдити које то лексеме представљају

међујезичке хомониме. Навешћемо неколико постулата којима се, у радовима

наших аутора, прецизира међујезичка хомонимија. М. Алексић сматра да

међујезички лексички хомоними морају припадати истој врсти речи, што, по

речима ове ауторке, није строго наглашавано у другим приступима међујезичкој

хомонимији. Маја Ђукановић (2006) издваја два упоришта која донекле олакшавају

дефинисање и одређивање међујезичких хомонима. Опште је мишљење, наводи

ауторка, како лексикографа, тако и методичара и теоретичара превода, да

међујезичка хомонимија спада у сферу језичке синхроније. „Дакле, приликом

37

сагледавања тзв. лажних пријатеља преводиоца, у обзир се узима само савремена

лексика, односно лексика из одређеног временског периода. Уколико је један члан

хомонимског пара застарео, он се не може поредити са оним који је савремен.

Поред овог хронолошког критеријума, који међујезичке хомониме одређује

као речи из истог временског периода, значајан је и критеријум припадности

одређеном језичком нивоу. Наиме, међујезичке хомонимске парове чине речи које

спадају у књижевни стандард и оне се не пореде са дијалекатском или жаргонском

лексиком.“

Закључујемо да аутори наглашавају симетричност хомонима – они морају

припадати истој врсти речи, морају припадати истом лексичком слоју (стандардном

језику) и морају бити временски упоредиви, тј. користити се у истом времену.

Узроци међујезичке хомонимије. М. Алексић (2006: 95) запажа три узрока

српско-бугарске (бугарско-српске) хомонимије. Претпостављамо да се ти узроци

односе и на лексичку хомонимију између српског и других словенских језика. Први

узрок је распад заједничке полисемантичке структуре. Око 90% српско-бугарских

хомонима настало је на овај начин. Други разлог лежи у присуству великог броја

позајмљеница. Српски и бугарски језик су директно или преко језика-посредника

преузимали различита значења страних лексема. Трећи разлог је случајно

поклапање формалних састава лексема словенског и несловенског порекла.

Врсте међујезичких хомонима. М. Радић-Дугоњић, у вези са формом

хомонима, разликује оне код којих је постигнуто максимално формално поклапање

(нпр. српски: бука – руски: бука; српски: створ – руски: створ) и оне код којих

постоји делимично формално поклапање (нпр. српски: светац – руски: светец,

српски: мед – руски: медь).

Аутори запажају и различите степене семантичког преклапања међујезичких

хомонима. Тако, на пример, М. Алексић (2006) разликује примарну и секундарну

међујезичку хомонимију. Под примарну међујезичку хомонимију потпадају

парови којима се не подударају основна значења, док се под секундарном

међујезичком хомонимијом подразумева однос између хомонима којима се

подударају основна значења, а не подударају се секундарна.

38

Лексикографска обрада међујезичких хомонима. Резултати досадашњих

истраживања међујезичке хомонимије показују колико је за преводиоце важно да

се лажни пријатељи у двојезичним речницима на неки начин одвоје од осталих

одредница. Овако су поступили В. Ђукановић и М. Ђукановић у свом Српско-

словеначком и словеначко-српском речнику. Од 16.171 одреднице у словеначко-

српском делу овог речника има 260 лажних пријатеља (потпуних међујезичких

хомонима, идентичног облика у оба језика). Српско-словеначки део речника

садржи 15.397 одредница, међу којима има 176 лажних пријатеља. Одвајање

међујезичких паронима и хомонима од осталих одредница у једном стандардном

двојезичном речнику представља нов, савремен и изузетно користан

лексикографски приступ. Посебан допринос двојезичној лексикографији дају

речници лажних пријатеља, какве су објавили М. Радић-Дугоњић (1991), Б. Хлебец

(1997), Д. Шипка (1999), М. Алексић (2006), и др.