PLATON I KVANTNA FIZIKA - arhe.ff.uns.ac.rs

MIRKO AIMOVI1
Filozofski fakultet, Novi Sad
PLATON I KVANTNA FIZIKA
Saetak: Filozofi ja prirode kao teologiki sistem znanja o onome što jeste φσις izvedena je Platonovim spisom Timaj, koji poinje ontologijom, kojom se pripravlja put ka matematikoj kosmologiji i kosmogoniji, onda fi zici, zoogoniji, anatomiji, empirijskoj psihologiji i noetici, ili logici uma, što se posvedouje delima uma i nunosti, od bia i nastajanja, stvaranja kosmosa, planeta, materije i ivih bia, do umne duše, koja i shvata kako svetska duša ini kosmos ivim biem. Stoga su Timaj i Parmenid i bili fi lozofski poticaj rasprava o poreklu i prirodi elementarnih estica u modernim teorijama kvantne fi zike.
Kljune rei: phýsis, kosmos, elementi, materija, prostor i vreme, kretanje, ivot, kvantna fi zika.
I
Verner Hajzenberg je u jednom posvedoenju o sebi zapisao nešto što se potom u kvantnoj teoriji pokazalo sasvim tanim, naime, istakao je on svoje uverenje o tome kako se teško moemo baviti atomskom fi zikom ako ne poznajemo grku fi lozofi ju prirode, pa je onda pomislio i to da je crta one slike atoma mogao pošteno da proui Platona pre nego što je pristupio izradi svojih slika.2 Doduše, Hajzenbergu i nije bila baš sasvim jasna Platonova ideja u Timaju o tome da su atomi regularna tela, ali je isto tako iz tog dijaloga sasvim pouzdano iz prve ruke doznao o grkoj atomistikoj fi lozofi ji, i pre svega o razlozima grkih fi lozofa da misle najmanje, nedeljive graevne estice materije.
Poblie gledano, Hajzenbergu je najpre izgledalo potpuno apsurdno kada Platon tvrdi kako najsitnije delie materije obrazuju pravougaoni trouglovi, koji obrazuju pravilna geometrijska tela, dakle kocku, tetraedar, oktaedar i ikosaedar, tako što se dva po dva sastave u ravnostrane trouglove ili kvadrate. Ova etiri tela sainjavaju osnovne jedinice etiri elementa, dakle zemlje, vatre, vazduha i vode, ali, da li kao simboli ili kao stvarne kocke zemlje naprimer? Ovakve predstave su za Hajzenberga doista
1 e-mail adresa autora: [email protected] 2 Heisenberg, W.: Slika svijeta suvremene fi zike, Epoha, Zagreb, 1961, str. 40.
74 ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
M. Aimovi, Platon i kvantna fi zika
bujne spekulacije, pa ipak on nalazi u njima i predstavu o tome da se kod najsitnijih delia materije naposletku ipak nailazi na matematike oblike, a to nadalje znai kako je Platon verovao u poredak prirodnih zbivanja, u drugaiji smisao pojma oblik: pa i kad moderna nauka o prirodi govori o oblicima atoma, re oblik moe se shvatiti samo u njenom najuopštenijem znaenju, kao struktura u prostoru i vremenu, kao svojstvo simetrije sila, kao mogunost vezivanja za druge atome, što bi onda moda moglo biti dostupno jedino matematikom posmatranju, budui da se ne mogu jednoznano opi- sati jer uopšte ne spadaju tako jednoznano u objektivni svet stvari.3
Naravno, helenski pretplatonski fi lozofi ve su ustanovili ontološki princip pojma φσις kojim se misli punina bia i poetak svih stvari poretka sveta. Filozofi ja prirode provedena je, kod Heraklita naprimer, prevashodno kao kosmologija, fi zika, psihologija, teologija i logika teorija saznanja, u Parmenidovoj ontologici prirode priroda je mišljena metafi zikim jedinstvom bia i mišljenja, a onda je fi lozof prirode Empedokle pitagorejski mislio i Heraklita i Parmenida, s nosivom idejom uma kako su priroda, telo i duša jedan ivi organizam, što znai da su kosmologija, fi zika, psihologija, biologi- ja i logika sistem ontologikog znanja fi lozofi je prirode. Zatim je toj stvari mišljenja Anaksagora pridodao meteorologiju kao znanje o nebeskim stvarima sveta, a onda se sav sistem pretplatonske fi lozofi je prirode teorijski dovršio Demokritovim ontološkim sistemom kosmologije, fi zike, biologije, psihologije i logike.
Oito je dakle da postoje sasvim nuni i dovoljni razlozi za povratak moderne fi zike antikoj fi lozofskoj misli, i to je ve sasvim pregledno i saeto prikazao i Ervin Šre- dinger, kada je grki pojam prirode stavio u pretplatonski kontekst helenske fi lozofi je, poevši od pitagorejaca i jonjana, preko Ksenofana i Heraklita, do atomista, koji i stoje u središtu interesa istorije ideja o elementarnim esticama. Jedan je od tih razloga i to što su pretplatonski fi lozofi i fi lozofi i naunici, jer jedan je to isti i meusobno neodvo- jivi proces mišljenja sveta i oveka, što danas to baš i nije sluaj, pa “zbog toga nastaje groteksni fenomen da prirodnonauno obrazovani, vrlo kompetetni ljudi imaju detinj- ski – vrlo nerazvijen ili zakrljao – fi lozofski pogled na svet.”4 To nekako korespondira i sa onim što je Ajnštajn rekao u svom poslednjem intervjuu Bernardu Koenu, naime to kako je samo nekoliko naunika s poetka stolea bilo fi lozofskog uma, ali danas su gotovo svi fi ziari fi lozofi , premda su podobni da budu loši fi lozofi , navodei pritom kao primer logiki pozitivizam, za koji je smatrao kako je to vrsta fi lozofi je koja je proizašla iz fi zike. A što se Platona i Akademije tie, oni su svoja aprioristika stano- višta preuzeli od junoitalijanske škole koja je na njih i ostavila dubok utisak i izvršila jak uticaj: stoga, kada je re o istoriji ideja, atinska škola moe se mirne duše smatrati granom pitagorovske škole (Priroda i Grci, str. 38).
Posebno je Karl Fridrih fon Vajczeker bio naklonjen antikoj fi lozofi ji, naroito Pa- tonovoj, pa i fi lozofi ji uopšte, smatrajui kako tradicija fi lozofi je nudi oblik sistema kao oblik jedinstva jer jedna je to fi lozofska misao, misao jedinstva prirode. Ali, fi lozofska refl eksija pojma jedinstva vodi ka jedinstvu metode a ne ka jedinstvu predmeta, pri
3 Hajzenberg, V.: Fizika i metafi zika, Nolit, Beograd, 1972, str. 37. 4 Šredinger, E.: Priroda i Grci, Fedon, Beograd, 2007, str. 18.
75 M. Aimovi, Platon i kvantna fi zika
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
emu je ovde predmet priroda, physis: nauka koja bi morala izraziti jedinstvo prirode jeste fi zika, stoga je spoznato jedinstvo prirode zapravo jedinstvo fi zike.5 No ovaj zadatak ne moe se ostvariti drugaije nego u razgovoru sa velikim fi lozofi jama prošlosti. Platon je naravno tvorac jedne od velikih fi lozofi ja prošlosti, i fi lozof koji je presudno uticao na kasnu antiku i srednji vek, ali i na novo doba renesanse, budui da su se na njegove ideje o matematikoj prirodnoj nauci pozivali pre svega Kepler i Galilej. Stoga bi trebalo da se teološki platonizam ita s panjom, jer tu je ponuen i nain kako opi- sati prirodu pojmovima matematike.
To je oito i kod helenske predstave o ideji atoma. Platon je, po Vajczekerovom sudu, nainio prvu suštinsku modifi kaciju ove predstave, i to u smislu dedukcije iz jednostavnih principa, budui da on najmanje telesne sastavne delove opaljivih stvari zamišlja kao pravilna tela, kao pravilne poligone koji su sainjeni od trouglova, ije strane koje ih sainjavaju stoje u izvesnim vrstim brojnim odnosima: pritom, broj proizilazi iz oba temeljna principa jedinstva i mnoštva, a jedinstveni princip sâmo je to jedinstvo, budui da se mnoštvo moe spoznati samo ako ga mislimo kao jedinstvo (Je- dinstvo prirode, str. 161). To jedinstvo ne moe se ostvariti demokritovski shvaenim atomima jer, kako kae i sam Platon, atomi kod Demokrita nisu deljivi a razlikuju se po veliini i obliku, što naravno nije u meusobnoj saglasnosti. Otuda Platon svoj pojam najmanjih tela ne shvata kao atome nego kao matematiku strukturu „koju mi danas nazivamo strukturom prostora“ (isto, str. 161). Ali, novovekovna prirodna nauka je u svojoj sretnoj fi lozofskoj naivnosti preuzela Demokritov pojam atoma, i time onda po- stavila razloge za utemeljenje mehanike slike sveta, koju je u fi lozofi ji proveo posebno Dekart. itajui Dekarta, meutim, Vajczeker je ustanovio nasilni karakter Dekartovih naina zakljuivanja, što je zapravo ostatak sholastike protiv koje se pobunio. Izuava- nje sholastike vratilo je Vajczekera na antiku, posebno na Aristotela i Platona, Aristote- la zato što je on u izvesnoj meri produktivni komentator Platona. To pak nije sluajno, jer oni su pronalazai pojmova koji se koriste i u današnjoj fi zici: „Tako je moj osjeaj bio da nisam u stanju da razumijem kvantnu teoriju ako ne razumijem Platona“ (isto, str. 292). A, opet, Platonovu fi lozofi ju ne moemo razumeti sve dok ne shvatimo njegov dijalog Parmenid, jer je jedino tako mogue shvatiti uzdignue od ulnih stvari do ideje i od ideje do Jednog, do jedinstva bivstvujueg, ili bitka Jednog, jedinstva Jednog.
Moe li se onda to platonovsko Jedno nekako uporediti s neim u kvantnoj fi zici? Vajczeker misli da moe, i to sa kvantnoteorijskim pojmom objekt, ukoliko se pritom sasvim jasno postavi razlika izmeu sastavljen i deljiv: celovit objekt u kvantnoteorij- skom smislu je Jedno koje se moe razloiti u mnogo a pritom nema odreeni poloaj i odreeno kretanje, što je i izraeno relacijom neodreenosti (isto, str. 376). Ali, strogo uzevši, i to u platonovskom smislu, samo je celina sveta kvantnoteorijski objekt kao kvantnoteorijsko Jedno, kao jedinstvo. O tako apsolutno Jednom nije meutim mogue nikakvo znanje, što je i Platonov zakljuak o metafi zikom Jednom. Bitak ovoga Jed- nog jeste bezvremenost, i upravo je to taka koju Vajczeker otkriva kao aporiju, budui da je iz toka dijaloga sasvim izvesno kako nije odriva prva hipoteza o Jednom, po
5 Weizsäcker, C.F. von: Jedinstvo prirode, V. Masleša, Sarajevo, 1988, str. 7.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
kojoj ne moe da postoji ono što ne uestvuje u vremenu, što nije postalo, što ne moe ni postati ni nestati, pa, dakle, Jedno niti je jedno, niti jeste. Mora onda da se ispita druga hipoteza, a po njoj ako Jedno jeste, onda njegovo jedinstvo treba razlikovati od njegovog bitka. Meutim, upravo je ovde, na Jednom, dvojstvo, to Jedno i Jeste, a na njima daljna dvojstva, jer, naprimer, to Jeste je i Jeste i Jedno.
To ima smisla u kvantnoj fi zici: neki kvantni objekt je i izolovani objekt i objekt u meusobnim delovanjima sa drugim objektima, ali upravo tada on prestaje biti taj objekt i uopšte jedan objekt. Izgleda paradoksalno, ali neko proizvoljno svojstvo objekta moe se posmatrati samo tako da objekt gubi upravo ovo svojstvo. U klasinoj ontologiji na kojoj i poiva klasina fi zika ovaj gubitak se moe izostaviti, ali na toj priblinosti poiva zapravo cela fi zika, što je i izraeno Borovim principom komplementarnosti, a „mi sada smatramo da je osnov komplementarnosti ve nagoviješten u platonovskom Parmenidu“ (isto, str. 380). Sada sledi obrt, naime, upravo klasina ontologija ne stoji na nivou Parmenidove refl eksije, niti na nivou starog eleaanina, niti na nivou platonovskog Parmenida, jer klasina ontologija ne spoznaje da svemir moe biti samo ukoliko nije jedan nego mnoštven, ali svo ovo mnoštvo ne postoji za sebe, kako to opisuje klasina logika i klasina ontologija, on postoji samo u nemislivom Jednom (isto). Dakle, iz ovoga je nuno i proizašao Vajczekerov stav, naime, da sâmo jedinstvo nije nikakav princip, time što ono postoji ono je mnoštvo, prema tome, „toliko o Plato- nu i kvantnoj teoriji“.
Ne stoji samo Platonova ontologija prirode na stanovištu Jednog i mnoštva, nego i cela grka fi lozofi ja, posebno Heraklitova kod pojma vatre, što je zapravo energija, a energija je u savremenoj fi zici supstancija iz koje su sve elementarne estice, svi atomi, energija se moe promentiti u kretanje, toplotu, svetlost, napon, ona je dakle osnovni uzrok svih promena u svetu.6 Ovo je Hajzenbergov stav, i on je nagoveštaj prikaza porekla ideje o elementarnim esticama u grkoj fi lozofi ji, koju naravno vrhuni s Plato- novim Timajem, gde su i sjedinjene ideje atomista, pitagorejaca i Empedoklea. Ali, na Platonov Timaj pozivaju se i oni naunici u fi zici elementarnih estica koji baš i nisu nešto zasebno pokazali interes za Platonovu fi lozofi ju prirode, niti su u njoj našli kakav razlog od znaaja za kvantnu fi ziku. Tako je, naprimer, Stiven Vajnberg Platonovu ideju o vrstim telima, ili predmetima u tri dimenzije ogranienih ravnim površima, nazvao jednim od najlepših zakljuaka grkih matematiara, ali prevashodno u pogledu izvan- rednog primera matematike lepote, budui da „mi ništa ne povezujemo sa Platonovim telima“.7 Platon i neoplatonisti uili su kako je lepota prirode odraz lepote onoga kraj- njeg što postoji, dakle noumenona, a za modernu fi ziku lepota sadašnjih teorija jeste jedan nagoveštaj, predoseanje lepote konane teorije (Final Theory), koja se meutim nee moi prihvatiti ako ne bude lepa. A lepa je pak ona nauna teorija koja najbolje objašnjava prirodu, estetsko ulo kod fi ziara odnosi se dakle na odabir najboljih ideja za takvu teoriju prirode.
6 Hajzenberg, V.: Fizika i fi lozofi ja, Gradac, aak-Beograd, 2000, str. 31, 32. 7 Vajnberg, S.: Snovi o konanoj teoriji, Polaris, Beograd, 1997, str. 144, 145.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
Poblie gledano, Vajnberg i nije baš nešto sklon fi lozofi ji. Uvidi pojedinih fi lozofa, kae on, bili su ponekad od koristi fi ziarima, ali samo na negativan nain, tako što su ih štitili od predrasuda drugih fi lozofa; uopšte, fi lozofi ja današnjim naunicima ne moe ponuditi nikakvo korisno usmerenje za rad, ona samo nudi vrednosti za nauku koje su u najboljem sluaju jedan za oko prijatan lakirani sloj premazan preko istorije i dostignua nauke (Snovi o konanoj teoriji, str. 146, 147).
Ovakav stav nije nešto daleko od Njutnovog stava o tradicionalnoj fi lozofi ji. U Tre- oj knjizi (System of the World) Principia Newton sumira svoj uinak i kae kako je u prethodnim knjigama izloio principe fi lozofi je, istina ne toliko isto fi lozofske koliko matematike, naime takve na kojima mogu biti zasnovana rasuivanja o pita- njima fi lozofi je. A pitanja o silama, zakonima, kretanju, prostoru i vremenu svakako su pitanja fi lozofi je. Sudei po jednoj njegovoj belenici (Philosophical Notebook), koju je poeo voditi po svoj prilici 1661. godine, najpre je, u pogledu ovih svojih fi lozofskih shvatanja, bio kartezijanac, itao je Aristotela i pritom zapisao Amicus Plato amicus Aristoteles magis amica veritas.8 itao je zatim Dekarta, Gasendija, Bojla, posebno literaturu s podruja philosophiae mechanicae, i istraujui pitanje o pramateriji bio na stanovištu korpuskularne fi lozofi je. U General scholium-u Principia o tome kae kako mi ne moemo imati nikakvih ideja o supstanciji i suštini stvari, mi vidimo samo forme, boje, ujemo zvukove, zapaamo spoljašnja svojstva tela, sve ostalo nije dostupno opa- ajima niti aktima refl eksije.9 Ovakav stav podaleko je od biti Platonove i Aristotelove fi lozofi je prirode, pa esto Njutn i navodi peripatetiku fi lozofi ju kao i primer i razlog kako ne bi trebalo istraivati prirodu i njene zakone.
Ovde je meutim od znaaja i bitna razlika izmeu Dekarta i Njutna, izmeu njihovih Principia philosophiae i Philosophiae Naturalis Principia Mathematica. Najpre, kod Dekarta teorijsko mišljenje ide od principa ka pojavama, kod Njutna teorijsko mi- šljenje je hod od pojava ka principima i onda opet ka pojavama, sada ve osmislenim pomou principa. Zatim je bitna razlika izmeu njih i u nainu postavljanja fi lozofskih pitanja: Dekartova objašnjenja odgovaraju na pitanje zašto proizilazi neka pojava, kod Njutna radi se o kako neka pojava proizilazi. Ovo kako sasvim je kvalitativne, analiti- ke prirode, objašnjivo jedino matematikim nainom mišljenja.
Upravo je ovde i smeštena fi lozofska suština Njutnove fi zike, zato eksperimentalna fi lozofi ja nije usputna sintagma koja imenuje jedan sistem znanja namesto rei fi zika, nego izraz kojim se sasvim tano prikazuje kako je jedino mogue istinito znati o unu- trašnjoj arhitektonici svetske zgrade, materiji, kretanju, prostoru i vremenu prirode. Izvoenje sistema sveta iz jednostavnijih principa i zakona jedan je od najviših zadata- ka fi lozofi je, kao i metod izvoenja tog znanja o sistemu sveta: Principia matematikim principima prikazuju arhitektoniku svetske zgrade, stoga su Principia kosmologija i kosmogonija, nebeska mehanika, nauka dinamike, u fi lozofskom smislu ontologija i metodologija fi zike.
8 Hall, Sir Isaac Newton’s Notebook, 1661-1665, Cambridge Historical Journal, 1948., Vol. 9., P. 239-250. 9 Newton, I.: The Mathematical Principles of Natural Philosophy, Running Press, Philadelphia-London, 2002, p. 425.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
Premda, kako se vidi, glavnina fi ziara, time i kvantnih fi ziara, izuzev naravno, i to posebno, Hajzenberga i Vajczekera, ne uzima Platona nešto bitno u razmatranje, ipak je fi lozofi ja prirode kao sistem znanja o onome što jeste φσις izvedena tek Platono- vim spisom Timaj, koji poinje ontologijom, kojom se pripravlja put ka matematikoj kosmologiji i kosmogoniji, onda fi zici, zoogoniji, anatomiji, empirijskoj psihologiji i noetici, ili logici uma, što se posvedouje delima uma i nunosti, od bia i nastajanja, stvaranja kosmosa, planeta, materije i ivih bia, do umne duše, koja i shvata kako svetska duša ini kosmos ivim biem. U razlici prema pitagorejskoj i onda matematikoj kosmologiji kao temelja fi lozofi je prirode kod Platona, Aristotel je u Fizici prvi put u istoriji fi lozofi je pojmovno odredio fi lozofsko znanje o prirodi, prema kome je fi zika teorijska nauka fi lozofi je o unutrašnjim principima prirodnih bia i njihovih kretanja, to je dakle druga fi lozofi ja koja ispituje bitak prirodnih bia, teologika ili metafi zika prirode. Prirodoslovlje (φυσικ πιστμη) ispituje prirodnine neodvojive od materije, ali je to istraivanje ništavno ako je ostao skriven nain postojanja bitka i logosa koji je pojmovna odredba bia. Fizika je zapravo fi lozofi ja prirodnih nauka, ontologija materije i kinetika, s nosivim kategorijama ρχ, λη, οσα i λγος, koji i jesu elementi onoga što su, prethodno, κνησις, μεταβολ i στερσις. Dakle, svako saznanje prirode ima prevashodno u vidu tela i veliine, njihova svojstva i oblike, ali isto tako i naela ove oblasti bia.
Sada je pitanje, kako je sistem fi lozofskog znanja prirode proveden kod Platona, i na osnovu ega se onda postavio osnov za diskusiju o bitnosti porekla, prirode i granice vanosti platonizma u kvantnoj teoriji? Dakle, re je nadalje o ontološkim kategorijama Platonove fi lozofi je prirode.
II
1. Sokrat, u Platonovom dijalogu Fedon (XLV), kae kako se u mladosti neodoljivo zaeleo one »mudrosti koju zovu naukom o prirodi« (izvorno, περ φσεως στοραν, pripovedanje o prirodi), mislei da je ona »uzvišena kad zna uzroke svake stvari – za- što nastaje, zašto nestaje, i zašto postoji«. Ali, kae Sokrat dalje, primetio je u svojim ispitivanjima tih stvari kako nije za to obdaren, toliko je od toga zaslepeo da je odbacio i ono što je do tada mislio da zna, stoga »uini mi se da moram pribei k pojmovima i u njima traiti istinu bia«.
Upravo zato, a prema pojmovnoj stvari mišljenja prirode, Platon i stoji ispod teorijskog postignua kojim je, po sudu nekih modernih fi ziara, naprimer, Demokrit mislio φσις. I Platon, kao i presokratici, prevashodno je mislio prirodu mislei prirodu neega, osobito oveka, takoe i nebeskih i boanskih stvari prirode, premda preko pojmova sve, svet, svemir. Platonovo mišljenje prirode zapravo je mišljenje o stvarima prirode i prirodnim stvarima, dakle o prirodi. Ovo o prirodi upuuje na iz prirode, prema prirodi, po prirodi, takva je priroda, ne meutim i na štastvo prirode, na njenu odredbenu sadrinu, na dakle predmet pojma prirode. Od znaaja je za ovo Kalikleova primedba Sokratu, naime »kad se govori o zakonu, ti postavljaš pitanje o prirodi, a ako se govori
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
o prirodi, ti pitaš o zakonu« (Gorgija, 483 A). Premda je onda Sokrat prigovorio toj optubi, ipak je mišljenje prirode kod Platona, koji ovde misli Sokratom, mišljeno mi- šljenjem prirode neeg. Tako, izmeu ostalog, boanskome je od prirode odreeno da vlada i upravlja (Fedon, XXVIII), harmonija je po svojoj prirodi harmonija ukoliko je harmonino udešena, mnoštvo je po samoj prirodi jae od pojedinca (Gorgija, 488 D), i priroda potvruje da je runije initi nepravdu nego je trpeti, zatim, priroda Jednog zahteva da ono postane istovremeno kad i kraj, nuno je da Jedno ne postaje suprot- no svojoj sopstvenoj prirodi, ono e, postajui istovremeno sa krajem postati shodno svojoj prirodi (Parmenid, 153 C, D); neki tvrde da sve postaje, da je sve postalo i da e postajati ili po prirodi ili sluajno, a delimino i pomou umetnosti, ...da sve što je najznaajnije i najlepše stvaraju priroda i sluaj, ...i umetnost je to saznala od prirode, naime kako priroda stvara velika i znaajna dela (Zakoni, 889 A); za bogove kau da su veštaki stvoreni i da oni po prirodi ne postoje, nego po nekim zakonima, a i pravo uopšte ne postoji po prirodi; ivot u skladu s prirodom. Isto tako, govori se o prirodnim sposobnostima, shvatanju prirode svake stvari, prirodi pravih fi ozofa (Drava, 490), plemenitoj, slaboj prirodi, razvitku prirode, date fi lozofu, prirodi dobrog.
U uvodnom razgovoru sagovornika u spisu Timaj naznaeno je ve kako e Timaj, koji je najupueniji u astronomiju, jer se najviše potrudio oko spoznaje prirode svemira, govoriti, poevši od postanka kosmosa pa do prirode oveka. To onda i sainjava predmetnu i pojmovnu strukturu dijaloga, unutar koje stoje mišljenja o prirodama sveta, kosmosa, demijurga, materije, duše, bogova, neba, ivih bia, zemlje, vode, vatre, vazduha, tela, srca, disanja, zdravlja. Govori se dakle o skladu s njegovom prirodom, o njegovoj prirodi, o prirodi istog i prirodi razliitog, o prirodi uzora, o podraavanju njegove veite prirode, razumnoj pirodi, prirodi kosmosa, prirodnom stanju, o razlici izmeu ljudske i boanske prirode, zatim se kae »sve što je prirodno i dejstvom nunosti nastalo na taj nain preuzeo je tvorac onog najlepšeg i najboljeg od svega što postaje, sluei se uzrocima ove vrste... dok je raao boga sebi samom dovoljnog i najsavršenijeg« (Timaj, 68e).
Iz ovoga je onda sasvim izvesno kako kod Platona φσις nije γνεσις, γνος, nije niti οσα, εδος, δα, μορφ, νος, premda je sve ovo na izvestan nain i φσις. Haj- deger meutim misli da se kod Platona φσις tumai kao δα, preko pojma bitka, odreenije, odredba bitka kao idea prethodno se obrazuje u φσις, ili, »φσις postaje δα (παρδειγμα), istina postaje tanost«, logos onda postaje iskaz, stanište istine kao tanosti, izvor kategorija, princip mogunosti bitka. Zapravo, rastumauje dalje Haj- deger, Platon je dovršavanje poetka tradicije grke fi lozofi je, koja je bitak tumaila kao φσις, i ne moe s poricati da tumaenje bitka kao ideje ne proistie iz osnovnog razabiranja bitka kao φσις, ali, opet, ako se misli suština ovoga, onda je ideja jedino merodavno tumaenje bitka, i time je Platon ipak neko otpadanje od poetka.
Aristotel je, prvi u svetskoj istoriji fi lozofi je, predoio fi lozofska znaenja pojma φσις (Met., 1014b 16 – 1015a 19). Najpre je reeno kako se za φσις kae da je φσις nastajanje onoga što raste (γνεσις), zatim, u drugom smislu, φσις je ono iz ega kao prvog prisutnog izrasta ono što raste, potom, to je ono odakle prvo kretanje u svakom pojedinom od prirodnih bia, prisutno u njemu kao takvome; isto tako se kae φσις i
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
za ono iz ega kao prvog ili jeste ili nastaje neko od prirodnih bia (φσει ντων), zatim se istim nainom zovu φσις i elementi prirodnih bia (φσει ντων τ στοιχε), i supstancija prirodnih bia (φσει ντων οσα). Nadalje, na prirodni je nain ono što je sastavljeno od materije i oblika, a priroda je i prva materija (πρτη λη), u prenesenom smislu, svaka supstancija zove se priroda, jer je i priroda neka supstancija.
Prema ovome, u svom osnovnom smislu, prva priroda je supstancija onih bia koja imaju u sebi samima kao takvima poelo kretanja, jer se materija naziva prirodom zbog toga što to poelo moe da primi, a postajanje i rašenje zbog toga što su od tog kretanja potekla. Tako je φσις zapravo poelo kretanja prirodnih bia (ρχ τς κινσεως τν φσει ντων), prisutnih u njima ili mogunošu ili svrhovitošu.
Ovo poslednje zapravo je metafi zika odredba prirode, saeti prikaz osnovnih sta- vova prethodnih odredaba. Ovim odredbama, iskazanim poslednjom odredbom, φσις je mišljena metafi zikim pojmovima materija, oblik, poelo kretanja i svrha, koji sainjavaju kategorije metafi zike teorije o uzrocima. Time je logiki postavljeno metafi - ziko mišljenje fi zike, otuda metafi zika odredba fi zike, naime, nauka prirodoslovaca bavi se onim stvarima koje poelo kretanja imaju u samima sebi.
2. U pozno doba svog ivota fi lozofi je Platon je sainio dijalog Timaj, i tamo izloio, prvi u dotadašnjoj povesti fi lozofi je, celovito gledanje na postanak sveta, jednu koncepciju matematike kosmologije.10 U Proemiumu spisa naznaena je svrha raspra- ve, dakle postanak svemira, s prethodnim razgranienjem venog bia, koje nema postanka, i onoga što postaje a nikad nije bie: prvo se saznaje logosom a drugo ulnim opaanjem, mnenjem, jer nastaje i nestaje. Nebo ima svoj poetak postajanja, postoji tvoritelj svemira i uzor prema kome je sainjen, jer kosmos je najlepši od svega što je postalo, a njegov tvorac najbolji od svih uzroka.
Sjedinitelj je sjedinio postajanje i svemir, prema dobru, kako bi bio slian njemu samome, i to tako što je sve vidljivo preveo iz nereda u red, stavljajui um u dušu i dušu u telo; tako je kosmos bojom promisli postao ivo bie s dušom i umom koje u sebi sadri sva iva bia njemu po prirodi srodna, stoga je ovaj kosmos, po svome postanku, jedan i jednorodan, postoji i još e postojati (Timaj, 31a). Kosmos je delo uma, i prema umu, prema umu demiurg je stvorio svemir, koji je zato najlepši, savršen, jer mu je uzor najlepši i savršen. Telo svemira sastavljeno je od etiri roda, vatre, vode, zemlje i vazduha, i to je sva materija svih stvari sveta, ima, stoga što je savršen, sferini oblik i kree se u krug jer je krug najsavršeniji lik. Okree se dakle jedan jedini usamljeni svemir oko svoje ose, dovoljan samome sebi, s dušom u svom središtu, raširenom onda po itavom telu; ili, odreenije, sainivši sklop duše sjedinitelj je u njenu unutrašnjost ugradio sve telesno, koje je onda s njenim središtem stavio u harmoniju središte duše. Tako je duša utkana u nebo svuda, nevidljiva je, a telo je neba vidljivo, i to je ovaj svet
10 O Timaju, Cornford, F.M.: Plato’s Cosmology. The Timaeus of Plato, London 1966; Taylor, A.E.: Com- mentary on Plato,s Timaeus, Oxford 1972; Vlastos, G.: Plato’s Universe, Washington 1975; Studies in Plato’s Metaphysics, ed. Allen, R.E., London 1965; Claghorn, G.: Aristotle’s Criticism of Plato’s »Timaeus«, The Hague 1954.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
stvari koje nastaju i nestaju, s prethodnim postankom vremena postankom neba, kao pokretne slike venosti, gde su postali sunce, zvezde, planete, mesec i zemlja, naša hra- niteljka koja se vrti oko ose protegnute kroz svemir. Svemir je primio u sebe sva smrtna i besmrtna bia, ispunivši se postao je ivo bie koje obuhvata sve vidljivo, opaljiv bog, slika umnog, najvei i najbolji, najlepši i najsavršeniji, nebo jednorodno i jedno.
Svemir dakle nije postao iz niega, njegov tvorac, demijurg, ne stvara ex nihilo nego prema venim biima, ili matematikim likovima, stoga su isto tvoritelj i njegovo delo, ono što je najbolje i najsasvršenije od svega što postoji: zato kosmos i ima matematiku strukturu unutrašnje sadrine, skrivenu za spoljašnju vidljivost prolaznih stvari.
Aristotel nije bio na stanovištu platonovske koncepcije geometrijske kosmologije. Kod njega se razabiraju pojmovi πν, κσμος, ορανς i θες, dakle sve, ili svemir, svet, ili poredak, nebo i bog, s prethodno ve razluenim kategorijma metafi zike ρχ, ν, οσα i εναι. Pojam τò πν stoji u znaenju sve, celina i svemir, κσμος je svet, ali i poredak, sklad, i nebo, ορανς je pre svega nebo a onda i svemir, a θες je uvek bog, ili Bog. Istra- ujui naela i uzroke supstancije, οσα, Aristotel kae, ako je sve, τò πν, neka celina, onda je supstancija njen prvi deo (Met. XII 1069a 15), dakle, ovde je sve isto što i svemir, a oni su celina, sve jeste svemir, gde se jednostavno premeštanje onoga sve, ili celine, shvata kao vidljivo kruno kretanje svemira, što, ovo potonje, upuuje na kretanje neba.
Teorijski osnov kosmologije, ve ovim svojim pošetkom, posvedouje istorijsku smenu paradigmi naunog mišljenja sveta. Aleksandar Koare, istraujui istoriju nauke, zapazio je s pravom kako je osobina revolucije sedamnaestog veka »uništenje kosmosa«, odnosno zamenjivanje ogranienog i hijerarhijski sreenog Aristotelovog i srednjevekovnog sveta bezgraninim svemirom, što je posledica saveza Platona s De- mokritom (Demokritovi atomi u Platonovom, ili Euklidskom, prostoru).
3. Mišljenja pretplatonskih fi ziara o poreklu i prirodi poetka stoje u temeljima pojmova στοιχεα, ρχ, οσα i λη, i tek s Platonom i, posebno, s Aristotelom, ovi pojmovi imaju vlastiti odredbeni sadraj fi lozofskog mišljenja.
U Platonovom Teetetu Sokrat opisuje svoj san o tome kako je uo od nekih da nemaju objašnjenje o takozvanim prvim elementima iz kojih smo i mi i druge stvari sastavljeni. Prema ovome, svaki pojedini element sam po sebi jedino se moe oznaiti imenom i ništa drugo o tome nije mogue rei, niti da jeste, niti da nije. Ali, ni to nije mogue rei, ništa dakle nije mogue pridodati prvim elementima stvari, ni bitak ni ne- bitak, ni po sebi ni svako pojedinano, nikakva odreenja, jer prvi elementi svih stvari nisu spoznatljivi. Izgleda da je Platon prvi upotrebio re στοιχεα za imenovanje vatre, vode, vazduha i zemlje kao prvih elemenata svih stvari, poglavito u fi zikom smislu. U spisu Timaj kae se da nam valja sagledati prirodu vatre, vode, vazduha i zemlje po sebi, pre postanka neba, jer niko nije objasnio njihov postanak, mada se nazivaju prvim poelima i elementima svemira, kojima meutim ne dolikuje da se prikazuju, makar i poreenjem, kao slogovi. Arhe je nešto nenastalo, i sve nastajue po nunosti nastaje iz neega što je arhe (Fedar, 245d) Ovaj ontološki princip istovremeno je i gnoseološki princip (Drava, VI, 510b), a rasprava u Sofi stu upuuje na οσα kao na τò ν, na bie koje postoji kao isto i kao razliito.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
Platonov trei rod bia iz dijaloga Timaj Aristotel je nazvao λη, premda je kod Pla- tona λη isto tako i drvena graa za brodove, graa, gradivo (Zakoni, IV, 705C, Fileb, 54c, Timaj, 69a). A taj trei rod bia, koji postoji naporedo s venim biem i nastajanjem, Platon imenuje raznoliko, kao μτηρ, majka, χρα, prostor, ποδχ, primateljka, τιθνη, negovateljica i κμαγεον, oformljivo. Rasvetljenje treeg roda bia, koji je teak i mra- an, polazi od pretpostavke o moi koju po prirodi poseduje, a to je da je ta vrsta bia «prihvatiteljka i nekakva negovateljica sveg postajanja» (Timaj, 49a). Tako dakle postoje tri roda bia, onaj koji postaje, onaj u kome ovaj prvi postaje i onaj u slinosti sa kojim se raa postajui rod, stoga prilii da se onaj koji prima uporedi sa majkom, onaj koji je uzor sa ocem, a priroda izmeu njih sa njihovim potomkom. Ono što e u sebe primiti sve rodove, ili sve vrste opaljivih bia, lišeno je svih oblika, ono je ono što je za oblikovanje, stoga je to više svojstvo nego οσα: zato majku i prihvatiteljku onoga što se rodilo kao vidljivo ne treba nazivati zemljom, vazduhom, vatrom ili vodom, niti bilo im od onoga što je od ovih sastavljeno ili je njihov sastavni deo, jer je to nekakva nevidljiva i bezo- blina vrsta koja sve prima i koja uestvuje u onome umnom. Zatim se ovaj trei rod bia naziva i prostor: «tree je pak veiti rod prostora koji podlee propadanju, a prua boravi- šte svemu što postaje», iz ega se onda izvodi zakljuak «postoji bie, prostor i postajanje – troje koje na tri naina postoji – roeno pre postanka neba» (Timaj, 52b, 52d).
Tako, dakle, negovateljica postajanja, koja je delo nunosti, Platonov je nagovor na potonji pojam materije, isprva kod Aristotela shvaen kao λη. Ali, osim ovoga pojma, od znaaja je za potonji pojam materije i Platonov pojam tela, gde su tela vatra, zemlja, voda i vazduh, koja su, time, geometrijska tela jer imaju svoj geometrijski sastav.
Filozofska odreenja ontoloških pojmova στοιχεα, ρχ, οσα i λη postavljena su Aristotelovom metafi zikom fi lozofi jom najpre pretumaenjem predsokratskih fi lozofa prirode, nastavlja se onda prigovorima Platonu i platonovcima, a dovršava ustanov- ljenjem kategorijalnog sistema pojmova fi lozofi je. U prikazu poetka «ove vrste fi lozofi je» s Talesom11, Aristotel naznauje svoj stav o preašnjoj fi ziologiji, ili fi lozofi ji prirode, i kae kako je veina od onih koji su prvi fi lozofi rali smatrala da su jedina poela svih stvari ona materijalne vrste; jer, ono iz ega sva bia jesu, i ono iz ega kao prvog nastaju i u šta na kraju propadaju, što je od suštastva koje ostaje dok se menja u stanjima – to kau da je element (στοιχεον) i poelo bia (ρχν). Ovde su dakle po- stavljeni svi kategorijalni pojmovi fi lozofi je prirode kojima se misli poetak svih stvari, στοιχεον, ρχ, οσα i λη, ali njihova odreenja, premda meusobno nesvodiva, nisu još sasvim jasno razluena. To je otuda što ih Aristotel tako nerazluene pripisuje pret- sokratskim fi lozofi ma prirode, a onda, na temelju toga, i na temelju prigovora tome, postavio je pojmovni sistem svojih odreenja metafi zikih kategorija fi lozofi je.
Nauka o prirodi prvo mora otpoeti odreenjem poela, jer se i prirodne stvari spoznaju onda kada se spoznaju njihovi prvi uzroci i prva poela sve do naela12. Stoga su
11 Aristotelis Metaphysica, 983b, W. Jaeger, Oxonii, 1978; Aristotel: Metafi zika, Paideia, Beograd 2007. 12 Aristotel: Fizika, IV, 184a, Paideia, Beograd 2006; Αριστοτελους φυσικς κρασεως, (Φυσικ κρασις, Physica) Αριστοτελους τα σωσομενα (Aristotelis opera omnia), ed. C. H. Weise, Lipsiae, MD- CCCXLIII, Cap. I.1. O Aristotelovoj fi zici, Ross, W.D.: Aristotl’s Physics, Oxford 1998.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
u fi zici ρχ, στοιχεον i ατιον i mišljeni kao unutrašnje naelo, poetak i uzrok prirodnih stvari Ali ono što bitno odreuje prirodu prirodnih stvari, kojima prirodne stvari uopšte mogu da jesu, jeste λη.
Oito je da je Aristotel kod Empedoklea i Demokrita našao nagovor na ono što je suštastveni lik materije prirodnih stvari. Empedokle je govorio o korenima svih stvari, πντων ιζματα, koje je Aristotel pretumaio kao στοιχεον, kao dakle elemente svih stvari, kamo spadaju vatra, voda, vazduh i zemlja, a onda je ovo poistovetio s ρχ, i time naznaio da je λη ono iz ega nastaju i nestaju sva prirodna bia. Za Empedoklea koreni svih stvari niti nastaju niti nestaju, samo se sastavljaju i rastavljaju u jedno i iz jednog, ljubavlju i mrnjom, gde je ljubav ne samo ono po emu se zbiva spajanje korena svih stvari, nego i ono što je svojstveno samim korenima stvari, kao materija koja je deo sastavljanja stvari. Otuda je dakle Aristotel pretumaio ljubav kao poelo koje je i delatni uzrok i materija, jer je i unutrašnji deo sastavljanja prirodnih stvari. I Leukipove i Demokritove atome Aristotel naziva elementima stvari, koji su ρχ prema prirodi kakva ona jeste, oni su kao λη uzroci bia, a razlikuju se po obliku, veliini, redu i poloaju, i osim njih postoji praznina, unutar koje se atomi kao punina kreu.
Kao što je poznatro, grka re -τμος upuuje na nerazreziv, nerazdeljiv, od , τμνω, rezati, τομοι su dakle nerazrezivi, nerazdvojivi, nedeljivi elementi svih stvari. Upravo tako shvaena ideja o nedeljivosti stvari u beskonanost, o deljivosti stvari do dela koji se dalje ne deli, postala je središtem daljnjeg razvoja fi zike nauke u fi lozofi ji, najpre kod Epikura a onda Lukrecija Kara i potom Pjera Gasendija, do modernih nauka o prirodi, osobito fi zike, hemije i onda biologije. Tako je zapravo ideja atoma postavljena u pojmovnu suštinu sveg fi lozofskog i prirodnonaunog materijalizma.
Prema svedoanstvu Diogena Laertija, stoici, posebno Hrizip i Zenon, prvu materiju nazivaju supstratom svih stvari, materija je za njih ono iz ega je nastalo sve što postoji, pri emu univerzalna materija niti raste niti se smanjuje, dok se materija partikularnih stvari, ili supstancija, uveava i smanjuje.13 Hrizip je tvrdio kako deljenje materije ne ide ad infi nitum, u beskonanost, a Zenon da umna, stvaralaka vatra stvara stvari, pokree i oivljuje, jer je dah koji proima sav svet i koji u sebi sadri klice oblika svih pojedinanih stvari (λγοι σπερματικο). A λγος σπερματικς, ili semeni um, ulazi u materiju stvarajui joj oblik, pa tako supstratu, ili pojedinanim stvarima, daje svojstva koja im po prirodi pripadaju. Tako se ovde sjedinjuju Heraklitova gledanja o vatri i lo- gosu, Empedokleovo uenje o korenima svih stvari i onda Aristotelovo uenje o onome što su εδος i λη, oblik i materija prirodnih bia, s razlikom dakako u pogledu priznanja primata materije nad oblikom, i priznanju samo aktivnog i pasivnog vrhovnog principa bia, gde je ovaj prvi stvaralaka vatra kao uzrok (ατιον) a ovaj drugi prva materija (πρτη λη). Tako dakle, u prirodi stvari postoje uzrok i materija, uzrok je ono odakle a materija ono od koga nastaje nešto.
13 Laertije, D.: ivoti i mišljenja istaknutih fi lozofa, BIGZ, Beograd 1973, VII, 150. Takoe, Laertii Dio- genis: Vitae philosophorum, I-II, Oxonii 1964; Rist, J.: Stoic Philosophy, Cambridge 1969, Plotinus, 1967, Epicurus, 1972; Bailey, C.: The Greec Atomists and Epicurus, Oxford 1928.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
Kod Demokrita, atom je u smislu onoga što je zapravo στοιχεον, ili materijalni supstrat, i tek Epikur odredbeno razluuje atom kao ρχ i kao στοιχεον. Jer atom je najpre princip i osnov bia, apsolutni suštastveni oblik prirode, a onda i jedan bezobli- ni supstrat pojavnog sveta, element prirodnih stvari, tako i τομον στοιχεον svojstva stvari, jer atom, koji poseduje svojstva, jeste zapravo στοιχεον. Ili, osnov pojavnosti atoma jeste στοιχεον, a atom koji postoji u praznom prostoru jeste ρχ. Dakle, τομοι ρχαι i τομα στοιχεα samo su razliite odredbe jednog te istog atoma, to nisu apsolutno rastavljene dve vrste atoma.
Kako od niega ne nastaje ništa, niti pak od svega postaje sve, to onda sve nastaje od neega. A to sve sastoji se od materije i prostora, materija i prostor su bitnosti, su- štastva stvari, ne dakle bitne osobine ili akcidencije svega postojeeg. Materijalna tela su sastavljena ili elementarna, gde su elementarna tela ona tela koja sastavljaju stvari, to su naime elementi stvari koji su nedeljivi i nepromenljivi atomi, i «iz toga proizilazi da elementi stvari (ρχαι) moraju biti nedeljive supstancije tela (atomi)», kako kae Epikur u Poslanici Herodotu (Diogen Laertije, isto, X 41).
Premda je teško otkria nauke Helena jasno izlagati latinskim stihom, Tit Lukrecije Kar je i pošao od ove helenske osnove, naime da «iz nieg nije ništa nastalo», jer kada bi stvari nastale iz niega, tada bi iz svega mogao da nastane svaki rod bez semena.14 Kako sve iz svega ne moe nastati, te kako «ne nastaje iz nieg, dakle, ništa», to onda sve nastaje iz semena, iz svoje materije, po nunosti. Atomima i praznim prostorom sve je sastavljeno, sva priroda sastoji se iz dvoga, iz tela i prostora, praznine u kojoj se kreu atomi, vrsti, ispunjeni i veiti, oni su jednostavni i neprobojni elementi svake stvari. Tako dakle, tvoraka materija sve stvari raa i tako stvorene rastvara, i to je taj poetak svih stvari, ρχ.
4. Prema relacionom nagnuu mišljenja u pogledu ontološkog stanovišta prostora i vremena stajao je i Platon uverenjem da je, stvarajui svet prema vlastitom uzoru, demijurg stvorio «pokretnu sliku venosti» koja potie u skladu s brojem, a koja se zove vreme (Timaj, 37d). Jer dani i noi, meseci i godine nisu postojali pre postanka neba, nego je demijurg zamislio da oni postanu u isto vreme kada je nebo sastavljeno. Delovi vremena, kao postali oblici vremena, ne pripadaju venom biu, njemu se ne moe pripisati prošlost, sadašnjost i budunost jer ono jeste veno jeste. A bilo je i bie treba rei za postajanje koje se dogaa u vremenu, jer to je kretanje, koje meutim nije svojstvo venog bia, kome ne pripada ništa od onoga što je postajanje dodelilo svemu pokretnom u podruju ulnog opaanja: tako su ovi, bilo i bie, nastali kao oblici vremena, koje podraava venost, i kruno se kree prema broju. Stoga ne govore pravo oni koji kau da je postalo ono što jeste postalo, da ono što postaje jeste ono što postaje, da ono što e biti jeste ono što e biti, i da nebie jeste nebie. Jer, vreme je postalo s nebom, s kojim e i nestati, ako nestanu, ono je postalo po uzoru na veitu prirodu da tom uzoru bude što slinije, jer jedino je uzor ono što kroz svu venost jeste, a nebo je pak ono što je tokom vremena bilo, što jeste i što e biti. Dakle, venost beskona-
14 Lukrecije, T.: O prirodi stvari, Prosveta, Beograd, 1951, I, 141-168.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
nog jeste jeste paradigma kosmikog vremena (χρνος), koje postoji, podraavajui beskonano trajanje venog bia, kao kruno proticanje nebeskih tela kroz prošlost, sadašnjost i budunost, što podsea na Empedokleovo κκλος χρνος («Od njih sve što postoji, što beše i što e biti...», tako da postoji neprekidna smena krunog toka stvari; Diels/Kranz, 31, B 21, 17).
Kod Aristotela je relacionizam proveden stavom o ontološkoj neodeljivosti prostora, vremena i kretanja. Pritom, prostor i vreme nesvodivi su na gde i kada, prostor je nesvodiv sasvim na mesto, niti kada ispunjava svo kategorijalno znaenje vremena, dakle, πο nije isto što i τπος, niti se ποτ svodi bez ostatka na χρνος, ali svi ovi pojmovi kategorijalno upuuju na biti u neemu nekada, ili biti u nekada neega u neemu, jer samo niega nema nikada nigde.
Ovaj nagovor na subjektivizam u pogledu mišljenja vremena odnosi se prevashodno na proces spoznaje, budui da um misaone duše mislei prošlo i budue spaja i raz- dvaja, jer kada se radi o prošlim i buduim stvarima, um misli dodajui i sastavljajui vreme (O duši, 430b). Radi se ovde o logikom procesu mišljenja spajanjem i razdva- janjem, gde um mislei spoznaje kruni tok kretanja nebeskih sfera, što je, ovo potonje, ontološki osnov procesa spoznaje. Ontološki Aristotelov stav o biti vremena kao kretanju nebeske sfere, iz kojega i proizilazi stav o krunom kretanju vremena, ima za svoju pretpostavku stav po kome su sve stvari koje su u vremenu i sadrane od vremena, osim stvari koje zauvek postoje, ili nebia, ili onih stvari koje su takve jer ne mogu biti drugaije, budui da njihovo veno postojanje ne moe biti u vremenu. To i jeste um duše koja misli, gde je ovde to mišljenje sastavljanje prošlog i budueg, ka buduem. Tako um u sastavljanju vremena misaono sastavlja zapravo dogaanje toka kretanja nebeskih sfera, i to je taj kruni tok tog kretanja kao kruni protok vremena. U pogledu teorije saznanja, to je jedinstvo ontološkog i logikog, objektivnog i subjektivnog shvatanja vremena. A, kako je ve reeno, ne moe biti vremena ako nema kretanja, pa ako je vreme broj kretanja, ili je ono sâmo neko kretanje, onda ako je vreme veno nuno je veno i kretanje (Fiz., 251b 10). Mora uvek bivati vreme, kao i kretanje, u emu su fi lozofi saglasni, osim Platona, za koga je vreme nastalo, zajedno sa nebom.
S ovim postignuem mišljenja o prostoru i vremenu, i njihovih odnosa prema kretanju, Aristotel je podigao helenski duh ka suštini onoga što jeste φσις. Renesansni fi lozofi i naunici predrazumevali prostor i vreme prema osporavanjima ovih Aristotelonih gledanja, kako se to ve dogodilo posebno s ordanom Brunom: kako su svetovi bez- brojni, to je onda prostor beskonaan, što i pripada dostojanstvu prirode i svim njenim vidovima tela. Ovome prethodi helenistiki, hrišanski o sholastiki fi lozofski interes za pitanja prostora i osobito vremena, koji je išao prema vremenu kao istoriji i povesti. U ontološkom smislu, vreme nije shvaeno kao kruni tok svemirskih sfera, nego i kao linearni protok venosti svemira i boga. Svemir je slika boga, vreme je kretanje boga, kome je svemir on sam u vlastitom nastajanju.
Ali, nije baš sasvim jednostavno znati šta je vreme, posebno odnos boga i vremena. Avgustin o ovome ne misli na tragu helenske ontologije prirodnog poretka prostora i vremena, niti pak na tragu prethodne hrišanske teologije prirode prostora i vremena, u kojoj su ovi pojmovi shvaeni po prirodi stvari a shodni ideji boanskog, nego se dakle
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
vreme, kao i priroda uopšte, shvata kao delo boga, akt boanske volje, te preko toga i kao akt ljudske delatnosti, budui da je i ovek delo boanske milosti. Avgustin se pita, šta je odista vreme, i kae, dok me neko ne pita, ja znam, a kada bi pak valjalo da to objasnim, ja ne znam. Ali ono što se moe znati jeste da vreme postoji putem boga, jer bog je ustanovio vreme, on je tvorac svake stvari i bia; bog nije u vremenu prethodio vremenu, jer ne bi dolazio pre svih vremena, dakle, prethodi bog svom visinom svoje venosti vremenu, kako prošlom tako i buduem: «Stvorio si Ti sva vremena, kao što i dolaziš pre vremena svih i nije mogue da, u neko proizvoljno vreme, vremena nije bilo»15. Prema tome, vremena nije ni bilo kada bog ništa nije stvarao, pa nema vremena suveitog bogu. To nadalje znai da vreme nije kretanje sunca, meseca i zvezda, nego se ovi mogu meriti, kao i sva kretanja tela, pomou suštine vremena po sebi, vreme je mera kretanja tela a ne kretanje tela. Proizilazi dakle da je vreme vrsta protenosti (Ispovesti, str. 34), jer bog nije stvarao svet u vremenu nego s vremenom, tako je svet protenost a vreme stvaranje, gde je onda vremeniti svet zapravo vreme prostora, protenost vremena. Ovde se bog pokazuje kao demijurg svih vremena i svetske protenosti, kao tvoritelj, aktom vlastite volje, onih stvari i svojstava kojima ne prilii venost i beskonanost, jer samo je on venost i beskonanost. U ovekovoj duši, koja je takoe boije delo, stoji vreme kao vremena, zapravo kao pamenje, gledanje i nada, pa je duša neka mo sastavljanja vremena, u kome se pamenje i pokazuje kao sadašnjost u prošlosti, gledanje kao sadašnjost u sadašnjosti (pri emu je bog jedno zauvek sada), a nada kao sadašnjost u budunosti. Ovome je saobrazno i ono što je Anselm Kenterberijski rekao u raspravi Proslogion o bogu kao svemonom tvorcu sveta iz niega, naime, nije bog u vremenu i prostoru, nego su sve stvari u njemu, bog je izvan svakog vremena, boga ne sadri ništa, on obuhvata i ispunjava sve, pa je i pre i posle svih stvari: kao što vremenski vek sadri sve vremenske stvari, tako i venost boga sadri vekove vremena.16
To je dakako opšti stav hrišanske teologije vremena, i njemu pripadnog prostora kao podruja rasprostrtosti prolaznih a stvorenih stvari. Iz tog stava izvodi se onda misao o subjektivitetu vremena kao istorije i povesti, pa se tako vreme i shvata jedino kao delatnost svesti o vlastitoj delatnosti. Ova samosvest donosi misao o ljudskoj istoriji i povesti kao ljudskom delanju, ali pritom svo vreme svodi na vreme koje je istorija, povest samosvesti ljudskog delanja, kome je prostor sveden na snieni oblik postojanja prolaznih stvari. Hrišanska teologija bit ovekove samosvesti misli mislei boga i sva svojstva njegovog postojanja, jer milošu njegove apsolutne samosvesti ovek i jeste samosvest.
5. Tek je Platon sistematski izloio prirodu postanka ivota, grau i smrt ivih bia, osobito oveka. Pošao je od opšte ideje helenske fi lozofi je po kojoj je sav svet jedan ivi organizam, kosmos je dakle ivi organizam koji ima dušu, koja je, kao i telo, po- dreena umu, budui da je po naelima uma i sagraen organizam kosmosa, koji, onda, i dela prema tim naelima. A ivototvorni um zapravo je demijurg, tvorac svetskog
15 Avgustin, A.: Ispovesti, Ne&Bo, Beograd 2002, str. 20. 16 Anselm Kenterberijski: Proslogion, Moderna, Beograd 1991, gl. XXI.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
organizma, svedenog na kruno kretanje nebeskih sfera kao savršenog ivota, i, zatim, na zasebne ivote smrtnih bia. Postanak rodova bia kod Platona je zapravo matema- tiko umno stvaranje oblika iz materije sveta, na temelju uzora i prema uzroku. Kosmos je mišljen i kao ono najlepše od svega što je postalo a njegov tvorac kao ono najbolje od svih uzroka: demijurg je gradio kosmos stavljajui um u dušu a dušu u telo, tako je kosmos postao ivo bie s dušom i umom (Timaj, 30c), jedno vidljivo ivo bie koje unutar sebe sadri sva iva bia njemu po prirodi srodna. Kosmos je dakle besmrtno sferino ivo bie bez ula i organa, samo sebi dovoljno.
Taj i takav kosmos sadri etiri vrste ivih bia: nebeski rod bogova, krilata bia koja ive u vazduhu, oblik ivota koji ivi u vodi i zatim koji hoda i ivi na zemlji. Osim boanskog oblika ivota, sainjenog poglavito od vatre, preostala tri su smrtna bia, ali njih nije stvorio «onaj koji je rodio ovaj svemir», jer bi onda i ona bila boanske prirode, nego od njega i onda od bogova stvorena bia, kojima se on obratio da oni, u skladu sa svojim prirodama, stvaraju iva bia: «...protkavši besmrtno sa smrtnim, izra- dite iva bia, uinite da se raaju i da rastu dok im budete davali hranu, pa kako budu umirala primajte ih opet sebi» (isto, 41d). Prema ovim reima oeve zapovesti, mlai bogovi oblikovali su iva bia, uzevši besmrtno naelo smrtnog ivog bia, i podraavajui pritom vlastitog tvorca, delovima vatre, zemlje, vode i vazduha sainiše svako telo kao jedno, u koje su onda uneli kruna kretanja besmrtne duše, ime je naposletku i otpoeo ivot ivog bia, dakako, prethodnim oblikovanjem njihove telesne grae, prema ideji boanske srazmere. Otuda Platon i govori u o srcu, pluima, jetri, kosturu, mesu, koi, krvotoku, što je uvid u elementarnu anatomiju ivotinja i oveka, a zatim i o rastanju, disanju, starenju, zdravlju, bolesti, smrti. Starenje je Platon shvatio kao po- puštanje korena trouglova i njihovih meusobnih veza pomou kojih se dri celokupna masa sklopa grae ivog bia, što onda i nije ništa drugo do poetak umiranja, a sama je smrt, prirodna ili nasilna, zapravo potpuno kidanje tih veza trouglova u modini, ime se duša oslobaa tela i odlazi sva radosna ili s bolom, ukoloko je smrt nasilna.
O biljkama Platon govori, sasvim uzgred, kao o vrsti ivih bia kojoj je spoljašnje kretanje, posmatranje prirode sopstvenih oseaja i prosuivanje uskraeno, biljke su nepokretne, korenom vezane za zemlju, pa se okreu same po sebi, u sebi i oko sebe (isto, 77b).
Bog je dakle sastavio ovaj kosmos kao jedinstveno ivo bie koje u sebi sadri sva iva bia, smrtna i besmrtna, a on sam tvorac je svega boanskog, dok su njegovi po- tomci stvorili svet smrtnih ivih bia, unutar kojih i stoji smrtna duša. To je u najkraem Platonov uvid u prirodu porekla ivota, ivog i smrti, kako je prikazan u spisu Timaj, koji se i dovršava ushienjem kako je kosmos time najbolji i najlepši bog, jer, ispunivši se smrtnim i besmrtnim ivim biima, postao je on vidljivo ivo bie koje obuhvata sve vidljivo, opaljiv bog, slika umnog, nebo jednorodno i jedno.
6. Platon je postavio ontološke osnove za jednu spekulativnu psihologiju, poglavito idejom o ideji kao istinskom realitetu bia, ili pojmu same stvari, gde logos duše kojim se zna taj bitak bia nije shvaen kao mnenje ili empirijski svet ulnog, nego kao isto mišljenje, kao umski uvid, teorija dijalektike, ili sâma fi lozofi ja kao znanje. Osnov pak
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
ovome je mitska predstava o duši, u Fedru predoena kao srasla snaga kola i koijaša, gde je ovaj potonji zapravo razumski deo a konji voljni i poudni delovi duše. Samo je razumska duša besmrtna, a to, prema Fedonu, zna jedino fi lozof jer je mudar, jer misli istim umnim mišljenjem, kojim duša zna samu sebe. Njeno je znanje zapravo seanje na samu sebe u carstvu bitka, seanje je tako rekonstrukcija sveta pojmova duše u nje- noj preegzistenciji, ime se i dotie venost apsolutnog bitka, teorijom dijalektikog uma. Duša je uznesena nad telom prolaznih bia, ali u boansko carstvo besmrtnosti odlazi samo ako je ista i plemenita, kao duša fi lozofa, jer samo on zna da iznese znanje iz samoga sebe, a njegovo je znanje logiki identitet mišljenja i bia, kod njega je φρνησις isto što i πιστμη, umnost jeste mudrost koja je znanje.
Duša je nešto što je starije i prvobitnije od tela, ali šta? „A ono što nosi ime duša – koja se suština defi niše time?“ Po svoj prilici, duša je „kretanje koje samo sebe moe pokrenuti“ (Zakoni, 896A), „isto što i prvi postanak i prvo kretanje onoga što postoji, što je postojalo i što e postojati“, uzrok svake promene i svakog kretanja, ono što je najstarije od svega, ono što prebiva u svemu. Najbolja duša brine o celoj vasioni, a najbolja je duša razborita duša, duša vrlina, mudra duša s boanskim svojstvima, sao- braznih umu boanskog bia, i samo se umom moe shvatiti kako duša svojim krunim kretanjem upravlja svemirom, jer ona je prvi izvor svemu što uopšte jeste. I upravo tome što uopšte jeste, tom realitetu sveta, saobrazne su moi duše, shvaene kao onto- loški sistem logosa od ulnoga do ideje: tako su νησις, δινοια, πστις i εκασα kao te- meljne moi ljudske duše zapravo stupnjevi spoznaje, modaliteti odnosa poretka svesti prema poretku sveta, gde se svest ospoljava sobom kroz sebe u vlastitoj dubini, shodno opštoj biti realiteta. U tom odnošenju, svetovi svesti i ideja nisu paralelni svetovi jednog sveta, niti je svet ideja jedan od svetova svesti kome se, potom, on vraa kao supstancijalni svet, nego se svet ideja ospoljava opštošu svesti, pa je taj povratak svesti u svoju dubinu u biti νμνησις. Tako je znanje kao νμνησις umski uvid u bit stvari a razum stoji izmeu uma i mnenja, ulne spoznaje, što je svojstvo matematiara jer kod njih pretpostavke vae kao poetak samih stvari, oni se dre onoga što je πθεσις. Um naravno nije spoljašnji uzrok sveta nego njegova unutarnja entelehija, znanje opštih principa bia, paradigma ideje dobra po sebi (Fedar, 98a). Postanje svetske duše, kako je to reeno u Timaju, i dovršava se postanjem uma i njegovog znanja, ali je to stvaranje uma zapravo tvorevina uma, jer um zajedno s nunošu stoji u postanku kosmosa. U tom smislu, saznanje tog stvaranja tvorevinom nije ništa drugo do govor duha s dušom, mišljenje je dijalog duše sa samom sobom (Sofi st, 264b). Dijalektika je to fi lozofsko znanje dijaloga, logika uma i logika bia, kojom se gleda apsolutno suštastvo ili pojam, mo duše da svojim umom zna bitak bia.
Aristotel je prigovorio Platonu što je dušu shvatio kao veliinu, jer, kako duša moe uopšte misliti ako je veliina. Sabirajui svo helensko fi lozofsko postignue znanja o duši, Aristotel je razabrao kretanje, opaanje i bestelesnost kao svojstva u defi nicijama duše (O duši, 450b, 409b).17 U pokušaju razmatranja spoznaje prirode duše, kako su naime o tome ve rekli fi lozofi prirode, Aristotel je dušu najpre shvatio kao „poetak
17 Ross, W.D.: Aristotle De anima, Oxford 1999.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
ivih bia“ (isto, 402a). To naravno nije završna odredba duše, s njom se poinje jer valja najpre razluiti mesto prirodnih tela u kategorijalnom sistemu metafi zikih pojmova onoga što su materija i forma i njima primerenih vrsta bia. Kako je materija potencija a forma entelehija, to je onda duša „supstancija kao forma prirodnog tela“ koje ima ivot u potenciji, a takva je supstancija entelehija: duša je entelehija tela, prva entelehija prirodnog tela, supstancija po obliku, suština prirodnom telu koje u sebi ima princip kretanja i mirovanja. Telo je ono što je u potenciji, ivo bie je pak duša i telo, jednost jednog, a to nadalje znai kako telo i duša nisu isto nego u istom, mogunost za stvarnost ivota. Supstancijalni oblici ivota, ljudi, ivotinje i biljke, razlikuju se po svojstvima i moima duše, jer mišljenje, opaanje, kretanje, mirovanje, zatim hranje- nje, rašenje i propadanje i jeste duša, pojam i forma, ne materija i subjekt. Nije telo entelehija duše, nego je duša entelehija tela, što nadalje znai kako ne postoji duša bez tela, niti duša koja je telo, budui da se, s metafi zikog stajališta, entelehija svake stvari po prirodi ostvaruje u tome što jeta stvar u potenciji i prikladnoj materiji, tako je duša entelehija i pojam onoga što ima mogunost da bude ive prirode.
Ovim se, u teorijskom pogledu, i dovršava Aristotelova racionalna fi lozofi ja prirodne istorije duše, zasnovana svedoanstvima iskustva neposredne svesti, razuma i uma o prirodnim stupnjevima duše i njenim prvim uzrocima, poelima i razlozima. Posle Aristotela, posebno s hrišanskim dobom fi lozofi je duše, zavladao je „princip varvar- ske fi lozofi je razuma“, kojim je naeni pa tek onda traeni svet apsolutnih istina za- snovan sholastikim apstrahovanjem boga od realiteta, mišljenja od bia, duše od tela, kako bi se onda reanjem slika modaliteta duše sainio iskustveni pregled delova duše, raspadnute na konane entitete njenog izgubljenog jedinstva. Tako je ovim dovršena helenizovana paradigma onoga što su bitak i φσις. Bitak prirode umom je naposletku shvaen kao Bog, ne dakle kao izvorni helenski ontološki pojam boga, koji je punina bia i poetak svih stvari ureenog poretka sveta.
III
Na ovim i do ovoga dovedenim rezultatima Platonove fi lozofi je prirode, i onda na njoj zasnovane neoplatonistike škole mišljenja prirode, ne stoji naravno kvantna fi zika, niti su od bitnog znaaja za njen razvitak metafi ziki uvidi platonovske teologike onoga što jesu φσις i κσμος, zatim στοιχεα, ρχ, οσα i λη, onda prostor, vreme, ivot i duša. Nils Bor, naprimer, u svojim studijama o epistemologiji atomske fi zike ne nalazi razloge za prizivanje Platona ak ni onda kada postavlja osnov za razumevanje pojmova elementi i materija. Ne poziva se Bor pri ovome ni na Aristotela, i tek sasvim sporadino ponekad podseti na demokritovsku koncepciju atomske prirode sveta. Kada sasvim saeto prikazuje istoriju atomske teorije, onda zapoinje s Njutnom, spominjujui pritom tek uzgred Arhimeda, Galileja, onda Ojlera, Lagrana i Laplasa, a zatim glavninu svojih ogleda zasniva na analizi doista nesporivih postignua pre svega Ajnštajna, Hajzenber- ga, Maksa Planka, Šredingera, De Broljija i, naravno, njega samog.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
Nils Bor je s pravom potcrtao kako se znaaj fi zike za opšte fi lozofsko mišljenje ne odnosi samo na njen doprinos našem rastu znanja o prirodi, nego i na preispitiva- nje pojmovnog okvira kako klasinih ideja fi zike, tako i ideja tradicionalne fi lozofi je. Studiranje atomske strukture materije ima dakle posledice daleko izvan oblasti fi zikih nauka.18 U matematici išezavaju predstave o objektivnoj stvarnosti atomske prirode, koju meutim sasvim reito potvruje opis u nauci fi zike. Otuda Borova koncepcija atomske fi zike i opisa prirode, jer atomska teorija svojim kvantnim postulatima i jeste fi ziki opis atomske prirode materije. A opis bi tebalo da potvrdi objektivnost fi zikog posmatranja, kako bi se pritom naglasio subjektivni karakter sveukupnog iskustva.19 Principi korespodencije i komplementarnosti i jesu zapravo podesniji opisi kojim atomska teorija prikazuje kvantnu prirodu atomske strukture materije, što je nadalje jedna temeljna fi lozofska interpretacija Hajzenbergove relacije, ili principa, neodreenosti. Matematika dakle, ne utvruje toliko objektivnu injenicu, koliko mogunost, time je matematika interpretacija talasne funkcije naprimer potpuno objektivna.20 Meutim, i nadalje ostaje pitanje, da li se opšti principi, pomou kojih se traga za prirodnom za- konitošu koja vlada meu elementima materije, odnose na opis empirijskih svojstava sveta, ili na apriorne forme mišljenja, ili pak na nain na koji govorimo.21
Princip relacije neodreenosti nije neposredno izveden iz kvantne teorije, nego je shvaen kao osnovni zakon prirode, prema kome svi drugi zakoni prirode moraju biti konzistentni, jer je konaan i apsolutan. Prema tom principu, ni u jednom eksperimentu ne mogu se istovremeno tano odrediti brzina i poloaj elektrona, pa što se tanije odre- di poloaj, to je neizvesnija brzina elektrona. Ovakav odnos istovremene izmerljivosti poloaja i impulsa estice neposredni je izraz ontološkog uverenja u dualistiku prirodu elementarnih estica materije, koje se takvima prikazuje u eksperimentu, budui da nije zadatak moderne fi zike da se zanima suštinom i strukturom atoma, nego samo procesima koji se primeuju u naunom posmatranju.
Otuda i nema nekog naroitog smisla pitati se o tome iz ega se sastoji proton, da li je elektron deljiv ili nije, da li je foton sloena ili prosta estica, jer, šta uopšte znae rei deliti ili sastojati. Zadatak je da se prilagode mišljenje i jezik, dakle nauna fi lozofi ja, novoj naunoj situaciji, izgraenoj injenicama eksperimenta, jer neistinito postavljena pitanja i nepravilne predstave pobijaju fi ziku estica i vode nauno istraivanje s one strane realne prirode.22 Soga je «savremeni razvoj fi zike skrenuo od fi lozofi je Demokri- ta ka fi lozofi ji Platona» ( , . 665.): ako se materija razdeljuje sve dalje i dalje, u konanom se ne dolazi do najmanjih estica, nego do materijalnih objekata, odreenih pomou njihove simetrije, dakle do platonovskih tela, što znai kako su u savremenoj fi zici estice «matematike apstrakcije fundamentalnih
18 Bor, N.: Atomska fi zika i ljudsko znanje, Nolit, Beograd, 1985, str. 21. 19 Bor, N.: Atomska fi zika i opis prirode, IKZS, Novi Sad, 2009, str. 10. 20 Heisenberg, W.: Der Begriff Abgeschlossene Theorie in der Modernen Naturwissenschaft, Dialectica, 2/1948. 21 Heisenberg, W.: Grundlegende Voraussetzungen in der Physik der Elementarteilchen, »Martin Heideg- ger zum Seibzigsten Geburstag«, Pfüllingen 1959, S. 291. 22 , .: , , 121, . 4, 1977, . 665.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
simetrija». Koji onda pojam u fi zici estica treba povezati s epitetom fundamentalan? To svakako nisu pojmovi posebnih vidova estica, polja, sila, geometrije, nego upravo fundamentalna simetrija». Dakle, ne postoji nikakva principijelna razlika izmeu elementarnih i neelementarnih mikroestica.23
Logiki završena fundamentalna fi zika teorija jedinstvo je matematikog formalizma i njegove fi zike interpretacije, jer bez matematikog formalizma fi zika teorija nije teorija, a bez empirijske interpretacije fi zika teorija uopšte nije fi zika. Nova fundamentalna teorija ne nastaje dakle prilagoavanjem fundamentalnih pojmova klasine fi zike novom matematikom formalizmu, niti ogranienjem oblasti vaenja tih kategorija u sferi novog pojmovnog sistema, nego sjedinjenjem novog matematikog formalizma s njegovom empirijskom interpretacijom, ili, obrnuto, sjedinjenjem empirijskih fakata s novim matematikim formalizmom. Ali, stvar je u tome, šta to znai sjediniti?
Otuda za Hajzenberga nije ni mogue, a niti potrebno, zasnivanje fi zikog opisa na kvantno-teorijskom sistemu pojmova, jer pojmovi klasine fi zike u interpretaciji kvantne mehanike imaju slinu ulogu kao apriorne forme opaanja u Kantovoj fi lozofi ji.24 Kako su dakle Kantovi apriorni pojmovi pretpostavke ljudskog iskustva, tako su pojmovi klasine fi zike apriorna osnova kvantno-teorijskog iskustva, premda je opis tog iskustva s nepotpunom tanošu. Prema ovome, u kvantnoj fi zici nije re o prirodi, nego o prirodi koju je osmislio i opisao ovek posredstvom uroenih ili opaanjem steenih pojmova klasine fi zike. Stoga je i stavljena sumnja, relacijom neodreenosti i Borovim principom komplementarnosti, u fi lozofski princip determinizma u prirodnim procesima materije, stavljena je i sumnja u veru u demokritovski stav da na poetku beše estica, dakle u prepostavku da je materija sastavljena od najsitnijih jedinica, elementarnih estica: »A moda je cela ta fi lozofi ja pogrešna. Moda uopšte nema one najsitnije grae koja se više ne moe deliti«, moda se materija i moe deliti dalje, ali na kraju to i nije više neko deljenje, »nego se energija pretvara u materiju, a delovi više nisu manji od deljenog. No šta je onda bilo na poetku? Prirodni zakon, matematika, simetrija? Na poetku beše simetrija« (Fizika i metafi zika, str. 208.).
Jer, elementarne estice otelovljuju simetrije, one su njihove najjednostavnije predstave, ali su tek posledica simetrija, elementarne estice se mogu uporediti s pravilnim telima u Platonovom Timaju, elementarne estice su »praslike, zamisli materije«. Matematiki oblici ocrtavaju elementarne estice, oni su ideje elementarnih estica, kojima najzad od- govara fi ziki objekt elementarna estica. Karl Fridrih fon Vajczeker izloio je Hajzenber- gu tezu o fi lozofi ji alternative kao pravilnom prikazu povesti prirode, gde alternative nisu materija, alternativa je nešto kao osnovni oblik iz koga ponavljanjem nastaju sloeniji oblici, što onda vodi jednoj simetrijskoj skupini kao jednog svojstva, a ono što predstavlja to svojstvo jeste matematiki oblik koji i ocrtava elementarne estice, koji je dakle ideja elementarnih estica. Ali Hajzenberg je svojim razumevanjem Vajczekera, preveo njegovu fi lozofi ju alternative na prirodnonauni jezik statistike koncepcije kvantne teorije.
23 Heisenberg, W.: Aus der Elementarteilchen, Phys. Blatter, 3, 1963, S. 110. 24 Heisenberg: Die Plancksche Entdeckung und die philosophischen Probleme der Atomphysik, Stuttgart 1959, S. 141.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
Logino je dakle, prihvatiti stav da elementarnu esticu, koja je zapravo stacionarno stanje atoma, odreuje njeno simetrijsko svojstvo, simetrija vrsto poiva u samom prirodnom zakonu, premda nauka fi zike ne moe još uvek da formuliše one prirodne zakone od kojih zavisi struktura elementarnih estica. Otuda Hajzenberga snano i »za- okuplja pomisao da je simetrija nešto kudikamo osnovanije od estice«. Ali, kada se shvati kvantna teorija, onda je sasvim jasno da ona ne dopušta dualistiki opis prirode komplementarnim pojmovima talas i estica, jer je to jedinstveni opis atomskih pojava koji se, u primeni na eksperimente, prevodi na obian jezik. Izgleda paradoksalno, ali je tano, pojmovi talas i korpuskula ne odgovaraju sasvim stvarnom svetu, delom se nalaze i u komplementarnom odnosu, pa stoga meusobno i protivree, ali u opisu prirodnih pojava mora se ostati u prostoru obinog jezika, njegovih slika i metafora.
U poreenju grkog fi lozofskog pojma atoma s pojmom atoma u savremenoj fi - zici, posebno u kvantnoj mehanici, Hajzenbeg prikazuje svoj stav prema ontološkom osnovu prirodne fi lozofi je. Ako se išta moe u atomskoj fi zici porediti s Demokritovim atomima, to su elementarne estice, kao proton, elektron, neutron i mezon, a ne atom u fi zici i hemiji sedamnaestog stolea, gde se pojam atoma odnosio na pogrešnu stvar, naime na najsitnije delove hemijskog elementa, koji su meutim i sami sloeni sistemi manjih jedinica. Demokritov pojam atoma je apstraktni deli materije koji ima jedino svojstvo bia, prostiranja, oblika i pokretljivosti, ime se meutim ne moe objasni- ti geometrija prostiranja, jer se atomi ne mogu svesti na nešto temeljnije od sebe. U atomskoj fi zici, elementarne estice isto tako nemaju svojstva kvaliteta, ali se ne moe tano znati šta jeste elementarna estica, estica i talas, estica ili talas, talasni paket, a ne moe se pozdano govoriti ni o obliku i kretanju u prostoru; jedino o emu se tano moe govoriti u opisu elementarnih estica jeste funkcija verovatnoe, što je tada re o mogunosti ili tendenciji ka biu, ne dakle o samome biu: «Prema tome, elementarna estica savremene fi zike daleko je apstraktnija nego atom u grkoj fi lozofi ji i ona je stoga dosledniji vodi za objašnjenje ponašanja materije».25 Po Demokritu, atomi se sastoje od iste supstancije, u savremenoj fi zici, elementarne estice sastoje se od energije, enegrija je dakle prva supstancija sveta, supstancija je ovde postojanost, ono što pokree, što je slino Heraklitovom stanovištu o pojmu vatre i borbi suprotnosti kao borbi dva razliita oblika energije. Takoe, elementarne estice nisu vene i neuništive jedinice materije, kao Demokritovi atomi, one se mogu meusobno pretvarati i nesta- jati, jer se sastoje od energije kao supstancije, što opet podsea na pitagorejsko uenje i Platonov Timaj, gde su elementarne estice zapravo matematiki oblici. Pitagora i kae kako su sve stvari brojevi. U atomskoj fi zici elementarne estice su matematiki oblici sloene prirode venih zakona kretanja materije, koji e se moi izraziti jednom konanom jednainom kretanja materije, a to e biti verovatno «kvantovana nelinearna talasna jednaina talasnog polja operatora koje naprosto predstavlja materiju, a ne neku posebnu vrstu talasa ili estica» (Fizika i fi lozofi ja, str. 37.). Prema ovome, elementarne estice su matematiki oblici koji zamenjuju pitagorejska pravilna tela, stoga se one ne sastoje iz elementarnijih elementarnih jedinica, dakle ne mogu se dalje razloiti na ono
25 Hajzenberg, V.: Fizika i fi lozofi ja, str. 36.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
od ega se sastoje a da to opet nisu elementarne estice. Pokazano je da se pri sudaru dve elementarne estice visokih energija razlau na mnoge delove, ali su ti delovi opet elementarne estice, drugim reima «pretvaranje energije u materiju omoguava da delovi elementarnih estica opet budu iste takve elementarne estice» (isto, str. 38). Ili, postoji samo jedna jedinstvena materija, ali ona moe da postoji u razliitim diskretnim stacionarnim stanjima (Slika svijeta suvremene fi zike, str. 31.).
Ovo je po svemu sudei najtemeljniji Hajzenbergov stav prema ontološkom pitanju atomske fi zike o prirodi elemenata prirode. Ontologiju preinaenih logikih obraza- ca Hajzenberg je smestio u vlastito uverenje da elementare estice pre obrazuju svet mogunosti i verovatnoe, nego svet stvari ili injenica, dakle atomi nisu toliko stvar- ni koliko su moguni i verovatni. Zato su matematike sheme govor o elementarnim esticama, te kao takve dopuna prirodnom jeziku i jeziku pretumaene logike. Onaj Borov stav o jedinstvu znanja kod Vajczekera je motiv za jedinstvo prirode, shvaeno kao jedinstvo fi zike. Kvantna mehanika, kao adekvatna mehanika atoma, opravdanje je za utemeljenje jedinstva atomske fi zike, jer ona poznaje estice i polja, njihovo uzaja- mno delovanje, prostor i vreme, tako je fi zika uvek znanje o predmetima. A modernije stanje znanja o elementarnim esticama jeste relativistika kvantna teorija polja, dakle kvantna atomistika, interpretirana teorijom relativiteta.
Teorijsko postignue kvantne mehanike, u konanom, predstavlja znanje fi zike o atomskoj i subatomskoj strukturi materije, a ovo znanje provedeno je osnovnim postulatima, zakonima i principima kvantne fi zike. Borovi postulati korespodencije i komplementarnosti govore o stacionarnim orbitama elektrona u atomu, koji odgovaraju kvantnim vrednostima momenta impulsa elektrona, te i o emitovanju i apsorbciji kvan- ta energije, ili fotona, pri prelazu elektrona sa jedne na drugu stacionarnu orbitu. Haj- zenbergov princip neodreenosti ukazuje na nemogunost simultanih tanih merenja fi zikih veliina, de Broljijev princip dualnosti iskazuje eksperimentalno ustanovljenu istinu o korpuskularno-talasnoj prirodi subatomskih estica, a Šredingerova jednaina talasna je formulacija kvantne mehanike koja opisuje kretanje estica. Prema Paulije- vom principu, u istom atomu ne mogu da postoje dva elektrona koja imaju jednaka sva etiri kvantna broja.
Time je poblie odreena tanost opšte slike fi zike strukture atoma, prema kojoj se atom sastoji iz pozitivno naelektrisanog atomskog jezgra i negativnog elektrona koji se kree eliptikim putanjama oko jezgra. Ovi elementi atoma ne ponašaju se prema Njutnovim zakonima kretanja, zapravo Njutnovi zakoni kretanja ne odnose se na oblike kretanja elementarnih jedinica atoma, na to se odnose Hajzenbergovi zakoni kvantne mehanike, dakle atomske fi zike koja je kvantna teorija atomskih sistema.
A to ipak stoji izvan i iznad, ma kako rastumaene, Platonove fi lozofske koncepcije prirode, onoga dakle što su, prevashodno, priroda, kosmos, elementi i geometrijski oblici paradigmi bia.
ARHE god. VII, 13/2010 (73–94)
MIRKO AIMOVI Faculty of Philosophy, Novi Sad
PLATO AND QUANTUM PHYSICS
Abstract: Philosophy of nature, as a theological system of knowledge on what φσις is, was developed within Plato’s Timaeus. It starts with ontology that paves the way towards mathematical cosmology and cosmogony, then to physics and zoogony, anatomy and empirical psychology, noetics, or logic of mind, which is demonstrated trough the work of mind and necessity, from being and becoming, creating of cosmos, planets, matter and living beings, to rational soul that understands that the soul of the world makes cosmos a living being. Therefore, Timaeus and Parmenides were the actual philosophycal inspiration of the arguments on the origin and nature of elementary particles in modern theories of quantum physics.
Keywords: phýsis, cosmos, elements, matter, space and time, motion, life, quantum physics
Primljeno 1.2.2010. Prihvaeno 10.3.2010.

Documents

PLATON I KVANTNA FIZIKA - arhe.ff.uns.ac.rs