U svom do sada najstrastvenijem i najneobičnijem romanu Pol Oster -prema časopisu The Observer „jedan od najvećih američkih romanopisacadanašnjice“ - na briljantan način stvara priču o sazrevanju mladog čoveka.

„U delima Pola Ostera, istina (ma kakva ona bila) uvek je smeštena negde uprostoru između reči; u ovom romanu, taj prostor je posebno širok.“

The Telegraph„Oster je sjajan u osvetljavanju procesa otkrivanja samog sebe, i suptilnihnačina na koje se predajemo onima koji nas zavode, obmanjuju iostavljaju.“

NPR Books FotografijaJovan Čekić

Pol Oster

NEVIDLJIVI

Prevod s engleskogIvana Đurić-Paunović

Geopoetikaizdavaštvo

Naslov originala: Paul AusterInvisible

I

S njim sam se prvi put rukovao u proleće 1967. Bio sam tada studentdruge godine na Univerzitetu Kolumbija, neznalica, gladan knjiga, uveren(ili u zabludi) da ću jednoga dana biti dovoljno dobar da se nazovempesnikom, i zbog toga što sam čitao poeziju, već sam se bio susreo snjegovim imenjakom u Danteovom paklu, s mrtvacem koji se šunja pozavršnim stihovima 28. pevanja Pakla. Bertran de Born, provansalskipesnik iz dvanaestog veka, koji svoju odsečenu glavu drži za kosu njišući jetamo-amo kao svetiljku - jedan je, svakako, od najgrotesknijih prizora u tomukoričenom popisu halucinacija i muka. Dante je bio vatreni pristalica DeBornovog pisanja, ali ga je na večno prokletstvo osudio zbog toga što jesavetovao princa Anrija da se pobuni protiv svog oca, kralja Anrija II, izbog toga što je De Born izazvao raskol između oca i sina i pretvorio ih uneprijatelje, Danteovo ingeniozno rešenje bilo je da De Borna samog podeli.Otud telo bez glave koje tužno tumara podzemnim svetom i pita putujućegFirentinca može li bilo koji bol biti veći od njegovog.

Kada se predstavio kao Rudolf Born, istog trena pomislio sam na pesnika.Imate li neke veze s Bertranom? upitao sam ga.

Ah, s onim jadnikom koji je izgubio glavu, rekao je. Možda, ali bojim seda je to malo verovatno. Nemam de. Za to morate biti plemenitog roda, a ja,iskren da budem, plemenit svakako nisam.

Ne sećam se zbog čega sam se zatekao na tom mestu. Verovatno me jeneko pozvao da pođemo, ali ko, to mi je odavno iščilelo iz sećanja. Nesećam se ni gde se zabava održavala - u severnom ili južnom delu grada, ustanu ili preuređenom potkrovlju - kao ni svojih razloga da taj poziv uopšteprihvatim, pošto sam u to vreme nastojao da se klonim masovnijihokupljanja. Odbijali su me žamor rasćeretane gomile i neprijatnost koju samosećao zbog stidljivosti u prisustvu nepoznatih ljudi. Ali te noći sam, bezobjašnjenja, pristao i pošao sa svojim zaboravljenim prijateljem, šta god daje bilo to kuda me je poveo.

Nečega se, ipak, sećam: u jednom trenutku večeri, zatekao sam se sam u

uglu prostorije. Pušio sam cigaretu i posmatrao ljude, desetine i desetinemladih tela sabijenih unutar tog prostora, slušao sam uskovitlanu huku reči ismeha, pitavši se šta ja, pobogu, tu radim, i nije li možda vreme da krenem.S moje leve strane, na radijatoru, stajala je pepeljara, i kada sam se okrenuoda otresem pepeo, video sam da je, prepunu opušaka, u ruci drži nekičovek. Njih dvoje, muškarac i žena, upravo su bili seli na radijator a da ihnisam ni primetio. Bili su stariji od mene, stariji, bez sumnje, od bilo koga utoj prostoriji - njemu je bilo oko trideset pet, dok je ona bila u kasnimdvadesetim ili ranim tridesetim.

Činili su neskladan par, tako mi je delovalo: Born u izgužvanom, pomaloprljavom belom lanenom odelu, s podjednako izgužvanom belom košuljomispod sakoa, dok je žena (ispostaviće se da se zove Margo) bila sva ucrnom. Kad sam mu zahvalio na pepeljari, njegovo nema na čemu, uz učtivnaklon, odalo je tek primetan trag stranog akcenta. Francuskog ilinemačkog, nisam mogao da odredim, pošto mu je engleski bio bezmalosavršen. Šta sam još primetio u tim prvim trenucima? Bledu kožu,nepodšišanu riđkastu kosu (kraću nego kod većine muškaraca u to vreme),široko, lepo lice, na kome se ništa posebno nije isticalo (bilo je nekakoopšte, generičko, lice nevidljivo u bilo kakvoj gomili), i postojan pogledsmeđih očiju, prodoran pogled čoveka koji kao da se ničega ne plaši. Nimršav, ni krupan, ni nizak, ni visok, ali i pored toga, bio je neko ko odajeutisak fizičke snage, možda zbog snažnih ruku. Što se tiče Margo, ona jesedela sasvim nepomično, zurila je ispred sebe kao da joj je glavna misija uživotu da izgleda kao neko ko se dosađuje. Ali, bila je privlačna, meni,dvadesetogodišnjaku, veoma privlačna, sa svojom crnom kosom, crnomrolkom, crnom mini-suknjom, crnim kožnim čizmama i teškom crnomšminkom oko krupnih zelenih očiju. Verovatno bi ispravno bilo reći da nijebila lepotica već pre simulakrum lepotice, kao da su stil i prefinjenost njenepojave odražavali ženski ideal tog doba.

Born je rekao kako su se on i Margo upravo spremali da pođu, a onda suprimetili mene kako stojim sam, u uglu, i zbog toga što sam izgledao tolikotužno, odlučili su da mi priđu i oraspolože me - tek da bi bili sigurni daneću sam sebi prerezati grlo. Zaista nisam znao kako da protumačim overeči. Da li me ovaj čovek vređa, pitao sam se, ili pokušava da bude iskreno

ljubazan prema izgubljenom neznancu? Same Bornove reči delovale sunekako razigrano i razoružavajuće, ali njegov pogled, dok ih je izgovarao,bio je hladan i odsutan, i nisam mogao da ne pomislim kako me iskušava iismeva iz meni sasvim nepoznatih razloga.

Slegnuo sam ramenima, nasmešio mu se, i kazao: Verovali ili ne,provodim se kao nikad u životu.

Tada je ustao, rukovao se sa mnom, i rekao mi svoje ime. Posle mogpitanja o Bertranu de Bornu upoznao me je sa Margo, koja mi se bez rečinasmešila i vratila svom zurenju u prazno.

Sudeći prema tvojim godinama i poznavanju opskurnih pesnika,pretpostavljam da si student. Student književnosti, bez sumnje. NYU iliKolumbija?

Kolumbija.Kolumbija, uzdahnuo je. Kakvo sumorno mesto.Znate univerzitet?Predajem na Fakultetu za međunarodne odnose od septembra. Gostujući

profesor s ugovorom na godinu dana. Na sreću, sada je april, tako da sevraćam u Pariz za dva meseca.

Znači, Francuz ste?Spletom okolnosti, sklonošću i pasošem. Rođenjem sam Švajcarac.Francuski Švajcarac ili nemački Švajcarac? U vašem glasu čujem pomalo

od oba.Born pucnu jezikom o nepce pa me pogleda pravo u oči. Imaš osetljivo

uho, kazao je. Zapravo, ja sam i jedno i drugo - proizvod majke Nemice ioca Francuza. Odrastao sam naizmenično govoreći ta dva jezika.

Nesiguran u to šta bih dalje rekao, zastao sam za trenutak, a zatim sam muuputio neutralno pitanje: A šta predajete na našem neveselom univerzitetu?Propast.

To je prilično široka oblast, zar ne?Preciznije i uže, predajem o propasti francuskog kolonijalizma. Držim

kurs o gubitku Alžira i još jedan, o gubitku Indokine.Taj simpatični rat koji smo nasledili od vas.Nikada ne potcenjuj značaj rata. Rat je najčistiji, najverniji izraz ljudske

duše.

Počinjete da zvučite kao naš obezglavljeni pesnik.Zar?Čini mi se da ga niste čitali.Nijednu reč. Znam ga samo iz tog odlomka kod Dantea.De Born je pisao dobre pesme, čak odlične, ali koje su veoma potresale

čitaoce.Napisao je neke vrlo lepe ljubavne pesme i dirljivi lament posle smrti

princa Anrija, ali njegova stvarna tema, jedino prema čemu se odnosio sistinskom strašću, bio je rat. U tome je potpuno uživao.

Shvatam, rekao je Born, uputivši mi ironičan osmeh. Čovek po momukusu.

Govorim o čoveku koji je uživao da gleda kako u borbi pucaju lobanje,da gleda kako se zamkovi ruše i pale, da posmatra mrtve nabodene nakoplja. Prave grozote, a De Born ne bi ni trepnuo. Sama pomisao na bojnopolje njega je ispunjavala srećom.

Pretpostavljam da te vojni poziv nimalo ne privlači.Nimalo. Radije bih išao u zatvor nego da se borim u Vijetnamu.A pod uslovom da izbegneš i zatvor i vojsku, kakvi su ti planovi?Nemam ih. Samo da nastavim s ovim što radim i da se nadam da ću

uspeti u tome.A to je?Pisanje. Lepa umetnost žvrljanja.To sam i pomislio. Kada te je Margo ugledala s drugog kraja sobe, rekla

mi je: Pogledaj onog dečaka tužnih očiju i zamišljenog lica - kladim se da jepesnik. I, jesi li pesnik?

Pišem pesme, da. Kao i neke prikaze za Spektejtor.Studentska žuta štampa.Negde se mora početi.Zanimljivo...Ne naročito. Polovina ljudi koje poznajem žele da budu pisci.Zašto kažeš žele? Ako se time već baviš, onda to nije u budućnosti. To se

događa već sada.Zato što je još uvek prerano da se vidi da li sam dobar ili ne.Da li ti plaćaju za to što pišeš?

Naravno da ne. To je studentski list.Kad budu počeli da te plaćaju, znaćeš da valjaš.Pre nego što sam uspeo da mu odgovorim, Born se okrenuo prema Margo

i potvrdio joj: Bila si u pravu, anđele. Tvoj čovek je pesnik.Margo je podigla pogled i prvi put progovorila, teškim stranim akcentom,

nepogrešivo francuskim, nepristrasno me procenjujući: Ja sam uvek upravu. Do sada si to valjda shvatio, Rudolfe.

Pesnik, nastavio je Born i dalje se obraćajući Margo, ponekad kritičar, a istudent sumornog utvrđenja na brdu, što znači da nam je verovatno sused.Ali nema ime. Barem ga ja nisam čuo.

Voker, rekao sam shvativši da sam propustio da se predstavim kad smose rukovali. Adam Voker.

Adam Voker, ponovio je Born pošto se okrenuo od Margo ka meni,uputivši mi još jedan zagonetan osmeh. Dobro, solidno američko ime. Takosnažno, jednostavno i pouzdano. Adam Voker. Usamljeni lovac na ucenjeneglave iz vesterna u sinemaskopu, koji se šunja kroz pustinju na svomsmeđem atu, naoružan sačmarom i revolverom. Ili čak hirurg u sapunskojoperi, ispravan do srži, tragično zaljubljen u dve žene istovremeno.

Samo vam se tako čini, ali u Americi ništa nije solidno. To prezime jedobio moj deda kada se 1900. iskrcao na ostrvo Elis. Emigrantske vlasti su,naime, smatrale da s prezimenom Volšinkski neće biti lako izaći na kraj, pasu ga promenile u Voker.

Kakva zemlja, reče Born. Nepismeni službenici prostim potezom peračoveka lišavaju njegovog identiteta.

Ne identiteta, rekao sam, samo prezimena. Deda je kao košer mesar radiona Louer ist sajdu trideset godina.

Bilo je tu posle još koječega, mnogo više, dobar sat priče koja je vrludalaod teme do teme. Vijetnam i narastajući antiratni protesti. Razlike izmeđuNjujorka i Pariza. Kenedijevo ubistvo. Američki embargo na trgovinu sKubom. Ne, nisu to bile lične teme, ali Born je imao čvrste stavove osvemu, potpuno lude, neortodoksne stavove, i pošto ih je plasirao nekakopolupodrugljivo, lukavo snishodljivo, nisam znao da li misli ozbiljno ili ne.U pojedinim trenucima zvučao je kao razjareni desničar, u drugim, opet, kaoanarhista koji se sprema da baci bombu. Pitao sam se da li pokušava da me

isprovocira, ili je ovo za njega bilo normalno, uobičajeni način zabavesubotom uveče. U međuvremenu, zagonetna Margo se podigla sa svogmesta na radijatoru da bi se ogrebala za cigaretu od mene, i potom je ostalada stoji, vrlo malo se uključivala u razgovor, zapravo, gotovo da uopšte nijeprogovarala, samo me je pažljivo posmatrala svaki put kad bih progovorio,nije skidala pogled, od znatiželje nije ni treptala, kao dete. Priznajem dasam uživao dok me je gledala, čak i ako sam se zbog toga malo vrpoljio.Bilo je nečeg blago erotskog u tome, shvatio sam, ali tada nisam biodovoljno iskusan da bih znao da li mi time šalje signale, ili me gleda samogledanja radi. Istina je da nikada do tada nisam sreo takve ljude, i zbog togašto su bili tako neobični, što smo duže razgovarali, to su mi se više činilinestvarnijima - kao da su likovi u priči koja se odvija u mojoj glavi.

Ne sećam se šta smo pili, ali ako je ta žurka bila nalik svim drugim nakoje sam odlazio otkad sam se obreo u Njujorku, tu je moralo biti velikihkoličina jeftinog crnog vina i nepresušnih zaliha plastičnih čaša, što znači dasmo, kako je razgovor odmicao, postajali sve pijaniji. Voleo bih da moguda iščačkam još detalja iz te priče, ali 1967. je prošla odavno i, koliko godse upinjao da pronađem reči i pokrete, neuhvatljive nijanse tog prvogsusreta s Bornom, uglavnom završim u ćorsokaku. Born koji zavlači ruku uunutrašnji džep svog lanenog sakoa, recimo, i iz njega vadi dopolapopušenu cigaru, koju zatim pripaljuje i obaveštava me kako je reč o’montekristu’, najboljoj od svih kubanskih cigara - tada, a i sada,zabranjenoj u Americi - koju je uspeo da nabavi preko ličnih veza s nekimko je radio u francuskoj ambasadi u Vašingtonu. Onda je nastavio snekoliko pohvalnih reči o Kastru - isti čovek koji je trenutak ranije branioDžonsona, Maknamaru i Vestmorlenda zbog njihove herojske borbe protivkomunizma u Vijetnamu. Sećam se da mi je bio smešan taj prizoršljampavog politikologa koji vadi dopola popušenu cigaru i kako sam murekao da me podseća na vlasnika plantaže kafe u Južnoj Americi koji jeskrenuo pameću posle toliko godina provedenih u džungli. Born se na tonasmejao, uzgred dodavši da to i nije daleko od istine, pošto je dobar deodetinjstva proveo u Gvatemali. Ipak, kada sam ga zamolio da mi kaže neštoviše o tome, odbio je rekavši: neki drugi put.

Ispričaću ti celu priču, rekao je, na nekom manje bučnom mestu. Čitavu

priču o svom neverovatnom životu, do sada. Videćete, gospodine Voker.Jednoga dana vi ćete napisati moju biografiju. To vam garantujem.

Bornova cigara, tada, i moja uloga budućeg Bozvela, ali i slika Margokoja mi dodiruje lice desnom rukom i šapuće: Budi dobar prema sebi. To jemoralo biti već pred kraj, kada je trebalo da pođemo, ili kada smo već sišli,ali u sećanju nemam ništa o tome da smo otišli, ili da sam se pozdravio snjima. Sve je to nestalo, izbrisano u proteklih četrdeset godina. Oni su bilidvoje stranaca koje sam sreo na bučnoj zabavi jednog proleća u Njujorkumoje mladosti, Njujorku koji više ne postoji, i to bi bilo to. Možda grešim,ali prilično sam siguran u to da nismo razmenili brojeve telefona.

Pretpostavio sam da ih nikada više neću sresti. Born je predavao na

Kolumbiji već sedam meseci, pa ako nam se do tada putevi nisu ukrstili,nije mi delovalo verovatno da ću sada tek tako naleteti na njega. Ali, kodstvarnih događaja šanse se ne računaju, i samo zato što je neverovatno danešto može da se desi, ne znači i da neće. Dva dana posle zabave, posleposlednjeg predavanja, ušao sam u bar „Vest end” u nadi da ću u njemusresti nekoga od svojih prijatelja. „Vest end” je bio zapuštena, memljivarupa, s nešto preko deset stolova i separea, prostranim, ovalnim šankom usredini prednje prostorije i delom gde su se prodavali loši obroci ukafeterijskom stilu - mesto po mom ukusu, koje su posećivali studenti,pijanci i redovni gosti iz kraja. Bilo je toplo, sunčano popodne, i samim timunutra nije bilo mnogo ljudi. Dok sam kružio oko bara u potrazi zapoznatim licem, spazio sam Borna kako sedi u separeu u stražnjem delulokala. Čitao je neke nemačke novine (Špigl, čini mi se), pušio jednu odsvojih kubanskih cigara, i zanemarivao dopola punu čašu piva pred sobom.Ponovo je nosio svoje belo odelo - ili možda neko drugo, pošto je sako biočistiji i manje izgužvan od onog u subotu uveče - ali bele košulje više nijebilo, zamenjena je nečim crvenim - tamne, jasne nijanse, između terakot igrimizne.

Zanimljivo, prvo što mi je palo na pamet bilo je da se okrenem i odem, damu se ne javim. Mislim da je već na osnovu tog oklevanja moglo štošta dase zaključi, jer kao da sam već tada shvatao da treba da se držim podaljeod Borna i da ću, ako budem imao neke veze s njim, upasti u nepriliku.

Kako sam to znao? U njegovom društvu sam proveo malo više od sata, ali iza to kratko vreme uspeo sam da osetim nešto čudno u vezi s njim, neštoblago odbojno. Ne poričem njegove dobre strane - njegov šarm,inteligenciju, humor - ali ispod svega toga isijavali su nekakva tama icinizam, koji su mi remetili ravnotežu, zbog kojih sam osećao da on niječovek kome se može verovati. Da li bih imao drugačije mišljenje o njemuda nisam gajio prezir prema njegovim političkim stavovima? Nemoguće jereći. Sa svojim ocem sam se razilazio po skoro svim političkim pitanjima,ali to me nije sprečilo da ga doživljavam kao, u osnovi, dobrog čoveka - ilibar kao nekoga ko nije loša osoba. Ali, Born nije bio dobar. Bio je lucidan iekscentričan i nepredvidiv, a stav da je rat najčistiji izraz ljudske dušeautomatski tu osobu izuzima iz pojma dobrote. Pa čak i da su te reči bilegest, provokacija za još jednog antimilitaristički opredeljenog studenta dauzvrati i odbaci svoj stav, ipak je to bilo perverzno.

Gospodine Voker, rekao je pogledavši me preko novina i pokazavši mirukom da mu se pridružim za stolom. Upravo vas sam želeo da vidim.

Mogao sam da smislim neki izgovor, da mu kažem da kasnim nadogovoreni sastanak, ali nisam. To je drugi deo složene jednačine kojupredstavlja moj odnos s Bornom. Koliko god podozriv da sam bio,fascinirala me je ta tajanstvena, jedinstvena osoba, a činjenica da se činioiskreno obradovanim što me vidi samo je dodatno potpalila plamen mojetaštine - tog nevidljivog kodića samopoštovanja i ambicije koji se krčka usvakome od nas. Kakve god ograde da sam prema njemu imao, koje god dasu bile sumnje koje sam prema njemu gajio, nisam mogao da suspregnemželju da mu se dopadnem, da pomisli da sam nešto više od prosečnogvrednog američkog studenta, da uvidi potencijal koji sam u sebi nosio, ali ukoji sam sumnjao devet od deset minuta svog života u budnom stanju.

Čim sam skliznuo na sedište separea, Born me pogleda, otpuhne velikoblak dima svoje cigare i nasmeši se. Ostavio si dobar utisak na Margo onevečeri, kazao je.

I ona je na mene ostavila dobar utisak, odgovorio sam.Primetio si da ona ne govori mnogo.Engleski joj i nije toliko dobar. Teško je izražavati se na jeziku koji ti

zadaje muke.

Francuski govori sasvim tečno, ali ni na francuskom ne priča mnogo.Pa, nije sve u rečima.Neobičan komentar za čoveka koji zamišlja da postane pisac.Govorim o Margo.Da, Margo. Tačno. Što me dovodi do onoga što želim da kažem. Žena

sklona dugim ćutanjima, a na povratku kući sa te subotnje zabave nijemogla da prestane da priča.

Zanimljivo, kazao sam, nesiguran u to kuda ovaj razgovor vodi. A šta jojje to razvezalo jezik?

Ti, dečko moj. Zaista si joj se dopao, ali isto tako moraš znati da seveoma zabrinula.

Zabrinula? Zašto bi se, pobogu, zabrinula? Pa, ona me i ne poznaje.Tačno. Ali, uvrtela je sebi u glavu da imaš krajnje neizvesnu budućnost.Niko nema izvesnu budućnost. Pogotovo američki muškarci u ranim

dvadesetim, kao što i sami znate. Ali dok god sam na studijama, ne mogume regrutovati dok ne diplomiram. Ne bih baš da se kladim, ali ima izgledada će se rat do tada završiti.

I ne treba da se kladite, gospodine Voker. Taj malecki sukob će serazvlačiti godinama.

Zapalio sam svoj ’česterfild’ i klimnuo glavom. Jednom da se i misložimo oko nečega.

U svakom slučaju, Margo nije mislila na Vijetnam. Istina, mogao bi dazavršiš u zatvoru, ili se da vratiš kući u sanduku za dve-tri godine - nije onao tome govorila. Ona misli da si ti suviše dobar za ovaj svet i da će te, zbogtoga, taj svet na kraju zdrobiti.

Nije mi jasno.Misli da ti je potrebna pomoć. Margo možda i nije najbrži mozak

zapadnog sveta, ali ako sretne mladića koji za sebe kaže da je pesnik, prvošto joj padne na pamet jeste da će on umreti od gladi.

To je besmisleno. Nema ona pojma o čemu priča.Oprosti što ću ti se suprotstaviti, ali kada sam te na zabavi pitao kakvi su

ti planovi, rekao si da ih nemaš. Izuzev te nebulozne ideje da pišeš poeziju,naravno. Koliko pesnici zarađuju, gospodine Voker?

Najčešće ništa. Ako vam se posreći, tu i tamo će vam neko doturiti koju

paru.Meni to liči na umiranje od gladi.Nikada nisam rekao da mi je namera da živim od pisanja poezije. Moraću

da pronađem posao.Kao na primer?Teško je reći. Mogao bih da radim za neku izdavačku kuću ili da se

zaposlim u časopisu. Mogao bih da se bavim prevođenjem. Mogu da pišemčlanke i prikaze. Od svega pomalo, ili ću kombinovati različite stvari. Jošuvek je rano da se kaže, ali dok se ne nađem u toj situaciji, nema potrebeda razbijam glavu unapred, zar ne?

Sviđalo se to tebi ili ne, već si u toj situaciji. I što pre naučiš da se starašo sebi, bolje ćeš se snaći.

Otkud ta iznenadna briga? Tek smo se upoznali, zašto bi se vas ticalo štaće biti sa mnom?

Zato što me je Margo zamolila da ti pomognem, a kako ona to vrlo retkočini, smatram se počastvovanim da joj ispunim želju.

Zahvalite joj u moje ime, ali nema potrebe da se trudite. Mogu ja i sam dase snađem.

Tvrdoglavac, znači? kazao je Born, spustio cigaru na rub pepeljare, apotom se nagnuo napred, sve dok mu se lice nije našlo na svega nekolikocentimetara od moga. Hoćeš da kažeš da, ako bih ti ponudio posao, ti bi gaodbio?

Zavisi od toga kakav biste mi posao ponudili.To ostaje da se vidi. Imam nekoliko ideja, ali još uvek nisam doneo

odluku. Možda možeš da mi pomogneš.Nisam siguran da razumem o čemu govorite.Otac mi je umro pre deset meseci, i desilo se da sam nasledio priličnu

sumu novca. Ne dovoljnu da kupim zamak ili avio-kompaniju, ali dovoljnuda utičem na neku malu promenu u svetu. Naravno, mogao bih da teangažujem da napišeš moju biografiju, ali za to je ipak prerano. Tek mi jetrideset šesta, a ja ne mislim da je smisleno govoriti o nečijem životu svedok ne zađe u pedesete. Šta bi to, onda, bilo? Razmišljao sam o tome daosnujem izdavačku kuću, ali mislim da ne bih imao stomak za dugoročnoplaniranje koje takav posao podrazumeva. Časopis mi se, s druge strane,

čini mnogo zabavnijim. Da izlazi mesečno, možda i kvartalno, ali da budenešto novo i smelo, publikacija koja će uskomešati duhove i izazivatikontroverze svakim novim brojem. Šta mislite o tome, gospodine Voker?Da li bi vas zanimalo da radite u časopisu?

Naravno da bi. Jedino se pitam: zašto baš ja? Za nekoliko meseci sevraćate u Francusku i pretpostavljam da govorite o francuskom časopisu.Moj francuski nije loš, ali za to što je vama potrebno nije dovoljno dobar. Apored toga, ja studiram u Njujorku. Ne mogu tek tako da se spakujem ipreselim.

Ko je pominjao preseljenje? Ko je pominjao bilo kakav časopis nafrancuskom? Ako bih okupio dobru američku ekipu koja bi ovde vodilaposlove, mogao bih da dolazim samo povremeno da je proverim. Ali, uosnovi, ne bih se uopšte mešao. Ne zanima me da sam uređujem časopis.Imam svoj posao, svoju karijeru, i za to ne bih ni imao vremena. Mojajedina odgovornost bila bi da ulažem novac - i da se nadam zaradi.

Vi ste politikolog, a ja student književnosti. Ako nameravate da pokrenetepolitički časopis, ne računajte na mene. Na suprotnim smo stranama, i akobih pokušao da radim zа vas, to bi bila propast. Ali, ako na umu imateknjiževni časopis, u tom slučaju kažem da. Veoma sam zainteresovan.

Samo zato što predajem međunarodne odnose i zato što pišem o vladi ijavnom sektoru, ne znači da sam filistinac. Stalo mi je do umetnosti koliko ivama, gospodine Voker, i ne bih vas pitao da li ste zainteresovani da raditeu časopisu ako to ne bi bio književni časopis.

Kako znate da bih umeo da se snađem?Ne znam. Imam predosećaj.To nema nikakvog smisla. Nudite mi posao, a niste pročitali ni red onoga

što sam napisao.Nije tačno. Upravo sam jutros pročitao četiri tvoje pesme u najnovijem

broju Kolumbija rivjua, i šest članaka u studentskom listu. Onaj o Melviluje naročito dobar, po mom mišljenju. A pesmica o groblju me je bašdirnula. Koliko još neba iznad mene ima / Dok i ovo ne nestane.Impresivno.

Drago mi je što tako mislite. Još je impresivnije to što ste rešili brzo dareagujete.

Takav sam ja. Život je prekratak za traćenje.Moj učitelj je govorio isto to - istim tim rečima.Divno neko mesto, ova tvoja Amerika. Pruženo vam je odlično

obrazovanje, gospodine Voker.Born se nasmejao svom šupljem zapažanju, srknuo pivo, a zatim se

zavalio da promisli o ideji koju je začeo.Ono što hoću da uradiš, konačno je rekao, jeste da napraviš plan, da

izradiš nacrt. Reći ćeš mi sve o tekstovima koji bi trebalo da se pojave utom časopisu, o dužini svakog broja, izradi korica, o tome kako bi izlazio,koje si ime izabrao i slično. Ostavi ga u mojoj kancelariji kad budešzavršio. Pregledaću ga, pa ako mi se dopadnu tvoje ideje, ulazimo u posao.

Koliko god mlad bio, imao sam dovoljno mozga da shvatim da me Born

smatra idiotom. Koliko često vam se dešavalo da ušetate u bar, u njemunaletite na čoveka s kojim ste se pre toga samo jednom sreli, i izađete sprilikom da osnujete časopis - a naročito ako ste dvadesetogodišnjianonimus koji tek treba da se dokazuje na svim frontovima? Potpunosumanuto i neverovatno. Po svoj prilici, Born je moje nade podgrejao samozato da bi ih uništio, i najnormalnije bih očekivao da taj nacrt završi u kantiza smeće zbog toga što mu nije interesantan. Ipak, u sasvim neverovatnomslučaju da zaista odluči da održi reč, smatrao sam da treba da pokušam. Štabih time izgubio? Dan proveden u pisanju i razmišljanju, u najgoremslučaju, pa ako Born na kraju i odbije moj predlog, neka mu bude.

Da bih predupredio razočaranje, seo sam da radim još iste večeri. Ipak,izuzev toga što sam napravio listu potencijalnih imena za časopis, nisampuno napredovao. Ne zbog toga što sam bio zbunjen, i ne zato što nisamimao gomilu ideja, već stoga što sam zaboravio da pitam Borna kolikonovca bi on bio spreman da izdvoji za ovaj projekat. Sve je zavisilo od togakolika bi bila njegova investicija, i dok ne budem saznao koje su munamere, kako bih uopšte i mogao da počnem da se bavim brojnim stavkamakoje je on toga dana pomenuo: kvalitetom papira, dužinom broja i kolikoputa bi izlazio, povezom, mogućim uključivanjem likovnih radova, i kolikoje (ako je uopšte) spreman da plati saradnicima? Na kraju krajeva, imamnogo raznih književnih časopisa, od onih izvučenih na šapirografu,

priheftanih andergraund izdanja koja uređuju mladi pesnici u Ist vilidžu,preko hladnih akademskih publikacija do komercijalnijih poduhvata tipaEvergrin rivjua, i luksuznih objects koji zavise od anđela s dubokimdžepovima, koji sa svakim brojem gube na hiljade dolara. Shvatio sam dabih morao ponovo da razgovaram s Bornom, pa sam, umesto da napravimnacrt, napisao pismo u kome sam mu izneo svoj problem. Bio je to tolikotužan i patetičan dokument - moramo da razgovaramo o novcu - da samrešio da u koverat dodam još nešto, čisto da bih ga ubedio da nisam tekpreispoljna budala kakvom se činim. Posle našeg kratkog razgovora oBertranu de Bornu u subotu uveče, pomislio sam da bi mu bilo zabavno dapročita jedan od surovijih radova pesnika iz dvanaestog veka. Slučajno samkod sebe imao jednu antologiju trubadurske poezije u mekom povezu - naengleskom - i moja inicijalna zamisao bila je da prosto prekucam jednu odpesama iz knjige. Ipak, kada sam počeo da čitam prevode, učinili su mi setrapavi i neadekvatni, pokušaji koji nisu uspeli da sačuvaju neobičnu isirovu snagu pesme, pa iako nisam znao ni reč provansalskog, shvatio samda bih mogao da napravim nešto što će bolje funkcionisati na osnovufrancuskog prevoda. Sledećeg jutra, pronašao sam ono što sam tražio uBatlerovoj biblioteci: izdanje s celokupnom poezijom De Borna, s tekstomna originalnom provansalskom, koji je bio odštampan s leve strane, dok sesa desne strane nalazio doslovan prevod, bez rime, na francuskom. Bilo mije potrebno nekoliko sati da završim taj posao (ako se dobro sećam,propustio sam i čas zbog toga), i evo do čega sam došao:

Volim razgaljenost prolećnuKad list i cvet bujati stanu,I uznosi me veseli ptičji pojKoji kroz šume odzvanja;I blažen sam dok livade gledamŠto krase ih šatori i tabori;Sreća je moja velikaKad su po polju zgusnutiOklopljeni ratnici i konji.

I treperim pred prizorom izvidniceKoja tera ljude da sa svojima beže;I blagost me ispunjava kada ih goniZbijeni stroj, do zuba naoružani.Srce mi uzletiKada pogledam moćni zamak pod opsadom,Kome se kule stražare krune i rušeS trupama što se kod šanca kupe.Kod snažnog, neprobojnog bedemaPrštaće mete na sve strane.

I presrećan sam vazdaKad baron napad povedeNa propetom konju, pod oružjem,Hrabar, te ljudima snagu uliva,Silom svojom i moći.A kada otpočne bitkaSvaki nek spreman budeZa njim da krene, jer čovekČovek nije ako ne zada i ne primiUdarce bez broja i kraja.

U huku borbe videćemoMačeve, štitove, sablje i kacige raznobojne,Razbijene, izlomljeneI horde vazala što iz svih pravaca nadiruDok konji mrtvih i ranjenihPo polju tužno tumaraju.I čim borba otpočneNek svaki ko plemenita roda jeMisli samo na to da glave, ruke lomiJer bolje biti mrtavNo živ i poražen.

Velim vam da jelo, piće i sanManje mi blagosti pružaju od zvuka glasnog„U napad!” odasvudI slušanja jauka „Pomoć! Pomoć!”, dok gledamKako veliki i mali zajedno padaju i klonuNa travu, u šanac, dok gledam leševeKojima koplja polomljenih vrhovaVire iz tela.

Baroni, bolje u zalog dajteZamkove svoje, varoši i gradoveNego da ratove ne vodite.

Kasno tog popodneva gurnuo sam koverat s pismom ispod vrata Bornove

kancelarije na Fakultetu za međunarodne odnose. Očekivao sam da će miodmah odgovoriti, ali prošlo je nekoliko dana dok se to nije desilo. Zbogtoga što me nije zvao, nastavio sam da se pitam nije li ideja o časopisu bilatek hir trenutka, koja je samim tim što je izneta već ispunila svrhu - ili ga je,što je gore, uvredila pesma, pomislio je da sam izjednačio njega i Bertranade Borna, te da ga tako indirektno optužujem za huškanje na rat. Kako seispostavilo, nisam morao da brinem. Kada me je u petak pozvao telefonom,izvinio se zato što se ranije nije javio. Objasnio mi je da je u sredu išao uKembridž da održi predavanje i da nije ni kročio u kancelariju sve do predvadeset minuta.

Sasvim se slažem s tobom, nastavio je, ispao sam glup jer sam onog danakad smo razgovarali zaboravio da spomenem novac. Kako možeš da mi dašnacrt ako ne znaš koliki je budžet? Sigurno misliš da sam moron.

Teško da to mislim, rekoh. Ja treba da se osećam glupo - jer nisam pitao.Ali, nisam mogao da procenim koliko ste ozbiljni i nisam želeo da vršimpritisak.

Ozbiljan sam, gospodine Voker. Priznajem da imam snažnu potrebu dazbijam šale, ali samo na račun malih, nebitnih stvari. S ovim se nikada nebih šalio.

Drago mi je što to čujem.

Dakle, u vezi s pitanjem o novcu... Nadam se da će nam dobro ići, ali,kao i sa svakom investicijom ove vrste, treba uračunati znatan elemenatrizika i, realno, moram biti spreman na to da ću izgubiti sve do poslednjepare. Sve ovo svodi se na sledeće: koliki je gubitak koji mogu sebi dapriuštim? Koji je to deo mog nasleđa koji mogu da spiskam a da nenapravim sebi većih problema u budućnosti? Puno sam razmišljao o ovomeod ponedeljka, kad smo razgovarali, i odgovor glasi: dvadeset pet hiljadadolara. To je moj limit. Časopis će izlaziti četiri puta godišnje, i za svakibroj daću pet hiljada dolara, plus još pet za tvoju godišnju platu. Ako posleprve godine budemo u plusu, finansiraću još jednu godinu. Ako budemo nanuli, uložiću još, i to treba da bude dovoljno za polovinu treće godine,možda i za celu godinu. Ali ako izgubimo novac, tada će druga godina bitiproblematična. Recimo da smo na gubitku deset hiljada dolara, uložim jošpetnaest i to je to. Da li razumeš princip? Imam dvadeset pet hiljada zatrošak, ali ni dolar više od toga ne želim da dam. Šta misliš? Da li je to ferpredlog?

Veoma fer, i veoma velikodušan. S pet hiljada dolara po broju moglibismo da napravimo prvoklasan časopis, nešto čime bismo se ponosili.

Ja bih, naravno, mogao već sutra sav novac da ti sručim u krilo, ali to tibaš i ne bi puno pomoglo, je l’ tako? Margo je zabrinuta za tvojubudućnost, pa ako ti krene ovo s časopisom, budućnost ti je osigurana.Imaćeš pristojan posao, pristojnu platu, a u slobodno vreme moći ćeš dapišeš poeziju do mile volje. Opširne epske pesme o misteriji ljudskog srca,kratke lirske o beloj radi i različku, gorljive traktate protiv nasilja inepravde. Osim ako ne završiš u zatvoru ili ti neko ne raznese glavu, ali nadtim se sumornim mogućnostima nećemo sada zadržavati.

Ne znam kako da vam zahvalim...I nemoj. Zahvali Margo, svom anđelu čuvaru.Nadam se da ću je uskoro opet videti.Siguran sam da hoćeš. Dokle god budem zadovoljan tvojim projektom,

viđaćeš je koliko god poželiš.Daću sve od sebe. Ali, ako želite list koji će izazivati kontroverze i

reakcije, sumnjam da je književni časopis prava stvar. To vam je, nadam se,jasno.

Jasno mi je, gospodine Voker. Govorimo o kvalitetu... o finim, suptilnimstvarima. O umetnosti za odabranu nekolicinu.

Ili, kako bi to Stendal verovatno rekao: sa odabhranu ne-ko-li-ci-nu.Stendal i Moriš Ševalje. Sad sam se setio... Kad već pominjemo

vitezove,1 hvala za pesmu.A, pesma. Sasvim sam zaboravio.Pesma koju si preveo za mene.Kako vam se čini?Smatram da je odurna i savršena. Moj kvazirođak bio je pravi ludi

samuraj, zar nije tako? Ali barem je imao čvrstinu ubeđenja. Barem je znaoza šta se zalaže. Kako se malo svet promenio od 1186, koliko god mimislili drugačije. Ako krenemo s časopisom, mislim da bi De Bornovupesmu trebalo da objavimo u prvom broju.

Ovo me je istovremeno i ohrabrilo i zbunilo. Uprkos svim mojim

malodušnim predviđanjima, Born je o projektu govorio kao o nečemu što ćese upravo desiti, tako da se činilo da nije reč tek o pukoj formalnosti.Osećao sam da je bio spreman da mi da odobrenje za bilo šta što planiramda pokrenem. Pa ipak, koliko god da sam bio zadovoljan time što ću biti načelu vrlo solidno finansiranog časopisa, za šta ću, povrh svega, imatipozamašnu platu, nikako, ali baš nikako nisam uspeo da dokučim šta toBorn radi. Da li je Margo zaista bila pravi razlog njegovog neočekivanognaleta altruizma, te slepe vere u momka bez ikakvog uredničkog,izdavačkog i poslovnog iskustva, koji mu je, pri tom, još prethodne nedeljebio potpuno nepoznat? Pa čak i da jeste, zbog čega bi nju uopšte zanimalamoja budućnost? Jedva da smo i progovorili na onoj zabavi, i mada me jedetaljno odmerila, čak i pogladila po obrazu, činila mi se potpuno dalekom ineodređenom. Nisam mogao ni da pretpostavim šta je ona to rekla Bornuzbog čega je on zbog mene rešio da rizikuje gubitak dvadeset pet hiljadadolara. Koliko mi se čini, on je prema ideji o pokretanju časopisa biosasvim ravnodušan, i izvukao se tako što je čitavu stvar prepustio meni.Pošto sam se opet prisetio našeg razgovora na Vest endu u ponedeljak,shvatio sam da sam verovatno ja bio taj koji mu je spomenuo ideju.Pominjao sam da ću, kad diplomiram, možda potražiti posao kod nekog

izdavača ili u nekom časopisu, a trenutak kasnije on je počeo da priča osvom nasledstvu, i o tome kako razmišlja da s novostečenim novcempokrene izdavačku kuću ili časopis. Šta bi bilo da sam rekao da želim da sebavim proizvodnjom tostera? Da li bi tada rekao da je upravo planirao dauloži novac u fabriku tostera?

Pravljenje projekta potrajalo je duže nego što sam očekivao - četiri-petdana, čini mi se, i to samo zato što sam bio strahovito temeljan. Hteo samda impresioniram Borna svojom marljivošću; nije mi bilo dovoljno što samnapravio plan za svaki broj (poezija, proza, esejistika, intervjui, prevodi,kao i prostor za prikaze knjiga, filmova, muzike i slikarstva na kraju broja),već sam sačinio i iscrpan finansijski izveštaj: troškovi štampe, papira,poveza, pitanja distribucije, tiraža, honorara, cene časopisa i visinepretplate, kao i dobre i loše strane vezane za objavljivanje oglasa. Za sve tobilo je potrebno vremе, bilo je potrebno istraživati, zvati štampare,knjigovesce, razgovarati s urednicima drugih časopisa, i morao sam da seoprobam u drugačijoj vrsti razmišljanja, pošto nikada pre toga nisam imaoposla s trgovinom. Što se naziva časopisa tiče, zapisao sam nekolikomogućnosti u želji da Bornu prepustim izbor, dok je moj favorit bio Stajlus- u čast Pou, koji je potkraj života pokušao da pokrene časopis tog naziva.

Ovoga puta, Born je reagovao za manje od dvadeset četiri sata. Držaosam da je to ohrabrujući znak, kad sam podigao slušalicu i začuo njegovglas, ali iskreno govoreći, nije istog trenutka prešao na moj plan. Valjda bito bilo isuviše lako, previše direktno i očekivano za čoveka kakav je on,tako da se nekoliko minuta poigravao sa mnom da bi produžio napetost.Postavljao mi je brojna nebitna i nepovezana pitanja, zbog čega sampomislio da kupuje vreme jer nije želeo da se suviše potresem kada odbijemoju ponudu.

Verujem da ste dobrog zdravlja, gospodine Voker, kazao je.Mislim da jesam, odgovorih. Izuzev ako nisam zapatio neku bolest koje

nisam svestan.Ali, još uvek nema simptoma.Nema, dobro se osećam.A vaš stomak? Niste naduti?Za sada ne.

Apetit vam je, znači, normalan.Da, sasvim normalan.Mislim da se sećam da ste mi ispričali kako je vaš deda bio košer mesar.

Da li se još uvek pridržavate tih drevnih zakona, ili ste ih se odrekli?Nikada nisam ni počeo da ih se pridržavam.Znači, nikakvih ograničenja po pitanju hrane nema.Ne, ja jedem sve što želim.Ribu ili divljač? Svinjetinu ili govedinu? Jagnjetinu ili ovčetinu?Šta s njima?Šta vam je najdraže?Sve mi se dopada.Drugim recima, nije vam teško udovoljiti.Kada je hrana u pitanju, nije. Kad su druge stvari u pitanju, da, ali kod

hrane, ne.Onda, znači, možete jesti sve što vam Margo i ja pripremimo.Ne razumem baš najbolje.Sutra uveče u sedam. Jeste li zauzeti tada?Nisam.Odlično. Onda ćete dođi do nas, na večeru. Red je da se proslavi, slažete

se?Nisam siguran. A šta je povod?Stajlus, prijatelju. Početak nečega za šta se nadam da će se pretvoriti u

dugo i plodno partnerstvo.Nećete da odustanete?Moram li da vam ponovim?Hoćete da kažete da vam se projekat dopao?Ne budi glup, momče. Zašto bih želeo da slavim ako mi se nije dopao? Sećam se da nisam bio siguran u to šta da im ponesem - cveće ili vino -

pa sam se odlučio za cveće. Nisam imao dovoljno novca za bocukvalitetnog vina koje će mi pomoći da ostavim dobar utisak, i dok sam sepremišljao, shvatio sam da bi, u svakom slučaju, bilo vrlo pretencioznopokloniti vino jednom francuskom paru. Ako budem napravio pogrešanizbor - što bi se svakako dogodilo - samo ću pokazati svoje neznanje, a

nisam želeo da veče započnem tako što ću se obrukati. Cvećem bih, s drugestrane, otvorenije iskazao svoju zahvalnost prema Margo, jer je totradicionalan poklon za ženu u kući. A ako je Margo žena koja voli cveće(što svakako nisam mogao znati), onda će razumeti da joj tako zahvaljujemna tome što je podstakla Borna da se opredeli za mene. Još uvek sam bio ustanju polušoka zbog telefonskog razgovora koji sam vodio s njimprethodnog popodneva i, dok sam išao kod njih na večeru, bio sam potpunoobuzet tom neverovatnom srećom koja me je zadesila. Sećam se da samobukao sako i stavio kravatu za tu priliku. Mesecima se nisam pristojnoobukao, a evo me sada, gospodina Prevažnog, glavom i bradom, kako hitampreko Kolumbijinog kampusa s ogromnim buketom cveća u desnoj ruci;idem da večeram i vodim poslovne razgovore sa svojim izdavačem.

On je uzeo u podzakup stan jednog profesora koji je bio najednogodišnjem odsustvu, ogroman ali zagušljiv i pretrpan prostor u zgradina Morningsajd drajvu, sasvim blizu 116. ulice. Mislim da se nalazio natrećem spratu, a kroz velike francuske prozore na istočnom zidu dnevnesobe pružao se pogled na prostranstvo parka Morningsajd i na svetlaŠpanskog Harlema iza njega. Kada sam pokucao, Margo mi je otvorila i,mada i sada vidim njeno lice, i osmeh koji joj preleće preko usana dok jojpružam cveće, nikako ne mogu da se setim šta je imala na sebi. Moždaponovo nešto crno, mada mi se ipak čini da nije, pošto se sećam nekakvogblagog iznenađenja, što bi značilo da je nešto na njoj bilo drugačije uodnosu na prvi put kad smo se sreli. Dok smo tako stajali na ulazu, prenego što me je i pozvala da uđem, Margo me je tihim glasom obavestila daje Rudolf loše volje. Nešto se dešavalo kod kuće, u Francuskoj, moraće daotputuje sutra u Pariz, i vraća se sledeće nedelje, najranije. Sada je uspavaćoj sobi, dodala je, sređuje kartu preko Er Fransa, tako da verovatnoneće doći još nekoliko minuta.

Kako sam zakoračio u stan, istog trenutka iz kuhinje me je zapahnuo mirishrane koja se spremala - savršeno primamljiv miris, aromatičan i suptilan, nipo čemu sličan drugima. Krenuli smo baš u tom pravcu, ka kuhinji - dapronađemo vazu za cveće - i kada sam bacio pogled prema šporetu, videosam veliki poklopljeni lonac, izvor te neverovatno mirisne pare.

Stvarno ne znam čega tu ima, rekoh pokazujući prema loncu, ali ako me

nos ne vara, večeras će troje ljudi biti veoma srećno.Rudolf mi je kazao da voliš jagnjetinu, rekla je Margo, pa sam odlučila da

napravim navarin - jagnjeći paprikaš s krompirom, i navet.Repu.Nikako ne mogu da upamtim tu reč. Čini mi se nekako ružnom, i bole me

usta kad je izgovaram.Dobro. Onda ćemo je proterati iz engleskog jezika.Izgleda da joj je bila simpatična moja opaska - taman dovoljno da dobijem

još jedan osmeh, u svakom slučaju - a onda se pozabavila cvećem: stavilaga je u sudoperu, skinula belu hartiju kojom je bilo obmotano, dohvatilavazu s ormara, skratila makazama stabljike, stavila cveće u vazu, a zatim jenapunila vodom. Nijedno od nas nije progovorilo ni reč tokom obavljanjaovih sitnih poslova; posmatrao sam je kako polako i metodično radi, kao daje stavljanje cveća u vazu s vodom jedna izuzetno delikatna operacija kojaiziskuje krajnji oprez i veliku koncentraciju.

Konačno smo se smestili na sofi u dnevnoj sobi, s pićem u rukama, jednopored drugog, pušili smo i posmatrali nebo. Suton je utonuo u mrak, Bornse još uvek nije pojavljivao, a uvek smirenu Margo nije brinulo njegovoodsustvo. Kada smo se pre desetak dana sreli na zabavi, čudno sam seosećao zbog njenih dugih pauza u govoru i neke neobične odsutnosti, alisada, kada sam znao šta da očekujem, i pošto sam znao da joj se dopadam ida misli da sam suviše dobar za ovaj svet, bio sam opušteniji u njenomdruštvu. O čemu smo razgovarali u minutima pre nego što će nam se,konačno, pridružiti njen muškarac? O Njujorku (koji je, po njenommišljenju, prljav i depresivan); o njenoj ambiciji da postane slikar (pohađalaje časove na Likovnoj akademiji, ali je smatrala da je netalentovana i lenjada se usavršava); o tome koliko dugo poznaje Rudolfa (čitav život); i otome šta misli o časopisu (drži palčeve da uspe). Ipak, kada sam pokušaoda joj zahvalim na pomoći, samo je odmahnula glavom i rekla mi da nepreterujem: nema ona ništa sa tim.

Pre nego što sam stigao da je pitam kako to misli, u sobu je ušao Born.Ponovo u izgužvanim belim pantalonama, ponovo raščupan, ovoga puta bezsakoa, ponovo s košuljom u boji na sebi - bledozelenoj ovoga puta - i, akose dobro sećam, s opuškom cigare uhvaćenim između palca i kažiprsta

desne ruke, iako se činilo da nije svestan da ga drži. Moj novi dobročiniteljbio je ljutit. Njegov bes izazvao je problem zbog koga je sutradan morao daotputuje u Pariz te je, bez pozdrava i potpuno zanemarivši dužnostdomaćina na našoj maloj proslavi, otpočeo s tiradom koja nije bila upućenani Margo ni meni, koliko nameštaju u sobi, zidovima koji su ga okruživali,svetu uopšte.

Stupidni diletanti, kazao je. Cmizdravi nesposobnjakovići. Sporomislećifunkcioneri s pire-krompirom umesto mozga. Čitav svet je u plamenu, i štaoni rade? Krše ruke i gledaju ga kako gori.

Sasvim smirena, pomalo kao i da se zabavlja, Margo reče: Zbog toga si imti potreban, ljubavi moja. Zato što si ti kralj.

Rudolf Prvi, odgovorio joj je Born, bistar momak s velikom kitom. Svešto treba jeste da je izvadim iz gaća, popišam se na vatru i problem rešen.

Tačno tako, rekla je Margo, uputivši mu najsjajniji osmeh, koji kod nje,do tada, još nisam video.

Sve mi se smučilo, procedio je Born, uputivši se prema vitrini s pićem.Spustio je cigaru i nasuo sebi punu čašu čistog džina. Koliko sam imvremena dao?, upitao je otpivši gutljaj. Radiš nešto jer veruješ u određeneprincipe, jedino što nikom drugom nije stalo do njih. Gubimo bitku, dragiprijatelji. Brod počinje da tone.

Bio je to drugačiji Born od onog koga sam do tada poznavao - jetki,sarkastični komedijaš koji uživa u sopstvenim dosetkama, zalutali,beslovesni dendi koji osniva časopise i poziva dvadesetogodišnje studentekod sebe na večeru. Nešto je u njemu besnelo, i sada, kada sam upoznaonjegovu drugu stranu, osetio sam kako se povlačim jer sam shvatio da je točovek koji bi svakog trenutka mogao da eksplodira, da je neko ko uživa usopstvenom gnevu. Sasuo je u sebe i drugi džin, a zatim se okrenuo premameni i konačno shvatio da sam i ja tu. Ne znam šta je video na mom licu -zapanjenost? zbunjenost? nelagodu? - ali šta god da je bilo, jasno mu jestavilo do znanja da isključi termostat i istog trenutka smanji temperaturu.Ne brinite, gospodine Voker, kazao je uloživši veliki napor da se osmehne.Morao sam malo da pustim paru.

Born je, postepeno, uspeo da se primora da prekine sa svojim groznimraspoloženjem i kada smo dvadeset minuta kasnije seli da večeramo, činilo

se da je nevreme prošlo. Ili sam barem tako mislio kada je uputiokompliment Margo na njenoj besprekornoj kulinarskoj veštini i vinu koje jeodabrala da se pije uz večeru, ali ispostavilo se da je to tek privremenozatišje i, kako je veče odmicalo, nove bure i oluje sručile su se na našeslavlje. Ne znam da li su džin i burgundac uticali na Bornovo raspoloženje,ali bilo je sasvim očigledno da je popio mnogo alkohola - barem dva putaviše od onoga što smo Margo i ja popili zajedno - ili je prosto bio van sebezbog loših vesti koje je čuo ranije tog dana. Možda je u pitanju bilakombinacija to dvoje, ili možda nešto sasvim drugo, ali nije bilo trenutkatokom te večeri da ja nisam imao osećaj kako će kuća svakog časa daplane.

Počelo je kada je Born podigao čašu da nazdravi rođenju našeg časopisa.Dostojanstven i kratak govor, pomislio sam, ali kada sam se priključio ipomenuo neke od pisaca koje planiram da angažujem za prvi broj, Born meje grubo prekinuo rekavši mi da, dok jedem, nikada ne razgovaram o poslujer je to loše za varenje, i da treba da naučim da se vladam kao odraslaosoba. Bilo je to nepristojno i neprijatno s njegove strane, ali ja sam sakriosvoj povređeni ponos pretvarajući se da se slažem, i uzeo novi zalogajpaprikaša koji je Margo pripremila. Trenutak kasnije, Born je spustioviljušku i rekao mi: Dopada vam se to, gospodine Voker, zar ne?

Šta mi se dopada? pitao sam.Navarin. Čini mi se da ga jedete s užitkom.Zato što je ovo verovatno najbolji obrok od svih koje sam jeo poslednjih

godinu dana.Drugim rečima, privlači vas hrana koju Margo sprema.Veoma. Mislim da je izvrsna.A šta mislite o Margo? Da li vas i ona privlači?Ona sedi tačno naspram mene. Ne bi bilo u redu da govorimo o njoj kao

da nije tu.Siguran sam da joj ne smeta. Je li tako, Margo?Ne, nimalo, rekla je Margo.Vidite, gospodine Voker? Nimalo.Pa dobro, odgovorih. Moje je mišljenje da je Margo veoma privlačna

žena.

Izbegavate odgovor, kazao je Born. Nisam pitao da li mislite da jeprivlačna, već hoću da znam da li vas privlači.

Ona je vaša supruga, profesore Born. Ne možete očekivati da odgovorimna to pitanje. Ne ovde i ne sada.

Ah, ali Margo nije moja supruga. Ona jeste moj naročiti prijatelj, ali minismo u braku, i nemamo nameru da to u budućnosti budemo.

Živite zajedno. Što se mene tiče, to je kao da jeste.Hajte, hajte, ne budite tako ispravni. Zaboravite da ja imam bilo kakve

veze s Margo. Govorimo u apstraktnom, hipotetičkom slučaju.U redu. Hipotetički govoreći, da, mene Margo hipotetički privlači.Dobro, reče Born trljajući ruke i smeškajući se. To je već nešto. Ali,

koliko vas privlači? Dovoljno da biste poželeli da je poljubite? Dovoljnoda biste poželeli da njeno golo telo držite u zagrljaju? Dovoljno da spavates njom?

Ne mogu vam dati odgovor na ova pitanja.Nećete valjda da kažete da ste nevini?Nisam. Jednostavno neću da odgovorim na ta pitanja.Da li treba da shvatim da, ako bi se Margo bacila na vas i zamolila vas da

je pojebete, vi ne biste bili zainteresovani? Da li mi to govorite? JadnaMargo. Nemate pojma koliko ste je sada povredili.

O čemu vi to pričate?Zašto ne pitate nju?Margo je iznenada posegnula preko stola i uhvatila me za ruku. Smiri se,

kazala je. Rudolf samo želi da se zabavi. Ne moraš da radiš ništa što neželiš.

Bornovo shvatanje zabave, avaj, nije bilo ni nalik mome; u tom trenutkuživota ja nisam bio adekvatno opremljen da bih igrao igru u koju je pokušaoda me uvuče. Ne, nisam bio nevin. Spavao sam sa mnogo devojaka većtada, zaljubljivao sam se i odljubljivao, dve godine pre toga sam teškopodneo jedan raskid i, kao i većina mladića širom sveta, gotovo neprestanosam mislio na seks. Istina je bila da sam strahovito želeo da spavam sMargo, ali nisam hteo da dozvolim Bornu da iznudi od mene to priznanje.To nije bio hipotetički slučaj. Gotovo da je izneo takav predlog u njeno imei, koji god da je bio seksualni kod po kome su živeli, kakve god igrice i

šeme da su imali s drugim ljudima, čitava stvar mi je izgledala ružno,uvrnuto, bolesno. Trebalo je, možda, da im kažem šta mislim, ali plašio samse - ne Borna, već toga da ću izazvati razdor zbog koga će on odustati odnašeg projekta. Očajnički sam želeo da časopis zaživi i, dok god je on bioraspoložen da ga podrži, bio sam spreman da podnesem svaku nelagodnost iteškoću. I tako sam učinio sve što sam mogao da ostanem pribran i neizgubim strpljenje, da prihvatim udarce bez broja i kraja i ne padnem skonja, da mu pružim otpor i istovremeno mu udovoljim.

Razočaran sam, rekao je Born. Sve do sada smatrao sam da steavanturista, buntovnik, čovek koji uživa u tome da se ruga konvencijama,ali u osnovi vi ste još jedan zakopčani, buržujski tupan. Zaista tužno. Šetateokolo s tim vašim provansalskim pesnicima i uzvišenim idealima, strahomod regrutacije i besmislenom kravatom, i mislite da ste nešto posebno. Javidim samo razmaženog momka iz srednje klase koji živi od očevog novca,pozera.

Rudolfe, rekla je Margo, sada je dosta. Ostavi ga na miru.Shvatam da sam pomalo grub, rekao je Born. Ali mladi Adam i ja smo

sada partneri, i moram da saznam od kakvog je materijala napravljen. Umeli da podnese poštenu uvredu, ili se pod naletom raspadne u paramparčad?

Puno ste popili, rekao sam, i koliko vidim, imali ste težak dan. Možda bitrebalo da krenem. Nastavićemo razgovor kad se budete vratili izFrancuske.

Glupost, uzvratio je Born, lupivši šakom o sto. Još uvek smo kodpaprikaša. Posle ide salata, posle salate sir, a posle sira desert. Margo jeveć dovoljno povređena za jedno veče, i najmanje što možemo da uradimojeste da pojedemo ovu fantastičnu večeru. A u međuvremenu, vi bistemogli da nam kažete nešto o Vestfildu u Nju Džerziju.

O Vestfildu? rekoh iznenađen što Born zna gde sam odrastao. Kako stesaznali za Vestfild?

I nije bilo tako teško, rekao je. Zapravo, tokom poslednjih nekoliko danasaznao sam štošta o vama. Recimo, vaš otac, Džozef Voker, pedeset četirigodine star, poznatiji kao Had, vlasnik je supermarketa Šop-rajt u glavnojulici u gradu. Vaša majka, Mardžori, poznatija kao Mardž, stara četrdesetšest godina, rodila je troje dece: vašu sestru Gvin, novembra 1945, vas, u

martu 1947, i vašeg brata Endija, u julu 1950. Tragična priča. Mali Endi seudavio kada mu je bilo sedam godina, i teško mi pada saznanje da ste svimnogo propatili zbog tog stravičnog gubitka. Ja sam imao sestru koja je bilaisto toliko stara kad je umrla od raka, i znam kakve strašne stvari takvajedna smrt može da učini porodici. Vaš otac se s tugom nosio tako što jeradio četrnaest sati dnevno, šest dana u nedelji, dok se majka povukla usebe, a sa teškom depresijom borila se velikim dozama lekova ipsihoterapijom dva puta nedeljno. Ono što meni predstavlja pravo čudojeste da ste ti i tvoja sestra uspeli tako dobro da se snađete usred tenesreće. Gvin je prelepa, talentovana devojka na poslednjoj godini studijana Vasaru; na jesen planira da baš ovde, na Kolumbiji, upiše postdiplomskestudije iz engleske književnosti. A moj mladi prijatelj intelektualac, mojrazmahnuti stihoklepac, prevodilac poezije opskurnih srednjovekovnihpesnika, on je bio istaknuti igrač bejzbol tima u srednjoj školi i, ni manje niviše, jedan od dvojice kapitena univerzitetskog tima. Mens sana in corporesano. Ono što je važnije, moji izvori tvrde da si osoba snažnog moralnogintegriteta, oličenje umerenosti i zdravog razuma, neko ko, za razliku odvećine tvojih kolega, ne petlja s drogama. Alkohol, da, ali droga ni u komslučaju - čak ni po koji dim marihuane. Zbog čega, gospodine Voker? Uzsvu propagandu u današnje vreme o oslobađajućim moćima halucinogena inarkotika, zbog čega nisi poklekao pred iskušenjem da potražiš nova,stimulativna iskustva?

Zbog čega? rekao sam, a u glavi mi je još uvek tutnjalo od Bornovogneverovatnog recitala o mojoj porodici. Reći ću vam zašto, ali najpre bihvoleo da saznam kako ste uspeli da pronađete toliko toga o mojoj porodiciza tako kratko vreme.

Da li postoji neki problem? Da li sam rekao nešto netačno?Ne. Samo, malo sam iznenađen, to je sve. Sigurno niste policajac ili agent

FBI, ali gostujući profesor na Fakultetu za međunarodne odnose svakako bimogao biti uključen u rad neke obaveštajne organizacije. Time se bavite?Špijunirate za CIA?

Na ove moje reči Born prasnu u smeh, kao da sam ispričao najsmešnijivic ovog veka. CIA! urlao je. CIA! Zašto bi, pobogu, jedan Francuz radio zaCIA? Izvini što se smejem, ali ta pomisao je urnebesno smešna. Bojim se

da neću moći da prestanem.Pa, kako ste onda uspeli?Ja sam temeljan čovek, gospodine Voker, čovek koji ne dela dok ne sazna

sve što je potrebno, a pošto sam planirao da investiram dvadeset pet hiljadadolara u nekoga ko mi je gotovo potpuno nepoznat, shvatio sam da bitrebalo da o njemu saznam što je moguće više. Zapanjili biste se kada bisteznali koliko je telefon efikasan instrument.

Margo je tada ustala i počela da sklanja tanjire da bi sto pripremila zasledeće jelo. Načinio sam gest kao da ću da joj pomognem, ali Born mi jerukom pokazao da sednem.

Hajde da se vratimo da moje pitanje, dobro? rekao je.Koje pitanje? uzvratio sam. Više nisam bio u stanju da pratim razgovor.O drogama. Čak i ljupka Margo popuši po koji džoint, a i ja sam, biću

sasvim iskren, gajim određenu sklonost prema travi. Ali ti ne. Znatiželjansam zbog čega.

Jer se užasavam droga. Dvojica mojih prijatelja iz srednje škole već sumrtvi zbog toga što su se predozirali heroinom. Moj bivši cimer, s prvegodine, skrenuo je pameću pošto je preterivao s amfetaminima, i morao jeda napusti studije. Toliko puta sam gledao ljude na lošem tripu od LSD-a,koji se penju uz nevidljive zidove, vrište, tresu se, spremni da se ubiju.Nisam želeo da imam bilo šta s tim. Čak i da čitav svet pređe na droge,mene to neće zanimati.

A ipak piješ.Tačno, rekoh, digavši čašu i otpivši još jedan gutljaj vina. I to s ogromnim

zadovoljstvom, dodao bih. Naročito kad ide uz nešto ovako dobro.Posle smo prešli na salatu, iza koje je došao tanjir francuskih sireva, a

zatim desert koji je Margo tog popodneva spremila (kolač s jabukama iliborovnicama?) i u narednih tridesetak minuta drama koja se zahuktalatokom prvog dela obeda polako je splasnula. Born je ponovo bio ljubazanprema meni i, mada je nastavio da pije vino, čašu za čašom, bivao sam svesigurniji u to da ćemo večeru okončati bez novih ispada i uvreda mogkapricioznog, nacvrcanog domaćina. Potom je otvorio bocu brendija,zapalio još jednu od svojih kubanskih cigara i počeo da priča o politici.

Na sreću, to i nije bilo toliko strašno koliko je moglo biti. Kada je uzeo

da sipa konjak već je bio poprilično pripit i posle nekoliko decilitara togjakog smeđeg napitka više se s njim nije moglo suvislo razgovarati. Jeste,opet me je nazvao kukavicom jer sam odbio da idem u Vijetnam, aliuglavnom je govorio sam za sebe, u dugom meandrirajućem monologu oraznim temama, dok sam ja ćutke sedeo i slušao ga, a Margo prala posuđeu kuhinji. U sećanju su mi tek fragmenti onoga o čemu je pričao, ali svebitno još uvek držim u glavi, posebno delove koji se odnose na njegovasećanja na borbe u Alžiru; tamo je proveo dve godine s francuskomvojskom, ispitivao je prljave arapske teroriste i izgubio ono malo vere štoju je imao u ideju pravde. Bombastične tvrdnje, nekontrolisana uopštavanja,ogorčene izjave o korumpiranosti svih vlada -prošlih, sadašnjih i budućih,levih, desnih i onih s centra - i o tome kako naša takozvana civilizacija nijeništa drugo nego tanušan paravan za nasilje i okrutnost, koji se nikada nećeokončati. Ljudska bića su životinje, rekao je, a beslovesne estete kao štosam ja nalik su deci, cepidlačimo o filozofiji umetnosti i književnosti dabismo izbegli suštinsku istinu o svetu. Moć je jedina konstanta, a zakonživota jeste ubij ili budi ubijen, vladaj ili budi potčinjen divljaštvučudovišnih. Govorio je o Staljinu i milionima onih čiji je život ugašentokom pokreta kolektivizacija tridesetih godina. Govorio je o nacistima iratu, a zatim je izneo iznenađujuću teoriju o tome kako je Hitlerovodivljenje prema Sjedinjenim Državama dovelo do toga da upotrebiameričku istoriju kao model za svoje osvajanje Evrope. Sagledaj paralele,kazao je Born, pa ćeš videti da to i nije toliko nategnuta teorija kao štomisliš: istrebljivanje Indijanaca pretvorilo se u istrebljivanje Jevreja; prodorna Zapad zbog eksploatacije prirodnih resursa pretvoren je u prodor naIstok iz istih razloga; porobljavanje crnog stanovništva za jeftinu radnusnagu pretvoreno je u potčinjavanje Slovena da bi se postigli isti rezulatati.Živela Amerika, Adame, kazao je i nasuo nam još po jedan konjak. Živelatama u nama.

Dok sam ga slušao kako trabunja, počeo sam da ga sažaljevam. Zbog teužasavajuće slike sveta, osećao sam da mi je žao čoveka koji je zapao utakav pesimizam da svesno odbija mogućnost postojanja bilo kakvogsaosećanja, milosti i lepote u svojoj sabraći, ljudskim bićima. Bornu je bilotek trideset šest, ali već je bio umorna duša, ruina od čoveka, i mislio sam

kako duboko u sebi strašno pati, da živi u neprekidnom bolu, da ga pekuočajanje, odvratnost i prezrenje.

Margo se opet pojavila u dnevnoj sobi i kada je ugledala u kakvom jestanju Born - zakrvavljenih očiju, zapletenog jezika, tela nagnutog nalevokao da će svaki čast pasti sa stolice - stavila mu je ruku na rame i rekla mu,nežno, na francuskom, da je veče gotovo i da se spremi za počinak. Namoje iznenađenje, nije se usprotivio. Klimnuo je glavom, nekoliko puta,jedva čujnim glasom, promrmljao merde i dozvolio Margo da mu pomogneda ustane.

Sledećeg trenutka već ga je izvodila iz sobe, prema hodniku koji je vodiou stražnji deo stana. Da li mi je poželeo laku noć? Ne sećam se. Nekolikominuta ostao sam da sedim u očekivanju da Margo dođe i isprati me, alikako nje nije bilo ni posle podužeg vremena, ustao sam i pošao premavratima. I tada sam je ugledao - izlazila je iz sobe na kraju hodnika.Sačekao sam da dođe do mene, i prvo što je učinila bilo je da mi stavi rukuna nadlanicu i izvini se zbog Rudolfovog ponašanja.

Da li je uvek ovakav kad pije? pitao sam.Ne, gotovo nikada, odgovorila je. Ali sada je veoma uznemiren, i ima

previše problema.Pa, barem nije bilo dosadno.Držao si se veoma dostojanstveno.Ti takođe. I hvala za večeru. Navarin nikada neću zaboraviti.Margo mi uputi jedan od svojih malenih, neuhvatljivih osmeha, pa reče:

Ako hoćeš da ti opet kuvam, samo reci. Radovaću se da ti pripremim jošjedan obrok dok je Rudolf u Parizu.

To dobro zvuči, rekao sam, iako sam znao da nikada neću smoći hrabrostida je pozovem. U isto vreme, bio sam dirnut njenim pozivom.

Opet još jedan nagoveštaj osmeha, zatim po rutinski poljubac u svakiobraz. Laku noć, Adame, rekla je. Bićeš mi u mislima.

Ne znam da li sam joj bio u mislima ili ne, ali sada, pošto je Born bio van

zemlje, ona je ušla u moje misli, i sledeća dva dana gotovo da uopšte nisamprestajao da razmišljam o njoj. Od one prve noći, na zabavi, kada je Margoizoštravala svoj vid na meni, kada me je onako pomno proučavala, do

uznemirujućeg razgovora prilikom večere, koji je Born isprovocirao, o tomekoliko me ona privlači, među nama se pojavilo jedno čulno strujanje, i tošto je bila deset godina starija od mene nije me sprečavalo da zamišljamkako smo zajedno u krevetu, ni da žudim da budem s njom u krevetu. Da lije ponuda za sledeću večeru bila prikriveni poziv, ili tek velikodušni gest,želja da pomogne mladom studentu koji se hrani jeftinim, bednim obrocimai prekuvanim špagetama iz konzerve? Bio sam suviše smeran da bih tootkrio. Hteo sam da je pozovem, ali svaki put kada bih došao do telefona,znao sam da je to nemoguće. Margo je živela s Bornom, pa i pored toga štoje insistirala na tome da brak nije u planu, bila je zauzeta, i osećao sam danemam prava da joj dosađujem.

A onda je ona pozvala mene. Tri dana posle večere, u deset pre podne, umom stanu je zazvonio telefon - na drugoj strani bila je ona, pomalouvređena i razočarana što se nisam javio, otkrivajući, na svoj prigušeninačin, više emocija nego ikad od kada smo se upoznali.

Žao mi je, lagao sam, ali baš sam nameravao da te pozovem kasnijetokom dana. Pretekla si me za koji sat.

Smešan si, rekla je pročitavši moju besmislenu laž. Ne moraš da dođešako ne želiš.

Ali, ja želim da dođem, kazao sam, a to sam i mislio.Večeras?Večeras mi sasvim odgovara.Ne moraš da brineš zbog Rudolfa, Adame. On je otišao i ja mogu da

radim sve što poželim. Svi mi to možemo. Niko nikoga ne poseduje.Shvataš li to?

Čini mi se da shvatam.Šta misliš o ribi?O ribi u moru ili ribi na tanjiru?O grilovanom listu. S malo barenog krompira i choux de Bruxelles pored

toga. Da li ti se to dopada, ili bi radije jeo nešto drugo?Ne bih, već sanjam o listu.Dođi u sedam. I ovoga puta nemoj da se trudiš oko cveća. Znam da ne

možeš da ga priuštiš.Narednih devet sati posle našeg razgovora proveo sam u bolnom

iščekivanju, u sanjarenju tokom popodnevnih časova na fakultetu, upokušajima da nekako dođem do odgovora šta je to bilo u vezi s Margozbog čega sam bio toliko uzbuđen. Moj prvi utisak o njoj nije bio naročitopovoljan. Delovala mi je kao čudno, bledo stvorenje, saosećajna možda,intrigantna na prvi pogled, ali bez prave energije, kao žena koja jeizgubljena u svom sumornom unutrašnjem svetu koji je sprečava da ostvaripravu komunikaciju s drugim ljudima, kao da je tek nemi posetilac s nekedruge planete. Dva dana posle toga naleteo sam na Borna na Vest endu, ikada mi je spomenuo kako je ona reagovala na naš susret na zabavi, počeosam da menjam stav prema njoj. Ispostavilo se da sam joj se dopao i da jebila zabrinuta za mene, a kada čujete da ste se nekome dopali, i ta osobavama, instinktivno, počne da se dopada. Zatim je došla večera. Spori iprecizni pokreti kojima je skraćivala stabljike cvetova i stavljala ih u vazupokrenuli su u meni nešto, i samo njeno kretanje odjednom je postalonekako fascinantno i očaravajuće. U njoj su postojali slojevi senzualnosti,otkrio sam to, tako da se od one prazne, nezainteresovane žene kojanaizgled ni o čemu ne razmišlja, ispostavilo da je Margo i te kakopronicljiva, mnogo više nego što sam mislio. Branila me je bar dva puta kadme je Born napadao tokom večere, intervenisala je upravo u trenucima kadasu stvari pretile da izmaknu kontroli. Smirena, večito smirena, s glasom teknešto glasnijim od šapata, ali svaki put njene reči su izazvale željeni efekat.Zbunjen Bornovim provokativnim insinuacijama, ubeđen u to da pokušavada me uvuče u nekakvu svoju voajerističku maniju - da želi da gleda kakovodim ljubav s Margo? -pretpostavljao sam da je i ona u sve uključena, iodbijao sam da učestvujem u tome. Ali sada je Born bio s druge straneAtlantika, a Margo je još uvek želela da me vidi. Tu je mogla biti reč samoo jednoj stvari. Sada sam već znao da sam ja ta stvar, još od onog trenutkakada me je videla kako stojim po strani na zabavi. Zbog toga je Born biotoliko nesnosan tokom večere - ne zato što je želeo da isprovocira večedevijantnih seksualnih igara, već zato što je bio ljut na Margo jer mu jerekla da joj se sviđam.

Spremala nam je večeru pet dana zaredom, i pet noći spavali smo skupa usobi na kraju hodnika koju niko nije koristio. Mogli smo da odemo uspavaću sobu, koja je bila prostranija i udobnija, ali ni ona ni ja nismo to

želeli. Bila je to Bornova soba, svet Bornovog kreveta, i za tih pet noćipotrudili smo se da stvorimo vlastiti svet spavajući u toj malenoj sobi sjednim prozorom i uskim krevetom, koji će postati poznat kao ljubavnikrevet, iako, na kraju krajeva, ljubav nije imala nikakve veze s onim što sedogađalo tokom tih pet dana. Nismo, kako kaže izreka, bili ludi od ljubavi,već zaluđeni strašću, i u tom duboko intimnom prostoru koji smonastanjivali, u tom kratkom, prekratkom vremenu, naša jedina preokupacijabila je zadovoljstvo. To ne znači da nismo razgovarali, ali razgovor je biosveden na minimum, a i ono o čemu smo govorili ticalo se isključivo hrane- Šta ćemo jesti sutra uveče? - i reči koje smo izgovarali tokom večere bilesu beznačajne i banalne, bez pravog smisla. Margo se nije raspitivala omeni. Nju nije zanimala moja prošlost, nije bila zainteresovana za mojemišljenje o književnosti ili politici, i nije je zanimalo šta studiram.Jednostavno me je prihvatila onakvog kakvog me je zamislila - kao svojizbor trenutka, fizičko biće prema kome je gajila žudnju - i svaki put kadabih je pogledao, osećao sam kako me upija u sebe, kao da je sama činjenicašto sam pored nje dovoljna da joj utaži želju. A šta sam ja saznao o Margotokom tih dana? Vrlo malo, gotovo ništa. Odrasla je u Parizu kao najmlađaod troje dece, a Borna je poznavala jer su bili u daljem srodstvu. Zajednosu bili već dve godine, ali nije mislila da će njihova veza još dugo trajati.Činilo joj se da mu je dosadila, rekla je, i kada sam video taj odsutni izrazna licu, imao sam užasan predosećaj da je sebe već otpisala kao poluživu.Posle toga sam prestao da je pristiskam da mi sve ispriča. Bilo je sasvimdovoljno to što smo zajedno, i strepeo sam pri pomisli da bih se nehoticemogao dotaći nečega što će kod nje izazvati bol.

Margo bez šminke bila je mekša i običnija od upadljive ženske pojavekoju je predstavljala javnosti. Margo bez odeće bila je, kako se ispostavilo,tanka, gotovo krhka, malih grudi kao u devojčice, uskih bokova, elegantnodugih ruku i nogu. Punih usana, ravnog stomaka s donekle izbačenimpupkom, gnezdom oštrih stidnih dlaka, čvrstih butina i ekstremno bele kožekoja je pod rukom bila glatka kao nijedna koju sam do tada dotakao.Pojedinosti o telu, nebitni, dragoceni detalji. Najpre sam oklevao, nisamznao šta da očekujem, zabrinut jer sam sa ženom koja je bila znatnoiskusnija od mene. Bio sam početnik u rukama veterana, šeprtlja koja se

oduvek stidela svog golog tela, neko ko je, sve do tada, ljubav vodioisključivo u mraku, po mogućstvu ispod pokrivača, s devojkama koje subile isto toliko stidljive i nevešte kao i on sam, ali Margo se toliko dobroosećala u svom telu, bila je tako vična veštinama grickanja, lizanja iljubljenja, tako nesputana u nameri da me istraži rukama i jezikom, danasrne, da se omami, da se preda bez krotkosti i oklevanja, tako da sam isam rešio da se prepustim. Ako se osećaš dobro, onda je dobro, rekla jeMargo u jednom trenutku, i to je bio dar koji mi je dala tokom tih pet noći.Naučila me je da se više ne plašim sebe.

Nisam želeo da se to završi. Život u tom čudnom raju, s čudnom inespoznatljivom Margo, bio je jedna od najboljih neverovatnih stvari kojami se desila, ali Born se iz Pariza vraćao naredne večeri i nije nampreostalo ništa drugo nego da sve okončamo. U to vreme mislio sam da jereč tek o privremenoj obustavi vatre. Kad smo se pozdravili tog poslednjegjutra, rekao sam joj da ne brine, da ćemo pre ili kasnije naći način da seopet sastanemo, ali kraj sve moje samouverenosti i rešenosti, Margo jedelovala zabrinuto, i upravo kad sam se spremao da izađem iz stana, njeneoči su se neočekivano ispunile suzama.

Imam loš predosećaj, rekla je. Ne znam zbog čega, ali nešto mi govori daje ovo kraj, i da je ovo poslednji put što te vidim.

Ne govori tako, odgovorio sam joj. Ja stanujem svega nekoliko blokovaodavde. Možeš doći do mene kad god poželiš.

Pokušaću, Adame. Daću sve od sebe, ali nemoj očekivati previše. Nisamtoliko jaka kao što ti misliš.

Ne shvatam.Rudolf. Kad se bude vratio, mislim da će me izbaciti.Ako to učini, možeš se useliti kod mene.I da živim s dvojicom studenata u prljavom stančiću? Previše sam stara za

to.Moj cimer nije tako loš. A i stan je prilično čist, s obzirom na sve.Mrzim ovu zemlju. Mrzim sve što ima veze s njom, osim tebe, a to nije

dovoljno da me zadrži ovde. Ako me Rudolf više ne bude hteo, pakujem sei idem u Pariz.

Govoriš kao da želiš da se to desi, kao da sama planiraš da okončaš

priču.Ne znam. Možda i jeste tako.A šta je sa mnom? Zar ti ovih nekoliko dana ništa nisu značili?Naravno da jesu. Obožavala sam da budem s tobom, ali sada je naše

vreme isteklo, i onog trenutka kada budeš izašao odavde shvatićeš da tiviše nisam potrebna.

To nije istina.Jeste, istina je. Samo što ti to još uvek ne znaš.O čemu to govoriš?Jadni Adame. Ja nisam rešenje za tebe - a verovatno i ni zа koga drugog.

Bio je to tužan kraj jednog perioda koji je imao presudnu važnost u momživotu. Otišao sam iz stana skrhan, zbunjen, možda čak i malo ljut. Danimaposle toga vrteo sam u mislima naš poslednji razgovor i, što sam ga višeanalizirao, sve manje mi je bio jasan. S jedne strane, Margo se otvorila utrenutku mog odlaska priznanjem da se plaši da se nikada više nećemovideti. To je moglo značiti da želi da se naša veza nastavi, ali kada sam jojpredložio da nastavimo da se viđamo u mom stanu, postala je neodlučna ipočela da govori kako to neće biti moguće. Zbog čega? Bez ikakvograzloga - izuzev toga da nije dovoljno jaka kao što sam ja mislio. Nisamimao pojma šta to znači. Zatim je počela da govori o Bornu i ubrzo jerazgovor postao smušeni spoj kontradikcija i konfliktnih želja. Plašila se daće je on izbaciti, a samo tren kasnije činilo se da ona upravo to želi.Štaviše, možda će i sama preuzeti inicijativu i ostaviti ga. Htela je Borna, inije ga htela. Svaka reč koju je izgovorila pobijala je prethodnu i, na kraju,nije bilo načina da saznam šta oseća. Možda nije znala ni ona sama. To mije delovalo kao najverovatnije objašnjenje - rastrojena Margo, Margo poduticajem oprečnih sila podjednake snage - ali pošto sam proveo tih pet noćis njom, nisam mogao da se ne osećam povređeno i napušteno. Pokušao samda se oraspoložim - nadao se da će pozvati, da će promeniti mišljenje idojuriti do mene - ali duboko u sebi znao sam da je sve gotovo, da je njenstrah da me više neće videti zapravo proročanstvo, i da je zauvek otišla izmog života.

U međuvremenu, Born se vratio u Njujork, ali prošla je bila već čitava

nedelja a on mi se nije javio. Što je tišina duže trajala, sve više sam shvataokoliko strepim od njegovog poziva. Da li mu je Margo ispričala šta smouradili? Da li su njih dvoje i dalje zajedno, ili se ona već vratila uFrancusku? Posle tri-četiri dana uhvatio sam sebe kako priželjkujem da meje zaboravio i da se više nikada nećemo videti. Neće biti časopisa, naravno,ali sad mi do toga i nije bilo stalo. Izdao sam ga jer sam spavao s njegovomdevojkom, pa iako me je on skoro hrabrio da to uradim, nisam se ponosioonim što sam učinio, naročito pošto mi je Margo rekla da mi više nijepotrebna, što je značilo, upravo sam tada shvatio, da ja njoj više nisampotreban. Napravio sam haos, a pošto sam verovatno i bio kukavica, višesam voleo da se krijem pod krevetom nego da se suočim s njih dvoje.

Ali, Born me nije zaboravio. Upravo kada sam pomislio da je priči došaokraj, telefonirao mi je ranije jedne večeri i pozvao me da dođem do njega daproćaskamo. Upotrebio je upravo tu reč - da proćaskamo - i bio samzapanjen kako živahno zvuči, gotovo da je pucao od energije i dobrograspoloženja.

Žao mi je zbog kašnjenja, kazao je. Izvini hiljadu puta, Vokeru, ali biosam strašno zauzet, radio ovo i ono, hiljadu stvari u isto vreme, zbog čega inudim hiljadu izvinjenja, ali vreme se samo troši, i došao je trenutak dasednemo i razgovaramo o poslu. Treba da ti dam ček za prvi broj, a poštoproćaskamo, vodim te negde na večeru. Nismo se dugo videli, verujem daćemo imati da sopštimo razne novosti jedan drugom.

Nisam želeo da idem, a otišao sam. Ne bez strepnje, ni bez nervoze ustomaku, ali shvatio sam da izbora nemam. Činilo se da je, nekim čudom,časopis još uvek živ, pa ako je želeo da sa mnom razgovara, štaviše, akoželi da počne da ispisuje čekove da bi ga podržao, nisam video kako bihodbio njegov poziv. Verujem da ćemo imati da sopštimo razne novostijedan drugom. Dopadalo se to meni ili ne, vrlo je verovatno da ću saznatida li je Born otkrio šta se dešavalo iza njegovih leđa - i, ako jeste, šta jetačno preduzeo povodom toga.

Ponovo je bio obučen u belo: u odelu, raskopčane košulje, ovoga putačiste i ispeglane, pravi hidalgo. Sveže obrijan, začešljane kose, izgledao jeurednije i sabranije nego ikada pre. Kada je otvorio vrata, uputio mi jesrdačan osmeh, čvrst stisak ruke dok me je uvodio u stan, prijateljsko

tapšanje po ramenu dok me je vodio do vitrine s pićem, pitanje šta bihpopio, ali, Margo nije bilo nigde na vidiku, i mada to ništa nije moralo daznači, počeo sam da sumnjam na najgore. Seli smo kraj velikih prozora kojisu gledali na park, ja na sofu, on u fotelju preko puta, gledali smo se prekostočića, Born se zadovoljno cerio, bio je toliko zadovoljan sobom, tolikoužasno srećan dok mi je govorio kako je njegov put u Pariz bio neverovatnouspešan i da je složeni problem koji je mučio njegove kolege sada razrešen.A zatim je, posle nekoliko nasumičnih pitanja o mojim studijama i knjigamakoje sam nedavno pročitao, zavalivši se u fotelju, rekao: moram da tizahvalim, Vokeru. Učinio si mi veliku uslugu.

Da mi zahvalite? Zašto?Zato što si mi pokazao svetlo na kraju tunela. Zbog toga sam tvoj veliki

dužnik.Još uvek mi nije jasno o čemu govorite.O Margo.Šta u vezi s njom?Izneverila me je.Kako? pravio sam se blesav, mada sam se osećao glupo, stid me je

izjedao dok mi se Born smeškao.Spavala je s tobom.To vam je rekla?Koje god da su joj mane, Margo nikada ne laže. Ako se ne varam, proveo

si pet noći s njom - upravo u ovom stanu.Žao mi je, rekao sam, i oborio pogled previše postiđen da se susretnem s

Bornovim.Neka ti ne bude žao. I sam sam te pogurao u tom pravcu, zar ne? Da sam

se našao na tvom mestu, verovatno bih uradio istu stvar. Bilo je očiglednoda Margo želi da spava s tobom. Zbog čega bi zdrav, mlad čovek odbiotakvu priliku?

Ako niste imali ništa protiv da to uradi, kako vas je onda izneverila?Ah, ali ja nisam želeo da ona to uradi. Samo sam se pretvarao.A zašto ste se pretvarali?Da bih ispitao koliko mi je verna, eto zašto. I kurveštija je nasela na

mamac. Ne brini, Vokeru. Bolje što sam je se otarasio, a tebi imam da

zahvalim na tome što više nije ovde.I gde je sada?U Parizu, verovatno.Da li ste je izbacili, ili je otišla jer je tako htela?Teško je reći. Verovatno i jedno i drugo. Nazovimo to rastankom uz

obostranu saglasnost.Jadna Margo...Savršena kuvarica, sjajna u krevetu, ali u osnovi još jedna šupljoglava

kurva. Nemoj je sažaljevati, Vokeru. Nije vredna toga.Grube reči o osobi s kojom ste dve godine živeli.Možda. Kao što si već primetio, reči mi se ponekad otmu. Ali, činjenice

su činjenice, a činjenica je i to da ne postajem sve mlađi. Vreme mi je darazmišljam o braku, a niko normalan ne bi se oženio devojkom poputMargo.

Imate li nekoga na umu, ili samo izražavate svoju nameru?Veren sam. Od pre dve nedelje. Još jedna od stvari koju sam uspeo da

obavim tokom puta u Pariz. Zato sam večeras tako dobro raspoložen.Čestitam. I za kada je zakazan srećan događaj?To još ne znamo. Zavisi od nekih složenih stvari, tako da venčanje ne

može biti zakazano pre sledećeg proleća, najranije.Šteta što ćete čekati toliko dugo.Šta da se radi. Tehnički gledano, ona je još uvek udata, te moramo

sačekati da zakon obavi svoje. Ne kažem da to nije vredno čekanja.Poznajem tu ženu još otkad sam bio tvojih godina, i ona je izuzetna osoba,partner za kojim sam čeznuo čitavog života.

Ako vam je bilo toliko stalo, zašto ste bili s Margo protekle dve godine?Jer nisam znao da sam zaljubljen u nju sve dok je nisam video u Parizu.Izlazi Margo, ulazi supruga. Nećete dugo biti sami u krevetu, zar ne?Potcenjuješ me, mladiću. Koliko god da želim da odmah počnemo da

živimo zajedno, pritrpeću se dok se ne venčamo. To je pitanje principa.Viteštvo na delu.Tako je. Viteštvo na delu.Poput našeg prijatelja iz Perigora, plemenitog miroljupcu Bertrana.Pominjanje pesnikovog imena kao da je zakočilo Borna u mestu. Merde!

uzviknuo je, pljesnuvši se po kolenu dlanom leve ruke, umalo dazaboravim. Dugujem ti novac, je l’ tako? Sedi dok ne donesem čekove,vraćam se za minut.

Na te reči Born odskoči s fotelje i pojuri ka drugom kraju slana. Ustaosam da protegnem noge, i dok sam došao do trpezarijskog stola, udaljenogne više od tri-četiri metra od sofe, on se već vratio. Žustro je povukaostolicu, seo, otvorio čekovnu knjižicu i počeo da piše - sivozelenimnalivperom, sećam se, s debelim vrhom, tamnoplavim mastilom.

Daću ti šest hiljada dve stotine pedeset dolara, rekao je. Pet hiljada zaprvi broj, plus hiljadu dvesta pedeset na ime tvoje godišnje plate. Razmisli,Adame. Ako budeš uspeo da sastaviš broj do... da vidimo... do krajaavgusta ili početka septembra, imaćemo dovoljno vremena. Ja ću do tadaveć otići, ali ostaćemo u kontaktu putem pisama, ili ako nešto neplaniranoiskrsne, možeš me pozvati telefonom na moj račun.

Bio je to ček s najvećim iznosom koji sam ikada video, i kada ga jeiscepio iz knjižice i pružio mi ga, u glavi mi se zavrtelo dok sam sa zebnjomgledao u njega. Jeste li sigurni da želite da nastavimo? Znate, ovo je užasnovelika suma.

Naravno da želim da nastavim. Imali smo dogovor, i sada je na tebe redda napraviš najbolji prvi broj kako znaš i umeš.

Ali, s Margo je gotovo, i vi nemate više nikakvu obavezu prema njoj.O čemu to pričaš?To je bila njena ideja, sećate se? Dali ste mi ovaj posao zbog nje.Glupost. Bila je to moja ideja od samog početka. Jedino što je Margo

želela bilo je da ti se uvuče u krevet. Nije ta uopšte marila za posao,časopis, niti za tvoju krhku budućnost. Rekao sam ti da me je onanagovorila jer nisam hteo da ti bude neprijatno.

Ali zašto biste, pobogu, uopšte želeli da mi pomognete?Iskren da budem, ne znam ni sam. Vidim u tebi nešto, Vokeru, nešto što

mi se dopada, i iz nekog neobjašnjivog razloga spreman sam da rizikujem stobom. Kladim se da ćeš postići uspeh. Dokaži da sam u pravu.

Bilo je toplo prolećno veče, prijatno, prelepo i vedro, s mirisom cveća u

vazduhu, bez ijednog daška vetra. Born je planirao da me povede u

kubanski restoran na uglu Brodveja i 109. ulice („Ideal”, njegovo omiljenomesto), ali dok smo išli prema zapadu kroz Kolumbijin kampus, predložiomi je da prođemo Brodvej i nastavimo prema Riversajd drajvu, gdemožemo zastati da nakratko posmatramo Hadson, a onda ćemo do centra uzrub parka. Kad je već ovakvo veče, rekao je on, i pošto nikuda ne žurimo,zašto ne bismo produžili šetnju i iskoristili lepo vreme? I tako smo prošetalipo prijatnom prolećnom vazduhu pričajući o časopisu, o ženi kojom je Bornplanirao da se oženi, o drveću i grmlju parka Riversajd, o geološkomsastavu strmih stena Nju Džerzi Palisejdsa s druge strane reke, i sećam seda sam bio srećan, obliven osećajem blagostanja, a kakve god da su bilenevolje koje sam imao s Bornom, sada su polako nestajale, ili su se barpritajile. On me nije krivio zbog toga što sam dozvolio da me Margozavede. Jednostavno mi je dao ček s ogromnim iznosom. Nije me mučiosvojim uvrnutim političkim idejama. Zapravo, tada je prvi put bio opušten,pomirljiv, i možda se zaista zaljubio, možda mu je život krenuo novim,boljim pravcem, i ja sam, barem te večeri, bio spreman da mu poverujem.

Prešli smo na istočnu stranu parka i počeli da idemo prema gradu.Nekoliko uličnih svetiljki bilo je pregorelo i kuda smo se približili ugluZapadne 112. ulice, videli smo da je čitav blok mračan i siv. Do tada je noćveć uveliko pala i vidljivost je bila smanjena na dva-tri metra. Upalio samcigaretu i kroz odsjaj šibice koja je gorela ugledao obris nečije senke kakoizlazi iz mračnog ulaza. Sekund kasnije, Born me je ščepao za ruku i rekaoda stanem. Samo jednom rečju: stani. Pustio sam da mi šibica ispadne izruke a cigaretu sam bacio u slivnik. Prilika je išla prema nama, van svakesumnje pravo na nas, i posle nekoliko koraka video sam mladića crne putiobučenog u crno. Bio je prilično nizak, nije mogao imati više od šesnaest-sedamnaest godina, ali nakon još nekoliko koraka najzad sam shvatio zaštome je Born zgrabio za ruku, konačno sam ugledao ono što je on već video.Momak je u levoj ruci držao pištolj. Uperio ga je u nas, i tek tako, iz čistamira, sve se potpuno promenilo.

Taj mladić više nije bio osoba. Bio je pištolj i ništa više, pištolj iz ružnogsna koji je živeo u mašti svakog Njujorčanina, bezdušni, nehumani pištolj ustanju da te zatekne samog jedne noći i pošalje pre vremena u grob. Predajse. Istresi džepove. Umukni. Trenutak ranije bio sam na vrhu sveta, a sada,

neočekivano, obuzeo me je strah kakav nikad ranije nisam osetio.Mladić se zaustavio na metar od nas, uperio pištolj u moje grudi i rekao:

Ne mrdaj.Sada je bio dovoljno blizu da mu vidim lice i, koliko sam uspeo da

razaznam, delovao je preplašeno, nimalo siguran u ono što radi. Kako samto video? Verovatno je bilo nečega u njegovom pogledu, ili sam primetiolaki drhtaj donje usne - ne znam pouzdano. Od staha sam oslepeo, tako dami je ono što sam zapazio u vezi s njim moralo dopreti kroz pore,subliminalnu osmozu takoreći, nesvesno saznanje, ali bio sam gotovosiguran da je reč o početniku, novopečenom razbojniku na svom prvom ilidrugom poslu.

Born je stajao s moje leve strane i posle trenutka tišine čuo sam ga kakokaže: Šta hoćeš od nas? U glasu mu se osetio blagi drhtaj, ali barem je biou stanju da govori, što je svakako bilo više od onoga za šta sam ja u tomtrenutku bio sposoban.

Novac, rekao je mladić. Novac i satove. Obojica. Prvo novčanike. I tobrzo. Nemam celu noć.

Posegao sam u džep da izvadim novčanik, ali Born je iznenada rešio damu se usprotivi. Glup potez, pomislio sam, odbrambeni stav zbog kogaćemo obojica nastradati, ali sada ništa nisam mogao da učinim.

A šta ako ti ne dam svoj novac? upitao je.Onda ću morati da te upucam, rekao je mladić. Upucaću te i uzeću ti

pare.Born ispusti dug, afektiran uzdah. Zažalićeš, mali čoveče, kazao je. Zašto

sada jednostavno ne odeš i ostaviš nas na miru?A zašto ti ne začepiš svoja smrdljiva usta i ne daš mi novčanik? uzvratio

je momak, zamahnuvši nekoliko puta pištoljem da naglasi svoje reči.Kako želiš, odgovorio mu je Born. Ali nemoj reći da te nisam upozorio.Ja sam i dalje gledao u mladića, što znači da sam Borna video tek

krajičkom oka, ali u poslednjem trenutku okrenuo sam glavu nalevo i videokako stavlja ruku u unutrašnji džep jakne. Pretpostavio sam da želi da uzmenovčanik, ali kada ju je izvadio, šaka mu je bila skupljena u pesnicu, kaoda u njoj skriva neki predmet. Nisam imao predstavu šta bi to moglo dabude. Trenutak kasnije čuo sam klik, i sečivo noža iskočilo je iz svog

ležišta. Snažnim pokretom nagore, Born je istog sekunda ubo mladića -pravo u stomak, tačno u sredinu. Momak je jauknuo kad mu je sečivozaparalo meso, uhvatio se za stomak i pao na zemlju.

Jebote, čoveče, rekao je. Nije ni napunjen.Pištolj mu je ispao iz ruke i lupio o trotoar. Jedva da sam uspeo da

shvatim ono što sam gledao. Previše stvari dogodilo se u vrlo kratkomvremenu, a nijedna od njih nije delovala dovoljno stvarno. Born je pokupiopištolj i stavio ga u džep od jakne. Mladić je sada već jaukao, grčevito sedržao za stomak i valjao po betonu. Bilo je suviše mračno da bi moglo dase razazna bilo šta, ali posle nekoliko trenutaka učinilo mi se da vidim kakokrv curi po trotoaru.

Moramo ga odvesti u bolnicu, najzad sam progovorio. Na Brodveju senalazi telefonska govornica. Sačekajte ovde s njim, a ja ću otrčati datelefoniram.

Ne budi budala, kazao je Born, uhvativši me za jaknu da bi me dobroprotresao. Kakva bolnica. Momak će umreti, i mi s tim ne smemo imatiništa.

Neće umreti ako hitna pomoć stigne za deset-petnaest minuta.I šta ako preživi? Da Ii bi želeo da tri sledeće godine svog života

provedeš po sudnicama?Ne zanima me. Vi možete otići ako hoćete. Idite kući i popijte još jednu

flašu džina, ali ja idem na Brodvej iz ovih stopa da pozovem pomoć.Fino. Neka bude kako želiš. Pretvaraćemo se da smo pravi mali izviđači;

ja ću sedeti ovde s ovim đubretom i čekaću da se vratiš. Je l’ to hoćeš? Zarmisliš da sam totalno glup, Vokeru?

Nisam se potrudio da mu odgovorim. Umesto toga, okrenuo sam se iotrčao prema uglu 112. ulice i Brodveja. Nije me bilo deset, najvišepetnaest minuta, i kada sam se vratio na mesto gde sam ostavio Borna iranjenog mladića, tamo više nije bilo nikoga. Osim lokve zgusnute krvi natrotoaru, nije bilo ni traga tome da su nekada bili tu.

Otišao sam kući. Nije više bilo smisla čekati hitnu pomoć, pa sam se

vratio uzbrdo prema Brodveju i pošao prema gradu. Um mi je bio prazan,nesposoban da proizvede ijednu suvislu misao, ali kada sam otključao vrata

stana, shvatio sam da jecam, zapravo da to činim već nekoliko minuta. Nasreću, moj cimer nije bio u stanu, što me je spasio nevolje da u takvomstanju razgovaram sa njim. Nastavio sam da plačem u svojoj sobi, i kada susuze najzad stale, pocepao sam Bornov ček, stavio komadiće u koverat kojisam mu poslao rano sledećeg jutra. Propratnog pisma nije bilo. Bio samsiguran da taj gest dovoljno govori sam za sebe i da će shvatiti da sam snjim završio jednom zasvagda i da ne želim da imam ništa s njegovimprljavim časopisom.

Tog popodneva Njujork post je javio da je telo osamnaestogodišnjegSedrika Vilijamsa pronađeno u parku Riversajd sa preko deset rana nanetihubodima noža u stomak i grudi. Za mene nije bilo sumnje da je za toodgovoran Born. Onog trenutka kada sam ga ostavio da bih pozvao hitnupomoć, on je podigao ranjenog Vilijamsa i odneo ga u park, gde je dovršioposao koji je započeo na trotoaru. S obzirom na gustinu saobraćaja dužRiversajd drajva, bilo mi je neverovatno da niko nije primetio Borna kakoprelazi ulicu noseći mladića, ali, prema pisanju lista, istražitelji koji rade naslučaju tek je trebalo da otkriju sve detalje.

Znajući šta sam uradio, trebalo je da pozovem lokalnu policijsku stanicu ida kažem za Borna, i za nož, i za Vilijamsov pokušaj da nas opljačka.Naleteo sam na taj članak dok sam pio kafu u „Lavljoj jazbini”, snek-baru uprizemlju studentskog centra, i umesto da zovem iz javne govornice,odlučio sam da razgovor obavim iz svog stana u 107. ulici. Još uvek nisamnikome rekao šta se dogodilo. Pokušao sam da razgovaram sa svojomsestrom u Pokipsiju - s jedinom osobom kojoj sam bio spreman da sepoverim - ali ona je bila izašla. Kad sam stigao u zgradu, uzeo sam poštu izsandučeta рге nego što sam pozvao lift. U njemu je bilo samo jedno pismoza mene: bez marke, uručeno lično, s mojim imenom ispisanim crnimštampanim slovima preko čitave koverte koja je bila presavijena načetvoropa ugurana kroz uzan prorez na sandučetu. Otvorio sam je u liftu dok samse vozio na deveti sprat. Ni reči, Vokeru. Seti se: još uvek imam nož, i neplašim se da ga upotrebim.

Na dnu nije bilo potpisa, teško i da je bilo potrebe za tim. Ovo je bilaopasna pretnja, i pošto sam video Borna na delu, pošto sam se osvedočio nakakvu je brutalnost spreman, bio sam siguran da neće oklevati da je

sprovede u delo. Ako pokušam da ga prijavim policiji, goniće me dok mene uhvati. Ako ne budem ništa učinio, ostaviće me na miru. I dalje sam biorešen da pozovem policiju, ali taj dan je prošао, pa je prošlo još dana, a janisam uspeo da se odvažim na to. Od straha sam zaćutao, ali činjenica jebila da je samo ćutanje moglo da me spase od novog susreta s Bornom, a tomi je jedino bilo važno: da ga zauvek odstranim iz svog života.

To nedelanje bilo je ubedljivo najgora stvar u mom životu, najniža tačka umojoj karijeri ljudskog bića. Ne samo da je zbog toga ubica bio na slobodi,već su se štetne posledice sastojale i u tome što sam se suočio sasopstvenom moralnom slabošću. Shvatio da nikada neću biti onakav kakavsam mislio da jesam, da nisam ni dobar, ni jak, ni hrabar kao što samzamišljao. Užasne, nemilosrdne istine. Smučio mi se moj kukavičluk, aopet, kako da se ne uplašim noža? Born ga je zario u Vilijamsovo telo beztrunke kajanja i griže savesti, pa čak i ako bi se prvi ubod mogao opravdatikao čin samoodbrane, šta je sa ostalih dvanaest koje mu je zadao u parku,hladnokrvno odlučivši da ga ubije? Posle ovakvih muka, koje su trajalegotovo nedelju dana, najzad sam skupio hrabrost da ponovo pozovem svojusestru, i kada sam čuo sebe kako prepričavam Gvin čitavu tu jezivu stvar utelefonskom razgovoru koji je trajao dva sata, shvatio sam da nisam imaoizbora. Morao sam da krenem napred. Ako ne budem pozvao policiju,izgubiću svako samopoštovanje, i ta sramota će me izjedati dokle god samživ.

Bio sam poprilično siguran da su poverovali u moju priču. Predao sam iBornovu poruku, kao prvo, pa iako nije bila potpisana, pominjao se nož,pretnja je bila eksplicitna, a ako se sumnjalo u autentičnost autora, grafologje uvek mogao da potvrdi da je reč o Bornovom rukopisu. Postojala je,takođe, mrlja od krvi na trotoaru u blizini ugla Riversajd drajva i 112. ulice.A tu je bio i moj poziv upućen hitnoj pomoći iz govornice, koji sepodudarao s njihovim zapisnikom, kao i dodatni podatak koji sam im dao,da na mestu zločina nije bilo nikoga kada se hitna pomoć pojavila. Najprenisu bili voljni da prihvate da je profesor Fakulteta za međunarodne odnoseUniverziteta Kolumbija mogao da počini tako gnusan zločin, a još manje daneko takav hoda naokolo sa skakavcem u džepu, ali na kraju su me uverilida će sve proveriti. Napustio sam policijsku stanicu siguran da će sve

uskoro biti završeno. Bio je kraj maja, što je značilo da je do okončanjasemestra ostalo još dve-tri sedmice, i pošto sam tek posle šest dugihnedelja od pronalaženja Vilijamsovog tela otišao da prijavim Borna,smatrao sam da se on pouzdao u to da je preteće pismo obavilo svoj posao.Ali, tu sam napravio grešku, glupu, tragičnu grešku. Kao što su i obećali,policajci su otišli da ga ispitaju, no od administratora Fakulteta uspeli su dasaznaju jedino to da se profesor Born početkom te nedelje vratio u Pariz.Majka mu je iznenada umrla, rečeno im je, a kako je do kraja semestraostalo vrlo malo vremena, završna predavanja održaće profesor koji će gazamenjivati. Drugim rečima, profesor Born se neće vratiti.

Ipak sam ga prestrašio. Uprkos pismu, pretpostavio je da ću se oglušiti onjegovu pretnju i otići u policiju. Da, otišao sam - ali ni blizu dovoljnobrzo, i pošto sam mu dao vremena, iskoristio je priliku i pobegao iz zemlje,izbegavši tako njujorško zakonodavstvo. Pouzdano sam znao da je priča omajčinoj smrti puka laž. Tokom našeg prvog razgovora, na zabavi, u aprilu,rekao mi je da su mu roditelji umrli i, ukoliko njegova majka umeđuvremenu nije vaskrsla, baš bih voleo da vidim kako je to uspela dvaputa da umre. Kada me je jedan od detektiva pozvao da mi kaže šta sedogodilo, bio sam skrhan, ponižen, zanemeo. Born me je pobedio. Otkrio mije neke stvari o meni samom zbog kojih sam osećao gađenje, i tada samprvi put u životu otkrio šta znači mrzeti nekoga. Nikada mu neću oprostiti -i nikada neću moći da oprostim sebi.

II

Onih dana, u mračno vreme naše mladosti, Voker i ja smo bili prijatelji.Upisali smo se na Kolumbiju 1965, dvojica osamnaestogodišnjih brucoša izNju Džerzija, i tokom četiri godine koje su usledile, kretali smo se u istimkrugovima, čitali smo iste knjige, imali iste ambicije. Zatim je našageneracija diplomirala, i ja sam izgubio kontakt s njim. Ranih sedamdesetihsreo sam se s nekim ko mi je rekao da Adam živi u Londonu (ili je tomožda bio Rim), i to je bio poslednji put da je neko spomenuo njegovo ime.Narednih trideset i nešto godina retko mi je dolazio u misli, ali kad god bise to desilo, uvek bih razmišljao o tome kako mu je pošlo za rukom danestane bez traga. Od svih mladih i neprilagođenih iz našeg društva sastudija, on mi je delovao kao neko ko najviše obećava, i delovalo mi je daću, pre ili kasnije, neminovno naići na njegovo ime dok budem čitao oknjigama koje je napisao, ili kada budem naleteo na nešto njegovo učasopisima - pesme ili novele, kratke priče ili kritičke prikaze, možda naprevod nekog od njemu omiljenih francuskih pesnika - ali taj trenutaknikada nije došao, i jedino sam mogao da zaključim da je dečko koji je biopredodređen da živi u književnom svetu rešio da se zanima drugimstvarima.

Pre manje od godinu dana (u proleće 2007), na moju kućnu adresu uBruklinu stigao je paket. U njemu je bio rukopis Vokerove priče o RudolfuBornu (prvi deo ove knjige), uz propratno pismo od Adama, sledećesadržine:

Dragi Džime,Oprosti mi što ti se obraćam posle dugih godina nejavljanja, ako se dobro

sećam, tačno trideset i sedam od kada smo poslednji put razgovarali.Nedavno sam naišao na oglas kojim se najavljuje tvoj nastup u SanFrancisku sledećeg meseca (ja živim u Ouklendu), pa sam hteo da vidim dali bi mogao da odvojiš vreme da se vidimo - na večeri u mojoj kući, recimo- pošto mi je hitno potrebna pomoć, a verujem da si ti jedina osoba kojuznam (ili sam znao) a koja je sposobna da mi pomogne. Ne kažem ti ovo da

bih te uznemirio, već zbog ogromnog divljenja prema knjigama koje sinapisao - zbog kojih sam veoma ponosan na tebe, ponosan na to što sam senekad ubrajao u tvoje prijatelje.

U nadi da ćeš mi odgovoriti, šaljem ti još uvek nedovršenu verziju prvogpoglavlja knjige koju pokušavam da napišem. Želim da nastavim da radimna njoj, ali čini mi se da sam naišao na prepreku u vidu napora ineizvesnosti - strah je možda reč za kojom tragam - pa se nadam da birazgovor s tobom mogao da me ohrabri da joj stanem na rep i savladam je.Dodao bih da (u slučaju da si u nedoumici) ovo nije umetnička proza.

Uz rizik da ću zvučati melodramatično, trebalo bi da ti kažem da nisamdobro, da zapravo polako umirem od leukemije i da ću biti srećan akoostanem u životu još ovu godinu. Čisto da znaš u šta bi se upustio u slučajuda se prihvatiš posla. Ja ovih dana izgledam prilično zastrašujuće (nemamkosu, mršav sam kao grana), ali taština više ne postoji u mom svetu, itrudim se koliko god mogu da se nosim s ovim što me je snašlo, isto kaošto se borim i s terapijom. Pre samo koji vek šezdeset godina je smatranostarošću, a kako niko od nas nije očekivao ni da će tridesetu doživeti,dvostruko toliko nije ni upola loš broj, zar ne?

Mogao bih ja i dalje, ali ne želim da ti oduzimam vreme. Odluka da tipošaljem ovaj rukopis nije bila nimalo laka (mora da si već umoran odbezbrojnih pisama frikova i pisaca u pokušaju), i ako budeš prihvatio mojpoziv, rado ću ti ispričati o svemu što mi se dogodilo u protekle četiridecenije - a najiskrenije se nadam da hoćeš. Što se rukopisa tiče, sačuvajga za let avionom do Kalifornije, ako budeš previše zauzet do polaska.Dovoljno je kratak da se pročita za manje od sata.

Nadam se tvom odgovoru.Na tvojoj strani, uvek,Adam Voker

Nije to bilo neko blisko prijateljstvo - nismo se poveravali jedan drugom,

nismo vodili duge razgovore u četiri oka, nismo pisali pisma - ali nije bilosumnje da sam se divio Vokeru, i nije bilo sumnje u to da me je posmatraokao sebi ravnom jer mi je uvek ukazivao samo poštovanje i dobru volju.Sećam se, bio je pomalo stidljiv, osobina koja je delovala čudno kod nekog

ko je imao britku pamet i ko je istovremeno bio jedan od najlepših momakana kampusu - lep kao filmska zvezda, kako se izrazila jedna mojaprijateljica. Ali, bolje i stidljiv nego arogantan, čini mi se, bolje je elegantnose utopiti u masu nego maltretirati druge nepodnošljivom savršenošću svogbića. Bio je pomalo usamljenik, ali mio i veseo kad god bi izašao iz svojeljušture, s oštrim, čudnim smislom za humor, a ono što se meni naročitodopadalo bila je širina interesovanja, sposobnost da govori o Kavalkanteuili o Džonu Donu, a da se potom okrene prema vama i podjednakokompetentno i uverljivo kaže nešto o bejzbolu što vam ranile nije palo napamet. Što se njegovog unutrašnjeg života tiče, nisam znao ništa. Izuzevtoga da ima stariju sestru (izuzetno lepu, uzgred, zbog čega biste moglipomisliti da je čitav klan Vokerovih blagoslovljen genima anđela), nisamznao ništa o njegovoj porodici ili poreklu, a još manje sam znao o smrtinjegovog mlađeg brata. Voker je sada i sam umirao, mesec dana posle svogšezdesetog rođendana počeo je da se oprašta, i pošto sam pročitao njegovodirljivo pismo puno oklevanja, nisam mogao da se otmem utisku da je topočetak, da su bistri mladi ljudi iz davnih vremena ostarili, i neće dugoproći a čitava naša generacija će nestati. Umesto da poslušam Adamovsavet i rukopis odložim do polaska u Kaliforniju, seo sam i odmah počeoda ga čitam.

Kako bih najbolje opisao svoju reakciju? Fascinacija, zabavljenost, osećajstrepnje, a zatim užas. Da nisam bio upozoren o tome da je ovo istinitapriča, verovatno bih prionuo i tih šezdeset i nešto strana posmatrao kaopočetak romana (na kraju krajeva, pisci ponekad ubace u delo lik koji nosinjihovo ime) i onda bih zaključio da je završetak nemoguć - ili previšenagao, zbog čega bi bio nezadovoljavajući - ali pošto sam mu od početkapristupio kao autobiografiji, Vokerova ispovest me je potresla i ispunilatugom. Jadni Adam. Bio je prestrog prema sebi, pun samoprekora zbogslabosti prema Bornu, previše zgađen nad sopstvenim sitnim aspiracijama imladalačkim ambicijama, namučen svojim neuspehom da shvati da imaposla s čudovištem, ali ko bi mogao da krivi jednog dvadesetogodišnjakazbog toga što je izgubio stav u mešavini sofisticiranosti i obespravljenostikoje obavijaju osobe kakav je bio Born? Otkrio mi je neke stvari o menisamom zbog kojih sam osećao gađenje. Ali, u čemu je Voker pogrešio?

Pozvao je hitnu pomoć one noći kad se napad dogodio, a zatim, posletrenutnog gubitka hrabrosti, otišao i obratio se policiji. Pod datim uslovimaniko ne bi učinio nešto više. Kakvo god da je gađenje Voker osećao premasebi, ono nije bilo izazvano njegovim ponašanjem na samom kraju. Njega jepotresao početak, prosta činjenica da je dozvolio sebi da bude zaveden, inastavio je s tim stanjem do kraja svog života - u tolikoj meri da čak i sada,kad mu se život okončava, on oseća potrebu da ispriča priču o svom sramu.Na osnovu onog što je rečeno u pismu, ovo je bilo tek prvo poglavlje.Pitam se šta li bi moglo da usledi.

Te večeri sam napisao pismo Vokeru, u kome sam mu potvrdio da sam

dobio njegovu pošiljku, izrazio brigu i saosećanje u pogledu njegovogzdravstvenog stanja, kao i to da mi je, i pored svega, drago što mi se javioposle toliko godina, da su me dirnule njegove ljubazne reči o knjigama kojesam objavio, i tome slično. Da, obećao sam, prilagodiću svoj raspored takoda imam vremena da dođem kod njega na večeru, kao i da ću vrlo radopopričati s njim o problemima koje ima s drugim poglavljem svojihmemoara. Nemam kopiju pisma koje sam mu uputio, ali sećam se da je tonbio ohrabrujući i pun podrške, da sam poglavlje koje mi je poslao opisaokao izvrsno i uznemirujuće, ili nekim sličnim izrazima, i rekao sam kako mise čini da je projekat vredan toga da se izgura do kraja. Nisam morao ništaviše da napišem, ali radoznalost je pobedila pa sam pismo završio pomaloneprimereno. Izvini što te pitam, napisao sam, ali nisam siguran da mogu dačekam do sledećeg meseca da bili otkrio šta ti se sve događalo od kadasmo se rastali. Ako si raspoložen, radovao bih se još jednom pismu prenego što dođem u goste. Ne moraš se baviti detaljima, napiši mi samo onobitno, ili bilo šta drugo što bi voleo da mi ispričaš.

Pošto nisam želeo da poverim svoje pismo Poštanskoj službi SAD, poslaosam ga ekspresno sledećeg jutra. Dva dana kasnije dobio sam Vokerovodgovor ekspresnom poštom.

Zahvalan, zadovoljan, radostan zbog susreta sledećeg meseca.Vrlo rado ću odgovoriti na tvoje pitanje, ali plašim se da će ti moja

priča biti vrlo dosadna. Jun 1969. Rukovali smo se, sećam se, obećali

jedan drugom da ćemo ostati u vezi, a zatim smo se okrenuli i pošlirazličitim pravcima. Ja sam otišao kući, kod svojih roditelja u NjuDžerzi, s namerom da ostanem nekoliko dana; te večeri sam se napio sasestrom, pao niz stepenice i slomio nogu. Čist baksuz, činilo se, ali nakraju je ispalo da je to najbolje što mi se dogodilo. Deset dana kasnije,Čestitamo! i poziv od federalne vlade da se javim na pregled za vojsku.Doskakutao sam do regrutne komisije na štakama, oni me oslobodilizbog slomljene noge, a kad su mi skinuli gips, regrutni sistem sepromenio: uvedena je lutrija. Izvukao sam visok broj, bezobrazno visokbroj (346), i iz čista mira, doslovno u trenu, suočavanje od koga samstrepeo toliko dugo bilo je zauvek uklonjeno iz moje budućnosti.

Pored tog ranog dara od bogova, uglavnom sam se kotrljao, pokušavaoda održim ravnotežu, bauljao između napada optimizma i zaslepljujućihperioda očajanja. Bez odgovornosti, zbunjujući, zbunjen. U jesen 1969.odselio sam se u London - ne zato što me je Engleska privlačila, već zatošto više nisam mogao da podnesem život u Americi. Otrov Vijetnama,suze Vijetnama, krv Vijetnama. Tada smo svi izgubili razum, zar ne? Svismo bili poludeli zbog rata koji smo prezirali i koji nismo mogli dazaustavimo. I tako sam ja napustio našu lepu zemlju, našao neku rupčaguu Hamersmitu i naredne četiri godine proveo zlopateći se za koricu hleba- štancovao sam nebrojene prikaze knjiga, prihvatao sam svaki prevodkoji mi se našao na putu, uglavnom knjige s francuskog, jedna ili dve sitalijanskog, presipao sam na engleski sve, od dosadne akademskeistorije Srednjeg istoka, preko antropoloških studija o vudu magiji, dodetektivskih romana. I sve to vreme nastavio sam da pišem svojuzamumuljenu, gnostičku poeziju. Objavio sam i knjigu, 1972, kod jednogopskurnog izdavača u Mančesteru, u trista ili četiristo primeraka, pojaviose jedan prikaz u ništa manje opskurnom časopisu, oko pedeset komadase prodalo - to me podseća na one urnebesne rečenice iz Krapoveposlednje trake (sećam se da si to delo mnogo voleo): „Sedamnaestprimeraka prodato, od toga jedanaest po veleprodajnoj ceni javnimbibliotekama na prekomorskim teritorijama. Postajem poznat.” Postajempoznat, nema šta.

Uporno sam pisao još jednu godinu, a onda sam, posle ogorčene,

mučne debate sa samim sobom, zaključio kako ne napredujem dovoljno iprestao. Nisam mislio da je to što radim loše. Bilo je povremenihiskrica, nekoliko pesama koje su donosile nešto novo i podsticajno, biloje stihova na koje sam zaista bio ponosan, ali sve u svemu rezultati sumi bili osrednji, a pomisao na to da ću proživeti jedan mediokritetskiživot prepala me je toliko da sam rešio da odustanem.

Moje londonske godine. Sumorna saznanja o izbledelim nadama, seksbez ljubavi u krevetima prostitutki, jedna ozbiljna veza s Engleskinjompo imenu Doroti, koja se raspala kada je otkrila da sam Jevrejin. No,verovao ti meni ili ne, uprkos tome što ti sve ovo sigurno delujeneveselo, mislim da sam postajao jači, da sam konačno počeo daodrastam, da sam uzeo svoj život u svoje ruke. Poslednju pesmu završiosam u junu 1973, ceremonijalno sam je spalio iznad sudopere u kuhinji, ivratio se u Ameriku. Bio sam se zakleo da se neću vratiti sve dok iposlednji američki vojnik ne napusti Vijetnam, ali sada sam imao noviplan, i nisam mogao da gubim vreme na celomudrene budalaštine takvevrste. Rešio sam da uskočim u rovove i da se borim golim rukama.Zbogom, književnosti. Dobrodošla sušta suštino, senzorijume stvarnosti.

Berkli, Kalifornija. Tri godine studija prava. Ideja je bila da činimdobro, da radim sa siromašnima, obespravljenima, da se povežem sprezrenima i nevidljivima da bih video da li mogu da ih odbranim odsurovosti i ravnodušnosti američkog društva. Još celomudrenihbudalaština? Neki bi možda to i pomislili, ali meni se nije tako činilo.Od poezije do pravde, dakle. Poetska pravda, ako želite. Jer, tužnačinjenica i dalje važi: na svetu još uvek ima mnogo više poezije negopravde.

Sada, kada me je bolest primorala da prestanem da radim, imamsasvim dovoljno vremena da razmišljam o svojim motivima za izborovakvog života. Sasvim konkretno, mislim da je sve počelo 1967, kadasam video kako Born nožem ubada Sedrika Vilijamsa u stomak - a zatimga, pošto sam otrčao da pozovem hitnu pomoć, odvlači u park i ubija ga.Bez razloga, bez ijednog jedinog razloga, a onda, ono što je još gore,uspeva da se izvuče, da napusti zemlju i prođe bez kazne za zlodelo kojeje počinio. Ne mogu da opišem koliko sam patio zbog toga, koliko još

uvek patim. Izneverena pravda. Bes i beznađe još nisu popustili, pa akose tako osećam, ako je taj osećaj za pravdu ono što u meni i dalje gorinajjasnijim plamenom, onda sam siguran da sam izabrao pravi put.

Dvadeset sedam godina na poslovima pravne pomoći, društvenogaktivizma u afroameričkim četvrtima Ouklenda i Berklija, štrajkovi zbogstanarina, tužbe protiv raznih korporacija, slučajevi policijskog nasilja,spisak je dugačak. Da, postoji jedan broj pobeda kojima sam biozadovoljan, ali ova zemlja nije ništa manje surova danas nego što je bilaonda, možda je sada surovija nego ikad, i ja jednostavno ne mogu dasedim skrštenih ruku. Osećao bih da živim u laži sa samim sobom.

Počinjem li da zvučim poput nekog arogantnog moralizatora? Nadamse da ne.

Zarada je bila bedna, naravno. Od onoga čime sam se ja bavio čovekne može da se obogati. Ali postojali su porodični fondovi koji su mi paliu krilo - i u krilo moje sestre - posle smrti naših roditelja (majka je umrla1974, otac 1976). Prodali smo kuću i očevu prodavnicu za znatnu sumunovca, i pošto je Gvin pametna i praktična žena, taj novac je bio dobrouložen, što je značilo da sam uvek imao dovoljno za život (skroman, aliudoban) i da nisam mnogo brinuo o tome koliko zarađujem svojimradom. Igraj po pravilima sistema da bi ga pobedio. Fini, mali licemernizaokret, ali svi mi moramo da jedemo, svima nam je potreban krov nadglavom. Nažalost, u poslednje dve godine računi za lečenje ozbiljno suokrnjili moju ušteđevinu, ali mislim da ću imati dovoljno dok ne dođekraj - pod uslovom da ne poživim duže, što je malo verovatno.

Kada je srce u pitanju, bauljao sam, nekako, na svoj trapav i glupnačin, mnoge godine, premnoge; žene su bile razne. Uletao sam u krevetei izletao iz njih, zaljubljivao se i odljubljivao, ali nikada nisam bio uiskušenju da se skrasim, da se oženim, sve dok, sa trideset šest, nisamsreo osobu do koje mi je zaista bilo stalo, socijalnu radnicu po imenuSandra Vilijams - da, preživala se isto kao ubijeni mladić, robovskoprezime su imali, obično robovsko prezime koje je imalo i stotine hiljadadrugih Afroamerikanaca, ako ne i milion njih - pa iako brakovi izmeđupripadnika različitih rasa mogu da stvore brojne probleme za par (sa obestrane), za mene to nikada nije predstavljalo prepreku jer sam iskreno

voleo Sandru, voleo sam je od prvog do poslednjeg dana. Bila je mudražena, hrabra žena, nadahnuta i lepa žena, samo šest mcseci mlađa odmene, ali u trenutku kada smo se sreli već je bila udata i razvedena, sadvanaestogodišnjom devojčicom, Rebekom, mojoj pastorkom, koja je isama udata, majka dvoje dece. Tih devetnaest godina koje sam proveosa Sandrom načinile su me boljim nego što sam bio, boljim nego što bihbio s bilo kim drugim, ili sam. Sada, kad je više nema (umrla je od rakagrlića materice pre pet godina), ne prođe dan da ne čeznem za njom.Jedino zbog čega mi je žao jeste što zajedno nismo imali dece, alistvaranje porodice nalazi se izvan moći čoveka koji je, kako seispostavilo, rođen sterilan.

Šta drugo da kažem? O meni se dobro stara moja domaćica (koja ćenam spremiti večeru kada budeš došao), često se viđam s Rebekom injenom porodicom, čujem se sa svojom sestrom gotovo svakog dana,imam puno prijatelja. Kada mi zdravlje dopusti i dalje proždirem knjige(poeziju, istoriju, romane, među njima i tvoje - istog trenutka kad buduobjavljeni), i dalje aktivno pratim bejzbol (neizlečiva boljka), apovremeo se prepuštam eskapizmu tipa gledanja filmova (zahvaljujućiDVD plejeru, vernom drugu usamljenika i čudaka ovog sveta). Ali,najčešće razmišljam o prošlosti, o starim vremenima, o toj dugoj godini(1967) kada mi se desilo toliko toga, desilo se u meni, oko mene, svineočekivani obrti i otkrića te godine, ludilo te godine koje me jepoguralo u pravcu života kojim sam na kraju i počeo da živim, snjegovim dobrim i lošim stranama. Ništa kao fatalna bolest ne možečoveku da izoštri misli, niti da ga natera da poželi da podvuče crtu, danapravi završnu računicu. Plan mi je da napišem knjigu iz tri dela, tripoglavlja. Da ne bude ni duga, ni komplikovana, ali mora da budenapravljena kako valja, i zbog toga me veoma muči to što sam sezaglavio u drugom delu. Budi uveren da ne očekujem od tebe da mi rešišproblem. Ali podozrevam, možda bez osnova, da će me razgovor satobom dobro prodrmati, a to je upravo ono što mi treba. Izvan toga - ipre toga -odnosno iznad i izvan mog maleckog stvaralačkog napora,ostaje ogromno zadovoljstvo zbog našeg ponovnog susreta...

Nadao sam se da će mi odgovoriti, ali nije mi palo na pamet da ćenapisati nešto više od dva-tri stupca, da će biti spreman da uloži vreme itrud da bi sa mnom podelio tako detaljan prikaz svog života - sa mnom, kojiu tom trenutku jedva da sam bio nešto više od neznanca. Mnogo prijateljaili ne, mora da je usamljen, pomislio sam, i prilično očajan, i dok sampokušavao da shvatim zbog čega sam baš ja taj koga je izabrao za svogispovednika, on se tako snažno zakačio za mene da mi je bilo nezamislivoda ne pokušam da učinim za njega sve što je u mojoj moći. Kako se vremebrzo menja. Prijatelj na samrti vraća se u moj život posle odsustva odgotovo četrdeset godina i iznenada osećam obavezu da ga ne izneverim. Ali,kakvu to pomoć ja njemu mogu da pružim? Ima problema sa svojomknjigom i, iz nekog neobjašnjivog razloga, pomislio je da imam moć daizgovorim magične reči koje će mu pomoći da nastavi da radi. Da li jeočekivao da mu dam recept za tablete koje piscima pomažu da se probiju,ili koje mogu da izleče od stvaralačke blokade? Da li je to sve što želi odmene? To je delovalo toliku nebitno, toliko van pameti. Voker je bio mudarčovek, i ako njegova knjiga treba da bude napisana, naći će način da to iuradi.

Otprilike tako nešto sam mu i rekao u svom sledećem pismu. Ne odmahna početku, jer bilo je drugih stvari koje je trebalo pomenuti (moje žaljenjezbog smrti njegove supruge, iznenađenje njegovim izborom profesije,divljenje zbog onoga što je radio i bitaka koje je vodio), ali kada sam s timzavršio, prilično otvoreno sam mu rekao kako verujem da će i sam naćinačin da reši problem. Strah je dobra stvar, nastavio sam ponavljajući rečkoju je upotrebio u svom prvom pismu, strah je ono što nas navodi darizikujemo i prevazilazimo svoje uobičajene okvire, i svaki pisac kojismatra da se kreće sigurnim tlom, teško da će napisati nešto zaista vredno.Kada je reč o zidu koji je pomenuo, rekao sam da svi u njega udaramo, i daje stanje kreativne paralize pre proizvod greške u razmišljanju pisca -odnosno toga da pisac ne razume u potpunosti ono što želi da kaže ili, blažerečeno, da je na pogrešan način pristupio temi. Da bih mu naveo primer,spomenuo sam problem koji sam imao dok sam pisao jednu od svojih ranihknjiga - takođe jednu vrstu memoara podeljenih na dva dela. Prvi deo samnapisao u prvom licu, i kada sam počeo da pišem drugi deo (koji se mnogo

direktnije odnosio na mene nego prethodni), takođe u prvom licu, bivao samsve nezadovoljniji postignutim, i na kraju sam stao. Pauza je trajalanekoliko meseci (teških i mučnih meseci), a onda mi se, jedne noći, ukazalorešenje. Shvatio sam da sam izabrao pogrešan pristup. Pišući o sebi uprvom licu, prigušio sam sebe, postao sam nevidljiv, na taj način je bilonemoguće pronaći ono za čim sam tragao. Bilo je potrebno da se odvojimod sebe, da napravim korak unazad i obezbedim prostor između sebe ionoga čime se bavim (a to sam bio ja), i zato sam se vratio na početakdrugog dela i počeo da ga pišem u trećem licu. Ja je postalo on, izahvaljujući distanci stvorenoj tom malom izmenom uspeo sam da završimknjigu. Možda i on (Voker) pati od istog problema, izneo sam svoju ideju.Možda je i on previše blizu onome o čemu piše. Možda je materijal previšezahtevan i previše ličan da bi se pisanjem u prvom licu postigla potrebnaobjektivnost. Šta on misli o ovome? Da li bi mu možda ovakav pristuppomogao da krene dalje?

U trenutku kada sam poslao pismo, do mog putovanja u Kaliforniju ostaloje još celih šest nedelja. Voker i ja smo se već dogovorili o datumu ivremenu moje posete, opskrbio me je uputstvima o tome kako da stignemdo njegove kuće, i nisam očekivao da će mi napisati još jedno pismo premog polaska. Prošlo je mesec dana, možda nešto više, i tada, kada sam senajmanje nadao, ponovo mi se obratio. Ovoga puta ne pismom, već putemtelefona. Od našeg poslednjeg razgovora prošlo je mnogo godina, ali isprvesam mu prepoznao glas - a opet (nisam siguran kako bih to objasnio), nije tobio onaj glas koga sam se sećao, ili, tačnije, bio je isti, ali kao da mu jenešto nedostajalo, isti glas samo različitog registra: Voker na korak udaljenod sebe i sveta, slab, bolestan, utišan, govorio je sporo, s jedva primetnimdrhtajem u svakoj izgovorenoj reči, kao da je sakupljao svu svoju snagu dapogura vazduh uz dušnik da bi glas uspeo da dopre do telefonske slušalice.

Zdravo, Džime, rekao je. Nadam se da vas ne prekidam dok večerate.Ne, ni najmanje. Nećemo jesti još jedno pola sata.Dobro je. Onda je sigurno vreme za koktele. Pod pretpostavkom da još

uvek piješ.Još pijem. I upravo to i radimo. Supruga i ja smo baš otvorili bocu vina i

polako se omamljujemo dok se pile ne ispeče.

Ugodnosti kućne atmosfere.A šta ti radiš? Kako je kod tebe?Ne može biti bolje. Imao sam malih problema prošlog meseca, ali sada je

sve u redu, pa radim do iznemoglosti. To sam hteo da ti kažem.Radiš na knjizi?Radim na knjizi.Što znači da si rešio problem?Zato te i zovem. Da ti zahvalim na poslednjem pismu.Znači, nov pristup, a?Tako je, neverovatno koliko mi je pomogao.To su dobre vesti.Nadam se da jesu. Plašim se jedino da je štivo prilično brutalno. Puno

ružnih stvari za koje godinama nisam imao ni volje ni hrabrosti, ali to samprevazišao i sada hitam s planom za treće poglavlje.

Znači, drugo poglavlje si završio?Prvu verziju. Završio sam je pre otprilike deset dana.Zašto mi je nisi poslao?Ne znam. Valjda sam previše nervozan, nesiguran u sebe.Ne budi smešan.Pomislio sam da je bolje da sačekam da sve završim pre nego što ti ga

pokažem.Ne, nemoj, pošalji mi odmah to drugo poglavlje. Možemo da razgovaramo

o njemu kad se budemo videli u Ouklendu sledeće nedelje.Možda nećeš hteti da dođeš kad ga budeš pročitao.O čemu ti to govoriš?Odvratno je, Džime. Dovoljno je samo da pomislim pa da mi se smuči.

Ipak ga pošalji. Bez obzira na moju reakciju, obećavam da neću otkazativečeru. Voleo bih da te opet vidim.

I ja bih tebe voleo da vidim.Dobro, onda. To je dogovoreno. Dvadeset petog u sedam sati.Vrlo si ljubazan prema meni.Ništa posebno nisam uradio.Uradio si više nego što možeš da pretpostaviš.Probaj da se čuvaš, važi?

Trudiću se.Vidimo se dvadeset i petog, onda.Da, dvadeset i petog. Kad otkuca sedam. Tek kada se veza prekinula shvatio sam koliko sam uznemiren zbog tog

razgovora. Najpre, bio sam siguran da Voker ne govori istinu o tome kakose oseća - nije mu bilo dobro, ni najmanje, i stanje mu se verovatnopogoršavalo iz minuta u minut - i dok je sasvim razumljivo što je to želeoda sakrije od mene, da bi sprečio i najmanji izraz sažaljenja s moje strane,tako što će s lažnom stoičkom veselošću tvrditi kako je Nikad bolje!, ipaksam (što je donekle paradoksalno) u njegovom tonu osetio samosažaljenje,kao da je tokom čitavog našeg razgovora pokušavao da zadrži suze, kao dase trudio da ne pukne i počne da rida u slušalicu. Njegovo fizičko stanje jeionako bilo za ozbiljnu brigu, ali ono što je mene sada zabrinulo bilo jestanje njegovog uma. U nekim trenucima tokom našeg razgovora zvučao jekao čovek na ivici nervnog sloma, kao čovek koga u jednom komadu držetek istanjena parčad kanapa i žice. Da li je moguće da ga je pisanje novogpoglavlja knjige toliko iscrpio? Ili je to bio samo jedan elemenat odnekoliko, ili od mnogo njih? Voker je, na kraju krajeva, umirao, a samačinjenica o nadolazećoj smrti, korozivni strah od nadolazeće smrti, bili supretežak teret koji više nije mogao da nosi. A opet, taj drhtavi, plačni tonmogao je biti posledica uzimanja nekog leka koji mu je pomagao da ostaneu životu. Nisam znao šta je u pitanju. Ništa nisam znao, ali posle lucidnog,otvorenog opisa sopstvene ličnosti u prvom delu knjige, uz dva rečita ismela pisma koja mi je poslao, pomalo me je iznenadilo to što je uživozvučao sasvim drugačije.

Pitao sam se kako bi izgledalo provesti veče u njegovom društvu,zatvoren u privatni svet njegove trošne, razorene ličnosti, i prvi put od kadasam dobio poziv, počeo sam da se pribojavam našeg susreta.

Dva dana posle telefonskog poziva, na moju kućnu adresu, u Fedeksovojkoverti, stigao je drugi deo njegove knjige. U kratkom propratnom pismuobavestio me je da je, ako ništa drugo, smislio naslov knjizi, 1967, i da ćesvaki deo nositi ime jednog godišnjeg doba. Prvi će biti Proleće, ovaj kojimi je upravo stigao bio je Leto, a onaj na kome radi Jesen. Telefonom mi je

već bio opisao te nove strane; reči kao što su brutalno, ružno i odvratnojoš uvek su bile sveže u mom sećanju, pa sam se spremio za nešto još gore,za priču koja će biti oštrija i neprijatnija od Proleća.

LETO Proleće se pretvorilo u leto. Za tebe je to leto posle proleća Rudolfa

Borna, ali za ostatak sveta to je leto Šestodnevnog rata, leto rasnih nemira uviše od sto američkih gradova, Leto ljubavi. Dvadeset ti je godina i upravosi završio drugu godinu studija. Kada je izbio rat na Srednjem istoku hteo sida se pridružiš izraelskoj armiji i postaneš vojnik, i pored toga što siosvedočeni pacifista koga cionizam nikada nije zanimao, ali pre nego štouspeš da doneseš odluku i napraviš planove, rat se iznenada završava i tiostaješ u Njujorku.

Ipak, osećaš snažnu potrebu da odeš iz zemlje, da budeš bilo gde samo neovde i ne sada, i zbog toga si već bio kod prodekana za nastavu da mukažeš da želiš da se prijaviš za program studiranja u inostranstvu na nižimgodinama studija (posle podužih konsultacija s ocem, koji ti je nevoljno daopristanak). Izabrao si Pariz. Tamo ne ideš samo zato što voliš Pariz, u komesi prvi put bio dve godine ranije, već zbog toga što ti je veoma stalo dausavršiš francuski, koji si već dobro znao, ali uvek može još bolje. Svestansi da je Born u Parizu, ili bar pretpostavljaš da jeste, ali u glavi si već izveoračunicu i shvatio da su šanse da naletiš na njega veoma male. A ako setako nešto i bude dogodilo, spreman si da s tim izađeš na kraj u skladu sokolnostima. Koliko bi ti uopšte bilo teško da okreneš glavu i prođeš porednjega? To je barem ono u šta sebe uveravaš, ali negde duboko u sebipremotavaš scenu u kojoj ne okrećeš glavu, u kojoj se suočavaš s njimnasred ulice i daviš ga golim rukama, do smrti.

Živiš u dvosobnom stanu u stambenoj zgradi u Zapadnoj 107. ulici,između Brodveja i Avenije Amsterdam. Tvoj cimer je upravo diplomirao iodlazi iz grada, i zato što ti treba neko ko će s tobom deliti stan, već sipozvao svoju sestru da dođe u slobodnu sobu - jer, na sreću, njena godinana Vasaru se završila i ona treba da započne postdiplomske studije na

Odseku za engleski na Kolumbiji. Ti i tvoja sestra ste oduvek bili bliski -najbolji prijatelji, zaverenici, opsesivni čuvari uspomene na umrlog brata,kolege studenti književnosti, osobe od poverenja - i tebi takav aranžmanodgovara. Naravno, zajedno ćete biti samo u toku leta jer ti u septembruletiš za Pariz, ali deo juna, čitav juli i avgust bićete zajedno, živećete podistim krovom, prvi put posle mnogo godina. Pošto odeš, tvoja sestra ćepreuzeti zakup i pronaći novog sustanara za tvoju ispražnjenu sobu.

Tvoja porodica spada u imućnije, ali ne previše imućne, bar ne postandardima bogatih, pa iako ti otac velikodušno daje novac za pokrivanjeosnovnih troškova, potrebno ti je još za knjige i ploče koje želiš da kupiš,za filmove koje želiš da pogledaš, cigarete koje pušiš, i tako počinješ datragaš za poslom tokom leta. Tvoja sestra ga je već našla. Od tebe je starijatek šesnaest meseci, ali je njeno ophođenje sa svetom znatno mudrije icelishodnije od tvog, i samo nekoliko dana pošto je saznala da će studiratina Kolumbiji i da će s tobom deliti stan u Zapadnoj 107. ulici, počela je datraži posao koji se poklapa s njenim interesovanjima i talentima. Uzevši uobzir okolnosti, sve je unapred organizovala i čim je stigla u Njujork počelaje da radi kao pomoćnik urednika kod jednog velikog komercijalnogizdavača na Menhetnu. S druge strane, ti na svoj nasumičan, opušten načinodlažeš potragu do poslednjeg trenutka i pošto ti se ne mili ideja dačetrdeset sati nedeljno provodiš u kancelariji, u odelu s kravatom, grabišprvu priliku koja ti se ukazuje. Jedan prijatelj odlazi iz grada preko leta i tise javljaš na njegovo radno mesto u Batlerovoj biblioteci, na Kolumbijinomkampusu. Plata je upola manja od onoga što tvoja sestra zarađuje, ali tešišse mišlju da na posao možeš ići pešice, što te spasava gužvanja sa hordamaznojavih putnika u podzemnoj železnici dva puta dnevno.

Pre nego što te zaposle, daju ti test. Jedna postarija bibliotekarka pruža tihrpu kartica, možda osamdeset, možda sto, na svakoj se nalazi naslovknjige, ime autora i godina izdanja, i Djuijev decimalni broj, koji tipokazuje na koju policu knjiga treba da se smesti. Bibliotekarka je visoka,namrgođena žena šezdesetih godina, izvesna gospođica Grier, kojoj si većsumnjiv i nema nameru da ti bar malo progleda kroz prste. Zbog toga što teje tek upoznala i nema načina da zna ko si, pretpostavljaš da je sumnjičavaprema svim mladim ljudima - čisto iz principa - i zbog toga ne vidi tebe

kakav jesi, već vidi još jednog od boraca gerile u ratu protiv autoriteta,nepoćudnog buntovnika koji nema pametnija posla nego da uđe u svetilištenjene biblioteke i traži posao. Govori ti da poređaš kartice po redu i ti jasnomožeš da osetiš koliko snažno ona ne želi da uspeš, koliko će biti srećna daodbije tvoju molbu, i zbog toga što želiš taj posao isto onoliko jako kolikoona ne želi da ti ga da, potrudiš se da ne pogrešiš. Petnaest minuta kasnijepredaješ joj kartice. Ona seda i počinje da ih pregleda, jednu po jednu,redom, sve do kraja, i dok posmatraš skeptični izraz na njenom licu koji selomi u neku vrstu začuđenosti, znaš da si dobro prošao. Kameno lice dajejedan osmeh. Ona kaže: niko do sada nije uspeo da ih složi bez greške. Ovoje prvi put za trideset godina da vidim ovako nešto.

Radiš od deset ujutro do četiri po podne, od ponedeljka do petka.Obavezno dolaziš na vreme, s užinom u smeđoj papirnoj kesi ulaziš uveliku, pretencioznu zgradu kvaziklasicističkog stila koju je dizajniraoDžejms Gembl Rodžers. Pompeznost i rigidnost na stranu, ta zgrada te uvekzadivi svojom grandioznošću i masivnošću, ali vrhunski idiotizam zbogkoga osećaš ogromnu neprijatnost jesu imena zaslužnih pokojnikaugravirana u fasadu - Herodot, Homer, Platon, uz brojna druga - i svakogajutra zamišljaš koliko bi zgrada drugačije izgledala da na njoj stoje nekadruga imena: imena džez muzičara, recimo (Fets Voler, Čarli Parker, BeniGudman), ili filmskih boginja iz četrdesetih (Ingrid Bergman, Hedi Lamar,Džin Tirni), ili opskurnih, skoro sasvim zaboravljenih igrača bejzbola (GasZernijal, Vejn Tervilidžer, Klajd Klac) ili, sasvim jednostavno, imena tvojihprijatelja. I tako počinje dan. Otvaraš ulazna vrata, teška ulazna vrata suglačanim mesinganim kvakama, penješ se mermernim stepeništem,susrećeš se sa Ajzenhauerovim portretom (nekadašnji predsednikUniverziteta, a zatim predsednik koji je vladao tvojim detinjstvom) i ulazišu malu prostoriju desno od glavnog pulta. Poželiš dobro jutro gospodinuGojinsu, tvom supervizoru, niskom čoveku s velikim naočarima izaobljenim trbuhom, i on ti dodeljuje zadatke za taj dan. U osnovi, postojesamo dva zadatka. Ili vraćaš knjige na police, ili šalješ novonaručene naglavni pult sa gornjih spratova pomoću malog lifta. Svaki od ovih zadatakaima svojih prednosti i mana, i svaki bi mogao da obavlja bilo ko koposeduje mentalne sposobnosti voćne mušice.

Kada vraćaš knjige na police, moraš da se uveriš, a zatim i da proveriš, dali je Djuijev decimalni broj knjige koju stavljaš na policu za jedan zareziznad u odnosu na knjigu s njene leve strane i jedan s njene desne. Knjige setovare na drvena kolica s točkovima, otprilike između pedeset i sto knjigapri svakom slaganju, i dok guraš svoje malo vozilo kroz lavirint knjiga, ti sisam, uvek i večito sam, jer su poređane knjige van domašaja svih drugihosim osoblja biblioteke, i jedino koga možeš da vidiš jesu tvoje kolegepomoćnici koji rade na pultu kod lifta. Svaki od nekoliko spratovaidentičan je svim ostalima: ogroman prostor bez prozora ispunjenbeskrajnim nizovima sivih metalnih polica, prepunih knjiga, hiljada knjiga,desetina hiljada knjiga, stotina hiljada knjiga, miliona knjiga, i povremenočak i ti, koji knjige voliš više od bilo čega na svetu, budeš preneražen,osetiš i mučninu kad shvatiš koliko milijardi reči, koliko miliona milijardireči sve te knjige sadrže. Svakoga dana satima si izolovan od sveta,nastanjuješ nešto što te podseća na bezvazdušni balon, čak i ako vazduhaima jer i sam dišeš, ali to je mrtav vazduh, vazduh koji se vekovima nijepokrenuo, i u toj zagušljivoj atmosferi ponekad osetiš omamljenost,opijenost skoro do stanja polusvesti pa moraš da se boriš s potrebom dalegneš na pod i zaspiš.

Ipak, tvoje slaganje ponekad te dovede do neočekivanih otkrića i oblakdosade koji te obavija istog trenutka se diže. Kada si naleteo na izdanjeIzgubljenog raja iz 1670, recimo. Nije reč o originalnom primerku iz 1667,već o jednom vrlo sličnom, o primerku koji je izašao ispod prese tokomMiltonovog života, knjiga koju je pesnik sasvim lako mogao držati urukama. Čudiš se kako to da nije zaključana u nekoj vitrini za retke knjige,s kontrolisanom temperaturom, već stoji ovde, na otvorenom, u memljivojgomili. Zbog čega ti je ovo otkriće toliko važno, zbog čega ti ruke drhte dokotvaraš knjigu i počinješ da okrećeš stranice? Zbog toga što si proteklihnekoliko meseci proveo zaronjen u Džona Miltona, izučavao si njegov radpažljivije nego dela bilo kog drugog pesnika koja si ikada čitao. Tokomonog mučnog semestra sa Rudolfom Bornom, bio si jedan od sveganekoliko studenata osnovnih studija primljenih na kurs Edvarda Tajlera, načuveni kurs o Miltonu koga je držao najbolji od svih profesora čitave tegodine. Pohađao si i predavanja i seminare, pažljivo si krčio put kroz

Areopagitiku, Izgubljeni raj, Ponovo stečeni raj, Samsona borca i jošmnogo drugih kraćih dela, i sada, kada si zavoleo Miltona i kada ga smatrašvećim od svih ostalih pesnika njegovog doba, osećaš trenutni nalet srećezato što si nabasao na tu knjigu, tri stotine godina staru, dok si kao slagač uBatlerovoj biblioteci pravio svoje sumanute ture.

Nažalost, takvi trenuci sreće veoma su retki. Nije reč o tome da si neštoposebno nesrećan na ovom poslu u biblioteci, ali kako vreme prolazi i kakose sati provedeni u njoj gomilaju, postaje ti sve teže da misliš na ono štoradiš, bez obzira na to koliko su ti poslovi nezahtevni. Čudan osećajnestvarnosti preplavi te svaki put kad kročiš među tihe police, osećaj danisi stvarno tu, da si zarobljen u telu koje ti više ne pripada. I tako jednogpopodneva, samo dve nedelje pošto si dobio posao koji si zaslužiosavršenim rezultatom na testu u čitavoj istoriji slagalaštva, dok obavljaš jošjedan krug s kolicima, između polica s nemačkom srednjovekovnomistorijom, gotovo se obeznaniš od straha kad osetiš da te neko otpozadipotapše po ramenu. Instinktivno se okrećeš da se suočiš s osobom koja teje dotakla - sigurno neko ko je neopaženo prošao u ovaj deo da bi napaoprvog koga nađe - a tamo stoji, na tvoje veliko olakšanje, gospodin Gojins, iposmatra te s tužnim izrazom na licu. Bez reči diže u vazduh desnu ruku,prema tebi okreće svoj povijeni kažiprst i nestrpljivo zamahuje da ga slediš.Mali čovek se gega između polica, kada dođe do hodnika skreće desno,prođe pored jednog reda polica, zatim još jednog, pa skreće desno kodpolica sa srednjovekovnom francuskom istorijom. Ti i tvoja kolica bili stetu dvadeset minuta ranije, ređao si knjige o životu u Normandiji u desetomveku, i gospodin Gojins, bez greške, odlazi pravo do mesta na kome siradio. Pokazuje na policu i kaže: Pogledaj ovo, i ti se naginješ i gledaš.Najpre ne primećuješ ništa neobično, ali onda gospodin Gojins skida dveknjige s police, dve knjige koje se nalaze na razdaljini od tridesetakcentimetara, između njih stoje tri-četiri druge knjige. Tvoj supervizor titutne knjige pod nos jasno ti stavljajući do znanja da hoće da pročitašDjuijeve decimalne brojeve zalepljene na hrbatu, i ti tek tada postaješsvestan svoje greške. Zamenio si im mesto, stavljajući prvu tamo gde jetrebalo da stoji druga, i drugu tamo gde je trebalo da stoji prva. Molim te,rekao je gospodin Gojins prilično prezrivim tonom, nemoj nikada više ovo

da uradiš. Ako se knjiga stavi na pogrešno mesto, može se desiti da jedvadeset i više godina niko ne pronađe.

Možda to i jeste sitnica, ali osećaš se poniženo zbog sopstvene nepažnje.Nije reč o tome da bi te dve knjige mogle da se zagube (konačno, bile su naistoj polici, nekoliko desetina centimetara udaljene jedna od druge), alishvatio si poentu na koju je gospodin Gojins hteo da ti ukaže, izvinio si se iobećao da ćeš ubuduće biti pažljiviji. Razmišljaš: Dvadeset godina!Zauvek! Zapanjen si tom idejom. Staviti nešto na pogrešno mesto, pa čak iako je tu negde -najverovatnije tačno ispred nečijeg nosa - moglo bi zauvekda nestane.

Vraćaš se do kolica i nastavljaš s vraćanjem knjige iz srednjovekovnenemačke istorije. Sve do sada nisi znao da te špijuniraju. Od toga imašneprijatan ukus u ustima i govoriš sebi da moraš biti pažljiviji, oprezniji, daništa ne primaš zdravo za gotovo, čak ni benigno, uspavljujuće okriljeuniverzitetske biblioteke.

Slaganje ti oduzima otprilike pola dana. Drugu polovinu provodiš sedećiiza malog pulta na jednom od gornjih spratova, čekajući da se pojavipneumatska cev s reversima, koja doleće iz utrobe zgrade i naređuje ti kojeknjige treba da izvadiš za studenta ili profesora koji ih je upravo naručio uprizemlju. Pneumatska cev pravi prepoznatljivu, kloparavu buku dok jurinagore ka svojoj destinaciji, i čuje se od trenutka kada otpočne svoj put.Pošto se knjige isporučuju sa više različitih spratova, a kako si ti tek jedanod pomoćnika na jednom od spratova, ne možeš znati da li je cev surolanim reversima za tebe ili za nekog od tvojih kolega. To ne možeš znatisve do poslednjeg trenutka, i kada je stvarno za tebe, metalni cilindar izlećeuz prasak iz otvora u zidu iza tebe i pada u kutiju uz tup zvuk i istogtrenutka pokreće mehanizam koji pali četrdeset-pedeset crvenih sijalicapostavljenih u nizovima po tavanici, od kraja do kraja sprata. Te svetiljkesu od ključne važnosti, jer ako se desi da nisi u blizini pulta kad narudžbastigne, ako si otišao po neku drugu, već naručenu, knjigu, one tisignaliziraju da je stigla nova porudžbina. Ako si u blizini pulta, izvlačišreverse iz cevi, odlaziš po tražene knjige, vraćaš se do pulta, stavljašreverse u knjige (tako da njihov gornji deo viri dva-tri centimetra), zatimstavljaš knjige u lift u zidu iza pulta i pritiskaš dugme za drugi sprat. U

poslednjoj fazi operacije, vraćaš praznu cev tako što je gurneš u malu rupuu zidu. Čuješ prijatno vuuuš kada vakuum usisa cilindar, i često će ti sedesiti da malo zastaneš, dok pratiš zvuk klepetavog projektila na njegovomstrmoglavom putu naniže. Zatim se vraćaš za pult. Smeštaš se na stolicu.Sedneš i čekaš sledeću porudžbinu.

Spolja gledano, ništa posebno. Šta bi moglo biti jednostavnije ili manjeizazovno od tovarenja knjiga u lift i pritiskanja dugmeta? Posle zlopaćenjameđu policama, kratki intervali za pultom deluju kao dobrodošle pauze.Dok god nema narudžbi koje te šalju u potragu za knjigama (a ima mnogodana kada pneumatska cev do tebe stiže tek tri-četiri puta za isto tolikosati), možeš da radiš šta god poželiš. Možeš da čitaš ili da pišeš, možeš dašetaš po spratu i prebiraš po tajanstvenim tomovima, možeš da crtaš, možeščak i da dremneš ponekad. Do sada si sve to već radio, ili bar pokušao daradiš, ali atmosfera među policama s naslaganim knjigama je opresivna,teško ti je da pažnju usmeriš duže vreme na knjigu koju čitaš ili na pesmukoju pokušavaš da napišeš. Imaš osećaj da si zaglavljen u nekakvominkubatoru i malo-pomalo počinješ da shvataš da je biblioteka dobra samoza jednu jedinu stvar: za seksualne fantazije. Ne znaš zašto ti se to dešava,ali što više vremena provodiš u tom zagušljivom prostoru, to ti se glavaviše puni slikama golih žena, prelepih golih žena, i jedino o čemu možeš darazmišljaš (ako je razmišljanje uopšte odgovarajuća reč u tom kontekstu)jeste kako jebeš te prelepe gole žene. I to ne u nekom erotično uređenombudoaru, niti u miru neke arkadske livade, već upravo tu, na podubiblioteke, valjaš se s njima u znojavom prepuštanju dok prašina milionaknjiga lebdi u vazduhu oko vas. Krešeš Hedi Lamir. Jebeš Ingrid Bergman.Tucaš Džin Tirni. Kopuliraš s plavušama i brinetama, s crnkinjama iKineskinjama, sa svim onima koje si ikada poželeo, s jednom po jednom, sadve po dve, sa tri po tri. Sati prolaze sporo, i dok sediš za svojim pultom načetvrtom spratu Batlerove biblioteke, osećaš kako ti kurac postaje krut.Sada je uvek krut, nepogrešivo je krut u krutosti najkruće erekcije, i dešavase da je pritisak toliki da moraš da izađeš iza pulta, da trčiš hodnikom domuškog toaleta, i da izdrkaš u ve-ce šolju. Gadiš se sam sebi. Preneražen sibrzinom kojom se prepuštaš požudi. Dok zakopčavaš džemper, kuneš se dase to više nikada neće desiti, baš kao da si rekao i dvadeset četiri sata pre

toga. Stid te progoni dok se vraćaš za pult i sedaš pitajući se da li sa tobomnešto sasvim ozbiljno nije u redu. Shvataš da nikada nisi bio ovolikousamljen, da si najusamljenija osoba na svetu. Prsnućeš, čini ti se, nemadruge.

Sestra ti kaže: Šta misliš, Adame? Da li da idemo kući za vikend, ili da

ostanemo i znojimo se ovde, u Njujorku?Hajde da ostanemo, odgovaraš dok zamišljaš vožnju autobusom do Nju

Džerzija i duge sate razgovora s roditeljima. Ako postane pretopio u stanu,kažeš, uvek možemo da odemo u bioskop. Ima nekih dobrih stvari koje sedaju u Njujorkeru i Taliji u subotu i nedelju, a rashladićemo se uz pomoćklima-uređaja.

Početak je jula i ti i tvoja sestra živite zajedno već dve nedelje. Pošto susvi vaši prijatelji nestali preko leta, Gvin je jedina osoba s kojom se viđaš -ako ne računaš ljude s kojima radiš u biblioteci, ali oni se ionako neračunaju nešto posebno. U tom trenutku nemaš devojku (Margo je bilaposlednja žena s kojom si spavao), a tvoja sestra se nedavno razišla smladim profesorom s kojim je bila prethodnu godinu i po. Tako vas dvojepravite društvo jedno drugom, ali što se tebe tiče, takva situacija ti potpunoodgovara i veoma si zadovoljan kako stvari teku od kada se ona uselila. Unjenom društvu si sasvim opušten, s njom možeš da razgovaraš otvorenijenego s bilo kim drugim, čudo je koliko je vaš odnos lišen konflikata. Tu itamo ona bi se ljutnula na tebe zato što si zaboravio da opereš sudove, ilizbog haosa u kupatilu, ali svaki put kad padneš na domaćem frontu, obećašda ćeš se osloboditi svojih nepoželjnih navika i, malo-pomalo, počinješ dase popravljaš.

Dogovor srećno funkcioniše, baš kao što si i zamišljao kada si joj prvi putizneo predlog, i sada, dok se na poslu, u Zamku zevanja, polako raspadašna komade, shvataš da ti to što živiš sa sestrom, bez ikakve sumnje, pomažeda sačuvaš zdrav razum, da ona, više od bilo koga drugog, ima moć daublaži očajanje koje nosiš u sebi. S druge strane, činjenica da ste ponovozajedno dovela je do nekih neobičnih posledica koje vas dvoje nistepredvideli kada ste tog proleća razmatrali ideju o udruživanju snaga. Sadase pitaš kako si mogao da budeš toliko slep. Ti i Gvin ste brat i sestra,

pripadate istoj porodici, i stoga je sasvim prirodno da, tokom vaših dugihrazgovora, na red dođu i porodična pitanja - primedbe na račun roditelja,pominjanje prošlosti, sećanja na detalje iz života koji ste delili dok ste bilideca - i zbog toga što su te teme toliko često pominjane tokom nedelja kojeste proveli zajedno, sada, čak i kada ste sami, razmišljate o njima. Ne želiteda razmišljate, ali ipak to radite. Prethodne dve godine proveo si u svesnimnastojanjima da izbegneš svoje roditelje, radio si sve što je trebalo da bi ihdržao na distanci, i u Vestfild si odlazio samo kada si znao da će i Gvin bititamo. I dalje ih voliš, ali više ti se baš i ne dopadaju. Do tog zaključka sidošao pošto je tvoja sestra otišla na studije i ostavila te samog s njima,tokom poslednje dve godine srednje škole. A kada si najzad i sam pošao nafakultet, činilo ti se kao da si pobegao iz zatvora. Ne može se reći da seponosiš zbog tog osećaja - istina je da si revoltiran njime, užasnutspoznajom o tome koliko si distanciran i hladan - i neprestano prigovarašsebi zato što si prihvatio novac od oca koji te izdržava i plaća ti školarinu,ali morao si da odeš na studije da bi bio dalje od njega i majke, a poštonemaš svoj novac, i pošto tvoj otac zarađuje više nego što je potrebno da bimogao da se prijaviš za stipendiju, koji ti je drugi izbor preostao do da sevaljaš u sramotnoj kaljuzi svog dvoličnog položaja? I tako bežiš, i znaš daje to zato da bi spasao svoj život i, ukoliko ne budeš očuvao tu razdaljinuizmeđu sebe i roditelja, počećeš da veneš i umrećeš, baš kao tvoj brat Endikada se udavio u jezeru Eho, 10. avgusta 1957, u onom malom jezeru u NjuDžerziju, prigodnog sablasnog imena, jer i nimfa Eho je usahla i umrla; kadase njen voljeni Narcis udavio od nje nije ostalo ništa do hrpa kostiju izavijanje bestelesnog, nerazaznatljivog glasa.

Ne želiš da razmišljaš o tim stvarima. Ne želiš da razmišljaš o svojimroditeljima, niti o osam godina provedenih u kući tuge. Bilo ti je desetgodina kada je Endi nastradao, kada su i tebe i Gvin poslali u letnji kamp udržavi Njujork, što znači da nijedno od vas dvoje nije bilo prisutno kada senesreća desila. Majka je bila sama sa sedmogodišnjim Endijem, planirala jeda vikend provede u bungalovu kraj jezera koji je tvoj otac kupio 1949, uvreme kada ste ti i tvoja sestra tek naučili da hodate, mesto za porodičnaleta, mesto zadimljenih roštilja i zalazaka sunca uz zujanje komaraca, aironija je bila što je bilo oglašeno za prodaju, to je trebalo da bude

poslednje leto na jezeru Eho, samo sat vremena vožnje udaljeno od vašegdoma, ali to više nije bilo mesto za miran odmor kao nekada jer su nicalenove kuće, i tako je, bez dvoje odsutne dece, tvoja majka podlegla napadunostalgije i odlučila da odvede Endija na jezero, iako je tvoj otac biopreviše zauzet da bi pošao s njima. Endi tada nije bio naročito vešt plivač,tek je savladavao tu veštinu, ali bio je nevaljalko koji je morao sve daproba, pravio je nestašluke s takvom rešenošću i energijom da su svi mislilikako će dobiti diplomu višeg kursa iz smicalica. Trećeg dana njihovogboravka tamo, negde oko šest izjutra, dok je majka još spavala u svojojsobi, Endi je uvrteo sebi u glavu da je prava prilika za plivanje bez pratnje.Pre nego što je pošao, sedmogodišnji avanturista napisao je kratku,polupismenu poruku - Draga Mama, jasam u jezeru. Voli Endi - na prstimaje izašao iz bungalova, skočio u vodu i udavio se. Jasam u jezeru.

O tome ne želiš da razmišljaš. Sada si pobegao, i nemaš hrabrosti da sevratiš u tu kuću krikova i tišine, da slušaš majku kako zavija u spavaćojsobi, da otvaraš ormarić s lekovima i brojiš bočice sedativa i antidepresiva,da razmišljaš o lekarima i nervnim slomovima i pokušajima samoubistva idugim boravcima u bolnici kada ti je bilo dvanaest godina. Ne želiš da sesećaš očevih očiju, kako si godinama imao utisak da gleda kroz tebe, kao ninjegove robotske dnevne rutine, buđenja tačno u šest i povratka s poslanikada pre devet, ili njegovog odbijanja da pomene ime svog umrlog sinapred tobom i tvojom sestrom. Više ga skoro i nisi viđao, a kako majkagotovo da i nije bila sposobna da vodi računa o kući i priprema obroke,okončao se i ritual porodične večere. Posao oko spremanja i kuvanjaobavljale su takozvane kućne pomoćnice, čitav niz kućnih pomoćnica,uglavnom istrošenih Afroamerikanki u svojim pedesetim i šezdesetim, ikako je majci više odgovaralo da večerava sama u svojoj sobi, obično bistese za kuhinjskim stolom našli, licem u lice, samo tvoja sestra i ti. Gde jevečerao otac, za vas je bila nepoznanica. Pretpostavljali ste da ide urestorane, ili u isti restoran svake večeri, ali on o tome nikada nije rekao nireč.

Bolno ti je da razmišljaš o ovim stvarima, ali sada, kada je sestra satobom, ne možeš to da izbegneš, sećanja navaljuju i protiv tvoje volje, ikada sedneš da radiš na novoj pesmi započetoj u junu, često zatičeš sebe

kako staješ usred fraze, zuriš u prozor, i prebiraš po detinjstvu.Shvataš sada da si od njih počeo da bežiš mnogo ranije nego što si

pretpostavljao. Da Endi nije umro, verovatno bi ostao poslušan i odgovoransin sve dok ne bi došao trenutak da pođeš, ali kad je domaćinstvo počeloda se raspada - s majkom koja je upala u stanje permanentne izjedajućegriže savesti i jedva prisutnim ocem - morao si negde drugde da potražišneku vrstu podnošljive egzistencije. U jasno ograničenom svetu detinjstva,drugde je označavalo školu i igrališta na kojima si igrao bejzbol sa svojimdrugarima. Želeo si da se istakneš u svemu, i zbog toga što si bio dovoljnosrećan da se rodiš sa solidnom pameću i snažnim telom, ocene su ti uvekbile negde pri vrhu u tvojoj generaciji, a bio si i uspešan u mnogimsportovima. Nikada nisi seo i razmislio o svemu ovome (za to si biopreviše mlad), ali ti uspesi su pomogli da se ublaži nešto od sivila koje jeokruživalo tvoj dom, i što si bio uspešniji, sve više si učvršćivao svojunezavisnost od oca i majke. Oni su ti, naravno, želeli dobro, nisu ti seaktivno protivili, ali došao je trenutak (moglo ti je biti jedanaest godina)kada si počeo da žudiš za tim da ti se drugovi dive, baš kao što si žudeo zaroditeljskom ljubavlju.

Samo nekoliko sati pošto su tvoju majku odveli u bolnicu za mentalnoobolele, ti si se zakleo uspomenom na brata da ćeš do kraja života bitidobar čovek. Bio si sam u kupatilu, sećaš se, pokušavao si da ne zaplačeš,pod ’dobrim’ si mislio pošten, častan, velikodušan, mislio si, neko konikoga ne ismeva, nije uobražen i ne zapodeva svađu. Imao si dvanaestgodina. Kada ti je bilo trinaest, prestao si da veruješ u Boga. Sa četrnaest siproveo prvo od tri uzastopna leta zaredom u očevoj prodavnici (pomažućikupcima pri pakovanju, slažući robu na police, radeći na kasi, primajućiporudžbine, izbacujući đubre - i tako si usavršio veštine koje će te dovestido uzvišenog nameštenja pomoćnika u Kolumbijinoj biblioteci). Kada ti jebilo petnaest, zaljubio si se u devojku po imenu Pati Frenč. Kasnije tegodine, rekao si svojoj sestri da ćeš biti pesnik. Kada ti je bilo šesnaest,Gvin je otišla od kuće, a ti si otišao u unutrašnji egzil.

Bez Gvin nikada ne bi dotle stigao. Koliko god da si želeo da oformišživot izvan domašaja svoje porodice, dom je bio mesto u kome si živeo, abez Gvin, koja te je u tom domu štitila, bio si smožden, uništen, doveden do

ruba ludila. Rana sećanja nemaš, ali prvo je vidiš kao petogodišnjakinju,vas dvoje sedite golišavi u kadi, majka pere Gvininu kosu, šampon se peniu obliku vazdušastih belih špiceva i neobičnih talasa dok tvoja sestrazabacuje glavu i smeje se, a ti gledaš potpuno očaran. Već tada je volišnajviše na svetu, a kada ti je bilo šest ili sedam godina, mislio si da ćetezauvek živeti zajedno, da ćete na kraju postati muž i žena. Nepotrebno jereći da ste umeli ponekad da se zavadite i da nečasno podvaljujete jednodrugom, ali to nije bilo često, ni upola onoliko koliko to rade drugi braća isestre. Toliko ste ličili jedno na drugo, sa svojom tamnom kosom izelenosivim očima, sa svojim izduženim telima i malim ustima, toliko stebili slični da ste mogli proći kao muška i ženska verzija iste osobe, a ondase pojavio svetloputi Endi s plavim loknama, bucmast i nabijen, i od samogpočetka doživljavali ste ga kao komičara, pametnog patuljka u natopljenimpelenama koji se porodici pridružio isključivo zbog toga da bi vas zabavio.Tokom prve godine njegovog života tretirali ste ga kao igračku ili kućnogljubimca, ali onda je progovorio pa ste nevoljno došli do zaključka da jeipak reč o ljudskom biću. Dakle, prava osoba, ali za razliku od tebe i tvojesestre, suzdržanih i lepo vaspitanih, vaš mali brat bio je razigrana čigrapromenljivog raspoloženja, naizmenično razdragan i tužan, sklonneočekivanim napadima plača i dugim intervalima ludačkog smeha.Verovatno mu nije bilo lako - dok je pokušavao da se probije u unutrašnjikrug, da bude ravan sestri i bratu - ali kako je postajao stariji, taj jaz sesužavao, ispadi su se postepeno proređivali, i ta potkraj, plačljivko serazvio u dobro dete - ne baš naročito bistro (Jasam u jezeru), ali ipakdobro.

Neposredno pre nego što je Endi rođen, tvoji roditelji premestili su sestrui tebe u susedne sobe na drugom spratu. Tu, pod krovnim gredama, bio jesvet za sebe, mala pokrajina odsečena od ostatka kuće, a posle kataklizmena jezeru, avgusta 1957, postala je tvoje utočište, jedino mesto u toj tvrđavituge gde ste ti i sestra mogli da se sklonite od ožalošćenih roditelja. I vasdvoje ste, naravno, tugovali, ali onako kako to rade deca - sebično, možda idostojanstvenije, i mesecima ste mučili sebe prisećajući se svega lošeg štoste učinili Endiju -uvreda, zadirkivanja, prezrivog dobacivanja, brecanja,pljeskanja i gurkanja, prejakih udaraca - kao da ste bili gonjeni nekim

nejasnim osećajem krivice zbog koje treba da ispaštate, da se ponižavatezbog svoje zlobe time što ćete unedogled proživljavati sve one mnogobrojnenepodopštine koje ste mu tokom godina priređivali. Ovi recitali događali suse noću, pošto biste otišli u krevet, svako je ležao u svojoj sobi i razgovaliste kroz otvorena vrata, ili biste došli jedno kod drugog, ležali na leđimapogleda uprtog u nevidljivu tavanicu. Tada ste se osećali kao siročići:duhovi vaših roditelja pohodili su donji sprat, pa je spavanje u istomkrevetu bilo prirodna reakcija, trajna uteha, lek protiv drhtaja i suza, takočestih u mesecima posle Endijeve smrti.

Ova vrsta bliskosti predstavljala je neupitno područje u tvojim odnosimasa sestrom. Postojala je od samih početaka, na samom rubu svesnogpamćenja, i ne možeš da se setiš nijednog trenutka kada si pred njom biostidljiv ili uplašen. Kada ste bili mali kupali ste se zajedno, jedno drugomste radoznalo istraživali telo igrajući se doktora, a tokom olujnihpopodneva, kada niste mogli iz kuće, Gvinina omiljena zabava bila je dazajedno skačete po krevetu potpuno goli. Ne samo zbog zadovoljstva kojeskakanje pruža, već zato što je ona volela da gleda kako tvoj penis idegore-dole, i koliko god da je taj organ bio minijaturan u tom dobu, spremnosi joj izlazio u susret jer je njoj to uvek bilo smešno, a u tebi ništa nijemoglo izazvati veću sreću od prizora tvoje nasmejane sestre. Koliko si tadaimao godina? Četiri? Pet? Na kraju deca počnu da zaziru od sirovog,kalibanskog nudizma ranog doba, i do šeste-sedme godine barijerepristojnosti već bivaju podignute. Iz nekog razloga, kod tebe i Gvin to senije desilo. Nije više bilo prskanja u kadi, ni igranja doktora, nije više biloskakanja po krevetu, ali ipak je postojala jedna neamerička opuštenost upogledu sopstvenog tela. Vrata zajedničkog kupatila često su bila otvorena,koliko si samo puta prošao pored tih vrata i spazio Gvin kako sedi na ve-cešolji i piški, koliko je puta ona tebe videla kako razodeven izlaziš ispodtuša? Bilo je sasvim prirodno videti ono drugo golo, i sada, u leto 1967,dok odlažeš olovku i gledaš kroz prozor i razmišljaš o svom detinjstvu,udubljuješ se u taj nedostatak inhibicije i zaključuješ da je to sigurno zatošto ste osećali da pripadate jedno drugom, i stoga je bilo potpunonezamislivo da se ponašate drugačije. Istina je da ste, kako je vremeprolazilo, postali zatvoreniji, ali čak i kada su vaša tela počela da se

menjaju, niste se u potpunosti povukli i zaklonili jedno od drugog. Sećaš sedana kada je Gvin ušla u tvoju sobu, sela na krevet i podigla majicu da tipokaže malu, nabubrelu bradavicu, prvi znak njenih narastajućih grudi.Sećaš se kako si joj pokazao svoju prvu stidnu dlaku i jednu od prviadolescentskih erekcija, a sećaš se i toga kako stojiš u kupatilu i posmatraškako joj niz unutrašnju stranu butina curi krv kada je dobila prvumenstruaciju. Ni trenutak se niste premišljali da li da onom drugompokažete čuda koje se dešavaju. Za događaje koji menjaju život treba imatisvedoka, a ko bi bolje ispunio tu ulogu nego jedno od vas dvoje?

Zatim je došla noć velikog eksperimenta. Trebalo je da roditelji otputujupreko vikenda, i odlučili su da ste sestra i ti dovoljno odrasli da se staratesami o sebi, bez nadzora. Gvin je imala petnaest godina, ti četrnaest. Onaskoro da je već bila žena, ti si izlazio iz perioda dečaštva, ali oboje ste bilibačeni na muke ranotinejdžerskog očaja, mislili ste na seks od jutra domraka, tela su vam gorela od požudnih fantazija, čeznula da ih nekododiruje, ljubi, gladna i neispunjena, uzbuđena i sama, ukleta. Nedelju danapre nego što će vam roditelji otputovati, vas dvoje ste otvoreno razgovaralio toj dilemi, velikoj kontradikciji sadržanoj u činjenici da si dovoljno starda želiš, ali premlad da to ostvariš. Bili ste žrtve trika koji vam je svetpripremio: živite u dvadesetom veku, pripadnici ste industrijskinajrazvijenije nacije, ni manje ni više, a da ste se rodili u nekomprimitivnom plemenu negde u Amazoniji ili južnim morima, ne biste višebili nevini. I tako ste skovali plan - odmah posle ovog razgovora - alisačekali ste da roditelji ne budu tu da biste ga sproveli.

Uradićete to jednom, samo jednom. Reč je o eksperimentu, ne o novomnačinu života, i bez obzira na to koliko budete uživali, morate da prestaneteposle te jedne noći, jer ako budete nastavili, stvari bi mogle izmaći kontroli,moglo bi da vas ponese, a onda bio bi tu i problem krvavih čaršava, a da ine pominjemo grotesknu mogućnost, nezamislivu mogućnost o kojoj nijednood vas nije htelo da progovori. Sve što je moguće izvesti, odlučili ste, alibez penetracije, čitavo mnoštvo situacija i pozicija, dok god i koliko godbudete oboje hteli, ali to će biti noć seksa bez snošaja. Sve je bilo veomauzbudljivo i zbog toga što se nijedno od vas dvoje nije oprobalo u seksu snekim drugima, pa ste dane koji su prolazili u očekivanju odlaska vaših

roditelja provodili u delirijumu iščekivanja - na smrt preplašeni, šokiranismelošću plana, sluđeni.

Bila je to prva prilika da kažeš Gvin koliko je voliš, da joj kažeš koliko jelepa, da joj gurneš u usta svoj jezik i da je ljubiš onako kako već mesecimasanjaš. Drhtao si kada si skidao svoju odeću, drhtao si od glave do petekada si se uvukao u krevet i osetio kako te njene ruke stežu u zagrljaj. Usobi je bilo mračno, ali mogao si da nazreš sjaj u očima svoje sestre, obrisenjenog lica, konture tela, i kada si se uvukao pod prekrivač i osetio golotelo, kožu svoje petnaestogodišnje sestre kako se priljubljuje uz tvoju kožui tvoje golo telo, stresao si se, gotovo da si ostao bez daha od naletaosećaja koji su te preplavili. Ležali ste nekoliko trenutaka tako zagrljeni,prepletenih nogu, priljubljenih obraza, previše prestravljeni da učinite bilošta drugo nego da se držite, u nadi da se nećete raspasti od čistog straha.Konačno, Gvin počinje da prevlači ruku preko tvojih leđa, a zatim senadnosi nad tvoje lice i ljubi te, ljubi te dugo i jako, agresivno, kako nisiočekivao, i dok se njen jezik zariva u tvoja usta, shvataš da nema boljestvari na svetu od toga da te neko ovako ljubi, ovako kao ona sada, da je tojedino i vrhunsko opravdanje za tvoje postojanje. Nastavili ste još dugo dase ljubite, vas dvoje od uzdaha i nespretnih dodira, sve dok vas jezik nijezaboleo i dok pljuvačka nije počela da vam curi iz usta. Konačno si skupioi hrabrost da spustiš dlanove na njena prsa, njene male, ne sasvim narasledojke, i prvi put u životu kažeš sebi: ja dodirujem gole devojačke grudi.Pošto si neko vreme prelazio dlanovima preko njih, sada počinješ da ljubišmesta koja si dodirivao, da kružiš jezikom oko bradavica, da ih sisaš, iiznenadilo te je kako postaju sve čvršće i uzdignutije, baš kao i tvoj penis,koji se ukrutio onog trenutka kad si se popeo na svoju sestru, golu. To ti jeipak bilo previše, zbog te inicijacije u divote ženske anatomije brzo sidosegao svoj maksimum. Gvin nije ni morala da ti pomogne kod tvoje prveejakulacije te noći, divljačkog grča koji se izlio preko njenog stomaka. Nasreću, koliku god sramotu da si osećao, trajala je kratko, jer još dok su iztebe tekli sokovi, Gvin je počela da se smeje i da na taj način nazdravljatvom dostignuću. Veselo je trljala svoj stomak.

Nastavilo se tako satima. Bili ste oboje veoma mladi i neiskusni,napaljeni i neumorni, oboje toliko ludi u svojoj gladi za onim drugim, a

pošto ste obećali sebi da će se to desiti samo taj jedan put, nijedno od vasnije želelo da stane. Sa svom snagom i neumoljivošću svojih četrnaestgodina, brzo si se oporavio od nenamernog izliva, i dok je Gvin nežnoobuhvatila tvoj penis (blažena uznesenost, neopisiva sreća), ti si navaliodalje na svoju lekciju iz anatomije prelazeći rukama i ustima po ostalimpredelima njenog tela. Otkrio si sočne, meke regije vrata i unutrašnje stranebutine, neizbrisivo zadovoljstvo koje izazivaju pregib donjeg dela leđa istražnjice, gotovo neizdrživ užitak lizanja uveta. Blesak dodira, ali i mirisparfema koji je Gvin stavila za tu priliku, znoj vaših tela dok klize jedno nizdrugo, i mala simfonija zvukova koje ste oboje proizvodili tokom čitavenoći, zajedno i ponaosob: stenjanje i krici, uzdasi i povici, a onda, kada jeGvin svršila prvi put (trljajući klitoris srednjim prstom desne ruke), zvukvazduha ispušten kroz nozdrve, ubrzan ritam disanja, trijumfalni izdah nakraju. Prvi put, posle koga su usledila još dva puta, možda i treći. Što setebe tiče, pored onog solističkog ispada, bio je još i onaj kada je sestrauzela u ruku tvoj penis, kada se ruka kretala gore-dole dok si ležao naleđima u izmaglici narastajućeg uzbuđenja, a zatim i kada ga je stavila uusta ponavljajući taj pokret uz tvoj ponovo ukrućen ud, i neobjašnjivoduboka prisnost koju ste osetili kada si u ta ista usta svršio - tečnost jednogtela koja prelazi u drugo, spoj duša. Posle toga se tvoja sestra bacila nakrevet, raširila noge i rekla da je dodiruješ. Ne tu, kazala je, tu, pa te jeuhvatila za ruku i povela do mesta na kom je želela da budeš, do mesta nakome nikada nisi bio, i ti, koji pre te noći nisi znao ništa, polako si otpočeosvoje obrazovanje kao ljudsko biće.

Šest godina kasnije sediš u kuhinji, u stanu koji deliš sa sestrom, u

Zapadnoj 107. ulici. Početak je jula, 1967, i upravo si joj rekao da bi viševoleo da ostaneš u Njujorku za vikend, da nemaš volje da putuješ doroditeljskog doma autobusom. Gvin sedi preko puta tebe, odevena u plavišorts i belu majicu, zbog vrućine je podigla svoju dugu, tamnu kosu, i tiprimećuješ da su joj ruke potamnele, da uprkos kancelarijskom poslu, zbogkoga je veliki deo dana provodila u zatvorenom, ipak izlazi na suncedovoljno često da joj koža dobije ovu lepu smeđu boju đumbira, koja tezbog nečega podseća na zlatastu boju krofni. Pola sedam je, četvrtak uveče,

oboje ste se vratili s posla, pijete pivo pravo iz konzerve i pušite’česterfild’ bez filtera. Za sat i nešto otići ćete na večeru u jeftin kineskirestoran - više zbog klima-uređaja nego zbog hrane - ali za sada ti jedovoljno to što sediš i ne radiš ništa, skupljaš snagu posle napornog dana ubiblioteci, o kojoj si počeo da govoriš kao o Zamku zevanja. Pošto siizjavio da ne želiš da ideš u Nju Džerzi, siguran si da će Gvin početi dagovori o vašim roditeljima. Spreman si za to, i razgovaraćeš o njima akobaš moraš, samo se nadaš da razgovor neće dugo trajati. Devetmilionitopoglavlje sage o Mardž i Badu. Kad ste ti i sestra počeli roditelje da zovetepo imenu? Ne možeš tačno da se setiš, ali otprilike onda kada je Gvin otišlana studije. Kada si s njima, oni su i dalje mama i tata, a kada ste sestra i tisami, onda su Mardž i Bad. Malo izveštačeno, možda, ali pomaže da ih umislima odvojiš od sebe, da stvoriš iluziju distance, a upravo to ti je ipotrebno, govoriš sebi, to ti je potrebno više od bilo čega drugog.

Stvarno ne razumem, kaže ti sestra. Ti više uopšte nećeš tamo da ideš.Voleo bih da je drugačije, odgovaraš joj i pomirljivo slažeš ramenima, ali

svaki put kad kročim u tu kuću, osećam kako me usisava u prošlost.Zar je to toliko strašno? Hoćeš da kažeš da imaš samo loše uspomene. To

je smešno. Smešno i neistinito.Ne, ne, nisu sve loše. Ima i dobrih i loših, ali ono što je čudno, kad god

sam tamo, mislim samo na loše. Kad nisam, mislim na one dobre.A zašto se ja ne osećam tako?Ne znam. Možda zato što nisi dečak.Kakve to veze ima?Endi je bio dečak. Nekada smo tu bili nas dvojica, a ostao sam samo ja -

jedini preživeli u brodolomu.Pa? Bolje jedan nego nijedan, pobogu.Zbog njihovih očiju, Gvin, zbog izraza na njihovim licima dok me gledaju.

U jednom trenutku osećam kao da mi prigovaraju. Zašto ti? kao da pitaju.Zašto si ti ostao živ kad tvoj brat nije? A u sledećem me obasipajunežnošću, brižnom, mučnom, pretrano zaštitničkom ljubavlju. Poželim daiskočim iz kože.

Preteruješ. Ne prigovaraju ti, Adame. Toliko su ponosni na tebe, treba daih čuješ kako pričaju kad nisi tamo. Beskrajne himne o čudesnom dečaku

koga su napravili, krunisanom princu dinastije Voker.E, sada ti preteruješ.Zapravo, i ne. Da te ne volim toliko, bila bih ljubomorna.Ne znam kako ti to podnosiš. Da ih gledaš zajedno, mislim. Pitam se zbog

čega su i dalje u braku.Zbog toga što žele da budu, eto, zato.To nema nikakvog smisla. Pa oni više ne mogu ni da razgovaraju jedno s

drugim.Prošli su zajedno kroz mnogo toga, i više i ne moraju da razgovaraju ako

im nije do razgovora. Dok god žele da ostanu zajedno, nije naše da brinemoo tome kako su organizovali svoj život.

Ona je nekada bila tako lepa.I sada je lepa.Suviše je tužna da bi bila lepa. Niko toliko tužan ne može biti lep.Zastaješ za trenutak da razmisliš o tome što si upravo rekao. Zatim,

odvrativši pogled od svoje sestre, nesposoban da je gledaš dok smišljašsledeću rečenicu, dodaješ:

Meni je nje žao, Gvin. Ne mogu ti reći koliko sam puta poželeo da jepozovem i kažem joj da je sve u redu, da može da prestane da mrzi sebe, dase već dovoljno dugo kažnjava.

Treba to da uradiš.Ne želim da je uvredim. Sažaljenje je grozna, beskorisna emocija - moraš

ga zapakovati i zadržati za sebe. Onog trenutka kada pokušaš da ga izraziš,samo pogoršavaš stvari.

Sestra ti se smeška, nekako neprikladno, čini ti se, ali kada pažljivijepogledaš njeno lice i vidiš ozbiljan, zamišljen pogled u njenim očima,shvataš da se nadala da ćeš reći ovako nešto, da joj je lakše jer vidi da nisirezervisan i hladan kao što se predstavljaš, da u tebi ipak ima saosećanja.Kaže: U redu, bato. Ti se preznojavaj u Njujorku, ako baš hoćeš. Ali, čistoda znaš, povremena putovanja kući mogu da dovedu do vrlo zanimljivihotkrića.

Kao na primer?Kao na primer kutija koju sam našla ispod svog kreveta kada sam bila

prošlog puta.

Šta je bilo u njoj?Razne stvari, mogu ti reći. Jedna od njih je i drama koju smo zajedno

napisali u srednjoj školi.Ne smem ni da pomislim...Kralj Ibi Drugi.Jesi li bacila pogled?Nisam mogla da odolim.I?Plašim se da nije tako sjajno. Ali, bilo je nekih zanimljivih delova, a dve

scene su me skoro nasmejale. Kada Ibi uhapsi svoju ženu jer je podrignulaza stolom, i onaj deo kad Ibi objavi rat Americi da bi je ponovo daoIndijancima.

Adolescentske koještarije. Ali, dobro smo se zabavljali, je l’ da? Sećamse da sam se valjao po podu i da sam se smejao toliko da me je stomakboleo.

Mislim da smo se smenjivali u pisanju. Rečenicu ja, rečenicu ti. Ili smo toradili kod čitavih govora?

Mislim da su ipak veći delovi u pitanju. Ali nemoj me terati da sezakunem. Možda grešim.

Bili smo potpuno ludi tada, zar ne? I ti i ja - oboje podjednako i potpunoludi. I niko nikada to nije ni pretpostavio. Svi su mislili da smo uspešna idobro uklopljena deca. Divili su nam se, zavideli nam, a negde dubokounutra, i ti i ja smo bili ludi.

Ponovo gledaš sestru u oči i vidiš da ona želi da razgovara o vašemvelikom eksperimentu, o temi koju nijedno od vas godinama nije pokrenulo.Da li je vredi sada načeti, ili ćeš razgovor prebaciti na nešto drugo? Prenego što uspeš da odlučiš, ona kaže:

Mislim, to što smo uradili one noći bilo je potpuno sumanuto.Stvarno tako misliš?Zar ti ne misliš?Zapravo i ne. Istina je, kita me je bolela još nekoliko nedelja, ali u mom

sećanju to je i dalje najbolja noć u mom životu.Gvin se smeška, razoružana tvojim nonšalantnim stavom prema onome što

većina ljudi smatra zločinom protiv prirode, smrtnim grehom. Ona kaže: Ne

osećaš krivicu?Ne. Tada je nisam osećao, a ne osećam je ni sada. Uvek sam mislio da je

isto i s tobom.Želela sam da osećam krivicu, govorila sam sebi da treba da se osećam

krivom, ali istina je da je nisam osećala. Zato i mislim da smo nenormalni.Zato što smo iz svega toga izašli bez ožiljaka.

Ne možeš da osećaš krivicu ako nisi uradio nešto loše. Ono što smo miuradili nije bilo loše. Nikoga nismo povredili, je l’ tako? Nismo prislilijedno drugo na nešto što nismo želeli. Čak nismo ni išli do kraja. To je biomali mladalački eksperiment, i to je sve. I drago mi je što smo ga sproveli.Iskren da budem, jedino sam žalio što ga nismo ponovili još neki put.

Ah. Dakle, mislio si isto što i ja.Zašto mi nisi rekla?Valjda sam bila preplašena. Bilo me je strah da bismo, ako budemo

nastavili, mogli da upadnemo u ozbiljnu nevolju.Pa si zato našla momka. Dejv Krajer, kralj životinja.A ti si se zatreskao u Peti Frenč.Davno prošlo vreme, koleginice.Da, sve je to davno prošlo vreme, zar ne? I tako, ti i tvoja sestra razgovarate o prošlosti, o tihom, praznom braku

vaših roditelja, o mrtvom bratu, i detinjastoj farsi koju ste napisali tokomprolećnog raspusta pre mnogo godina, ali sve je to samo mali deo vremenakoje provodite zajedno. Drugi deo potrošen je u kratkim razmenamainformacija koje se tiču održavanja domaćinstva (odlazak u nabavku,spremanje, kuvanje, plaćanje stanarine i računa), ali najveći deo u razmenireči između vas tog leta odlazi na sadašnjost i na budućnost, na rat uVijetnamu, knjige i pisce, pesnike i muzičare, filmske stvaraoce, kao i napriče koje donosite kući svako sa svog posla. Ti i tvoja sestra ste oduvekrazgovarali, vas dvoje vodite složen, neprekinut dijalog još od najranijegdetinjstva, i ta spremnost da podelite svoje misli i ideje verovatno nanajbolji način određuje vaše prijateljstvo. Ispostavlja se da se slažete okovećine stvari, ali nikako svih, i uživate da se preganjate oko onih oko kojihse razilazite. Vaše prepirke o relativnim vrednostima različitih autora i

umetnika imaju donekle komičan ton jer se vrlo retko dešava da jedno odvas ubedi ono drugo da promeni mišljenje. Primer koji ovo potkrepljuje:oboje smatrate da je Emili Dikinson vrhunska pesnikinja devetnaestog veka,ali dok si ti slab na Volta Vitmana, za Gvin je on bombastičan i sirov, lažniprorok. Čitaš joj naglas jedno kraće delo („Ljubavni ples orlova”), ali onase ne da razuveriti, kaže ti kako joj je baš žao, ali pesma o tome kako seorlovi krešu u vazduhu i nije nešto što je se dotiče. Još jedan primer: ona sedivi „Midlmarču” više nego bilo kom drugom romanu, i kada joj priznaš danisi uspeo da odmakneš dalje od pedesete strane, preklinje te da pokušašjoš jednom, i ti to i činiš, i ponovo odustaješ pre nego što stigneš dopedesete strane. Primer: vaši stavovi o ratu i američkoj politici su identični,ali s obzirom na to da je regrutacija odmah iza ugla, čim diplomiraš, mnogosi gorljiviji i uporniji od nje, i kad god bi otpočeo s jednom od svojih ljutitihgovorancija protiv Džonsonove administracije, Gvin bi ti se osmehnula,začepila prstima uši i čekala da prestaneš.

Oboje volite Tolstoja i Dostojevskog, Hotorna i Melvila, Flobera iStendala, ali u tom trenutku svog života ne možeš da svariš HenrijaDžejmsa, dok Gvin zastupa stav da je on gigant nad gigantima, kolos zbogkoga svi ostali romanopisci izgledaju kao patuljci. Savršeno ste harmoničnikada su u pitanju veličine Kafke i Beketa, ali kada joj kažeš da u to društvospada i Selan, smeje ti se i zove ga fašistom i manijakom. Volas Stivens da,ali kod tebe onda dolazi Vilijam Karlos Vilijams, a ne T. S. Eliot, čiji delaGvin citira napamet. Ti braniš Kitona, ona brani Čaplina, i dok oboje urlateod smeha pred prizorom braće Marks, tvoj obožavani V. K. Filds njoj neuspeva da izmami ni osmejak. Trifo vas oboje dotiče u svojim najboljimradovima, ali Gvin smatra da je Godar pretenciozan, a ti ne, i dok ona slaviBergmana i Antonionija kao dvojicu vrhunskih majstora, ti joj preko voljegovoriš kako su tebi njihovi filmovi dosadni. Kod klasične muzike nemasukoba, na vrhu liste je Bah, ali tebe sve više interesuje džez, dok Gvin idalje naginje ludilu rokenrola, koji tebi, uglavnom, više ništa ne govori. Onavoli da pleše, ti ne. Ona se mnogo više smeje i manje puši. Slobodnija je,srećnija osoba od tebe, i kad god si s njom, svet ti deluje svetliji i pitomiji,kao mesto u kome tvoje sumorno, introvertirano biće skoro da može da seoseti kao kod kuće.

Razgovor se nastavlja tokom leta. Pričate o knjigama i filmovima i ratu, tigovoriš o svom poslu i svojim planovima za budućnost, govoriš o prošlostii sadašnjosti, takođe govoriš i o Bornu. Gvin zna da patiš. Shvata da ti toiskustvo i dalje predstavlja veliki teret, i svaki put iznova pažljivo slušadok joj pričaš istu priču, opsesivnu priču koja se privila uz tvoju dušu ipostala neodvojivi deo tvog bića. Pokušava da te uveri da si ispravnoreagovao, da ništa drugo nisi mogao da uradiš, i mada si svestan da ubistvoSedrika Vilijamsa nisi mogao sprečiti, znaš da si kukavički oklevao prenego što si se obratio policiji i tako dozvolio Bornu da nekažnjen pobegne, ito nikada sebi nećeš biti u stanju da oprostiš. Sada je petak, prvo večejulskog vikenda koji se rešio da provedeš u Njujorku, i dok sediš sasestrom za kuhinjskim stolom, piješ svoje pivo za kraj radnog dana i pušišcigarete, razgovor se opet vraća na Borna.

Nešto sam razmišljala, kaže Gvin, i prilično sam sigurna da je sve počelozbog toga što je Born osetio seksualnu privlačnost prema tebi. Nije to bilasamo Margo. Već njih dvoje zajedno.

Zbunjen sestrinom teorijom, za trenutak zastaješ da promisliš da li touopšte ima nekog smisla, bolno je opet prelaziti preko tvojih zapetljanihodnosa sa Bornom iz ove nove perspektive, i na kraju kažeš ne, ne slažeš ses tim.

Razmisli samo, uporna je Gvin.Razmišljam, odgovaraš. Da je to tačno, on bi me startovao. A nije.

Nikada nije probao ni da me dodirne.Nema to veze. Velika je verovatnoća da ni sam nije bio svestan. Ko još,

molim te, zasipa hiljadama dolara dvadesetogodišnjaka koga vidi prvi put uživotu, samo zato što je zabrinut za njegovu budućnost? To se radi izhomoerotske privlačnosti. Born se zaljubio u tebe, Adame. Da li je i samtoga bio svestan, nebitno je.

I dalje nisam ubeđen, ali kad već pominješ, voleo bih da mi se nabacivao.Razbio bih mu njušku i rekao mu da odjebe, i tako nikada ne bismo pošli ušetnju Riversajd drajvom, i nikada se ne bi desilo da mali Vilijams budeubijen.

Da li je neko pokušao s tobom sličnu stvar?Kakvu stvar?

Neki muškarac. Da li ti se ikada nabacivao neki muškarac?Bilo je nekih neobičnih pogleda, ali niko mi ništa nije rekao.Znači, nikada to nisi radio.Šta nisam radio?Imao seksualni odnos s muškarcem.Bože, ne!Ni kad si bio mali?O čemu to pričaš? Mali dečaci ne stupaju u seksualne odnose. Ne mogu

to da rade - iz prostog razloga što su mali dečaci.Ne mislim sasvim mali. Mislim na doba odmah posle puberteta. Trinaest,

četrnaest godina. Mislila sam da svi dečaci u tim godinama vole da drkajujedni drugima.

Ja ne.A čuveno drkanje ukrug? Mora da si nekada učestvovao u tome.Koliko sam imao godina kada sam poslednji put išao u letnji kamp?Ne sećam se.Trinaest... Mora da sam imao trinaest jer sam sa četrnaest počeo da radim

u Šop-rajtu. U svakom slučaju, te poslednje godine u kampu neki dečaci umojoj kućici su radili to. Njih šestorica-sedmorica, ali ja sam bio previšestidljiv da bih im se pridružio.

Previše stidljiv ili previše zgađen?I jedno i drugo, čini mi se. Oduvek sam osećao odbojnost prema muškom

telu.Ne prema svom, nadam se.Mislim, prema telima drugih muškaraca. Nemam želju da ih dodirnem, niti

da ih vidim gole. Iskren da budem, često sam se pitao zbog čega ženeprivlače muškarci. Da sam ja žena, verovatno bih bio lezbijka.

Gvin se osmehuje na apsurdnost tvoje primedbe. To je zato što si muško,kaže ona.

A ti? Da li je tebe nekad privukla neka devojka?Naravno. Devojke se stalno zaljubljuju jedna u drugu. To nekako ide u

rok službe.Mislim, da li si osetila seksualnu privlačnost? Da li si osetila želju da

spavaš s drugom devojkom?

Upravo sam provela četiri godine u ženskom koledžu, sećaš se?Neminovno je da se u klaustrofobičnoj atmosferi takve vrste dese nekestvari.

Stvarno?Da, stvarno.Nikada mi nisi rekla.Nikada nisi pitao.Zar sam morao? A šta je s Paktom o nemanju tajni iz 1961?To nije tajna. Potpuno je beznačajno da bi se kvalifikovalo kao tajna. I,

čisto da se zna - da ne bi stekao pogrešan utisak - to se desilo tačno dvaputa. Prvi put sam bila uduvana. Drugi put sam bila pijana.

I?Seks je seks, Adame, a svaki seks je dobar ako ga obe osobe žele. Tela

vole dodire i poljupce, a kada zatvoriš oči, sasvim je svejedno ko tedodiruje i ljubi.

Čisto principijelno, u potpunosti se slažem s tobom. Hteo sam samo daznam da li si uživala i, ako jesi, zašto se to nije češće dešavalo.

Da, uživala sam. Ali ne preterano, ne kao u seksu sa muškarcima. Zarazliku od tvog ugla gledanja, ja obožavam muška tela, a naročito mi se milijedna stvar koju oni imaju a žene ne. Prijatno je biti s devojkom, ali to nematoliku snagu dobrog starog dvopolnog klinča.

Koliko kara, toliko muzike.Tačno. Niži razred.Misliš, niži razrez.Grčeći se od smeha, Gvin te gađa paklom svojih cigareta i viče tobože

ljutito: Ti si nemoguć! Ti si upravo takav: nemoguć. Onog trenutka kada ta reč izleti iz usta tvoje

sestre, zažališ zbog svoje proste i loše šale, i do kraja večeri, kao i skorocelog narednog dana, ta reč ostaje prikačena za tebe kao kletva, kao nekabezdušna osuda onoga šta si i ko si. Da, ti jesi nemoguć. Ti i tvoj život stenemogući, i pitaš se kako ćeš, pobogu, naći put iz ovog ćorsokaka očajanjai samoprekora. Da li je samo Born odgovoran za ono što ti se dešava? Da lijedan jedini trenutak gubitka hrabrosti može da te ošteti toliko da više

nemaš vere u budućnost? Pre samo nekoliko meseci hteo si da zapališ svetsvojom genijalnošću, a sada misliš da si glup i nesposoban, moronskamašina za masturbaciju zatrpana u mrtvom vazduhu dosadnog posla, da siniko. Da nema Gvin, možda bi razmislio o tome da odeš u bolnicu. Ona jejedina osoba s kojom možeš da razgovaraš, jedina osoba zbog koje seosećaš živim. Pa opet, koliko god da si srećan što si ponovo s njom, znašda ne treba da je preopteretiš svojim problemima, da ne možeš od njeočekivati da se preobrazi u božanskog hirurga koji će ti otvoriti grudni koš ipopraviti tvoje bolesno srce. Moraš pomoći sam sebi. Ako se nešto u tebislomilo, ti si taj koji moraš da ga sastaviš sopstvenim rukama.

Posle dvadeset četiri sata sumorne introspekcije, agonija polako popušta.

Preokret počinje u subotu, druge večeri julskog vikenda koji si odabrao daprovedeš na Menhetnu. Posle večere, sestra i ti se vozite autobusom 104niz Brodvej sve do bioskopa Njujorker, stižete u hladovinu zamračenogprostora da biste pogledali film Karla Drejera iz 1955, pod naslovom Ordet(Reč). Obično te ne zanimaju filmovi o hrišćanstvu i religiji, ali Drejerovarežija je toliko precizna i prodorna da vrlo brzo bivaš ponet pričom, kojapočinje da te podseća na muzičko delo, kao da je film vizuelni prevoddvodelne Bahove kompozicije. Estetika luteranstva, šapućeš u jednomtrenutku Gvin u uho, ali pošto ona nije upoznata s tokom tvojih misli, nemapojma o čemu govoriš i na komentar ti uzvraća zbunjenim izvijanjem obrva.

Gotovo da nema potrebe iznositi prežvakane stvari o kompleksnosti priče.Koliko god da su privlačni, svi ti obrti svode se na jednu pripovest umnoštvu drugih, na jedan film među bezbrojnim drugim filmovima, i danema takav kraj, Ordet bi na tebe ostavio utisak kao i svaki drugi dobarfilma koji si do tada gledao. Kraj je od ključne važnosti jer na tebe delujepotpuno neočekivano, pogađa te snagom drveta koje pada pod udarcemsekire.

Telo žene sa farme koja je umrla na porođaju izloženo je u kovčegu, akraj nje je ucveljeni muž. Ludi brat, koji misli da je oličenje Hristovogdrugog dolaska, ulazi u prostoriju i za ruku drži kćerkicu tog para. Dokmala grupa ožalošćenih rođaka i prijatelja posmatra sa zebnjom kakvu ćeblasfemiju i svetogrđe ovaj počiniti, inkarnacija Isusa iz Nazareta obraća se

mrtvoj ženi smirenim i tihim glasom. Ustani, naređuje joj, podigni se izsanduka i vrati se u svet živih. Nekoliko sekundi potom, ženina rukapočinje da se pomera. Taman pomisliš da je to halucinacija, da se tačkagledišta pomerila iz objektivne stvarnosti u svest poremećenog brata. Ali,ne. Žena otvara oči, nekoliko trenutaka zatim sedne, potpuno oživela.

U bioskopu je gužva, i polovina ljudi u publici naglas se smeje ovomčudesnom uskrsnuću. Ne zameraš im zbog skeptičnosti, ali za tebe je ovojedan transcendentni trenutak, i ti sediš, grčevito držiš sestru za ruku dok tise suze slivaju niz obraze. Desilo se ono što nije moglo da se desi, i točemu si prisustvovao, zaprepastilo te je.

Posle toga više nisi isti. Ne znaš šta je, ali suze koje si prolio dok sigledao scenu u kojoj se žena vraća među žive, kao da su isprale deo otrovakoji se nagomilao u tebi. Dani prolaze. U različitim trenucima razmišljaš otome kako taj omanji nervni slom koji si doživeo na balkonu bioskopaNjujorker ima neke veze s tvojim bratom Endijem, ili, ako ne s Endijem,onda sa Sedrikom Vilijamsom, ili možda s obojicom. U nekim drugimtrenucima uveren si da, nekim čudnim, samilosnim preklapanjem subjekta iobjekta, posmatraš samog sebe kako ustaješ iz mrtvih. I dalje osećaš da siuklet, ali osećaš i da ćeš, kada dođe dan da te popnu na vešala, ipak moćida se našališ, poslednji put, ili da razmeniš par ljubaznih reči sa svojimdželatom.

Svake godine otkad je brat umro, ti i sestra slavite njegov rođendan. Samo

vas dvoje, bez roditelja, rodbine ili nekih drugih gostiju. Prve tri godine,dok ste još bili dovoljno mladi da leta provodite u letnjim kampovima,zabavu biste napravili na otvorenom. Išunjali biste se na prstima svako izsvoje brvnare, usred noći, pretrčali preko terena za bejzbol sve do livade nasevernom rubu teritorije kampa, a zatim jurnuli kroz šumu s baterijskimlampama, koje su vam osvetljavale staze kroz drveće i žbunje - svako je uruci držao kolačić u omotu, ukraden iz menze posle večere. Tri letazaredom, posle završetka kampovanja, oboje ste radili u supermarketu svogoca, tako da ste za dvadeset šesti jul bili kod kuće i mogli ste dan rođenjasvog brata da slavite u Gvininoj sobi u potkrovlju. Sledeće dve godine bilesu najteže, pošto ste oboje putovali tih leta i bili razdvojeni tog dana. Ipak,

uspeli ste da neku skraćenu verziju rituala priredite putem telefona. Prošlegodine otputovao si autobusom za Boston, gde je Gvin živela sa svojimtadašnjim dečkom, pa ste otišli u restoran da podignete čaše u čast Endijakoga više nema. Sada vam se približava još jedan dvadeset šesti jul i prviput posle dugo vremena vi ste zajedno, spremate se da otpočnete svojumalu proslavu u stanu koji delite u Zapadnoj 107. ulici.

Nije to zabava u tradicionalnom smislu reči. Tokom godina, sestra i ti sterazvili nekoliko strogih pravila koji se tiču tog događaja i, uz manje izmene,u zavisnosti od toga koliko ste imali godina, dvadeset šesti jul je imitacijasvakog dvadeset i šestog jula iz prethodnih deset godina. U osnovi,rođendanska večera je razgovor podeljen u tri dela. Hrana se servira i jedese, i kada se razgovor iz tri dela okonča, pojavljuje se mala čokoladna tortana kojoj stoji jedna svećica, tačno u centru. Ne peva se pesma. Reči pesmeizgovarate uglas, blago, gotovo šapatom, ali ne pevate. I ne gasite svećicu.Pustite je da izgori do kraja i slušate kako se plamen gasi u čokoladnomprelivu, uz šištanje. Posle parčeta torte, otvarate bocu viskija. Alkohol jenovi momenat, uveden tek 1963. (poslednje u nizu leta u kojima ste radili usupermarketu, kada je tebi bilo šesnaest a Gvin sedamnaest godina), ali dvegodine posle toga bili ste razdvojeni, bez pića, a prošle godine ste bili najavnom mestu, što je značilo da ste pazili koliko ste pili. Ove godine ustanu u Njujorku, plan je bio da sve bude kako treba i da se napijete.

Gvin se doterala i našminkala za večeru, za sto je sela sa zlatnimkarikama u ušima, u sivozelenoj letnjoj haljini, od koje su njene sivozeleneoči još življe sjale. Ti si u klasičnoj beloj košulji zakopčane kragne, nosišjedinu kravatu koju imaš, istu onu zbog koje te je Born ismevao prošlogleta. Kada te ugleda tako odevenog, Gvin se nasmeje i kaže da izgledaš kaomormon - jedan od onih ozbiljnih mladih ljudi koji kucaju na vrata i deleletke, prozelit na svetoj misiji. Besmislica, kažeš joj. Nisi kratko podšišan,kosa ti nije plava i zato niko ne bi pomislio da si mormon. Ali ipak, kažeGvin, ipak izgledaš veoma, veoma čudno. Ako nisi mormon, onda siknjigovođa pripravnik. Ili student matematike. Ili budući astronaut. Ne, ne,ne - uzvraćaš joj - borac za građanska prava na Jugu. U redu, pobedio si,kaže ona, i trenutak kasnije ti skidaš kravatu i košulju, izlaziš iz kuhinje ipresvlačiš se. Kada se vratiš, Gvin se smeška, ali ne govori ništa na račun

tvoje odeće.Kao i obično, velika je vrućina, i zato što ne želite da dodatno zagrejete

kuhinju, niste koristili rernu, već ste napravili lak letnji obrok, koji sesastoji od hladne supe, poslužavnika s hladnim narescima (šunka, salama,rostbif) i salate od krastavaca i paradajza. Tu je i vekna italijanskog hlebazajedno s bocom ’kjantija’ uvijenog u slameni omotač (jeftino vino poizboru studenata tog vremena). Posle nekoliko prvih gutljaja hladne supe,počinjete razgovor iz tri dela. To je za vas suština čitavog iskustva,vrhunski razlog za održavanje ovog godišnjeg događaja. Sve ostalo - jelo,torta, svećica, reči vesele rođendanske pesme, piće - samo su dekor.

Korak br. 1: O Endiju razgovarate u prošlom vremenu, prizivajući usećanje što više događaja iz njegovog života. I to je uvek najduži deorituala. Sećate se onoga čega ste se prisećali prethodnih godina, ali čini seda uvek ima i nekih dodatnih sećanja, koja kao da su izronila iz podsvesti.Trudite se da ton bude razdragan i neobavezan. Nije reč o nekakvommorbidnom eksperimentu, već o proslavi, u bilo kom trenutku dopušteno jesmejati se. Ponavljate neke reči koje je pogrešno izgovarao: hangurberumesto hamburger, ljudsko piće umesto ljudsko biće, ulogetumačević nakraju dečijeg programa, kao prezime glumca umesto ’uloge tumačili’.Razgovarate o njegovoj kolekciji buba, Supermenovom ogrtaču, i kad jeimao ovčije boginje. Sećate se kako ste ga učili da vozi bicikl. Sećate sekoliko je mrzeo grašak. Sećate se njegovog prvog dana u školi (suze iagonija), njegovih izderanih laktova, napada štucanja. Tek sedam godina nazemlji, ali svake godine Gvin i ti dolazite do istog zaključka: spisak jeneiscrpan. Ipak, svake godine osećate da je nestao još jedan delić njega, davam se, i pored najvećih napora, svaki put vraća sve manje, da ste nemoćnida ga sprečite da izbledi.

Korak br. 2: Razgovarate o njemu u sadašnjem vremenu. Zamišljate kakavbi bio sada da je živ. On deset godina postoji u vama kao senka, fantomskobiće koje raste u drugoj dimenziji, nevidljivo ali živo, diše i razmišlja,razmišlja i oseća, i vi ga pratite od njegove osme godine, više godina poslesmrti nego što je on uspeo da poživi, i sada kada mu je sedamnaest, jazmeđu vama je još manji, beznačajniji, i zapanjeni ste, i ti i tvoja sestra, da jeon sa sedamnaest verovatno izgubio nevinost, da je probao travu i da se

napio, da se brije i masturbira, da vozi auto, čita teške knjige, razmišlja kojikoledž da upiše, i da je na rubu da postane jednak s vama. Gvin počinje daplače, govori da to više ne može da podnese, da želi da prekinete, ali ti jojgovoriš da izdrži još malo, da više nikada nećete morati da ponovite sve to,da je ovo njegova poslednja rođendanska zabava, ali da zbog Endija sadamorate izdržati do kraja.

Korak br. 3: Razgovarate o budućnosti, o tome šta će se Endiju desitiizmeđu ovog i sledećeg rođendana. To vam je uvek bio najlakši deo, onaj ukome najviše uživate, pa ste prethodnih godina ti i Gvin s ogromnimentuzijazmom prolazili kroz tu igru pogađanja. Ali ne i ove godine. Pre negošto ste otpočeli s trećim i poslednjih delom razgovora, tvoja sestra prekrivausta šakama, ustaje sa stolice i izjuri iz kuhinje.

Zatičeš je u dnevnoj sobi kako jeca na sofi. Sedaš kraj nje, zagrliš je ipočinješ da je tešiš tihim glasom. Smiri se, kažeš. Sve je u redu, Gvin.Strašno mi je žao, nije trebalo da te teram toliko... Ja sam kriv.

Osećaš kako se mršava ramena tresu, tanke kosti ispod kože, grudni koškoji se diže i spušta prislonjen uz tvoj, njenu butinu uz tvoju, nogu uz nogu.Sve ove godine koliko je znaš, nikada je nisi video toliko tužnu i ojađenu,toliko ophrvanu tugom.

Ne vredi, ona konačno progovara oborenog pogleda, kao da govori podu.Izgubila sam kontakt s njim. Više ga nema i nikada ga nećemo naći. Za dvenedelje biće deset godina. To je polovina tvog života, Adame. Sledeće ćebiti polovina mog. To je predugo. Prostor se širi. Vreme sve više raste, isvakog minuta on nam je sve dalji. Zbogom, Endi. Pošalji nam razglednicunekad, hoćeš?

Ti ništa ne govoriš. Sediš tako s rukama oko sestrinih ramena i puštaš jeda plače jer znaš da nema svrhe da se mešaš, da moraš dozvoliti izlivu daprati svoj tok. Koliko to traje? Nemaš baš nikakvu predstavu, ali zatimdođe trenutak kada primetiš da su suze prestale. Levom rukom, onom kojaje slobodna, koja nije oko njenih ramena, uzimaš je za bradu i okrećeš jojlice prema sebi. Oči su joj crvene, natekle. Potoci maskare ostavili su tragna obrazima. Iz nosa joj cure sline. Povlačiš levu ruku i iz zadnjeg džepapantalona vadiš maramicu. Tkaninom joj brišeš lice. Malo-pomalo, brišešsuze, sline, crnu maskaru, i kroz čitav taj dug i detaljan postupak tvoja

sestra se ne pomera. Ona te netremice posmatra, pogled joj je ispražnjen odbilo kakvih emocija, sedi potpuno nepomično dok ti popravljaš štetu nanetuolujom. Kad obaviš taj posao, ustaješ i kažeš joj: Vreme je za piće,gospođice Voker. Idem po skoč.

Odlaziš u kuhinju. Minut kasnije, kad se vratiš u dnevnu sobu s bocom’kati sarka’, dve čaše i posudom leda, ona je i dalje na istom mestu - sedina sofi, glave zabačene na naslon, opet diše normalno, pročišćena. Stavljašpiće na jedan od tri spojena drvena sanduka za mleko, ispred sofe, naizubijanu ambalažu koju ste ti i tvoj cimer pokupili na ulici jednog dana ikoja sada glumi čajni stočić. Gvin otvara oči i upućuje ti prazan, umoranosmeh, kao da te moli da joj oprostiš zbog ovog nastupa, ali nema tu šta dase oprosti, nema o čemu da se razgovara, nemaš ti ništa da joj prigovoriš, ipočinješ da sipaš piće, da stavljaš led u čaše, laknulo ti je jer je čitava tastvar s Endijem konačno gotova, jer više neće biti proslava rođendanavašeg odsutnog brata, laknulo ti je jer ste ti i tvoja sestra najzad prestali stom detinjarijom.

Dodaješ Gvin njeno piće, a zatim sedaš kraj nje na sofu. Nekoliko minutaniko ne izgovara ni reč. Pijuckate skoč i zurite u zid ispred sebe, obojeznate šta će se noćas dogoditi, ali isto tako znate i da morate biti strpljivi daalkohol učini svoje. Kad se nagneš da spremiš novu turu pića, Gvin počinjeda ti priča o svojoj propaloj vezi s Timotijem Krejlom, tridesetogodišnjimdocentom koji je u njen život ušao pre više od godinu i po, i iz njega izašaoovog aprila, u otprilike isto ono vreme kada se ti prvi put rukuješ saBornom. Predavao je modernističku poeziju na njenoj grupi, rizikovao svojeradno mesto zbog toga što je bio s njom u vezi, i ona je za njim izgubilaglavu, naročito na početku, tokom prvih, divljih meseci prepunih tajnovitihsastajanja i vikend-susreta po udaljenim motelima na severu državeNjujork. I sam si ga sreo nekoliko puta, i shvatio si šta je Gvin videla unjemu, bilo ti je jasno da je Krejl privlačan i inteligentan momak, ali istotako osetio si da u njemu postoji određena hladnoća, distanciranost oddrugih, zbog koje je bilo teško osetiti prisnost s njim. Nije te iznenadilokada je Gvin odbila da se uda za njega i tako okončala celu tu priču. Reklamu je da smatra da je suviše mlada da bi se obavezala na tako dug period,ali to nije bio pravi razlog. Sada ti objašnjava, ostavila ga je jer je kao

ljubavnik bio neprijatan i hladan. Da, da, zna ona da ju je voleo, onolikokoliko je bio u stanju da voli, ali smatra da je bio sebičan u krevetu,nepažljiv, vođen vlastitim potrebama, i nikako nije mogla da zamisli datakvog čoveka podnosi do kraja života. Okreće se prema tebi i, vrloozbiljnim tonom, s velikom sigurnošću, iznosi svoju definiciju ljubavi i želida zna da li i ti deliš njeno mišljenje. Prava ljubav je, progovara ona, kadaosetiš zadovoljstvo dok zadovoljstvo pružaš u istoj meri kao i kada gapružaju tebi. Šta ti misliš o ovom, Adame? Odgovaraš joj da je u pravu.Kažeš joj da je to možda jedna od najtačnijih stvari koje je ikada iznela.

Kada sve počinje? Kada ideja koja vam se oboma vrti u glavi počinje dase ispoljava kao radnja u fizičkom svetu? Negde tokom trećeg pića, kad seGvin nagne da spusti čašu na improvizovani sto. Obećao si sebi da nećešnačiniti prvi korak, da ćeš se suzdržati da je dodirneš sve dok ona nedodirne tebe, jer tek tada ćeš znati da i ona želi isto što i ti, i da nisipogrešno protumačio njenu žudnju. Pomalo si pijan, ne preterano, ne tolikoda bi izgubio razum, i konačno shvataš težinu onoga što nameravaš dauradiš. Tvoja sestra i ti niste više nespretni i nesvesni mladunci kao u noćivelikog eksperimenta, i ono što sada podstičeš predstavlja vrhunski prestup,mračnu, zlu stvar prema zakonima i ljudskim i božjim. Ali tebe nije briga.To je prava istina: ne stidiš se onoga što osećaš. Voliš svoju sestru. Volišje više od bilo koje osobe koju znaš ili ćeš poznavati na ovoj jadnoj zemlji,i zato što ćeš za mesec dana otputovati, i nećeš biti tu cele godine, ovo ti jejedina šansa, jedina šansa za oboje, jer neminovno je da novi Timoti Krejlušeta u Gvinin život dok tebe ne bude. Ne, nisi zaboravio zakletvu koju stedali sa dvanaest godina, zakletvu koju ste dali sami sebi, da ćete živetiživotom moralnih ljudskih bića. Ti želiš da budeš dobar čovek, i svakogadana se upinješ da ostaneš veran zakletvi datoj nad uspomenom na vašegpokojnog brata, ali dok sediš na sofi i posmatraš kako tvoja sestra stavljačašu na sto, kažeš sebi da ljubav nije stvar morala, da žudnja nije stvarmorala, i sve dok ne povredite jedno drugo, dok ne nanesete bol nekomdrugom, zakletva neće biti pogažena.

Trenutak kasnije, spuštaš čašu. Udobno se zavalite, Gvin te uzme za ruku,prepletete prste. Pita te: Da li se plašiš? Kažeš joj ne, ne plašiš se, strašnosi srećan. I ja, kaže ona, a onda te poljubi u obraz, vrlo nežno, tek ovlaš,

blagi dodir njenih usana i tvoje kože. Jasno ti je da sve mora da teče veomapolako, milimetar po milimetar, da će to još neko vreme biti igra oklevanja izastajkivanja, i drago ti je zbog toga što ćete imati dovoljno vremena, akose neko od vas pokoleba, da odstupite i sve prekinete. Neretko je tačno daono što se začne u mašti treba tamo i da ostane, toga je svesna i Gvin,dovoljno je mudra da zna da rastojanje između misli i dela može bitiogromno, rasap nesaglediv kao čitav svet. Zato pažljivo ispitujete teritoriju,korak po korak, oslanjate svoje usne na vrat onog drugog, usne na usneonog drugog, ali još dugo ne otvarate usta, pa iako ste obuhvaćeni učvrstom zagrljaju, ruke su vam nepomične. Prolazi gotovo sat, i nijednonema nameru da prestane. Tada tvoja sestra otvori usta. Tada ti otvorišusta i naglavce upadnete u noć.

Pravila više nisu postojala. Veliki eksperiment bio je jednokratan događaj,

ali sada kada oboje imate preko dvadeset godina, ograničenja vašihadolescentskih radosti više ne važe i vi nastavljate sa seksualnim odnosimaiz večeri u veče, naredna trideset i četiri dana, sve dok ne otputuješ zaPariz. Tvoja sestra je na piluli, u fioci drži spermicidne kreme i gelove, tiimaš kondome, oboje znate da ste zaštićeni, da se ono neizrecivo nikadaneće desiti, i da zato možete da radite sve i svašta jedno drugom, bez strahada upropastite sebi život. Ne razgovarate o tome. Izuzev nekoliko rečenicatokom rođendana svog brata (Da li se plašiš? Ne, ne plašim se.) neprogovarate ni reč o onome što se događa, odbijate da istražite posledicesvoje jednomesečne veze, jednomesečnog braka, jer to je zapravo to, vi stemlad bračni par, mladenci uhvaćeni u mrežu neprekidne, sveprožimajućepožude - seksualne zveri, ljubavnici, najbolji prijatelji: poslednji ljudi usvemiru.

Spolja gledano, život vam teče uobičajeno. Pet dana u nedelji budilnik seoglašava u rano jutro, i nakon minimalnog doručka sačinjenog od kafe, tostai soka od narandže, hitate iz stana svako na svoj posao, Gvin u kancelarijuna dvanaestom spratu staklene kule u središtu Menhetna, a ti na svojesumorno mesto u Palati ništavila. Više bi voleo da ti je ona sve vreme navidiku, bio bi savršeno srećan ako se ne biste odvajali ni na minut, ali kakota razdvojenost pojačava tvoj bol, isto tako pojačava i tvoju čežnju za njom,

tako da to možda i nije loša stvar, misliš ti, pošto dane provodiš na mukamanemog iščekivanja, napet i spreman, brojiš sate do trenutka kada ćeš jeponovo videti i držati u naručju. Prenapregnut si. Osećanja su tiprenapregnuta. Tvoj život je postao prenapregnut preko svake mere.

Na poslu, dok sediš za stolom, više ne misliš o Ingrid Bergman ili HediLamar. Povremeno se javi opasnost od erekcije koja bi mogla da završi upantalonama, ali više nemaš potrebe da dovršiš posao, prestao si da trčiš utoalet na kraju hodnika. Ovo je ipak biblioteka, misli o golim ženama ovdesu neizbežne, ali jedino golo telo na koje misliš pripada tvojoj sestri,stvarno telo stvarne žene s kojom provodiš noći, a ne neka fantazija kojapostoji samo u tvojoj glavi. Nema sumnje da je Gvin podjednako lepa kaoHedi Lamar, možda i lepša - zasigurno lepša. To je objektivna činjenica jersi tokom proteklih sedam godina posmatrao muškarce kako zastaju kaoukopani da bi posmatrali tvoju sestru dok hoda ulicom, bio si svedoknebrojenim brzim i zapanjenim okretima glave, skrivenim pogledima upodzemnoj železnici, u restoranima, pozorištima -na stotine muškaraca, isvaki od njih s istim zamagljenim, požudnim, iznenađenim pogledom uočima. Da, to je lice koje je pokrenulo hiljadu nada, lice koje je podstaklohiljadu vlažnih snova, i dok čekaš za svojim stolom na sledeću cev snalogom da uz tutnjanje dojuri s drugog sprata, u glavi vidiš to lice,posmatraš Gvinine krupne, pametne zelenosive oči, i dok te oči posmatrajutvoje, posmatraš je kako otkopčava svoju belu letnju haljinu i pušta da jojsklizne niz dugo, vitko telo.

Sedite zajedno u kadi. To je nova rutina posle posla. Umesto da taj satprovedete u kuhinji kao ranije, pre rođendanske zabave, sada natežete pivoi oduvavate dim od cigareta potopljeni u mlakoj vodi. Nije to samo zaklonod težine pasji vrelog dana, već još jedna šansa da posmatrate golo teloonog drugog, čega vam, izgleda, nikada nije dosta. Svaki put ponovo kažešsvojoj sestri koliko voliš da je gledaš, kako obožavaš svaki centimetarnjenog gipkog tela, tu sjajnu kožu, i sva ona ženska mesta o kojima svakimuškarac razmišlja, obožavaš njena kolena i laktove, članke na nogama irukama, nadlanice i duge, tanke prste (nikada ne bi mogla da te privučežena s kratkim prstima, kažeš joj jednom prilikom - apsurdna ali sasvimistinita izjava), i da si zbunjen i očaran time kako jedno tako delikatno telo

poput njenog može istovremeno da bude i tako snažno, da je ona i labud itigar u isto vreme, mitsko biće. Ona je fascinirana maljama koje su ti izraslena grudima (nešto što se dogodilo u poslednjih dvanaest meseci) i gajinesmanjeno interesovanje za promenljivu prirodu tvog penisa: odopuštenog, visećeg uda iz udžbenika, preko raspomamljenog faličkog titanana vrhuncu uzbuđenja, do iscrpljenog čovečuljka na postkoitalnom odmoru.Tvoju kitu ona zove varijete šou. Kaže da je višestruka ličnost. Izjavljujekako želi da je usvoji.

Sada, kada ste toliko bliski u međusobnim odnosima, Gvin se doima kaopomalo drugačija osoba od one koju si poznavao čitavog života. Zabavnijaje i lascivnija nego što si zamišljao, vulgarnija, neobičnija, strastvenija,razigranija, i iznenađen si koliko uživa u tome da izgovara vulgarnosti ičitav bizarni sleng seksa. Gvin u tvom prisustvu gotovo nikada nijepsovala. Pismena je i obrazovana devojka koja se izražava punim,gramatički ispravnim rečenicama, ali izuzev noći velikog eksperimenta, onjenoj seksualnosti nisi znao ništa, pa tako nisi ni mogao znati da je izraslau ženu koja voli da govori o seksu isto koliko i da ga praktikuje. Običnereči dvadesetog veka nju ne interesuju. Grozi se izraza tipa voditi ljubav iviše voli starije, često komične fraze tipa hopa-cupa, zitovanje i jebucanje.Dobar orgazam naziva mesotresom. Svoju zadnjicu naziva dupendom.Između prepona ima zevalicu, pizdaru, jamu, gavrančicu, prcku. Grudi sujoj dude, sisike, treske, sisoni. Od prilike do prilike, tvoj penis je karon,žila, zmijoglavac, kara, ševan, cepač, picač, Adam junior, bebac, dikan.Reči je uzbuđuju i zabavljaju, a kada si se povratio od prvobitnog šoka itebe su počele da uzbuđuju i zabavljaju. U grču nadolazećeg orgazma, da biizrazila svoja osećanja, ipak se vraća uobičajenim, najjednostavnijim inajprostijim frazama engleskog jezika. Pička, pizda, jebi. Jebi me, Adame.Još, još. Jebi me. Jebi. Čitav jedan mesec ti si talac te reči, dobrovoljnizatočenik te reči, otelovljenje te reči. Nastanjivaćeš zemlju puti a tvoj peharse prelio. Dobrota i milost pratiće te svih dana tvog života.

Ipak, sestra i ti nikada ne razgovarate o onome što radite. Čak ne pričateni zbog čega ne razgovarate o tome. Živite unutar granica zajedničke tajne, azidovi tog prostora izgrađeni su od tišine, sumanute tišine koja može da seprekine samo po cenu toga da vam se sve sruči na glavu. I tako sedite u

mlakoj kupki, sapunjate jedno drugo, pre večere vodite ljubav na podu,vodite ljubav na Gvininom krevetu posle večere, onda spavate kao kladedok vas budilnik ne vrati u svest. Vikendom idete u duge šetnje Centralparkom, odolevate porivu da se držite za ruke, da se ljubite na javnommestu. Idete u bioskop. U pozorište. Pesma koju ste započeli u junu nijedobila nijedan novi stih još od Endijevog rođendana, ali vas to ne zanima,druge stvari vam sada zaokupljaju pažnju, i vreme brzo prolazi, sve jemanje dana do tvog polaska, i trudiš se da svaki slobodan trenutakprovedeš s njom, da odživiš to ludilo koje ste zajedno stvorili, do samogkraja vremena koje je preostalo.

Dolazi i poslednji dan. Sedamdeset i dva sata živiš u stanju neprekidnog

previranja, u stanju nadolazeće strave. Želiš da otkažeš put i ostaneš uNjujorku sa sestrom, ali istovremeno shvataš da to ne dolazi u obzir, da jemesec dana tokom kojih si s njom živeo u grehu bilo moguće upravo zatošto je reč o jednom mesecu, što je postojala granica vašem incestuoznomdivljanju, i pošto ne možeš da podneseš istinu da je sada svemu došao kraj,osećaš se izgubljeno i napušteno, tuga te slama.

Da sve bude još gore, poslednji dan u Njujorku moraš da provedeš saroditeljima. Bad i Mardž dolaze svojim velikim automobilom u grad da bitebe i sestru izveli na oproštajnu porodičnu večeru u jedan skup restoran usredištu Menhetna - a potom da bi te otpratili na avion, uz poslednjepozdrave, poljupce i zagrljaje. Tvoja usplahirena majka, nakljukanalekovima, malo šta govori tokom jela, ali otac je neuobičajeno dobroraspoložen. Neprestano ti se obraća sa sine umesto tvojim imenom, i madaznaš da ne misli ništa loše, iritira te taj verbalni tik zato što ti se čini da telišava tvoje ličnosti i da te pretvara u stvar, u predmet. Nisi Adam negoSin, kao kad kažeš moj sin, moje delo, moj naslednik. Bad kaže da ti zavidina avanturi koja te očekuje u Parizu, i pri tom ima na umu Pariz kaoprestonicu lakih žena i kasnonoćnih nestašluka (hi-hi, mig-mig), i pošto senjemu samom takva prilika nikada nije ukazala, nikada nije ni na koledžišao, a kamoli da je proveo godinu studija u stranoj zemlji, jasno se vidi daje ponosan jer je uspeo, bar finansijski, da podrži putovanje svog potomka uEvropu, simbol dobrog života, bogatog života, amblem uspeha američke

srednje klase čiji je svetao primerak i on, stanovnik Vestfilda u NjuDžerziju. Savladavaš se i suzdržavaš, boriš se da ne izgubiš strpljenje, silnoželiš da ostaneš nasamo s Gvin. Kao i obično, tvoja sestra je pribrana ismirena, svesna tenzija prisutnih u ovom susretu, ali nepokolebljivo rešenada ih ne primećuje. Na putu do aerodroma sedite na zadnjem sedištu. Onate hvata za ruku i čvrsto steže. Stisak ne popušta čitavih četrdeset petminuta vožnje, i to je jedini znak koji ti daje o tome kako se oseća togužasnog dana, tog dana nad svim danima, i to nekako nije dovoljno, ta rukašto stiska drugu ruku, i od tog dana nadalje znaš da ništa više nikada nećebiti dovoljno.

Neposredno pre odlaska, majka te grli i počinje da plače. Ne može dapodnese pomisao da te godinu dana neće videti, kaže, nedostajaćeš joj,brinuće zbog tebe noć i dan, i moli te da se setiš da jedeš, da joj pišeš, dapozoveš ako ti nedostaje dom, uvek ću biti tu kad ti treba. Moja jadnamajka, jadna, tužna majka, kažeš joj da će sve biti u redu, ali to nikako nemožeš znati, i tvojim rečima nedostaje sigurnost, čuješ kako ti glaspodrhtava dok govoriš. Vidiš kako te preko majčinog ramena otacodmerava onim svojim distanciranim, poluoborenim pogledom, i znaš da onpojma nema šta da misli o tebi, da si svom ocu uvek bio nedokučiva tajna,osoba izvan razumevanja, i ti se, prvi put sada, slažeš s njim, jer istina je dani sam ne znaš šta da misliš o sebi, i da si i sam sebi postao osoba izvanrazumevanja.

Poslednji pogled upućen Gvin. U očima tvoje sestre su suze, ali nisisiguran da li su one upućene tebi ili tvojoj majci, da li su izraz vlastite tugeili saosećanja prema toj emocionalnoj ruševini od žene koja plače u naručjusvog sina. Sada, kada je kraj došao, želiš da Gvin pati onoliko koliko tipatiš. Jedina stvar koja vas drži na okupu je bol, i ako njen bol nijepodjednako velik kao tvoj, onda od savršenog, malog univerzuma u komeste živeli protekli mesec nije ostalo ništa. Nemoguće je znati šta ona misli,a kako vaši roditelji stoje na dva koraka od vas, ne možeš ni da je pitaš.Grliš je i šapućeš: Ne želim da idem. Ponovo to kažeš: Ne želim da idem.A zatim se odmakneš jedan korak od nje, sagneš glavu, i odeš.

III

Ima nedelju dana otkako sam pročitao tekst Leta, stižem u Ouklend, uKaliforniju, zvonim na vrata Vokerove kuće. Nisam pisao ni zvao da mukažem šta mislim o drugom delu njegove knjige, a ni on nije pisao niti zvaoda me pita. Smatrao sam da bi bolje bilo da se suzdržim od komentara svedok se lično ne sretnemo, a kako se dan naše zakazane večere ubrzanopribližavao, uskoro će mi se za to pružiti prilika. Nisam umeo da objasnimzbog čega mi je to bilo toliko važno, ali želeo sam da me gleda u oči dokmu budem govorio da nisam zgrožen onim što je napisao, da nisam mislioda je to ružno i sirovo (da citiram njegove reči), kao i da moja supruga, kojaje pročitala prvi i drugi deo rukopisa, deli moje mišljenje. Tako je išao tajmali govor koji sam uvežbavao dok me je taksi vozio preko mosta, iz SanFranciska u Ouklend, a koji nikada nisam dobio priliku da održim.Ispostavilo se da je Voker umro samo dvadeset četiri sata nakon što mi jeposlao tekst, i kad sam ja stigao do njegovih vrata, njegovi posmrtni ostacibili su u zemlji već tri dana.

Sve mi je to ispričala Rebeka, ista ona Rebeka koju je Adam pominjao udrugom pismu koje mi je poslao, njegova tridesetpetogodišnja poćerka,visoka, krupna žena svetlosmeđe kože, prodornog pogleda i privlačnog lica,mada ne klasično lepog, koja je o belom mužu svoje majke govorila kao osvom ocu. Bilo mi je milo kada sam čuo da je upotrebila tu reč, milo zbogtoga što sam video da je Voker bio u stanju da podstakne tu vrstu ljubavi iodanosti kod deteta koje rođenjem nije bilo njegovo. Ta jedna reč kao dami je rekla sve o životu koji je uspeo da sagradi u maloj kući u Ouklendusa Sandrom Vilijams i njenom ćerkom, koja je postala i njegova ćerka, ikoja je i posle smrti svoje majke ostala s njim do kraja.

Saopštila mi je tu vest samo nekoliko sekundi pošto je otvorila vrata ipustila me da uđem u kuću. Nije trebalo da budem zatečen, ali bio sam.Uprkos slabosti i strahu koji sam opazio u njegovom glasu dok smorazgovarali telefonom, uprkos tome što mi je bilo jasno da mu se kraj bliži,jednostavno nisam pomišljao da će se to dogoditi tako brzo, pretpostavljao

sam da još uvek ima dovoljno vremena - dovoljno, u svakom slučaju, da sevidimo na večeri, čak možda i da završi knjigu. Kada je Rebeka izgovorilareči Moj otac je preminuo pre šest dana , mene je to toliko potreslo, biosam toliko nespreman za konačnost te izjave, da mi se odjednom zavrtelo uglavi i morao sam da je zamolim da mi da da sednem. Dovela me je dofotelje u dnevnoj sobi a onda je otišla u kuhinju po čašu vode. Kada sevratila, izvinila se što je ispala toliko glupa, iako nikakvo izvinjenje nijebilo potrebno, glupa svakako nije bila.

Tek sam pre manje od sata saznala da ste moj otac i vi planirali večeru zadanas, kazala je. Svakog dana, od sahrane naovamo, dolazim u kuću isređujem njegove stvari, i sve do malopre nije mi doprlo do ove mojedebele glavice da pogledam u njegov rokovnik i proverim ima li sastanakakoje treba da otkažem. Kada sam videla da za sedam sati stoji ovo, odmahsam pozvala vaš kućni broj u Bruklinu. Vaša supruga mi je dala broj hotelau kom ste odseli u San Francisku, ali kada sam vas potražila već ste biliizašli. Pretpostavila sam da ste na putu ovamo pa sam pozvala muža, reklamu da da deci da jedu, a ja sam ostala da vas sačekam. Možda niste togasvesni, ali pozvonili ste na vrata upravo u trenutku kada je otkucalo sedam.

Takav je bio dogovor, rekao sam. Obećao sam da ću stići kad otkucasedam. Mislio sam da bi tvog oca zabavila takva tačnost.

Sigurna sam da bi, odgovorila je, s prizvukom tuge u glasu.Pre nego što sam uspeo nešto da kažem, promenila je temu i ponovo se

izvinila zbog nečega zbog čega nije morala. Planirala sam da vas pozovemnarednih dana, kazala je. Vaše ime se nalazi na spisku, žao mi što to ranijenisam uradila. Tata je imao puno prijatelja, bezbroj. S puno ljudi je trebalostupiti u kontakt, organizovati sahranu, postarati se oko milion drugih stvari,tako da bi se moglo reći da sam bila u gužvi. Nije da se žalim. Bolje je uovakvim vremenima biti zatrpan poslom nego sedeti i tuliti, zar ne? Alizaista mi je žao što vas ranije nisam pozvala. Tata je bio veoma srećan kadste odgovorili na njegovo pismo prošlog meseca. Od kada pamtim, on jepričao o vama, čini mi se da vas poznajem čitavog života. Njegov prijatelj sfakulteta, jedini koji je uspeo da stvori ime u velikom svetu. Čast mi je štokonačno imam priliku da vas upoznam. Mada prilika i nije neka, znam, aliipak mi je drago što ste tu.

I meni, rekao sam, donekle smiren zvukom njenog rezonantnog,umirujućeg glasa. Vaš otac je nešto pisao, nastavio sam. Koliko znate otome?

Spomenuo mi je da piše. Knjigu koju je nazvao 1967.Jeste li je pročitali?Ne.Ni reč?Ni slovca. Pre nekoliko meseci mi je rekao da, ako umre pre nego što je

završi, želi da izbrišem tekst iz njegovog kompjutera. Da ga sklonim izaboravim na sve, kazao je, to je nešto što nema nikakav značaj.

I to ste i uradili?Naravno. Greh je ne poštovati samrtnikovu želju.Dobro je, pomislio sam. Dobro je što ova žena nije imala priliku da baci

pogled na Vokerov tekst. Dobro je što neće otkriti tajne svoga oca koje bije, svakako, duboko povredile, zbunile i potresle. Ja sam mogao da ihpodnesem samo zato što nisam bio deo Vokerove porodice. Ali, zamisliteda njegovo dete pročita tih pedeset strana. Nepojmljivo.

Sedeli smo u dnevoj sobi, u mekim, pohabanim foteljama jedno naspramdrugog. Poneki komad nameštaja, na zidu nekoliko uramljenih postera(Brak, Miro), na drugom, od poda do plafona, police s knjigama, na podu usredini prostorije pamučna prostirka, i topli kalifornijski sumrak s drugestrane prozora, žućkast i maglovit: udoban ali skroman život koji je Vokerpominjao u svom pismu. Popio sam do kraja vodu koju mi je Rebekadonela i odložio čašu na niski, okrugli sto koji je stajao između nas. A ondasam rekao: A šta je s Adamovom sestrom? Poznavao sam je tada,šezdesetih, i često sam se pitao šta je s njom bilo.

Tetka Gvin. Živi na istočnoj obali, tako da je ne znam baš dobro. Ali,uvek mi se dopadala. Velikodušna, zabavna žena, ona i moja mama su seodmah zbližile, bile su jako dobre. I ona je bila na sahrani, naravno. Upravoje jutros otišla kući. Veoma ju je potresla tatina smrt. Svi smo znali da jebolestan, znali smo da nema još mnogo vremena, ali ona nije bila ovde nasamom kraju, i nije videla kako nam izmiče, tako da nije očekivala da će seovo toliko brzo desiti. Plakala je kao kiša na sahrani. Onako, potpuno seslomila, jecala je i jedino što sam mogla bilo je da je pridržavam da ne bih i

sama počela da ridam. Moj mali Adam, govorila je, moj jadni mali Adam.Jadna mala Gvin.Jadni mali svi mi, rekla je Rebeka, dok su oči počinjale da joj se cakle.

Nekoliko sekundi kasnije, jedna jedina suza skliznula joj je niz obraz, aliona nije pokazala želju da je obriše.

Da li je udata?Jeste, za arhitektu Filipa Tedeska.Čuo sam za njega.Da, on je vrlo poznat. U braku su već mnogo godina, imaju dve odrasle

kćeri. Jedna je moje godište.Poslednji put kad sam video Gvin bila je na postdiplomskim studijama iz

engleske književnosti. Da li je ikada doktorirala?Nisam sigurna. Znam samo da radi u izdavaštvu. Direktor je

univerzitetske izdavačke kuće negde u okolini Bostona. Velike i značajne,ali ne mogu da se setim imena ni za živu glavu. Do vraga. Možda će midoći kasnije.

Nije važno. Ne brinite.Bez razmišljanja sam posegao u džep i izvukao metalnu kutiju

’šimelpeniksa’, malih holandskih cigara koje pušim još od svojihdvadesetih.

Kad sam hteo da otvorim kutiju, pogledao sam Rebeku kako me gleda, pazastao. Pre nego što sam uspeo da pitam da li je u redu da zapalim u kući,ona se podigla iz fotelje i rekla: doneću vam pepeljaru. Bez uvijanja,saosećajno, jedna od poslednjih među Amerikancima koja se nije pridružilaredovima Duvanske policije. A onda je dodala: mislim da ima jedna uočevoj radnoj sobi - i tada se pljesnula prstima po čelu i ljutito procedila:Blagi bože, stvarno ne znam šta je sa mnom danas.

Nešto nije u redu? upitao sam kad sam je video tako uznemirenu.Imam nešto za vas, rekla je. Stoji na očevom stolu. Potpuno sam

zaboravila sve do ovog trenutka. Htela sam da vam ga pošaljem poštom, alikada sam u rokovniku videla datum i da dolazite večeras, odlučila sam davam ga dam lično. Ali, kunem vam se, da nisam pomenula očevu radnusobu, pustila bih vas da odete praznih ruku. Mora biti da postajem senilna.

I tako krećem za njom u sobu u prizemlju, ni malu ni veliku, s drvenim

stolom, još jednim zidom s policama krcatim knjigama, komodama sfiokama, laptopom i telefonom - koja nije u tolikoj meri podsećala naadvokatsku kancelariju koliko na prostor za razmišljanje, podsetnik naVokerove rane pesničke godine. Jedan smeđi koverat velikog formatastajao je na zaklopljenom kompjuteru. Rebeka ga je podigla i dodala mi ga.Na njemu je crnim mastilom, štampanim slovima, bilo ispisano moje ime, amnogo sitnijim slovima pisalo je: Napomene uz Jesen.

Tata mi je ovo dao dva dana pre nego što će umreti, kazala je Rebeka.Bilo je negde oko šest sati jer, sećam se, došla sam da ga obiđem pravo sposla, iz bolnice. Rekao mi je da ste razgovarali telefonom dva sata pretoga i da vam u slučaju znate već čega, ne želim više da izgovaram tu reč,predam ovaj koverat što je moguće pre. Izgledao je strašno iscprljeno...toliko se zamarao dok je govorio, tada sam videla da mu se stanjepogoršava i da ga snaga napušta. To su bila poslednja dva zahteva koja jeimao. Da izbrišem 1967. iz računara i da vam predam koverat. Evo ga.Nemam predstavu šta su Napomene uz Jesen. Imate li vi?

Ne, nemam, slagao sam. Zaista nemam ideju šta bi to bilo. Kada sam se kasnije te večeri vratio u svoju hotelsku sobu, otvorio sam

koverat i izvukao kratko, rukom pisano Vokerovo pismo, kao i tridesetjednu stranu proreda jedan, odštampanu s Vokerovog kompjutera. U pismuje pisalo:

Pet minuta posle našeg telefonskog razgovora. Veliko hvala na

ohrabrenju. Prva stvar sutra ujutru biće da ti pošaljem drugo poglavljeekspresnom poštom. Ako budeš našao da je odurno, što će se, nažalost,verovatno desiti, molim te da primiš moje izvinjenje. Što se kovertiranihstranica tiče, videćeš da su one skica za treći deo. Napisane su u velikojžurbi, telegrafski, ali kada radim brzo, bolje naviru uspomene, rekauspomena, i sada, pošto je taj nacrt gotov, ne znam da li ću biti u stanjuda od njega napravim pristojnu prozu. Iscrpljen sam, preplašen, moždasam malo i skrenuo pameću. Odštampani rukopis staviću u koverat kojiću dati svojoj kćeri. Ona će ti ga poslati u slučaju da ja ne dočekamnašu čuvenu, puno puta pominjanu, večeru. Tako slab, tako malo toga je

ostalo, vreme ističe. Biću lišen svoje starosti. Trudim se da ne budemogorčen zbog toga, ali ponekad ne mogu da izdržim. Život je sranje,znam, ali jedino što želim jeste još života, još godina na ovoj od Bogazaboravljenoj zemlji. Što se stranica koje su unutra tiče, učini s njimašta ti je volja. Ti si moj drugar, čovek najbolji od svih, u ovome ću seosloniti na tvoj sud. Poželi mi sreću na mom putu. S ljubavlju, Adam.

Dok sam čitao ovo pismo obuzela me je ogromna, nesavladiva tuga. Samo

nekoliko sati pre toga Rebeka me je presekla vešću o Vokerovoj smrti;sada, on mi se ponovo obraćao, govorio mi je mrtav čovek, i osećao sam dašto duže budem držao to pismo u ruci, i dok god mi slova tog pisma budupred očima, izgledaće kao da je vaskrsao, kao da se na trenutak vratio uživot kroz reči koje mi je u pismu uputio. Moja reakcija je možda bilačudna, bez sumnje i sramotno glupa, ali bio sam suviše potresen da bihmogao da cenzurišem svoje emocije, te sam pismo pročitao još šest-sedamputa, deset puta, dvanaest puta, onoliko puta koliko mi je bilo potrebno dasvaku reč naučim napamet, pre nego što nađem hrabrosti da ga zaklopim isklonim.

Otišao sam do mini-bara, ispraznio u čašu dve male boce skoča, vratio seu krevet i seo držeći u rukama rezime trećeg i poslednjeg dela Vokeroveknjige.

Telegrafski. Bez punih rečenica. Od početka do kraja sve napisano na istinačin. Ide u radnju. Zaspi. Pali cigaretu. Ovoga puta u trećem licu. Trećelice, sadašnje vreme, i zato sam se odlučio da sledim to što je započeoupravo na taj način - treće lice, sadašnje vreme. Što se stranica koje suunutra tiče, učini s njima šta ti je volja. Dao mi je dozvolu i meni se niječinilo da je pretvaranje njegovih šifrovanih, telegrafskih rečenica naMorzeovoj azbuci u pune rečenice bilo kakva izdaja. Uprkos mojimuredničkim intervencijama na tekstu, u nekom najdubljem, najpotpunijemsmislu onoga što znači ispričati priču, svaku reč Jeseni napisao je Vokersam.

JESEN

Voker stiže u Pariz mesec dana pre početka nastave. Već je odlučio da

neće živeti u studentskom domu pa stoga mora najpre da se poštara zasmeštaj. Prvog jutra nakon što je prešao Atlantik dolazi u hotel u kome jeboravio nekoliko nedelja tokom svoje prve posete Parizu dve godine ranije.Planira da mu to bude baza dok traga za stanom u koji će se smestiti, i kadapolupijanom menadžeru koji ga se seća zbog ranije posete spomene da ćeostati čitavu godinu, ovaj mu ponudi smeštaj za mesečnu sumu koja, kadase podeli, iznosi manje od dva dolara za noć. U Parizu 1967. ništa nijeskupo, ali čak i po standardima tog vremena, to je izuzetno niska cena paVoker bez razmišljanja pristaje na njegovu ponudu. Rukuju se da potvrdesporazum i zatim ga čovek vodi u prostoriju iza pulta, na čašu vina. Desetje ujutro. Dok Voker prinosi čašu ustima i otpija prvi gutljaj oporog vinordinaire, govori sebi: Zbogom, Ameriko. Sada si u Parizu, pa kako tibude. Ne smeš dozvoliti sebi da pukneš.

Hotel du Sud je oronula, ruševna građevina u ulici Mazaran, u Šestomarondismanu, nedaleko od stanice metroa Odeon, na bulevaru Sen-Žermen.U Americi bi zgrada u tako očajnom stanju bila osuđena na rušenje, ali ovonije Amerika, ovo ruglo u kojem Voker sada stanuje ipak je istorijskastruktura, podignuta, kako mu se čini, u sedamnaestom veku, možda iranije, što znači da uprkos prljavštini i oronulosti, uprkos izlizanim,škripavim gazištima kružnog stepeništa, njegova nova gajba nije bez šarma.Istina, njegova soba je pravi užas: s isušenim, poluoljuštenim tapetama ipopucalim podnim daskama, krevet je prastara stvar s ulegnutim dušekom ijastucima tvrdim kao kamen, stočić se klima, u čitavoj Evropi nema takoneudobne stolice, na ormanu nedostaju jedna vrata. Ali, kada se ovinedostaci ostave po strani, soba je prostrana, svetla jer ima par velikihduplih prozora i sa ulice ne dopire nikakva buka. Kada upravitelj otvorivrata i pusti ga da uđe, Voker odmah oseti da će ovo biti dobro mesto zapisanje poezije. Na duže staze, zapravo, to i jeste jedino što je važno. Uovakvim sobama bi pesnici trebalo da stvaraju, u sobama koje prete da tislome duh, koje te teraju na neprestanu borbu sa samim sobom, i dok krajkreveta spušta svoj kofer i pisaću mašinu, obećava sebi da će provesti nemanje od četiri sata dnevno u pisanju, da će se posvetiti svom radu s

ustrajnošću i koncentracijom većom neko ikada pre. Nije važno što nematelefon, što je kupatilo zajedničko, na kraju hodnika, što je sve oko njegastaro. Voker je mlad, a ovo je soba u kojoj će sebe iznova stvoriti.

Treba obaviti razne poslove na univerzitetu, dosadne konsultacije sdirektorom Programa za strane studente, treba odabrati kurseve, ispunitiformulare, odazvati se na obavezne ručkove na kojima će upoznati ostalestudente koji će tu godinu provesti u Parizu. Ima ih samo šestoro (tridevojke s Barnarda i tri mladića s Kolumbije), i mada svi oni delujuprijateljski i srdačno, raspoloženi da ga prihvate kao člana svoje grupe,Voker odluči da se drži što dalje od njih. Nema nameru da postane deo bilokoje ekipe, i svakako ne želi da gubi vreme govoreći engleski. Cela idejaoko dolaska u Pariz bila je da usavrši svoj francuski. Da bi to uradio,stidljivi i kolebljivi Voker mora da se osmeli i stupi u kontakt sdomorocima.

U trenutku je doneo odluku da pozove Margoine roditelje. Sećao se daporodica Žofroj živi u ulici De l’Universite, u Sedmom arondismanu, nemnogo daleko od njegovog hotela, i nada se da će oni umeti da mu kažu gdeje može naći. Zašto ima želju da sada vidi Margo, pitanje je na koje je teškodati odgovor, ali za sada Voker se i ne usuđuje da ga postavi. U Parizu ješest dana, i istina je da počinje da se oseća pomalo usamljeno. Umesto dase odrekne plana o nedruženju sa svojim američkim kolegama, za sada sečvrsto drži sebe, svako jutro provodi u svojoj sobi, za klimavim stolom,piše i dorađuje svoje najnovije pesme, kada ga glad istera na ulicu u potraziza hranom (najčešće u studentsku menzu iza ugla, u ulici Maze, gde možeza dva franka da kupi bljutav ali sit ručak), ostatak dnevne svetlosti troši nabesciljne šetnje gradom, cunjanje po knjižarama, čitanje na klupama uparku. Otvoren je i živ za svet oko sebe, ali još uvek neuronjen u njega, jošuvek opipava put, nije nesrećan, ali pomalo jeste svenuo od neprekidnesamoće. Izuzev Borna, Margo je jedina osoba u čitavom Parizu s kojom jedelio nekakvu prošlost. Ako su ona i Born ponovo zajedno, onda će ihsvakako izbegavati, ali ako se ispostavi da su se zaista rastali, da je raskidpotrajao i u prethodna tri meseca, kakve onda štete može biti u tome da sevide na jednoj bezazlenoj kafi? Sumnja da će ona želeti da nastavi s njimfizičku vezu, ali ako bude to htela, veoma će se obradovati prilici da opet

spava s njom. Na kraju krajeva, upravo je razuzdana, nesputana Margo unjemu pokrenula erotski vrtlog koji je doveo do besa poznog leta. Sasvim jesiguran da je to povezano. Bez njenog uticaja, bez njenog tela da ga uputi uzakučaste puteve njegovog sopstvenog srca, priča s Gvin se nikada ne biostvarila. Neustrašiva Margo, tiha Margo, šifra Margo. Da, veoma bi voleoda je opet vidi, čak i na bezazlenoj kafi.

Odlazi do kafea na uglu, od barmena kupuje žeton za telefon, zatim silazi itraži broj Žofrojevih u imeniku. Obraduje se kad posle prvog signala začujedizanje slušalice - a zatim šok kada se ispostavi da je na drugom krajuupravo Margo.

Voker insistira na tome da govore francuski. Proletos su često znali dapovedu razgovor na francuskom, ali uglavnom su govorili engleski, pa iakoje Margo i inače škrta na rečima, svestan je da joj je lakše da se izražava namaternjem jeziku. Pošto je sada on u Parizu, cilj mu je da joj vrati njenjezik, i pita se da li će biti drugačija osoba u svojoj zemlji i na svom jeziku.Prava Margo, kod kuće, u gradu u kom je rođena, a ne tamo nekamrzovoljna gošća nasukana u Americi koju jedva da podnosi.

Prolaze očekivanu litaniju pitanja i odgovora. Šta on, pobogu, radi uParizu? Kako se snalazi? Da li je to što je podigla slušalicu čista sreća, ilise preselila kod svojih roditelja? Šta sada radi? Ima li vremena da se nađe snjim na kafi? Ona za trenutak okleva, a onda ga iznenadi odgovorom: Zaštoda ne? Dogovaraju se da se sretnu u La Palette za jedan sat.

Četiri je popodne i Voker stiže prvi, deset minuta ranije. Naručuje kafu izatim pola sata sedi i čeka, sve čvršće uveren da ga je izigrala, ali upravokada se spremio da pođe, Margo ulazi. Krećući se na onaj svoji spor,odsutan način, tračak osmeha razdvoji joj usne, srdačno ga ljubi u obaobraza, seda u stolicu preko puta njegove. Ne izvinjava se zbog toga što jezakasnila. Margo nije osoba koja bi to uradila, on to i ne očekuje od nje,nikada ne bi tražio da igra po bilo čijim pravilima osim po sopstvenim.

En francais, alors? kaže ona.Da, odgovara on, na francuskom. Zbog toga sam došao. Da usavršim

jezik. A pošto tebe jedino znam od svih Francuza, nadao sam se da ću moćis tobom da vežbam.

A, to je razlog. Hteo si da me vidiš da bi produbio svoje znanje.

Jednim delom. Ali samo jednim. Hoću da kažem, ne moramo neprekidnoda pričamo ako ti to ne želiš.

Margo se osmehne pa promeni temu tako što mu zatraži cigaretu. Dok jojpripaljuje ’goloaz’, Voker je pogleda i iznenada shvati da nikada neće biti ustanju da je u mislima odvoji od Borna. To groteskno saznanje u potpunosirazara razigrani, zavodljivi ton kojim je započeo razgovor. Bio je budala štoju je pozvao, kaže sebi, budala što je pomislio da će je ponovo ubediti daodu u krevet tako što će se pretvarati da se užasi proleća nikada nisudogodili. Čak i ako Margo više nije deo Bornovog života, vezana je zaBorna u Vokerovom sećanju, i kad gleda nju, to je kao da gleda Borna.Nesposoban da se zaustavi, počinje da joj prepričava šetnju duž Riversajddrajva one majske večeri pošto je ona napustila Njujork. Opisuje joj napadnožem. Otvoreno joj govori da je Born, van svake sumnje, ubica SedrikaVilijamsa.

Pažljivo posmatra njeno lice dok se priseća jezivih detalja te večeri i danakoji su usledili, i konačno Margo mu se učini kao normalno ljudsko biće,živa osoba sa savešću i sposobnošću da oseti bol, i otkriva da, uprkos tomešto mu je draga, uživa ovako da je muči, da je povređuje uništavajući veruu čoveka s kojim je dve godine živela, i koga je, navodno, volela. Margosada plače. On se pita da li joj to radi zbog načina na koji se ponašalaprema njemu u Njujorku. Je li ovo osveta zbog toga što je na početku veze,bez upozorenja, bio ostavljen? Ne, ne misli da je tako. Govori joj sve to jershvata da više nije u stanju da gleda u nju a da ne vidi i Borna, i zato što jeovo poslednji put da su se sreli, želi da joj kaže istinu pre nego što serastanu. Kada ispriča tu priču, ona ustaje i žurno kreće u pravcu toaleta.

Nije siguran da će se vratiti. Ponela je sa sobom tašnu, a kako je vremenapolju toplo i prijatno, nije imala jaknu ili sako kad je ušla u kafe, štoznači da ni jakna ni sako ne vise preko naslona stolice. Voker odluči da jojda petnaest minuta, pa ako se do tada ne vrati, ustaće i otići će. Umeđuvremenu, naručuje još jedno piće. Ne, ovoga puta nije hteo kafu, kaže.Neka bude pivo.

Margo nema narednih deset minuta. Kada ponovo sedne na svoje mesto,Voker primećuje nadute kapke, staklasti sjaj u očima, ali šminka jenetaknuta, a obrazi joj nisu više zamazani maskarom. Razmišlja: maskara

koju je nosila Gvin u noći Endijevog rođendana; maskara koju ima Margoovog septembarskog popodneva u Parizu; razmrljana maskara smrti.

Oprosti mi, kaže mu tihim glasom. Ovo što si mi ispričao... ne znam...više ne znam šta da mislim.

Ali, veruješ mi, zar ne?Da, verujem ti. Niko ne bi bio u stanju da izmisli ovako nešto.Žao mi je, nisam želeo da te uznemirim, ali mislio sam da bi trebalo da

znaš šta se dogodilo - u slučaju da ikada budeš u iskušenju da mu se vratiš.Ono što je čudno, nisam uopšte iznenađena...Da li te je Born ikada udario?Samo jednom. Ošamario me je. Dobila sam težak, ljutit šamar posred lica.Samo jednom?Samo jednom. Ali postoji nešto nasilničko u njemu. Ispod sveg tog šarma,

dosetki i šala, postoji prava ljutnja, prava agresivnost. Mrzim što to moramsada da priznam, ali čini mi se da me je to uzbuđivalo. To što nikada nisamznala da li mu mogu verovati ili ne, nikada nisam znala šta će sledeće dauradi. Udario me je taj jedan put, ali dok smo bili zajedno nekoliko puta jeučestvovao u tučama s drugim muškarcima. Video si kakvu narav ima.Znaš kakav je kad se napije. Mislim da to traje još iz vremena kad je bio uvojsci, u ratu, zbog groznih stvari koje je radio tokom rata. Mučiozatvorenike. Jednom mi se poverio da je u Alžiru učestvovao u mučenjuzarobljenika. Sledećeg dana je sve poricao, ali nisam mu verovala, madasam se pretvarala da mu verujem. Prva priča je bila tačna, znam sigurno.

A šta je s nožem koji nosi u džepu? Zar se nikada nisi uplašila zbog toga?Ja ljude prihvatam onakve kakvi su, Adame. Ne postavljam previše

pitanja. Ako je želeo da nosi nož, smatrala sam da je to njegova stvar.Kazao je da je svet opasan i da čovek mora sebe da štiti. Posle onoga što tise desilo u Njujorku, tome baš i ne možeš protivurečiti, zar ne?

Moja sestra ima jednu teoriju. Ne znam da li je reč o valjanoj teoriji aliona misli da mi je Born prišao na toj zabavi jer je osetio seksualnuprivlačnost. Homoerotsku privlačnost, kako se izrazila. Šta ti misliš? Ima liu tome nečega ili ne?

Moguće je. Sve je moguće.Da li ti je ikada govorio o tome da ga privlače muškarci?

Ne. Ali to je ni tu ni tamo. Ne znam šta je radio pre nego što sam počelada živim s njim. Nisam sigurna ni za sve ono što je radio dok smo bilizajedno. Ko zna šta su nečije tajne želje? Ako se ne ponaša u skladu s timželjama, ili ako ne govori o njima, nemaš pojma. Jedino o čemu ja mogu dagovorim jeste ono što sam videla vlastitim očima - a evo šta sam videla.Vrlo rano, negde na samom početku naše veze, Rudolf i ja smo imali odnosutroje s još jednim muškarcem. To je bila moja ideja. Rudolf je pristao dabi mi udovoljio, da bi dokazao da je spreman da uradi sve što zatražim. Tajdrugi muškarac je bio moj dugogodišnji prijatelj, neko s kim sam većspavala, izuzetno zgodan tip. Da je Rudolf osetio privlačnost, poljubio biga, zar ne? Uhvatio bi ga za kitu i popušio mu. Ali nije uradio ništa slično.Dopadalo mu se da gleda šta Fransoa i ja radimo, videla sam kako seuzbudio kada je Fransoa ušao u mene, ali nije ga ni dodirnuo. Je li tonekakav dokaz? Ne znam. Jedino što mogu da ti kažem jeste da sam,ugledavši te na toj zabavi u Njujorku, rekla Rudolfu da si jedan odnajlepših momaka koga sam ikada videla. On se složio sa mnom. Kazao jeda izgledaš poput izmučenog Adonisa, poput Lorda Bajrona na rubunervnog sloma. Da li to znači da si mu bio privlačan? Možda da, a možda ine. Ti si poseban slučaj, Adame, i ono što te čini posebnim jeste da nisisvestan utiska koji ostavljaš na druge ljude. Deluje mi sasvim verovatno daprivlačiš i heteroseksualne muškarce. Možda se to dogodilo Rudolfu. Neznam ništa pouzdano, čak i da se zaljubio u tebe ne bi mi o tome rekao nireč.

On se ženi. Jesi li znala? Tako mi je barem rekao kad smo se videliposlednji put.

Da, znam. Znam sve o tome. To mi je bila viza za izlazak iz veze. Zbogomprevrtljivoj kurvi Margo, dobrodošla anđeoska Elen Žuen.

Zvučiš ogorčeno...Ne, nisam ogorčena. Zbunjena sam. Vidiš, ja znam tu ženu, dugo je

poznajem, i to mi nikako ne ide u glavu. Elen je sigurno pet ili šest godinastarija od Rudolfa, ima osamnaestogodišnju ćerku, i sve što mogu da kažemo njoj jeste da je veoma obična, veoma nezanimljiva, veoma ispravna.Dobra osoba, naravno, dobra, vredna žena od buržoaskog soja s tragičnompričom, ali ne shvatam šta vidi u njoj. Ludi Rudolf, ima da umre od dosade

s njom.Kazao je da je voli.To je verovatno istina. Ali to i dalje ne znači da treba njome da se oženi.Tragična priča. Nešto u vezi s njenim prvim mužem, je l’ da? Nisam baš

razumeo sve što mi je ispričao.Žuen je Rudolfov blizak prijatelj. Pre šest-sedam godina doživeo je tešku

saobraćajnu nesreću. Bio je sav polomljen, s naprslom lobanjom, s raznimunutrašnjim povredama, ali nekako je uspeo da preživi. Ili da zamalopreživi. Od tog vremena je u komi, bez moždanih funkcija, na aparatima zaodržavanje. Godinama je Elen odbijala da se preda, nije gubila nadu, alinjegovo stanje se nije popravljalo, i konačno su je porodica i prijateljinagovorili da podnese zahtev za razvod braka. Kada se ta procedura okončasledećeg proleća, moći će ponovo da se uda. Drago mi je zbog nje, alimislila sam da je Rudolf poslednja osoba za koju će se udati. Najmanjedeset puta sam sedela s oboma na raznim večerama, i nikada nisam osetilaneko snažnije osećanje, ni kod jednog od njih. Prijateljstvo, to da, ali ne i...ne... koja je reč koju tražim?

Varnice.Tako je. Nije bilo varnica.Još uvek ti nedostaje, zar ne?Više ne. Posle ovoga što si mi ispričao, više ne.Ali, nedostajao ti je.Jeste. Nisam želela da bude tako, ali jeste.Tip je manijak, znaš.Istina. Ali koji to zakon kaže da ne smeš da voliš manijaka?Posle ovog oboje zaćute, u potrazi za novi rečima, novim mislima. Margo

baci pogled na sat i Voker pomisli kako će mu reći da kasni na još jedansastanak, da mora da pođe. Umesto toga, pita ga da li ima neke planove zavečeru, pa ako nema, da li bi pošao s njom u restoran. Zna jedno fino mestou ulici De Gran Agustan i rado će ga častiti ako nije pri parama. Voker želida joj kaže kako neće moći da pođe s njom, da se više neće videti, ali nije ustanju da sroči rečenicu. Isuviše je usamljen da bi odbio takvu ponudu,preslab da bi okrenuo leđa jedinoj osobi koju poznaje u Parizu. Da, baš bivoleo da večeraju zajedno, ali još uvek je rano, nema ni šest, šta bi mogli

da rade do tada? Šta god ti želiš, kaže Margo, i misli sasvim doslovno, štagod on želi, a pošto on najviše od svega želi da se uvuče u krevet s njom,predlaže joj da odu do njegovog hotela, da joj pokaže u kakvu se ofucanujazbinu smestio. Pošto joj seks nikad nije daleko od pameti, Margo brzoshvata Vokerove namere i to i pokazuje tako što mu uputi mali osmeh.

Nisam bila baš dobra prema tebi u Njujorku, zar ne? kaže ona.Bila si izuzetno dobra, bar za neko vreme. A posle, pa ne, nisi bila dobra

prema meni.Žao mi je što sam te povredila. Imala sam baš loš period. Nisam znala šta

radim, a onda sam samo osetila kako moram da odem iz Njujorka. Nemojmi zameriti na tome, bar pokušaj.

Ne zameram ti. Priznajem da sam nedelju-dve bio ozlojeđen, ali ne dužeod toga. Odavno sam prestao da te okrivljujem.

Dakle, možemo da budemo prijatelji?Nadam se tome.Samo pazi, ništa previše intenzivno. Ne svakog minuta i svakog dana.

Nisam spremna za to. Nisam sigurna da ću ikada opet biti spremna. Ali, dase postaramo jedno o drugom povremeno, to bismo mogli. Možda će nam,na taj način, oboma prijati.

Dok koračaju prema hotelu, Voker oseća da žena kraj njega više nije onaMargo koju je poznavao u Njujorku prošlog proleća. Imao je pravo kada jepomislio da će biti donekle drugačija u svom gradu, na svom jeziku, posleskorog raskida s Bornom, i posle razgovora u kafeu on zaključuje kako jesada otvorenija, artikulisanija, ranjivija nego što je zamišljao. Ipak, dokpredviđa neminovni dolazak u hotel - penjanje kružnim stepenicama, ključkoji se okreće u bravi, skidanje odeće, prizor njenog malog, golog tela,dodir tog tela uz sebe -pita se da li upravo pravi kolosalnu grešku.

U početku stvari ne deluju dobro. Margo ništa ne govori o njegovoj sobi,jer je ili previše ljubazna, ili potpuno ravnodušna da bi se na to osvrnula, aliVoker ipak iz njenog pogleda vidi o čemu ona razmišlja i odjednom gaobuzima stid, zgrožen je nad činjenicom da ju je doveo u ovaj ćumez, naovo odvratno mesto. To ga oneraspoloži, i kada sednu na krevet i počnu dase ljube, on je odsutan, opasno dekoncentrisan. Margo se odmiče i pita gada li nešto nije u redu. Nemoj biti čudan sa mnom, Adame, kaže mu. Ovo

treba da bude zabavno, sećaš se?Ne može da joj kaže da misli na Gvin, da u trenutku kada im se usne

dotiču on misli na svoju sestru, kada su im se poslednji put usne dotakle, idok se upinje da ljubi Margo razmišlja jedino o tome kako ovako nikadaviše neće držati svoju sestru.

Ne znam šta mi je, kaže. Strašno sam tužan... tako prokleto tužan.Možda će biti bolje da ja pođem, kaže Margo i nežno ga tapše po leđima.

Na kraju krajeva, seks nije obavezan. Možemo pokušati neki drugi dan.Ne, nemoj ići. Ne želim da ideš. Daj mi samo malo vremena. Biće mi

dobro, obećavam.Margo mu daje to vreme i on postepeno izlazi iz svog melanholičnog

raspoloženja, možda ne u potpunosti, ali dovoljno da se uzbudi kada jojhaljina sklizne na pod i kada njenu golu kožu obuhvati u zagrljaj, dovoljnoda može da vodi ljubav s njom, da dva puta vodi ljubav s njom, a izmeđudva čina, dok piju crno vino koje je ranije doneo u sobu, Margo ga dodatnodraži plastičnim opisima svojih seksualnih susreta s drugim ženama,pričama o strasti s kojom prilazi dodirivanju i ljubljenju velikih grudi (jer sunjene tako male), lizanju i maženju ženskog međunožja, o tome kako voli dazariva jezik duboko u žensko dupe, i mada Voker ne može da proceni ima liuopšte istine u tim pričama, ili to ona samo želi da ga pripremi za nastavak,uživa da je sluša kako govori te prostote, baš kao što je uživao i dok jeGvin to radila u stanu u Zapadnoj 107. ulici. Tada se zapita nisu li rečisuštinski deo seksa, nije li priča samo suptilniji vid dodira, i nisu li slike unašim glavama podjednako važne kao i telo koje držimo u zagrljaju. Margomu kaže kako je seks za nju jedina bitna stvar u životu, bez njega bi seubila, samo da izbegne dosadu i monotoniju zbog osećaja zarobljenosti uvlastitoj koži. Voker ništa ne govori, ali kada drugi put svrši u njoj, jasnomu je da deli njeno mišljenje. Lud je za seksom. Seks je gospodar iutešitelj, jedini spas na zemlji.

U restoran i ne odlaze. Pošto su dovršili vino, zaspe i tako zaborave navečeru. Rano sledećeg jutra, tik pred zoru, Voker otvara oči i vidi da je samu krevetu. Na jastuku kraj njega je poruka od Margo, u kojoj piše: Izvini.Krevet je suviše neudoban. Zovi me sledeće nedelje.

Pita se da li će imati hrabrosti da je pozove. A onda postavlja sebi

ispravnije pitanje: da li će imati hrabrosti da je ne pozove, da odoli novomsusretu.

Dva dana kasnije, sedi u bašti kafea na Sen Andre dez Ars, polako pije

pivo i zapisuje nešto u notes. Šest sati je, kraj još jednog radnog dana, isada, pošto se prilagodio ritmu Pariza, shvata da je ovo vremenajinspirativnije doba u tom gradu, kretanje s posla ka kući, ulice koje seprelivaju muškarcima i ženama koji hitaju porodicama, prijateljima, svojimsamotnim životima, i on uživa što je tu, napolju, među svima njima,obavijen tim združenim izdisajem olakšanja. Upravo je bio završio kraćepismo roditeljima, i jedno duže, za Gvin, i sada pokušava da napiše neštouverljivo o delu Džordža Opena, savremenog američkog pesnika kogaizuzetno ceni. Prepisuje sledeće stihove iz Openove najnovije zbirke This InWhich (Ovo u čemu):

Nemogućnost sumnje u svet:vidljiv je i zbog toga što je konačan.

Spoznaje nema, a to je, verujem, činjenica smrtonosna.

Upravo se sprema da pribeleži neki komentar o ovim stihovima, ali pre

nego što počne, preko stranice beležnice pada senka. On diže pogled, atamo, tačno naspram njega, stoji Rudolf Born. Pre nego što Voker uspe bilošta da kaže ili učini, budući muž Elen Žuen sedne na slobodnu stolicu krajnjega. Vokerov puls se ubrzava. Ostaje bez daha, bez glasa. Ovo nijetrebalo tako da se dogodi, kaže sebi. Ako im se i kada putevi budu ukrstili,on je trebalo da bude taj koji će prvi opaziti Borna, a ne obrnuto. Trebalo jeda hoda ulicom punom ljudi, tako da ga na vreme primeti i odvrati pogled, iprođe neopaženo. Uvek je na taj način zamišljao tu scenu, a evo ga sada,napolju, na otvorenom, bez odstupnice, sedi, kao budala, nesposoban da sepretvara da Born nije tu.

Nema više belog odela, zamenili su ga bež sako i svilena marama okovrata, plavo-zelena stvar stavljena, nesumnjivo, da preseče bledoplavu bojukošulje - oduvek razbarušeni dendi, pomisli Voker, s onim istim

sardoničnim osmehom iz prošlosti.Vidi, vidi, kaže Born dok glumi dobro raspoloženje i izgovara reči tako da

naglasi koliko su lažne: Ponovo se srećemo, mladi Vokeru. Kakvo prijatnoiznenađenje.

Voker zna da će morati da stupi u razgovor s njim, ali u tom trenutku jošuvek nije sposoban da prozbori ni reč.

Nadao sam se da ću naleteti na tebe, nastavlja Born. Pariz je tako maligrad i to se, ranije ili kasnije, moralo desiti.

Ko ti je rekao da sam tu? konačno ga upita Voker. Margo?Margo? Mesecima se nisam čuo s Margo. Nisam znao ni da je u gradu.Pa ko onda?Zaboravljaš da sam predavao na Kolumbiji. Imam veze s Univerzitetom, a

direktor tvog programa mi je prijatelj. Bio sam nedavno s njim na večeri, onmi je rekao. Rekao mi je i da živiš u nekom brlogu u ulici Mazaran. Zaštonisi otišao u dom, u Rid hol? Sobe možda nisu toliko velike, ali bar nisupune buba.

Voker nije imao želju da s Bornom diskutuje o izboru svog smeštaja, nijega zanimalo da troši snagu na ćaskanje. Zanemario je njegovo pitanje irekao: Nisam zaboravio, znaš. Još uvek neprekidno razmišljam o tome.

O čemu razmišljaš?O tome šta si uradio onom dečku.Ništa mu ja nisam uradio.Molim te...Samo sam ga gurnuo, jednom, i to je sve. Bio si tamo. Video si šta se

dogodilo. Hteo je da puca u nas. Da ga nisam prvi napao, mogao je obojicuda nas ubije.

Ali, pištolj nije bio napunjen.To nismo mogli znati, zar ne? Rekao je da će pucati, a kada neko uperi

cev u mene i kaže mi da će da puca, ja mu poverujem.A ono u parku? Više od dvanaest ubodnih rana posle one prve. Zašto si,

pobogu, to učinio?Nisam. Znam da mi ne veruješ, ali s tim stvarno nemam ništa. Da, poneo

sam ga do parka pošto si otišao, ali dok sam stigao već je bio mrtav. Zaštobih nastavio da bodem nekog ko je mrtav? Jedino što sam želeo bilo je da

se izgubim odatle što je moguće brže.Pa ko je onda to uradio?Pojma nemam. Neki umobolnik. Noćni goblin. Na kraju krajeva, Njujork

je zlokobno mesto. To je mogao da uradi bilo ko.Znaš da sam razgovarao s policijom. Uprkos tvom ne naročito suptilnom

upozorenju.I mislio sam da ćeš to uraditi. Zato sam toliko i žurio da odem.Ako si već nevin, zašto nisi ostao i raščistio stvar na sudu?Zašto bih? Na kraju bi me oslobodili optužbe, a ja nisam mogao da gubim

vreme koje bi otišlo na pripremanje odbrane. Klinac je zaslužio da umre.Klinac je umro. I to je to.

Nema kajanja, dakle.Nema kajanja. Ni najmanje. Čak te i ne osuđujem što si se okrenuo protiv

mene i prijavio me policiji. Uradio si ono što si morao. Pogrešio si,naravno, ali to je tvoj problem, ne moj. Spasao sam ti život, Adame. Seti setoga. Da je pištolj bio pun, još uvek bi mi zahvaljivao na onome što samučinio. Činjenica da nije bio napunjen ne menja gotovo ništa, zar ne? Svedok smo mislili da u ruci drži napunjen pištolj, taj pištolj je i bio napunjen.

Voker je spreman da se složi s ovim, doduše nerado, ali i dalje ostajepitanje parka, pitanje kako je mladić umro i gde se to desilo, i sasvim jesiguran da verzija koju je Born izneo nije istinita - iz prostog razloga što senije sve moglo toliko brzo odigrati. Jedan ubod u stomak može dovesti dosmrti, ali neminovno je da to bude sporo, da traje, što znači da je Vilijamssvakako bio živ kad ga je Born doneo u park, i stoga je sve ostale rane, odkojih je mladić umro, mogao da nanese sam Born. Ništa drugo se ne činilogično. Zašto bi se bilo ko pomučio da izbode mrtvog tinejdžera više oddeset puta? Da je Vilijams još uvek disao kad je Born otišao iz parka,moglo bi se naći argumenata za tvrdnju o drugom napadaču - to bi bilonategnuto, ali moguće - samo ukoliko bi cilj bio da se dečku ukrade novac,a u policiji su rekli Vokeru da nikakve pljačke nije bilo. Novčanik je ostaou mladićevom džepu i u njemu šesnaest netaknutih dolara, što eliminišepljačku kao motiv zločina. Zašto bih nastavio da bodem nekog ako je većmrtav? Jer nije bio mrtav, a ti si i dalje zarivao sečivo sve dok se nisiuverio da jeste. A onda, čak i kada si sve obavio, nastavio si da ga bodeš

jer te je preplavio bes, jer si poludeo i uživao si u tome što radiš.Ne želim više da govorim o tome, kaže Voker, poseže u džep i vadi sitniš

da plati svoje pivo. Moram da idem.Kako hoćeš, odgovara Born. Nadao sam se da ćemo moći da izgladimo

stvar i ponovo budemo prijatelji. Čak mi je palo na pamet da te upoznam sćerkom moje buduće žene. Sesil ima osamnaest godina, divna je i pametnadevojka - studira književnost, odlična je pijanistkinja, upravo osoba za kojubi se mogao zainteresovati.

Ne, hvala, kaže Voker i ustaje od stola. Ne treba mi tvojeprovodadžisanje. To si jednom već uradi, ako se sećaš.

Pa, ako odlučiš da promeniš mišljenje, pozovi me. Biće mi zadovoljstvoda vas upoznam.

U tom trenutku, upravo kada se Voker okrene da pođe, Born iz gornjegunutrašnjeg džepa sakoa vadi vizitkartu s adresom i telefonskim brojem.Evo, uzmi, kaže pružajući je Vokeru. Tu su ti sve moje koordinate. Zasvaki slučaj.

Za sekund, Voker je u iskušenju da pocepa kartu i baci delove na tlo -isto kao što je pocepao onaj ček prošlog proleća u Njujorku - ali onda rešida to ipak ne učini, da se ne bi obrukao tako jeftinom i jadnom uvredom.Stavlja kartu u džep i kaže do viđenja. Born klimne, ali ne progovara. DokVoker odlazi, sunce projuri nebom i rasprsne se u stotine hiljada varnicarastopljenog svetla. Ajfelov toranj pada. Sve zgrade Pariza bukte uplamenu. Kraj prvog čina. Zavesa.

Doveo je sebe u nemoguću poziciju. Sve dok nije znao gde se Born

nalazi, mogao je da živi s neizvesnošću potencijalnog susreta i da se svevreme zavarava da će ga pratiti sreća, da se trenutak od koga je strahovaoneće desiti, ili da će doći kasnije, toliko kasno da vreme koje bude proveou Parizu neće biti uništeno sledećim susretom, ostalim susretima. Sada,pošto se sve već desilo, i to se desilo rano, ranije nego što je zamišljao daje moguće, drži da je nepodnošljivo to što u džepu ima Bornovu adresu anije u stanju da ode u policiju i traži da ga uhapse. Ništa ga ne bi tolikousrećilo kao kada bi video kako ubicu Sedrika Vilijamsa privode pravdi.Čak i ako bi ga oslobodili, najpre bi morao da plati, da bude ponižen zbog

suđenja, pa čak i ako slučaj nikada ne bi dospeo na sud, morao bi da prođekroz neprijatne policijske procedure, strogu rutinu dugotrajne istrage. Alipošto ne može da kidnapuje Borna i da ga transportuje u Njujork, štaVokeru preostaje? Sagledava situaciju iz svih uglova sve do kraja dana iduboko u noć, i tada mu na pamet padne jedna ideja, sumanuta, đavolskaideja, toliko okrutna i lukava da je zapanjen samom činjenicom da je bio ustanju da smisli tako nešto. Zbog nje Born, avaj, neće otići u zatvor, ali ćemu život postati izuzetno neugodan, i ako plan bude uspešno sproveden,budući muž Elen Žuen izgubiće jedino do čega mu je stalo na celom svetu.Voker je istovremeno zadovoljan i zgađen samim sobom. Nikada nije bioosvetoljubiv, nikada nikoga namerno nije povredio, ali s Bornom jedrugačije, Born je ubica, Born zaslužuje da ga stigne kazna, i prvi put usvom životu Voker je žedan krvi.

Da se plan sprovede u delo potreban je iskusan lažov, društveni akrobataverziran u finom umeću dvoličnosti, a kako Voker nije ni jedno ni drugo,svestan je da je najlošiji izbor za posao koji je sam sebi dodelio. Od samogpočetka biće primoran da ide protiv svoje prirode, okliznuće se i pašče, itako bezbroj puta dok ne pronađe uporišnu tačku na bojnom polju koje jeiscrtao u svojoj glavi, pa opet, uprkos svim svojim slabostima, sledećegjutra odlazi u kafe Konti da bi ubacio još jedan žeton u telefon i pokrenuočitavu operaciju. Iznenađen je svojom smelošću i rešenošću. Kada posletrećeg zvona Born podigne slušalicu, iznenađenje koje čuje u njegovomglasu je sasvim primetno.

Adam Voker, ponavlja on i svim silama se trudi da što bolje prikrije svojupreneraženost. Poslednja osoba na svetu za koju bih očekivao da se javi.

Izvinjavam se na smetnji, kaže Voker. Samo sam hteo da vam kažem dasam mnogo razmišljao otkad smo juče razgovarali.

Zanimljivo. I, dokle si stigao u tim razmišljanjima?Rešio sam da treba da se pomirimo.Još interesantnije. Juče me optužiš za ubistvo, a danas si spreman sve da

mi oprostiš. Zbog čega si se odjednom predomislio?Zato što ste me ubedili da govorite istinu.Treba li ovo da shvatim kao iskreno izvinjenje - ili ti je potrebna neka

nova usluga od mene? Da ne misliš možda da oživiš svoj mrtvi časopis,

recimo?Naravno da ne. Sve je to davno prošlo vreme.Stvarno me je zabolelo to što si uradio, Vokeru. Da na komadiće pocepaš

ček i vratiš mi ga bez reči. Bio sam strašno uvređen.Ako sam vas bilo čime uvredio, iskreno mi je žao. Bio sam u šoku posle

onoga što se dogodilo. Nisam znao šta radim.A sad znaš šta radiš?Mislim da znam.Misliš. A reci ti meni, mladi čoveče, šta tačno želiš?Ništa. Pozvao sam jer ste mi rekli da se javim. U slučaju da se

predomislim.Znači, hoćeš da se družimo. Je l’ to? Kažeš mi da želiš da nastavimo naše

prijateljstvo?Tako nekako. Pominjali ste upoznavanje s vašom verenicom i njenom

ćerkom. Mislio sam da bi to bio lep način da počnemo.Lep. Kakva otužna reč. Vi Amerikanci stvarno imate dar za banalnosti, da

znaš.Van svake sumnje. Isto tako smo vrlo dobri u izvinjavanju kad osetimo da

smo pogrešili. Ako ne želite da me vidite, samo recite. Razumeću.Oprosti, Vokeru. Opet sam zao. Bojim se da to ide u rok službe.Svi imamo svoje trenutke.Tačno tako. I sad ti hoćeš da lomiš hleb s Elen i Sesil. A po mom

jučerašnjem pozivu. Smatraj da smo se dogovorili. Ostaviću ti poruku uhotelu čim budem sve organizovao.

Večera je dogovorena za naredni dan u „Važanandu“, braseriji koja datira

još s početka veka, na bulevaru Sen-Žermen. Voker stiže tačno u osam, prviod čitavog društva, i dok ga vode do stola koji je rezervisao gospodin Born,previše je nervozan i dekoncentrisan da bi obratio pažnju na okruženje:tamni zidovi obloženi hrastovinom, mesingani detalji, uštirkani beli stolnjacii salvete, prigušeni razgovori koji dopiru iz drugih delova prostorije, zvuksrebrnog escajga koji udara o porcelansko posuđe. Trideset i četiri sataposle ponižavajućeg, suludog razgovora s Bornom, evo šta je dobiozahvaljujući svojim lažima: nesavladiv strah, ogroman prezir prema samom

sebi i zlata vrednu priliku da se upozna s Bornovom budućom ženom ipastorkom. Sve zavisi od toga šta će se dogoditi s Elen i Sesil Žuen. Akomu pođe za rukom da nekako uspostavi vezu s njima, s bilo kojom od njihdve, nezavisno od bilo kakve veze s Bornom, tada će mu se, pre ili kasnije,ukazati prilika da otkrije istinu o Riversajd drajvu, i ako uspe da ih ubedida prihvate priču o ubistvu Sedrika Vilijamsa, onda postoji šansa, možda iviše od šanse, da se venčanje otkaže i da buduća mlada odbaci Borna. Toje sve što je Voker želeo da postigne: da rasturi taj brak pre nego što budeozakonjen. To i nije posebno teška kazna za zločin kao što je ubistvo, ali sobzirom na raspoložive opcije, ipak je dovoljno oštra. Odbačeni Born.Poniženi Born. Born koji se raspada od jada. Koliko god da su Vokeru biliodvratni dodvoravanje, lažna izvinjenja i neiskrene izjave o prijateljstvu,shvata da drugog izbora nema. Ako se ispostavi da su Elen i Sesilnepoverljive prema njemu, da ih je teško ubediti, onda će se povući i mirnoproglasiti poraz. Ali samo ako se to desi, i kada se desi, a dok se ne desi,odlučan je u nameri da zaigra karte s đavolom.

Na osnovu svojih prvih saznanja ne može ništa da zaključi. Potemperamentu ili u datim okolnostima, i majka i ćerka deluju smerno ipovučeno, i pošto Born dominira tokom upoznavanja s objašnjenjima,raznim komentarima, ni jedna ni druga ne govore previše. Dok Vokeropisuje svoje prve dane u Parizu, Elen mu daje kompliment na znanjufrancuskog; u drugom trenutku Sesil ga otvoreno pita kako mu se dopadaživot u hotelu. Majka je visoka, plava, elegantno obučena, nikako se nemože reći da je lepotica (lice joj je suviše izduženo, Vokeru se čini ipomalo konjasto), ali kao i mnoge druge Francuskinje iz srednje klase uodređenim godinama, držanje joj je dostojanstveno i samouvereno - što jeverovatno stvar stila ili neke tajanstvene galske mudrosti koja se tiče samesuštine ženstvenosti. Ćerka je upravo napunila osamnaest godina, studira naliceju Fenelon u ulici Lepron, što je na manje od pet minuta udaljenosti odHotela de Sud. Ona je sitnija, manje upadljiva od svoje majke; ima kratkusmeđu kosu, tanke zglobove i uska ramena, živahne, pametne oči. Vokerprimećuje da te oči pomalo žmirkaju i on pomisli (ispravno, kako seispostavilo) da Sesil inače nosi naočare, i da je odlučila da bude bez njihtokom večere. Ne, nije to lepa devojka, ima nečeg mišjeg u njenom izgledu,

ali je ipak vrlo interesantna za posmatranje: malena brada, izdužen nos,okrugli obrazi, izražajne usne. Te usne su malo-malo kretale nadole, nisu sebaš razvlačile u pravi osmeh, ali bile su zabavljene nekom skorotajanstvenom stvari, pokazujući tako veoma razvijen smisao za humornekoga ko u letu hvata komične potencijale trenutka. Nema sumnje da jeizuzetno inteligentna (poslednja četiri minuta Born se hvalio Vokeru njenimizuzetnim ocenama iz književnosti i filozofije, njenoj strasti prema klaviru,znanju starogrčkog), ali koliko god bilo stvari koje su govorile u prilogSesil, Voker je sa žaljenjem zaključio da ga ona ne privlači, bar ne na načinna koji se nadao. Nije njegov tip, kaže sebi, oslanjajući se na taj nejasni,često upotrebljavan izraz koji bi trebalo da obuhvati beskrajnu složenostfizičke privlačnosti. Ali koji je njegov tip? pita se. Njegova sestra? Desetgodina starija Margo uvek gladna seksa? Šta god da je to što ga privlači,Sesil Žuen ga nije imala. Posmatra je i vidi dete, delo u nastanku, još uvekne u potpunosti formiranu osobu, i u ovom trenutku svog života ona je jošuvek suviše povučena i suviše stidljiva da bi mogla da šalje bilo kakveerotske signale zbog kojih bi muškarac krenuo za njom. Što ne znači da onneće dati sve od sebe da se sprijatelji s njom, ali neće tu biti poljubaca nidodira, nikakvih romantičnih priča, ni pokušaja da je odvuče u krevet.

Prezire sebe zbog ovih misli, zbog toga što sirotu Sesil posmatra nikakodrugačije nego kao seksualni objekat, potencijalnu žrtvu njegovihzavodničkih moći (pod uslovom da ih uopšte ima), ali u isto vreme zna daje ovo rat, gerilski rat, a ova večera je prva bitka tog rata, i ako će je dobititako što će zavesti pastorku svog neprijatelja, neće oklevati da to uradi. No,mlada Sesil nije kandidatkinja za zavođenje i stoga će morati da razvijesuptilnije taktike da bi napredovao u svojoj nameri, moraće da se prebaci sfrontalnog napada na ćerku, na ofanzivu sa dva kraka, ka majci i ćerci - sveu nastojanju da im se omili i da ih nekako pridobije za svoju stvar. Sve tomora postići pod Bornovim budnim pogledom, pred očima čoveka čije muje samo prisustvo nepodnošljivo, guši ga, koga ne može ni da pogleda.Lukavi, skeptični Born je svakako veoma sumnjičav prema dvoličnomVokeru, i ko zna da li je i njegovo izvinjenje prihvatio samo zato da otkrijekakvu nepodopštinu dečko namerava da izvede. Postoji izvesna oštrina uBornovom glasu zašuškana ispod prijatnog ćaskanja i vedrog raspoloženja,

jedan napet, nervozan ton koji kao da odaje njegov oprez. Neće biti mudroda se ponovo sretnu, kaže Voker sebi, zbog čega mu je još bitnije da sklopizasebno primirje s Žuenovima večeras, pre nego što se susret završi.

Žene sede jedna pored druge, na suprotnoj strani stola. On je naspramSesil, a Born sedi s njegove leve strane, licem u lice s Elen. Voker pažljivoposmatra Elenine oči dok gleda svog verenika i, kao i Margo, i on jezbunjen time što u njima nema nijedne iskre. U tim se očima vide nekadruga osećanja -tuga, dobrota, seta - ali ljubav nije među njima, kao nisreća, i nijedan tračak radosti. Ali kako i da se vidi sreća u očima žene kaošto je Elen, nekoga ko je proteklih sedam ili osam godina živeo u stanjubola i obustavljenog življenja dok joj polumrtav muž vene u bolnici?Zamišlja komatoznog Žuena kako opružen leži na krevetu, za telo mu ježicama prikačeno bezbroj mašina i cevi za disanje, jedini je pacijent uvelikom, praznom odeljenju, živ a ne živi, mrtav a ne umire, i odjednom sepriseća filma Karla Drejera, „Ordet“, koji je pre dva meseca gledao saGvin. Sedeo je na balkonu bioskopa Njujorker kraj svoje sestre: mrtvafarmerova žena u kovčegu, njegove suze kada se pridigne i oživi, ali ne,govori sebi, to je samo priča, izmišljena priča u izmišljenom svetu, a ovonije taj svet, ovde nema čudesnih uskrsnuća za Žuena. Elenin muž nećenikada sesti i oživeti. S Žuenovog bolničkog kreveta Vokerov um skače dojednog drugog kreveta i pre nego što uspe da se zaustavi, ponovo je u onojgroznoj sceni koju mu je Margo opisala pre nekoliko dana: ona u krevetu sdva muškarca, Bornom i onim drugim, kako se zvao, Fransoa, Margo ukrevetu s njim i Bornom, njih troje goli, tucaju se, i sada vidi Borna kojiposmatra kako Fransoa zabija svoj tvrdi kurac u Margo, pa onda stameniBorn, i njegovo odvratno nago telo, koji u naletu uzbuđenja izdrkava dokgleda kako mu se devojka jebe s drugim...

Voker se osmehne Sesil u pokušaju da odagna taj prizor, a ona mu uzvratiosmeh - pomalo zbunjeno, ali naizgled zadovoljna ovom pažnjom - pita senije li baš ta pohotljivost objašnjenje za to što je Bornu toliko stalo da seoženi Elen. Želi da se promeni, upinje se da se odupre svojim prljavim izlim porivima, a ona za njega predstarlja poštovanje, zid zaštite odsopstvenog ludila. Voker primećuje koliko se naglašeno učtivo on ophodi sElen, obraća joj se s formalnim vi umesto prisnijim, intimnijim ti. To je

jezik grofova i grofica, jezik braka u najvišim slojevima visokog društva,jezik koji stvara distancu i između sebe i sveta, kao jedan vid zaštite. Netraži Born ljubav, već sigurnost. Požudna Margo je izvukla ono najgore unjemu. Da li će smirena i suzdržana Elen uspeti da ga pretvori u novogčoveka? Samo sanjaj o tome, kaže Voker sebi. Za osobu tvoje inteligencijeto pitanje i nije toliko teško.

Pošto naruče jelo, Voker saznaje da Elen radi kao logoped u jednoj kliniciu Četrnaestom arondismanu. Ovim poslom se bavi još od ranih pedesetih -drugim rečima, mnogo pre nesreće svog muža - i mada jedini prihod kojimizdržava svoju malu porodicu dolazi od tog posla, Voker ubrzo shvata da jeona izuzetno posvećen terapeut, da joj karijera pruža ogromno zadovoljstvoi da je verovatno najvažnija stvar u njenom životu. Kad počneš da se davišu moru problema, naporan rad postaje splav koji ti omogućava da plutaš.Voker to vidi u njenim očima i impresioniran je time koliko su sjajnije sada,kad je Born pomenuo tu temu. Odjednom se nazire ulaz, prilika da se stupiu relevantan dijalog. Istina je i da se Voker iskreno zanima za ono čime seona bavi. Čitao je radove Jakobsona i Merlo-Pontija o afaziji i usvajanjujezika, podrobno je razmišljao o tim stvarima zbog sopstvenog bavljenjarečima, i zato se ne oseća kao prevarant ili lažov kad počne da je zasipapitanjima. Elen je najpre iznenađena njegovim entuzijazmom, ali kad shvatida je iskren, počinje da priča o artikulacionim poremećajima kod dece kojadolaze na kliniku, o svojim metodama za lečenje onih koji šuškaju,mumlaju, mucaju, ali ne, ne radi samo sa decom, ima tu i odraslih, starihljudi, žrtava moždanog udara i različitih povreda mozga, afazičari, onih kojisu izgubili moć govora ili koji ne mogu da se sete reči, koji ih smuljaju dote mere da olovka postaje papir, drvo postaje kuća. Brokina afazija,Vernikeova afazija, konduktivna afazija, transkortikalna senzorna afazija,anomička afazija i tako dalje - i zar to nije neobično, misao ne može dapostoji izvan jezika, a kako je jezik funkcija mozga, morali bismo tvrditi dajezik - sposobnost da svet doživljavamo kroz simbole - jeste u neku rukufizička odlika ljudskih bića, što dokazuje da je drevna dualnost uma i telapotpuni nonsens, zar ne? Adieu, Dekarte. Telo i um su jedno.

Otkriva kako je najbolji način da ih upozna da sebe izuzme iz priče, dapostavlja pitanja umesto da daje odgovore, da ih natera da više govore o

sebi. Ali Voker nije vičan ovoj vrsti interpersonalne manipulacije, i zatozačuti kad Born upadne s nekim vrlo oštrim komentarima o odbijanjuizraelske vojske da se povuče iz Sinaja i Zapadne obale. Voker oseća da onpokušava da ga uvuče u raspravu, ali činjenica je da se slaže s Bornom oovom pitanju. Nije rad da mu to stavi do znanja i zato ćuti i čeka da sepaljba okonča posmatrajući Sesiline usne koje se ponovo pomeraju kaosmehu zbog neke unutrašnje, tajne radosti. Možda i greši, ali čini mu se daje njoj smešna žestina s kojom Born iznosi svoje argumente. Nekolikominuta potom, tirada se prekida zbog predjela koje stiže na sto. Vokerprekida tišinu i koristi priliku da pita Sesil o njenom izučavanjustarogrčkog. Grčki nije bio u ponudi kurseva u srednjoj školi u koju je onišao, kaže, zavidi joj što je mogla da ga izabere. Njemu je ostalo još dvegodine fakulteta, i sada je verovatno kasno da počne da ga uči.

Pa i nije, kaže ona. Čim savladaš alfabet, ne izgleda toliko strašno.Razgovaraju o grčkoj književnosti još neko vreme, i ubrzo potom Sesil

počinje da mu priča o svom letnjem projektu - o ludom, preteranoambicioznom planu zbog koga je provela tri meseca u neprekidnomnerviranju i žaljenju. Bogzna šta ju je obuzelo da se uopšte i oproba u tome,kaže mu, ali uvrtela je sebi u glavu da uzme jednu dužu pesmu od jezičkinajzahtevnijeg pisca i prevede je na francuski. Kada je Voker pita ko je tajpisac, ona slegne ramenima i odgovori mu da verovatno nije čuo za njega,niko nije čuo za njega, i zaista kada kaže da je to Likofron, koji je živeooko 300. godine рге nove ere, Voker joj potvrdi da je u pravu. Poema je oKasandri, nastavlja ona, kćeri poslednjeg trojanskog kralja Prijama - ojadnoj Kasandri, koja je imala tu nesreću da se Apolon zaljubi u nju. On jojje ponudio dar proricanja, ali samo ako mu ona zauzvrat podari svojunevinost. Ona najpre pristane, pa se pokoleba i zbog toga povređeniljubavnik Apolon odluči da joj pokvari dar i učini da njenimproročanstvima niko ne veruje. Radnja Likofronove poeme smeštena je uvreme Trojanskog rata, Kasandra je zatvorena, zajedno s Agamemnonomčeka pogubljenje, već je poludela, iz nje kuljaju proročanstva i vizije obudućnosti, govori jezikom toliko složenim, prepunim metafora i aluzija daga je gotovo nemoguće razumeti. To je poema krika i jauka, kaže mu Sesil,po njenom mišljenju odlična pesma, toliko uznemirujuća i neuhvatljiva, i

toliko izvan njenih moći razumevanja da je silnih sati rada uspela daprevede svega sto pedeset stihova. Ako bude nastavila u tom ritmu, uglovinjenih usana još jednom su zaigrali, biće joj potrebno svega nekih deset-dvanaest godina da je završi.

Uprkos tome što je s omalovažavanjem govorila o sebi, Voker je moraoda se divi njenoj hrabrosti da se uhvati u koštac sa toliko zahtevnompesmom. Tu pesmu bi sada i sam voleo da pročita, pa je pita da li postojinjen prevod na engleskom. Ona ne zna, ali kaže da će ga rado potražiti.Voker joj zahvali a zatim doda (iz puke radoznalosti, bez ikakvih poslednijhnamera) da bi voleo da pročita njen prevod na francuski. Ali, Sesil sekoleba. Sigurna sam da ti neće biti interesantan, kaže mu. Potpuno je glup.U tom trenutku Elen pogladi ćerku po ruci i kaže joj da ne bude tolikostroga prema sebi. Tada se i Born ubaci obraćajući se isto tako Sesil: Znašda je Adam prevodilac. Najpre pesnik, ali i prevodilac poezije. Ni manje niviše nego s provansalskog. Jednom mi je dao svoj prevod mog zamaloimenjaka, Bertrana de Borna. Neverovatan momak, taj Bertran. Povremenoje umeo da izgubi glavu, doduše, ali bio je dobar pesnik, i Adam je uradioodličan prevod.

Zaista? začudi se Sesil. Nisam to znala.Nisam siguran da je bio baš odličan, ali da, prevodim pomalo, kaže on.E pa, u tom slučaju...Iz čista mira, bez upozorenja, bez velikih manevara sa svoje strane, Voker

se dogovorio sa Sesil da se sretnu sutra popodne u četiri i da pregledajunjen rukopis. Možda je to bila mala pobeda, ali on je odjednom uspeo dauradi sve što je planirao te večeri. Biće daljih kontakata sa Žuenovima, aBorn neće biti nigde na vidiku.

Narednog jutra, sedi na klimavoj stolici s penkalom u ruci, pregleda

najnoviju pesmu, kojom je sve više nezadovoljan, i pita se da li uopšte danastavi rad na njoj, da rukopis odloži u stranu ili da ga jednostavno baci uđubre. Diže glavu da bi pogledao kroz prozor: nebo sivo, potpunoprekrivenom oblacima, planinom oblaka koja se proteže na zapad, novinanos sivog na sivilu pariškog neba. Prija mu tama sobe - utešna,prijateljski nastrojena tama, tama s kojom čovek satima može da razgovara.

Spušta penkalo, češka se po glavi, ispusti uzdah. Jedan zaboravljeni,nepozvani stih iz Knjige propovednikove uz huk mu dolazi u svest: Iupravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam bezumlje i ludost ...Dok zapisuje ove reči na desnu marginu lista svoje pesme, pita se nije liovo najiskrenija stvar koju je napisao o sebi posle mnogo vremena. Reči,istina, nisu njegove, ali oseća kako mu pripadaju.

Deset i trideset, jedanaest sati. Sa stola se rasipa žućkasti sjaj iz lampe uobliku boce. Slavina koja kaplje, oljuštene tapete, škripa njegovognalivpera. Čuje zvuk koraka koji dopire iz hodnika. Neko se približava,penje se polako kružnim stepeništem prema njegovom spratu, i on najprepomisli da je to Moris, pripiti menadžer hotela koji dolazi da mu uručitelegram ili jutarnju poštu, dobroćudni Moris Petijon, čovek od hiljadupraznih priča, ali ne, to nije Moris, jer Voker razaznaje zvonki udar štikle, upitanju je znači žena, a ako je žena ne može biti nijedna druga do Margo.Vokeru je drago, presrećan je, poblesavio je od sreće što će je ponovovideti. Skače sa stolice i juri prema vratima da ih otvori pre nego što onastigne da pokuca.

Margo drži papirnu kesu iz pekare punu svežih kroasana. U normalnimokolnostima, osoba koja nosi darove treba da je vedra i raspoložena, aliMargo je danas nekako potištena i rastrojena, jedva da uspe da se osmehne,spušta hladan poljubac na Vokerove usne. Kada je on zagrli, ona seizmigolji, uđe u sobu, baci kesu na sto i sedne na razmešten krevet. Vokerzatvara vrata, dolazi do stola i staje.

Šta nije u redu? pita on.Sa mnom je sve u redu, odgovara Margo. Kaži mi šta s tobom nije u redu.Sa mnom? Zašto misliš da sa mnom nešto nije u redu? O čemu govoriš?Sinoć sam slučajno šetala s prijateljicom bulevarom Sen-Žermen. Negde

oko pola devet. Prošle smo pored restorana, znaš na koji mislim, na onustaru braseriju, „Važanand”, i bez nekog bitnog razloga, zato što sam tolikiidiot, ili možda zato što sam tu dolazila s roditeljima kao mala, pogledalasam kroz staklo. I šta misliš koga sam videla?

A, kaže Voker koji se osećao kao da mu je neko lupio šamar. Ne morašda mi kažeš. Već znam odgovor.

Šta smeraš, Adame? Kakvu uvrnutu igru igraš ovog puta?

Voker se spušta na stolicu. Nema vazduha; glava mu se odvaja od tela.Skreće pogled s njenih očiju koje ga netremice gledaju i počinje da se igra skesom u kojoj su kroasani.

I onda? kaže mu. Zar nećeš ništa da kažeš?Želeo bih, on konačno progovori, želeo bih sve da ti ispričam.Pa zašto onda to i ne učiniš?Jer ne znam da li mogu da ti verujem. O ovome ne smeš nikome ni reč da

kažeš, shvataš li? Moraš to da mi obećaš.Šta ti misliš, ko sam ja?Ne znam. Neko ko me je jednom razočarao. Neko ko mi se mnogo

dopada. Neko koga želim za prijatelja.Ali misliš da ne umem da čuvam tajnu?Umeš li?Niko to još od mene nije tražio. Kako da znam ako ne pokušam?Pa, to je barem pošteno.Ti odluči. Neću te prisiljavati da mi kažeš ako ne želiš. Ali ako mi ne

budeš rekao, Adame, izaći ću iz ove sobe i nikada me više nećeš videti.To je ucena.Ne, nije. To je jednostavno istina.Voker ispusti dug uzdah u znak poraza, zatim ustane i krene da hoda gore-

dole ispred Margo koja ga ćutke posmatra s kreveta. Prolazi deset minuta ukojima joj on ispriča šta se događalo prethodnih nekoliko dana: o slučajnomsusretu s Bornom, za koji sada sumnja da je bio slučajan, o Bornovomneuverljivom poricanju ubistva Sedrika Vilijamsa, o pozivu da upozna Eleni Sesil, o vizitkarti koju je umalo pocepao, planu da zaustavi Bornov brak sElen, pokajničkom telefonskom pozivu da bi pokrenuo čitavu stvar, večeriu „Važanandu”, o sastanku sa Sesil u četiri tog popodneva. Pošto gasasluša, Margo potapše rukom krevet pokazujući mu da sedne pored nje.Kad on to uradi, ona ga obema rukama uhvati za ramena, okrene ga premasebi, unese mu se u lice i prigušenim, odlučnim glasom kaže: Odustani,Adame. Nemaš nikakve šanse. On će te uništiti.

Prekasno je, kaže Voker. Kad sam već počeo, sad se neću zaustaviti dokstvar ne isteram do kraja.

Ti govoriš o poverenju. Kako znaš da možeš verovati Elen Žuen? Tek si

je upoznao.Znam. Biće mi potrebno malo vremena da budem siguran. Ali imam dobar

prvi utisak o njoj. Deluje mi kao stabilna, iskrena osoba, a čini mi se i dajoj nije toliko mnogo stalo do Borna. Zahvalna mu je, bio je dobar premanjoj, ali nije zaljubljena u njega.

Onog trenutka kada joj budeš ispričao šta se dogodilo u Njujorku,okrenuće se i otići pravo do Rudolfa. To ti garantujem.

Možda. Ali čak i ako to uradi, šta meni može da se desi?Razne stvari.Born je možda pokušao da mi razbije nos, ali nožem me svakako neće

juriti.Ne govorim ti o nožu. Rudolf ima veze, stotine uticajnih veza, i pre nego

što počneš da se kačiš s njim trebalo bi da znaš u šta se upuštaš. Nije onmakar ko.

Veze?S policijom, vojskom, vladom. Ne mogu ništa da dokažem, ali oduvek

sam podozrevala da nije samo univerzitetski profesor.Nego šta?Ne znam. Tajna služba, špijunaža, različiti prljavi poslovi.I zašto, pobogu, sumnjaš na tako nešto?Zbog telefonskih razgovora u gluvo doba noći... tajanstveni i neobjašnjivi

odlasci... ljudi koje poznaje. Vladini ministri, armijski generali. Kolikomladih profesora odlazi na večeru s najvažnijim vladinim službenicima?Rudolf je insajder i zbog toga je opasno da ga znaš. Naročito ovde, uParizu.

To mi baš i ne zvuči naročito uverljivo.Sećaš li se večere u našem stanu u Njujorku prošlog proleća?Sasvim jasno. Kako bih mogao da je zaboravim?Telefonirao je kad si ti stigao. Zatim se pojavio - kao furija, bljuvao je

vatru, histerisao. A sve godine koje sam im dao? Šta je time mislio?Principi! Bitke! Brod tone! U Parizu je bilo nekih problema, i kažem ti, nijeto imalo nikakve veze s akademskim poslovima niti sa imanjem njegovogoca. Imalo je veze s vladom, s njegovim tajnim životom, za koju godagenciju da je radio. Zato je tako zdušno i počeo da se brani kad si

spomenuo CIA. Zar se ne sećaš? Ispričao ti je sve one stvari o tvojojporodici, i ti si bio zapanjen, nisi mogao da poveruješ koliko je toga uspeoda iskopa o tebi. Rekao si mu kako je verovatno nekakav agent. Bio si upravu, Adame. Nanjušio si nešto o njemu, a on je počeo da ti se smeje i dasve izvrće na šalu. Tako sam znala da sam u pravu.

Možda. Ali to je i dalje samo nagađanje.Pa zašto onda nije hteo da mi kaže u čemu je bio problem? Nije se čak ni

potrudio da smisli neki izgovor. To nije tvoja stvar, rekao je, ne postavljajtoliko pitanja. Onda odlazi u Pariz, a kad se vrati, veren je sa Elen Žuen i jaletim napolje.

Nastavljaju da razgovaraju još petnaest-dvadeset minuta, i što mu Margogorljivije iznosi svoje sumnje o tajnim operacijama, vladinim zaverama i opsihološkom pritisku dvostrukog života, Vokera kao da je sve manje briga.Margo je zbunjena njegovom ravnodušnošću. Smatra da je takav stavčudan, nezdrav, iracionalan, ali Voker joj objasni kako njega ne zanima štaBorn radi. Jedino što je njemu bitno jeste ubistvo Sedrika Vilijamsa, i čakda se ispostavi da je Born šef čitavog sektora francuskih tajnih operacija,njemu bi bilo svejedno. Samo u jednom trenutku njegova pažnja jeusredsređena u potpunosti, na njene reči, uzgredni komentar o Bornovojprošlosti - o tome kako je detinjstvo proveo u velikoj kući izvan Pariza, gdega je ona prvi put i srela kad je imala tri godine. A šta je s Gvatemalom?pita je Voker, pošto se setio da mu je Born rekao da je odrastao uGvatemali.

Zafrkavao te je, odgovori mu Margo. Rudolf nikada nije bio ni blizuGvatemale.

To sam i mislio. Ali, zašto Gvatemala?A zašto da ne Gvatemala? Uživa u izmišljanju priča o sebi. Da zavarava

ljude, da smišlja sitne laži - sve to Rudolfa silno zabavlja.Mada od ovog razgovora nema neke konkretne koristi (previše

pretpostavki, nedovoljno činjenica), on ipak označava prekretnicu u svomodnosu s Margo. Zabrinuta je za njega, zbog njega, i strepnja i briga kojevidi u njenim očima deluju utešno (pitanje poverenja više nije aktuelno), aliistovremeno i uznemirujuće. Približava mu se, njena osećanja su sada jasnoispoljena, iskrenija su, a opet postoji nešto majčinsko u toj strepnji, osećaj

mudrosti nadvijen nad greškama mladosti, i prvi put od kada se poznaju, onoseća razliku u godinama, jaz od deset godina koji stoji između njih. Nadase da to neće napraviti problem. Margo mu je sada potrebna. Ona je njegovjedini saveznik u Parizu, i vreme koje provodi s njom jedini je lek koji gasprečava da ne mašta o Gvin, da ne čezne za Gvin. Ne, nije on nesrećanzbog toga što ga je spazila u restoranu prethodne večeri, s Bornom, Elen injenom ćerkom. Niti je nesrećan zbog toga što joj je otvorio dušu. Naosnovu njene reakcije shvatio je da joj nešto znači, da nije tek još jedno telopored koga će leći, ali isto tako zna da ne sme zloupotrebiti njenoprijateljstvo, jer Margo nije ni sasvim tu, ni sasvim svoja, i ne može punosebe da da. Ako zatraži previše, verovatno će izgubiti njeno poštovanje,možda će čak odlučiti da nestane.

Ostavivši netaknute kroasane na stolu, izlaze napolje, u prohladan, vlažanidan da bi našli mesto gde će jesti. Dok hodaju u tišini Margo ga drži zaruku i, deset minuta kasnije, sede jedno naspram drugog za stolom u ćoškuu restoranu Dez Bo-Ar. Margo ga časti obilnim ručkom od tri jela (nedozvoljava mu da on plati, insistira da naruči desert i još jednu kafu), azatim nastavljaju prema ulici Universite. Stan Žufrojevih je na petom spratušestospratnice, i dok se tiskaju u majušnom liftu čekajući da krenu ka gore,Voker obgrli Margo i prekrije joj lice kišom kratkih i žestokih poljubaca.Margo prsne u smeh, i nastavlja da se smeje dok vadi ključ iz tašne i otvaravrata stana. Bio je to ogroman stan, luksuzniji nego što je Voker mogao i dazamisli, palata udobnosti koja je odavala bogatstvo s kakvim se on do tadajoš nije susreo. Margo mu je rekla jednom prilikom da njen otac radi ubankarskom sektoru, ali propustila je da doda da je bio direktor banke, isada kada ga je povela na kratku turu po sobama u kojima su bili persijskitepisi, pozlaćena ogledala, kristalni lusteri i stilski nameštaj, shvata dasaznaje nešto novo o buntovnoj, neuhvatljivoj Margo. Ona je osoba koja jeu konfliktu s okruženjem u kome se rodila, ali ne i u otvorenoj pobuni snjim (jer sad je bila tu, privremeno se vratila kod roditelja dok ne nađe stanza sebe), ali koliko su tek oni morali biti razočarani zbog nje, neudate utridesetoj godini i zbog njenih mlakih pokušaja da postane slikar, koji nisupristajali ovoj vladavini građanske uzoritosti. Nesvodiva Margo, sa svojomljubavlju prema kuvanju i ljubavlju prema seksu, još uvek u potrazi za

svojim mestom, još uvek ne sasvim slobodna.Ili bar tako Voker razmišlja dok je sledi u kuhinju, ali trenutak kasnije

uviđa da je taj portret donekle složeniji od onoga koji je pravio u svojimmislima. Margo ne živi u stanu sa svojim roditeljima. Ima sobu na spratu,malenu devojačku sobu koju joj je baka kupila za dvadeset prvi rođendan,a u stan je ovog popodneva ušla samo zato da bi uzela paklu cigareta (kojui nalazi u fioci pored sudopera). Ova tura će tako biti mali bonus, dodajeona, jer će Voker steći predstavu o tome gde je odrasla. Kad je zapita zbogčega više voli da bude u toj minijaturnoj chambre de bonne nego da dolespava u komforu, Margo se nasmeši i kaže: Probaj sam da shvatiš.

Sobica je spartanski nameštena, ni trećina od njegove sobe u hotelu. Imamesta za mali sto i stolicu, mali umivaonik, i mali krevet s fiokama ispodmadraca. Besprekorno čista, bez ikakvih ukrasa - kao da su ušli u ćelijuiskušenice. U vidokrugu samo jedna knjiga koja leži na podu pored kreveta:zbirka pesama Pola Elijara, „Prestonica bola”. Nekoliko skicen-blokovanaređanih po stolu i čaša s olovkama; na podu platna licem oslonjena nazid. Voker bi voleo da ih okrene, voleo bi da otvori skicen-blokove, aliMargo ne nudi da mu ih pokaže, a on se ne usuđuje da bilo šta dodirne beznjene dozvole. Iznenađen je jednostavnošću prostorije, iznenađen jenezemaljskim sjajem devojčinog unutrašnjeg sveta. Koliko ljudi je dobilodopuštenje da uđe ovamo? pita se.

Želi da misli da je on prvi. Provode dva sata na njenom uskom krevetu i, kad Voker konačno pođe,

kasni na sastanak sa Sesil Žuen. Krivica je samo njegova, istina je da jesasvim zaboravio na dogovor. Onog trenutka kada je počeo da ljubi Margo,misao o sastanku mu je sasvim iščilela iz pameti, i da sama Margo nijebacila pogled preko ramena na sat i rekla: Zar ne bi trebalo da budešnegde za petnaest minuta?, on bi nastavio da leži kraj nje - umesto toga,skočio je s kreveta, na brzinu navukao odeću na sebe i izjurio odatle što jebrže mogao.

Zbunjen je ovim gestom pomoći. Samo nekoliko sati pre neumoljivo seprotivila njegovom planu, a sada se ponaša kao da mu je saučesnik. Da li jeponovo razmislila o njegovom položaju, pita se, ili mu se pomalo ruga,

proverava da li je zaista glup da upadne u zamku koju je sam sebi spremio?Smatra da je ovo drugo objašnjenje ispravno, ali joj ipak zahvaljuje što gaje podsetila i, upravo kada se sprema da otvori vrata i izađe iz malene sobe,nesmotreno kaže Margo da je voli.

Ne, ne voliš me, kaže ona, vrti glavom i osmehuje se. Ali drago mi je datako misliš. Ti si jedan ludi dečak, Adame, i svaki put kad te vidim sve siluđi. Neće dugo proći i bićeš lud kao ja.

Ulazi u „La Palet” u četiri i dvadeset i pet, sa gotovo pola sata

zakašnjenja. Ne bi bio iznenađen da je Sesil već otišla, da jedemonstrativno izjurila zaklevši se da će mu, kad ga vidi, u lice sasutistotine psovki i uvreda. Ali ne, još uvek je tu, mirno sedi za stolom uzadnjem delu i čita knjigu, ispred nje dopola popijena bočica ’oranžine’,sada nosi naočare a na glavi joj je teget šeširić koji podseća na beretku.Bez daha zbog trčanja, posramljen, sav raspasan, dok mu telo van svakesumnje zaudara na seks, s rečju lud koja mu ječi u glavi, Voker prilazi stolui mucajući ispaljuje hiljadu izvinjenja. Sesil ga blago pogleda i nasmeši se -potpuno nezasluženim osmehom oproštaja.

A on, čak i kad sedne na stolicu naspram nje, nastavlja da se izvinjava,izmišlja neki nemogući izgovor o tome kako je stajao više od sata u redu napošti da bi obavio razgovor s Njujorkom. Sesil samo slegne ramenima, kažemu da se ne nervira, nema problema, ništa ne mora da objašnjava. A ondapodigne levu ruku, kucne kažiprstom po ručnom časovniku i kaže: Mi uParizu imamo jedno pravilo. Kad god se dve osobe dogovore da se sastanu,ona koja dođe prva daje drugoj dodatno pola sata da se pojavi - bez ikakvihpitanja. Sada je četiri i dvadeset pet. Po mom računanju, stigao si petminuta ranije.

Znači, bez veze brbljam sve ovo, kaže Voker impresioniran ovomšašavom logikom.

Upravo to pokušavam da ti kažem.Voker naručuje kafu, šestu ili sedmu tog dana, a Sesil mu, uz

karakteristično povijanje usana, pokazuje knjigu koju je čitala kad je onušao - malu, zelenu, tvrdog poveza, bez omota, čini se vrlo staru, pohabanui iskrzanu, koja izgleda kao da je spasena iz kante za otpatke.

Našla sam je, kaže ona nemoćna da zadrži usne da se ne razvuku u praviosmeh. Likofron na engleskom. Izdanje kuće Harvard University Press,’Loeb Classical Library’. Hiljadu devetsto dvadeset prva. Prevod - (otvaraprvu stranu) - A. V. Meir, profesor grčkog na Edinburškom univerzitetu.

Zaista si brza, kaže joj Voker. Kako si uopšte uspela da je nađeš?Žao mi je, ne mogu da ti kažem.O? A zašto ne možeš?To je tajna. Možda ću ti reći kad mi je budeš vratio, ali ne pre toga.Pozajmićeš mi je?Naravno. Možeš je zadržati koliko god ti bude potrebna.A šta je s tvojim prevodom? Jesi li ga pogledala?Moj engleski nije toliko dobar, ali čini mi se da je veoma zgusnut i

dosledan, veoma nalik na staru školu. Što je još gore, reč je o doslovnomprevodu u prozi, tako da je svaka poetičnost izostala. Ali barem se dobijaosećaj o kakvom delu je reč - i zbog čega je mene toliko namučilo.

Sesil otvara knjigu na drugoj strani poeme i pokazuje 31. stih, odaklepočinje Kasandrin monolog. Obraća se Vokeru: zašto mi ne bi malo čitaonaglas? Tako ćeš i sam videti.

Voker uzima knjigu i odmah počinje da čita: Avaj! Sirota moja dadiljasagore pre vremena od ratobornog lava začetog za tri večeri, krvožednihzuba, kog proždrala je zver starog Tritona čeljusti silnih. A on, što jetručudovištu izrezbari, vri u kotlu ognjišta bez plamena, grive do zemljespuštene; on, ubica dece svoje, što domovinu razori; što drugu majku oboriokrutan kopljem žalobnim posred grudi, a usred trkališta zgrabi rukamatvorca i borca svog kraj Kronovog strmog brda na kom je grob strašnizemljanog Taraksipusa koji se surove zveri i sam dohvatio što gledala jeuske prolaze sinjega mora, ribareći nad svojim, lavica ubica bika koju jeotac u život vratio paleći gvožđem meso njeno; ona koja je strepela odPersefone, boginje donjeg sveta...

Voker spušta knjigu i smeši se. Ovo je suludo, kaže. Ništa ne razumem.Znam, prevod je užasan, kaže Sesil. Čak i ja to vidim.Nije reč samo o prevodu. Uopšte ne shvatam šta se događa.Zbog toga što je Likofron tako indirektan. Zato ga i zovu Zaokolni

Likofron.

Ipak...Moraš imati sve podatke. Dadilja je žena po imenu Iliona, a lav je Herkul.

Laomedon je dao reč da će platiti Posejdonu za gradnju zidova Troje, alipošto ju je pogazio, pojavljuje se čudovište - Tritonov pas - da pojedenjegovu kći Hesionu. Herkul se uspuzao uz stomak zveri i isekao je nakomade. Laomedon je rekao da će nagraditi Herkula zbog toga što je ubiozver, time što će mu dati Trojove konje, ali on ponovo prekrši datu reč iljutiti Herkul ga kažnjava spaljivanjem Troje. To je pozadina tih prvihnekoliko stihova. Ako ne poznaješ okolnosti, neminovno je da ti ništa nebude jasno.

To je kao kad bi neko preveo „Fineganovo bdenje” na mandarinski.Znam. Zato mi je već svega dosta. Letnji raspust se završava sledeće

nedelje, ali moj projekat je već gotov.Hoćeš da odustaneš?Kad sam se sinoć, posle večere, vratila kući, ponovo sam pročitala svoj

prevod i bacila ga u smeće. Užasan je, zaista je užasan.Nije trebalo to da radiš. Radovao sam se što ću ga pročitati.Sramota me je.Ali, obećala si. Zbog toga si i došla - da bi mi pokazala svoj prevod.To mi je bila prvobitna zamisao. Promenila sam plan.Kako si ga promenila?Tako što ću ti dati ovu knjigu. Barem sam u nečemu uspela.Mislim da mi sad više ne treba. To je tvoja knjiga. Treba da je zadržiš

kao uspomenu na letnje mučenje.Ali, ni ja je ne želim. Muka mi je samo dok je gledam.Pa, šta ćemo onda da uradimo s njom?Ne znam. Dati je nekom drugom?Ne zaboravi da smo u Francuskoj. Koji bi Francuz pri zdravoj pameti

želeo da ima loš prevod nerazumljive pesme s grčkog na engleski?Imaš pravo. Zašto je jednostavno ne bacimo?To je suviše okrutno. Prema knjigama se treba odnositi s poštovanjem.

Čak i prema onima od kojih nam je muka.Onda ćemo je ostaviti. Upravo na ovom mestu. Anonimni dar nepoznatom

strancu.

Savršeno. I čim platimo račun i izađemo iz kafea, nikada više nećemopominjati Likofrona.

I tako počinje Vokerovo prijateljstvo sa Sesil Žuen. Mnogo je razlogazbog kojih je on smatra potpuno nemogućom osobom. Stalno se trza i drhti,gricka nokte, ne pije i ne puši, zakleti je vegetarijanac, suviše zahtevnaprema sebi (recimo, to što je uništila svoj prevod), a povremeno je ineverovatno nezrela (recimo, ta ludost da mu ne kaže gde je pronašlaknjigu, dečja opsednutost tajnama). S druge strane, i van svake sumnje, onaspada među najblistavije osobe od svih koje je sreo. Njen um je potpunočudesan instrument, i u stanju je da podrobno razmišlja o svim mogućimtemama; fascinira ga njeno poznavanje književnosti i umetnosti, muzike iistorije, politike i nauke. Nije ona tek mašina za pamćenje, prototipodlikaša s kapacitetom za primanje ogromnog broja neselektiranihinformacija. Upija utiske, zapaža, ima nepogrešivo originalne stavove i,koliko god da je tvrdoglava ili nervozna, u raspravama ne odstupa od svogmišljenja ni za pedalj. Šest punih dana Voker se sreće s njom u kafeteriji uulici Maze. Popodneva provode zajedno u obilascima knjižara, odlascima ubioskop, posetama galerijama, sedenju na klupi pored Sene. Osećaolakšanje zbog toga što mu nije fizički privlačna, što može da joj poverisvoje misli o seksu s Margo (koja tokom ovog perioda provodi s njim jednunoć u hotelu), o odsutnoj Gvin, koja nikad nije daleko od njega. Rečju,uprkos svim izluđujućim osobinama koje Sesil ima, on uživa u njenojpameti do te mere da sasvim zaboravlja na njeno telo, i srećan je što je ustanju da drži ruke k sebi.

Nastupa oprezno i ne postavlja joj otvoreno pitanja o Bornu. Želi da saznašta ona misli o njemu, kako doživljava skori brak svoje majke sa starimporodičnim prijateljem, ali za to će biti dovoljno vremena. Razvod će seokončati tek na proleće i njemu je milije da najpre učvrsti prijateljstvo snjom, pre nego što se upusti u te private razgovore. Ipak, njeno ćutanje jeindikativno, smatra on, jer da joj je Born posebno drag, da je oduševljenatim brakom, sigurno bi povremeno progovorila o tome, međutim, Sesil negovori ništa i na osnovu toga Voker zaključuje da ima nedoumice u vezi sodlukom svoje majke. Možda ona to doživljava kao izdaju oca, ali ta temaje isuviše osetljiva da bi je on pokrenuo i, sve dok Sesil sama ne bude

pomenula nešto slično, on će nastaviti da se pretvara kako ništa ne zna očoveku u bolnici, o poluživom ocu koji se nikad više neće probuditi.

Petog dana njihovih lunjanja, Sesil mu saopštava da njena majka želi daga pozove da dođe kod njih naredne večeri, poslednje pred početak novogsemestra na liceju, na večeru. Njegova prva reakcija je da odbije poziv,pošto se plaši da će i Born biti tamo, ali ispostavlja se da je Born uLondonu zbog nekog porodičnog posla (porodičnog posla?), tako da će bitisamo njih troje, Elen, Sesil i on. Naravno, odgovori joj, biće mu vrlo dragoda bude deo tog malog skupa. Veće društvo ga čini nervoznim, ali mirnoveče sa majkom i ćerkom Žuen zvuči sjajno. Kada izgovori reč sjajno(formidable), Sesilino lice se ozari svetlošću nesputane radosti. U istomtrenutku Voker shvata da mu poziv ne upućuje Elen, već Sesil, da je ona takoja je ubedila majku da ga pozove kod njih u stan i sva je verovatnoća daju je danima time gnjavila. Sve do sada Sesil je bila prilično rezervisana unjegovom prisustvu, suzdržavala se od bilo kakvog spontanog iskazivanjaemocija, tako da je ovaj izraz radosti na njenom licu za njega zabrinjavajućiznak. Poslednje što želi jeste da se ona zaljubi u njega.

One žive u ulici Vernej u Sedmom arondismanu, paralelnoj sa ulicomL’Universite, ali za razliku od raskošne rezidencije u kojoj stanuje porodicaMargo Žufroj, stan Žuenovih je mali i jednostavno namešten, verovatnoodražava Elenine nevesele finansijske okolnosti, koje su usledile poslenesreće njenog supruga. Ali stan je izuzetno dobro održavan, primećujeVoker, uredan je, sve je na svom mestu, sređen i uglancan, počev odbesprekorno čistog staklenog stočića do sjajnog, ulaštenog parketa, kao daje ta volja za red pokušaj da se napravi rastojanje između haosa inepredvidljivosti sveta. Ko uopšte može kriviti Elen za tako fanatičnupredanost? razmišlja Voker. Pokušava da ostane u komadu. Pokušava daona i Sesil ostanu svoje, a taj teški teret koji nosi, možda je to pravi razlogda se razvede i preuda za Borna: da se izvuče iz svega i ponovo počne dadiše.

Sada, kad Born fali iz jednačine, Voker uočava da je Elen nešto mekša isrdačnija od žene koju je upoznao u restoranu pre nekoliko dana. Još uvekje rezervisana, još uvek sva ispravna i dolična, ali dok ga pozdravlja naulazu, dok se rukuje s njim, zbunjen je toplinom koju primećuje u njenom

pogledu, kao da joj je zaista vrlo drago što ga vidi. Možda je pogrešnopomislio da je Sesil morala da je prisili da ga pozove u goste. Možda jeposle svega upravo Elen došla na tu ideju: A šta je s onim čudnim mladimAmerikancem s kojim se viđaš, Sesil? Zašto ga ne bi pozvala na večeru, daga bolje upoznam?

Sesil je opet odlučila da se odrekne naočara za vreme večere, ali zarazliku od večere u restoranu, sada nije žmirkala. Voker pretpostavlja da jepočela da nosi sočiva, ali ne želi da je pita o tome, da joj ne bi biloneprijatno. Primećuje da je ćutljivija nego obično, suzdržanija idostojanstvenija, i ne zna da li se trudi da bude takva, ili je u pitanjumajčino prisustvo. Jelo za jelom, hrana se iznosi na sto: pate s kornišonimanajpre, govedina s povrćem, salata od endivije, tri vrste sira, i karamel kremza desert. Voker domaćici upućuje kompliment za hranu, i dok iskrenouživa u svakom zalogaju koji stavi u usta, zna da njeno kuvanje nije u istomrangu s onim što je Margo u stanju da izvede. Razgovaraju o raznimnebitnim stvarima. Škola i posao, vreme, razlike u sistemima podzemnihželeznica Pariza i Njujorka. Razgovor znatno oživi kad on i Sesil počnu dapričaju o muzici, i kada završe s večerom, najzad uspe da je ubedi (poslemnogo žestokog odbijanja) da odsvira nešto za njega i svoju majku. U sobikoja je kombinacija dnevne sobe i trpezarije nalazi se pijanino i Sesil ustajei pođe prema njemu. Želiš nešto posebno? Baha, kaže on bez oklevanja.Bahova Invencija iz dva dela.

Ona dobro svira, svaki ton dela je na svom mestu, ritam je postojan, pačak i ako su joj fraze pomalo mehaničke, ako i nema fluentnost iskusnogprofesionalca, ko može da je krivi zbog toga što je ono što jeste? Ona nijeprofesionalni muzičar. Ona je osamnaestogodišnja srednjoškolka koja klavirsvira iz vlastitog zadovoljstva, i Baha izvodi vešto i s puno osećanja. Vokerse seća sopstvenih smušenih pokušaja da nauči da svira klavir kad je biodečak, i razočaranja kad je shvatio da nema nikakvu sklonost ka tome.Zbog toga s velikim oduševljenjem aplaudira Sesil na njenom izvođenju ikaže joj da je dobro svirala. Ne baš sasvim dobro, uzvraća mu ona, s onomsvojom iritirajućom skromnošću. Prosečno. Voker primećuje kakopokušava da suspregne osmeh, krajevi usana joj poigravaju, i shvata kolikojoj znače njegove pohvale.

Trenutak kasnije, ona se izvini i izađe iz sobe, niz hodnik (verovatno dokupatila) i prvi put ove večeri Voker ostaje sam s njenom majkom. PoštoElen zna da će se Sesil brzo vratiti, prelazi odmah na stvar, ne želi da gubini tren.

Budite pažljivi s njom, gospodine Voker, kaže mu. Ona je vrlokomplikovana i osetljiva osoba, i nema nikakvog iskustva s muškarcima.

Sesil mi je veoma draga, ali ne na način na koji vi mislite. Volim daprovodim vreme s njom, i to je sve. Kao prijatelj.

Da, sigurna sam da vam je draga. Ali vi je ne volite, a problem je u tomešto se ona u vas zaljubila.

To vam je rekla?Ne mora da mi kaže. Dovoljno je da je pogledam.Nemoguće da se zaljubila u mene. Znam je tek nedelju dana.Godina, nedelja, kakve to veze ima? Takve stvari se događaju i ne želim

da bude povređena. Molim vas, budite oprezni. Preklinjem vas. Strepnja postaje činjenica. Nevinost se pretvara u krivicu, a nada i očaj

čine rimu. Po čitavom Parizu ljudi skaču s prozora. Metro je preplavljenljudskim izlučevinama. Mrtvi ispuzavaju iz svojih grobova. Kraj 2. čina.Zavesa.

Čin 3. Dok Voker odlazi od Žuenovih korakom u prohladnu septembarskunoć, sasvim mu je jasno da mu je Elen rekla istinu. I sam je već u toposumnjao, a sad, kad su sumnje potvrđene, shvata da mora smislitidrugačiju strategiju. Kao prvo, neće više biti celodnevnih tumaranja saSesil. Koliko god da mu je draga, mora biti oprezan (da, Elen je bila upravu), mora biti veoma oprezan da ne učini ništa što će je povrediti. Ali,šta znači biti oprezan? Da prekine kontakt s njom, nepotrebno je i okrutno, aako se budu i dalje družili, neće li ona to protumačiti kao gest ohrabrenja?Za ovu dilemu ne postoji jednostavno rešenje. Jer, činjenica je da on njumora i dalje viđati, možda ne toliko često kao pre, možda ne toliko dugokao pre, ali mora i dalje da bude s njom jer je ona osoba pred kojom jeodlučio da se ogoli, kojoj će ispričati za ubistvo Sedrika Vilijamsa. Sesil ćepoverovati u njegovu priču. Jer, ako se umesto toga, obrati njenoj majci,postoji solidna šansa da mu ona ne poveruje. Međutim, ako Sesil poveruje

u priču, onda će se njegove šanse s Elen popraviti, zbog toga što je većaverovatnoća da ona poveruje u ono što bude čula od ćerke.

Sledećeg jutra poziva Margo telefonom, u nadi da će se izvući iz ovogmutljaga neizvesnosti tako što će neko vreme provesti s njom - naravno, uzavisnosti od njenog raspoloženja i od toga da li je slobodna.

Baš zanimljivo, upravo sam se spremala da okrenem broj tvog hotela,kaže Margo.

Drago mi zbog toga, odgovara Voker. To znači da smo u isto vrememislili jedno na drugo. Telepatija je najbolji dokaz snažne povezanostimeđu ljudima.

Ti izgovaraš veoma čudne rečenice...Hoćeš li mi reći zbog čega si htela da me pozoveš, ili da ja prvo kažem

zbog čega sam te pozvao?Ti prvi.Vrlo jednostavno. Umirem od želje da te vidim.Volela bih da možemo da se vidimo, ali ne mogu. Zato sam i htela da

razgovaram s tobom.Nešto nije u redu?Ne, sve je u redu. Odlazim na nedelju dana pa sam htela da znaš.Odlaziš?Da, u London.U London?Zašto ponavljaš sve što ti kažem?Izvini. Ali, još neko je u Londonu.Kao i oko deset miliona drugih ljudi. Misliš li na nekoga konkretno?

Mislio sam da ti možda znaš.O čemu to pričaš?O Bornu. Otišao je u London pre tri dana.I zašto bi mene bilo briga za to?Ne ideš da se vidiš s njim?Ne budi smešan.Jer, ako ideš da bi se videla s njim, mislim da to neću podneti.Šta te je spopalo? Naravno da ne idem da bih se videla s njim.Pa zašto onda ideš?

Nemoj, Adame. Nemaš prava da postavljaš pitanja.Mislio sam da imam.Ja nikome ne moram da polažem račune - najmanje tebi.Izvini. Ponašam se kao idiot, je l’ da? Povlačim pitanje.Ako baš moraš da znaš, idem da obiđem svoju sestru. Udata je za Engleza

i živi na Hempstedu. Njen sinčić puni tri godine i pozvali su me narođendansku zabavu. Isto tako - čisto da ti upotpunim sliku - moja majkaputuje sa mnom.

Mogu li te videti pre nego što odeš?Krećemo na aerodrom za jedan sat.Šteta. Nedostajaćeš mi. Zaista ćeš mi nedostajati.Biću odsutna samo osam dana. Saberi se, mali čoveče. Brzo se vraćam.Posle ovog obeshrabrujućeg razgovora s Margo, vraća se u sobu i razvlači

se po njoj narednih nekoliko sati, nesposoban da skupi snagu i sedne za sto,nesposoban da se koncentriše na knjigu koju pokušava da čita (Žorž Perek,„Stvari: Istorija šezdesetih”), i ubrzo potom ponovo pomisli na Sesil, kakoje ovo prvi dan škole, i da je ona nedaleko odavde, u klupi, u liceju Fenlon,sluša kako neko od nastavnika tumači Molijerovu prozodiju, i igra senovom kutijom za olovke. Kaže sebi da će je jedno vreme izbegavati, akada za osam dana i njemu počnu predavanja (baš onog dana kad se Margobude vratila), imaće i pravi izgovor za to što će je rede viđati, a kako svemanje vremena budu provodili zajedno, tako će možda nestati i njenazaljubljenost.

U tri dana koja slede, dosledno se pridržava tog režima ćutanja. Ni sa kimse ne viđa, ni sa kim ne razgovara i, malo-pomalo, u samoći postajesnažniji, kao da ga je disciplina koju je uveo nekako oplemenila, ponovoupoznala s onim čovekom kakvim se nadao da će postati. Piše dve kraćepesme, koje bi zapravo i mogle biti čemu (nikad ništa sem sna ni o čemu /nikad nešto osim sna o svemu), čitavo popodne razmišlja o sceni uskrsnućau Drejerovom filmu, i piše pismo Gvin, dugo, prepuno emocija, opromenljivoj ćudi pariškog neba koje vidi kroz prozor svoje sobe: Živetiovde znači postati poznavalac oblaka, meteorolog ćudi. A zatim, ranočetvrtog dana, odmah pošto se probudi, dok otpija prve gutljaje gorkeinstant kafe koju svakog jutra priprema s vodom koju zagreva na malom

rešou kraj kreveta, neko pokuca na vrata.Još uvek nerazbuđen, još uvek omamljen toplotom kreveta, raščupani,

neodeveni Voker navlači pantalone i kreće prema vratima, oprezno gazibosim prstima da ne bi stao na iverje od zacepljenih podnih dasaka. Ponovopretpostavlja da je Moris, i ponovo greši, ali pošto misli da je na vratimaMoris, ne pada mu na pamet da pita ko je.

Pred njim stoji Sesil. Napeta je, grize donju usnu, drhti, kao da jojnekakva struja prolazi telom, kao da će se dići u vazduh i početi da lebdi.

Voker kaže: Zar ti nisi u školi?Ne brini za školu, odgovara ona i prelazi prag pre nego što on stigne da joj

uputi poziv. Ovo je važnije od škole.Dobro, važnije je od škole. U kom smislu?Nisi me zvao još od večere kod nas. Šta se dešava?Ništa. Bio sam zauzet, to je sve. A mislio sam da si i ti zauzeta. Časovi

su ti počeli ove nedelje pa sam mislio da grcaš u domaćim zadacima. Hteosam da ti dam nekoliko dana da se uhodaš.

Nije zbog toga. Uopšte nije zbog toga. Moja majka je razgovarala stobom, eto to se desilo. Moja glupa majka je razgovarala s tobom i prepalate. E pa, čisto da znaš, moja majka ne zna baš sve o meni. Mogu ja sasvimdobro da se staram o sebi, hvala na brizi.

Uspori, Sesil, kaže joj Voker, pruža desnu ruku prema njoj i ispravlja dlan- na način kako to rade saobraćajni policajci. Probudio sam se pre triminuta, nastavlja on, i još uvek pokušavam da se rasanim. Kafa. Eto štasam radio. Pio sam kafu. Hoćeš ti možda malo?

Ne volim kafu. To znaš.Čaj?Ne, hvala.U redu. Nećeš kafu, nećeš čaj. Ali molim te, sedi. Unosiš mi nervozu.Pokazuje joj prema stolici za stolom, zatim prilazi stolu da joj privuče

stolicu, i dok Sesil ide prema njoj, on uzima svoju šolju kafe i odnosi je dokreveta. Seda na ulegnuti madrac u obliku slova U u istom trenutku kad onasedne na stolicu. Iz nekog razloga njemu je to smešno. Otpija gutljaj sadveć mlake kafe i nasmeši joj se u nadi da je njihovo istovremeno sedanje injoj zabavno, ali Sesil u tom trenutku ništa nije smešno, i ne uzvraća mu

osmeh.Tvoja majka, kaže on. Da, razgovarala je sa mnom. U trenutku kad si ti

izašla iz sobe posle sviranja klavira, i čitav razgovor je trajao petnaest ilidvadeset sekundi. Ona je govorila, ja sam slušao, ali nije me prepala.

Nije?Naravno da nije.Jesi li siguran?U potpunosti.A zašto si onda nestao?Nisam nestao, planirao sam da te pozovem u subotu ili nedelju.Zaista?Da, zaista. Prestani sad. Bez pitanja, u redu. Prestani sa sumnjama. Ja

sam ti prijatelj, i želim da ti ostanem prijatelj.Samo...Dosta. Želim i dalje da budem tvoj prijatelj, Sesil, ali ne mogu ako ne

počneš da mi veruješ.Da ti verujem? O čemu to govoriš? Naravno da ti verujem.Pa, i ne veruješ mi baš. Poslednjih dana smo puno vremena proveli

zajedno i razgovarali o mnogim stvarima - o knjigama i filozofima, oslikarstvu, muzici, filmu, politici, čak i o cipelama i šeširima - ali ti mi senikada zapravo nisi poverila. Ne moraš ništa da kriješ. Znam ja dobro štasu nevolje. Znam šta se događa s porodicama kad stvari pođu po zlu.Onoga dana kad sam ti ispričao šta se desilo s mojim bratom Endijem,mislio sam da ćeš i ti hteti nešto da ispričaš, da će te to podstaći, ali nije.Znam za nesreću koju je doživeo tvoj otac, Sesil, znam za pakao u kom steti i tvoja majka živele, znam da razvod, znam za planove za udaju. Zašto minikada nisi spomenula sve to? Prijatelji tome služe. Da s njima deliš muku,da se ispomažu.

Jako mi je teško, kaže ona, obara pogled i posmatra svoje šake dokgovori. Zbog toga i jesam toliko srećna kad sam s tobom. Jer ne moram darazmišljam o tome, jer mogu da zaboravim na to koliko je svet truo iužasan...

Ona i dalje govori, ali on je više ne sluša, ne obraća pažnju jer ga iznenada

obuzima jedna misao: pita se da li je sada pravi trenutak da joj ispriča pričuo Bornu i Sedriku Vilijamsu, o ubistvu Sedrika Vilijamsa, da li je pravitrenutak zbog uveravanja koje joj je pružio, zbog izjave o prijateljstvu,zarad koje će biti biti u stanju da ga sasluša relativno mirno, da prihvatibrutalnost opisa onoga što je Born uradio tom dečaku, a da pri tome njoj nenanese nepopravljivu štetu, toj krhkoj osobi, po rečima njene majke, tojuzdrhtaloj, ranjivoj Sesil, Sesil koja grize nokte, i koja je uprkos tome letoprovela prevodeći pesmu toliko punu nasilja, užasa i strahota da je i on sambio šokiran Kasandrinim monologom o rastrgnutim psolikim čudovištima ipaljenju gradova i klanju sopstvene dece, ali to imaginarno nasilje izdrevnih vremena nalazi se u domenu mita, dok je Born stvarna osoba, živčovek koji diše i koga ona poznaje čitav svoj život, čovek koji namerava dase oženi njenom majkom, i bez obzira na to da li ona ima nešto protiv togbraka ili ne, kako će na nju uticati saznanje o tome za šta je taj čoveksposoban kada joj bude ispričao za ubilački napad kome je sam bio svedok,i čak i da misli da je ovo pravi trenutak da razgovara s njom o toj noćiprošlog proleća u Njujorku, ne može da se natera da to učini, neće toučiniti, i šta god da se desi on neće Sesil osuditi na ulogu posrednika,nekoga ko njenoj majci saopštava te vesti, otići će sam pravo kod Elen, toje ispravno rešenje, jedino dostojno rešenje, pa čak i ako ne uspe da jepridobije na svoju stranu, ne sme i ne želi da uvuče Sesil u ovu ružnurabotu.

Je l’ sve u redu, Adame?Magija je konačno prekinuta. Voker pogleda naviše, klimne glavom i

uputi joj kratak osmeh izvinjenja. Izvini, kaže, razmišljao sam o nečemu.O nečemu važnom?Ne, naprotiv. Setio sam se sna koji sam sanjao prošle noći. Znaš kako je

to kad se probudiš. Telo ti krene u akciju, a mozak još spava.Ne ljutiš se što sam došla?Ni najmanje. Drago mi je što si došla.Ipak ti se malo sviđam, je l’ da?Kakvo je sad to pitanje?Misliš li da sam ružna ili odbojna?Ne budi smešna.

Znam da nisam lepa, ali nisam ni toliko grozna, zar ne?Imaš ljupko lice, Sesil. Prefinjene crte i prelepe, pametne oči.Pa zašto onda nikad ne pokušaš da me dodirneš ili da me poljubiš?

Molim?Čuo si šta sam rekla.Zašto? Ne znam. Verovatno zato što nisam želeo da te iskoristim.Misliš da sam nevina, je l’da?Pravo da ti kažem, nisam nikada razmišljao o tome.E pa, nisam. Čisto da znaš. Nisam više nevina, i nikada neću opet biti.

Čestitam.To se dogodilo prošlog meseca u Bretanji. Momak se zove Žan-Mark i tri

puta smo uradili ono. On je dobra osoba, Žan-Mark, ali nisam zaljubljena unjega. Shvataš li šta ti kažem?

Mislim da shvatam.I?Moraš mi dati malo vremena?Šta sad to znači?To znači da sam ja veoma zaljubljen u nekoga u Njujorku. Raskinula je sa

mnom pre nego što ću doći ovamo, i još uvek patim zbog toga, još uvekpokušavam da se vratim u ravnotežu. Još uvek nisam spreman za neštonovo.

Shvatam.Dobro je. Tako će sve biti mnogo jednostavnije.Ne jednostavnije, već komplikovanije. Ali na kraju će sve ostati isto.O?Kad me budeš bolje upoznao, videćeš da imam jednu sasvim posebnu

osobinu, nešto što me izdvaja od svih drugih.A koja je to osobina?Strpljenje, Adame. Ja sam najstrpljivija osoba na svetu. To se mora desiti jedne subote, shvata on. Elen tada nije na poslu, a Sesil

provodi pola dana u školi, stoga je subota jedini dan u nedelji kad može daode do stana Žuenovih i da bude nasamo s Elen. Sada zaista to želi, darazgovara s njom dok je Born još u Londonu, pošto je to siguran način da

ukloni rizik da se on pojavi dok njih dvoje razgovaraju. Zove Elen nakliniku. Kaže da bi voleo da porazgovara s njom o nečemu važnom što setiče Sesil. Ne, ništa strašno, odgovara joj, upravo sasvim suprotno, alimorao bi da razgovara s njom, i najbolje bi bilo zbog svih da se razgovorobavi dok Sesil nije prisutna. Elen mu sama predlaže da dođe do njihovogstana u subotu pre podne. Sesil će biti na liceju, pa ako bude došao okodevet, uspeće sve da završe dok se ona ne vrati. Šta bi više voleo? Kafu iličaj? Kroasane, brioš ili sendviče s buterom? Kafa i sendviči. Jogurt? Da,jogurt bi mu prijao. Onda je dogovoreno. Doći će na doručak u subotuujutro. Elenin glas preko telefona zvuči tako ljubazno, toliko je pun podrškei dobrote, da Voker nema drugog izbora do da ponovo razmotri svojemišljenje o njoj pošto prekinu vezu. Možda nije sasvim pristupačna premaneznancima, ali kad nekog bolje upozna, spušta gard i pokazuje svoju pravuprirodu. A ta priroda mu sada deluje sve privlačnije. On se njoj većdopada, a činjenica je da je i ona njemu draga. Još jači motiv da se Bornodstrani iz okruženja što je moguće pre. Ako je to uopšte moguće učiniti.Ako bude našao način da je ubedi da mu poveruje.

Ulica Vernej, subota ujutro. Tokom prvih pola sata Voker se fokusira naSesil i čini sve što može da Elen oslobodi briga vezanih za osećanja njenećerke prema njemu, da joj dokaže da situacija i nije toliko kritična kao štoje mislila. Priča joj o svom razgovoru sa Sesil u četvrtak (preskočivšipodatak da se to odigralo ujutro, u vreme kad bi ona trebalo da bude uškoli) i kaže da je sad sve izneto na čistac. Sesil zna da joj on nijedostupan, da je upravo prošao kroz vrlo težak raskid u Njujorku i nije ustanju da počne novu vezu ni s njom ni s bilo kojom drugom.

Da li je to istina, pita Elen, ili ste to izmislili da biste probali da jezaštitite?

Nisam izmislio.Jadni dečače. Mora da vam je teško.Jeste. Ali to ne znači da nisam to i zaslužio.Ne obrativši pažnju na ovu zagonetnu rečenicu, Elen nastavlja: A šta je

ona kazala kad ste joj rekli za svoju... situaciju?Rekla je da razume.I to je sve? Nije napravila scenu?

Nije. Bila je veoma smirena.Iznenađena sam. To ne liči na nju.Znam da je napeta, gospođo Žuen, znam da nije ni naročito stabilna, ali

ona je ipak jedna izuzetna osoba, i imam osećaj da je mnogo jača nego štomislite.

Naravno, to je samo vaše mišljenje, ali nadajmo se da ste u pravu.Isto tako, a ovo će vas zanimati, pogrešili ste kada je u pitanju njeno

iskustvo s muškarcima.Vidi, vidi. A gde je stekla to iskustvo?Već sam vam dovoljno rekao. Ako želite to da saznate, moraćete da pitate

Sesil. Na kraju krajeva, nisam ja špijun.Baš sam netaktična. Sasvim ste u pravu. Oprostite što sam vas pitala.Ono što hoću da kažem jeste da Sesil raste, i možda je došlo vreme da je

pustite od sebe. Ne morate više toliko da brinete o njoj.Za tu devojku je nemoguće ne brinuti se. To mi je posao, Adame. Da

brinem za Sesil. Brinem se za nju čitavog života.[Posle reči život dolazi do prekida u Vokerovom rukopisu i ovaj se

razgovor naglo završava. Sve do tog trenutka beleške su bile kontinuirane,neprekinuti marš gusto zapakovanih pasusa proreda jedan, ali sada je tupraznina koja zauzima četvrtinu strane, i kada se posle tog belogpravougaonika tekst nastavi, ton pisanja je drugačiji. Nije ostalo previšetoga da se ispriča (sada smo na 28. strani, što znači da su do kraja još samotri strane), no Voker napušta pedantan pristup beleženja dešavanja korak pokorak i počinje ubrzano da sumira poslednje događaje svoje pripovesti.Mogu samo da pretpostavim da je usred opisa razgovora s Elen prestao dapiše na jedan dan, i da mu se narednog jutra, kad se probudio (ako je uopštei spavao), stanje znatno pogoršalo. Setite se, bili su to poslednji daninjegovog života, i mora da je bio sasvim malaksao, suviše načet i slab da bimogao da nastavi kao ranije. Čak i pre toga, tokom tih dvadeset i osamstrana, primetio sam lagano ali neminovno opadanje snage, gubitak pažnjeza detalj, ali sada je već bio do te mere iscrpljen da je zapisao samo ononajosnovnije. Jesen je započeo prilično opširnim opisom Hotela de Sud,pominje šta Born ima na sebi prilikom prvog susreta u kafeu, ali, malo-pomalo, opisi prestaju da se odnose na fizički svet i počinju da imaju veze

s njegovim unutrašnjim stanjem. Prestaje da govori o odeći (Margo, Sesil,Elen - ni reči o tome kako su obučene), a tek tamo gde smatra da je to odsuštinske važnosti, potrudi se da da opis okoline (nekoliko rečenica oatmosferi u „Važanandu”, nekoliko rečenica o stanu Žuenovih), ali priča senajvećim delom sastoji od misli i dijaloga, od toga o čemu ljudi razmišljajui šta govore. Međutim, na poslednje tri strane, kolaps je gotovo konačan.]

E. i V. za kuhinjskim stolom. Kafa, buter i hleb, bokal jogurta. Nije ostalo

mnogo toga da se kaže o S. Pre nego što bude prekasno, mora pokrenutirazgovor s E. u drugom pravcu, podstaći je da progovori o svom mužu, i oBornu. Mora proveriti da li su činjenice tačne pre nego što zađe dublje.Born mu je proteklog proleća pomenuo taj brak, o razvodu je čuo od M. S.nije rekla ništa što je bilo suprotno njegovim saznanjima, ali E. tek treba dapočne razgovor o ovome. Kako nastaviti? Počinje tako što pomene Rudolfa,opiše joj njihov susret u Njujorku u aprilu, nikada i ne nagovesti da su bilošta drugo do dobri prijatelji, zatim ispriča o Bornovom povratku u Pariz umaju i o tome kako je bio uzbuđen kad ga je obavestio da će se njomeoženiti. Da li je to istina? E. klimne glavom. Da, istina je. A onda kažekako je to najbolnija odluka koju je ikada morala da donese. U naletu, ujednom dahu, ispričala mu je sve o svom mužu, o saobraćajnoj nesreći uPirinejima, o oštroj krivini i sletanju niz liticu, o bolnici, o mukamaprethodnih šest i po godina, očaju koji je obuzeo S. - najpre nalet reči,potom nalet plača. V. gotovo da više nema smelosti da nastavi. Suzeprestaju. Njoj je neprijatno, izvinjava se. Vrlo je čudno to što mu sepoverila, kaže, njemu, mladiću iz Njujorka, jedva nešto starijem od njenećerke, nekome koga jedva da poznaje. Ali Rudolf ima veoma visokomišljenje o vama, a bili ste i vrlo ljubazni sa S. - možda je to razlog.

Spreman je da odustane od čitave stvari. Začepi i ostavi sirotu ženu namiru, govori sebi, ostavi sirotu ženu na miru. Ali, on to ne može. Njegovgnev je jednostavno prevelik i on skače s ruba provalije i počinje da govorio Sedriku Vilijamsu i Riversajd drajvu - žali zbog toga, mrzi svaku reč kojuizgovori, ali ne može da prestane. E. ga sluša ćutke, zapanjeno. Reči su muoštre kao sekira, i on joj njima odseca glavu, ubija je.

Nema sumnje u to da mu je poverovala. Vidi to po načinu na koji ga

posmatra i zna da on govori istinu. Uništava joj život, i ne ostaje joj ništadrugo nego da se brani. Kako se usuđujete da iznesete tako užasne optužbe- bez dokaza, bez ičega što bi potkrepilo vašu priču?

Bio sam tamo. Dokaz je u mojim očima, u onome što sam video.Ali ona to neće da prihvati. Rudoif je uvaženi profesor, intelektualac,

čovek koji potiče iz jedne od najuglednijih porodica i tome slično. On jenjen prijatelj, izbavio ju je iz dugogodišnje bede, niko mu nije ravan.

Kameno lice. Nema više suza, nema više samosažaljenja. Razjarena je jerje sigurna u ispravnost svog mišljenja.

V. ustaje da pođe. Rekao je sve što je imao. Samo još ovo, pred samizlazak iz stana: Mislio sam da mi je dužnost da vam sve ovo ispričam.Zastanite za trenutak. Kada budete razmislili shvatićete da nemam bašnikakvog razloga da vas lažem. Želim da vi i Sesil budete srećne - to je sve- a mislim da ćete napraviti užasnu grešku. Ako mi ne verujete, onda učinitesebi uslugu i pitajte Rudolfa zašto nosi skakavac u džepu.

Nedelja ujutro. Neko kuca na vrata. Krmeljivi, neobrijani Moris koji se

još uvek oporavlja od subotnje pijanke. Telefonski poziv za vas, jeunehomme.

V. silazi u prizemlje, do pulta recepcije, i podiže slušalicu. Bornov glasmu kaže: Čujem da si o meni ispričao neke loše stvari, Vokeru. Mislio samda smo imali dogovor, a ti si se sada predomislio i zabio mi nož u leđa. Kaopravi Jevrejin. Kao pravi smrdljivi Jevrejin, što i jesi, s lažnimanglosaksonskim imenom i tim prljavim malim ustima. Postoji zakon kojikažnjava takve stvari, znaš. Kleveta, uvreda lika, širenje laži o ljudima.Zašto ne odeš kući? Spakuj se i idi iz Pariza. Napusti program i gubi se.Ako budeš ostao, zažalićeš, to ti obećavam. Rasturiću te tako da do krajaživota nećeš biti u stanju da se sastaviš.

Ponedeljak popodne. Stoji ispred liceja Fenelon, čeka da Sesil izađe iz

zgrade. Kad se konačno pojavi, u grupi učenika, pogleda ga pravo u oči iokreće glavu. Polazi prema ulici Sent-Andre dez Ar. V. požuri da jesustigne. Hvata je za lakat, ali ona se oslobodi. Ponovo je uhvati i primorada stane. Šta nije u redu? pita je. Zbog čega nećeš da razgovaraš sa mnom?

Kako si mogao? odgovori mu ona, oštrim, kreštavim glasom.Neću da te vidim, nikada više.Još jednom pokuša da je urazumi.Ona počinje da plače. Zatim ga pljune u lice i ode. Ponedeljak noć. Ogromna kurva koja žvaće žvaku na ulici San-Deni.

Njegovo prvo iskustvo s prostitutkom. Soba se oseća na insekticid, znoj ipovraćanje.

Utorak. Čitav dan provodi hodajući Parizom. Vidi sveštenika koji igra

kriket s grupom školske dece u parku Luksemburg. Daje deset franakaklošaru u ulici Monž. Pozno septembarsko nebo tamni oko njega, prelazećiiz metalno-plave u nepropustljivu nijansu indiga. Ostao je bez ideja.

Utorak noć. U tri ujutro, ispred sobe galama. Čvrsto spava, iscrpljen

maratonskom šetnjom po gradu. Neko kuca. Ne, ne neko. Više njih. Armijapesnica udara na vrata.

Dvojica policajaca u uniformi, mladi francuski žandarmi s pištoljima uopasačima i pendrecima u rukama. Jedan stariji muškarac u poslovnomodelu. Zbunjeni Moris proviruje iza njih. Pitaju ga da li je on Adam Voker -Vo-ker. Traže njegove isprave, odnosno njegov američki pasoš, a kad gapruži jednom od žandarma, onaj mu ga više ne vraća. Zatim onaj starijinaloži drugom žandarmu da pretraži sobu. Ovaj otvara poslednju fioku i iznje vadi četvrtasti paket umotan u aluminijumsku foliju. Mlađi ga dodajestarijem, koji počinje da ga razmotava. Hašiš, kaže on. Dobra dva i pokilograma, možda tri.

Suptilna ironija Bornove osvete. Momak koji nikad nije probao droguoptužen je za posedovanje droge.

Odvode ga. Na zadnjem sedištu auta V. kaže starijem čoveku da je nevin,da mu je droga podmetnuta dok je bio odsutan. Čovek mu kaže da začepi.

Uvode ga u zgradu, odvode u jednu prostoriju i zaključavaju vrata. Nemapredstavu o tome gde se nalazi. Jedino što zna jeste da sedi u maloj,praznoj sobi negde u Parizu i da ima lisice na rukama. Da li je uhapšen?Nije siguran. Niko mu nije rekao ni reč.

Sedi tako skoro sedam sati. U deset i trideset odvode ga iz zgrade idovoze do Palate pravde. Skidaju mu lisice. Uvode ga u jednu kancelariju ukojoj razgovara s osobom koja tvrdi da je juge d’instruction. Možda čoveki jeste to za šta se izdaje, ali Voker misli da ipak nije. Sve je više ubeđenda se nalazi usred farse koju režira Rudolf Born i da su svi muškarci i ženeglumci samo.

Istražni sudija, pod uslovom da je to i bio, kaže V. da je on mladić kojiima mnogo sreće. Posedovanje tako velike količine ilegalne supstance je uFrancuskoj ozbiljan zločin, za koji sledi dugogodišnja zatvorska kazna. Nanjegovu sreću, osoba od velikog uticaja u vladajućim krugovimaintervenisala je u njegovo ime tražeći milost jer optuženi nikada ranije nijenačinio bilo kakav prestup. Ministarstvo pravde zbog toga hoće da senagodi s V. Odbaciće optužbe ako pristane na deportaciju. Nikada mu višeneće biti dozvoljeno da uđe u Francusku, ali će zato biti slobodan čovek usvojoj zemlji.

Juge d’instruction otvara gornju fioku svog stola, vadi V-ov pasoš (kojidrži u uzdignutoj desnoj ruci) i avionsku kartu (koju drži u levoj). Ovo jejedinstvena ponuda. Uzmi ili ostavi.

V. uzima.Dobro, kaže čovek. Mudra odluka. Avion kreće popodne u tri. Imaćete

dovoljno vremena da se vratite u hotel i spakujete se. Ići ćete u pratnjijednog službenika, naravno, ali čim avion napusti teritoriju Francuske,čitava ova afera biće završena. Iskreno se nadamo da vas nikada višenećemo videti. Srećan vam put, gospodine Voker.

I tako se završava V-ov kratki boravak u zemlji Gala - izbačen, ponižen,

prognan za ceo život.Nikada se više neće tamo vratiti, i nikada neće videti nikoga od njih. Zbogom, Margo. Zbogom, Sesil. Zbogom, Elen. Četrdeset godina kasnije one su tek duhovi. Svi oni su sada duhovi, a V. će uskoro hodati među njima.

IV

Dok sam bio u avionu koji je leteo iz San Franciska u Njujork, prebiraosam po sećanju da bih se setio trenutka kada sam prvi put ugledao Vokerau jesen te 1967. Ništa nisam znao o njegovom odlasku na studije u Pariz,ali ubrzo pošto je počeo semestar, već prilikom prvog sastanka uređivačkogodbora časopisa Kolumbija rivju (obojica smo bili u tom odboru), primetiosam da Adam nije tu. Šta je s Vokerom? pitao sam nekoga. Tada samsaznao da je u Evropi, da se prijavio za program jednogodišnjih studija uinostranstvu. Nedugo posle toga (nedelju dana? deset dana?), on seiznenada pojavio. Sa spiska kurseva odabrao sam seminar poeziješesnaestog i sedamnaestog veka (Vajat, Sari, Rali, Grevil, Herbert, Don)kod Edvarda Tajlera, istog onog Edvarda Tajlera koji je tokom prolećadržao kurs iz Miltona. Voker i ja smo zajedno pohađali te časove, i obojicasmo držali da je Edvard Tajler najbolji profesor na Katedri za engleski.Kako je seminar prvenstveno bio namenjen diplomcima, smatrao sam sesrećnikom jer sam primljen kao student treće godine, i sećam se da sam seraspadao od posla kod lukavog, ironičnog, ćutljivog, čak i sjajnog Tajlera, uželji da zaslužim poštovanje te zahtevne i divljenja vredne osobe. Seminarse održavao dva puta nedeljno po sat i po i, na trećem ili četvrtom sastanku,bez ikakvog objašnjenja, među nama se neočekivano pojavio Voker, kaotrinaesti, na kursu koji je formalno bio ograničen na dvanaest studenata.

Razgovarali smo u holu posle toga, ali Adam je delovao nekako rasejano,nije bio rad da objasni kako se to odjednom ponovo obreo u Njujorku (sadami je jasno zašto). Spomenuo je da se razočarao programom u Parizu, dakursevi koje je imao pravo da sluša nisu bili dovoljno interesantni (samagramatika, ništa od književnosti), i umesto da protraći godinu na najnižimgranama francuske obrazovne birokratije, rešio je da se vrati. To što jenapustio program bez upozorenja izazvalo je manju buru, ali Kolumbija seponela neuobičajeno ljubazno, smatrao je, pa iako je nastava već počela,sve njegove dileme rešene su u jednom podužem razgovoru s dekanom.Vratili su mu status redovnog studenta koji uredno polaže ispite - što je

značilo da ne mora da se brine o regrutaciji, barem sledeća četiri semestra.Jedini problem je bio taj što nije imao gde da stanuje. Stari stan je u julu iavgustu delio sa svojom sestrom, ali kada je otišao na godinu dana, kolikoje mislio da će ostati, ona je našla drugog sustanara, i tako je on ostao bezkrova nad glavom. Zapravo, rekao je bacivši pogled na sat, žurio je nasastanak, za dvadeset minuta treba da pogleda jednu garsonjeru koja jeupravo puštena u ponudu, u 109. ulici, pa je morao da ide. Vidimo sekasnije, rekao je, i pojurio ka stepeništu.

Znao sam da Adam ima sestru, ali sada sam prvi put čuo da je u Njujorku- da stanuje na Morningsajd hajtsu, i da je na postdiplomskim studijama izengleskog na Kolumbiji. Dve nedelje kasnije, ugledao sam je na kampusuprvi put. Prolazila je pored Rodenove statue mislioca na putu premaFilozofskom fakultetu i, upravo zbog te skoro neverovatne sličnosti sabratom, bio sam siguran da je devojka koja je prolepršala kraj meneVokerova sestra. Već sam pomenuo koliko je lepa bila, ali to ipak neodražava snagu utiska koji je ostavila na mene. Gvin je bila zanosno lepa,blistavo biće, oluja u srcu svakog muškarca koji ju je ugledao, i taj tren,kad sam je spazio prvi put, spada u red najsjajnijih trenutaka u mom životu.Poželeo sam je - od prve sekunde sam je želeo - i, sa strastvenomtvrdoglavošću ludog sanjara, krenuo za njom.

Ništa se nije desilo. Uspeo sam da je upoznam, nekoliko puta smo senašli na kafl, pozvao sam je u bioskop (odbila me je), pozvao sam je nakoncert (odbila me je), a onda smo se, slučajno, jednom prilikom zatekli nanekoj mnogoljudnoj kineskoj večeri, pa smo pola sata diskutovali o poezijiEmili Dikinson. Ubrzo posle toga, ubedio sam je da pođe sa mnom u šetnjupo parku Riversajd, pokušao da je poljubim, i bio odgurnut. Nemoj, Džime,rekla je. Već sam u vezi, ne mogu to.

I to je bio kraj. Nekoliko zamaha palicom, nesporazum kod jednogbacanja, i igra se završila. Svet se raspao, pa se ponovo sastavio, i ja samnastavio da bauljam dalje. Na moju veliku sreću ja sam, evo, već tridesetgodina, sa istom ženom. Svoj život bez nje ne mogu ni da zamislim, a ipak,svaki put kad mi Gvin dođe u misli, kunem se, još uvek osetim mali grč.Ona je bila ta nemoguća, ta nedostižna, ona koja nikada nije tu - duh izzemlje Neostvarenih mogućnosti.

Nevidljiva Amerika nalazila se dole, u mraku ispod mene. Dok sam sedeona letu od San Franciska do Njujorka i prisećao se loših, starih dana iz1967, shvatio sam da ću odmah sutra morati da joj uputim pismo s izrazimasaučešća.

Ispostavilo se da se Gvin već javila. Kad sam prekoračio prag svoje kuće

u Bruklinu, supruga me je dočekala toplim, brižnim zagrljajem (pozvao samje iz San Franciska, znala je da je Adam umro), a zatim mi je rekla da je utoku dana izvesna Gvin Tedesko ostavila poruku za mene.

Je li to ona Gvin? pitala je.Pozvao sam je u deset sledećeg jutra. Hteo sam da joj napišem pismo, da

svoja osećanja stavim na papir, da joj pružim nešto više od praznih frazakoje u takvim vremenima razmenjujemo, ali njena poruka imala je prizvukhitnosti. Morala je da razgovara sa mnom o nečemu vrlo važnom, i tako samje pozvao telefonom, a pismo nikad nisam napisao.

Glas joj je bio isti, potpuno isti kao onaj koji me je opčinio pre četrdesetgodina. Kristalne artikulacije, zvonke ozbiljnosti, s jedva primetnim tragomsrednjoatlantskog akcenta njenog detinjstva. Glas jeste bio isti, ali Gvin nijei, kako je razgovor odmicao, počeo sam u sebi da projektujem različiteslike pitajući se kroz kakve je promene tokom vremena prošlo njenoprelepo lice -dobre ili loše. Sada je imala šezdeset i jednu godinu, i meni jeiznenada sinulo kako zapravo i ne želim opet da je vidim. Mogao bihdoživeti razočaranje, a nisam želeo da se moja maglovita sećanja naprošlost rasprše pred neumitnim činjenicama sadašnjosti.

Razmenili smo uobičajene fraze, nekoliko minuta smo popričali o Adamui njegovoj smrti, o tome koliko joj je teško da prihvati ono što se desilo, onemilosrdnim udarcima koje nam život zadaje. Zatim smo se malo uhvatiliprošlosti, razgovarali smo o svojim brakovima, svojoj deci, i o poslu. Bio jeto ugodan, opušten razgovor bez naročite organizacije i cilja, prijateljskiintoniran, čak toliko da sam smogao hrabrosti da je pitam da li se seća onogdana u parku Riversajd kad sam pokušao da je poljubim. Naravno da seseća, kaže ona i nasmeje se prvi put, ali kako je mogla da zna da će mršavistudent Džim narasti i postati Džejms Friman? Nikada nisam narastao,rekao sam. I dalje sam samo Džim. Nisam više mršav, ali i dalje, samo

Džim.Da, naša priča je zvučala vrlo prijateljski, i bez obzira na to što smo

izgubili jedno drugo iz vida pre više decenija, zbog Gvininih reči činilo sekao da je prošlo tek malo ili nimalo vremena, da se dekade svode tek namesec ili dva. Prisnost njenog tona uljuljkala me je u nekoj vrsti opijeneotvorenosti i, zbog toga što nisam bio u pripravnosti, kada je konačnospomenula posao koji ima sa mnom, odnosno, kad je najzad objasnila zaštome je bila pozvala, napravio sam strahovit gaf. Rekao sam joj istinu kad jetrebalo da lažem.

Adam mi je poslao i-mejl, kazala je, dugačak i-mejl napisan nekolikodana pre nego što će... samo nekoliko dana pre samog kraja. Bilo je toprelepo pismo, oproštajno pismo, to tek sada shvatam, i u jednom odpasusa pri kraju spominje da je pisao nešto, nekakvu knjigu, i da, akobudem želela da je pročitam, treba da se obratim tebi. Ali tek posle njegovesmrti. Uporno je insistirao na tome. Samo kad ja umrem. Takođe me jeupozorio da bi rukopis mogao veoma da me uznemiri. Unapred se izviniozbog toga, zamolio me je da mu oprostim ako me knjiga na bilo koji načinbude povredila, a onda je rekao, ne, ne treba da je pročitam, treba sve to dazaboravim. Bila sam sasvim zbunjena. Već u sledećoj rečenici ponovo jepromenio mišljenje i opet mi kazao da mogu da je pročitam ako želim, daimam prava da je vidim, i da, ako hoću da je vidim, treba da se obratim tebipošto imaš jedinu kopiju. Taj deo nisam shvatila. Ako je pisao nakompjuteru, zar je nije sačuvao na hard disku?

Kazao je Rebeki da je obriše, objasnio sam. Sada je u kompjuteru višenema, a jedina kopija je ona koju je odštampao i poslao meni.

Znači, knjiga zaista postoji.Tako nekako. Planirao je da je sastavi iz tri poglavlja. Prva dva su u

prilično dobrom stanju, ali treće nije uspeo da završi. Postoje samo nekebeleške, na brzinu zapisana skica.

Da li je želeo da mu pomogneš da to objavi?Nikada nismo razgovarali o objavljivanju, barem ne direktno. Jedino što

je od mene tražio bilo je da rukopis pročitam, i da zatim odlučim o njegovojdaljoj sudbini.

Jesi li odlučio?

Ne. Iskren da budem, nisam ni razmišljao o tome. Sve dok ti sada nisispomenula objavljivanje, ta ideja mi nije padala na pamet.

Ipak bi trebalo da bacim pogled, zar ne?Nisam siguran. Ti ćeš odlučiti, Gvin. Ako hoćeš da je pročitaš, iskopiraću

je i koliko danas poslati Fedeksom na tvoju adresu.Hoće li me uznemiriti?Verovatno.Verovatno?Ne svi delovi, ali jedna ili dve stvari svakako.Jedna ili dve stvari, o bože.Ne brini. Od ovog trenutka, odluka o tome je u tvojim rukama. Nijedna

reč iz Adamove knjige neće biti objavljena bez tvoje dozvole.Pošalji mi je, Džime. Pošalji je danas. Velika sam devojka, sad umem da

progutam gorku pilulu. Kako bi samo jednostavno bilo da sam sakrio svoje tragove i negirao

postojanje knjige, ili da sam joj rekao kako sam je negde izgubio, mogaosam čak i tvrditi da je Adam obećao da će mi je poslati, ali da to nikad nijeučinio. Bio sam sasvim nespreman za tu temu, nedovoljno brz da smislimneku laž. Što je još gore, rekao sam Gvin da rukopis ima tri poglavlja.Samo drugo ima potencijal da je povredi (uz nekoliko opaski u trećem, kojesam lako mogao precrtati), i da sam rekao kako je Adam napisao samo dvapoglavlja, Proleće i Jesen, poštedeo bih je odlaska u stan u Zapadnoj 107.ulici, da ne proživljava opet događaje tog leta. No, ona je sada očekivala tripoglavlja, i ako bih joj poslao samo dva, ubrzo bi me pozvala zbog stranicakoje nedostaju. I tako sam fotokopirao sve - Proleće, Leto, kao i beleške zaJesen - i sve to, istog popodneva, poslao na njenu adresu u Bostonu. Želelaje da pročita knjigu svog brata, a ja sam posedovao jedini primerak.

Pozvala me je dva dana kasnije. Ne znam šta sam očekivao, no bio samgotovo siguran da će je preplaviti neke vrlo snažne emocije - ljutnja, suze,pretnje, stid zbog otkrivene tajne - ali Gvin je bila neprirodno smirena, višeotupela nego uvređena, čini mi se, kao da ju je knjiga bacila u stanjeneverice i zbunjenosti.

Ne shvatam, rekla je, uglavnom je sve istinito, sve je opisano tačno kako

se desilo, a onda, tu su sve te stvari koje je izmislio. Nema nikakvogsmisla.

Koje stvari? pitao sam, iako sam dobro znao na šta je mislila.Džime, ja sam volela svog brata. Kad sam bila mlada, niko mi nije bio

bliskiji od njega. Ali ja nikada nisam spavala s njim. Nije bilo nikakvogvelikog eksperimenta kad smo bili deca. Incestuozna veza iz leta 1967.nikada nije postojala. Jeste, živeli smo dva meseca u istom stanu, ali imalismo svako svoju sobu i nije tu bilo nikakvog seksa. Ovo što je Adamnapisao je čista izmišljotina.

Verovatno nije u redu što ovo pitam, ali zbog čega je onda sve tonapisao? Pogotovo ako su drugi delovi priče istiniti.

Ne znam ja da li su oni istiniti. Barem ne mogu da potvrdim da su istiniti.Ali poklapaju se s onim što mi je Adam ispričao tada, pre četrdeset godina.

Nikad nisam srela ni Borna, ni Margo, ni Sesil, ni Elen. Nisam tog prolećabila s Adamom u Njujorku, nisam bila s njim u Parizu te jeseni da bih znalasve što se događalo. Ali on meni jeste govorio o tim ljudima, i to što mi jepričao o njima, poklapa se s ovim što se nalazi u rukopisu.

Tim pre je čudno što je izmislio sve ovo o tebi.Znam da mi ne veruješ. Misliš da pokušavam da se zaštitim, da ne želim

da priznam da se između nas sve to desilo. Garantujem ti da nije. Poslednjadvadeset četiri sata samo o tome razmišljam i jedino što mi pada na pametjeste da su te stranice fantazija čoveka na samrti, san o onome što je želeoda se dogodi, a što se nikada nije dogodilo.

Želeo?Da, želeo. Neću da tvrdim da ta osećanja nisu postojala u vazduhu, ali

meni ni najmanje nije bilo stalo da ih ostvarim. Adam je bio toliko vezan zamene, Džime. Bila je to nezdrava vezanost i tog leta dok smo stanovalizajedno, počeo je da mi govori kako sam ga zauvek upropastila za drugežene, da jedino mene može voleti i da bi se, da nismo brat i sestra, oženiomnome iste sekunde. Rekao je to kao u šali, ali meni se nije ni najmanjedopalo. Iskrena da budem, laknulo mi je kad je otišao u Pariz.

Zanimljivo.A zatim se, kao što oboje znamo, posle manje od mesec dana, vratio -

izbačen, osramoćen, kako mi je tada govorio. Ja sam tada već delila stan s

nekim i Adam je morao da potraži drugi. I dalje smo bili prijatelji, najboljiprijatelji, ali ja sam počela pomalo da se udaljavam od njega, da sepovlačim, za njegovo dobro. Ti si se s njim često viđao tokom poslednjedve godine studija, i koliko puta si ga sreo sa mnom u to vreme?

Pokušavam da se setim... Ne mnogo. Možda svega nekoliko.Nemam više šta da dodam.I šta će sad biti s knjigom? Stavićemo je u ladicu i zaboraviti da postoji?Ne po svaku cenu. U obliku u kom je sada, ona nije za objavljivanje. Nije

reč samo o tome da je neistinita - barem delom neistinita - već, ako bi sedesilo da te stranice s lažima izađu u javnost, upropastile bi i ojadile jakomnogo ljudi. Džime, ja sam udata žena. Imam dve ćerke i troje unuka, nadesetine rođaka, stotine prijatelja, bratovu pastorku koju veoma volim. Biobi zločin objaviti rukopis ovakav kakav je sada. Slažeš se?

Da, da. Ja ti se svakako neću usprotiviti.S druge strane, knjiga me je duboko dotakla. Uspela je da mi vrati brata

na način na koji nisam očekivala, koji me je u potpunosti iznenadio, i akobismo mogli da je pretvorimo u nešto što bi moglo da se objavi, takavprojekat bih rado odobrila.

Malo sam zbunjen. Kako da nešto što nije za objavljivanje pretvoriš unešto što jeste?

Tu ti ulaziš u igru. Ako nisi zainteresovan da mi pomogneš, sve ćemoobustaviti i nikad više to nećemo spominjati. Ali, ako želiš da pomogneš,evo šta predlažem: da uzmeš beleške za treći deo i dovedeš ih u pristojnostanje. Tebi to ne bi trebalo da bude previše teško. Ja sama to nikada nebih bila u stanju da uradim, ti ćeš znati kako da ga savladaš. Zatim, ononajvažnije, da prođeš kroz čitav rukopis i promeniš sva imena. Sećaš seonog TV serijala iz pedesetih? Imena su promenjena da bi se zaštitilinevini. Promeniš imena ljudi i mesta, po želji dodaš ili oduzmeš koliko jepotrebno, i objaviš knjigu pod sopstvenim imenom.

Ali to onda više neće biti Adamova knjiga. Nekako, nije pošteno. Kao dasam ukrao... to bi bio neki vrlo čudan vid plagiranja.

Ne ako daš ispravan okvir. Ako zahvališ Adamu na delovima koje je onnapisao - pravom Adamu pod lažnim imenom koje ćeš izmisliti za njega - utom slučaju to neće biti krađa, već odavanje počasti.

Ali, niko neće znati da je to Adam.Zar je to bitno? Znaćemo ti i ja, a što se mene tiče, jedino smo mi i važni.Zaboravljaš moju ženu.Ti joj veruješ, zar ne?Naravno da joj verujem.Onda ćemo znati nas troje.Nisam siguran, Gvin. Moraću da razmislim. Daj mi malo vremena, u

redu?Koliko god ti je potrebno. Nema žurbe. Priča koju je ispričala bila je uverljiva, sasvim verodostojna, osećao sam

to, a zbog nje sam želeo i da verujem da je takva. Ipak, nisam mogao,barem ne u potpunosti, ne bez snažne sumnje da je tekst Leta proživljenoiskustvo, a ne tek neki lascivni san bolesnog čoveka, čoveka na umoru. Dabih zadovoljio svoju znatiželju, napravio sam pauzu od romana na komesam radio i otišao na Kolumbijin kampus, gde sam, od administratoraFakulteta za međunarodne poslove, saznao da je Rudolf Born bio angažovankao gostujući profesor u toku školske 1966-67. godine, a zatim, posle sesijeu sobi s mikrofilmovima Batlerove biblioteke, istog onog Zamka zevanja ukome je Voker radio tog leta, otkrio sam i to da je teloosamnaestogodišnjeg Sedrika Vilijamsa pronađeno jednog majskog jutra uparku Riversajd, s više od deset ubodnih rana u predelu grudnog koša igornjeg dela tela. Te druge stvari, kako ih je Gvin nazvala, tačno sunavedene u Vokerovom rukopisu, i ako su te druge stvari istinite, zašto bise mučio da izmisli nešto što nije istina, zašto bi osudio sebe na prokletstvotog veoma detaljnog, samooptužujućeg prikaza incestuozne ljubavi?Moguće je da je njen opis ta dva letnja meseca 1967. tačan, ali isto tako jemoguće i da me je lagala. I, ako je lagala, ko bi mogao da je optuži za to štone želi da istina izađe na videlo? Svako bi u njenoj situaciji učinio isto, svibi lagali, laž bi bila jedina opcija. Dok sam se vraćao u Bruklin podzemnomželeznicom, rešio sam da sve to nije moja stvar. To je bilo važno njoj, nemeni.

Prošlo je nekoliko meseci u toku kojih jedva da sam i pomislio na ponudukoju mi je Gvin dala. Punom parom sam radio na svojoj knjizi, ušao sam u

poslednju fazu romana koji mi je već progutao nekoliko godina života, pasu Voker i njegova sestra počeli da blede, da se tope, postali su dvenerazaznatljive figure na dalekom horizontu moje svesti. Kad god bihpomislio na Adamovu knjigu, bio sam prilično siguran u to da ne želim dase bavim njom, da je ta epizoda okončana. A onda su se desile dve stvarizbog kojih sam promenio mišljenje. Došao sam do kraja svoje knjige, što jeznačilo da sam imao vremena da se posvetim drugim stvarima, i došao samdo nekih novih informacija u vezi s Vokerovom pričom, do koda, zapravo,poslednjeg kratkog poglavlja koje je, činilo mi se, celom projektu dalo novismisao -a s tim smislom i povod za početak.

Već sam objasnio na koji način sam uspeo da preradim Vokerove beleškeza Jesen. Što se imena tiče, ona su izmišljena na osnovu uputstava od Gvin,tako da čitalac može biti siguran da Adam Voker nije Adam Voker, a GvinVoker Tedesko nije Gvin Voker Tedesko. Margo Žufroj nije Margo Žufroj.Elen i Sesil Žuen nisu Elen i Sesil Žuen. Sedrik Vilijams nije SedrikVilijams. Sandra Vilijams nije Sandra Vilijams, a njena ćerka, Rebeka, nijeRebeka. Čak ni Born nije Born. Njegovo pravo ime slično je jednomdrugom provansalskom pesniku, i bio sam toliko slobodan da zamenim ne-Vokerov prevod tog drugog pesnika svojim prevodom, što znači da opaskeo Danteovom Paklu s prve strane nisu iz ne-Vokerovog originalnogrukopisa. I na kraju, verovatno i ne moram da naglasim, ja se ne zovemDžim.

Vestfild u Nju Džerziju nije Vestfild u Nju Džerziju. Jezero Eho nijejezero Eho. Oukland u Kaliforniji nije Oukland u Kaliforniji. Boston nijeBoston, pa iako ne-Gvin radi u izdavaštvu, nije direktorka univerzitetskeizdavačke kuće. Njujork nije Njujork, Univerzitet Kolumbija nijeUniverzitet Kolumbija, ali Pariz je Pariz. Samo je Pariz stvaran. Uspeo samda takav ostane zbog toga što je Hotel du Sud nestao pre mnogo godina, asvi pisani dokazi o ne-Vokerovom boravku tamo, tokom 1967, odavno sunestali.

Završio sam svoj roman krajem prošlog leta (2007). Ubrzo posle toga,

supruga i ja počeli smo da planiramo putovanje u Pariz (svadba njenesestričine koja se udavala za Francuza bila je zakazana za oktobar), i ti

razgovori o Parizu naveli su me da ponovo razmišljam o Vokeru. Pitao samse da li bih mogao da pronađem neke od glumaca u neuspeloj tragedijiosvete koju je pokrenuo pre četrdeset godina, i ako mi to pođe za rukom, dali bi neko od njih bio voljan da razgovara sa mnom. Posebno me je zanimaoBorn, ili bilo bi mi isto tako drago da sednem s bilo kim od njih, poduslovom da uspem da ih nađem - Margo, Elen, ili Sesil. S prvo troje nisamimao sreće, ali kada sam na internetu potražio Sesil Žuen, na ekranu sepojavio ogroman broj informacija. Pošto sam je upoznao kaoosamnaestogodišnjakinju iz Vokerovog rukopisa, nisam se iznenadio kadasam saznao da je postala teoretičar književnosti. Predavala je nauniverzitetima u Lionu i Parizu, a u poslednjih deset godina prešla je uNCNI (Nacionalni centar za naučna istraživanja), kao deo malog tima kojiistražuje rukopise francuskih pisaca iz osamnaestog i devetnaestog veka.Njena specijalnost je Balzak, o kome je objavila dve knjige, ali pominju se ibrojni drugi članci i radovi, čitav katalog dela koji je obuhvatao tridecenije. Bravo za nju, pomislio sam. A i za mene, takođe, pošto sam sadabio u prilici da joj pišem.

Razmenili smo dva kratka pisma. U svom, ja sam se predstavio kaoVokerov prijatelj, obavestio sam je da je Adam nedavno umro, i pitao je dali bi bilo moguće da se sastanemo tokom moje posete Parizu. Bio samkratak i precizan, bez ikakvih pitanja o braku njene majke i Borna, bezpominjanja Vokerovih beležaka za Jesen, jednostavno sam je zamolio da sevidimo u oktobru. Vrlo brzo mi je poslala odgovor. U mom prevodu sfrancuskog, on glasi ovako:

Skrhana sam saznanjem o Adamovoj smrti. Znala sam ga jedno kratko

vreme, kao mlada devojka, ali ga nikada nisam zaboravila. On je bioprva ljubav u mom životu, a onda sam uradila nešto veoma loše, neštotoliko okrutno i neoprostivo da me još uvek peče savest zbog toga. Kadse vratio u Njujork, poslala sam mu pismo u kome sam mu se izvinila,ali ono se vratilo s naznakom da je primalac nepoznat.

Da, biću srećna da se vidimo kad dođete u Pariz sledećeg meseca. Ali,molim vas, moram da vas upozorim: ja sam luckasta starica i ponekadmi emocije izmaknu kontroli. Ako budemo razgovarali o Adamu (što,

pretpostavljam, hoćemo) postoji lepa šansa da počnem da plačem.Nemojte to primiti lično.

Pedeset osam godina nije starost, naravno, a gajio sam i izvesne sumnje

da se bilo šta u vezi sa Sesil Žuen može opisati kao luckasto. Izgleda da jenjen osećaj za humor i dalje nenačet i, koliko god da je uspešna u svommalom svetu naučnih istraživanja, svakako shvata neobičnost života koji jeizabrala: izolovana u sobičcima biblioteka i podzemnih arhiva, nadneta nadrukopisima umrlih ljudi; karijera provedena u gluvom carstvu prašnjavehartije. U post skriptumu pisma otkrila je i s kakvom podrugljivošću gledana svoj posao. Prepoznala je moje ime, rekla je i, ako sam ja DžejmsFriman koji ona misli da jesam, pitala se da li bih bio voljan da učestvujemu anketi o metodama rada savremenih pisaca koju ona i njen tim sprovode.Kompjuter ili pisaća mašina, olovka ili nalivpero, sveska ili slobodnilistovi, koliko verzija pre završne. Da, znam, dodala je, baš dosadno. Ali toje naš posao u NCNI: od svega napraviti najveću moguću dosadu.

U pismu je bilo samopodrugljivosti, ali i patnje, i bio sam iznenađenkoliko se živo sećala Vokera. Njihovo poznanstvo trajalo je tek nekolikonedelja, u onim davnim danima njene mladosti, no ono je ipak dovelo donečega što će promeniti način na koji je posmatrala sebe, što će je, tada prviput, gurnuti u direktan sukob sa dubinama sopstvenog srca. Nikada ganisam zaboravila. On je bio prva ljubav u mom životu. Nisam bio spremanna tako otvoreno priznanje.

U Vokerovim beleškama se pominje taj problem kada je shvatio da sezaljubila u njega, ali ispostavilo se da su njena osećanju mnogo intenzivnijanego što je mogao da zamisli. A ona mu je pljunula u lice. U to vreme onaje svakako osećala da je njen gnev opravdan. Oklevetao je Borna,uznemirio njenu majku, a Sesil se osećala izdano. Međutim, nedugo posletoga, napisala mu je pismo izvinjenja. Da li to znači da je ponovo razmislilao svom položaju? Da li se dogodilo nešto zbog čega je pomislila da suVokerove optužbe tačne? Bilo je to prvo pitanje koje sam nameravao da jojpostavim.

Supruga i ja smo rezervisali sobu u hotelu D’Obison, u ulici Dofin. Iranije smo tu odsedali; odsedali smo i u drugim hotelima u Parizu, ali sada

sam želeo da se vratim u tu ulicu jer se nalazila tačno usred kvarta u kom jeVoker živeo te 1967. Možda više nije bilo Hotela du Sud, ali mnoga drugamesta koja je posećivao još uvek su tu. „Važanand” je još uvek tu. „LaPalet” i kafe Konti još uvek rade, čak i menza u ulici Maze studentima idalje servira iste splačine. Ipak, toliko toga se promenilo u poslednjihčetrdeset godina. Mnoge siromašne četvrti pretvorile su se u neke odnajekskluzivnijih delova Pariza, ali najveći broj obeležja iz Vokerovogvremena uspeo je da preživi. Kad smo se smestili u hotel, supruga i ja smo,tog prvog jutra, izašli i nekoliko sati lutali ulicama. Pokazao sam joj jednood tih mesta, a ona me je samo stisnula za ruku i ispustila mali, sarkastičniuzdah. Nepopravljiv si, rekla je na kraju. Ni najmanje, uzvratio sam. Samoupijam atmosferu... pripremam se za sutra.

Sesil Žuen se pojavila narednog popodneva u četiri, ušetala je u hotelskibar s malom kožnom aktovkom pod miškom. Sudeći prema Vokerovimopisima Sesil, iz beležaka za Jesen, njeno telo se, od 1967, dramatičnopovećalo. Mršava osamnaestogodišnja devojka uskih ramena, sad je bilapunačka žena kratke smeđe kose (farbane - uočio sam sed koren dok mi je,sedajući naspram mene, protresla ruku u znak pozdrava), ponešto zboranoglica, blago opuštene brade, i istih onih budnih, živahnih očiju koje je Vokerspazio kada ju je video prvi put. Možda je imala blago nekontrolisanepokrete, ali nije to više bio nervčik koji drhti, gricka nokte, i zadaje majcitoliko brige. Sada je to bila samosvesna žena, žena koja je prevalila dug putod onog doba kad ju je Voker poznavao. Bio sam malo iznenađen kada je,nekoliko sekundi pošto je sela, izvadila pakovanje cigareta, a kako suminuti odmicali, iznenadio sam se još i više, kada sam shvatio da ispredmene sedi žestok pušač prepoznatljiv po pravom, dubokom i zvonkomkašlju, i grubom kontraaltu duvanskog veterana. Kad je konobar došao donašeg stola i pitao nas šta želimo, naručila je viski. Zgodno. Rekao sam muda donese dva.

Pripremio sam se za sitničavog, knjiškog ekscentrika. Sesil je moždaimala svojih ekscentričnosti, ali žena koju sam upoznao tog dana bila jeprizemna, zabavna, prijatna za društvo. Bila je obučena jednostavno alielegantno (znak samopouzdanja, shvatio sam, znak samopoštovanja), paiako nije bila neko ko se trudi da stavi ruž ili lak za nokte, izgledala je

potpuno ženstveno u svom sivom vunenom odelu - sa srebnim narukvicamana svakoj ruci i šarenom ešarpom jarkih boja oko vrata. U toku našegdugog, dvočasovnog razgovora, saznao sam da je petnaest godina provela ubavljenju psihoanalizom (od dvadesete do trideset pete), da se udala irazvela, da se ponova udala za čoveka dvadeset godina starijeg od sebe (onje umro 1999), i da nema dece. Na ovo poslednje je dodala: tačno je damalo žalim zbog toga, ali istina je i da bih bila užasna majka. Sasvimnesposobna, shvatate.

Prvih dvadeset-trideset minuta, uglavnom smo razgovarali o Adamu. Sesilje želela da čuje sve što znam o njegovom životu, od onog trenutka kada jeizgubila kontakt s njim. Objasnio sam joj da ni nas dvojica nismo ostali uvezi, a kako je nismo uspostavili sve do pred kraj njegovog života, mojjedini izvor informacija bilo je pismo koje mi je poslao prošlog proleća.Proveo sam je, redom, kroz sve bitne tačke koje Voker spominje - pad sastepenica, polomljena noga one noći kad je diplomirao, sreća sa regrutnomlutrijom, selidba u London, godine pisanja i prevođenja, odluka da napustipoeziju i da studira prava, bavljenje društvenim aktivizmom u severnojKaliforniji, brak sa Sandrom Vilijams, teškoće zbog mešovitog braka uAmerici, njegova pastorka, Rebeka, i njeno dvoje dece, a zatim sam dodaoda, ako želi više da sazna, verovatno bi trebalo da se sretne s njegovomsestrom, koja će biti srećna što može da joj dopuni priču i ostalimdetaljima. Kao što je obećala, Sesil nije izdržala da ne zaplače. Dirnulo meje to što je poznavala sebe dovoljno dobro da je mogla da predvidi te suze,i mada je znala da će one naići, u tome nije bilo ničeg usiljenog niiznuđenog. Bile su to iskrene, spontane suze, i mada sam znao da mogu daih očekujem, osetio sam iskreno žaljenje prema njoj.

Rekla je: živeo je ovde, sasvim blizu, znate. Na trideset sekundi odavde,u ulici Mazaran. Dolazeći ovamo, da se vidim s vama, prošla sam poredzgrade - a godinama nisam prolazila ovuda. Čudno, zar ne? Čudno je štonema više onog hotela u kom je Adam stanovao, onog užasnog, ruševnogmesta. U mom sećanju je ono toliko živo, kako je moguće da više nepostoji? Bila sam samo jednom unutra, na sat ili dva, ali ne mogu gazaboraviti, još uvek tinja u meni. Ušla sam jer sam bila ljuta na njega.Jednog dana, rano ujutro. Nisam otišla u školu već sam došla u hotel.

Popela sam se škripavim stepenicama, pokucala mu na vrata. Htela sam daga udavim koliko sam bila kivna, koliko sam ga volela. Bila sam idiot,shvatite, nemoguća, nesimpatična devojka, žmirkavi imbecil s naočarima nanosu, preplašenog, ustreptalog srca, a imala sam hrabrosti da se zaljubim umomka kakav je bio Adam, savršeni Adam, pobogu, zašto se on meniuopšte i obratio? Pustio me je da uđem. Smirio me je. Bio je ljubazanprema meni, toliko ljubazan, moj život je bio u njegovim rukama, a on jebio ljubazan. Trebalo je tada da znam koliko je dobar. Nikada nije trebaloda posumnjam ni u jednu njegovu reč. Adam. Sanjala sam da ga ljubim. Toje jedino što sam ikad želela - da me Adam ljubi, da mu se predam - alivreme mi je isteklo, nikada ga nisam poljubila, nikada se nismo dodirnuli, idok sam došla k sebi, on je već bio nestao.

U tom trenutku Sesil više nije mogla da izdrži i počela je da plače.Trebalo joj je dva-tri minuta da opet progovori, a kad se razgovor nastavio,prva stvar koju je izgovorila, otvorila je vrata sledećoj fazi našeg susreta.Izvinite, promrmljala je. Buncam kao luda. Nemate pojma o čemu govorim.

Zapravo, imam, rekao sam. Znam tačno o čemu govorite.To je nemoguće.Verujte mi, znam. Bili ste ljuti na Adama jer vas nekoliko dana nije

pozvao. Dan pre početka nove školske godine, bio je na večeri u vašemstanu u ulici Vernej. Posle deserta, svirali ste mu klavir - Invenciju iz dvadela od Baha - a tada je, pošto ste nakratko izašli iz sobe, vaša majkadobila priliku da popriča s Adamom u četiri oka, i ono što mu je rekla gaje, po vašim rečima, prepalo.

Da li vam je on to ispričao?Ne, nije mi ispričao. Ali pisao je o tome, a ja sam pročitao to što je on

napisao.Poslao vam je pismo?Zapravo, reč je o kraćoj knjizi. Ili, o pokušaju pisanja knjige. Poslednjih

nekoliko meseci svog života proveo je radeći na knjizi sećanja na 1967. Zanjega je to bila važna godina.

Da, veoma važna godina. Mislim da sad shvatam.Da nije Adamovog rukopisa, nikada ne bih čuo za vas.I sad želite da otkrijete šta se desilo, je l’ tako?

Razumem zašto je Adam mislio da ste vrlo inteligentni. Brzo ste pohvatalikonce.

Sesil se nasmeši i zapali još jednu cigaretu. Samo, izgleda da više nemamprednost, kazala je.

U kom smislu?Vi znate mnogo više o meni nego što ja znam o vama.Znam samo kakvi ste bili sa osamnaest godina, ništa više. Sve ostalo su

praznine. Tražio sam Borna, tražio sam Margo Žufroj, potražio sam i vašumajku, ali našao sam samo vas.

To je zato što su svi ostali mrtvi.Oh! Baš strašno. Žao mi je... posebno zbog vaše majke.Umrla je pre šest godina. U oktobru - sutra je tačno šest godina. Nekih

mesec dana posle napada na Njujork i Vašington. Patila je od srčanihtegoba izvesno vreme, i jednog dana srce ju je jednostavno izdalo. Imala jesedamdeset i šest godina. Želela sam da doživi stotu, ali kao što znate, onošto želimo gotovo nikad nije i ono što dobijemo.

A Margo?Nju jedva da sam poznavala. Čula sam da se ubila. Davno - još

sedamdesetih.Born?Prošle godine. Čini mi se. Ali, nisam sasvim sigurna. Postoji slaba šansa

da je još uvek negde živ.Da li su on i vaša majka ostali u braku do njene smrti?U braku? Oni se nikad nisu ni venčali.Nikada se nisu venčali? Ali, mislio sam...Razgovarali su neko vreme o toj ideji, ali na kraju od svega nije bilo ništa.Da li je Adam za to odgovoran?Delimično verovatno da, ali ne sasvim. Kad je razgovarao s mojom

majkom, i izneo te neverovatne optužbe na Rudolfov račun, ona mu nijepoverovala. A nisam ni ja, iskrena da budem.

Bili ste toliko gnevni da ste ga pljunuli u lice, zar ne?Da, pljunula sam ga u lice. To je ubedljivo najgora stvar koju sam u

životu uradila, i ni dan-danas ne mogu sebi da oprostim zbog toga.Pisali ste Adamu da se izvinite. Da li to znači da ste se predomislili u

vezi s njegovom pričom?Ne, tada nisam. Pisala sam mu jer me je bilo sramota onog što sam

uradila i želela sam da mu kažem koliko mi je krivo zbog toga. Pokušalasam da razgovaram s njim lično, ali kad sam najzad smogla hrabrosti da gapozovem, on već nije bio u hotelu. Rekli su mi da se vratio u Ameriku.Nisam to razumela. Zbog čega bi otišao tako brzo? Jedino objašnjenje kojemi je palo na pamet jeste da je bio toliko uznemiren onim što sam jauradila, da nije mogao da podnese da ostane u Parizu. A, šta kažete, kakvosebično tumačenje? Kad sam zamolila Rudolfa da razgovara s direktoromKolumbijinog programa i otkrije šta se dogodilo, javio mi je da je Adam bionezadovoljan kursevima koje je odabrao. To mi je zvučalo potpunoneuverljivo, i ni sekunde nisam poverovala u to. Bila sam ubeđena da jeotišao zbog mene.

Sada znate pravi razlog?Da, sada znam. Ali prošle su godine dok nisam saznala istinu.Godine? Što znači da Adamova priča nije imala uticaj na odluku vaše

majke?Ne bih baš rekla. Kad je Adam otišao, Rudolf nije mogao da prestane da

priča o njemu. Na kraju krajeva, Voker ga je optužio za ubistvo, pa je biopobesneo, zapravo sasvim je poludeo, nedeljama je penio protiv Adama.Treba da ga strpaju u zatvor na dvadeset godina, kazao je. Treba ga obesitio prvu banderu. Treba ga deportovati na Ðavolje ostrvo. Sve je bilo tolikopreterano, toliko van zdrave pameti, da je moju majku počelo pomalo danervira. Poznavala je Rudolfa dugi niz godina, gotovo isto koliko i mog oca,i sve to vreme on je prema njoj bio izuzetno pažljiv - brižan, obziran,dostojanstven. Bilo je nekoliko usijanih trenutaka, ali to je bila politika, ane lični odnosi. Tada ga je obuzelo ludilo, i mislim da je i ona počela dasumnja u njega. Da li je zaista bila spremna da provede ostatak života stako nasilnim čovekom? Posle mesec ili dva, Rudolf se malo smirio, a doBožića su se završili njegovi ispadi i nastupi ludila. Zima je bila mirna,sećam se, ali onda je došlo proleće. Maj, šezdeset osme, i čitava zemlja jeeksplodirala. Za mene je to bio najbolji period mog života. Marširala sam,demonstrirala, učestvovala sam u zatvaranju svoje škole, iznenada sam sepretvorila u aktivistkinju, bistrooku revolucionarku koja agituje da se sruši

vlada. Moja majka je sa simpatijama gledala na studente, ali desničarRudolf je prema njima gajio samo prezir. On i ja smo imali nekolikoužasnih svađa tog proleća, žestokih mečeva s vikanjem, o zakonu i pravdi.Majka se našla u sredini, i zbog toga je bila sve nesrećnija, sve ćutljivija ipovučenija. Razvod od oca trebalo je da se okonča početkom juna. UFrancuskoj parovi koji se razvode moraju da razgovaraju sa sudijom jošjednom pre nego što se papiri potpišu. Zamoljeni su da još jednom razmotresve, da ponovo razmisle da bi bili sigurni da žele da nastave procedururazvoda. Otac je bio u bolnici - pretpostavljam da o tome sve znate - pa jemoja majka sama otišla kod sudije. Kad ju je upitao da li ima nekih sumnjiu svoju odluku, rekla je da ima, da se predomislila i da ne želi razvod. Itako se, vidite, zaštitila od Rudolfa. Više nije želela da se uda za njega, atime što je ostala udata za mog oca nije ni mogla da se uda.

Kako je Born reagovao?Bio je izuzetno ljubazan. Rekao joj je da razume zbog čega nije mogla to

da uradi, da se divi njenoj izdržljivosti i hrabrosti, i da misli kako je onaizuzetna i plemenita žena. Niste to očekivali, ali eto. Divno se poneo.

Koliko je dugo vaš otac poživeo?Još godinu i po. Umro je januara 1970.Da li se Born vratio da zaprosi vašu majku?Ne. Napustio je Pariz posle šezdeset osme i počeo da predaje u Londonu.

Videli smo ga na očevoj sahrani, a nekoliko nedelja kasnije napisao jemojoj majci jedno dugo, osećajno pismo, o prošlosti, i to je bio kraj. Brakse više nikada nije pominjao.

A vaša majka? Da li je ona našla nekoga?Imala je tokom godina nekoliko prijatelja, ali nikada se nije ponovo udala.A Born se preselio u London. Da li ste ga ikada videli?Jednom, oko osam meseci posle majčine smrti.I?Žao mi je, ne bih mogla o tome da vam govorim.Zbog čega?Zbog toga što, ako budem pokušala da vam ispričam šta se desilo, neću

uspeti ni približno da vam prenesem koliko je to za mene bilo čudno iuznemirujuće iskustvo.

Šalite se sa mnom?Malo. Da iskoristim vaš izraz, ne mogu sve da kažem, ali možete čitati o

tome, ako želite.A, shvatam. I gde je taj vaš tajanstveni tekst?U mom stanu. Pišem dnevnik od dvanaeste godine, pa sam tako napisala

nekoliko strana o tome šta mi se desilo prilikom posete Rudolfovoj kući.Izveštaj s lica mesta, ako hoćete. Mislim da bi vas moglo zanimati. Akoželite, fotokopiraću te stranice i doneti vam ih sutra. Ako ne budete tu,ostaviću ih na recepciji.

Hvala vam. Vrlo velikodušno od vas. Jedva čekam da ih pročitam.A sada, rekla je Sesil cereći se širokim osmehom dok iz kožne torbe

izvlači veliku crvenu svesku, hoćemo li da pogledamo tu anketu za NCNI? Kada smo se sledećeg popodneva moja supruga i ja vratili u hotel posle

višesatnog ručka s njenom sestrom, mene je sačekao ovaj paket. Uzfotokopirane stranice dnevnika, Sesil je ostavila i propratno pismo.Zahvalila mi je na viskiju, na tome što sam tolerisao njene groteskne ineoprostive suze, i što sam odvojio toliko vremena da s njom popričam oAdamu. Zatim se izvinila zbog nečitkog rukopisa i ponudila se da mipomogne ako budem imao problema da ga rastumačim. Meni je biosavršeno čitak. Svaka reč je bila jasno napisana, nisam se zbunio ni kodjednog slova, niti znaka interpunkcije. Dnevnik je, naravno, bio napisan nafrancuskom, a ono što sledi je moj prevod na engleski, objavljen ovde uzdopuštenje autora.

Nemam više ništa da kažem. Sesil Žuen je poslednja osoba iz Vokerovepriče koja je još uvek živa, i zbog toga što je poslednja, sasvim je prikladnoda upravo ona dobije zadnju reč.

DNEVNIK SESIL ŽUEN 27. 4. Danas pismo od Rudolfa Borna. Šest meseci nakon njene smrti, on

je tek sada saznao. Koliko ima od kada sam ga videla poslednji put?Dvadeset godina, možda dvadeset pet?

Zvuči rasejano, potresen je vešću. Zbog čega bi njemu to toliko značilo,sada posle svih ovih godina ćutanja? Rečit je dok piše o snazi njenogkaraktera, njenom dostojanstvenom držanju i unutrašnjoj toplini, njenojsposobnosti da oseti druge. Kaže da nikada nije prestao da je voli, a sadakada je napustila ovaj svet, oseća kao da je deo njega otišao s njom.

On je u penziji, ima sedamdeset i jednu godinu, neoženjen, dobrog jezdravlja. Poslednjih šest godina živi u mestu koje se zove Kvilija, malomostrvu između Trinidada i Grenadina, na spoju Atlantskog okeana iKaripskog mora, severno od Ekvatora. Nikada nisam čula za to ostrvo.Moram se setiti da ga potražim.

U poslednjoj rečenici pisma traži da mu napišem vesti o sebi. 29. 4. Napisala sam pismo R. B-u. Mnogo otvorenije nego što sam

nameravala, ali kad sam počela da pišem o sebi, bilo mi je teško da sezaustavim. Kad dobije pismo, saznaće sve o mom poslu, mom braku saStefanom, o Stefanovoj smrti pre tri godine, i kako se najveći deo vremenaosećam usamljeno i umorno. Pitam se da nisam otišla malo predaleko.

Kakva su moja osećanja prema ovom čoveku? Komplikovana,dvosmislena, kombinacija saosećanja i indiferentnosti, prijateljstva i opreza,divljenja i zamišljenosti. R. B. ima mnogo izuzetnih osobina. Njegovainteligencija, maniri, humor, velikodušnost. Posle očeve nesreće, on seponudio da pomogne i postao naša moralna podrška, stena koje smo sedržale dugo godina. S majkom je bio besprekoran, prijatelj i zaštitnik, uvekod pomoći, spreman da nas razmazi, uvek tu kad zatreba. Što se mene tiče,ja nisam imala ni dvanaest godina kad se naš svet srušio, koliko je putasamo znao da me digne iz mrtvila podrškom i pohvalama, time što seponosio mojim osrednjim dostignućima, popustljivošću prema mojimadolescentskim patnjama? Toliko pozitivnih osobina, toliko toga zbog čegaosećam zahvalnost, a i dalje nastavljam da se opirem. Ima li to neke veze snašim ogorčenim svađama iz maja ’68, s tim uzavrelim nedeljama u majukad smo bili u neprekidnom ratu jedno protiv drugog, što je izazvalonepovratan rascep koji neće moći da se zaceli? Možda. Ali ja o sebi volimda mislim kao o osobi koja nije zlopamtilo, koja je sposobna da praštadrugima - i, duboko u sebi, znam da sam mu davno oprostila. A znam po

tome što se smejem kad se setim tog vremena sada, i ne osećam gnev. Onošto osećam je sumnja, a to je nešto što je počelo da me hvata nekolikomeseci ranije - u jesen, kad sam se zaljubila u Adama Vokera. DragogAdama koji je došao kod majke s užasno teškim optužbama protiv R. B.Bilo je nemoguće verovati mu, ali sada, posle toliko godina, sada pošto jeAdamov motiv prošao sve moguće analize, disekcije i beskrajne preglede,veoma mi je teško da znam šta da mislim. Između Adama i R. B-a svakakoje postojala zla krv. Adam je bio ubeđen da venčanje treba otkazati zadobrobit moje majke, i zato je izmislio priču koja je toliko strašna da bi jenaterala da promeni mišljenje. Užasna priča, isuviše užasna da bi bilaistinita, otud i pogrešna procena s njegove strane, ali Adam je u osnovidobar čovek, pa ako je mislio da ima nečeg zlog u vezi s R. B-om, u vezi snjegovom prošlošću, onda je verovatno tako i bilo. Otud sumnje koje megodinama izjedaju. Ali ja ne mogu da osudim čoveka samo na osnovunečije sumnje. Mora postojati dokaz, a kako dokaza nema, moram verovatina reč R. B-u.

11. 5. Odgovor od R. B-a. Piše da živi u velikoj kamenoj kući, izdvojenoj

od ostalih, koja gleda na okean. Kuća se zove Mun hil, i uslovi u njoj suprilično primitivni. Prozori su veliki otvori isklesani u steni, bez stakala.Unutra duva vetar, uleće kiša, ptice i insekti takođe, i nema velike razlikeizmeđu spolja i unutra. Ima lični generator koji proizvodi struju, ali kako semašina stalno kvari, sobe su polovinu vremena osvetljene pomoćukerozinskih lampi. Domaćinstvo ima četiri člana: pored njega tu sukućepazitelj i majstor Samuel, stara kuvarica Nensi, i mlada spremačicaMelinda. Tu su telefon i radio, ali nema televizora i nema tekuće vode;pošta se ne dostavlja. Samuel odlazi u grad, na poštu, da pokupi njegovapisma (dvadesetak kilometara udaljenu), a voda se skladišti u drvenimrezervoarima iznad lavaboa i toaleta. Voda za tuširanje okačena je uplastičnim vrećama koje vise na kukama iznad glave. Pejzaž je u isto vremei bujan i ogoljen. Svugde naokolo raskošna vegetacija (palme, gumijevci,stotine vrsta divljih cvetova), ali vulkansko tlo prekriveno je kamenjem istenama.

Kopneni rakovi tumaraju po njegovoj bašti (opisuje ih kao mala oklopna

vozila, preistorijska bića koja kao da su došla s Meseca), a zbog čestihinfekcija od ujeda komaraca, stalnu opasnost od tarantula da i nepominjemo, svi spavaju sa zaštitnim mrežama iznad kreveta. Dane provodiu čitanju (u protekla dva meseca polako i uporno prošao je ponovo krozMontenja), i u pravljenju beležaka za memoare koje se nada da će početi dapiše u bliskoj budućnosti. Svake večeri smešta se u mrežu kraj prozora udnevnoj sobi i snima zalazak sunca. Naziva to najfascinantnijim spektaklomna Zemlji.

Zbog pisma koje sam mu poslala preplavila ga je nostalgija, kaže, i sadmu je žao što je dozvolio sebi da nestane iz mog života. Nekada smo bilitako bliski, tako dobri prijatelji, ali kad su se majka i on razdvojili, smatraoje da nema prava da ostanemo u kontaktu. Sad kad smo probili led, imanameru da se dopisuje sa mnom - pod uslovom da i ja to želim.

Rastužila ga je vest o smrti mog muža, rastužili su ga moji skorašnjiproblemi. Ali još uvek si mlada, pisao je, tek u ranim pedesetim, imaš čemuda se raduješ, ne smeš gubiti nadu.

Moguće je da su ovo tek trivijalne, konvencionalne izjave, ali osećamdobru nameru u njima. Uostalom, ko sam ja da prezrem iskrene simpatije?Istina je da sam bila dirnuta.

A onda, nalet inspiracije. Zašto ne bih došla kod njega u posetu? Idupraznici, kazao je, možda će mi kratko putovanje do Zapadnoindijskihostrva dobro činiti. U kući postoji nekoliko slobodnih soba tako da mu nećebiti teško da me smesti. Kako će samo biti srećan da me ponovo vidi, daposle toliko godina opet provede neko vreme sa mnom. Zapisao je i brojsvog telefona u slučaju da sam zainteresovana.

Da li sam zainteresovana? Teško je reći. 12. 5. Informacije o Kviliji su retke. Pročešljala sam internet i našla

nekoliko kratkih, površnih istorija i razne turističke informacije. Ovo drugoje katastrofalno napisano, banalno do tačke apsurda: blistavo sunce...veličanstvene plaže... najplavljaplava voda s ove strane neba.

Sada sam u biblioteci, ali ispostavlja se da nema knjiga koje se baveisključivo Kvilijom - samo neki površni podaci zatrpani u većim tomovimao čitavom regionu. Tokom prekolumbovskog perioda, stanovnici ostrva bili

su Čiboni Indijanci, koji su zatim otišli da bi ih zamenili Indijanci izplemena Aravaks, iza kojih su potom došli Karibi. Kad je u šesnaestomveku počela kolonizacija, zavladalo je veliko interesovanje za ovo mestomeđu Holanđanima, Francuzima i Englezima. Dolazilo je do sukoba sIndijancima, do sukoba među Evropljanima, a kada su iz Afrike počeli dapristižu crni robovi, krvoprolića su postala česta. U osamnaestom vekuostrvo je proglašeno za neutralnu zonu koju su podjednako eksploatisaliFrancuzi i Englezi, ali posle Sedmogodišnjeg rata i Mirovnog sporazuma uParizu, Francuzi su otišli i Kvilija je pala u ruke britanskog carstva. Godine1979. ostrvo je dobilo nezavisnost.

Ima osam kilometara u prečniku. Bazična poljoprivreda, ribolov,brodogradnja, i godišnji lov na kita. Ima tri i po hiljade stanovnika -uglavnom afričkog porekla, ali i Kariba, Engleza, Iraca, Šveđana, Azijaca iPortugalaca. U jednoj knjizi nalazi se podatak o velikom kontingentuškotskih mornara koji se nasukao na Kviliji, u osamnaestom veku. Bezmogućnosti da se vrate kući, nastanili su se tu i izmešali s crnimstanovništvom. Dva veka kasnije, rezultat ove međurasne mešavine ogledase u neobičnom spoju crvenokosih Afrikanaca, plavookih Afrikanaca, ialbino Afrikanaca. Kako autor zapaža: Ostrvo je laboratorija ljudskihmogućnosti. Ono razara naša kruta, neosnovana poimanja rase - a moždarazara i sam njen koncept.

Lepa fraza, ova o laboratoriji ljudskih mogućnosti. 14. 5. Težak dan. Ovog popodneva, sad shvatam, tačno je četiri meseca

od kada sam dobila poslednju menstruaciju. Znači li to da se konačnodogodilo? Stalno se nadam poznatim, starim grčevima, nadutosti irazdražljivosti, krvi koja teče iz mene. Nije reč o tome da više ne mogu daimam decu. Nikada ih nisam naročito ni želela. Aleksandar me je nagovaraona to, ali rastali smo se pre nego što se bilo šta dogodilo. Sa Stefanom nijebilo pomena o deci.

Ne, nije tu više reč o deci. Sada sam suviše stara, čak i kad bih htela daostanem trudna. Više mi je zbog toga što ću biti izbačena iz ženskog reda.Četrdeset godina sam srećna što krvarim. Podnosila sam prokletstvo samozbog radosnog saznanja da delim ovo iskustvo sa svim ženama na planeti.

Sada sam odsečena, kastrirana. Čini se kao početak kraja. Žena upostmenopauzi danas, matora veštica sutra, a onda, grob. Toliko samumorna da ne mogu ni da plačem.

Možda ipak treba da odem na Kviliju, uprkos svim sumnjama. Potrebnomi je da se malo prodrmam, da udahnem svež vazduh.

17. 5. Upravo sam razgovarala s R. B-om. Čudno mi je bilo što mu čujem

glas posle toliko vremena, ali zvuči poletno, u odličnoj je formi. Kad sammu rekla da sam odlučila da prihvatim njegov poziv, počeo je da viče utelefon. Divno! Divno! Kakve odlične vesti!

Za mesec dana od danas (po rečima R. B-a) pićemo Samuelove rum-punčeve, smenjivaćemo se u snimanju sunčevog zalaska, i provodićemo sekao nikad ranije.

Sutra ću rezervisati karte. Pet dana krajem juna. Kad oduzmem dva danaza put, ostaje mi tri dana na Kviliji. Ako se budem provodila kao nikadranije, uvek mogu da produžim boravak. A ako bude nepodnošljivo, tridana ću moći nekako da izdržim.

23. 6. Posle dugog leta preko Atlantika, sedim u tranzitu aerodroma na

Barbadosu i čekam mali avion s propelerom da me odvede na Kviliju, zadva i po sata od ovog trenutka (pod uslovom da krene na vreme).

Nepodnošljiva vrelina, neprobojni krugovi sveprisutne vreline koji seobmotavaju oko mog tela; vrelina tropa, vrelina koja topi misli u glavi.

Na glavnom terminalu, desetak vojnika patrolira spratom, naoružani sumašinkama. Atmosfera zla i nepoverenja, neprijateljstvo u svakom oku. Štase događa? Desetak crnih vojnika s automatskim oružjem, i gomilasumornih, oznojanih putnika s prepunim torbama i nervoznom decom.

U tranzitnom prostoru gotovo da su svi belci. Dugokosi američki surferi,Australijanci koji piju pivo i preglasno pričaju, Evropljani raznih nepoznatihnacionalnosti, nekoliko azijskih lica. Dosada. Ventilatori se vrte iznadglave. Muzika za čekaonice koja i nije muzika. Mesto koje nije mesto.

Devet sati kasnije. Avion s jednim propelerom bio je najmanja letelica u

koju sam kročila. Ja sam sela pored pilota, druga dva putnika odmah iza

nas, i onog trenutka kad smo uzleteli, shvatila sam da smo prepušteni namilost i nemilost svakom dašku vetra koji bi mogao da dune u našempravcu, da će nas čak i najmanji poremećaj u vazduhu izbaciti s kursa.Propadali smo, tresli se, zanosili, stomak mi je bio u grlu, a opet, uživalasam, uživala sam u letu jer sam bila kao pero, bez težine, u osećaju bliskogkontakta s turbulentnim vazduhom.

Gledano odozgo, ostrvo je samo mala tačka, sivozelena mrlja ohlađenelave koja štrči iz okeana. Ali voda oko njega je plava - tako je, najplavijaplava voda s ove strane neba.

Nazvati aerodrom u Kviliji tim imenom, čisto je preterivanje. Reč je ostazi za sletanje, asfaltnoj traci koja se pruža od podnožja ogromne, visokeplanine, na koju uspevaju da slete samo ovi avioni igračke. Uzeli smoprtljag na terminalu - skromna građevina napravljena od zemljanih blokova -a zatim prošli kroz pakao carinskog pregleda i pasoške kontrole. Čak ni uEvropi posle 11. septembra niko mi tako detaljno nije pregledao ličnestvari. Otvorili su mi kofer, izvadili i pregledali svaki odevni predmet,pojedinačno. Sve knjige su protresli držanjem za hrbat, istresli su svakucipelu, zavirili u nju, prepipali -polako i metodično, kao da je to procedurakoja se nikako, ni pod kojim okolnostima, nije smela ubrzati. Čovekzadužen za kontrolu pasoša nosio je elegantnu, besprekorno ispeglanuuniformu, simbol vlasti i zvaničnosti, pa se i on naslađivao pre nego što meje konačno pustio. Pitao me je za svrhu moje posete, na šta sam mu, nasvom osrednjem engleskom, s jakim akcentom, rekla da sam došla da bihprovela nekoliko dana s prijateljem. Kojim prijateljem? Rudolfom Bornom,rekla sam. Izgleda da je prepoznao ime, a onda me je upitao (verujem danije na to imao prava), koliko dugo poznajem gospodina Borna. Čitav život,rekla sam. Čitav život? Moj odgovor kao da ga je iznenadio. Da, čitav svojživot, ponovila sam. Bio je blizak prijatelj mojih roditelja. A, vašihroditelja, kazao je, zamišljeno zaklimao glavom, očigledno zadovoljanodgovorom. Mislila sam da smo s tim završili, ali onda je otvorio pasoš irazgledao ga dobra tri minuta oštrim okom stručnog forenzičara, pažljivo jeproučio svaku stranu, zastao kod svake oznake, kao da su prošla putovanjaključ za rešavanje tajne mog života. Najzad je izvukao formular odštampanna uzanom listu hartije, poravnao ga da stoji pod pravim uglom u odnosu na

liniju stola, i popunio prazna polja sitnim, preciznim slovima. Pošto jeprikačio formular u pasoš, pritisnuo je gumeni pečat na sunđer s tintom,zatim ga otisnuo pored formulara, i prefinjenim pokretom dodao ime Kvilijelisti zemalja u koje mi je dozvoljeno da uđem. Francuske birokrateozloglašene su zbog svoje manijačke preciznosti i hladne efikasnosti. Upoređenju s ovim čovekom, svi ispadaju amateri.

Izašla sam na proključao vazduh četvrtog popodnevnog sata,pretpostavljajući da će me R. B. čekati. Ali, njega nije bilo. Moj pratilacbio je Samuel, kućepazitelj, snažan, dobro građen, izuzetno lep mladić odsvojih tridesetak godina - izrazito tamne boje kože, po kojoj se moglozaključiti da ne vodi poreklo od onih škotskih mornara koji su zalutaliovamo u osamnaestom veku. Posle susreta sa distanciranim i ćutljivimslužbenicima na aerodromskom terminalu, osetila sam olakšanje zbog togašto mi se neko ponovo smeška.

Nije mi dugo trebalo da shvatim zbog čega je zadatak da me doprati doMun hila dobio baš Samuel. Pošto smo se prvih deset minuta voziliautomobilom, pomislila sam da ćemo tako stići do kuće, ali onda je Samuelzaustavio vozilo, i ostatak putovanja - što će reći, najveći deo puta, više odsat vremena, koliko je preostalo - prešli smo pešice. Bila je to neverovatnozahtevna ruta, mučan, pretežak uspon uz strmu stazu prekrivenu rastinjem,koja mi je isisala snagu i od koje sam, posle samo pet minuta, počela dadahćem. Ja sam osoba koja sedi po bibliotekama, pedesettrogodišnja ženakoja previše puši i ima desetak kilograma više nego što bi trebalo, i mojetelo nije naviklo na ovakvu vrstu vežbi. Bila sam potpuno ponižena zbogvlastite nesposobnosti, zbog znoja koji je lio s mene i natapao mi odeću,zbog rojeva komaraca koji su mi zujali oko glave, zbog čestih molbi dazastanemo i odmorimo se, zbog sandala koje klize, zbog čega sam pala nejednom, ne dvaput, već sam padala, i padala. Ali mnogo gori, daleko goriod tih tričavih fizičkih muka, bio je stid zbog toga što gledam kako Samuelkorača ispred mene i na glavi nosi moj kofer, moj preteški kofer punbespotrebnih knjiga. I kako uopšte posmatrati tu sliku crnog muškarca kojina glavi nosi prtljag bele žene, i ne videti užas kolonijalne prošlosti,strahote Konga i francuske Afrike, vekove patnje...

Ne smem dalje ovako. Počela sam previše da se uzbuđujem, a ako želim

da mi mozak ostane čitav, moram se pribrati. Činjenica je da se Samuel ninajmanje nije potresao zbog onoga što je radio. Spuštao se niz ovu planinu ipenjao se uz nju hiljadu puta do sada, normalno mu je da na glavi nosi raznepakete, a kad se čovek rodi na ovako siromašnom ostrvu, posao u kućinekoga kao što je R. B. smatra se dobrim zaposlenjem. Kad god bih gazamolila da stane, uradio bi to bez primedbi. Nema problema, gospođo.Samo polako. Kad stignemo - stignemo.

Kad smo stigli na vrh planine, R. B. je dremao u svojoj sobi. Koliko godnjegovo ponašanje bilo neshvatljivo, meni se ukazala prilika da se smestimu sobu (visoko, visoko gore, iznad okeana) i da se priberem. Istuširala samse, uzela čistu odeću, i sredila kosu. Manje prepravke, možda, ali bar nisamdoživela sramotu da me vidi u onako jadnom stanju. To penjanje na planinuzamalo da me uništi.

Uprkos mom velikom trudu, kad sam ušla u dnevni boravak, videla samrazočaranje u njegovim očima - prvi pogled posle toliko mnogo godina, itužno saznanje da se mlada devojka iz davnih dana pretvorila u šljampavu,neprivlačnu ženu zrelih godina u postmenopauzi.

Nažalost - ne, pre mi se čini na sreću - razočaranje je bilo obostrano.Nekad ranije, doživljavala sam ga kao zavodnika, bio je zgodan na nekisirov način, gotovo idealno otelovljenje muškog samopouzdanja i moći. R.B. nikad nije bio mršav čovek, ali otkad sam ga poslednji put videla,prilično se ugojio, višak kilograma bio je veoma primetan, i dok je ustajaoda se pozdravimo (odeven u kratke pantalone, bez majice, čarapa i obuće),zapanjila sam se veličinom njegovog stomaka. Sada je to prava košarkaškalopta od stomaka, a pošto mu je kosa uglavnom nestala s glave, njegovalobanja podsetila me je na odbojkašku loptu. Urnebesan prizor, ali um uveksmišlja ovakve bedastoće, ko zna zbog čega, a ja sam, kad je ustao i prišaomi, videla upravo to: čoveka sastavljenog od dve sfere, od medicinke iodbojkaške lopte. Dakle, sada je mnogo veći ali nije nalik kitu, nije savrazliven, nema prelivanja sala -jednostavno je krupan. Na stomaku ima čaksasvim zategnutu kožu, i izuzev mesnatih nabora iznad kolena i oko vrata,za čoveka svojih godina sasvim je u formi.

Samo trenutak pošto sam to primetila, snuždeni izraz nestao je s njegovoglica i on je, sa veštinom i samopouzdanjem iskusnog diplomate, razvukao

usne u osmeh, raširio ruke i zagrlio me. Ovo je čudo, kazao je.Taj zagrljaj bio je ujedno i vrhunac večeri. Pili smo rum-punč koji nam je

Samuel spremio (vrlo dobar), gledala sam kako R. B. snima zalazak sunca(budalaština, po mom mišljenju), a onda smo seli da večeramo (teška hrana,govedina prelivena nekim gustim sosom, sasvim neprilagođeno klimatskimuslovima - prikladnija za Alzas usred zime). Stara kuvarica, Nensi, uopštenije stara - četrdeset godina, četrdese pet najviše - i pitam se nema li onadva posla u ovom domaćinstvu: kuvarica danju, i R. B-ova partnerka ukrevetu noću. Melinda ima tek dvadeset i neku, i verovatno je premlada zaovu drugu ulogu. Inače, veoma je lepa, isto kao Samuel, visoka, mršava,koščata, prefinjenog hoda kao da klizi, i po tome kako se njih dvoje gledaju,verujem da tu ima nečega. Nensi i Melinda su nam poslužile hranu, Samuelje raspremio sto i oprao sudove, i dok smo sedeli posle večere, osećala samse sve neprijatnije. Ne volim kad me neko služi. To je nekako uvredljivo,naročito u situaciji kao što je ova, kad troje ljudi radi za dvoje drugih, trojecrnih ljudi radi za dvoje belih. Opet: neprijatni odjeci kolonijalne prošlosti?Kako se osloboditi tog osećanja stida? Nensi, Melinda i Samuel strpljivo sui ćutke obavljali svoj posao, pa iako su mi upućivali ljubazne osmehe,činilo se da su rezervisani, daleki, ravnodušni. Šta li oni misle o nama?Verovatno nam se iza leđa smeju - i to s razlogom.

Posluga je doprinela mom lošem raspoloženju, ali ni približno koliko samR. B. Posle srdačne dobrodošlice, kao da više nije znao šta bi sa mnom.Stalno je ponavljao kako mora da sam umorna, put je sigurno bio naporan,taj džet leg je savremeni izum smišljen da uništi ljudsko telo. Ne poričemda sam bila umorna i da sam patila od džet lega, da su me svi mišići boleliod teške borbe s planinom, ali želela sam da ostanem da razgovaramo, da seprisećamo starih vremena, kako je on to rekao u jednom od pisama,međutim, on nije bio raspoložen za to. Ispričao mi je kako je otkrio Kviliju,kako je uspeo da kupi ovu kuću, razmatrali smo neke aspekte života u ovimpredelima, a onda mi je održao predavanje o ostrvskoj flori i fauni.Neverovatno.

Sad sam u krevetu, zatočena u kupoli mreže za komarce. Telo mi jenamazano užasno smrdljivim proizvodom pod nazivom OFF, sredstvomprotiv komaraca koje se oseća na toksične, po život opasne materije. Sa

obe strane kreveta polako dogorevaju zeleni navoji za odbijanje insekata,ispuštajući neobične pramenove dima.

Pitam se šta ja radim ovde. 26. 6. Dva dana ništa. Bilo je nemoguće pisati, nemoguće pronaći trenutak

mira, ali sada, pošto sam napustila Mun hil i krenula za Pariz, moći ću danastavim priču i da je privedeni kraju koliko god grozan bio. Ogorčena samzbog onoga što se desilo, i znam da ću taj gorki ukus osećati još vrlo dugo.

Počelo je narednog jutra, prvog jutra po mom dolasku u kuću, dvadesetčetvrtog. Sedeli smo u trpezariji za doručkom kad je R. B. mirno spustiošolju s kafom, pogledao me u oči, i pitao da li hoću da se udam za njega.To je bilo toliko neočekivano, toliko neverovatno da sam prasnula u smeh.

- Vi mora da se šalite, rekla sam.- Ali, zašto da ne? odgovorio je. Ja sam ovde sam. Ti u Parizu nemaš

nikoga, a ako dođeš da živiš sa mnom na Kviliji, učiniću te najsrećnijomženom na svetu. Sesil, mi smo savršeni jedno za drugo.

- Previše ste stari za mene, stari prijatelju.- Ti si već bila udata za muškarca starijeg od mene.- Upravo to i kažem. Stefan je mrtav, je l’ tako? A ja nemam nameru da

ponovo postanem udovica.- Ah, ali ja nisam Stefan. Ja sam snažan. Odličnog zdravlja. Preda mnom

su godine i godine.- Molim vas, Rudolfe. Ne dolazi u obzir.- Zaboravljaš koliko smo se nas dvoje obožavali.- Bili ste mi dragi. Uvek ste mi bili dragi, ali nikada vas nisam obožavala.- Pre mnogo godina, želeo sam da se oženim tvojom majkom. Ali to je bio

samo izgovor. Želeo sam da živim s njom samo da bih bio bliži tebi.- To je besmislica. Tada sam bila dete - čudno, nezrelo dete. Nisam vas

ja zanimala.- Sve je išlo kao po loju. Sve je trebalo tako da se desi. I desilo bi se.

Nas troje smo želeli da tako bude, a onda je onaj mladi Amerikanac došaou Pariz i sve upropastio.

- Nije se to desilo zbog njega. Znate to i sami. Majka nije poverovala unjegovu priču, a nisam ni ja.

- Imale ste pravo što mu niste verovale. Bio je lažljivac, goropadan,uvrnut, okrenuo se protiv mene i pokušao da mi uništi život. Istina je,pravio sam neke grozne greške, ali ubistvo tog klinca u Njujorku nije međunjima. Nikad ga nisam ni dotakao. Tvoj momak je sve to izmislio.

- Moj momak? Ova vam je dobra. Adam Voker je imao pametnija poslanego da se zaljubi u nekog kao što sam ja.

- A kad samo pomislim... Ja sam bio taj koji vas je upoznao. Mislio samda vam činim uslugu. Kakva bedna šala.

- I učinili ste mi uslugu. A onda sam se ja predomislila i uvredila ga.Rekla sam mu da je lud. Da mu treba iščupati jezik.

- To mi nikada nisi rekla. Bravo, Sesil. Ponosim se što si pokazala takvuhrabrost. Dečko je dobio šta je zaslužio.

- Zaslužio? Kako to mislite?- Mislim na njegov hitan odlazak iz Francuske. Ti znaš zbog čega je

otišao, zar ne?- Otišao je zbog mene. Zbog toga što sam mu pljunula u lice.- Ne, nije to toliko jednostavno.- O čemu to pričate?- Bio je deportovan. Policija ga je uhvatila s tri kilograma droge -

marihuane, hašiša, kokaina. Otkucao ga je menadžer onog jezivog hotela ukom je stanovao. Policija mu je pretresla sobu i to je bio kraj AdamaVokera. Imao je izbor: suđenje u Francuskoj, ili da napusti zemlju.

- Adam i droga? To je nemoguće. Bio je protiv droge, mrzeo ju je.- Policija nije tako mislila.- A kako vi to znate?- Istražni sudija je bio moj prijatelj. Ispričao mi je šta se desilo.- Baš zgodno. A zbog čega bi on uopšte s vama razgovarao o takvoj

stvari?- Jer je znao da poznajem Vokera.- Vi niste imali s tim nikakve veze?- Naravno da nisam. Ne budi luckasta.- Imali ste. Priznajte, Rudolfe. Vi ste taj koji je Adama proterao iz zemlje.- Grešiš, draga moja. Ne mogu reći da mi je bilo žao što je otišao, ali ja

za to nisam bio odgovoran.

- Sve se desilo tako davno. Čemu sada laži?- Kunem se grobom tvoje majke, Sesil. Nisam imao ništa s tim. Nisam znala šta da mislim. Možda je govorio istinu, možda nije, ali u

trenutku kad je počeo da govori o grobu moje majke, shvatila sam da neželim da budem u istoj prostoriji s njim. Bila sam strašno uznemirena, naivici suza, nesposobna za dalji razgovor. Najpre ta sumanuta prosidba, paužasno saznanje o Adamu, odjednom više nisam bila u stanju da sedim zastolom. Ustala sam sa stolice, rekla mu da se ne osećam dobro, i brzo otišlau svoju sobu.

Pola sata kasnije, R. B. je pokucao i pitao da li može da uđe. Oklevalasam nekoliko trenutaka pitajući se da li imam snage da se opet suočim snjim. Pre nego što sam uspela da odgovorim, začuo se još jedan udarac,glasniji i uporniji od prethodnog, a zatim je otvorio vrata.

- Žao mi je, rekao je dok se njegovo krupno, polugolo telo primicalofotelji u udaljenom uglu sobe. Nisam mislio da te prepadnem. Plašim se dasam odabrao pogrešan pristup.

- Pristup? Pristup čemu?Dok se R. B. smeštao u fotelju, ja sam se prebacila na malu drvenu klupu

ispod prozora. Razmak između nas bio je manji od metra. Da samo nijetako brzo došao za mnom pošto sam izašla iz trepzarije. Ipak, učinilo mi seda mu je žao zbog svega pa sam pomislila da možemo da nastavimorazgovor.

- Pristup čemu? ponovila sam.- Izvesnoj... kako bih to rekao... izvesnoj budućnosti... mogućoj

organizaciji života u budućnosti.- Žao mi je što ću vas razočarati, Rudolfe, ali mene brak ne interesuje. Ni

s vama, ni s bilo kim drugim.- Da, znam. Takav je tvoj stav danas, ali sutra ćeš možda drugačije

gledati na stvari.- Sumnjam.- Pogrešio sam što ti nisam izneo svoja razmišljanja. S tom idejom živim

još otkad sam dobio tvoje pismo prošlog meseca, i pošto je toliko dugoobrćem, učinila mi se stvarnom, kao da će biti dovoljno da je izreknem, i

sve će se desiti samo od sebe. Verovatno sam u proteklih šest godinapreviše sam. Ponekad pobrkam svoje misli o životu sa životom samim. Žaomi je što sam te uvredio.

- Niste me uvredili. Iznenadili ste me, to je prava reč.- S obzirom na tvoje stanovište - ovo koje sada imaš, u svakom slučaju -

želeo bih da ti predložim jedan eksperiment. Eksperiment u vidu poslovneponude. Sećaš se da sam ti u jednom pismu pomenuo knjigu?

- Pomenuli ste da pravite beleške za memoare koje biste želeli danapišete.

- Tačno. Uskoro ću biti spreman da počnem, i želeo bih da mi pomogneš utome. Želeo bih da tu knjigu napišemo zajedno.

- Zaboravljate da ja već imam posao u Parizu. Posao koji mi puno znači.- Kolika god da ti je plata u NCNI, ja ću ti dati dvostruko.- Nije reč o novcu.- Ne tražim od tebe da napustiš posao. Treba samo da tražiš odsustvo. Za

knjigu će nam trebati oko godinu dana, pa ako ne budeš htela da ostanešovde sa mnom kad završimo, vrati se u Pariz. U međuvremenu, zarađivaćešdvostruko više nego sad - uz besplatan stan i hranu - a tokom vremenamožda shvatiš da želiš da se udaš za mene. Eksperiment u vidu poslovneponude. Shvataš na šta mislim?

- Da, shvatam. Ali zašto bih bila zainteresovana da radim na tuđoj knjizi?Imam ja svog posla.

- Kad shvatiš o čemu je reč u knjizi, bićeš zainteresovana.- Knjiga je o vašem životu.- Da, ali da li ti znaš nešto o mom životu, Sesil?- Vi ste penzionisani profesor, predavali ste o vladi i međunarodnim

odnosima.- Između ostalog, da. Ali nisam ja samo predavao o vladi, već sam i radio

za nju.- Za francusku vladu?- Naravno. Ja sam Francuz, zar ne?- A kakav ste to posao obavljali za vladu?- Tajni.- Tajni posao... Govorite o špijunaži?

- O raznim smicalicama u raznim oblicima, draga moja.- Vidi, vidi. Pojma nisam imala.- Sve je krenulo još tamo, u Alžiru. Rano sam počeo i radio sam sve do

završetka Hladnog rata.- Drugim rečima, imate da ispričate neke strašno zanimljive priče.- I više od toga. Priče od kojih se ledi krv u žilama.- Zar smete da objavite tako nešto? Mislila sam da postoje zakoni koje

vladine službenike sprečavaju da odaju državne tajne.- Ako bude nekih problema, preradićemo rukopis i objaviti ga kao roman

- pod tvojim imenom.- Pod mojim imenom?- Da, pod tvojim imenom. Ja ću se držati podalje, a ti ćeš pobrati svu

slavu. Više nisam verovala ni u jednu njegovu reč. Kad je izašao iz sobe, bila

sam ubeđena da je skroz skrenuo s uma, da je potpuno poludeo. Predugo jeveć na Kviliji, pa mu je tropsko sunce udarilo u glavu i gurnulo ga na rubbezumlja. Špijunaža. Brak. Memoari koji se pretvaraju u roman. Bio je kaodete, očajno dete koje stvari smišlja usput, i govori sve što mu padne napamet pa onda to pretače u fikciju koja će mu u datom trenutku poslužiti -u ovom slučaju, kod te bizarne, potpuno sulude ideje da želi da se oženimnome. Nije on želeo da se oženi mnome. Nije mogao to da želi. Jer, akojeste, i ako je mislio da može, to bi bio dokaz da više nije pri zdravojpameti.

Igrala sam njegovu igru. Ponašala sam se kao da sam njegov eksperimentu vidu poslovne ponude shvatila ozbiljno. Da li sam bila previše uplašenada bih mu se suprotstavila, ili sam jednostavno probala da izbegnemneprijatnu scenu? I jedno i drugo, čini mi se. Nisam želela da kažem neštošto bi izazvalo njegov gnev, a istovremeno me je taj razgovor strašnozamarao, želela sam što pre da ga se rešim. Znači, razmislićeš o ovome?Da, rekla sam, obećavam da ću razmisliti. Ali moraćete da mi kažete jošponešto o knjizi, pre nego što donesem odluku. Naravno, rekao je on, to sepodrazumeva. Sad moram nešto da obavim sa Samuelom, alirazgovaraćemo za ručkom. Onda me je pomilovao po obrazu i kazao:

Toliko mi je drago što si došla. Svet mi nikada nije izgledao lepše.Nisam otišla da ručam. Rekla sam da se ne osećam dobro, što je

delimično bilo netačno, ali delimično je bilo istina. Da sam se prisilila,mogla sam da odem, ali nisam bila raspoložena da se prisiljavam, nisamhtela da idem. Bio mi je potreban odmor od R. B-a, a činjenica je bila i dasam počela da osećam posledice putovanja. Osećala sam se iscrpljeno,ošamućeno, istrošeno. Ne trudeći se da skinem odeću, legla sam i spavalaviše od tri sata. Probudila sam se oznojana, znoj je tekao iz svake pore mogtela, usta su mi bila suva, u glavi mi je tuklo. Skinula sam se i otišla ukupatilo, okačila jednu od plastičnih kesa za tuširanje o kuku, otvorilaventil i pustila da se voda sliva po meni. Mlak tuš usred podnevne vreline.Kupatilo je bilo na otvorenom, mali prostor nalik na nišu usečen u vrh steneispod koje nije bilo ničega osim beskrajnog, svetlucavog okeana. Svetnikada nije izgledao lepše. Jeste, rekla sam sebi, ovo je van svake sumnjeprelepo mesto, ali ta lepota je divlja, sirova i gruba, i unapred se radujemtome što ću je napustiti.

Pomislila sam da pribeležim nešto u dnevnik, ali zbog nemira koji samosećala nisam mogla da se nateram da sednem. Tada mi je palo na pametda tokom boravka ovde i ne treba da pišem. Šta ako R. B. krišom uđe umoju sobu i pronađe dnevnik, pitala sam se, šta ako bude video sve ono štosam napisala o njemu? Nastao bi pakao. Možda bih čak bila u opasnosti.

Pokušavala sam da čitam, ali čitanje je bilo izvan mojih moći. Sve tebespotrebne knjige koje sam spakovala za svoj odmor na suncu. RomaniBernharda i Vilja-Matasa, Dipenove i Di Bušeove pesme, eseji Saksa iDidroa -sve su to vredne knjige, ali meni, sada kad sam stigla na svojeodredište, sasvim beskorisne.

Sela sam u stolicu kraj prozora. Špartala sam po sobi. Ponovo sam selana stolicu.

A šta ako R. B. nije poludeo? pitala sam se. Šta ako se samo poigrava samnom, predlaže brak samo da bi me izazvao i narugao mi se, da bi meismejao?

I to je bilo moguće. Sve je bilo moguće.Te noći za večerom, mnogo je pio. Nekoliko čaša rum-punča pre večere,

a zatim veliku količinu vina uz jelo. Najpre se činilo da to nema nikakav

uticaj na njega. Brižno je upitao da li se osećam bolje, rekla sam da, san mije godio, pa smo onda porazgovarali o nekim manje bitnim stvarima, bezpominjanja braka, bez pominjanja Adama Vokera, bez pominjanja knjiga otajnim agentima, koje se pretvaraju u romane. Iako smo govorili francuski,pitala sam se da li možda izbegava da o ovim stvarima govori predposlugom. Isto tako sam se pitala da li postaje senilan, da nije u ranoj faziAlchajmerove bolesti, ili demencije, ili je možda prosto zaboravio sve očemu smo govorili tog prepodneva. Možda su kroz njegovu glavu mislilepršale poput leptira, ili komaraca - možda su bile tek efemerni pojmovikoji su dolazili i odlazili takvom brzinom da nije mogao da ih prati.

Ipak, deset-petnaest minuta posle početka obeda, počeo je da govori opolitici. Ne lično, ne iz sopstvenog iskustva,već apstraktno, teorijski,zvučao je poput profesora, što je i bio najveći deo svog života. Počeo je sBerlinskim zidom. Svi na Zapadu bili su presrećni kad je zid srušen, kazaoje, svi su mislili kako je stigla nova era mira i bratske ljubavi, a to je,zapravo, bio najalarmantniji događaj u skorijoj istoriji. Koliko god neukusanbio, Hladni rat je četrdeset i četiri godine držao svet na okupu, i sada, kadaje jednostavni, binarni, crno-beli svet nas protiv njih nestao, zakoračili smou period nestabilnosti i haosa sličnog onom u godinama pred Prvi svetskirat. Obostrano izazvano uništenje. MAD.2 Bio je to zastrašujući koncept,jeste, ali kada je jedna polovina čovečanstva u mogućnosti da raznesedrugu polovinu, i kad je druga polovina u poziciji da raznese prvu, nijednaneće povući obarač.

Permanentni šah-mat. Najelegantniji odgovor vojnoj agresiji u istorijičovečanstva.

Nisam ga prekidala. Iako su mu argumenti bili sirovi, R. B. je konačnopočeo da zvuči razložno. A šta je sa Alžirom i Indokinom, htela sam da gapitam, šta je sa Korejom i Vijetnamom, šta je s mešanjem SjedinjenihDržava u Latinskoj Americi, ubistvom Lumumbe i Aljendea, sa Sovjetimakoji voze svoje tenkove po ulicama Budimpešte i Praga, s dugim ratom uAvganistanu? Nije bilo neke svrhe postavljati sva ta pitanja. Kao devojčicaodslušala sam dovoljno ovakvih predavanja da znam da je kačenje s R. B-om neisplativo. Neka ga, neka truća, rekla sam sebi, neka ispuca svojapojednostavljena objašnjenja pa će ostati bez materijala i veče će se

završiti. Ovo je bio R. B. iz starih dana, i ja sam se, prvi put od kada samkročila u tu kuću, našla na poznatom terenu.

Ali on nikako nije prestajao, i veče se odužilo van svih očekivanja. To jebilo samo zagrevanje, ti komentari o Hladnom ratu, tek je, kako seispostavilo, pročistio grlo, i tokom naredna dva sata bila sam izloženanajgorljivijem verbalnom napadu koji je Born u mom prisustvu ikada izveo.Arapski teroristi, 11. septembar, rat koji se širi u Iraku, cena nafte, globalnozagrevanje, nestašica hrane, masovno umiranje od gladi, svetska ekonomskakriza, prljave bombe, napadi antraksom, uništenje Izraela - o čemu sve nijegovorio, šta sve nije smislio, i kakvo mi je samo neverovatno, apokaliptičnoproročanstvo sasuo u lice. Nešto od onoga što je rekao bilo je toliko ružno iloše, toliko zlokobno u svojoj mržnji prema svakome ko nije Evropljaninbele boje kože, prema svakome, u stvari, ko nije bio Rudolf Born, da jedošao trenutak kad jednostavno više nisam mogla da ga slušam. Prekinite,rekla sam. Ne želim više da čujem nijednu reč. Idem u krevet.

Kad sam ustala od stola on je još uvek govorio, još uvek je propovedaosvojim pijanim, raspuklim glasom, nesvestan toga da ja više i nisam zastolom. Polarne ledene kape se tope, kazao je. Za petnaest godina, zadvadeset godina, doći će poplave. Potopiće se gradovi, nestaće kontinenti,kraj svega. Ti ćeš biti još uvek živa, Sesil. Gledaćeš kako se to dešava, aonda ćeš se udaviti. Udavićeš se sa svima ostalima, s milijardama drugihljudi, i to će biti kraj. Zavidim ti, Sesil. Doživećeš da vidiš kraj svega.

Nije se pojavio za doručkom sledećeg jutra (juče). Kad sam pitala Nensi

je li mu dobro, ispustila je neki grleni glas, nešto nalik prigušenom smehu, ikazala da je gospodin Born još uvek u carstvu snova. Pitala sam se kolikoje dugo još pio pošto sam otišla iz trpezarije.

Četiri sata kasnije, došao je na ručak, naizgled dobro raspoložen, pogledausredsređenog i bistrog, spreman za akciju. Prvi put od kada sam bila tupotrudio se da obuče košulju.

- Izvini zbog mojih nesuvislih komentara sinoć - počeo je. - Ne mislimpola od onoga što sam rekao - manje od pola, zapravo, skoro ništa.

- Zašto biste govorili nešto što ne mislite - pitala sam, pomalo zbunjenanjegovom neobičnom reakcijom. Nije ličilo na njega da se bavi

preispitivanjem sopstvenog ponašanja, ili da se odrekne onoga što je učinioili rekao - bilo pijan ili trezan.

- Isprobavao sam neke ideje, pokušao sam da se ubacim u mentalni okvirneophodan za rad koji mi predstoji.

- A kakav je to rad?- Knjiga. Knjiga koju ćemo zajedno napisati. Posle našeg razgovora juče

ujutro, uveren sam da si u pravu, Sesil. Istinita priča nikada neće moći dabude objavljena. Ima previše tajni, previše prljavih stvari koje treba otkriti,previše smrti za koje treba preuzeti odgovornost. Francuzi će me uhapsitiako budem govorio o njima.

- Hoćete da kažete da odustajete od projekta?- Ne, naprotiv. Ali ako želimo da iznesemo istinu, moraćemo da

fikcionalizujemo.- To ste i juče rekli.- Znam. Palo mi je na pamet dok smo razgovarali, ali pošto sam razmislio,

verujem da je to jedini način.- Znači, roman.- Da, roman. I sada dok mislim na roman, shvatam da postoje

neograničene mogućnosti pred nama. Da, možemo ispričati istinu, ali ćemoimati i slobodu da mnogo toga izmislimo.

- Zašto biste to radili?- Da bi priča bila što interesantnija. Radnja će, naravno, biti zasnovana na

mom životu, ali će lik koji me predstavlja u knjizi imati drugačije ime. Nemožemo ga nazvati Rudolf Born, zar ne? Moraće da se zove nekakodrugačije -zvaćemo ga gospodin X, recimo. Kad postanem gospodin X, javiše neću biti ja, a kad prestanem da budem ja, možemo dodati bezbrojnovih detalja.

- Kao na primer?- Na primer... možda gospodin X nije osoba za koju se izdaje.

Predstavićemo ga kao čoveka koji vodi dvostruki život. Svet ga poznajekao dosadnog profesora, čoveka koji predaje međunarodne odnose nanekom dosadnom univerzitetu, a on je zapravo specijalni agent na tajnomzadatku koji se bori protiv sovjetskog komunizma.

- To već znamo. To je glavna teza knjige.

- Da, da - ali čekaj. Šta ako njegov dvostruki život nije dvostruki, većtrostruki?

- Ne razumem.- On, navodno, radi za Francuze, ali zapravo radi za Ruse. Gospodin X je

krtica.- Počinje da zvuči kao triler.- Triler. Zar to nije prelepa reč? Triler.- Ali, zašto bi gospodin X izdao svoju zemlju?- Ima tu više razloga. Posle dugogodišnjeg rada na terenu, razočaran je

Zapadom i prelazi na stranu komunista. Ili je cinik koji ne veruje ni u šta, aRusi mu plaćaju lepe pare, daju mu više nego što mu daju Francuzi, štoznači da zarađuje više nego duplo od onoga što bi zarađivao da radi samoza jednu stranu.

- Pa i nije neki simpatičan lik.- Ne mora da bude simpatičan. Dovoljno je da bude zanimljiv i složen.

Seti se maja šezdeset osme, Sesil. Sećaš se svih onih užasnih svađa izmeđunas?

- Nikada ih neću zaboraviti.- Šta ako je gospodin X dvostruki agent koji se zapravo slaže s likom koji

će biti mlada Sesil Žuen? Šta ako je presrećan što je u Francuskoj došlo doeskalacije anarhije, ako slavi zbog razjedinjenosti Francuza, i neminovnogpada vlade? Ali mora da zaštiti svoj identitet i zbog toga iznosi stavove kojisu direktno suprotstavljeni onima u koje veruje. Taj obrt i nije tako loš, zarne misliš?

- Nije loše.- Smislio sam još jednu scenu. Možda će je biti teško dočarati, ali ako

ostanemo pri ideji da je gospodin X krtica, biće od presudne važnosti - bićeto jedan od najmračnijih, najpotresnijih momenata u knjizi. Gospodin X imafrancuskog kolegu, gospodina Y. Godinama su bliski prijatelji, prošli sukroz neke izuzetno teške situacije zajedno, ali sada gospodin Y počinje dasumnja da X radi za Sovjete. Suočava se s gospodinom X, i kaže mu da će,ako odmah ne bude napustio službu, naložiti da ga uhapse. To su ranešezdesete, ne zaboravi. Još uvek važi smrtna kazna, a hapšenje značigiljotinu za gospodina X. Šta da uradi? Nema drugog izbora nego da ubije

gospodina Y. Ne metkom, naravno. Ni udarcem u glavu, ni zarivanjem nožau stomak, potrebna su mu suptilnija sredstva koja će mu pomoći da prođeneopaženo. Leto je i porodica gospodina Y letuje negde u planinama najugu Francuske. Gospodin X odlazi tamo, ušunja se na imanje, i podokriljem noći pokvari kočnice na automobilu gospodina Y. Sledećeg jutra,dok ide u grad da kupi hleb u lokalnoj pekari, gospodin Y gubi kontrolu nadvozilom i ono sleće niz liticu. Zadatak obavljen.

- Šta mi to govorite, Rudolfe?- Ništa. Pričam ti priču, to je sve. Opisujem ti kako gospodin X ubija

gospodina Y.- Govorite o mom ocu, zar ne?- Naravno da ne. Zašto to misliš?- Opisujete mi kako ste pokušali da ubijete moga oca.- Gluposti. Tvoj otac nikada nije bio u službi. Znaš to i sama. Radio je za

Ministarstvo kulture.- To vi kažete. Ko zna šta je on zaista radio?- Prekini, Sesil. Samo se malo zabavljamo.- To nije zabavno. Ni najmanje. Muka mi je od vaše priče.- Draga devojko. Smiri se. Ponašaš se kao budala.- Ja sada odlazim, Rudolfe. Ne mogu da podnesem da budem ovde ni

minut.- Sada, usred ručka? Tek tako?- A, tek tako.- A ja sam mislio...- Nije me briga šta ste mislili.- U redu, idi ako želiš. Neću te sprečiti. Otkad si došla obasipam te

pažnjom i ljubaznošću, a ti mi ovako uzvraćaš. Ti si jedna smešna,histerična žena, Sesil. Žao mi je što sam te uopšte pozvao ovamo.

- Meni je žao što sam došla. Tada sam već bila ustala, krenula sam iz sobe, već sam počela da plačem.

Pre nego što sam stigla do hodnika, okrenula sam se da još jednompogledam čoveka za koga se moja majka skoro udala, čoveka koji je menepitao da mu budem žena, koji je sada sedeo okrenut leđima, i nagnut nad

tanjirom trpao hranu u usta. Potpuno ravnodušan. Još nisam ni izašla izkuće, a on me je već izbacio iz svojih misli.

Otišla sam do sobe da pokupim stvari. Ovoga puta Samuel me nećepratiti, a kako neću biti u stanju da nosim kofer dok silazim niz planinu, onće morati da ostane. Premestila sam čist veš u ručnu torbu, skinula sandalei obula patike, a onda sam proverila da li su pasoš i novac na svom mestu.Pri pomisli na to da ću ostaviti svoju odeću i knjige javilo se žaljenje, ali jeosećaj nestao za nekoliko sekundi. Plan mi je bio da pešačim do grada SentMargaret i da kupim kartu za prvi let ka Barbadosu. Razdaljina od kuće dograda iznosila je dvadeset kilometara. Mogu ja to. S ravnom obućom, moguda hodam zauvek.

Silazak niz planinu bio je manje zahtevan nego penjanje. Naravno da samse preznojala, opet sam bila izložena vazdušnim napadima komaraca imušica, ali ovoga puta nisam pala, nijednom. Kretala sam se umerenimtempom, nisam išla polako, ali nisam ni žurila, zastajkivala sam dapregledam cvetove kraj puta - jarkih boja, prelepe, kojima nisam znalaimena. Jarkocrveni. Jarkožuti. Jarkoplavi.

Dok sam se približavala podnožju, začula sam neki zvuk, ili više njih, zakoji nisam znala odakle potiče. Najpre mi je zaličio na dozivanje cvrčaka ilicikada, uporni metalni cilik insekata na popodnevnoj vrućini. Ali zadozivanje insekata još uvek je bilo suviše toplo, i kako sam se približavala,shvatila sam da je zvuk mnogo jači, da mu je ritam složeniji, da njegovopulsiranje i varijacije nikako ne bi mogla da proizvede neka životinjica.Drveće mi je zaklanjalo pogled. Nastavila sam da hodam, ali nisam imalapregled sve dok se nisam spustila do kraja. Stigavši tamo, zaustavila samse, okrenula nadesno i konačno ugledala odakle dopire. Najzad sam videlaono što su mi uši govorile.

Preda mnom se pružalo pusto polje, ogoljeno i prašnjavo, posuto sivimkamenjem različitih oblika i veličina. Među tim kamenjem stajali sumuškarci i žene, pedesetak, šezdesetak njih, i svako je u jednoj ruci držaočekić a u drugoj dleto, udarali su po kamenju i lomili ga nadvoje, pa su i potim manjim delovim udarali da bi ih razbili na još manje, udarali su sve dokse kamen nije pretvorio u šljunak. Pedeset-šezdeset crnih žena i muškaracanagnutih nad tim poljem, s čekićem i dletom u rukama udaraju po kamenju

dok sunce udara po njihovim telima. Nigde hlada, na svim licima presijavase znoj. Stajala sam i dugo ih posmatrala. Posmatrala sam i slušala i pitalase da li sam ikada videla nešto slično. Ovakav posao obično obavljajuzatvorenici, ljudi u lancima, ali ovi ljudi nisu imali lance. Radili su,zarađivali novac, održavali su se u životu. Muzika kamenja bila je složena inemoguća, muzika pedeset-šezdeset uskliktalih čekića, od kojih se svakikretao svojom brzinom, svaki zarobljen u vlastitoj kadenci, a zajedno sučinili haotičnu, grandioznu harmoniju, zvuk koji je prodro u moje telo iostao u meni još dugo pošto sam otišla, i čak i sada, dok sedim u avionukoji leti iznad okeana, u glavi još uvek čujem zvuk udaranja čekića. Zvukkoji će u meni ostati zauvek. Do kraja života, gde god da se nalazim, štagod da radim, zauvek će biti u meni.

za balkandownload.org Thalia

Beleška o piscu Pol Oster (1947) spada u red najznačajnijih stvaralaca savremene

američke književnosti. Kao pesnik, esejista, scenarista, prevodilac, reditelj iromanopisac stekao je međunarodnu reputaciju, dok se svojim društvenimangažmanom svrstava među uticajne kritičare stanja savremenog sveta, iposebno savremenog američkog društva. Napisao je dve memoarske knjige,knjigu eseja Umetnost gladovanja, kao i zbirku poezije Iščezavanja. Autorje scenarija za film Dim, koreditelj je filma Pandorina kutija (sa VejnomVongom), i kompletan autor filma Unutrašnji život Martina Frosta. MeđuOsterove romane spadaju: Njujorška trilogija, Levijatan, Bruklinska revijaludosti, Putovanja u skriptorijum, Proročka noć, Muzika slučaja, Timbuktu,U zemlji poslednjih stvari.

Živi u Bruklinu.

1 Chevalier (franc.): konjanik, vitez.2 Skraćenica od Mutual Assured Destruction (eng.), potpuno uništenje

nuklearnim oružjem, doktrina koja sprečava bilo koju od sukobljenih stranada ga prva upotrebi.