POZORIŠTE U KONTEKSTU Knjiga apstrakata

POZORIŠTE U KONTEKSTU � I NE SAMO POZORIŠTE

[knjiga apstrakata]

SADRŽAJ

PISMO DOBRODOŠLICE str.3

PROGRAM str.4

APSTRAKTI:

Dan 1 str. 6 - 16

Dan 2 str. 17 - 27

Dan 3 str. 28 - 40

BIOGRAFIJE str. 41 - 47

PROGRAMSKI ODBOR str. 48

DOBRO DOŠLI NA SIMPOZIJUM!

Drage kolege i koleginice,

Dobro došli na međunarodni simpozijum pod nazivom „POZORIŠTE U KONTEKSTU… i ne samo

pozorište“, koji se održava od 23. do 25. septembra 2015. u Zavodu za proučavanje kulturnog

razvitka (ZAPROKUL), Rige of Fere 4. (Beograd), u okviru 16. Bitef Polifonije.

Simpozijum je posvećen analizi, kontekstualizaciji i kritičkoj interpretaciji savremenih teorija i

izvođačkih praksi, kao i razumevanju principa, mehanizama i vrednosnog sistema koji objedinjuju

različite vidove njihove primene. Namera je sticanje i razmena uvida o mnogostrukosti primene

pozorišnih i izvođačkih teorija, metoda i tehnika, kako u obrazovanju, tako i u programima

psihosocijalne podrške sa osetljivim i/ili marginalizovanim grupama, kao i u okviru drugih praksi

usmerenim na društvenu promenu i razvoj kulture zajedništva. Simpozijum je namenjen stručnjacima,

naučnim radnicima, teoretičarima, kritičarima, umetnicima i aktivistima, koji su zainteresovani za

interdisciplinarni pristup proučavanju kulturnih fenomena.

Simpozijum ima više sesija, od kojih je svaka posvećena određenoj temi, među kojima su: drama u

obrazovanju, pozorište zajednice, principi participacije u rada sa osetljivim grupama, performativne

političke prakse i dr. Vi, kao i tridesetak drugih pozvanih eksperata naučne ili aktivističko-umetničke

orijentacije, pozvani ste da učestvujete u ( jednoj od) šest tematskih sesija. Dijalog u okviru sesija

se proširuje i dopunjuje učešćem drugih, takođe pozvanih, kao i onih samozvanih gostiju u publici.

Međuigre između sekcija uključuju radionice i prezentacije radova koji otvaraju nova pitanja i

problematizuju disciplinarne granice savremenih umetničkih praksi.

Simpozijum „Pozorište u kontekstu“ organizuje Hop.La! u okviru 16. Bitef Polifonije, u saradnji

sa CEDEUM-om, Fakultetom dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu i UNESKO

katedrom za kulturnu politiku i menadžment, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja

Republike Srbije. Zvanični jezici su srpski, hrvatski i engleski. Odabrani radovi biće objavljeni u

zborniku, koji će biti pripremljen nakon simpozijuma.

Radujem se susretu!

Srdačan pozdrav,

Doc. dr Irena Ristić,

Urednica Bitef Polifonije i predsednica programskog odbora “Pozorište u kontekstu”

septembar 2015

PROGRAM

9.00

Registracija

10.00 − 12.00

Dijalog o pozorištu

u kontekstu #1

12.00 − 13.30

Radionica: Nastava kao konceptualna umetnost

14.00 − 16.00

Dijalog o obrazovanju

10.00 − 12.00

Dijalog o pozorištu zajednice

12.30 − 14.00

Radionica i razgovor o projektu VREME ZA PRIČU

14.00 − 16.00

Dijalog o principima participacije u radu sa osetljivim grupama

10.00 − 12.00

Dijalog o političnosti performativnog

12.00 − 13.00

Savremena Imponderabilia: Radno telo

14.00 − 16.00

Dijalog o pozorištu u kontekstu #2

16.00

Svečano zatvaranje

DAN 1_23/09

DAN 2_24/09

DAN 3_25/09

Pozorište u kontekstu – kako iz istorije pozorišta ući u istoriju velikih i malih života?

Janko Ljumović, M.A.

(Fakultet dramskih umjetnosti, Cetinje, Crna Gora)

Institucionalno pozorište i društvena savest

Bojana Ivanov-Đorđević, M.A.

(Narodno pozorište Sterija, Vršac, Srbija)

Sociokulturne implikacije višejezičnog pozorišta

Lazar Jovanov, Ph.D.

(Fakultet za medije i komunikacije, Beograd, Srbija)

Kako matrice tela čuvaju i menjaju pozorišnu i plesnu instituciju

Marko Pejović, M.A.

(Hajde da…, Beograd, Srbija)

Spoilsport: Vesna Đukić, Ph.D. (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

10.00 - 12.00

DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #1

DAN 1_23/09

Apstrakt:

POZORIŠTE U KONTEKSTU – KAKO IZ ISTORIJE POZORIŠTA UĆI

U ISTORIJU VELIKIH I MALIH ŽIVOTA?

Autor:

Janko Ljumović, M.A.

(Fakultet dramskih umjetnosti, Cetinje, Crna Gora)

Kontekst unutra ili kontekst spolja, kontekst modela, kontekst autoriteta, kontekst publike, kontekst rata

ili kontekst emotivnosti samo je dio mogućeg mapiranja, u kome se ogleda preplitanje različitih zona

uticaja koje pozorište ostvaruje u zajednici, ali i prostora uticaja zajednice na njegov sadržaj. Da li nam

pojam zajednice umjesto termina društva, koje je shodno svojim ideloškim usmjerenjima pozorište situiralo

u različite insitucionalne modele koji su služili i služe kao reprezentacija moći politike i kulture, pomaže da

razumijemo njegove emancipatorske prakse ili se mogućnost promjene krije u redefinisanju (i osvajanju)

institucionalnih modela, za koje je potrebno afirmisati ideju interesa zajednice koja u njemu participira, i

zašto ne reći i zbog normativnog određenja da je sistem pozorišta u evropskom kontekstu dominantno

subvencionisan (našim parama). Na koji način savremeno pozorište ulazi u ravan interesa javnosti, izvan

podrazumijevajućeg kruga tzv. stručne javnosti i koji su to povodi da ono samo svojim sadržajem proširi

zonu tumačenja u kojoj i druge javnosti govore o njemu.

Važno pitanje analize jeste mapiranje savremenih izvedbenih praksi koje su redefinisale pojam pozorišne

politike u tradicionalnom obrascu u kome se ona definiše i uspostavlja kao nova repertoarska vrijednost,

vrijednost bitna za zajednicu. Pozorište u kontekstu zajednice i njenih dilema, pozorište kroz sjećanje

zajednice, pozorište koje govori o strahovima zajednice – ima šansu da ne bude samo efemerni znak i

bibliografski podatak bitan samo za istoriju jednog pozorišta ili jednog pozorišnog sistema.

Ključne reči: kontekst, zajednica, savremene izvođačke prakse, emancipatorska uloga, javni interes

DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #1 Dan #1

POZORIŠTE U KONTEKSTU - KAKO IZ ISTORIJE POZORIŠTA UĆI

U ISTORIJU VELIKIH I MALIH ŽIVOTA?

DAN 1_23/09

6

Apstrakt:

INSTITUCIONALNO POZORIŠTE I DRUŠTVENA SAVEST

Autorka:

Bojana Ivanov-Đorđević, M.A.

(Narodno pozorište „Sterija“, Vršac, Srbija)

Pitanje da li umetnost treba da obrazuje, informiše, organizuje, utiče, podstiče, provocira ili jednostavno da bude predmet zadovoljstva, ne prestaje da provocira njene teoretičare. Još je Aristofan smatrao da pisac komedija ne treba samo da pruža zadovoljstvo, već da bude i profesor morala i politički savetnik. Eratosten je na to odgovarao da je funkcija pesnika da oduševi svoje slušaoce, a ne da ih podučava. U slučaju Aristotela poezija i politika jesu potpuno različite discipline – one treba da se sagledavaju odvojeno zato što živeći po specifičnim zakonima služe različitim namerama i teže različitim ciljevima. Kada govorimo o domaćoj dramskoj baštini ne možemo zaobići Steriju koji je govorio da je „teater lek za bolesti moralne“. Ako je umetnost jedna od najvažnijih karika u lancu formiranja sistema vrednosti određene zajednice ili društva u celini, onda je danas teško govoriti o umetnosti van konteksta njenog angažmana. U tu svrhu navešćemo primer angažovanog teatra već dobro poznatog u istoriji svetskog teatra, ali ćemo takođe osvrnuvši se oko sebe ukazati na pozitivne primere takvog pozorišnog razmišljanja i delanja u našoj neposrednoj okolini.15. juna 1982. kroz Njujork je prošla najveća povorka demonstranata. Povod demonstracija bila je pobuna protiv nuklearnog oružja. Ni do sada nije utvrđen tačan broj demonstranata koji su pošavši ispred Ujedinjenih nacija prošetali gradom, predvođeni gigantskim lutkama Bread and Puppet teatra Pitera Šumana. Nagađa se da je broj demonstranata dostigao cifru od oko pola miliona. Čak ni antička pozorišta čiji je kapacitet predviđao više desetina hiljada gledalaca se nisu mogla meriti sa ovakvim događajem. Vršačko Narodno pozorište „Sterija“,ove godine obeležava svoju 70. godišnjicu postojanja. Kako je osnovano 1945. dok su frontovi II svetskog rata još goreli u borbi za oslobođenje od fašizma, deo programa obeležavanja posvetiće se upravo antiratnoj i antifašističkoj kampanji, koja je u ovom teatru pored klasičnog repertoara negovanog i u prvim decenijama postojanja, imala važno mesto. Ta tendencija u isto vreme neguje noviju baštinu i otvara mogućnost bavljenja i nekim drugim povezanim temama u ratnim vremenima u kojima dalje svet beleži najveće migracije stanovništva u proteklih 50 godina, dok veći deo planete okreće glavu od ugroženih, a Evropa kojoj su pošli podiže zidove i bodljikave žice slične onim koje su ograđivale logore holokausta. Zbog toga je u okvirni plan repertoara vršačkog teatra navedena predstava koja će se kroz prizmu savremenog sagledavanja ratne žrtve baviti ponovo životom Ane Frank. Drugi program posvećen žrtvama velikih migracija stanovništva ka Evropi trebalo bi da bude realizovan tokom pozorišne sezone 2016/2017. U tom smislu pojam pozorišta u kontekstu vidimo kao odnos pozorišta u ulozi društvene savesti koja uočava teškoće sa kojima se zajednica suočava i pronalazeći partnera van pozorišnog okruženja pokušava da se suoči ili da bar ukaže na njih.

Ključne reči: angažovani teatar, avangarda, zajednica


7

Apstrakt:

SOCIOKULTURNE IMPLIKACIJE VIŠEJEZIČNOG POZORIŠTA

Autor:

Lazar Jovanov, Ph.D.

(Fakultet za medije i komunikaciju, Beograd, Srbija)

Predmet ovog istraživanja su sociokulturne implikacije dinamičkog višejezičnog teatra na mezo

(gradskom) nivou, na primeru Narodnog pozorišta Nepsinhaz-KPGT, a u kontekstu razvoja integrativne

kulturne politike grada Subotica i afirmacije jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora (koncepta

koji su ustanovili predvodnici pokreta i istaknuti jugoslovenski pozorišni umetnici: Ljubiša Ristić, Nada

Kokotović, Rade Šerbedžija i Dušan Jovanović). Cilj istraživanja je dokazati da višejezično pozorište, u

precizno određenom obliku (kao što je to bio koncept Grada teatra u Subotici) predstavlja međukulturnu

sponu i svojevrsnu društvenu vrednost, te da podstiče međukulturni dijalog i afirmiše kulturnu raznolikost,

kako na mikro (institucionalnom) nivou, tako i na mezo (gradskoj) i makro (državnoj) ravni. Kao studije

slučaja analiziraju se paradigmatični projekti realizovani od 1985. do 1987. godine. Istraživanje je u tom

smislu usmereno na subotički koncept Grada teatra (projekat Madač, komentari), zatim na Grad teatar na

Paliću (Šekspir fest), i JU fest.

U procesu vrednosne determinacije posebno mesto zauzima sociolingvistička teorija Ranka Bugarskog,

kojom se nastoji ukazati na društveni i kulturološki uticaj principa multijezičnosti u pozorištu, u smislu

razvoja sociokulturnog kapitala i dinamičkog odnosa između različitih kulturnih entiteta.

Tokom prikupljanja relevantnih podataka korišćene su sledeće empirijske metode: „desk“ istraživanje

(analiza pres-klipinga, arhivsko istraživanje); kvalitativni metod dubinskog intervjua sa predstavnicima

donosilaca odluka (političkim funkcionerima i upravnicima institucija) i stvaraocima i idejnim tvorcima

svojevrsnog pozorišnog koncepta.

Ovo istraživanje treba da omogući dublje razumevanje sociokulturne i političke uloge multijezičkog

pozorišta u savremenim društvenim okvirima. Intencija je, dakle, dokazati da višejezično pozorište, u jasno

definisanom obliku, odnosno modelu, predstavlja imanentni segment kulturne politike, koje unapređuje i

dinamizuje međukulturne odnose.

Ključne reči: višejezično pozorište, Narodno pozorište-Népszinház-KPGT, Grad teatar, kulturna

politika, kulturna raznolikost


87

Apstrakt:

KAKO MATRICE TELA ČUVAJU I MENJAJU

POZORIŠNU I PLESNU INSTITUCIJU

Autor:

Marko Pejović, M.A.

(Hajde da…, , Beograd, Srbija)

Ovaj rad polazi od matrice tela kao skupa telesnih karakterisitka koji imaju funkciju označitelja, a koji u

saodnosu tvore strukturu. Ona se postavlja kao referentna vrednost prihvatljivosti (tela) u nekoj kulturi

ili nekoj instituciji. Cilj rada je da ukaže kako se ova matrica menja u zavisnosti od konteksta u kome

se određena (pozorišna i plesna) praksa realizuje. Pitanje koje se razmatra je koliko određene matrice

tela podržavaju instituciju pozorišta i plesa, kao i kako neke matrice tela postanu subverzivne, poprime

dekonstruišući potencijal.

Polazna tačka za razmatranje je Hegelova postavka o celini. Istina je za njega celo, nemanjkovito. U

pozorištu se ova postavka primenjuje u okviru prakse „zatvorene“ dramske forme o kojoj piše Folker Kloc

/Klotz/. Primena zatvorenih formi u pozorištu i plesu je nekada vodila i do „zatvorenih“ matrica tela. Sa

druge strane, prisustvo različitih tela u javnom prostoru je pretnja opresivnoj ideologiji, koja sprečava

bilo kakvo trenje, tenziju. Diverzivnost tela ukida referentnu matricu tela kao isključivu, a posmatrača

stavlja u neprijatnu poziciju da primećuje razliku. U kulturi Zapada koja radi tako nervozno da kontroliše

telesne funkcije i želje, „drugačije“ telo (kao što je „invalidno“ ili „transrodno“ telo) se odmah pozicionira

kao „devijantno“. Ono nas podseća na povredljivost tela, na nemogućnost kontrole, na gubitak izvesnosti.

Rad će na primerima različitih praksi ukazivati na promene od monolitnih, ka strukturisanim, do rizomskih

matrica tela u plesu.

Ključne reči: matrica tela, plesne prakse, dekonstrukcija, celina


9

12.00 - 13.30

RADIONICA:

NASTAVA KAO KONCEPTUALNA UMETNOST

9

RADIONICA

Opis:


Autori:

Eugen Matusov, Ph.D.

(Delaver univerzitet, Njuark, SAD)

Ana Marjanović-Šejn, Ph.D.

(Česnat hil koledž, SAD)

Kao i konceptualizam u umetnosti, pedagoška konceptualizacija fokusirana je na uključivanje ljudi

u iskustvo koje destabilizuje njima poznate paradigme, uz mogućnost javljanja alternativnih, a time i

na promovisanje obrazovanja bez učenja. Nastava kao konceptualna umetnost pripada žanru nastave

kao performansa i komplementarna je nastavi koja je fokusirana na promovisanje učenja. Nastava kao

konceptualna umetnost zasniva se na ideji da je suština obrazovanja u transformaciji ličnosti – načina

na koji se on ili ona povezuju sa svetom, načina na koji ličnost opaža svet, druge ljude, i sebe – i može

postojati izdvojeno, i u odsustvu fokusa na učenje specifičnih praksi (znanja, veština, stavova). U okviru

ontološke dijaloške pedagogije, posebno smo zainteresovani za pedagoški konceptualizam kao moćan

žanr/medij dijaloške ontološke provokacije.

Dijaloške ontološke provokacije su, kako im samo ime sugeriše, načini da se dođe do neočekivanih i moćnih

alternativa u našim odnosima prema svetu, prema životu, prema drugim ljudima i prema samom sebi. Kroz

takve susrete, učesnici mogu iskusiti očuđavanje, početi da preispituju lični pristup i da testiraju svoje

ideje. Mišljenja smo da je dijaloška ontološka provokacija suština bahtinijanske dijaloške pedagogije. U

radionici koja če biti izvedena kao konceptualna umetnička forma, učesnici će biti uključeni u iskustvo,

diskusiju, i problematizaciju obrazovanja kao konceptualne umetnosti.

Ključne reči: dijaloška pedagogija, konceptualna umetnost, očuđavanje, Bahtin

Dan #1

Nastava kao konceptualna umetnost


(Delaver univerzitet, Njuark, SAD),



Dramska pedagogija – umjetnost ili pedagogija?

Vlado Krušić, Ph.D.

(Hrvatski centar za dramski odgoj - HCDO, Zagreb, Hrvatska)

Kazališne radionice u funkciji poboljšanja nastave fizike

Zvonimir Peranić, M.Sc.

(Višeučilište u Rijeci, Hrvatska)

Spoilsport: Dragana Koruga (Centar za interaktivnu pedagogiju - CIP, Beograd, Srbija)

11

Nastava kao konceptualna umetnost


(Delaver univerzitet, Njuark, SAD),



Dramska pedagogija – umjetnost ili pedagogija?



Kazališne radionice u funkciji poboljšanja nastave fizike


(Višeučilište u Rijeci, Hrvatska)

Spoilsport: Dragana Koruga (Centar za interaktivnu pedagogiju - CIP, Beograd, Srbija)

14.00 - 16.00

DIJALOG O OBRAZOVANJU

11

Apstrakt:


Autori:


(Delaver univerzitet, Njuark, SAD)



Kao i konceptualizam u umetnosti, pedagoška konceptualizacija fokusirana je na uključivanje ljudi

u iskustvo koje destabilizuje njima poznate paradigme, uz mogućnost javljanja alternativnih, a time i

na promovisanje obrazovanja bez učenja. Nastava kao konceptualna umetnost pripada žanru nastave

kao performansa i komplementarna je nastavi koja je fokusirana na promovisanje učenja. Nastava kao

konceptualna umetnost zasniva se na ideji da je suština obrazovanja u transformaciji ličnosti – načina

na koji se on ili ona povezuju sa svetom, načina na koji ličnost opaža svet, druge ljude, i sebe – i može

postojati izdvojeno, i u odsustvu fokusa na učenje specifičnih praksi (znanja, veština, stavova). U okviru

ontološke dijaloške pedagogije, posebno smo zainteresovani za pedagoški konceptualizam kao moćan

žanr/medij dijaloške ontološke provokacije.

Dijaloške ontološke provokacije su, kako im samo ime sugeriše, načini da se dođe do neočekivanih i moćnih

alternativa u našim odnosima prema svetu, prema životu, prema drugim ljudima i prema samom sebi. Kroz

takve susrete, učesnici mogu iskusiti očuđavanje, početi da preispituju lični pristup i da testiraju svoje

ideje. Mišljenja smo da je dijaloška ontološka provokacija suština bahtinijanske dijaloške pedagogije. U

radionici koja če biti izvedena kao konceptualna umetnička forma, učesnici će biti uključeni u iskustvo,

diskusiju, i problematizaciju obrazovanja kao konceptualne umetnosti.

Ključne reči: dijaloška pedagogija, konceptualna umetnost, očuđavanje, Bahtin

DIJALOG O OBRAZOVANJU Dan #1

13


Apstrakt:

DRAMSKA PEDAGOGIJA – UMJETNOST ILI PEDAGOGIJA?

Autor:



Različiti oblici prakse suvremene dramske pedagogije, koju neki teoretičari nazivaju i „primijenjenim

kazalištem“, gdjegod da se ostvaruju, uvijek predstavljaju neki oblik dramskog i/ili kazališnog rada u

kontekstu, tj. u okružju koje je izvan izvornog umjetničkog područja u koje po uvriježenim shvaćanjima

obično smještamo bilo koji vid dramskog/kazališnog rada. Intenzivan razvoj dramske pedagogije posljednjih

desetljeća otvorio je niz problema ne samo za teoretičare koji istražuju i tumače ovo područje, nego i za

brojne praktičare koji se njime bave, među kojima je i velik broj školovanih kazališnih profesionalaca,

suočivši ih s nizom pitanja o ciljevima vlastita djelovanja, metodama koje primjenjuju i kriterijima procjene

svoga rada i njegovih učinaka. Obrazovan u okružju i dandanas prevladavajuće kazališne kulture i pratećih

znanstveno-teorijskih disciplina autor će tragom vlastita iskustva naznačiti neka od glavnih pitanja te

poneke zaključke do kojih je došao na svom razvojnom putu od profesionalnog kazalištarca do dramskog

pedagoga.

Ključne reči: dramska pedagogija, primenjeno pozorište, kontekst, metode, kriterijumi procjene

Dan #1

1413

15


Apstrakt:

KAZALIŠNE RADIONICE U FUNKCIJI POBOLJŠANJA NASTAVE FIZIKE

Autor:


(Veleučilište u Rijeci, Hrvatska)

Stavovi studenata i učenika spram predmeta poučavanja u izravnoj su vezi spram razine usvojenosti

sadržaja. Studenti i učenici pozitivnijih stavova uspješnije usvajaju sadržaje. Fizika kao nastavni kolegij ili

nastavni predmet izrazitije utječe na studente i učenike za razliku od drugih predmeta. Pojedini se stav ne

sastoji od jedinstvene konstrukcije već od velikoga broja potkonstrukcija koje različitim razinama udjela

utječu na formiranje individualnog stava. Okruženje u kojemu se poučava utječe na stavove: najpozitivniji

stavovi asocirani su visokom razinom osobne pomoći, jakom povezanosti sudionika unutar obrazovne

grupe, korištenjem raznolikih strategija poučavanja i neobičnih aktivnosti učenja. Najvažnija varijabla

koja utječe na formiranje stavova spram nastave fizike jest iskustvo učenikovoga učenja, odnosno

kvaliteta poučavanja. Svrha ovog istraživanja jest poboljšati spoznaje u suvremenom poučavanju kako bi

rezultati nastavnog procesa bili uspješniji te pridonijeti razvoju obrazovanja u prirodnim znanostima. Cilj

istraživanja jest pokazati kako se uporabom posebno razvijenih radionica dramskog neverbalnog kazališta

mogu poboljšati stavovi studenata spram nastave fizike i fizike uopće, ali kako se može poboljšati i samo

konceptualno znanje fizike.

Radionice su razvijene u periodu od petnaestak godina. Za razliku od klasičnoga eksperimenta u kojima

studenti i učenici spoznavaju „izvana“ u radionicama se njihovo tijelo postavlja u ulogu aktivnoga objekta

koje prolazi određena stanja i situacije. Percepcijom „iznutra“ određeni koncepti postaju iskustveno jasniji.

Točnije dolazi do prekonceptualizacije dotadašnjih predkoncepcija o pojedinim sadržajima. Posebno

koncipirane radionice provedene su u nastavi kolegija Fizika za inženjere, Veleučilišta u Rijeci, kao dio

vježbi. Za potrebe mjerenja stavova razvijen je poseban upitnik. Za klasifikaciju i strukturiranje čestica

korištena je klaster analiza. Pouzdanost upitnika pokazana je analizom u kojoj je Cronbach alpha faktor

0,818. Valjanost upitnika analizirana je dijeljenjem čestica na dvije podgupe čija je korelacija 0,773, a

Guttman split-half faktor 0,871. Faktorskom analizom pokazano je kako su sve čestice predstavljene

jednim faktorom. Iz svega se zaključuje kako je konstruiran upitnik koji mjeri stav(ove) o nastavi fizike.

Konceptualno znanje je mjereno dijagnostičkim konceptualnim testom iz mehanike (FCI) koji je postao

standard za mjerenje temeljnoga konceptualnog razumijevanja u mehanici.

Dan #1

1615

Istraživanje je provedeno tijekom dvije akademske godine. Studenti su bili podijeljeni u tri grupe. Jedna

istraživačka koja je u nastavi koristila radionice i dvije kontrolne koje nisu. Na istraživačkoj i jednoj

kontrolnoj grupi provedeno je ispitivanje upitnikom i testom prije i nakon nastave. Na drugoj kontrolnoj

grupi provedeno je ispitivanje upitnikom i testom samo nakon nastave kako bi se isključila mogućnost

utjecaja pamćenja sadržaja upitnika i testa na konačne rezultate. Iako sve grupe fiziku smatraju podjednako

teškom (ne postoji statistički značajna razlika), istraživačka grupa ima statistički značajnu razliku prema

pozitvnom stavu spram zanimljivosti fizike, korištenjem pokusa u nastavi, ali i u stavu prema kojemu

radionice pomažu u savladavanju novih sadržaja. Studenti istraživačke grupe statistički značajno manje

koriste dodatne poduke (instrukcije). Između kontrolnih grupa nakon provedene nastave nije postojala

statistički značajna razlika u rezultatima. Iz svega se zaključuje kako se korištenjem radionica dramskog

neverbalnog kazališta u nastavi mogu poboljšati stavovi studenata spram nastave fizike i fizike uopće, ali

i boljim konceptualnim razumijevanjem sadržaja.

Ključne reči: konceptualno znanje, fizika, neverbalno kazalište, radionica, stavovi


Zagonetka pozorišta zajednice

Pol Marej, Ph.D.

(Bel teatar, Velika Britanija-Srbija)

Zašto pozorište zajednice?

Karolina Spaić

(ZID teatar, Amsterdam, Holadnija)

Kolektivni činovi svedočenja – problem pozorišta zajednice

Šon Ajta,

(Univerzitet umetnosti Burnmaut, Velika Britanija)

Spoilsport: Tanja Pajović (POD teatar, Beograd, Srbija)

10.00 - 12.00

DIJALOG O POZORIŠTU ZAJEDNICE

DAN 2_24/09

Zagonetka pozorišta zajednice

Pol Marej, Ph.D.


Zašto pozorište zajednice?

Karolina Spaić

(ZID teatar, Amsterdam, Holadnija)

Kolektivni činovi svedočenja – problem pozorišta zajednice

Šon Ajta,

(Univerzitet umetnosti Burnmaut, Velika Britanija)

Spoilsport: Tanja Pajović (POD teatar, Beograd, Srbija)

10.00 - 12.00

DIJALOG O POZORIŠTU ZAJEDNICE

DAN 2_24/09

Apstrakt:

ZAGONETKA POZORIŠTA ZAJEDNICE

Autor:

Pol Marej, Ph.D.


Pozorište zajednice je prepoznatljivo po svom pristupu i ciljevima. Pristup je jednostavan: tim profesionalnih

pozorišnih reditelja, scenografa, glumaca, pisaca, muzičara i drugih, rade sa grupom neprofesionalnih

umetnika kako bi stvorili originalnu izvođačku formu o tematskom pitanju koje svi učesnici u procesu

podjednako smatraju značajnim. Ciljevi pozorišta zajednice obuhvataju (često utopijske) ideje pluralizma,

demokratije, zajedništva, nekomercijalizma, aktivizma, igre i radosti. Umetnici pozorišta zajednice veruju

da umetničke forme koje stvaraju imaju kapacitet da: (1) ojačaju veze u zajednici; (2) pokreću demokratske

procese; (3) osnažuju i edukuju pojedince; (4) pomažu nedovoljno zastupljenim pogledima i manjinskim

glasovima da stignu do šire publike; (5) intervenišu direktno, ne zadovoljavajući se pritom da svet samo

tumače već i da ga menjaju. I kroz svoj pristup i kroz ostvarivanje svojih ciljeva, pozorište zajednice je vid

političkog pozorišta.

“Sama činjenica da se nešto zove pozorište zajednice izneverava neoliberalističku veru u individualizam i

ideju da stvari kao što su “javno dobro” i “zajednica” treba da “budu odbačene kao nepotrebne komponente

države blagostanja.” (Martinez & Garcia, 2000)

Kao najstarija participativna forma pozorišta, moglo bi se reći da je “Pozorište zajednice” umnogome

izgubilo svoj identitet, kako se pristup sve češće koristi od strane države, kulturnih institucija i neoliberalnih

filantropa u promociji njihovih ciljeva, kroz forme kao što su “drama u obrazovanju” i “primenjeno pozorište”.

S druge strane, moglo bi se tvrditi da je pozorište zajednice definisano dovoljno jasno u odnosu na svoje

političke ciljeve, te njegov identitet ostaje sačuvan. U svakom slučaju zagonetka pozorišta zajednice je u

tome što može biti istinski prepoznato i cenjeno samo u odnosu na ciljeve koje pretenduje da ostvari, bez

obzira da li su ti ciljevi ostvarivi.

Ključne reči: zajednica, pozorište, pluralizam, aktivizam, nekomercijalizam

DIJALOG O POZORIŠTU ZAJEDNICE Dan #2

18

Apstrakt:

ZAŠTO POZORIŠTE ZAJEDNICE?

Autorka:

Karolina Spaić

(ZID teatar, Amsterdam, Holandija)

Nikada nećes dobiti drugu šansu da ponoviš prvi utisak, kaže holandska poslovica. To upravo važi za

pozoriste zajednice, jer kada se radni proces jednom započne ne možemo zaustaviti njegov tok. Izgleda

nam da u pozorištu zajednice pravila ne postoje i da je sve moguće. Medjutim upravo ovde vladaju pravila

igre koja uslovljavaju kvalitet i efekat rada, i čuvaju njegovu autentičnost. To je u isto vreme i razlog

zašto neko bira da radi, podržava ili aktivno učestvuje u pozorištu zajednice. Ta pravila igre su pre svega:

1. kolektivnost, 2. višeslojnost, 3. prelaznost tj. zaraznost, 4. neiscrpna kreativnost. A pored toga, nema

odredjenih pravila kako se radi, stvara i šta je krajnji reuzultat. Svako može da učestvuje, i rad po svojoj

prirodi je uvek politički angažovan. Pozorište zajednice je jedan od retkih prostora gde se zadovoljavaju

fundamentalne ljudske potrebe, gde čovek može da izrazi sebe, doprinese i promeni nešto. Bez obzira na

velicinu toga, da li se radi o odredjenim potrebama grupe ljudi, o razmeni ličnih priča, ili o medjusobnom

upoznavanju komšija u novom kraju. Pozoriste zajednice je efikasan način da se deluje na “glokal” nivou

(globalno i lokalno u isto vreme), da se na lokalnom nivou bavimo univerzalnim ljudskim pitanjima.

A kako ovaj rad utiče na umetnike koji zajedno za predstavnicima zajednice ulaze u kreativni proces?

Transparatnost ovog radnog procesa, nesiguran ishod i krajnji rezultat zahtevaju veliku fleksibilnost i

otvorenost. Istovremeno je neophodna maksimalna priprema i analiza ne samo umetničkog već i socijalno-

političkog konteksta, da bi se radom postiglo maksimalno. Radeći na pozorištu zajednice, umetnici rade

paralelno na više polja. Za umetnika je važno da razume da pozorište zajednice ne prestaje kada je

projekat završen, već da zajednica nastavlja da živi. Rezultati rada će biti dugotrajni u onoj meri u kojoj je

umetnik imao kapaciteta da izgradi uzajamno poštovanje i poverenje sa članovima zajednice.

U svom pozorišnom blogu za The Guardian, kritičarkaLin Gardner piše u tekstu, pod naslovom: “Zašto bi

svaki umetnik trebačp da bude umetnik zajednice” da se danas najzanimljivije pozorište pravi zajedno sa

publikom, a ne za publiku. I da to održava ovu umetnost u životu. Kada se zakonitosti pozorišta zajednice

analiziraju i efekti rada sakupljaju onda to nije iluzija, vec karta za budućnost. Mene posebno zanima kako

pozorištem zajednice možemo šire delovati na publiku koja gleda predstavu. Šta je optimalni koncept

da bi se publika uključila u dogadjaj? Kako kreirati zajedničko, značajno iskustvo za sve prisutne? Kako

predstava može podstaći i publiku da izabere, da stvara svoje iskustvo i da doprinese kolektivnom

iskustvu?

Ključne reči: pozorište zajednice, zajedništvo, otvorenost, aktivno učešće


19

Apstrakt:

KOLEKTIVNI ČINOVI SVEDOČENJA – PROBLEM

POZORIŠTA ZAJEDNICE

Autor:

Šon Ajta,

(Univerzitet umetnosti, Burnmaut, Velika Britanija)

Uprkos činjenici da je ono što se tradicionalno označavalo kao Pozorište zajednice imalo ogroman uticaj

na savremenu pozorišnu kulturu u Velikoj Britaniji, opisi praksi koji se pripisuju ovom izrazu podređeni

su taksonomskom podskupu u okviru daleko češće korišćenog izraza Primenjena drama i pozorište (PDP/

ADT).

Razvoj šireg spektra socijalno angažovanih performativnih i pozorišnih pristupa ili/i tehnika koji

teče uporedo sa rastućim skepticizmom stručnjaka u okviru PDP polja prema svakoj tendenciji

“homogenizovanog, esencijalističkog koncepta zajednice” (Prentki and Preston, 2013 :12) učinilo je širu

sveobuhvatnu klasifikaciju prikladnijom, i olakšalo je postepeno povlačenje termina Pozorišta zajednice

iz profesionalne prakse. I zaista, u Britaniji, odrednica se sve više povezuje sa potpuno amaterskim

pozorištem, odražavajući njenu upotrebu u Sjedinjenim državama.

Izostavljanje Pozorišta zajednice iz profesionalnih pozorišnih rečnika odražava i odgovarajuću okluziju

u ontološkom smislu. Kompanije, pozorišni prostori, i izvori identifikovani u ovom obliku rada (posebno

u okviru ruralnih konteksta tokom gostovanja) nestaju alarmantno brzo. Paradoksalno, promene u

umetnosti i politici dotacija u Velikoj Britaniji pokazuju da elementi Pozorišta zajednice uveliko postaju

deo mejnstrima.

Uz istraživački osvrt na istoriju Pozorišta zajednice u Velikoj Britaniji, rad se oslanja na uvide još

neizgovorene i intuitivne, primenjujući aspekte Mustakasovom heurističkog modela istrage, i utemeljen

je u znanjima zasnovanim na bogatom iskustvu autora koje je kao praktičar Pozorišta zajednice stekao

tokom trideset godina. U radu se iznosi tvrdnja da je ova posebna vrsta izvodjenja u opasnosti da postane

žrtva tekuće borbe za vlasništvo između kontrakulture i hegemonističkih kultura.

Ključne reči: pozorište zajednice, okluzija, primenjena drama i pozorište (PDP), Mutasakov model

heurističke istrage


2019

12.30 - 14.00

RADIONICA I RAZGOVOR

O PROJEKTU VREME ZA PRIČU

12.30 - 14.00

RADIONICA I RAZGOVOR

O PROJEKTU VREME ZA PRIČU

Opis:

VREME ZA PRIČU

Autorka:

Vera Večanski, doktorantkinja

Izvodi:

Ivan Jevtović

Vreme za priču je program pripovedanja priča u bibliotekama. Nastao je po uzoru na slične programe

i pripovedačke seanse (library storytime, engl.) koji se realizuju u dečjim bibliotekama širom sveta, a

koje izvode profesionalni pripovedači ili glumci, nekada učitelji, a najčešće sami bibliotekari, služeći se

tehnikama interaktivnog pripovedanja priča (storytelling, engl.) kao što su jezik, zvuk, fizički pokret i

gestikulacija, repeticija, kako bi se pred publikom oživeli i otkrili određeni elementi i slike jedne priče. U

pripovedačkim seansama namenjenim deci često se koriste i različiti vizuelni predlošci i rekviziti, poput

slika, lutaka ili predmeta, koji pomažu u vizuelizaciji priče i koji čine pripovedanje prijemčivijim za decu, a

neretko i sama deca dobijaju mala „zaduženja” (na primer da proizvedu neki zvuk ili pokret, da nacrtaju

ili naprave rekvizit koji će se koristiti u priči itd.), čime i sami postaju akteri, a ne samo pasivni slušaoci.

Vreme za priču je program namenjen prvenstveno deci predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta. Svaka

pripovedačka seansa, koja traje oko 30 minuta, podrazumeva pripovedanje nekoliko priča koje su

objedinjene istom temom (na primer priče o prijateljstvu i pomaganju, priče o doživljaju i prihvatanju sebe,

priče o hrani, likovne priče itd.) u kojima je podjednako prisutan i umetnički i edukativni aspekt. Pored

bogatog vizuelnog identiteta, posebna pažnja posvećena je kamernoj i tihoj, meditativnoj atmosferi (koja

omogućava deci potpuno „uranjanje” u svet priča i književnosti) za koju verujemo da je veoma potrebna

današnjoj deci, s obzirom na to da su svakodnevno izložena prejakoj stimulaciji sa svih strana.

Cilj programa je dvostruk: da se najmlađima razvije ljubav ka literaturi i pričanju priča u najranijem dobu,

te da se uvedu u čarobni svet književnosti čak i pre nego što nauče da čitaju i pišu. Istovremeno, program

senzibiliše decu i za pozorišnu i vizuelnu umetnost, muziku, kreativni pokret. Takođe, cilj programa jeste

da se deca privuku i ohrabre da sa radošću dolaze i koriste biblioteku i njene resurse od malih nogu i da se

u prostoru biblioteke osećaju prijatno, slobodno i ,,kao kod kuće”, budući da prikazuje biblioteku ne samo

kao mesto za učenje, već i kao mesto za druženje, razmenu sa vršnjacima/odraslima i zabavu.

RADIONICA Dan #2

22

Igra kreativnih različitosti

Bojana Škorc, Ph.D.

(Fakultet likovnih umetnosti, Beograd, Srbija)

Problemi stigmatizacije manjinskih grupa

u participativnim umetničkim projektima

Boris Čakširan

(ERGstatus, Beograd, Srbija)

Značaj kulturne raznolikosti u radu

sa političkim azilantima u centru Cimade

Rišar Grolo

(Grupa Arti-Zanat, Srbija-Francuska)

Drama i deca sa autističnim poremećajima:

pomoći Abrahamu da se izbori sa životom

Tasos Angelopulos, doktorand

(Dramski odsek na AUTH-u, Solun, Grčka)

Spoilsport: Dubravka Crnojević Carić, Ph.D. (Akademija dramskih umjetnosti, Zagreb, Hrvatska)

14.00 - 16.00

DIJALOG O PRINCIPIMA

PARTICIPACIJE U RADU SA OSETLJIVIM GRUPAMA

Apstrakt:

IGRA KREATIVNIH RAZLIČITOSTI

Autorka:

Bojana Škorc, Ph.D.

(Fakultet likovnih umetnosti, Beograd, Srbija)

Alternativno obrazovanje se posmatra kao zajednički projekat dece/mladih i odraslih, kao deo društvenog,

istorijskog i kulturnog okruženja u kome postoji. To je kontekstualno postavljen proces čija celovitost

nudi ogromne razvojne mogućnosti. U taj proces ljudi unose svoje mnogostruke raznolikosti u pogledu

društvenog statusa, ranjivosti, starosti, porekla, kulturnog miljea, profesije – unose ih u različite igrovne i

kreativne aktivnosti. Na taj način, različitost postaje osnov učenja za razvoj. Blisko idejama Lava Vigotskog,

kreativne aktivnosti postaju pokretači budućeg razvojnog toka. Kroz improvizaciju, umetnički performans

i igru, učesnici grade zajednički psihološki prostor – zonu narednog razvoja, u kome odigravaju sebe, ne

samo ono što aktuelno jesu, nego i ono što postaju.

“Zdravo da ste” pristup ranjivim grupama i ljudima pogođenim ratom, koji je započet 1994. godine tokom

društvenih tragedija, danas je transformisan u alternativni oblik rada sa ranjivim grupama, decom i

nastavnicima u srpskom obrazovnom sistemu. Stvaralačke i otvorene aktivnosti uključile su do sada mnogo

hiljada učesnika u zajednički proces građenja konstruktivnog odgovora na krizu, siromaštvo, otuđenje i

nedostatak mogućnosti. Promena igre, performans aktivnosti i interaktivnih kapaciteta učesnika se vide

kao ključne za očuvanje ljudskih kapaciteta da stvaraju i rekonstruišu okruženje i svoju životnu praksu –

postaju to „skrivena blaga“, nova oruđa promene, kako reče jedan mladi učesnik.

Ključne reči: višestruka različitost, učenje za razvoj, igra, performans, zona narednog razvoja

DIJALOG O PRINCIPAMA PARTICIPACIJE U RADU SA

OSETLJIVIM GRUPAMA Dan #2

24

Apstrakt:

PROBLEMI STIGMATIZACIJE MANJINSKIH GRUPA U PARTICIPATIVNIM

UMETNIČKIM PROJEKTIMA

Autor:

Boris Čakširan

(ERGstatus, Beograd, Srbija)

Strah koji postoji kod susreta sa ranjivim grupama gradi se na realnoj osnovi koja proizilazi iz predrasuda

koje su dugom istorijom tabua građene na ovim prostorima. Sakrivanjem ovih tabuiranih grupacija i

njihovim brisanjem iz javnog prostora stvorena je slika o njihovoj malobrojnosti, dok statistike pokazuju

sasvim drugačije podatke. Ovo nepoznavanje i nemogućnost susreta u javnom diskursu doveli su do

stvaranja još jačeg kruga stigme koja ove grupacije dovodi do getoizacije i stvaranja sopstvene kulture, i

društvenih obrazaca unutar svake grupe ponaosob. Svako mešanje u ovaj getoizirani prostor doživljava se

kao uzurpacija, a ne kao izraz potrebe za komunikacijom. Stigme su toliko jake da je ponekad potrebno više

od 10 godina da se zatvorene kulture otvore, da se uključe i stupe na javnu scenu, i da tako postanu deo

kulture šire zajednice. Pitanja koja proizlaze iz ovog ustrojstva su važna za sam proces destigmatizacije,

u kome i samo otvaranje, inkluzija i participacija počinju da se doživljavaju kao stigma upravo zbog svojih

zbunjujučih poruka: zašto se stvari otvaraju i prezentuju u javnom prostoru; šta se time želi; ko je publika

i šta je njihov motiv; da li se može ući u participaciju, a ostati dosledan grupi; kako se vratiti u grupu ako

sve ne uspe; šta je uopšte uspeh i dr.

Jedan od najvažnijih elemenata u susretu i radu sa ranjivim grupama je građenje poverenja. Upravo ovaj

element je presudio u mnogim projektima gde je ljudski faktor zatajio, i umesto otvorio vrata, još jače i

glasnije ih je zalupio za sobom. Strahovi koji proizilaze iz nepoverenja mogu trajno da isključe pojedince

koji su bili dragoceni činioci prvih koraka. Za pravo poverenje je potreban dug period, ali i precizno izabrani

i odmereni koraci koji pokazuju trajna ulaganja u procese emancipacije.

Takođe su važni elementi stabilnosti i solidnosti u odnosu prema grupi. Promene nisu dobrodošle, a

stečena prava su jedva osvojena. Ova osnovna postavka ne ostavlja puno prostora za značajne promene.

Manjinske grupe su nesigurne onda kada i vi pokažete slabost i empatiju. Mnoge grupe su usvojile obrasce

zloupotrebe i manipulacije upravo se koristeći sopstvenim stigmama. One tako procenjuju vaše snage i

sigurnost u čije se ruke stavljaju njihova teško stečena sigurnost i stabilnost.

Na ovom putu puno važnih elemenata i problema su pred nama, pa je postupak participacije i inkluzije

od velikog značaja za realizaciju prvih koraka i sticanja uzajamnog poštovanja i poverenja. I naravno

jedan od možda najvažnijih elemenata je sama umetnost. Ona mora pre svega biti najveća, najsnažnija i

najsigurnija, onda su svi ostali koraci lakši.

Ključne reči: participacija, stigma, inkluzija, ranjive grupe, getoizacija



25

Apstrakt:

ZNAČAJ KULTURNE RAZNOLIKOSTI U RADU SA POLITIČKIM

AZILANTIMA U CENTRU CIMADE

Autor:

Rišar Grolo

(Grupa Arti-Zanat, Srbija-Francuska)

Saopštenje obuhvata prikaz iskustva i metodologije rada sa ranjivim grupama na primeru pozorišnih

kreativnih radionica sa političkim azilantima u Francuskoj gde od pre tri godine autor radi u centru

udruženja Cimade. Biće predstavljeni opšti principi «radionica umetničke podrške», kako ih autor naziva,

uz pokušaj objašnjenja na koji način se opisani metod prilagođava radu sa azilantima. U okviru projekta

koje Compagnie ArtiZanat vodi u Centru Cimade organizuje se veći broj aktivnosti među kojima su i

kreativna pozorišna radionica za odrasle i pozorišne radionice namenjene deci i roditeljima. Na samom

početku autorovog rada sa azilantima bilo je očigledno da je rad u okviru umetničke radionice, u procesu

integracaije azilanata u novo društvo i novu kulturu, komplementaran socijalnom radu. Migranti koji

su napustili svoju zemlju i porodicu, ponekad i visok društveni položaj, izmešteni su iz svoje sredine i

moraju sve da počnu iz početka, da prebole ono što su izgubili, da se uklope u novu kulturu, a često i da

nauče novi jezik. Ono što je u fokusu u radu sa ovom populacijom jeste da se obezbedi podrška na putu

integracije, omogućavajući svakome da očuva vezu sa svojom kulturom. Za autora radionice su mesto gde

svako može da u potpunosti doživi i izrazi bogatstvo svoje kulture, a istovremeno da bude u susretu sa

drugim kulturama.

U radionicama se najčešće polazi od umetničkog predloška izabranog u odnosu na teme i pitanja koja,

po autorovoj proceni, mogu biti bitna za učesnike. Ovakav način rada omogućava učesnicima da govore

o temama koje su im bliske, ali sa distancom koju predstavlja već postojeće umetničko delo. Tokom

stvaralačkog procesa, zajedno se istražuje kako svaki učesnik može da usvoji dato delo, da nađe lične

veze sa određenom dramskom situacijom, kao i na koji način se taj predložak obogaćuje kulturom svakog

od učesnika. To je način za svakoga od njih da izrazi vrednosti svoje kulture u okviru procesa integracije

u novo društvo.

Ključne reči: politički azilanti, pozorište, integracija, kulturna raznolikost, zajednica



2625

Apstrakt:

DRAMA I DECA SA AUTISTIČNIM POREMEĆAJIMA: POMOĆI

ABRAHAMU DA SE IZBORI SA ŽIVOTOM

Autor:

Tasos Angelopulos, doktorand

(Dramski odsek na AUTH-u, Solun, Grčka)

U radu se opisuje iskustvo autora koji radi u grčkom obrazovnom sistemu, kao dramski pedagog ali

paralelno i kao pomoćni nastavnik Abrahamu, detetu sa autističnim poremećajem (ASP). Prikazuje se

celovit psihokinetički program zasnovan na dramskim vežbama i oruđima koji su korišćeni kako bi Abraham

uspeo da izađe na kraj sa svakodnevnim stvarima (kao što su, na primer, obedovanje i igranje sa drugom

decom tokom odmora, redukovanje njegove agresije, pronalaženje načina da se uključi u čas i dr.), zatim da

prepozna (za nas relativno) proste pojmove i sadržaje pojedinih školskih predmeta (kao što su desno-levo;

učiniti-ne činiti, boje i brojevi, pisma i sl), i konačno da bude bolje integrisan u odeljenju. Iskustvo takođe

uključuje socijalnu i psihološku podršku koja se ostvaruje kroz dramske igre sa Abrahamovim drugovima

iz razreda, sa namerom da se redukuju konflikti povezani sa Abrahamovim učešćem u regularnoj nastavi,

kao i da se uz pomoć dece čitava zajednice (npr. roditelji) uveri u korisnost i celishodnost participacije.

Rezultati programa dopuštaju autoru tvrdnju da drama može doneti promene kako u živote dece sa ASD,

tako i čitavoj zajednici.

Ključne reči: autizam, drama, integracija, obrazovni sistem



27

Služavka nestaje: izvođenje rodnog državljanstva u kontekstu

migracija povezanih sa uslovima rada

Silvija Jestrović, Ph.D.

(Vorvik univerzitet, Velike Britanija)

Pozorište na rubu autonomije

Vlatko Ilić, Ph.D.

(Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

Ko se boji pozorišta još, tri za groš…

Aleksandra Jelić

(ApsArt, Beograd, Srbija)

Ideologija, performans, spektakl

(dvije studije slučaja: Laibach i Let 3)

Dragana Kružić, doktorantkinja

(Univezitet umetnosti u Beogradu, Srbija)

Spoilsport: Irena Ristić, Ph.D. (Hop.La!/ Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

10.00 - 12.00

DIJALOG O POLITIČNOSTI

PERFORMATIVNOG

DAN 3_25/09

27

Apstrakt:

SLUŽAVKA NESTAJE: IZVOĐENJE RODNOG DRŽAVLJANSTVA

U KONTEKSTU MIGRACIJA POVEZANIH SA USLOVIMA RADA

Autorka:

Silvija Jestrović, Ph.D.

(Vorvik univerzitet, Velika Britanija)

Polazište ovog rada je nestanak Indijke koja je radila kao pomoć u kući jedne saudijske porodice. Stigli

su zajedno u Veliku Britaniju i odseli u jednoj od Krajfild vikendica Vorvik univerziteta, na kome je majka

porodice pohađala postdiplomske studije. Otprilike u isto vreme, i ja sam se preselila u Veliku Biritaniju,

i smestila u jednu od kuća, tokom priprema da preuzmem novi posao na Vorvik univerzitetu. Indijska

služavka i ja ćaskale smo jednog jutra dok smo prostirale veš. Nakon toga, razmišljala sam da smo obe

bile migrantkinje iz različitih delova sveta, koje su u Veliku Britaniju došle da rade, ali iako smo živele

jedna do druge, razlike u našim iskustvima, zakonskim pravima i perspektivama nisu mogle biti veće.

Nekoliko dana kasnije ona je nestala. Saudijska porodica nije bila iznenađena, jer se takve stvari stalno

događaju sa kućnim osobljem u njihovim krugovima. Policija je vodila kratku istragu pre no što su se složili

da se služavka provukla kroz imigracionu mrežu. Moj istraživački projekat (Praksa kao Istraživanje) koji

u radu prikazujem prati korake ovog nestanka iz idiličnog porodičnog smeštaja Vorvik univerziteta do

policijskog dosije (i šire). U ovoj konkretnoj i konceptualnoj istrazi nestanka moje komšinice, ispitujem

različite aspekte drugosti na dubljem političkom, etičkog i ličnom nivou, što sam propustila da uradim u

vreme kada je došlo do incidenta. Rad će kontektualizovati projekat PkI (praksa kao istraživanje) u okviru

postojeće stipedije o radu migranata i polu, kao i u odnosu na radne uslove i imigracione zakone, kako bi

ispitao na koji način se rodno izvođenje državljanstva oblikuje i uslovljava u kontekstu migracije povezane

sa radnim uslovima kroz specificne socioeonomske okolnosti i pravne sisteme.

Ovaj rad je deo UKIERI fonda (Inicijativa za obrazovanje i istraživanje u Velikoj Britaniji i Indiji) projekta

Rodno državljanstvo: manifestacije i performans.

Ključne reči: migranti, performans, rodno državljanstvo, drugost, PkI projekat

DIJALOG O POLITIČNOSTI PERFORMATIVNOG Dan #3

29

Apstrakt:

POZORIŠTE NA RUBU AUTONOMIJE

Autor:

Vlatko Ilić, Ph.D.


Promišljanje kompleksnih relacija između umetnosti i politike tokom prošlog veka ukazalo je na

najmanje dve orijentacije kada je u pitanju scensko-izvođačka praksa i teorija. Sa jedne strane, zahtevi

za probojom umetnosti u životnu praksu, svojstveni avangardnim pokretima sa početka dvadesetog

veka, u najdoslednijim slučajevima vodili su odustajanju od umetničke produkcije (npr. kada je reč o

Situacionističkoj internacionali i Gi Deboru /Debord/, Tretjakovu / ili čak Augustu Boalu /Boal/); dok

sa druge, period koji označavamo kao neoavangardu možemo razumeti i kao vreme povratka kategoriji

autonomnog umetničkog dela – pri čemu, u središte pažnje dospevaju politike sveta umetnosti. Shodno

tome, mogli bismo reći da je usmerenost ka revolucionarisanju života kroz umetnost, tj. delovanju u

okvirima društvenog života, rezultirala pre svega revolucionarisanjem umetnosti. Ipak, i pored opšte

zastupljenog mišljenja da bi takav razvoj stvaralačkih tendencija koje su obeležile vek za nama trebalo

najpre tumačiti kao neuspeh avangardnih pokreta, oni su umnogome izmenili načine mišljenja teatra.

Krajem prošlog i početkom ovog veka, o scensko-izvođačkim praksama i njihovoj ulozi u društvenom

životu u najvećoj se meri misli posredstvom kategorije performativnosti, i to na način na koji je ona

utemeljena u feminističkim studijama i teoriji kulture (Batler /Butler/). Pritom, bar kada je reč o pozorištu,

nama i dalje nedostaju precizne pojmovne odrednice koje bi podržale jednu takvu teoretizaciju – usled

čega i nailazimo na sasvim različite interpretativne pozicije kada je reč o na primer američkim studijama

izvođenja /performance studies/ ili estetici performativnog (Fišer Lihte /Fischer-Lichte/). Takođe, imajući

na umu današnje prilike i dominantno tržišno orijentisanu logiku delovanja uopšteno uzevši, a samim tim

i umetničkog delovanja, promišljanje smeštenosti pozorišta u društveni život postaje još kompleksnije.

Pitanja kojima ćemo se shodno tome ovom prilikom baviti tiču se statusa umetnosti, te njene autonomije

kao političkog projekta (u savremenom kontekstu), kao i problemima domena i potencijala efekata onih

kritički orijentisanih scensko-izvođačkih praksi.

Ključne reči: umetnost, pozorište, politika, avangarda, neoavangarda


3029

Apstrakt:

KO SE BOJI POZORIŠTA JOŠ, TRI ZA GROŠ…

O projektu “Od kršenja do stvaranja zakona” i predstavi “Banja robija”

Autorka:

Aleksandra Jelić

(ApsArt, Beograd, Srbija)

Svaki sistem je zatvor, uprkos teoriji postojanja otvorenih sistema. Država je zatvor. Škola ja zatvor. Kompanija je

zatvor. Šta je onda zatvor – kaznena ustanova? Zatvor je ne slika, već ikona opresije kojoj se klanjaju i služe njegovi

verni zaposlenici samo nastavljajući ovu svojevrsnu religiju nadziranja i kažnjavanja (Mišel Fuko) koja počinje još

sistemom obaveznog školovanja, a koja se multiplikuje, modifikuje i živi kroz druge legitimne i prihvaćene oblike

državne supresije i kontrole slične zatvoru ali nazvane drugačije. Kako i kakvo je onda pozorište moguće u zatvoru?

Da li samo ono i onakvo koje podržava i podražava sistem kontrole i kazne? Kako se osvaja polje lične slobode?

U zatvoru je sve moneta za trgovinu, ucenu ili cinkarenje pa i učešće u dramskoj radionici, replika u predstavi. Da

li je pozorišna predstava “Banja robija” nastala od osuđeničkih priča i u izvedbi bivših osuđenika uzdrmala srpski

kazneni sistem koji je odgovorio meta pozorišnim činom ali i realnim pretnjama?

Predstava “Banja robija” nastala je u okviru projekta od “Od kršenja do stvaranja zakona” koji je realizivao ApsArt

Centar za pozorišna istraživanja u saradnji sa još dve organizacije JUKOM i BG Centar za ljudska prava. Ovo je prvi put

da se u Srbiji i regionu uz pomoć legislativnog pozorišta, inače tekovine brazilskog reditelja Augusta Boala, pokušalo

uticati na izmenu pravnih akata u okviru kaznenog sistema odnosno unapređenje pravnih akata koji regulišu prava i

obaveze osuđenih lica. Legislativno pozorište je vrsta socijalno angažovanog pozorišta koje ima za cilj da određenoj

društvenoj grupi pruži mogućnost da uz pomoć pozorišta kao medija utiče na širu kao i stručnu javnost i na izvršne

organe vlasti u pokušaju unapređenja svog društvenog položaja i konkretne izmene ili dopune određenog zakona

koji taj položaj definiše. Ovim pionirskim projektom u procesu koji je zahvatio više od 1.000 osuđenika, publiku u pet

gradova Srbije, on line zajednicu, mnoge relevantne subjekte, NVO sektor, medije a uz podršku Zaštitnika građana

otvorena su vrata kaznenog sistema na jedan nov način. Duboko unutra, iza zidova i rešetaka zatvora zavirilo se u

realne, konkretne probleme osuđenika o kojima su sami govorili, sami ih dramatizovali. Ova saznanja su pretočena

u predstavu a nakon izvođenja i interakcije sa publikom pretvorena u konkretne legislativne predloge. Predstavom

“Banja robija” su pokrenuta brojna pitanja u široj društvenoj zajednici oko organizacije i funkcionisanja kaznenog

sistema i konačno dodirnuti krajnje zatvoreni izvršni organi kaznenog sistema Srbije.

U tom procesu brojne prepreke, simulacije i manipulacije činile su deo svakodnevne borbe sa izvršnim organom

kaznenog sistema tj. Upravom za izvršenje krivičnih sankcija koja je u konačnom ishodu zabranila dalje izvođenje

predstave po zatvorima kao i konačnu realizaciju projekta na pravnom planu. Pozorište je proglašeno opasnim

i nepoželjnim elementom uprkos tome što je iznosilo činjenice o zatvoru koje su objavljivale mnoge nevladine

organizacije i nezavisne komisije pre toga. Istinito pozorište, koje nastaje izvan očekivanog, dozvoljenog,

prihvatljivog, pristojnog društvenog konteksta, koje stvaraju živi svedoci nepravde i tlačenja jeste i treba da bude

svakom pojedincu/sistemu uznemirujuća pojava koja ne dozvoljava da se nepravda sakrije, zakloni, opravda. Da li

smo spremni za ovakve pozorišne procese kao stvaraoci, na kojim mestima, i pod kojim uslovima? Da li prepoznajemo

sisteme kontrole – cenzure – ucene u drugim društvenim kontekstima i kakve pozorište ima veze s tim? Da li i kada

i samo pozorište postaje delom društvene kontrole?

Ključne reči: legislativni teatar, kazneni sistem, osuđenici, nadzor, socijalna kontrola


31

3231

Apstrakt:

IDEOLOGIJA, PERFORMANS, SPEKTAKL

(DVIJE STUDIJE SLUČAJA: LAIBACH I LET 3)

Autorka:

Dragana Kružić, doktorantkinja

(Univerzitet umetnosti, Beograd, Srbija)

Pojavom Novog vala, pokreta rock glazbe osamdesetih godina prošlog stoljeća, na glazbenoj sceni

teritorija ex Jugoslavije pojavili su se glazbeni sastavi Let 3 i Laibach. Oni su svojim specifičnim žanrovskim

eksperimentom i transgrediranjem žanrovskih granica napustili isključivo glazbenu sferu izričaja. Prihvatili

su konceptualni i performerski oblik predstavljanja ukazujući na to da je svojevrsna subverzija političkih,

kulturnih i tradicijskih momenata, iz koje proizlazi njihov vlastiti diskurs, njihova bazična, polazišna točka

u umjetničkom stvaralaštvu.

Specifičnim načinom medijske promocije u društvu spektakla, indirektnim ili direktnim tumačenjem

stavova o društvenoj problematici kroz procese transformacije (transvestije), isticanja maskuliniteta,

vulgarne retorike, ideološke ikonografije, eklektičkim i aproprijativnim pristupom u svom glazbenom

i performativnom stvaralaštvu potvrđuje se autentičnost artističkog, snažno intelektualiziranog

umjetničkog koncepta glazbenih sastava Let 3 i Laibacha koji proizlazi iz kulture i samim tim predstavlja

produkt jedne kulturne industrije.

Adorno i Horkehimer kao pripadnici Frankfurtske škole tumače da su kategorije i sadržaji kulturne

industrije zapravo cilj liberalizma i da je diferencija u polju popularne kulture jedan od načina održavanja

samog stanja, odnosno da su devijacije ili otkloni zapravo mutacije samog sistema. Ono što odstupa može

preživjeti samo time da se svrsta. Drugim riječima, oni ne čine potpuni odmak ili otpor pripadanju jednoj

kulturnoj sferi. Ona im služi kao snažna bazična točka u kojoj je izvjesno uslojavanje tradicijskih (moralnih)

vrijednosti i nadodavanje sekundarnog vida „oznake“ nepripadanja toj sferi. Eksploatacija vjerskih, rodnih,

nacionalnih ili političkih tema upućuje na propitivanje tradicijskih vrijednosti jednog ideološkog društva

i sistema. Niče je ukazao na negativne učinke većine društvenih institucija, tradicija i običaja na razvoj i

slobodu pojedinca. U odnosu na moralnost tvrdi: „Slobodno ljudsko biće je (ocijenjeno) nemoralnim jer je

u svim stvarima odlučilo da se osloni na sebe a ne na (moralnu) tradiciju“. Metodološka razina verbalne

(tekstovi pjesama) i neverbalne (tjelesne) komunikacije sa publikom, njihovog ponašanja na sceni, a

naročito vulgarne retorike (prema Barthesovom pojmu grandiloquence– „pretjerani govor“ gesta, držanja

i tijela) ukazuju na visoku razinu osvještenosti prema pristupu kritici društene zbilje.



Na to tumačenje upućuje Fiskeova tvrdnja da je prostački govor oralna, opoziciona učesnička kultura, koja

ne pravi razliku između izvođača i publike. Ako su iz mogućnosti izbora između eufemizma i narušavanja

lingvističkih i ikonografskih konvencija ove dvije glazbene grupe preuzele ovo drugo, onda su takvi

retorički obrati i mogućnosti koje nude te retoričke igre postali njihov prepoznatljiv diskurzivni obrazac.

Victor Turner povezuje performans, ritual i teatar. Smatra da je predstava konačni završetak nekog

iskustva koja izranja iz onog što je obično zatvoreno u dubinu društveno-kulturnog života, nedostupno

običnom promatranju i rasuđivanju. Direktnim sudjelovanjem kod izvođenja performansa ili u njegovom

sukcesivnom prikazivačkom trenutku putem medija, publika prima verbalne, vizualne ili glazbene „inpute“.

Oni u sebi sadrže bogatstvo stratuma denotacija i konotacija gdje se granica između fikcije i realnosti

postepeno rastače i gdje se svojevrstan ideološki ritual kao medijski događaj transfigurira u spektakl.

Ako se zbog tog stimulansa kojeg publici nudi većina njihovih glazbenih i perfomativnih uradaka njihovo

umjetničko stvaralaštvo može percipirati kao interaktivna umjetnost, tj. djelo čiji je konstitutivni aspekt

intervencija primaoca posredovanjem odgovarajućeg tehnološkog sistema, onda ga se može percipirati i

kao otvoreno djelo. Ono je kao takvo zasnovano na interakciji publike koja odgovara na ponuđeni prijedlog

umjetnika, i koja svojim angažmanom ne sudjeluje isključivo u receptivnom dovršenju djela, već svojim

ponašanjem i djelovanjem izvodi djelo ili sudjeluje u njegovom dovršenju.

Ključne reči: ideologija, performans, društvo spektakla

33

12.00 - 13.00

SAVREMENA IMPONDERABILIA:

RADNO TELO

33

Opis:

SAVREMENA IMPONDERABILIA: Radno telo

Autorka:

Maja Ćirić, Ph.D.

(Nezavisna kustoskinja, Beograd, Srbija)

Interpretacija:

Sandra Stojanović, M.F.A

(Umetnica, Beograd, Srbija)

Saradnici:Annie Vigier and Franck Apertet (les gens d’Uterpan), Parterre

Iva Kontić, AGIT-PROP-FLASH-MOB (or The Workers’ Dance into the Twilight)Karolina Kucia, PARASITE: A Performer, the Mental Hotel and Life in the Gallery. Notes

on Immaterial production depression and precarious laborRena Rädle & Vladan Jeremić, OUT Praxa & Red Winter

Jovana Stojanović, Mali ratovi

Ova kurirana sesija ima za cilj da kroz dokumentaciju (prezentacije, projekcije i intervjue) uspostavi

vezu između istorije performansa, i savremene produkcije, ali i da preispita odnos ovde predstavljenih

performansa i društveno-političkog trenutka. Polazeći od performansa Imponderabilia (Marina

Ambramović/Ulay, 1977) u kojem su umetnici stajali na uskom ulazu u galerijski prostor jedan naspram

drugog i suočavali publiku sa sopstevenim pogledima i golim telima, ovde se razmatra današnja uloga

umetnosti/umetnika naspram i u odnosu na društvo.

Između proletarijata i/ili kognitarijata, kao društvene korporealnosti kognitivnog rada (F. Berardi:2009),

ovde se preispituju kolektivna, individulna, ali i neantropomorfna tela.

Ako je u performansu Imponderablia ostavljena mogućnost distance između tela umetnika i publike,

u performansu PARTERRE, ta distanca je ukinuta, u smislu da tela izvođača direktno klize preko tela

publike. AGIT-PROP-FLASH-MOB (ili Radnički ples u suton) nаlаzi inspirаciju u sve populаrnijem

fenomenu kolektivnog plesanja u okviru samo-organizovanih uličnih protestа. OUT Praxa i Red Winter su

dve intervencije iz različitih prostorno-vremenskih okvira koje povezuje strategija povlačenje i neprisustva

radi konstituisanja političkih tela. PARASITE razmatra nematerijalnu produkciju, depresiju i prekarni

rad tzv. radnika u kulturi. Mali ratovi kao autoreferencijalni sistem analize bolesti, pokušaj su izvođenja

dekonstrukcije ličnog identiteta.

RADIONICA Dan #3

35

Samosvest i drama u obrazovanju

Aleksandra Stojanović


Izvođačke prakse u digitalnom okruženju (slučaj virtuelnih svetova)

Biljana Mitrović, doktorantkinja


Publika kao duskurzivna formacija i izazovi angažovanog pozorišta

Goran Tomka, doktorand

(Fakultet za sport i turizam - TIMS, Novi Sad, Srbija)

Konteksti Bitef Polifonije…

i ne samo Polifonije

Ljubica Beljanski-Ristić

(Cedeum, Beograd, Srbija)

Spoilsport: Vlatko Ilić, Ph.D. (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

35

Samosvest i drama u obrazovanju



Izvođačke prakse u digitalnom okruženju (slučaj virtuelnih svetova)



Publika kao duskurzivna formacija i izazovi angažovanog pozorišta



Konteksti Bitef Polifonije…

i ne samo Polifonije

Ljubica Beljanski-Ristić

(Cedeum, Beograd, Srbija)

Spoilsport: Vlatko Ilić, Ph.D. (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

14.00 - 16.00

DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #2


Apstrakt:

SAMOSVEST I DRAMA U OBRAZOVANJU

Autorka:



U svetu u kome je razvoj tehnologije dostigao takav uspon da internet, kao i sva tehnološka sredstva uz

pomoć kojih je moguće povezati se na mrežu, čini našu realnost, u svetu u kome je jednim klikom moguće

saznati sve što nas zanima, i mnogo više od toga, kakva je uloga klasičnog obrazovanja? Da li je pozicija

sveznajućeg nastavnika i učenika koji treba da bude ispunjen znanjem održiva u takvom sistemu? Još

važnije pitanje je da li u takvom sistemu pozorište može da igra važnu ulogu? Kakvu ono ima svrhu i da

li se može upotrebiti u edukaciji, može li pomoći pri pronalaženju nekog kompasa u haosu sveta koji nas

okružuje?

U svojoj knjizi “Education for critical consciousness” (Obrazovanje za kritičku svest, prev. aut.) Paulo Freir,

brazilski prosvetitelj i filozof, ističe važnost kritičkog mišljenja u obrazovanju, kao i potrebu da se umesto

monologa i tišine, stvara dijalog između onih koji neko znanje prenose, i onih koji to znanje primaju. Iako se

Freir u svom radu bavio drugom vrstom obrazovanja, pre svega opismenjujući najsiromašnije stanovnike

Brazila, njegove ideje o podizanju svesti, o dijaloškoj razmeni i podsticanju kritičkog mišljenja i dalje su

veoma aktuelne.

Odnos učitelj-učenik može biti, posmatrano kroz prizmu Freirove filozofije, odnos tlačitelja i potlačenog.

Da li uvođenje dramske edukacije, odnosno upotrebe pozorišta u svrhe učenja, podsticanja na kritičko

mišljenje i samostalno istraživanje može da promeni ovu dinamiku koja je i dalje sveprisutna u obrazovnim

sistemima? Vodeći se savremenim otkrićima u psihologiji i pedagogji i idejom da učenje kroz igru najviše

može podstaći decu i mlade da se povezuju, razvijaju i otkrivaju samostalno, ovaj rad ima za cilj da prikaže

kako je moguće povezati ideje o samosvesti (koje je još Freir postavio baveći se siromašnima u Brazilu), sa

upotrebom dramske edukacije u svrhe podizanja samosvesti i podsticanja mladih na kritičko mišljenje. U

radu je učinjen pokušaj da se pojam samosvest, koji Freir koristi u pre svega političkom smislu, transponuje

na osećaj samosvesti koji mogu imati mladi dok uče i stvaraju. Ovaj rad će pokušati da ispita kako drama

kao način učenja, može doprineti podizanju svesti mladih i podsticanju na veću samostalnost, črvršću

povezanost sa svojim vršnjacima i veći stepen slobode u učenju i istraživanju. Razlog za ovakav ogled leži

u činjenici da se trenutni obrazovni sistem i dalje postavlja kao prostor neslobode, gde učenici veći deo

časova prespavaju, dosađuju se ili počinju da mrze svoje profesore, jer su i dalje, uprkos razvoju interneta

i sve veće akumulacija znanja na mreži, oni posmatrani kao pasivni i potčinjeni.

Ključne reči: pozorište, obrazovanje, samosvest, sloboda, Freir

37 38

37

Apstrakt:

IZVOĐAČKE PRAKSE U DIGITALNOM OKRUŽENJU

(SLUČAJ VIRTUELNIH SVETOVA)

Autorka:



Cilj ovog rada je da predstavi neke od izvođačkih praksi koje su zastupljene u digitalnom okruženju,

fokusirajući se na one koje se odnose na virtuelne svetove, pre svega u kontekstu MMORPG video-

igara (massively multiplayer online role-playing games). U virtuelnim svetovima kojima veliki broj

igrača pristupa istovremeno koristeći koncept igranja uloga, osim predviđenog igranja igara prema

predefinisanim pravilima ili praćenja fiksiranog narativa igre, otvaraju se specifične performativne

mogućnosti. One podrazumevaju okupljanja usmerena na zabavne, društvene, političke ciljeve koji se tiču

pojava u realnom, fizičkom svetu, zatim prakse održavanja naučnih skupova i stručnih konferencija u

okviru virtuelnog okruženja i pokušaje ostvarivanja kreativnih (potencijalno umetničkih) formi izvođenja.

U svim navedenim slučajevima prisustvo učesnika je obezbeđeno posredstvom avatara, sa manje ili više

zastupljenim elementom igranja uloga, što zavisi od vrste i cilja samog okupljanja i karakteristika pojedinih

virtuelnih okruženja. Navedene tehnološke mogućnosti i društvene i kulturne (pa i političke) prakse, u

radu su kontekstualizovane shodno Šeknerovim (Richard Schechner) zapažanjima o odnosu igranja, igara,

sportova, pozorišta i rituala, imajući pre svega u vidu interaktivnost i fenomen koji je Gofman (Erving

Goffman) označio kao fokusirani skup (focused gathering).

Ključne reči: virtuelno okruženje, MMORPG, performans, politika, prisustvo


38

Apstrakt:

PUBLIKA KAO DUSKURZIVNA FORMACIJA I IZAZOVI

ANGAŽOVANOG POZORIŠTA

Autor:



Pozorišna publika se tradicionalno definiše kao privremena društvena grupa okupljena oko pozorišnog

događaja koja posmatra, doživljava ili neposredno učestvuje u izvođenju pozorišnog dela. Istovremeno,

o publici se govori i kao takvoj, ona je i diskurs, odnosno prepoznatljivi društveni konstrukt kojim se

objašnjavaju prakse publike, te argumentuju različite aktivnosti u vezi sa publikom (cenovne strategije

pozorišnih institucija, način sedenja u pozorištu, dramaturška rešenja, način glume i slično). Publika kao

diskurs proizvodi se kroz diskurzivne prakse (mišljenje, govor, pisanje) pozorišnih stvaralaca, kritičara,

političkih lidera i pojedinih članova publike. Međutim, granice između ove dve prakse – učestvovanja u

pozorišnom izvođenju u ulozi publike i govora o publici – često su vrlo nejasne i međusobno isprepletene.

Diskursi o publici određujući su ne samo za proces pozorišnog stvaralaštva, već i za čitavo pozorišno (i

kulturno) polje.

Istraživanje koje se ovde prezentuje bavi se publikom kao diskursom i načinima na koji se ona proizvodi u

okviru određene kulturne organizacije. Studentski kulturni centar kao studija slučaja predstavlja između

ostalog produkcijsku kuću čiju pozorišnu produkciju odlikuje naglašeni politički aktivizam u predstavama

kao što su Ubiti Zorana Đinđića, Dogvil i Balerine. Nalazi pokazuju da se proizvodnja diskursa o publici

nalazi na raskršću (1) dominantnih diskursa u polju kulture, (2) pozicije organizacije u polju i njene misije,

(3) ličnih profesionalnih iskustava zaposlenih i (4) parcijalnih i često nedovoljno obrađenih podataka o

praksama publike. Međutim, kako je čitavo polje kulture u Srbiji neosetljivo za informacije koje proizvodi

publika, (znanja o publici i izloženost komentarima su na izrazito niskom nivou) diskursi o publici su u

mnogo većoj meri projekcije institucionalnih i ličnih mišljenja i stavova. Publika se tako mahom doživljava

kao slabi subjekt sa malo ili nimalo agensnosti što se temeljno kosi sa idealima angažovanog pozorišta

kojem institucija stremi.

Nalazi upućuju na nekoliko zaključaka. Prvo, pozorišni stvaraoci kreiraju (ne)poželjne oblike subjektiviteta

ne samo kroz pozorišni tekst i njegovo izvođenje na sceni, već i kroz čitav niz drugih (neumetničkih)

praksi. Drugo, angažovano pozorište koje nastoji da inspiriše, podstakne kritičko mišljenje i osnaži

političku participaciju moguće je jedino ukoliko se obraća aktivnom subjektu. Treće, da bi takav subjekt

mogao da nastane (i razvija se), pozorišne institucije moraju se izložiti raznolikim iskustvima publike kako

bi dekonstruisali sliku pasivne društvene formacije.

Ključne reči: pozorišna publika, diskurs analiza, teorija prakse


39 40

39

Apstrakt:

KONTEKSTI BITEF POLIFONIJE… I NE SAMO POLIFONIJE

Autorka:

Ljubica Beljanski Ristić

(Osnivačica CEDEUM-a i BITEF Polifonije, Beograd, Srbija)

Kako je nastala Bitef Polifonija? U kakvom kontekstu? Koliko se taj kontekst menjao i promenio tokom

proteklih petnaest godina postojanja? Na koji je način prezentacija regionalnog programa Umetnosti za

društvene promene – Igrom protiv nasilja na 34. Bitefu 2000. godine, pod nazivom Polifonija, odgovarala

na kontekstualne datosti i koje je mehanizme razvijala Bitef Polifonija, sledeće i godina koje su sledile,

delujući u tom kontekstu i svim drugim kontekstima koji su postojali i/ili nastajali? Koliko je uspevala

da na njih utiče? I koliko su različiti konteksti uticali na Bitef Polifoniju? Koje su to povratne sprege i

ciklične strukture Bitef Polifonije i kako se otkrivao i razvijao polifoni pristup kao prepoznatljiv znak,

koncept i vrednost. Kroz osvrt na nastanak i razvoj Bitef Polifonije autorka istražuje i otkriva mehanizme

uslovljenosti umetničkih, obrazovnih i socijalnih programskih inicijativa koje nastoje da budu angažovane i

da angažuju različite aktere lokalne zajednice negujući dijalog, razmenu iskustva, međusobno partnerstvo

i saradnju na širem planu, posebno u regionalnim okvirima… Istovremeno, otvara niz pitanja o potencijalima

i ograničenjima ovakvog angažovanja koje posredno ili neposredno menja okruženje u kome njeni akteri

deluju, kao i o održivosti koja ovakve programske poduhvate svrstava u fenomene koji funkcionišu po još

nedovoljno poznatim zakonitostima jednog sveta koji stvara samog sebe i koji, bez obzira na sve, nastavlja

sam sebe da izgrađuje.

Ključne reči: kontekstualne datosti, programske inicijative, razvojni procesi, izvođačke umetnosti,

potencijali


40

BIOGRAFIJE UČESNIKA

42

Aleksandra Jelić je pozorišna i filmska rediteljka. Diplomirala pozorišnu i filmsku režiju na Akademiji

umetnosti u Novom Sadu. Dobitnik nekoliko nagrada za dokumentarne filmove. Osniva 2004.

godine ApsArt Centar za pozorišna istraživanja i fokusira se na oblast primenjenog pozorišta

tj. upotrebe dramskih tehnika i formi u radu za različitim društvenim grupama, za lični razvoj i

društveni angažman. Veliki deo aktivnosti posvećuje radu sa osuđenicima u srpskim zatvorima.

Formira promenljivu trupu u Specijalnoj zatvorskoj bolnici pod nazivom Čarobnjaci iz O.Z-a (O.Z.

je skraćenica za Okružni zatvor). Sa osuđenicima, baveći se njihovim pričama, pravi predstave koje

se izvode na beogradskim scenama ali za publiku koja dolazi u zatvor. Predstava Čiji si ti, Petre?

bila je deo programa BITEF Polifonije 2009. godine. Za rad u zatvoru ApsArt 2009. godine dobija

nagradu ERSTE Fondacije za socijalnu integraciju između 1.300 projekata iz regiona. Godine 2011.

na Novom Beogradu osniva ApsArt Pozorište zajednice, prvo pozorište zajednice u Srbiji, mesto

koje je za građane Novog Beograda platforma za kreativni razvoj i dijalog sa zajednicom. Rediteljka

je više predstava realizovanih sa različitim grupama (deca, mladi, zavisnici, mladi sa smetnjama u

razvoju…). Veruje u celoživotni razvoj i moć promene najpre na ličnom planu, a zatim i društvenom

– ako postoji posvećenost, ljubav i beskompromisna vera u čoveka. Zagovara pravo na umetnost.

Aleksandra Stojanović diplomirala je Menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture na

Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Tokom studija bila je volonter na brojnim pozorišnim

festivalima i konferencijama, a trenutno radi u DAH Teatru. Bila je učesnica mnogih seminara

i kurseva u Srbiji i inostranstvu, u toku kojih je radila na usavršavanju svog znanja i veština.

Trenutno završava master studije Teorije dramskih umetnosti i medija na Fakultetu dramskih

umetnosti u Beogradu.

Ana Marjanovic-Shane je vanredni profesor na Česnat Hil Koledžu u Pensilvaniji, SAD. Razvija je

socio-kulturni pristup obrazovanju koji se bazira na osnovnim aspektima kreativnih aktivnosti:

igri i pozorištu, mašti i umetnostima. Vrlo je posvećena razvijanju kulturnih i istorijskih pristupa

razvitku i obrazovanju pojedinaca - pristupu zasnovanom na razumevanju razvijanja pojedinaca

u svojoj potpunosti i kompleksnosti, razvijanja koje se odvija kroz jedinstvene i nezamenjive

događaje u životu kroz koje pojedinci grade odnose, razmenjuju i testiraju svoje ideje i stavove,

stvaraju višestruku perspektivu kroz učestvovanje u smislenim aktivnostima.

Bojana Ivanov-Đorđević rođena je u Vršcu 24.11. 1981. Učiteljski fakultet u Beogradu završava 2007,

a postdiplomske studije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu na odseku Teorije dramskih

umetnosti i medija 2013. Osnivač je i predsednik Edu teatra koji od 2008. uspešno okuplja umetnike

i pedagoge na zadatku negovanja, razvijanja i istraživanja pozorišne kulture zajednice u kojoj

deluje. Kroz teoriju i praksu bavi se lutkarstvom, interaktivnim i interkulturalnim teatrom. Piše i

radi i za pozorište i televiziju. Zaposlena je na mestu dramaturga Narodnog pozorišta „Sterija“ u

Vršcu.

42

Bojana Skorc diplomirala je na odseku za Psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1987.

godine. 1992. završava master studije, a 1999. brani doktorsku tezu u polju psihologije snova na

Filozofskom fakultetu u Beogradu. Predaje na predmetima Psihologija i Psihologija umetnosti na

Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Univerzitetu u Crnoj Gori i Fakultetu fizike u Beogradu.

Radi kao predavač u polju alternativnog obrazovanja. Aktivno učestvuje u međunarodnim

mrežama i asocijacijama psihologa, asocijacijama za eksperimentalnu i empirijsku estetiku

umetničkog istraživanja.

Boris Čakširan je kostimograf, scenograf, koreograf i reditelj. Kao kostimograf sarađivao je sa

najvećim kompanijama za izradu kostima u svetu (Western Costume Company, Holliwood,

Berman’s & Nathan’s, Bolshoj Teatar). Godine 1995. on se okreće plesu radeći sa pet baletskih

igrača u projektu koji je osmislio za festival savremenog plesa u Bitomu u Poljskoj. Nakon tog

projekta Boris je pozvan 1996. godine da radi kao gostujući koreograf za jednu od najelitnijih škola

za savremeni ples u Izraelu – MASPAА (Mateh Asher School for Performing Arts), koja koegzistira

sa poznatom izraelskom trupom (Kibbutz Contemporary Dance Company). Godine 1998. na

inicijativu Fonda za otvoreno društvo Jugoslavije, on osniva internacionalni edukativni projekat

ERGstatus u Beogradu, sa ciljem da edukuje mlade igrače i koreografe, i predstavi im različite

tehnike savremenog plesa, dovodeći mnoge priznate koreografe i pedagoge na našu umetničku

scenu. Osniva i ERGstatus plesni teatar, kao i Festival Van okvira čiji je umetnički direktor. Pored

brojnih nagrada i priznanja Boris je osvojio Kristalnu prizmu 1995. za kostimografiju filma “Ubistvo

sa predumišljajem”, treće mesto i medaljon UBUS-a na Festivalu koreografskih minijatura u maju

2000. godine.

Dragana Kružić diplomirala je slikarstvo 2011. na Akademiji primijenjenih umjetnosti u Rijeci u klasi

prof. Emilije Duparove. Upisana je na doktorski studij Teorije umjetnosti i medija na Univerzitetu

umetnosti u Beogradu u Centru za interdisciplinarne studije. Dobitnica je mnogobrojnih priznanja,

stipendija i nagrada između ostalog i Rektorove nagrade za izvrsnost. Izlagala je na sedamdesetak

samostalnih i skupnih nacionalnih i internacionalnih izložbi (MC Gallery – New York, MMSU –

Rijeka, Rookie Gallery – Graz, UNICUM – Maribor, C.V.U. Batana – Rovinj, 46. Zagrebački salon

– GLIPTOTEKA HAZU Zagreb, Dioklecijanova palača – Split, MMC, Multimedijalni centar – Umag,

Svjetsko bienalle studentske fotografije“, SPENS – Novi Sad…).

Eugen Matusov je profesor na Univerzitetu u Delaveru. Rođen je u Sovjetskom savezu. Studirao

je razvojnu psihologiju sa sovjetskim istraživačima Vigotskijanske paradigme, i radio je kao

nastavnik pre odlaska u SAD. Koristi socio-kulturne i bahtinijanske dijaloške pristupe obrazovanju,

na koje gleda kao na transformaciju participacije u socio-kulturnoj praksi.

Goran Tomka je asistent na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu i Uneskovoj katedri za

kulturnu politiku i menadžment u kulturi na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Trenutno je u

završnoj fazi doktorskih studija menadžmenta kulture i medija na Fakultetu dramskih umetnosti u

Beogradu, a u istraživanjima se bavi kulturnom participacijom i uticajima politike i menadžmenta

na istu. Radio je kao menadžer u kulturi, trener i radioničar u zemlji i inostranstvu.

43

43

Janko Ljumović je magistar nauka o dramskim umetnostima i vanredni profesor na Fakultetu

dramskih umjetnosti na Cetinju (Pozorišna produkcija, Savremena umjetnićka produkcija i

Kreativne industrije). Diplomirao i magistrirao na FDU u Beogradu. Učesnik je brojnih nacionalnih

i međunarodnih konferencija i projekata iz oblasti kulturne politike, scenskih umetnosti i

menadžmenta u kulturi i medija. Autor je i urednik pet knjiga i publikacija: Kultura Page, Produkcija

značenja, Start-up Creative Podgorica, Platforma za novo djelovanje kulture iGrad u parku.

Direktor je Crnogorskog narodnog pozorišta od aprila 2008.

Karolina Spaić (Beograd, Srbija, 1963) je reditelj i umetnički direktor ZID Teatra iz Amsterdama.

Pohadjala klasično baletsko obrazovanja, studije književnosti i napravila prve korake na

sceni u ’’Škozoristu“, koje je vodila Ljubica Beljanski Ristić u Beogradu. Zatim je diplomirala na

Međunarodnoj pozorišnoj katedri Umetničke Akademije (HKU) u Utrehtu, Holandija, 1988. godine.

Od tada je režirala brojne predstave u kojima kombinuje elemente različitih disciplina: fizičkog

teatra, performansa i različitih medija. Od 1995. do 2005. godine učestvovala je u specijalističkim

studijama pozorišne antropologije u Međunarodnoj školi pozorišne antropologije (ISTA) pod

vođstvom Euđenija Barbe. Karolina Spaić je objavljivala članke u nekoliko zemalja i njeni članci

nalaze se u brojnim knjigama. 1991. godine osnovala je ZID Teatar, i režirala sve njegove predstave

do sada, i saradjivala sa glumcem Sebo Baker. Mnoge predstave su dobile međunarodna priznanja

na različitim pozorišnim festivalima u zemlji i inostranstvu. ZID Theater je gostovao od SAD-a do

Rusije, Kolumbije, Maroka, i u mnogim evropskim zemljama. Od 2003. godine ZID Teatar ima svoj

pozorišni prostor u Amsterdamu. U njemu ZID Teatar – Centar za umetnost i pozorište zajednice-

organizuje projekte i festivale umetnosti za zajednicu i aktivan je na polju umetničkog obrazovanja

i kulturne participacije. U 2011. ZID je nagradjen prestižnom nagradom ’Apple of Orange’, od Oranje

Fondacije (Holandska Kraljevska fondacija) iz Amsterdama.

Lazar Jovanov je diplomirao glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2008, a dve godine

kasnije i Menadžment u medijima na Fakultetu za menadžment. 2015. godine je doktorirao na

Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, sa temom “Grad teatar kao dinamički model razvoja

sociokulturnog kapitala gradova na prostoru bivše SFRJ”. Trenutno je predavač na Fakultetu

za medije i komunikacije u okviru Univerziteta Singidunum, na kursevima Kulturna politika i

Menadžment u kulturi. Kao glumac, angažovan je u predstavama KPGT-a, Pozorišta na Terazijama,

Madlenianuma, Mostarskog teatra mladih, pozorišta Bora Stanković iz Vranja, a ostvario je i

nekoliko uloga u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu.

Ljubica Beljanski – Ristić je diplomirala jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik na

Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1977. godine radila u Centar za kulturu “Stari grad”, uvodi

inovativne, kreativne i interaktivne programe i kreativne radionice za decu i mlade, okuplja i daje

podršku mladim stručnjacima i umetnicima da se edukuju kroz praksu i praktično-istraživačke

projekte iz kojih se stvara baza za stvaralačko vaspitanje, dramu u obrazovanju i pozorište za

društvene promene (Dramski studio “Škozorište”, Studio stvaralačkog vaspitanja “Školigrica”…).

Sa saradnicima 1999. godine osniva Centar za dramu u edukaciji i umetnosti CEDEUM koji

postaje Nacionalni centar Međunarodne asocijacije za dramu/pozorište i obrazovanje IDEA. Vodi

nacionalne projekte i učestvuje u međunarodnim projektima, vodi brojne seminare i radionice

edukacije nastavnika i umetnika i angažuje se u okviru reformskih promena u obrazovanju,

strategiji obrazovanja i strategije kulture za oblast intersektorske saradnje kulture i obrazovanja.

Zalaže se za uvođenje drame i pozorišta u obrazovni sistem. Postavila je koncept Bitef Polifonije

2000. godine koji je vodila do 2014. zaokruživši petnaest godina svog uredničkog angažovanja i

održivosti ovog sve značajnijeg pratećeg programa Beogradskog Internacionalnog Teatarskog

Festivala novih pozorišnih tendencija Bitef.

Maja Ćirić (1977) je nezavisna kustoskinja. Uži izbor recentnih izložbi: Displacement of All Places,

UQBAR, Berlin (2015); Stone, Wood and Paradise Syndrome, 1933 Contemporary gallery, Šangaj,

Kina (2014.); We’re Everything to Each Other, Lanchester Gallery Projects. Koventri, Velika Britanija,

(2013.); 0.1: Yet Another Effort to Understand if it Really Emerged from NowHere, Open Space

Open Systems, Beč, Austrija, (2012.); The Power to Host, ISCP, Brooklyn, Njujork, SAD, (2011). Njeni

tektostovi iz oblasti kustoskih praksi i umetničke kritike objavljeni su u publikacijama Sternberg

Press i Blackdog Publishers, zatim časopisu OnCurating i Flash Art International.

Marko Pejović je psiholog, teoretičar umetnosti i pozorišni autor većeg broja projekata koji

povezuju umetnike sa članovima različitih marginalizovanih grupa. Autor je drama Smrt i život

eksperimentalnih kunića (specijalno priznanje Udruženja dramskih pisaca Srbije), i Dorina zemlja

OZ (produkcija Mostarskog lutkarskog pozorišta kao deo obeležavanja 60 godina postojanja) .

Bio je dramaturg u okviru više plesnih produkcija: Kriva za Gausa, Reset (nagrada INFANT 2010),

Tanatos, Psi… Koautor je drame Tišina i Afanasis ili O presvlačenju. Izvšni je direktor Festivala

socijalno angažovanog pozorišta Van okvira, koji organizuje grupa “Hajde da…”

Pol Marej je direktor BEL teatra (Belgrade English Language Youth Theatre). Radi kao glumac,

reditelj, profesor i umetnički konsultant u Velikoj Britaniji, širom Evrope i sveta. Pored aktivnosti

u BEL teatru, Pol je angažovan u okviru projekata više drugih organizacija, gostujući je profesor

na nekoliko akademija, i objavio je niz članaka o pozorištu i edukaciji, kao i o odnosu pozorišta i

ljudskog razvoja.

Rišar Grolo je glumac i reditelj. Pohađao je školu glume Pjer Deboš (Pierre Debauche) u Parizu

od 1991. do 1994. godine. Od tada saradjuje sa brojnim rediteljima u okviru nezavisnih pozorišnih

trupa. Godine 2008. pohadjao je školu za art terapiju INECAT u Parizu gde danas radi kao

edukator-dramaterapeut. Osnovao je udruženje Compagnie Arti-Zanat’ u kome vodi radionice

umetničke podrske sa ranjivim grupama u Francuskoj (osobe sa smetnjama u razvoju, deca bez

roditeljskog staranja, azilanti), kao i u Srbiji (udruženje korisnika psihijatrijskih usluga Duša, Centar

za podršku mladima koji žive sa HIV-om AS) i stvara sopstvene predstave.

Šon Ajta je vanredni profesor na odseku za Pozorište na Umetničkom univerzitetu u Burnemautu.

Obrazovan je kao klasični glumac na Old Vic Theatre School u Bristolu, a profesionalno je nastupao

u širokom spektru žanrova u pozorištu, na filmu, televiziji i radiju. Nagrađivan je pozorišni reditelj

i scenarista, i interesuju ga interdisciplinarni modeli izvođenja.

45 46

45

Silvija Jestrović studirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1989–1992)

nakon čega je završila postdiplomske studije na Univerzitetu u Torontu. Od 1990. do 1996. radi

kao samostalna dramska umetnica, dramaturskinja, spisateljica i novinarka. Pre dolaska u Vorvik

2005. godine, Silvija je stipendista (SSHRC Postdoctoral Fellow) i predavač na Jork univerzitetu u

Torontu, dok u Vorviku koncipira i razvija module u skladu sa svojim interesovanjima za pozoriste

u egzilu, avangardno pozoriste, dramaturgiju, pozorisnu i teoriju izvodjastva. Istrazivacki interesi

vezani su i za teme drzavljanstva, rodne i ekonomske migracije, savremenih urbanih i politickih

performansa, aktivistickih i avangardnih izvodjenja, i kulture Balkana.

Tasos Angelopulos je rođen i i živi u Solunu. Student je doktorskih studija na Odseku za dramu

AUTH u Solunu. Završio je master studije sociologije nakon što je diplomirao prava i dramske

umetnosti na AUTH u Solunu. Reditelj je, dramski pedagog (DiE nastavnik) i gostujući predavača

na Odseku za dramu AUTH. Od 2011. koordinira pozorišnu kompaniju. “Papalangki” /pozorište

izvan pozorišta. Predstave u javnim prostorima: Dragi Tata, M Bogavac, Zlatni grad, D. Tanidou

& T. Angelopoulos, Scene lova iz Bavarije, M Sperr. Predstave u školama: Priča o Viktoru i Meri.

Dombre Den, Laku noć Gospodine Bear, i Ja (ni)sam kul tip.

Vera Večanski diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Magistarske studije

iz oblasti crteža završila je na istom fakultetu. Učestvovala je na brojnim izložbama u zemlji i

inostranstvu. Paralelno sa umetničkom aktivnošću, bavi se pedagoškim radom. Radi na Učiteljskom

fakultetu u Beogradu na katedri za metodiku umetničkih predmeta. Trenutno završava doktorske

studije na istom fakultetu iz oblasti didaktičko-metodičkih nauka. Aktivno učestvuje u različitim

projektima namenjenim likovnom obrazovanju dece predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta,

kao autor, saradnik i realizator u različitim kulturnim institucijama (Muzej savremene umetnosti u

Beogradu, Dečji kulturni centar Beograda, Dečje odeljenje Biblioteke grada Beograda itd.)

Vlado Krušić je dramski pedagog i reditelj iz Hrvatske. Od 1988. voditelj je Učilišta Zagrebačkog

kazališta mladih, a od 2008. Kazališnog studija mladih HNK u Varaždinu. 1996. pokreće Hrvatski

centar za dramski odgoj, gde trenutno vrši funkciju predsednika. Od 2004. do 2010. godine bio

je predsednik generalne skupštine Međunarodne asocijacije za dramu/pozorište i obrazovanje

(IDEA). Vodio je preko 150 seminara, radionica i savetovanja u području dramskog obrazovnog

rada. Od 2000. je povremeno predavao dramsku pedagogiju na zagrebačkom sveučilištu i na

pedagoškoj akademiji u Petrinji, a danas predaje kolegije Scenska kultura i Dramski odgoj na

Učiteljskom fakultetu u Zagrebu – Odsjek u Čakovcu. Godine 2012. obranio je doktorski rad

Paradigme moderne hrvatske dramske pedagogije.

Vlatko Ilic je pozorišni reditelj i teoretičar medija i umetnosti. Od 1999. do 2001. godine pohađao je

Lester B. Pearson UWC College u Pacifiku, Viktorija, Kanada, za koju je dobio stipendiju od CIDA-e

(Canadian International Development Agency). Od 2001. do 2009. stipendista je Ministarstva

prosvete Republike Srbije. U periodu između 2009. i 2011. prima stipendiju Ministarstva nauke

i tehnologije Republike Srbije. 2010. završava interdisciplinarne doktorske studije na odeljenju

za Teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Ilić je aktivan u polju

savremenog pozorišta, teorije i umetničkog obrazovanja. Dobitnik je posebne nagrade za režiju

na 52. pozorišnom festivalu Sterijino pozorje (2007), njegova knjiga Ubod u novu teoriju pozorišta

(Nolit/Altera, Beograd) objavljena je 2011. godine, a trenutno predaje na Fakultetu dramskih

umetnosti u Beogradu i Fakultetu umetnosti UDG (Podgorica, Crna Gora).

46

Zvonimir Peranić radi na Collegium Fluminense Polytechnic u Rijeci gde predaje na predmetima

Fizika i Matematika. Ima diplomu iz Matematike i Fizike sa Fakulteta u Rijeci, u Hrvatskoj. Ima i

master diplomu Naučnog obrazovanja na Fakultetu prirodnih nauka, matematike i kinesiologije

u Splitu, Hrvatska. Završio je MAPA – Moving Academy for Performing Arts u Holandiji, Češkoj

republici, i GITIS – Russian Theatre Academy, u Moskvi, gde je specijalizirao Mejerhold biomehaniku

kod Gennady Bogdanova. Osnivač je Rubikon Teatra (1995. godine). Učestvovao je na preko 40

festivala i bio deo više od 40 pozorišnih produkcija. Rad na Rubikonovom pozorištu je bazirano na

principima utvrđene teorije kao što su teorija relativiteta, kvantna fizika i teorija haosa, primenjene

na pozorišnu režiju i dramaturgiju. Njegovi performansi se zasnivaju na govoru tela (biomehanika,

fizičko pozorište i telesna mimika) i objektima u prostoru (vizuelno pozorište).

47 48

Biljana Mitrović je doktorantkinja na doktorskim naučnim studijama Teorije dramskih umetnosti,

medija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu. Osnovne i

master studije završila je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Grupi za srpsku književnost i jezik

sa opštom književnošću. Bila je gostujući predavač iz oblasti studija video-igara na Univerzitetu

Hovde, Švedska (Högskolan i Skövde) 2014. godine. Učestvovala je na više domaćih i međunarodnih

naučnih skupova u zemlji i inostranstvu (Lisabon, Prag, Kluž, Utreht…); autorski i koautorski radovi

su joj objavljeni u zbornicima radova i u izdanjima Balkanološkog instituta SANU.

47

PROGRAMSKI ODBOR

48

Milena Dragićević Šešić, Ph.D. (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

Ana Marjanović-Šejn, Ph.D. (Česnat hil koledž, SAD)

Silvija Jestrović, Ph.D. (Vorvik univerzitet, Velika Britanija)

Janko Ljumović, M.A. (Fakultet dramskih umjetnosti, Cetinje, Crna Gora)

Irena Ristić, Ph.D., predsednica odbora (Hop.La!, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

Mihal Babiak, Ph.D. (Filozofski fakultet, Bratislava, Slovačka)

Ljubica Beljanski-Ristić, dramski pedagoškinja (osnivačica Cedeum-a i Bitef Polifonije, Beograd,

Srbija)

Boris Čakširan, režiser, koreograf i kostimograf (ERGstatus, Beograd, Srbija)

Vlatko Ilić, Ph.D. (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

Vlado Krušić, Ph.D. (Hrvatski centar za dramski odgoj - HCDO, Hrvatska)

ORGANIZACIONI ODBOR

Sandra Stojanović (Hop.La!, Beograd, Srbija)

Vlatko Ilić (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

Irena Ristić (Hop.La!, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

KONTAKT

pozoristeukontekstu.wordpress.com

[email protected]

+381 (64) 4247767

na svetloj podlozi:

na crnoj/tamnoj/tamno šarenoj podlozi:

ili

Simpozijum „Pozorište u kontekstu“ organizuje Hop.La! u okviru 16. Bitef Polifonije, u saradnji sa

CEDEUM-om, Fakultetom dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu i UNESKO

katedrom za kulturnu politiku i menadžment, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja

Republike Srbije.

Documents

POZORIŠTE U KONTEKSTU Knjiga apstrakata