Click here to load reader

PODELI NA POLA - fabrikaknjiga.co.rs · ŠUMA ČETINARA Militantni avangardisti napuštaju XX vek, Sa šlemovima na glavama marširaju u dubokim cokulama Pre toga su pojeli hamburger

  • View
    0

  • Download
    0

Embed Size (px)

Text of PODELI NA POLA - fabrikaknjiga.co.rs · ŠUMA ČETINARA Militantni avangardisti napuštaju XX vek,...

  • METAKSINIŠA TUCIĆ

    PODELI NA POLA

    Na stolu papir,Presavij,Presuj,Podeli na pola.Origami.Napravi pticu od papira.Napravi hiljadu ptica od belih papiraSpusti ih na sto.Uključi televizor.Napravi ratnu situaciju.Okupiraj grad.Iseci leševe.Uđi u hram.Pomoli se bogu.Grupiši ljudeU kolone.Logore.Udaraj taktZapočni maršStvori situaciju.Nalakti se na sto.I mirno posmatraj ptice od papira.

  • ŠUMA ČETINARA

    Militantni avangardisti napuštaju XX vek,Sa šlemovima na glavama marširaju u dubokim cokulamaPre toga su pojeli hamburger u MekdonaldsuI preživeli pogodak tomahavka.

    Pesnici napuštaju poezijuJezik je dezintegrisanU modi je neorealizamProjektovan na belom platnuAmfiteatra Medicinskog fakulteta.

    Pustite me da se odmaramU šumi četinaraI mirišem kutiju šibica u planinskoj brvnariBuka se čuje u šumiAvangardisti su preživeliA nisu dovoljno daleko pobegli.

    Nije ostalo ništaU stomaku je goveđe mesoRazrušeni restoranI krater

    Ne znam izlaz iz šume,A želeo bih da budem vođaU šumi se račvaju putićiA jezik je dezintegrisanIz šume nema izlaskaNeumesno je preživetiA još je neumesnijePojaviti se pred publikom.

    Vojska je odmarširalaSlika pakla je nejasnaBuka se više ne čuje

    108

    Reč no. 81/27, 2012.

  • U stomaku goveđe meso.Pustite me da odmaramU šumi četinaraI da zapalim brvnarujednom šibicom iz kutije.

    109

    Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

  • NOVO POZORIŠTE

    Pratili smo teroristički napad u Beslamupozorišni performans koji određuje sudbinu talacasve počinje od elementarnih vežbi iz Sistema Stanislavskogpotrebno je sve nanovo proživljavatiod teatarske histerijedobila si temperaturuja sam te hladiooblačio ti mokre čarapeteatralnostavljao alkoholne oblogena tvoju toplu, nežnu kožustidne dlačice su vapileza mojim jezikom,za mojim lizanjemprostituisanjem lokatorana erogenim zonamaa onda je toplomer pao na zemljurazbio se u paramparčadcrvena živa je pobeglapočela da trči po sobii nikada se nije vratilau Filozofiju palankesvejednotvoje dlačice su krutevape za kalašnjikovimalezbo zezanjimasa teroristkinjamasuprugama poginulih ratnikakoje se bave teatromtaoci sunaturščici u osnovnim školama.

    110

    Reč no. 81/27, 2012.

  • FOTO ESEJ

    Sada šetaš po kejubez digitalne kamere u ruciipakrado bi napravio foto-esejod ovo malo grada što nam je ostalou ovoj prokletoj kolotečiniima li nekog ko će da uspori,ili da ubrza?

    Sve je u promenisuprotnostimavratimo se Presokratovcima.

    Voda plavi beli tanjirsatelitsku antenu okrenutu zapaduhoće li preživeti post-moderna?Koliko je moćno žu-žu pecivoi koka-kola za siromašne studente.

    Znači,možemo napraviti foto-esejtrista fotografija na danda li će reka preplaviti antenu?Možemo li ponovo skontati neke zakonitosti?

    111

    Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

  • BEHATON

    O da,Izašao sam sa aikidaI ušao u stan tvojih roditelja.Bila je nedelja uvečeSedeli smo u tvojoj sobi,i plavi zidovi,žuti jastuci na dvoseduSlušali smo Boba DylanaA Hard Rain's A-Gonna Fall.mp3 je u Hard disk sabiosvu našu poezijuna ekranu tabele sa rezultatimaneko je glasao sa periferijeda bi radikalno isekli šumu.

    Elem,na aikidu sam naučiokako da držim tačku na mestuu ovom ekranskom šoku.

    A sada,Šta sada?Da li primiti pare?Izdržaću.Beskompromisno hodamPo novosagrađenom behatonu.Kako da se snađemU novonastalim okolnostima?

    Preti mi vatra sa ekrana.Neko je spalio fanzin mojih prijatelja.Virtuelna stvarnost & primitivni rituali.

    112

    Reč no. 81/27, 2012.

  • FIGURA U TEKSTU

    Slobodanu Tišmi

    Ova pesma je pesma-roman,A mogla bi biti i roman-pesma.

    Nisam napustio grad,Iako su neki moji drugovi to odavno učinili,Istrajni u nomadizmu,Neumorni u komuni.

    Ja sam figura u romanu, u pesmi,U tekstu, u stanu,Neki,Nepoznati ljudi,Nastanili su moj prostor.

    Pomerao sam figuru u polisu,U situaciji,Na biciklu,Na parkingu,U slupanom automobilu.

    Moja majka je otišla,Kroš šumu, preko potoka,Živela je sa čovekom,Iza planine na farmi.

    Stanovao sam...Nameštaj u sobi.Figura u stanu.Nepoznati ljudi.San!More, magistrala...ParkingI olupina mercedesa.

    113

    Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

  • Kaseta je ostala prazna,Knjižica ništa nije otkrila.

    Ostao samFigura u polisu,U situacijiU slupanom automobilu,

    Majčina ruka me nije dotakla,Potok nismo prešli

    Zauvek nespretan,u tekstu, u situaciji.

    114

    Reč no. 81/27, 2012.

  • KOLONA

    Da sam znao da će mašina ujedati ljude,otišao bih u šumu,i ne bih gledao na zapadi pevao u urbanoj koloni.

    Pacovi grickaju ostatke salameNa đubrištu,Iza hiper-marketaA svinje šire zarazu.

    Da li verovati društvu?Ili poslušati Rusoa?Zamisliti devojku,koja šeta parkomčitala je Ostera, Tolkina, Murakamija...

    Žene idu u biblioteku,muškarci su odustali od svega.

    Ako je pozornica stejdžSvi se lomimo na sceniPo popločanim behatonimaU urbanizovanim parkovimaJoš uvek opstaje kolonaOkrenuta prema zapadu.

    Muškarci odustaju od svegaŽene rehabilituju kanonKolona je sve manja i manja,A svinje šire zarazu.

    115

    Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

  • VIRTUELNI ASKETA

    Virtuelni asketa živi u gradu.Posmatra zgrade koje nisu zgradeautobusi kao vetrenjačekonture grada naziru sekroz viskoznu tečnost koja curiiz asketskog oka.Virtuelni asketa u virtuelnom asketskom tripusvaki dan virtuelno utripovan u ulice grada.Asketa jede pasulj i grašakprolazi kroz parkovepešačke prelazegalerije saobraćajnih znakovaulica je opsenagrad je virtuelani sve se u njemu sporo krećei panteizamznakovi, crtice, reze...Panteizamfašizamgrad još dugo može biti virtuelanasketa sprovodi praksuvirtuelnu katarzu ulicama gradastiska zubeprolazi pored brezeubeđen da živiautentičnu askezu.Nekoliko godina nije izašao iz grada,ali još uvek ne shvatasuštinu sopstvenog položaja u njemu.

    116

    Reč no. 81/27, 2012.

  • THE END

    Da li je još uvek moguće publikovatizapečećenu sobuiz koje više ne odjekujeegzistencijalistička praznina?

    To je ta soba.U njoj više ne leži čovekokupan u mlazu krvinema ni avangardeiako su primerci Svetokretapobacani po parketua personalni računar u ugluosmišljva strategijuproračunava strukturu ekspedicijekoja će osvojiti severni pol.

    Sve je tu,ali čoveka nema.Ostao je samološe osmišljeni manifesti nekoliko zaboravljenih slova,a znakovi interpunkcijenikada neće igrati kolona zelenoj livadi.

    Publikacija je zatvorena,zapečaćena.Ekspedicija neuverljiva.

    117

    Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

  • DOŽIVETI STRAH

    svim umetnicima XX veka

    Poput odmetnute deceiz dovršenog, dosadnog, uobličenog gradaumetnici beže na gradilištakoja čuvari slabo čuvaju.

    Po još nedovršenim stambenim blokovimaumetnik je u neprekidnoj opasnostigleda kako se armature nižuposmatra proces gradnjeu neprekidnoj opasnostida mu parče teškog stvrdnutog cementane padne na glavu i ubije ga.

    Strah od armature stalno je prisutan,a mnogi životi nestaju.

    Zatim dođegeneracija sledećih umetnikakoja sve konzervira,

    Gradilište je zadržalo sve svoje osobinearmatura može da stvoripodjednaku količinu strahaa da nikada ne ubije umetnika,

    Cilj budućeg umetnikabio bi veoma jednostavannikada ne umreti,ali živeti u neizvesnostii u oblicima blentavih, malih kepecaugrađenih u temelje budućih zgrada.

    (2000.)

    118

    Reč no. 81/27, 2012.

  • RAZBIBRIGA

    Još uvek smo osuđenida živimo u zgradamaizmeđu šest kula,iako je XXI vek.Zgrade su pristojne,i u njima žive pristojni ljudi,sa pristojnim knjigama,na pristojnim policama.Još uvek smo osuđenina male stambene površine,iako su naši roditelji,dizali anarhističke revolucije.Još uvek smo nesrećni,dišemo isti vazduhtrunemou pokretljivom nekretanju.Čitamo časopise,temate iz prošlog veka,sve je to samo pusta zabava,razbibriga za dosadna nedeljna popodneva,psihogeografija i situacionistički manifestito je naša privatna stvar.Još uvek smo osuđeni na pristojne knjige,pristojne stanove i pristojne ljude,Vere Pavladojske i Hazarske rečnike.Dišemo isti vazduh, pijemo istu vodugledamo isto sunce, jedemo istu zemlju.Gutamo istu spermu!Još uvek smo osuđenida živimo u zgradamaizmeđu šest kulai sve je samo razbibriga,zabava za dosadna nedeljna popodneva.

    119

    Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

  • PREDGRAĐE

    inspirisan novelom Miroslava Krleže

    Najlepše su onanije u predgrađu,u rano popodne,u stanovima, novogradnjama,dok vetar duva,a grane topola se njišu.

    Predgrađa liče na sela,Provincijska atmosferaKao iz bliske prošlosti.

    Park, zelena trava, pitomi brežuljciI pedagoški oblaci koji nas upozoravaju.

    Tu je i škola, zbornica,Školski čas,Četrdeset i pet minutaProfesor fizikeDnevnik sa ocenamaKoji je oduvek bio zabranjeni predmet,A deca su ga krišom prelistavalaNa velikom odmoru.

    Mladićki znoj, pubertet,Izbezumljeni vojnici tumaraju između zgradaDošli su na vikendDa spavaju u stanovima, sa svojim ženama.

    Pop je ispovedio vernikeU novosagrađenoj crkvi.

    Pruga na obodu,Ravnica u beskrajuProfesor je pročitao algoritam

    120

    Reč no. 81/27, 2012.

  • I krenuo da se ubije.

    Voz se nije zaustavio...

    121

    Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

  • KADA SE SETIM PROLEĆA 1999.

    Izgubio sam nadu,osećam se loše,preostaje mi samo da se sećamproleća 1999.

    Izgubili smo nadu da će goreti ovaj gradi da će profesori ostati nemoćni.

    Rasla je trava i žuti maslačcisve kao u pesmama nemačkih ekspresionista.Tela su se raspadala pred našim očima.Predgrađe i pruga,kasarna i zastava.

    Svako veče sam šetaopored atomskih skloništa,I čekao sirenu.

    Profesori književnosti ostali su istiu svojim malim kabinetimasa velikim pričamai debelim kovertamanovčanicama u džepovima.

    Nisam udahnuo vazduhNisam osetio katarzu.šetam pored luna-parkai gledam automobilčiće kako se sudaraju.

    Mali kabineti su na istim mestima,sa debelim kovertama u istim džepovima,još uvek u velikim pričama,i avionima nad glavama.

    Preostaje nam samo

    122

    Reč no. 81/27, 2012.

  • nostalgija za modernom,nostalgija za katarzom1999.history channeli dokumentarni filmoviiz drugog svetskog rata.

    To obični ljudi nikada neće razumeti,na šetalištu kraj rekeu svojoj tihoj morbidnostioni kupuju sladolededovezene u hladnjačamai voze decu automobilčićima.

    123

    Časopis za književnost i kulturu, i društvena pitanja

  • ZABORAVLJENA TRANZICIJA

    Nikoli Džafu

    Nalazim se u praznom hotelukoji plovi tranzicijom ka ostrvustasao sam u galerijirastao u umetnostijeo sam puno slatkišai ne snalazim se samu hotelskoj sobi

    Izlazim iz sobeprazan hotel plovipučinom plavog morabauljam praznim hodnicimaljuljam se levo-desnoudaram o svetlozelene zidove.

    Rastao sam u umetnostistasao u galerijivideo sam pred očimaplašljivog, belog zeca.

    Prazan hotel ploviulazi u mirne vodeu tranziciji ka ostrvu

    Hotel bez kormilaraplašljive oči zecastasavanje u umetnostiu pogrešnoj galerijizaboravljenoj tranzicijisa puno slatkiša u džepu...

    124

    Reč no. 81/27, 2012.