Poslovni inkubatori i klasteri kao model razvoja malih i ...scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0350-0373/2006/0350-03730604063I.pdf · Pregledni naučni članak∗ UDK: 334.012.63.005.511

Pregledni nauni lanak UDK: 334.012.63.005.511

Milan Ili

Poslovni inkubatori i klasteri kao model razvoja malih i srednjih preduzea u industriji

Rezime: Poslednjih decenija u razvijenim zemljama poslovni inkubatori i klasteri afirmisali su se kao novi modeli razvoja malih i srednjih preduzea. U zemljama u tranziciji u poslednjoj deceniji prolog veka ispoljili su se kao sredstvo podrke razvoja i rasta malih i srednjih preduzea (MSP), ravnomernog regionalnog razvoja i ukljuivanja njnihovih pivreda u evrpske integracione procese. Pozitivan uticaj malog biznisa na ekonomski rast i razvoj industrijski razvijenih zemalja, kao i u zemljama u tranziciji, na jednoj strani, i hronini nedostatak investicionih sredstava, na drugoj strani, ukazuje da jedan od stratekih ciljeva Srbije treba da predstavlja bri razvoj MSP i njihovo povezivanje u klastere.

Kljune rei: inkubator, klaster, mali biznis, univerzitet, institut, industrija. Summary: In the past couple of decades business incubators and clusters proved to be a new model of development of small and medium enterprises in the developed countries. When countries undergoing transition are concerned, in the last decade of the past century they proved to be a means of support of development for small and medium enterprises, as well as a model of balanced regional development which helps the entire economies to join the processes of European integrations. The positive effect of small business on economical growth and development in highly developed countries, as well as in the countries undergoing transition on one side, and the chronic lack of financial resources on the other, indicate that encouragement of development of small and medium enterprises, and their linking into clusters should be one of strategic Serbian goals.

Keywords: incubator, cluster, small business, university, institute, industry.

1. UVOD

oslovni inkubatori pojavili su se pedesetih godina prolog veka u sad koristei japanski model formiranja i organizovanja novih preduzea kojim se podsticao razvoj malih porodinih firmi. Prvi inkubator osnovan je

Rad je primljen 25. maja 2006. godine i bio je tri puta na reviziji kod autora

Ekonomski fakultet, Kragujevac, e-mail: [email protected]

P

MM .. II ll ii PP oo ss ll oo vv nn ii ii nn kk uu bb aa tt oo rr ii ii kk ll aa ss tt ee rr ii kk aa oo mm oo dd ee ll rr aa zz vv oo jj aa mm aa ll ii hh .. .. ..

64

1950. u Wetertown-u, kod Njujorka, u prostorijama iseljene inkubatorske stanice izgradjene za potrebe lokalnih uzgajivaa pilia, koji su napustili ovo podruje i preselili se na jeftinije alternativne lokacije zbog visokih trokova poslovanja. Gradonaalnik Wetertown-a, Franc Mancuso, poznat kao otac biznis inkubatora, doao je na ideju da praznu zgradu, koja je raspolagala telefonskim vezama, grejanjem i prostorom za rad, preuredi u poslovni prostor i ponudi malim preduzetnicima poetnicima kao mesto za poetak njihovog biznisa uz minimalnu rentu. Na godinjem sastanku Nacionalnog udruenja za poslovne inkubatore odranom 1994. godine, Mancuso je objasnio da je naziv inkubator vezan za njegovu izjavu lokalnim novinama koju je u to vreme dao: Ja stvarno ne znam kako to da nazovem, mi smo ga koristili za inkubaciju pilia, a sada emo, pretpostavljam, vriti inkubaciju biznisa[16]. Poslednje dve decenije XX veka formiran je vei broj inkubatora u zemljama EU, kao i drugim razvijenim zemljama sveta. Od poetka 90-ih godina do 2001. u svetu je formirano preko 3000 biznis inkubatora razliitih vrsta i usmerenja, a dans ih ve ima oko 4000. (U Severnoj Americi 1000, Evropi 900, Dalekom Istoku 600, Junoj Americi 200, Istonoj Evropi 150 i Africi sa Bliskim Istokom 150)[20]. U razvijenim zemljama uspenost preduzea formiranih u inkubatorima u proseku iznosi oko 85%, koliko iznosi i prosean stepen popunjenosti inkubatora, prosean prirast prihoda u 2001. iznosio je 20%, prosena veliina inkubatora iznosila je do 3000 m2, proseno vreme zadravanja preduzea u inkubatoru iznosilo je oko tri godine, prosean broj novih radnika po inkubatoru iznosio je oko 40, a investicije po novom radnom mestu oko 4.400 eura (vidi [22 ] s.151).

U SAD do kraja 2002 godine formirano je preko 900 poslovnih inkubatora. (Danas ih ima 1100). Na tehnoloke inkubatore otpadalo je oko 40% svih inkubatora, 30% na klasine inkubatore opteg tipa koji se bave razliitim poslovima, a 30% bili su usmereni na kompanije za pruanje usluga, u sferi lake industrije i drugih specifinih poslova (vidi [30] p.432). U osnivanju inkubatora uestvovale su vladine agencije sa 51%, univerziteti i koledi sa 27%, vladina udruenja, neprofitabilne organizacije i nezavisni istraivai sa 14% i nezavisne investicione grupe sa 8%.

Prema informaciji amerike Nacionalne asocijacije biznis inkubatora (National Business Incubation Association -NBIA) uspenost preduzea koja su formirana u inkubatorima u SAD iznosi oko 87%. Prosean inkubator obuhvata 20 vrsta poslova (preduzea) i zapoljava oko 55 ljudi (vidi [30 ] pp.431,432 ).

U zemljama Zapadne Evrope efikasnost inkubatora neto je nia nego u SAD. U 2002. blizu 16% preuzea koja su koristila usluge inkubatora prestalo je sa radom. U osnivanju inkubatora u zemljama EU nacionalne vlasti i vladine agencije uestvale su sa oko 25,3%, preduzea, banke i druge organizacije privatnog sektora sa 20,8%, univerziteti i instituti sa 16,4%, EU i ostale medjunarodne organizacije sa 13,6%, drutvene i volonterske organizacije sa 11,5%. Inkubatori koje osnivaju vladine agencije i organi centralne, regionalne i lokalne vlasti, drutvene i volonterske organizacije, po pravilu, posluju kao neprofitne organizacije, dok inkubatori koje osnivaju preduzea, banke i druge

II nn dd uu ss tt rr ii jj aa 44 // 22 00 00 66

65

privatne organizacije posluju kao profitni i poslovni centri. U EU na neprofitne inkubatore otpada 77% njihovog ukupnog broja. U Italiji na profitne inkubatore otpada 38,5%, a u Francuskoj samo 18% inkubatora posluje na profitnoj osnovi [34]. U Nemakoj je formirano oko 300 inkubatora, Francuskoj blizu 200, Austriji preko 60, a u Italiji 45.

U EU [34] oko 55% inkubatora locirano je u urbanim sredinama, 24% u medjugradskim podrujma na zelenim povrinama, 6% u ruralnim sredinama i 15% ostalo. Oko 60% inkubatora smeteno je u novim namenski izgradjenim objektima, a 22% u adaptiranim objektima, koji imaju kompletno izradjenu nadzemnu (prilazne puteve, parking prostor, telefonsku liniju, prikljuak za elektinu energiju, razvedenu mreu elektine enrgije u objektu i dr.) i podzemnu infrastrukturu (vodovodnu i kanalizacionu mreu, toplovodnu mreu i dr.), radne prostorije u kojima e biti locirana preduzea, zajedniku prostoriju za sastanke, kancelarije za zaposlene i menadere preduzea, kancelariju za glavnog menadera inkubator centra, recepciju i ostale nus prostorije.

U industrijski razvijenim zemljama poslovni inkubatori su se intenzivnije razvijali kao instrumenti strategije ekonomskog oporavka regiona ili lokalnih zajednica koji su se suoili sa strukturnim problemima, posebno sa problemima izazvanim energetskom krizom, depresijacijom regiona zbog neadekvatne granske strukture industrije ili dislokacijom preduzea odredjenih industrijskih grana. Seljenje preduzea na alternativne lokacije uzrokovano je rastom direktnih i eksternih trokova poslovanja i trokova ivota zaposlenih, poveanjem cene lokalnih inputa, radne snage, zemljita i nekretnina na datoj lokaciji zbog prekomerne koncentracije preduzea i aglomeracije stanovnitva na jednom mestu, u odredjenom podruju. Do 70-ih godina, osnovna njihova aktivnost sastojala se u obezbedjivanju uredjenog poslovnog prostora za preduzetnike pod povoljnim uslovima zakupa, uz mogunost zajednikog obavljanja raznih usluga i to pod jednim krovom (zajedniko korienje informacione, komunikacione i kancelarijske opreme, sekretarskih i drugih administrativnih usluga i dr.). Kasnije, razvojem najnovije (pete) generacije tokom 90-ih godina, inkubatori visoke tehnologije (tehnoloki, virtuelni, internet) svoje aktivnosti prenose na pruanje podrke i pomoi novoformiranim preduzeima u cilju unapredjenja znanja i vetina menadera i preduzetnika iz oblasti planiranja poslovanja i upravljanja malim biznisom, na pruanje savetodavnih i konsalting usluga na licu mesta po pristupanim cenama ili besplatno (zavisno od naina formiranja i finansiranja), na laki pristup izvorima finansiranja, na povezivanje preduzetnika sa fondovima za finansiranje projekata, finansijskim institucijama i organizacijama koje mogu obezbediti dodatni kapital neophodan za dalji rast i razvoj novih preduzea, na zatitu prava iz oblasti intelektualne svojine, komercijalizaciju tehnolokih inovacija i naunih otkria, diversifikaciju industrije i rast ekonomske aktivnosti regija. Po svojoj prirodi poslovni inkubator centri obezbedjuju lokaciju veem broju malih preduzea na jednom mestu, pa se i efekti njihovog rada najvie manifestuju na lokalnom i regionalnom nivou. Otuda su za njihov rad posebno zainteresovane regionalne vlasti i lokalna zajednica (optine i gradovi).


66

Prvi poslovni inkubatori u zemjama u tranziciji otvoreni su 1990. u Poljskoj i ekoj. Najei tipovi inkubatora osnovani u ovim zemljama su klasini poslovni inkubatori, nauni i tehnoloki parkovi u kojima se, pored konsultanskih usluga, organizuje razvoj novih proizvoda i novih tehnologija, formiranje i inkubacija novih malih i srednjih preduzea. Do 2002. u Poljskoj formirano 60 inkubatora, Madjarskoj 35 (prvi osnovan 1991.), ekoj 20, Slovakoj, Hrvatskoj i Sloveniji po 11, Bugarskoj i Makedoniji po 8, Albaniji 2 inkubatora (vidi [19] s.152 ). Do 2003. u Rusiji je formirano 65 inkubatora iji rad od 1996. kordinira Nacionalni savez poslovnih inkubatora. U BIH do 2006. osnovano je 4 inkubatora.

Prvi biznis inkubator u BIH osnovan je 1998. u Gradacu, a lociran je u prostorijama bive kole oteene tokom gradjanskog rata. Inkubator centar u Mostaru smeten je u prostorijama eleznike stanice, gde je locirano 28 preduzea koja se bave pruanjem intelektualnih usluga, od vodjenja knjiga do izrade softvera za moderne proizvodne tehnologije. Cena zakupnine poslovnog prostora za nova preduzea u prvoj godini iznosi 25% od komercijalne cene u gradu, u drugoj godini 45%, a u treoj 55% . Inkubator su osnovali lokalna samouprava, Evropska ekonomska komisija i eleznica BiH, koja je ustupila poslovni prostor. U ciju podsticaja malog biznisa i farmerske proizvodnje i prerade poljoprivrednih proizvoda, maja 2004. EU podrala je formiranje na podruju Nove Topole, kod Banja Luke, prvog poslovnog inkubatora na Balkanu iz oblasti poljoprivrede i prehrambene industrije. Angaovanjem institucija i programa EU ovim inkubatorom omoguen je transfer menaderskih znanja, preduzetnike kulture i iskustva iz zapadnih zemalja u zemlje u tranziciji. MSP u oblasti poljoprivrede i agrobiznisa povezivanjem sa inkubatorom mogu ostvariti stalnu informacionu strunu podrku, poslovanje preko elektronske berze poljoprivrednih proizvoda, laki pristup evropskim fondovima, zajedniki nastup na trite i dr. U Banja Luci 2006. formiran je inkubator informacionih tehnologija (vidi [37;38;39].

Proces privatizacije i razvoja trinog sistema privredjivanja prua povoljne anse za implementaciju ovih savremenih modela razvoja mini, malih i srednjih preduzea i u naoj zemlji. Najvee mogunosti za njihovo formiranje i lociranje imaju veliki industrijski i univerzitetski centri, mada razliiti tipovi inkubatorskih vidova malog biznisa mogu se razvijati svuda tamo gde postoje raspoloivi infrasturkturni, proizvodni i kadrovski uslovi. Medjutim, u Srbiji do 2005. zvanino je osnovano samo 2 biznis inkubator centra u emu se nalazi na poslednjem mestu medju evropskim zemljama u tranziciji.

2. POSLOVNI INKUBATORI Poslovni ili inkubator centri malog biznisa (vidi[7] ss.125-175;[11]ss.232-239) obino se objanjavaju kao organizovan nain formiranja MSP, od ideje do njihovog osposobljavanja za samostalno funkcionisanje, u kome uestvuje vei broj razliitih subjekata, poev od saveznih, regionalnih i lokalnih organa vlasti, preko finansijskih institucija, velikih preduzea (donatora), komora, agencija i asocijacija malog biznisa, naunih institucija (univerziteta i instituta),


67

zainteresovanih biznismena, preduzetnika i strunjaka drugih profesija neophodnih za istraivanje i razvoj, transfer znanja u tehnologiju i tehnologije u nove proizvode (naunici, inovatori, projektanti, inenjeri, tehnolozi, ekonomisti i dr.). Motivi osnivanja inkubatora preteno proizlaze iz interesa pravnih i fizikih lica koji uestvuju u njihovom formiranju. Na primer, dravne institucije na regionalnom i lokalnom nivou najee su motivisane: (a) poveanjem stepena zaposlenosti (U 1998. inkubatori u Severnoj Americi osnovali su 19.000 odrivih preduzea koja su kumulativno kreirala 245.000 novih radnih mesta (vidi [16] p.7), (b) poveanjem produktivnosti i stepena konkurentnosti preduzea na domaem i inostranom tritu, (c) zaustavljanjem procesa depresijacije regiona zbog neadekvatne granske strukture i seljenja preduzea u druga podruja zbog visokih trokova poslovanja, (d) podstcanjem ekonomskog razvoja, diversifikacijom i restrukturiranjem privrede odredjenog podruja.

Definicije inkubatora uglavnom se razlikuju po tome da li vei naglasak stavljaju na vanost fizikog aspekta inkubatora (obezbedjenje poslovnog prostora, zajedniko korienje opreme i druge infrastrukture) ili na druge aspekte pruanja usluga, koje su se razvile sa najnovijom generacijom inkubatora.

Najkraa definicija poslovnog inkubatora, ili biznis inkubator centra, je da predstavlja preduzee koje pomae osnivanju, rastu i razvoju drugih preduzea.

Prema amerikoj Nacionalnoj asocijaciji biznis inkubatora (NBIA) inkubator predstavlja ekonominu razvojnu alatku osmiljenu da ubrza rast i povea uspeh preduzea kroz niz razliitih usluga poslovne podrke. Osnovni cilj inkubatora je da proizvede uspene firme koje e napustiti program kada postignu finansijsku i poslovnu samostalnost. Inkubatori neguju mlade firme. Pomau im da preive i da se razviju tokom poetnog perioda kada su najranjivije. Inkubatori obezbedjuju praktinu menadersku podrku, pristup finansiranju i usluge tehnike podrke. Takodje, pruaju preduzetnikim firmama zajednike prostorije, pristup opremi, fleksibilne zakupe i prostor za proirenje - sve pod jednim krovom [31].

Prema Finalnom izvetaju Benchmarking of Bisiness Incubators [34] poslovni inkubator se definie kao organizacija koja pokree i sistematizuje proces stvaranja uspenog preduzea tako to mu prua obimnu i integrisanu podku, ukljuujui prostor, usluge poslovne podrke, mogunosti klasterisanja i umreavanja. Obezbedjuji svojim klijentima usluge na bazi "sve na jednom mestu" i omoguujui sniavanje optih trokova, biznis inkubatori znaajno poveavaju preivljavanje i rast novoosnovanih kompanija. Uspean inkubator e generisati stabilan protok novih poslova sa nadprosenim zaposlenjima i potencijalima za stvarenje bogatstva. Razlike u vlasnikim ciljevima za inkubatore, kriterijumi za ulazak i izlaz iz inkubatora, konfiguracija prostorija i usluga e razlikovati jednu vrstu biznis inkubatora od druge.

ira definicija inkubatora prihvaena je od strane United Kingdom Business Incubators (UKBI) pod kojim se podrazumeva dinamian poslovno-razvojni proces koji obuhvata mnotvo procesa koji pomau u smanjenju stepena propadanja preduzea u ranom stadijumu i ubrzavaju rast preduzea koja imaju potencijal da postanu znaajni generator zapoljavanja i bogaenja.


68

Biznis inkubator je najee prostor sa malim radnim jedinicama koje pruaju pouno okruenje i okruenje podrke preduzetnicima u poetnoj i tokom ranih faza poslovanja. Inkubatori pruaju tri osnovna elementa za razvijanje uspenog preduzea: preduzetniko i okruenje uenja, otvoren pristup mentorima i investitorima.

Poslovni inkubatori sastoje se od veeg broja manjih preduzea lociranih na jednom mestu, po pravilu unutar jedne zgrade. Izraz inkubator koristi se kao opti naziv za razliite vrste organizacija koje se bave osnivanjem, "uzgajanjem" i razvojem novih malih preduzea na startu, u prvim fazama ivota u kojima su veoma osetljiva na spoljne opasnosti i unutranje greke, od ideje do stadijuma razvoja kada preduzee postaje samoodrivo, odnosno dovoljno ekonomski snano da moe samostalno da posluje bez posebnih uslova i pomoi. Period "inkubacije", od momenta formiranja preduzea do njegovog osamostaljivanja i naputanja inkubatora, kree se u proseku od 3 do 5 godina. Po zavretku procesa "inkubacije", kada preduzea ekonomski ojaaju, steknu "vetine preivljavanja" i mogunost da samostalno egzistiraju i uspeno posluju na lokalnom tritu, fiziki se realociraju iz inkubatora u tzv. "vodjene uredjene poslovne prostore", industrijsko-tehnoloke parkove za MSP i klasine gradske industrijske zone specijalizovane za odredjene industrijske sektore i grane. Industrjske zone obino se lociraju pored ili u blizini vanijih osovina i polova ravoja (saobraajnica, renih tokova, industrijskih centara i gradskih aglomeracija).

Industrijske zone i industrijski parkovi (locirani u sastavu ili van industrijskih zona) za domae i strane preduzetnike predstavljaju urbanizovan i uredjen prostor odredjene namene, sa izgradjenom komunalnom i saobraajnom infrastrukturom, esto i izgradjenim poslovnim prostorom (kancelarije, proizvodne hale, magacinske prostorije i drugi gradjevinski objekti), koja stimulie lociranje i razvoj novih MSP. Za razliku od preduzaa u inkubatoru, ovim preduzeima nije potrebna posebna pomo i zatita u smislu pruanja edukativnih, savetodavnih i konsalting poslovnih usluga na licu mesta, ve su sposobna za samostalni rad i trinu utakmicu. Zbog ustupanja besplatne lokacije ili subvencioniranja trokova zakupnine i cena pruenih usluga u periodu inkubacije, inkubatorski centri po pravilu ostvaruju odredjeni procenat uea u vlasnitvu uspenih preduzea koja naputaju inkubator.

Poslovno-servisni centri i insitucije organizovane za pruanje sistematske podrke MSP, u fazi njihovog formiranja i komercijalizacije sopstvenih ili tudjih nauno-istraivakih i tehnolokih rezultata, predstavljaju organizacione delove nacionalnih inovacionih sistema u pojedinim zemljama. Mogu biti organizovani kao: inkubatori visoke tehnologije, nauni parkovi/centri, tehnoloki inkubatori-tehnoloki parkovi/centri, nauno-tehnoloki parkovi, centri za generisanje, transfer i difuziju znanja i tehnologije, klasini inkubatori irokog spektra, odnosno opteg tipa, poslovni i inovacijski centri za unapredjenje postojeih i uvodjenje novih proizvoda i tehnologija ili jednom reju biznis inkubatori.

Mada se inkubatori medjusobno razlikuju po tipu, nameni, usmerenju, nainu formiranja i finansiranja, osnovna funkcija im je zajednika, a sastoji se u


69

podsticanju osnivanja, pruanju logistike i podrke preduzetnicima prilikom osnivanja novih preduzea, da opstanu na startu, da unaprede i razviju svoje poslovanje i poslovno okruenje na lokalnom i regionalnom nivou. Pruanjem savetodavnih usluga, administrativnih, pravnih, raunovodstvenih i finansijskih usluga, nii zakup i obezbedjenje radnih prostorija, zajedniko korienje opreme (korienje raunara i softvera, tampaa, skenera, telefona, telefonskih sekretarica, faksa, kopir aparata, kancelarijske opreme), poslovnih prostorija i ostalih uslova za uspeno poslovanje omoguuju sniavanje trokova poslovanja novoformiranim preduzeima, ostvarivanje uteda kapitala i vremena preduzetnika. Na taj nain preduzetnici mogu svoje aktivnosti vie da koncentriu na ostvarivanje osnovnih zadataka, kao to su razvoj i irenje novih proizvoda, proirivanje trita, razvoj marketing funkcije, formiranje menaderskog tima i dr. (Rauna se da oko 50% svoga radnog vremena menaderi inkubatora troe na savetodanu aktivnost preduzetnika).

2.1. Klasifikacija poslovnih inkubatora

Prema klasifikaciji Ekonomske komisije UN za Evropu (United Nations Economics Comission for Europen-UNECE) inkubatori se dele na sledee tipove: klasii biznis inkubatori/biznis centri, industrijski parkovi/zone, tehnoloki i nauni parkovi i virtuelni biznis inkubatori [48].

Inkubatori opteg tipa (tradicionalni ili klasini biznis inkubatori) najee se razvijaju kao rezultat inicijative regionalnih vlasti, nevladinih institucija i lokalne samouprave u cilju podsticanja lokalnog privrednog razvoja i prestrukturiranja privrede putem obezbedjivanja poslovnog prostora za preduzetnike pod povoljnim uslovima, uz mogunost zajednikog obavljanja brojnih uslunih aktivnosti. Brz rast ovog tipa inkubatora, posebno u SAD, u osnovi nije motivisan ostvarivanjem profita, ve orjentacijom na podsticanje razvoja preduzetnike aktivnosti, bez obzira na vrstu proizvodnje. Jedan od najpoznatijih centara inkubatora klasinog tipa je SPEDD iz Pitsburga, koji obuhvata vie desetina inkubatora sa nekoliko stotina preduzea.

Inkubatori visoke tehnologije (tehnoloki inkubatori) predstavljaju nove modele biznis inkubatora. Tehnoloki i nauni centri (parkovi), poslovno-inovacijski centri, razvijaju se u okviru ili u blizini univerzitetskih centara i/ili poznatih naunih instituta sa ciljem ostvarivanja i komercijalizacije tehnolokih inovacija.

Nauno-trehnoloki parkovi (NTP) predstavlju irok pojam koji se koristi da bi se opisali raznovrsni oblici podsticaja razvoja preduzetnitva putem osnivanja na znanju zasnovanih MSP. U literaturi se esto kao sinonomi NTP koriste razni nazivi: "nauni parkovi", "tehnoloki parkovi", "istraivaki parkovi", "tehnopolis" ili jednim nazivom "poslovni i inovacioni centri". NTP u Japanu sreu se i pod nazivom "instituti za tehnologiju i upravljanje malim biznisom" ili "industrijsko-tehnoloki istraivaki instituti". Do sada ih je osnovano vie desetina, uglavnom od strane drave. Preko 4/5 NTP u Japanu predstavljaju javne institucije, jer se vlada i njeni organi javljaju kao njihov osniva, vlasnik i upravlja.


70

NTP predstavljaju klastrere visoke tehnologije, koji obezbedjuju itav niz usluga visokokolskim, naunoistaivakim ustanovama i malim i srednjim proizvodnim organizacijama lociranim u okviru parka da bi se odrale na tritu istraivako-razvojnih poslova, bre napredovala i postala prepoznatljiva na tritu znanja. Ove usluge najee se sastoje u: iznajmljivanju zemljita ili zgrada pripremljenih za visokotehnoloko poslovanje, pruanju zajednike logistike i podrke, pomaganju novoformiranim preduzeima u fazi osnivanja i prvim godinama razvoja. Osnivaju se u okviru ili blizini tehnikih i tehnolokih fakulteta/univerziteta i instituta, koji su preduzetniki usmereni i povezani sa privredom ime omoguuju: bri kontakt novoosnovanih preduzea sa univerzitetom u cilju obezbedjenja i obuke visokostrunog kadra, zajedniko korienje proizvodnih resursa, pruanje marketinke podrke i raznih oblika savetodavnih usluga i asistencija (pri ugovaranju poslova, zatiti intelektualne svojine, izradi studija izvodljivosti i biznis planova, pri zakupu, nabavci i/ili uvozu opreme, nabavci softvera, iznalaenju stanova za personal), usluge umreavanja sa drugim inkubatorima i vladinim servisima (to je od posebne vanosti za virtuelne inkubatore), laki pristup specijalizovanim podacima i poslovnim informacijama, univerzitetskoj biblioteci i njenim servisima (korienje baze podataka, literature i sredstava za praenje savremenih dostignua u nauci i tehnologiji), laki kontakt sa potencijalnim korisnicima usluga/proizvoda, pomo u organizaciji strunih skupova i nastupa na sajmovima i izlobama (vidi [27] p.101-103. ).

U svetu postoje vie stotina nauno-tehnolokih parkova formiranih od strane univerziteta, naunih instituta, drave ili lokalne samouprave. Po pravilu posluju kao neprofitabilne organzacije, a profit koji ostvaruju u kasnijim godinama rada investiraju u opremanje i proirenje delatnosti parka. U veini sluajeva predstavljaju kombinaciju poslovnog inkubatora, tehnolokog parka i inovacionog centra povezanih sa nekim univerzitetom ili naunim institutom (vidi [41] ss. 64-72). Bez njihove povezanosti sa univerzitetima, naunim institutima i istraivakim laboratorijama, firme koje su locirane u NTP ne mogu ostvariti uspean transfer znanja i tehnologije u praksu, organizovanu i sistematsku komercijalizaciju nauno-tehnolokih istraivanja, stvaranje i plasman novih proizvoda i tehnologija, ne mogu obezbediti permanentnu obuka kadrova, zapoljavanje najboljih i talentovanih studenata, zajedniko korienje usluga i sopstvenih proizvodnih resursa, i lokalne zajednice i univerziteta, i dr.

Osnivanjem NTP od strane univerziteta stvara se ambijent za razvoj inovativne delatnosti, preduzetnitva u nauno-tehnolokoj sferi, razvoj malih preduzea za transfer znanja i tehnologije iz istraivakih ustanova u praksu i komercijalizaciju rezultata nauno-tehnolokih istraivanja, za zapoljavanje mladih fakultetski obrazovanih kadrova, privlaenje stranih investicija za finansiranje visoke tehnologije i dr. Oni permanentno generiu nove istraivake projekte i kadrove, dok sinergijski efekat koji se stvara okupljanjem na jednom mestu veeg broja uesnika koji se bave inovativnom aktivnou predstavlja jedan od znaajnih motiva formiranja NTP. Zbog navedenih razloga NTP koje osnivaju univerziteti imaju znaajne prednosti u odnosu na one koji nastaju u sprezi sa istraivakim institutima i razvojnim laboratorijama u industriji (vidi [41]


71

s.102). (Preduzea locirana u tehnolokim parkovima, pored istraivako-razvojnim radom, transferom i ovladavanjem novim tehnologijama, bave se pruanjem usluga i organizovanjem proizvodnje u oblasti visoke tehnologije. Preteno se oslanjaju na poznate istrivake institute. Predezea iz oblasti visokih tenologija koja su nastala, ili realocirana, u naunim parkovima preteno se oslanjaju na preduzetniki orjentisane fakultete i poznate naune institute. Ne bave se industrijskom proizvodnjom, ve naunim istaivanjem i razvojem novih proizvoda i novih tehnologija).

Kordinacijom rada i formulisanjem standarda za osnivanje NTP bavi se Svetska asocijacija NTP, koja je osnovana 1984. sa seditem u Malagi-panija. Asocijacija povezuje rad oko 280 tehnolokih i naunih parkova u svetu u kojima je locirano preko 50.000 malih i srednjih preduzea.

Nauni i tehnoloki parkovi u SAD nalaze se pri poznatim univerzitetskim centrima. Prvi nauni park u Velikoj Britaniji otvorio je Trinity koled 1970. severno od Kembrida. U poetku park nije bio podran od strane privatnog sektora i proaktivnih snaga lokalne uprave, tako da su ga do 1979. vie odlikovale prazne parcele nego izgradjeni objekti. Tek od sredine 1979. ispoljeno je intenzivnije osnivanje tehnolokih kompanija (posle inicijative manje grupe ljudi diplomaca kembridskog univerziteta, kasnije nazvanom Kompjuterska gupa Kembrida). Do sredine 90-ih godina bilo je registrovano samo 25 inkubatora, dok ih je do 2002. osnovano oko 100 razliitih tipova [47]. Prema izvetaju Kompjuterske grupe Kembrida za 1984. godinu, poznatom pod nazivom Fenomen Kembrida, u Velikoj Britaniji osnovano je oko 260 tehnolokih kompanija koje su zapoljavale 14.000 radnika. (Poredjenja radi u Silikonskoj Dolini u SAD ve 1960. godine funkcionisalo je 250 kompanija visoke tehnologije. Manje od 40% ovih preduzea zapoljavalo je preko 200 radnika). Veinu inkubatora u Velikoj Britaniji osnovale su lokalne vlasti, univerziteti, srednje kole, organizacije za lokalni ekonomski razvoj i lokalne nevladine organizacije. Inkubatorima upravljaju vlasnici objekata datih na korienje, unajmljeni menaderi ili male privatne kompanije. (Na primer, inkubatorom koji je osnovao Univerzitet Yrka-a, da bi stimulisao osnivanje i razvoj malih "kompanija univerzitetskog kompleksa" od strane svojih talentovanih studenata, upravlja privatna kompanija za pruanje poslovnih usluga).

Virtuelni inkubatori (vidi [4;8;33;48]) predstavljaju poslednju generaciju u razvoju inkubatora koji se razlikuju od klasinih u pogledu vrste i naina pruanja usluga korisnicima. Oni povezuju preduzea, kupce, dobavljae, kao i operativni menadment inkubatora putem modernih informacionih i komunikacionih tehnologija (Information Comunication Tehnology - ICT). Ne zahtevaju od mladih preduzea i preduzea u osnivanju da budu locirani na jednom mestu ili u istom poslovnom objektu inkubator centra. Umesto toga, panju usmeravaju na povezivanje irokog broja lokalnih preduzetnika poetnika sa strunjacima za preduzetniku edukaciju (konsultantima, mentorima, trenerima i predavaima tematskih preduzetnikih trening programa) i institucijama za poslovnu podrku. Virtuelni inkubatori poznati su i kao "inkubatori bez krova", jer preduzeima ne pruaju poslovni prostor i kancelarijske usluge ispod trine cene. Preteno su orijentisani na poveanje


72

znanja preduzetnicima (poetnicima u biznisu, vlasnicima biznisa, samozaposlenim profesionalcima, studentima i diplomcima), koje ostvaruju putem mentorstva, direktnih tematskih treninga (edukacije) ili preko mree konsultanata. Naroito su fokusirani na: proirivanje znanja preduzetnika iz oblasti menadmenta, marketinga i internacionalizacije proizvodnje; pruanje usluga tehnoloke prirode; podrke prilikom obezbedjivanja finansijskih sredstava; transfera tehnologije i iznalaenje poslovnih partnera lanovima inkubatora. (U evropskim virtuelnim inkubatorima (EVI) mladi preduzetnici se obavezuju da e uestvovati u programima individualnih ili standardnih treninga i mentorstva u trajanju od 3 do 9 meseci, zavisno do potreba i karakteristika svakog kandidata).

Posebna prednost virtuelnih inkubatora, u odnodu na klasine, sastoji se u tome to mogu obuhvatiti znatno vei broj korisnika, a lanovi inkubatora nisu u obavezi da naputaju svoju trenutnu lokaciju i realociraju se u inkubator. Ova pogodnost moe biti od posebne vanosti zbog blizine poslovnih partnera, dobavljaa i kupaca lanova inkubatora, koji korienje resursa i drugih pogodnosti virtuelnog inkubatora mogu ostvariti iz svog stana ili kancelarije posredstvom personalnog raunara. Na ovaj nain sniavaju se ukupni trokovi inkubatora i stvaraju mogunosti pruanja usluga korisnicima po povoljnijim uslovima od trinih.

I internet inkubatorski centri spadaju u inkubatore visoke tehnologije, koji se organizuju kao posebne profitne organizacije, formirane u namenski opremljenom poslovnom prostoru sa ciljem korienja interneta velikog kapaciteta za razliite namene. Medjutim, u razvijenim zemljama ovaj tip inkubatora nije ispoljio vei stepen stabilnosti i trajnosti. Nakon velikog buma ostvarenog poslednjih nekoliko godina 20. veka, nakon kraeg perioda rada usledilo je njihovo masovno gaenje i promena pravnog statusa, prodajom vlasnikog udela najuspenijim preduzeima unutar i van inkubatora, u cilju brzog ostvarivanja znaajnijeg iznosa dobiti od strane osnivaa inkubatora.

2.2. Osnivanje inkubatora

(3) Poslednjih decenija u razvijenim zemljama kao osnivai inkubatora javljaju se i velika preduzea, koja su, motivisana maksimiranjem profita, u okviru svoje poslovne aktivnosti razvila posebnu poslovnu funkciju za osnivanje novih preduzea, posebno u oblasti nove tehnologije.

Tehnoloke kompanije mogu osnivati inkubatore za formiranje preduzea u oblasti rizinie tehnologije. Pored visoke tehnologije, rizine tehnologije podrazumevaju i tehnologiju koja se prvi put pojavljuje u jednom podruju. Ovi inkubatori organizuju se kao samostalna preduzea ili kao organizacioni delovi tehnolokih kompanija. Po svojoj funkciji slina su poslovnim inovativnim centrima, s tim to za vlasnika inkubastor centra osnovni motiv njihovog osnivanja predstavlja podsticaj tehnolokog razvoja regiona i transfer teunologije sa fakulteta i instuta u privredu.

U praksi razvijenih zemalja osnivanje inkubatora vri se prema posebnoj proceduri u vie faza (vidi [7] ss. 133-140).


73

Prvu fazu ini preliminarno istraivanje od strane strunjaka osnivakog tima o mogunostima i potrebama osnivanja inkubatora. U ovoj fazi vri se prikupljanje i analiza podataka o svrsishodnosti formiranja inkubatora, prouava literatura, upoznaje praksa razvoja inkubatora u zemlji i inostranstvu, prikupljaju informacije, miljenja i saveti strunjaka i menadera iz oblasti malog biznisa u lokalnoj sredini ili regiji, prikupljaju informacije o lokalnim porezima i zaradama, izradjuju preliminarni biznis planovi. Osnivaki tim odredjuje vrstu i zadatke inkubatora, definie pravni status i odredjuje ime inkubatora, kao i vrstu preduzea koja e biti locirana u inkubatoru. U inkubator centre najee se lociraju profitabilna preduzea koja ispoljavaju sposobnost da se brzo razvijaju. Preduzea koja posluju sa gubitkom moraju napustiti inkubator.

U drugoj fazi nalaze se potencijalni sponzori i investirori. Sponzori se najee trae medju preduzeima koja imaju neiskoriene kapacitete, slobodan poslovni prostor i neiskorienu opremu. Investitori koji uestvuju u finansiranju razvoja inkubatora u principu angauju se na dva naina: (a) na inicijativu samog investitora preduzetnika inkubatora ili (b) na inicijativu potencijalnog finansijera koji na bazi raspoloivih informacija svojom ponudom izraava elju da uestvuje u finansiranju projekta.

Trea faza predstavlja izbor lokacije inkubatora koju ine novi namenski izradjeni objekti ili naputeni i neiskorieni industrijski i drugi gradjevinski objekti u gradskim industrijskim zonama, u predgradjima, manjim gradovima i selima u kojima postoji izgradjena saobraajna i komunalna infrastruktura (struja, voda, kanalizacija, energenti, telefonske veze sa dovoljnim brojem prikljuaka dostupnih svim korisnicima, parking prostori, prilazni putevi i unutranje saobraajnice).

Ostale faze obuhvataju: utvrdjivanje ciljnog trita (ko su kupci proizvoda ili usluga, njihova segmentacija i struktura), koncipiranje zajednikih aktivnosti (poslovi administracije, vodjenje knjiga, kompjuterske aktivnosti, PTT usluga, usluge za odravanje seminara i poslovnih susreta), dogovaranje visine zakupnine prostorija (zavisno do lokacije, stepena opremljenosti, nivoa prilagodjenosti infrastrukture i dodatnih ulaganja u inkubatoru), odredjuju trokovi komunalnih usluga i pristupa izradi biznis planova.

Takodje, u proceduri formiranja inkubatora treba precizirati uslove i pretpostavke ulaska, kriterijume i momenat izlaska uspenih preduzea iz inkubatora, kao i trajanje perioda "inkubacije" tj. zadravanja novoosnovanih preduzea u inkubatoru, imajui u vidu dostignuti nivo njegovog rasta i razvoja, stepen konkurentnosti i karakter strukture trita na kome realizuju svoje proizvode i usluge. Formiranje jednog inkubatora, od ideje do poetka rada, traje od jedne do dve godine.

Prema proceduri amerike Savezne agencije za mali biznis (Small Business Administration-SBA) osnivanje inkubatora obavlja se u dve faze i vie koraka: (a) poetna faza obuhvata 6 koraka, a (b) faza uspene implementacije obuhvata 4 koraka.

Poetna faza obuhvata sledee korake:


74

- prvim korakom utvrdjuju se radne grupe koje mogu biti:

(a) vodea sponzorska grupa ili grupa inicijatora (uspena preduzea i preduzetnici, udruenja malih preduzetnika, lokalne i regionalne komore, lokalna vlada, centri za razvoj MSP, struni konsultanti, nauni instituti i fakulteti),

(b) lokalna radna grupa odgovorna za planove i njihovu implementaciju i

(c) radne grupe u okruenju za podrku i publicitet (koje se sastoje od uticajnih poslovnih ljudi, vanijih lanova lokalne vlasti i drugih lobista);

- drugi korak predstavlja definisanje ciljeva razvoja i projektnog zadatka inkubatora od strane radnog tima. Projektni zadatak predstavlja specifikaciju potencijalnih akrivnosti neophodnih za osnivanje inkubatora. On u osnovi determinie model razvoja inkubatora;

- trei korak predstavlja analizu lokalne ekonomske baze koja obuhvata: (a) prikupljanje i analizu informacija o drugim inkubatorima, njihovom poloaju, razvoju i funkcionisanju; (b) analizu lokalne ekonomije na bazi ispitivanja vodeih industrija, radne snage, potencijalnih mogunosti zapoljavanja; (c) analizu lokalnih preduzea koja mogu biti interesantna za buduu saradnju i (d) procenu ponude i tranje na lokalnom tritu.

Ocena lokalne ekonomije se vri putem SWOT analize koja se koristi za ocenu situacije: procenu faktora rizika iz internog i eksternog okruenja i ocena mogunosti i ansi preduzea iz inkubatora i najozbiljnijih konkurenata. (SWOT = Strateghts -snaga, Weaknesses - slabosti, Opportuinites - mogunosti /anse i Threats - pretnje/ogranienja).

Na bazi SWOT analize dobija se, u osnovnim crtama, saet odgovor na brojna pitanja, na primer: koje su glavne industrijske grane u okruenju; ko su glavni poslodavci i konkurenti na lokalnom i nacionalnom tritu; koje su novoosnovane firme ili novi proizvodi/usluge koji su se pojavili poslednjih godina. Za sva respektabilna konkurentska preduzea treba uraditi kompletnu SWOT analizu. (U njoj posebno treba oceniti kakve su anse budueg preduzea u odnosu na konkurenciju i koje pretnje svaki od konkurenata nosi za novo preduzee; koje su njihove prednosti i slabosti u marketingu, proizvodnji i finansijama; koliko je njihovo trino uee; kakve su im trine strategije, strategije prodaje i strategije proizvodnje). Za nova preduzea treba pruiti dokaze o prihvatanju predloenog programa od strane kupaca; ko su potencijalni kupci i njihova platena sposobnost (zaposleni, penzioneri, starosna struktura, socijalna grupa kojoj pripadaju, ljudi sa posebnim zahtevima, sa dosta ili malo slobodnog vremena), gde ive (u gradu, u selu, u centru ili predgradju, u blizini preuzea ili prodajnog objekta, u zemlji ili inostranstvu), ta ele (da li veu panju pridaju kvalitetu ili ceni) i kada ele (da li zahtevaju brzu uslugu ili ne, da li odlaze u kupovinu svakog dana ili povremeno, u odredjeno ili neodredjeno vreme). Posebno pitanje SWOT analize novoosnovanog preduzea odnosi se na: prednosti ponudjenog proizvoda/usluge u odnosu na konkurentni ili alternativni proizvod-supstitut: zbog ega e ga kupci kupovati (zbog cene, kvaliteta, irokog asortimana, efektivne reklame i promocije, dobre prodajne prezentacije, politike garancije i postprodajne usluge); da li proizvod ima sezonski karakter, da


75

li je podloan modnim trendovima i da li je povezan sa drugim proizvodima ili dogadjajima, kakav je nain pakovanja, etiketiranja, nain dostave i koji su kanali prodaje. U SWOT analizi novoformiranog preduzea posebno se ocenjuju neophodni tehniko-tehnoloki, organizacioni i kadrovski resursi za planirani obim proizvodnje: radna snaga (kvalifikaciona struktura, radno iskustvo, obuka, motivacija, poetak i vreme angaovanja radne snage i menadmenta); menaderski tim (obrazovanje, iskustvo, dometi, linosti); potreban poslovni prostor (za prodavnice, proizvodnju, skladitenje, pakovanje, za kancelarije); potrebna oprema (broj, vrsta, struktura i tehniko-tehnoloki nivo opreme). Najvaniji podaci o dobavljaima odnose se na: lokaciju (od koje zavise uslovi i nain transporta, vrste transportnih sredstava, transportni putevi, marute, utovar, istovar i pretovar), zatim na asortiman, kapacitet ponude, kvalitet, cenu, uslove i nain plaanja materijala, energenata i delova, na pridravanje dinamke isporuke, visinu osiguranja i ukupnih trokova snabdevanja.

- etvrti korak se odnosi na ocenu moguih podsticaja malom biznisu u inkubatoru;

- peti korak obuhvata prikaz preliminarnog finansiranja izvodjenja studije i

- esti korak predstavlja pregled izvetaja drugih podataka.

Faze uspene implementacije inkubatora obuhvata sledee korake:

- prvim korakom vri se identifikacija, izbor i ocenjuju prednosti lokacije;

- drugi korak predstavlja razvoj plana upravljanja;

-trei korak odnosi se na finansiranje rada inkubatora (finansiranje preliminarnih i pripremnih aktivnosti, glavnog sadraja vanih za podstanare u inkubator centru);

-etvrtim korakom definiu se i implementiraju strategije marketing koncepta inkubatora.

3. POVEZIVANJE MALIH I SREDNJIH PREDUZEA U INDUSRIJSKE KLASTERE

3.1. Pojam klastera

Naziv klaster potie od engleske rei clusters koja, u slobodnom prevodu, ima vie znaenja. Moe se prevesti kao skup, grupa, mnotvo, buket, grozd ili rasti grozdasto, rasti u grozdovima, naikati se. U ekonomskom smislu klasteri se mogu definisati kao savremeni modeli umreavanja preduzea formiranjem lanaca saradnje na osnovu proizvodne kooperacije, prometa (roba i tehnologije) i pruanja usluga, u kojima se na fleksibilan nain pokree razvoj MSP (vidi [7] s. 160 ). Klasteri predstavljaju grupe poveznih preduzea na uem geografskom podruju, ime podstiu razvoj i konkurentnost na lokalnom i regionalnom nivou. Preduzea se svrstavaju u istu delatnost ili vie komplementarnih specijalizovanih industrijskih oblasti i grana u jednom ili povezanim regionima.


76

Temelj klastera predstavljaju njegovi preduzetnici, menaderi i inovatori koji rade u srodnim, medjusobno povezanim, preduzeima (vidi [11] ss. 237,238).

U literaturi mogu se nai i druge definicije u kojima se pod klasterima podrazumeva: (a) grupa industrija i organizacija koje su povezane odnosima kupovine i prodaje, ili koje dele istu infrastrukturu, klijente ili bazu vetina i ije veze poboljavaju konkurentske prednosti [9] ); (b) grupa kompanija i institucija iz istog industrijskog sektora koje se okupljaju oko zajednike ideje ili zajednikog cilja [24]; (c) velika grupa kompanija u slinoj delatnosti na odredjenoj lokaciji [28]; (d) lokalizovana mrea specijalizovanih kompanija iji su proizvodni procesi blisko povezani kroz razmenu dobara, usluga i/ili znanja [1]; (e) klasteri (clusters) su geografski koncentrisana, medjusobno povezana preduzaa, specijalizovani dobavljai, pruaoci usluga i povezane institucije koje u odredjenom podruju predstavljaju regiju ili dravu. Formiraju se zbog toga to poveavaju produktivnoist kojom preduzee moe konkurisati...Klasteri su i vertikalni i horizontalni, usmereni na strategiju te potrebe, i unutar njih vladaju neformalni odnosi. Na ekonomiju utiu na tri naina: poveanjem produktivnosti preduzea u podruju, usmeravajui inovacije i stimuliui osnivanje novih preduzea unutar klastera [38]; (f) klaster je grupa srodnih preduzea, udruenja, kao i vladinih i nevladinih organizacija koji udruenim naporom poveavaju konkurentnost industrije [40]; (h) klaster definiemo kao koncentraciju medjusobno povezanih preduzea, specijalizovanih dobavljaa i pruaoca usluga, preduzea iz srodnih delatnosti, institucija (fakulteta, agencija, trgovakih udruenja) koja na podruju delatnosti medjusobno saradjuju i konkuriu [21].

Skup vie klastera u jednom regionu ili oblasti, koji ine medjusobno povezana preduzea specijalizovana u odredjenim sektorima, sa logistikom podrkom (finansijskih, obrazovnih i nauno-istraivakih organizacija, osiguvravajuih institucija, industrijskih i bescarinskih zona), predstavlja industrijski distrikt. U Italiji industrijski distrikt se oznaava kao klaster koji predstavlja "interakcije i veze koje se uspostavljaju izmedju organizacija i ekonomskih subjekata koji postoje na istoj teritoriji, jaajui njihovu kompetitivnu prednost" (vidi [43] s.9). Albert Maral, osniva engleske neoklasine kole i pionir mikro ekonomske teorije, prvi je ekonomisata koji je napisao detaljnu studiju o klasterima u svojoj knjizi "Principi ekonomije", koje je nazvao "industrijske oblasti ili industrijski distrikti".

Najpoznatiji industrijski distrikt danas u svetu nalazi se u SAD "Silikonska Dolina". Novije interesovanje za klastere i "Silikonsku Dolinu" intenzivirani su pojavom kritikih radova poznatih akademika (Paula Krugmana, profesora Univerziteta u Pristonu i Ane Li Saksenien, profesora Berkli univerziteta), kao i afirmativnim radovima Majkla Portera sa Harvardske poslovne kole. U svojoj poznatoj raspravi "Konkuretne prednosti nacije" (1989.), Porter je ukazao na znaaj klastera za poveanje medjunarodne konkurentnosti u globalnoj strategiji. Poslednjih godina XX veka (1998.), on je inovirao i proirio svoj koncept klastera, tvrdei da oni predstavljaju osnovu nove konkurentske ekonomije, naglaavajui njihov znaaj za poveanje konkurentnosti preduzea na


77

domaem i medjunarodnom tritu, kao i doprinosa vlade i univerziteta poveanju konkurentnosti, ekonomskom razvoju i prosperitetu (vidi [36] s 16).

Klasteri podrazumevaju horizontalno povezivanje preduzea iz istog sektora, na lokalnom i regionalnom nivou, i vertikalno povezivanje medjusobno komplementarnih firmi iz razliitih sektora, obezbedjujui vei stepen koncentracije, uskladjivanja i jaanja interakcijskih veza interesno medjusobno povezanih preduzea, nauno-istraivakih i finansijskih institucija, kao i drugih vladinih i nevladinih ustanova, u cilju poveanja konkurentskih prednosti svakog pojedinanog uesnika i klastera u celini. Zajednikim radom preduzea povezana u klaster ostvaruju sinergijske efekte koji prozlaze iz poboljanja medjusobnih interakcijskih veza i razmene informacija, znanja i sopstvenih iskustava.

Zahvaljujui medjusobnoj saradnji, pristupu specijalizovanim institucijama i podacima, kao i brzoj razmeni informacija, znanja i iskustva zaposlenih i menadjmenta, preduzea klastera mogu ostvariti bolje rezultate i one aktivnosti koje pojedinano nisu u stanju. Na primer, mogu ostvariti znatno veu produktivnost i inovativnost, vee utede na trokovima putem zajednikih nabavki materijala i delova, zajednike obuke kadrova, usavravanja, razvoja, dizajniranja i brendovanja novih proizvoda u cilju poveanja trine cene i stepena konkurentnosti na svetskom tritu. Povezivanjem preduzea iz istih i slinih industrijskih sektora lociranih na jednom mestu u istoj oblasti omoguuje preduzeima i klasteru u celini da ostvare efekte ekonomije obima. Pored navedenog, preduzea udruena u klaster mogu ostvariti vei uticaj na nosioce ekonomske politike i organe vlasti (centralne, regionalne i lokalne) u pravcu prihvatanja njihovih predloga mera za poveanje efikasnosti poslovanja, podsticanje razvoja ili poveanje stepena konkurentnosti na domaem i medjunarodnom tritu. Mogu, takodje, obezbediti laku komunikaciju i saradnju sa velikim preduzeima i dr. Upravo, u praksi industrijski najrazvijenijih zemalja razvoj najveih klastera malih i srednjih preduzea ostvaren je uz pomo i za potrebe velikih transnacionalnih kompanija.

Kao globalni model razvoja MSP, klasteri se intenzivnije razvijaju u zemljama u kojima je mali biznis dostigao vii nivo razvijenosti, koje imaju tradiciju u podsticanju razvoja MSP, gde postoje iskustva sa razvojem inkubatora malog biznisa i gde postoji visokokvalifikovana, obuena, obrazovana i tehnoloki kolovana radna snaga.

Klasteri predstavljaju nove modele razvoja MSP u savremenim uslovima u kojima dominiraju dve medjusobno suprostavljene tendencije i strategije u globalnim ekonomskim kretanjima, posebno u razvijenim zemljama: (a) trend koncentracije i centralizacije kapitala u poslednjoj fazi razvoja transnacionalnih kompanija, poev od 80-ih godina, putem mega fuzija i akvizicija od strane velikih preduzea i (b) trend podsticaja preduzetnitva u malim i srednjim preduzeima u cilju unapredjenja i odravanja njihove konkurentnosti. Izgradnjom mrenih struktura u lance saradnje po osnovu proizvodne kooperacije i poslovno-tehnike saradnje, prometa roba, prometa i transfera tehnologije i opreme, pruanja poslovnih usluga (od projektansko-inenjering


78

firmi do firmi za konsalting i pruanje intelektualnih usluga), saradnje sa univerzitetima, institutima, inovativnim i transfer centrima, MSP relativizuju svoje nedostatke, a prednosti potenciraju, ime ostvaruju konkurentnost na tritu. Udruivanjem u klastere MSP imitiraju rad i ponaanje velikih preduzea, postaju njihovi saradnici, a esto i konkurenti. U zrelim i razvijenim klasterima MSP obrazuje se gusta mrea kupaca, prodavaca i biznis asocijacija koje mogu imati, pored regionalnog, i medjunarodni znaaj.

3.2. Osnovne karakteristike klastera

Klastere karakterie velika medjuzavisnost svih lanova, brza medjusobna difuzija tehnolokih, markentinkih i menaderskih znanja, stupanje u strateka parnerstva sa dobavljaima i kupcima u cilju ostvarivanja sinergijskog efekta svakog pojedinanog preduzea, kao i na nivou klastera u celini. Oni doprinose brzom razvoju i jaanju MSP razliitih grana, a primenom savremene tehnike i metoda rada, visokim stepenom koncentracije inovacionih aktivnosti, korienjem savremene tehnologije, preduzetnikih i menaderskih sposobnosti za kreiranje novih poslova, ostvaruju se konkurentske prednosti, prvenstveno na lokalnom i regionalnom nivou. (U savremenoj literaturi kao osnovni elementi konkurentskih prednosti navode se: ideje, znanje, informacije, efikasnost, inventivnost i inovativnost, visok kvalitet, niski trokovi inputa i cene outputa, diferenciranje proizvoda u odnosu na konkurenciju, fleksibilnost, brzina i sposobnost maksimalnog zadovoljenja zahteva kupaca).

Savremena istraivanja MSP pokazuju permanentan rast njihovog znaaja i uloge u razvijenim privredama, pri emu njihovi klasteri u pojedinim sluajevima mogu ostvariti vei stepen konkurentnosti nego velika preduzea. U otvorenim privredama, zahvaljujui savremenoj tehnologiji, komunikacijama, investicijama iz drugih oblasti i stranim direktnim investicijama, svojim razvojem doprinose povezuju ekonomije dva ili vie regiona u okviru zemlje ili vie regiona iz vie zemalja. U politici regionalnog razvoja uloga klastera je evidentna u mnogim zemljama. Nabavkom najveeg dela inputa od dobavljaa iz svoje okoline ili regije, zapoljavanjem strune radne snage koja raspolae savremeno znanje, tesnim povezivanjem sa inovativnim i razvojno-istraivakim centrima, preduzetniki usmerenim bankama i investitorima, klasteri zajednikim snagama svih svojih lanova obezbedjuju uslove i doprinose brem ekonomskom razvoju regiona u kome su locirani. Prema sinergijskim efektima na razvoj odredjenih regiona najpoznatiji su industrijski klasteri u SAD, Italiji i paniji; u oblasti metalnog kompleksa u Engleskoj, vajcarskoj i Nemakoj ; u oblasti automobilske industrije u Austriji. (Klaster autokomponentike u tajerskoj obuhvata 185 MSP i jedan broj velikih preduzaa, sa ukupno 30.000 zaposlenih).

Lana Hopkinson klastrere klasifikackuje prema veem broju kriterijuma: (1) prema fazama razvoja na: "embrionski", "utvrdjen", "zreo", (2) prema dubini klastera na: "dubok", "plitak", "nepoznat", (3) prema dinamici zapoljavanja na: "rast", "opadanje" i "stabilan" klaster kod koga se zaposlenost kree u rasponu 10% i (4) prema geografskoj vanost klastera na: regionalne, nacionalne, internacionalne [9].


79

Najpoznatiji klasteri visoke tehnologije i inovativne aktivnosti u svetu je "Silikonska Dolina" u SAD (klaster elektronike sa vodeim sektorima u oblasti proizvodnje kompjuterske i kancelarijske opreme, informaacione i telekomunikacione tehnologije, softvera i poluprovodnika); u Velikoj Britaniji "Silikonska Movara" u Kembridu (klasteri elektronike i biotehnologije) i klaster " Silikonska Dolina" u kotskoj; u vedskoj klaster "Beina Dolina" u Stokholmu; u Indiji klaster Bangalor poznat kao Silikonska Dolina Istoka spada medju najvee na svetu koji je privukao poznate svetske proizvodjae visoke tehnologije (Filips, Soni, Simens, Texas, Novel), u Japanu najpoznatiji su: "Toyota City", "Kyoto istrivaki park", "Tokijski poslovno-promotivni centar", "Tokijski industrijski-tehnoloki istraivaki institut" i "Tokijski institut za tehnologiju i upravljanje malim biznisom" (ukljuujui vie desetina NTP rasporedjenih u razliitim oblastima: na primer, u oblasti Kinki locirano je 30 NTP, dok je u oblastima: Shubu locirano 26, Kanto 24, Okinawa 21 i Kanagawa 19 NP i TP); u Hong Kongu "Biznis poslovni centar"; u paniji "Nauni park univerziteta u Barceloni", "Tehnoloki park Barcelona" (klasteri mikroelektronike, nanotehnologije i vetake intelegencije) i Tehnoloki park u Vallesu (klasteri u oblasti biotehnologije, ICT, elektronike, energetske tehnologije i tehnologije novih materijala); u Otavi Kanada (klaster informacione tehnologije, koji ine 1200 firmi sa oko 70.000 zaposlenih). i dr.

Poslednjih godina novi inkubatori i klasteri visoke tehnologije osnivani u mnogim zemljama koji, po ugledu na "Silikonsku Dolinu" u Severnoj Kaliforniji u SAD, dodaju svojim geografskim oblastima u kojima su locirani prefiks "silikonska". Tako se razne verzije regionalnih silikonskih dolina van teritorije SAD, u literaturi najee oznaene kao "silikonije", javljaju u Austriji pod nazivom "Silikonski Alpi", u Kanadi "Silikonske Tundre", u Izraelu "Silikonska Oaza", u Holandiji Silikonsko isueno zemljite. Tajvan je poznat kao "Silikonsko Ostrvo", u Indiji Bangalor poznat je kao Silikonska Dolina Istoka, dok je Singapur poznat kao "Silikonska Dolina Istone Azije". Najinovativniji predeo van granica SAD su "Silikonska Movara" u okrugu Kembrida i kotska "Silikonska Dolina". Danas u svetu egzistira preko 100 klastera sa atributom "silikonski", koji su svoju ekonomsku aktivnost usmerili na unapredjenje proizvoda i usluga iz oblasti visoke tehnologije. Oni se medjusobno razlikuju samo po fiziko-geografskim obelejima oblasti u kojima su locirani. Pored najpoznatijih klastera u Silikonskoj Dolini SAD i evropske Silikonske Movare, javljaju se i silikonske klisure, gudure, udoline, visoravni i prerije, silikonska avenija, brda, plaa, silikonski gleeri, peani sprud, nasip i kanal, pa i silikonska bara [5].

"Silikonska Dolina" u SAD, nedaleko od San Franciska u dolini Santa Clare, stvorena je zahvaljujui Senford univerzitetu. Univerzitet su osnovali Lilend i Dein Stenford 1891. na svom ranu veliine 8800 jutara, kod mesta Palo Alto u blizini San Franciska, u znak seanja na svog rano preminulog sina studenta Harvarda, Lilenda Stenforda Juniora (1884.). Osnovni cilj Univerziteta bio je da znanja njihovih diplomaca budu odmah primenjiva u praksi. Tokom vremena Stenfordov univerzitet postao je jedan od najprestinijih univerziteta u SAD i svetu.


80

Prvi signal radjanja "Silikonske Doline" datira jo od osnivanja preduzea "Federalc Telegraf" 1909. od strane Univerziteta. Svojevremeno ovo preduzee bilo je najpoznatiji proizvodja u domenu napredne elektronike, a bilo je poznato po proizvodnji beine telegrafije. Savremena "Silikonska Dolina" formirana je na inicijativu Freda Termana, potpredsednika, kasnije dekana Fakulteta elektronike i rektora Stenford univerziteta. Na njegovu inicijativu Univerzitet je svojim studentima Bill-u Hewlett-u i Dave-u Packard-u obezbedio 1938. poetni kapital (u iznosu od 538 $) za osnivanje firme Hewlett-Packard, koja je poela rad u garai, a kasnije postala osnovni razvojni nukleus Doline. Danas predstavlja najrespektabilniju tehnoloku kompanija u klasteru u oblasti komjuteske industrije, informacione i komunikacione opreme. Krajem prolog veka zapoljavala je u svojim svetski poznatim filijalama oko 88.000 radnika i ostvarila skoro 60 milijardi dolara prihoda.

Univerzitet je na svom zemljitu 1951. osnovao prvi nauno-istraivaki i industrijski park u svetu, u kome su Hewleet-Pakard i druga preduzaa visoke tehnologije (sada ih ima oko 150) otpoela svoj rad. Na primer, Intel je druga po veliini firma u klasteru posle HP, ali je posle IBM najvei svetski proizvodja kompjuterske i kancelarijske opreme. U red kompanija napredne tehnologije Doline Intel je uao preko proizvodnje tranzistorskih poluprovodnika 50-ih i 60-ih godina (pronadjenih 1947. u laboratorijama kompnije Bel u Nju Dersiju). U proizvodnji mikroprocesora njegovo trino uee danas iznosi 82%, jer su u oko 82% personalnih raunara u svetu ugradjeni intelovi mikro procesori. U svim svojim filijalama Intel zapoljava oko 86.000 radnika i ostvaruje godinji prihod u iznosu od oko 33 mlrd. $.

Vremenom Silikonska Dolina postala je privlano mesto za veliki broj firmi iz oblasti nove tehnologije (u poetku to je bila proizvodna tranzistorskih poluprovodnika koji su zamenili glomazne vakumske cevi, a kasnije silicijumskih ipova, integralnih kola, kompjuterske, informacione i komunikacione tehnologije), koje su pokrenule kumulativni razvojni proces klastera i celog regiona. Kompanije locirane u Dolini ostvarile su najbri razvoj informacionih i komunikacionih tehnologija u svetu.

Upravo, zbog pronalaska i primene silicijumskih ipova oblast Santa Klare dobila je ime Silikonska Dolina SAD. Ovaj naziv prvi je upotrebio novinar Don Hoefler u seriji svojih lanaka Silicon Valley-USA, objavljenih u listu Electronic News januara 1971. posveenih preduzeima povezanih u klaster visoke tehnologije, koja su u proizvodnji kao osnovni materijal koristila silicijum. Kasnije, ovaj naziv postao je opte prihvaen u SAD i svetu u identifikovanju preduzea i klastera visoke tehnologije iz oblasti informatike, komunikacija, kompjuterske tehnike, bioinenjeringa i dr.

Zahvaljujui razvoju nanotehnologije, kojoj se poslednjih decenija posveuje velika panja u razvijenim zemljama, ukljuujui Kinu i Indiju od zemalja u razvoju, postoje realne mogunosti proizvodnje nano ipova na bazi ugljenika, ime bi se dobili ultrabrzi kompjuteri. Zamena silikonskih ipova ipovima proizvedenim nanomaterijalima predstavljala bi revolucionarniji tehnoloki napredak od pronalaska silikonskih ipova, kojima su zamenjene vakumskih


81

cevi. I Intel i Hewlett-Packard najavili su zamenu silicijuma materijalima nanonapravljenim. Intel je ve 2004. imao oko 90. patenata iz oblasti nanon-tehnologije, a IBM 198 (vidi [26] s. 87 i 96 ).

Ekonomski rast i razvoj Silikonske Doline nije bio pravolinijski. Periodi ekspanzije smenjivali su periodi zastoja. Opti ekonomski razvoj, posle krae recesije, ostvaren u poslednjoj dekadi prolog veka, posebno u drugoj polovini 90-ih godina, primenom tehnolokih inovacija u oblasti interneta i web tehnologije. Veoma brza komercijalizacija interneta privukla je brojne sposobne preduzetnike i talentovane inovatore iz drugih delova SAD i sveta. (Danas oko 35% stanovnika Doline nije rodjeno u SAD). Istovremeno, privukla je i ostvarila najveu koncentraciju servera na svetu, tj. banaka podataka koje poseduju digitalnu opremu kojom su obezbedjivali podatke za komunikaciju preko interneta. Ovi trendovi doveli su do disproporcije izmedju potreba preduzea klastera i izgradjenosti infrastrukturnih objekata regije (saobraajnica, obrazovnih ustanova, stranova), a posebno izmedju proizvodnje i potronje elektrine energije u Dolini. Potronja elektrine energije proseno je godinje rasla po stopi od preko 6% (to je daleko premaivalo rast potronje u najveim gradovima Kalifornije, Los Andjelosu i San francisku), jer je potronja u serverima bila tri puta vea nego u fabrikama poluprovodnika, koje su predstavljali tehnoloki simbol Doline u prolosti. Problem je, uz dosta napora i opiranja lokalnih vlasti grada San Hoze-a, koji predstavlja centar regiona Santa klara i administrativni centar klastera, reen tek 2001, izgradnjom novih kapaciteta za proizvodnju elektrine energije (vidi [2] s.136). Medjutim, brzo gaenje internet preduzea, koje je nastalo poetkom novog veka, kao i zabrana ilegalnog korienja imigrantske radne snage, uveli su Dolinu u novu recesiju.

U ovoj oblasti 2000/2001. godine radilo je preko 250.000 radnika u oko 8.300 privatnih mini, malih i srednjih firmi visoke tehnologije, povezane u tzv. kreativne klastere ili klastere inovativnih preduzea, koji su se bavili proizvodnjom ipova, mikroprocesora, hardvera i softvera. Oko 70% ovih firmi pripadalo je tzv. mikro preduzeima sa manje od 10 zaposlenih radnika. Vodea preduzea bave se proizvodnjom kompjutera, softvera, poluprovodnika, mikroprocesora, biotehnologijom, kosmikim vazduhoplovstvom i dr. Prosena godinja zarada u vodeim sektorima visoke tehnologije po zaposlenom iznosila je 2000. oko 150.000$ [51]. Prosena plata radnika preduzea lanova klastera "Silikonska Dolina" iznosila je oko 120.000 $, ili dva puta vie od proseka u SAD [50]. Podaci vezani za vrhunac ekspanzije internet preduzea u 1999. ukazuju da je 65.000 domainstava okruga Santa Clare, ili 11% ukupnog stanovnitva, ostvarilo godinji prihod preko 1 milion $, vie stotina domainstava preko 25 miliona $, dok je u Dolini ivelo 13 milijardera (vidi [23] p.139 ). Medjutim, veina stanovnika Doline ivela je na nivou proseka u SAD.

Evropska verzija Silikonske doline, poznata pod nazivom "Evropska silikonska Movara" (Europes Silicon Fen), locirana je u okrugu Kembrida, na terenu na kome se nekada nalazila mavara (od Kembrida do Severnog mora), ije je isuivanje trajalo vie vekova, a zavreno poetkom XX veka. Danas "Silikonska Movara" predstavlja nauni park u okviru univerziteta Kembrid (Canbridge Science Park) osnovan 1970. na zemljitu Trinity


82

College-a. U parku su locirani poznata laboratorija za molekularnu biologiju, Evropski istraivaki centar za energetsku tehnologiju Schlumberger, objekti St. Johns Inovation Centre izgradjeni 1980. i Centar za preduzetnitvo kembridskog univerziteta. Tokom godina, zahvaljujui nizu otkria laboratorije u Kembridu (Cawendch), stvoren je svetski inkubator tree industrijske revolucije, kojima je prokren put razvoju elektronike, informacione i komunikacione tehnologije.

Posle "Silikonske Doline u SAD" i "kotske silikonske doline", "Silikonska Movara" predstavlja treu po veliini koncentraciju preduzea visoke tehnologije koja su povezana u klastere. Od 1400 ovih preduzea u okrugu Kembrida, oko 86% su podignuta sopstvenim kapitalom i zasnivaju se na radu preduzetnika, manje od 3% zapoljava vie od 200 radnika, a veina od 40.000 zaposlenih radi u preduzeima koja nisu postojala pre 20 godina. Kao kreativan klaster, odnosno klaster inovativnih preduzea visoke tehnologije, Silikonska Movara rangirana je kao najinovativniji i najpreduzimljiviji predeo u svetu van teritorije SAD.

Zahvaljujui univerzitetu u Kembridu i koncentraciji velikog broja naunih radnika, nova otkria i originalne inovacije prevazilaze one nastale u "Silikonskoj Dolini". Medjutim, "Silikonska Movara" nikada nije formirala i privukla toliki broj novih firmi i strunih radnika kao regija "Silikonske Doline" u SAD [17], moda i zato to nije zatitila i komercijalizovala najvanije pronalaske u oblasti biotehnologije: otkrie modela strukture dvostruke spirale dezoksirubo-nukleinske kiseline-DNK (1953.) i tehnike za proizvodnju monoklonalnih antitela proteina nazvanih "magini meci", koja imaju sposonost iskorenjivanja razliitih bolesti.

Najvei broj preduzea visoke tehnologije, posebno biotehnolokih kompanija, skoncentrisano je u podruju takozvanog zlatnog trougla Kembrid-London-Oksford, ija je lokacija pruala komparativne prednostu u pogledu dostupnosti osnovnih proizvodnih resursa: znanja, inovacija, informacija, preduzetnitva, kapitala i menadera. Biotehnoloki sektor nadmaio je sve druge sektore visoke tehnologije, angaujui oko 25% ukupnog broja tehnolokih kompanija na podruju Kembrida. Do 1998. oko 86% ovih kompanija posedovalo je lokalno stanovnitvo.

Najspektakularnije nastajanje novih preduzea, od ranih faza nastanka tzv. Fenomena Kembrid, ostvarile su kompjuterske kompanije. Lider klastera visoke tehnologije u Kembridu jedno vreme bila je kompanija Acorn, koju je osnovao Kris Karij 1978. Ova fabrika specijalizovala se za proizvodnju kompjutera sa superiornijim operativnim sistemima veih kapacita (radne memorije i boljih performansi u pogledu brzine, jasnijim monitorom u boji, jednostavnim rukovanjem), ali je prestala sa radom 1998. Medjutim, u Kembridu je ostalo preko 30 kompanija koje su formirane kao izdanci ili kao preduzea koje je Acorn fomirao investajui svoj kapital. Herman Hauzer, jedan od osnivaa Acorn-a, (poznat kao otac Silikonske Movare, jer je tokom 90-ih bio najvei privatni investitor, a 1997. suosniva najpoznatije firme u Kembridu Amadeus), bio je pokreta stvaranja Cambridge Network-a, dok je


83

1998. organizovao internet povezivanja, tako da je svojim ponaanjem zamenio Kompjutersku grupu Kembrid, koja je odavno prestala da postoji. Poetkom 90-ih godina u Kembridu su poele da se osnivaju kompanije zasnovane na tehnologiji koja je vezana za internet. Prvi komercijalni britanski internet provajder, kompanija Pipex, formiran je 1992. u Kembridu.

Za razliku od "Silikonske Movare", evropski klasteri nove tehnologije ("Le parc de Sophia Antipolis", "Silicon Cote d Azur" i klaster svemirske tehnologije i vazduhoplovstva u Tuluzu) u Francuskoj razvili su se zahvaljujui snanoj podrci francuske vlade i direktnim inostranim investicijama. Prvi klaster uspeo je da privue oko 1200 firmi, koje zapoljavaju oko 22.000 radnika.

U Italiji je razvijena praksa industrijske kooperacije izmedju malih i velikih preduzea, kao i praksa modela razvoja MSP u obliku inkubatora i klastera malog porodinog biznisa. Ova preduzea, povezana u oko 200 klastera regionalnog i nacionalnog znaaja, ostvaruju oko 43% italijanske proizvodnje. Podsticaj regionalnih i lokalnih vlasti malom biznisu poinje od strunog obrazovanja preduzetnika, pruanja preduzetnicima informacije o mogunostima i uslovima nastupa na stranim tritima, zatim pruanja finansijkih i kreditnih beneficija i uea u osnivakom ulogu malih firmi, opremanja industrijskih zona, izgradnje saobraajne i komunalne infrastrukture i dr.

Za nae uslove i potrebe privatizacije krupnih preduzea veoma je inspirativan primer razvoja MMSP u italijanskoj regiji Reggio Emilija, koja je do 70-ih godina spadala u red manje razvijenih oblasti u Italiji, a danas spada u red najrazvijenijih. Intenzivniji razvoj i formiranje mree medjusobno tesno integrisanih MSP, preteno orjentisanih ka inostranom tritu, datira posle Drugog svetskog rata sa procesom restrukturiranja i organizacione transformacije industrijskog kompleksa "Reggine". Ovo preduzee zapoljavalo je oko 14.000 radnika u toku Drugog svetskog rata, a bavilo se proizvodnjom aviona. Sa zavretkom rata preduzee je izgubilo trite i zapalo u velike ekonomske tekoe. Izlaz je nadjen u organizacionom dekomponovanju fabrike na vei broj manjih preduzea. Danas u ovoj oblasti egzistira oko 54.000 MSP, od kojih se oko 10.000 bave proizvodnjom u oblasti metalopreradjivakog sektora (proizvodnja poljoprivrednih maina male snage, pumpi i opreme za navodnjavanje, gradjevinske opreme, opreme za eleznicu, prehrambenu industriju), tekstilne industrije, prehrambene industrije, keramikih ploica. Proizvodi ovih preduzea po kvalitetu, dizajnu i robnoj marci, postali su prepoznatljivi na italijanskom i evropskom tritu. Oko 41% preduzea zapoljava izmedju 1 i 9 radnika, 31% od 10 do 49 radnika, 10% od 50 do 99 zaposlenih, 16% od 100 do 499 zaposlenih i svega 2% preko 500 radnika.

U Italiji su poznati lokalni teritorijalni klasteri i industrijski distrikti u oblasti Toskane. Svoj ekonomski razvoj ova oblast ostvarila je putem endogene industrijalizacije, pretenim korienjem unutranjih (sopstvenih) rezervi i lokalnih proizvodnih resursa. Danas spada u red najrazvijenijih oblasti Italije, sa drutvenim proizvodom per capita za 10% viim od srednjevropskog proseka. Karakterie je veiliki stepen koncentracije komplementarnih i u odredjenim


84

sektorima specijalizovanih i medjusobno povezanih na lokalnom nivou mini, malih I srednjih preduzea, kao i visoka koncentracija specijalizovane strune radne snage. Svako od ovih preduzea povezano je sa lokalnim i regionalnim istraivakim centrom, a klaster sa specijalizovanim uslunim poslovnim centrom za odredjeni industrijski sektor.

Usluni poslovni centri (vidi [43] s.2) u engleskoj literaturi obino se oznaavaju kao "business support services" ili kao "business development services". U SAD koristi se naziv "industrial/manifacturing extension centres", u Francuskopj "services dacompagnement", u paniji "servicions apaus", u Nemakoj "unterstutzungsdienste". Prema Evropskoj ekonomskoj komisiji specijalizovani usluni poslovni centri pruaju usluge nastale inicijativom javne politike, kojoj je cilj pomo preduzeima ili preduzetnicima da uspeno razviju svoje poslovne aktivnosti i da efektivno odgovore izazovima poslovnog, socijalnog i fizikog okruenja.

Usluni poslovni centri za podrku poslovanju inkubatora, naunih i tehno-parkova najee predstavljaju drutva sa ogranienom odgovornou u kojima javni sektor (optine, regije, privredna komora) uestvuje sa 51%, a privatna preduzea sa 49% u vrednosti kapitala. Preko njih garantuje se i uslovljava zajedniko uestvovanje u biznisu, protok informacija, difuzija znanja i stvaranja partnerskih odnosa izmedju privatnog i javnog sektora. Osnivaju se sa ciljem da preduzeima, lanovima klastera odredjene industijske grane, pruaju specijalizovane usluge iz oblasti proizvodnje, logistike, menadmenta i marketinga: podstiu inovativni proces u odredjenoj proizvodnji; razvijaju, promoviu i valorizuju istraivanje i inovacije u cilju primene novih ideja i vetina kojim se podstie komercijalizaija novih i poboljanje postojeih proizvoda i usluga; podstiu prenos nove tehnologije; vre promociju kvaliteta proizvoda i marketinga; organizuju edukaciju za vanija zanimanja na savremenim tehnologijama, daju tehniku i strunu pomo preduzeima prilikom uea na specijalizovanim dravnim i medjunarodnim sajmovima; pruaju pomo prilikom prezentacije novih proizvoda stranim sredstvima informisanja, kao i pomo u istrivanju novih inostranih trita i dr.

U oblasti Toskane 2002. egzistiralo je 342.880 MMSP povezanih u lokalne klastere u cilju jaanja komparativnih prednosti i konkurentskih sposobnosti. Najvei broj firmi bio je porodinog tipa sa do 5 zaposlenih. Vie od 90% preduzea imalo je manje od 15 zaposlenih. Preko 38% locirano je u industrijskim zonama, bavei se preradjivakom delatnou. Glavne grane zastupljene u industrijskim zonama su: drvna industija i industrija nametaja, tekstilna industrija i industrija konfekcije, industrija koe i obue, industrija mermera, papira i zlatarskih proizvoda.

Preko 65% proizvodnje toskanskih preduzea usmereno je na izvoz. Najvaniji izvozni sektori predstavljaju grane sa dugom tradicijom: tekstilna industrija, industrija koe i obue, mirisa, nametaja i industrija nakita. (Toskana je poznata u svetu po proizvodnji zlatnog nakita. U gradu Arezzu, centru ove grane industrije, svake godine organizuje se sajam poznat pod nazivom Oro Arezzo, koji okuplja oko 500 izlagaa iz cele Italije. Glavna atrakcija na sajmu je tzv.


85

Zlatni kavez koji predstavlja ogradjeni prostor u okviru sajma u kome mladi dizajneri iz Toskanske umetnike kole dizajniraju nakit, prema ijim nacrtima majstori na licu mesta izradjuju modele nakita. Sajam se zatvara modnom revijom na kojoj se prikazuju modeli izradjeni u Zlatnom kavezu). Veliko uee u izvozu imaju i savremeni sektori: farmaceutska industrija i biotehnologija, hemijska industrija, proizvodnja elektinih i elektronskih komponenti, robotika, informatika i telekomunikacije, proizvodnja komponenti iz oblasti automobilske industrije, proizvodnja kunih aparata i mehanike opreme i dr.

Od 12 industrijskih distkrita Toskane najpoznatiji je u oblasti industrija mode, koji obuhvata nekoliko lanaca povezanih preduzea vie industrijskih grana: tekstilne industrije i konfekcije, industrije obue, koe i kone galanterije i industrije izrade nakita. Industrijski distrikt vune i vunenih proizvoda (iz Prata severno od Firence) predstavlja najvaniji centar industrije vune u Evropi. Prostire se na 700 km2, sa 320.000 stanovnika, a obuhvata 8.600 tekstilnih preduzea koja zapoljavaju oko 45.000 radnika, ukljuenih u sve faze rada od proizvodnje prediva, preko proizvodnje tkanina do finalnih proizvoda. Oko 60% svoje proizvodnje tkanina i odevnih predmeta ova preduzea izvoze (vidi [42] ss. 223-232 ).

3.3. Lokacija klastera

Lokacija klastera, kao i inkubatora, ima veoma veliki uticaj na njihov razvoj. Ubrzano se razvijaju u blizini najvanijih resursa za biznis, u blizini velikih industrija i trita robe finalne potronje, u blizini ili u okviru univerzitetskih centara i poznatih nauno-tehnolokih instituta. Pored lokacije, funkcionisanje i tempo razvoja klastera zavisi i od vrste preduzea, brane u kojoj posluju, veliine i strukture trita i njihovog poloaja na tritu (trino uee i odnos prema konkurentima: lider, sledbenik, imitator), pravno okruenje i mere direktnog i indirektnog dravnog podsticaja, povezanost i integrisanost u lokalni ekonomski, pravni i politiki ambijent. U Evropi najuspeniji klasteri nalaze se u oblasti prerade metala, drveta i plastike, proizvodnje tekstila i konfekcije, koe i obue, kunih aparata, optike, videotehnike, hardvera i softvera za personalne raunare.

Posebna panja razvoju klastera poklanja se u zemljama OECD pruanjem poslovne podrke i podsticanjem inicijative vlada, regionalnih i lokalnih organa vlasti na osnivanje MSP u zemljama lanicama, u razliitim privrednim delatnostima i regionima. U EU est je sluaj pokretanja inicijative osnivanja klastera od strane dve zemlje u cilju korienja prednosti koju pruaju razvijeni privredni, infrastukturni i ljudski resursi u pograninim podrujima i razvijeni malogranini ekonomski odnosi.

6. Pri osnivanju klastera preporuuje se pridravanje odredjenih procedura i razliitih strategija kao osnovnih pretpostavki efikasnog ostvarivanja ciljeva njihovog osnivanja. Klasteri se organizuju radi relizacije odredjene koristi kroz saradnju preduzea na nivou klastera i njihovih sinergijskih efekata na granskom i regionalnom nivou. U SAD primaran uticaj na razvoj klastera imaju dravne i lokalne vlasti, u Francuskoj politika razvoja klastera definisana je na


86

nacionalnom nivou, u Belgiji i paniji na regionalnom nivou, u Italiji regionalna i lokalna vlast tesno saradjuju sa univerzitetima, istraivakim i uslunim centrima, u Engleskoj inicijativa polazi od regionalnih razvojnih agencija, a u Austriji na osnovu zajednike inicijative izmedju istraivakih centara i privatnog sektora. Bez obzira na razliite pristupe pojedinih drava u izboru strategija i politika razvoja klastera, za njihov razvoj potrebno je ostvariti i druge uslove, posebno: jaku naunu bazu na univerzitetima i istraivakim organizacijama, postojanje preduzatnike kulture i preduzetnikog ambijenta, politiku podrku iz okruenja, poslovnu podrku velikih preduzea, kritina masa preduzea u grupaciji (novih, u razvoju i star preduzea koja e predstavljati uzore), sposobnost preduzea klastera da privuku kljune radnike, edukovanu i obuenu radnu snagu, zatim raspoloivost poslovnih prostorija, proizvodnih hala i izgradjenost infrastrukturnih objekata u industrijskim parkovima i zonama.

Na osnovu pozitivnih iskustava razvijenih zemalja, klasteri se formiraju u vie koraka i faza (videti [15] ss. 223-232). U prvom koraku meri se uticaj pojedinih industrijskih grana na privredni rast, odredjuju se vodee industrijske grane (star grane) koje imaju najvei uticaj na privredni rast i razvoj. U drugom koraku pozicioniraju se vodee privredne grane buduih klastera na domaem i inostranom tritu. Dalje se snimaju firme u okviru delatnosti i odredjuje star firma, a u etvrtom koraku vri se izbor strategije pravljenja mree.

Izbor i formiranje klastera i, kasnije, stvaranje mree ostvaruje se u dve faze. U prvoj fazi treba oformiti multidisciplinarni tim strunjaka, koji treba da uradi plan i programa rada, da obavi objekitvni i struni monitoring, tj. da snimi vodee firme, njihove isporuioce i kupce, da snimi dostignuti stepen transformacije i resurse (opremu-iskorienost kapaciteta, sirovine, broj i strukturu kvalifikovane radne snage), da analizira domae i inostrano trite, zahteve isporuioca i kupaca, definie kvalitet proizvoda i konkurentske prednosti, i dr). U drugoj fazi treba formirati multidisciplinarni tim strunjaka koji e napraviti projekat razvoja klastera (prvi lanac isporuke, drugi i td. sve do nivo koji je bitan za taj klaster) i obezbediti logistiku (obrazovne, nauno-istraivake i finansijske institucije) i podrku drave, da izradi investicioni elaborat sa detaljnom tehno-ekonomskom i benefit-cost analizom i detaljnom analizom uticaja klastera na razvoj regiona i ukupni privredni razvoj, kao i da formira timove menadera za upravljanje klasterom. Dalje korake u razvoju klastera mogu preduzimati sami menaderi klastera, samostalno ili zajedno sa multidisciplinarnim timom strunjaka.

U inicijativu za osnivanje i razvoj klastera, pored velikih preduzea, ukljuuju se asocijacije malog biznisa, privredne komore, finansijske i pravne institucije, dravne i nevladine institucije i organizacije. Programi razvoja klastera zasnivaju se na ve poznatim strategijama, sa neznatnim razlikama na koje utiu razni vidovi podrke koji dolaze iz okruenja (poreska politika, pravna regulativa, informaciona podrka, edukativna aktivnost), kao i razni vidovi podsticanja saradnje izmedju preduzea i njihovih asocijacija u okviru same mree klastera. Prema tome, na razlike u formulisanju i implementaciji strategije razvoja klastera utiu razni oblici podrke koji dolaze iz okruenja, razliit stepen razvijenosti regija i nivo ukljuenosti vlada u ovaj model razvoja MMSP, kao i razni podsticaji


87

koji se javljaju unutar mree. U novijoj literaturi posebna panja posveuje se klasterima kao novim strategijama rasta regionalnih ekonomija [12].

Obino se preporuuju sledee strategije ili njihove kombinacije: orginalne klaster strategije, transplantirane strategije stranih preduzea i hibridne strategije. Sve ove strategije imaju svoje prednosti ali i nedostatake.

Originalne strategije promoviu razvoj klastera informacionom podrkom, porastom interakcije medju lokalnim firmama, prilagodjavanjem infrastrukture, i razvojem neophodnog radnog i kadrovskog potencijala.

Presadjene (transplantirane) klaster strategije zasnivaju se na korienju iskustava i podrke stranih kompanija ili vanijih dobavljaa i drugih firmi iz poslovnog okruenja. Ove strategije esto koriste udruene efekte stranih investitora i domaih lokalnih firmi.

Hibridne strategije zasnivaju se na kombinaciji prethodne dve strategije, na uspenom korienju iskustava i finansijske podrke stranih investitora i prednosti domaih lokalnih snaga i firmi. Uspeno okupljanje stranih i domaih partnera esto ini osnovu razvoja klastera (vidi [6;19;] ss. 18-23).

4. MOGUNOST RAZVOJA POSLOVNIH INKUBTORA I

KLASTERA U INDUSTRIJI SRBIJE

Viegodinja ekonomska kriza, ekonomske sankcije i poetak ispoljavanja tranzicione krize uslovili su izuzetno nisko korienje kapaciteta u naoj industriji. Veliki broj fabrikih hala ostao je neiskorien, oprema ispala iz funkcije, skladita i drugi poslovni prostori ispranjeni. Poljoprivredne farme i drugi objekti biveg zadrunog sektora, sa povraajem nacionalizovane zemlje privatnim vlasnicima, u najveem broju sluajeva praktino su opustele. Sem toga, domovi kulture, zadruni domovi u selima izgubili su svoju funkciju, dok su mnoge seoske kole ostale bez uenika usled intenzivnog procesa deagrarizacije i seljenja stanovnika iz sela u gradove tokom procesa industrijalizacije u prolosti. Takodje, veliki broj kasarni i vojnih objekata u Srbiji, zbog oteenja u toku bombardovanja SRJ 19 zemalja NATO pakta 1999, reorganizacije i smanjenja broja vojnika na redovnom sluenju vojnog roka i civilnih lica zaposlenih u vojnim jedinicama i vojnoj industriji, ostali su van funkcije. Mnogi od ovih objekata, uz manja finansijska ulaganja u renoviranje, odgovarajuu adaptaciju i dogradnju, mogu se pretvoriti u proizvodno-poslovne objekte u kojima bi se mogao organizovati rad vie inkubatora malih preduzea. Poetak poslovne aktivnosti veeg broja manjih preduzea pod jednim krovom, u navedenim objektima, pruio bi itav niz pogodnosti, poev od odredjivanja visine zakupa, zajednikog korienja gradjevinskih i infrastrukturnih objekata, usluga i dela zajednike opreme, telekomunikacione i internet mree. Pored toga, zbog injenice da bi se u inkubatorima nalazile grupe preduzea sa istim problemima i interesima stvarala bi se pozitivna preduzetnika i takmiarska klima, to bi doprinelo poveanju stope uspenosti prevazilaenja poetnih tekoa u prvim godinama postojanja novoformiranih preduzea.


88

Najvee potencijalne mogunosti za razvoj inkubatora u formi tehnolokih inkubatora, naunih i tehnolokih parkova i drugih poslovnih inovacijskih centara za razvoj novih proizvoda, transfer i razvoj novih tehnologija imaju univerzitetski centri u Srbiji, i to: Beograd, Novi Sad, Kragujevac i Ni, kao i vei nauni instituti (Vina, Mihailo Pupin). Ovi gradovi predstavljaju najvee industrijske centre, sa najveim brojem stanovnika i strune radne snage u Srbiji, nalaze se na trans i panevropskim koridorima eleznikog, drumskog i delimino vodenog saobraaja, a u blizini Beograda i Nia nalaze se civilni aerodrumi.

Zahvaljujui fakultetima, institutima i viim kolama tehnikog usmerenja, kao i postojanju velikih preduzea potencijalne mogunosti za razvoj klasinih i tehnolokih inkubatora i nauno-tehnolokih parkova imaju Kraljevo, aak i Kruevac u oblasti metalopreradjivakog kompleksa. Leskovac i Pirot imaju mogunosti razvoja inkubatora u oblasti tekstilne industrije, a Vranje u oblasti drvne industrije i proizvodnje nametaja i dr.

U Vojvodini, na primer, pri fakultetima tehniko-tehnolokog usmerenja u okviru Univerziteta u Novom Sadu, moe se formirati vie tehnolokih inkubatora i nauno-tehnolokih parkova iz oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija, dok se skoro u svakom gradu Vojvodine, sa malo vie preduzetnike preduzimljivosti i angaovanja lokalne zajednice, mogu formirati industrijske zone, osnovati tehno-parkovi/centari za industrijsku proizvodnju i preradu prehrambenih proizvoda i klasini inkubatori iz oblasti agrobiznisa, sa osloncem na Poljoprivredni fakultet i Institut. Povezivanjem novih i postojeih MSP u sektorski specijalizovane klastere lake se mogu primeniti standardi i obezbediti certifikati sistema kvaliteta ISO 9000, proizvodnje ekoloki ispravnih organskih proizvoda i preventivnog sistema obezbedjenja higijenske, toksikoloke i svake druge ispravnosti prehrambenih proizvoda u svim fazama njihove proizvodnje tzv. HCCP- Hazard Analysis Critical Control Points - Analiza rizika i odredjivanje kritinih kontrolnih taaka. Ovaj sistem bezbednosti hrane kreiran je 1971. u SAD, u okviru programa " Apolo"- NASA, u cilju proizvodnje zdravsveno sigurne hrane za astronaute. Od 1985. preporuuje se za optu upotrebu, a danas je postao zakonska obaveza u veini grana prehrambene industrije razvijenih zemalja, ukljuujui i zemlje EU, koje tradicionalno predstavljaju najvee uvoznike naih prehrambenih proizvoda, a istovremeno su deficitarne u proizvodnji zdravstveno bezbednih prehrambrnih proizvoda. U Srbiji samo nekoliko preduzea uvelo je ovaj preventivni sistem bezbednosti hrane: "Bambi" iz Poarevca, Mesna industrija "ajetina" iz ajetine, "Voda-voda" Vrnjaka Banja, "Jafa" iz Crvenke i jo nekoliko firmi. Usvajanjem 2005. novih standarda ISO 22000 predvidjena je jedinstvena implementacija HCCP koncepta za sve uesnike u lancu proizvodnje hrane "od njive do trpeze".

U prethodnim razmatranjima nije ukljuen univerzitet u Pritini iz razloga njegove dislokacije, kao i cela oblast Kosova i Metohije zbog njenog nereenog pravnog statusa. Medjutim, usled uskraene slobode kretanja, sigurnosti i bezbednosti srpskog stanovnitva i pripadnika ostalih nealbanskih nacionalnosti, formiranje inkubator biznis centara u ovoj srpskoj pokrajini, bar u optinama sa veinskim nealbanskim stanovnitvom, predstavljalo bi efikasan nain razvoja privatnog biznisa, osnivanja i razvoja mini, malih i srednjih i zapoljavanja nove radne


89

snage, kao i radnika srpske nacionalnosti koji su izgubili posao posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma. Intenzivniji razvoj poslovnih inkubator centara doprineo bi stvaranju povoljne klime za povratak izbeglog stanovnitva srpske i ostalih nealbanskih nacionalnosti iz ove oblasti.

Najvee potencijale za razvoj naunih i tehnolokih inkubatora, inovacijskih i transfer centara u univerzitetskim centrima Srbije imaju programi u oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija (ICT), posebno industrije softvera. Ova znanjem intenzivna proizvodnja ne zahteva velike direktne investicije. Velika finansijska ulaganja skopana su sa obezbedjenjem pratee infrastrukture. Mnoge zemlje u poslednjoj deceniji prolog veka (Indija, Kina, Brazil, Irska, Izrael) ostvarile su ekonomski bum proizvodnjom i prodajom proizvoda/usluga iz sektora ICT, posebno softverske tehnologije.

Danas u svetu proizvodi savremene softverske tehnologije obezbedjuju komparativne prednosti razvijenim zemljama, koje mogu koristiti i manje razvijene zemlje. Srbija ima realne mogunosti za razvoj i distribuciju aplikativnih softvera. Aplikativni softveri predstavljaju pakete instrukcija i naredbi koje slue za upravljanjem radom raunara, a odnose se na posebne oblasti poslovanja. Mogu biti u vidu softvera za upravljanje podacima (sistema datoteka i baza podataka), obradu teksta i formiranje elektronskih tabela, za izradu grafika, stonog izdavatva i dr. Preko zatite intelektualne svojine (ukljuivanjem u Savet Evrope i donoenjem posebnog zakona Srbija je preuzela obavezu plaanja naknade za korienje tudje i zatite sopstvene intelektualne svojine) ovi proizvodi mogli bi masovno da se proizvode, distribuiraju i realizuju na domaem i inostranom tritu. S obzirom na postojei nivo domaeg znanja i pameti anse postoje i za razvoj sistemskih softvera kojima se povezuju hardveri i aplikativni osoftveri (softveri za upravljanje sistemom-operativni sistem, softveri za podrku sistemu

Documents

Poslovni inkubatori i klasteri kao model razvoja malih i ...scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0350-0373/2006/0350-03730604063I.pdf · Pregledni naučni članak∗ UDK: 334.012.63.005.511