RadoviMoji zivotni ciljevi.............................................................................................................................3

Jesen...................................................................................................................................................4

Kuca mog deke nekad i sad.............................................................................................................5

Doziveo sam nevreme......................................................................................................................6

Ljubav je divno cudo..........................................................................................................................7

Ne mogu da se oslobodim tog utiska..............................................................................................8

Menjamo svet.....................................................................................................................................9

Za ljubav ne za mržnju, ja sam rođena.........................................................................................10

Moj neprijatelj i ja.............................................................................................................................11

Istina ili laž........................................................................................................................................12

Ja kao naucnik.................................................................................................................................13

Doživljaj sa zimskog raspusta........................................................................................................14

Lik Marka Kraljevića u istoriji i narodnoj poeziji...........................................................................16

Hoce li buducnost imati junake......................................................................................................17

Moja zemlja - moja otadžbina........................................................................................................18

Kad ljubav pobedi mrznju...............................................................................................................19

Разочарала сам се........................................................................................................................20

САМОЋА..........................................................................................................................................21

ЛИЦЕ НА ПРОЗОРУ......................................................................................................................22

САМО ЉУБАВ................................................................................................................................23

Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави.............................................................24

Пре него што пођете да тражите срећу, проверите – можда сте већ срећни?................25

KAKO TREBA ŽIVETI? ŽIVI ŠTO LEPŠE, ALI TAKO DA TE NE BUDE STID.......................26

NE DIRAJ TUĐE RANE AKO IH NE ZNAŠ LEČITI....................................................................27

Моје импресије са школског распуста.......................................................................................28

MOJ TATA HEROJ..........................................................................................................................29

Зимина тужбалица.........................................................................................................................30

ЖИВОТ ЈЕ КРАТАК, А НЕШТО ГА СТАЛНО ОМЕТА.............................................................31

КАКО ЈОЈ ЈЕ ИМЕ..........................................................................................................................32

Kod ĉovjeka je ljubav tako velika da se zbliži i sa onima koje nikada pre nije video..............33

Пишем ти.........................................................................................................................................34

Шта животу даје прави смисао...................................................................................................35

ИЗ ЖИВОТА НАШЕ ШКОЛЕ........................................................................................................36

Мелодија мог детињства одјекује у духу детета- не желим да порастем.........................37

Љубавно писмо..............................................................................................................................38

ДРВЕЋЕ ЈЕ ВЕЧИТИ ПОКУШАЈ ЗЕМЉЕ ДА РАЗГОВАРА СА НЕБОМ...........................39

Kad bi progovorila moja klupa........................................................................................................40

Прича једне старе фотографије.................................................................................................41

Nije čovek ono što misli, već ono što čini.....................................................................................42

Сви смо ми заточеници “проклетих авлија”.............................................................................43

Stranac..............................................................................................................................................44

Zemlja ne pripada čoveku već čovek pripada Zemlji..................................................................46

Nismo ni deca ni odrasli..................................................................................................................46

Oči su ogledalo duše?.....................................................................................................................47

Moje novo drustvo...........................................................................................................................48

Pred jednim umetnickim delom......................................................................................................49

Збогом, идем да оздравим..........................................................................................................49

Opis moje dnevne sobe..................................................................................................................50

Lutam i sanjam.................................................................................................................................51

МОЈ ЂАЧКИ ЖИВОТ.....................................................................................................................51

Nikola Tesla, Moja omiljena licnost...............................................................................................52

Ceznem da ti kazem najdublje reci...............................................................................................54

Moc reci i jezika................................................................................................................................54

Prijateljstvo je rod koji se po dusi izabere....................................................................................55

Izumiranje srpskog jezika i cirilice.................................................................................................56

Moji zivotni ciljevi

   Tesko je reci da neko nema zivotni cilj. Svako ima neki san

koj predstavlja vrhunac njegovih zelja i dostignuca. Moj cilj je

da otvorim japanski restoran u svom gradu.

   Ne bilo kakav restoran, to mora biti ramen restoran. Znate,

ramen je brza hrana u Japanu ali samo zbog toga sto je za

njegovu pripremu potrebno 3 minute, inace je prepun zdravih

sastojaka i karakterise ga minimalna kolicina masnoce i

kalorija. Lepo je pojesti brzi obrok koji je pri tom zdrav, corbas

i vruc. Savrsen i u toplim i letnjim danima. Ali ne mozete

postati ramen majstor u svom gradu ili negde u Evropi. Za

takvo priznanje i zvanje morate otici u Japan. Najpre vas neki

priznati majstor koji vec ima ramen restoran riprema i

poducava kako da napravite svoj ramen. E sad, kazem svoj

ramen, jer ne mozete u celom Japanu pojesti dva ista ramena,

svaki kuvar ima svoju tajnu i primenjuje je u svojoj kuhinji.

Vas ucitelj ce da vas nauci kako se pravi ramen a sastojke

sami birate i pravite razmeru.  Takvih restorana nema kod

nas, nije obicaj kao prvo da brza hrana bude i zdrava. Bio bi

to jedini restoran takve hrane u mom gradu i svi bi rado

dolazili da probaju nesto takvo u nasoj zemlji.

   Ja cu svoj cilj sigurno ostvariti, jer kad nesto zaista zelite ni

Japan nije dovoljno daleko, pa cak ni jezik nije velika

prepreka. Pravi ciljevi su uvek ostvarivi.

Jesen

Jesen,jedan veoma neobican period godine.Taj prizor je veoma cudan.Mozda ce vam zvucati smesno,ali kada ja pogledam kroz prozor vidim neku vrstu magije.Ali,nije to ona carobna magija,vec magija prirode.Kada prodjem pored malog sljivaka,koji se nalazi nedaleko od moje kuce,vidim jednu od stvari koji zivot cine lepim.Suskavo lisce,svuda oko mene...Ranjiv zbog prelepog prizora,sednem ispod starog oraha,i gledam u nebo.Grane,na kojima su okaceni jos par preostalih lista,cine nebo mnogo lepsim nego sto je bez njih...Nebo je nekako opusteno,plave boje,ne bljesti kao u ostalim delovima godine.Bas je zato taj deo godine,najromanticniji.U jesen,ljubav cveta.Takodje,to je rajsko doba godine za spavanje.Sve je tako mirno,tiho i romanticno.Sunce se trudi da sto vise ispostuje jesen pa i ono prestaje da bljesti,i pocinje umereno da baca svoje zrake,solidne toplote ali carobnog izgleda.Mozda je jesen na neki nacin vestica,dodje rani nam srca prelepim prizorom,i onda ode,i izgubi se negde u buducnosti kao da nikada pre nije ni dolazila.

Kuca mog deke nekad i sad

Staze zivota preplicu se i razilaze,ali samo je jedna kojom se uvek vracam na mesto koje ne zelim da zaboravim,mesto puno uspomena.Kuca mog deke je moje utociste.U zagrljaju dekinog krila,nekad mi je izgledala ogromna,kuca koja je svetlucala na mesecini kao prelepa nevesta.Kao velicanstvena sila koja se mocno uzdize,poput kraljice na tronu.Nekada su svici svetlucali zlatnom svetloscu,culo se komesanje nocni stvorenja,koja su spremala da love ili da i sama postanu plen,ali tada....Tada nisam osecala strah a danas je tu kao moja senka.Danas nema svetla da osvetli visoke,uzane prozore moga utocista.Bas nimalo svetlosti nije bilo tu da prostre dobrodoslicu po mojoj terasi.Beli stubovi stajali su kao vojnici,cuvajuci veliku terasu ali niko nije otvarao vrata da me doceka.LJuljaska zacvile na lancu ali niko se nije izlezavao na njoj uzivajuci u mesecini noci.Ipak osecao se zvuk mog detinjstva,zvuk doma.Nekad sam trcala pvim sumama slobodna kao jelen.Sada,kada tu nema nikog opet sam dosla.Vrata su zakljucana.Okretala sam kvaku,i mislila,pusti me unutra.Srce je udaralo u grudima.Bila sam uplasena.Sada je muzika vetra bila gruba a svici ne svetle,svuda je samo tama.Drveca se nakrivilo,a grane su visile sa stabala i zaklanjale mi put do dekine kuce.Borila sam se da vidim nesto u tom mraku.Nema vise ni meseca da mi osvetli put.Okrenula sam se,ali tamo gde je nekad bila staza sada se nalazila velika trava i presecala mi put do mog utocista,do moje lepote doma.Izgubljena ,bila sam izgubljena negde u mraku u okrutnoj hladnoci.Pokusavala sam da zamislim sebe kako radosno skacem na noge kada deka donese korpu punu tresanja.Sedela sam na terasi i plakala,plakala za proslim danima kojih vise nema,za mojim utocistem u dekinom krilu.Mozda je kuca izgubila svoj sjaj ali u mom srcu dusi zivece vecnim sjajem.

Doziveo sam nevremeBilo je to prošlog leta. Osvanulo je lepo jutro. Sa drugarom Stevom sam otišao u park. Sportsko leto je počelo i pored bazena su se igrale utakmice.

Sedeli smo na mekoj travi, pili sok i gledali odbojkaški meč. Topli sunčevi zraci su milovali naša lica. Odjednom je počeo da duva snažan vetar. Savijao je tanke grane drveća, dizao prašinu i sitan pesak. Veliki tamni oblaci sakrili su sunce. Gledao sam kako se kreću i gomilaju na nebu. Smračilo se i počeo je jak pljusak. U daljini se čula snažna grmljavina. Munje su sevale i kroz kišu sam video samo njihov bljesak na nebu. Uplašio sam se. Sve se desilo brzo i nisam znao gde da se sakrijem. Čuo sam Stevu kako me zove. Potrčao sam prema njemu. Krupne kapi kiše su padale na moje lice. Sakrili smo se ispod jednog drveta i čekali da nevreme prođe. Ali ono nije prošlo. Zvuci groma bili su sve jači i jači, a vetar sve snažniji i snažniji. Kišu je zamenio grad. Ledenice, velike kao orasi, bušile su listove, lomile grane i glasno udarale u zemlju. Grane su padale sa drveća kao da ih neko seče testerom. Niz stazu u parku je tekao potok vode. I oko nas su se stvorile barice vode. Bile su prljave, pune ledenica, lišća i slomljenih grančica. Pozvao sam mamu telefonom, ali ona mi je rekla da sačekam da prođe nevreme i da odmah ugasim mobilni telefon, jer je opasno telefonirati kada oko tebe grmi i seva. Stajao sam sa Stevom ispod drveta sve dok nevreme nije prošlo. Vetar se stišao, grmljavina je prestala, a umesto grada padale su sitne kapi kiše. Krenuli smo prema izlasku iz parka, a tamo me je čekao me tata. Bio sam srećan što ga vidim. I on je bio srećan, jer sam bio dobro.

Doživeo sam nevreme i bilo je strašno. Nisam imao nijednu ogrebotinu, ali je ono je na meni ostavilo nevidljive tragove. Za nekoliko trenutaka sam saznao kako čudnu i promenjivu narav ima priroda koja nas okružuje. Bilo je to jedno neprijatno iskustvo i nikad ga neću zaboraviti.

Ljubav je divno cudoSta je to sto ljubav cini tako divnom?Sta to ljubav ima,da su ljudi toliko opsednuti njome?

Ona vam daje smisao zivota,rec zivot vise nije samo rec,ona ozivljava.Daje vam indentitet,osecaj da niste sami.Svi problemi su tako sicusni,kao da ne postoje,jer kad je ljubav prisutna kao da nista osim nje i ne postoji.Uz ljubav je lakse koracati,disati,boriti se,ziveti.Setim se trenutaka kada se nasi pogledi susretnu,oko tako zablista,kao da je izleceno od slepila,samo jednim pogledom.Dodir njenih mekanih prstiju kao da su satkani od svile,taj osecaj uzdizanja,osecaj svemoci,besmrtnosti.Dodir njenih usana ozivljavaju dusu,pokrece sve kao da ste tog trenutka udahnuli zivot u sebe.Taj osecaj za koji kazemo da je ekstremno dobar,a ustvari tako neopisiv,jer je rajskim silom duboko urezano u srce.Setim se prizora njene kose koja igra uz melodiju vetra,ti lagani rajski pokreti,melodija koja vam donosi ocaravajuci miris igraca,koji kao da su se spremili za poslednji ples.Snaga kad se drzite za ruke i koracate paklom,toliko snazni,spremni na sve prepreke,ta ljubav toliko zraci,toliko jaka,toliko jedinstvena,da sve pocinje da ozivljava oko njih.Ljubav je nasih pet minuta,svemoci,gde smo mi centar svemira,gde postojimo samo mi,a sve postoji samo zbog nas.Eh kad se setim tih carobnih reci "VOLIM TE",te reci koje se koriste tako lako,a imaju takvu moc,da treba pazljivo birati trenutak za izgovaranje tih reci.One daju nove nade i pune vas snagom za dalje koracanje strmim i paklenim putem,a lazno izrecene reci dovode do destrukcije.Dokaz moci dve reci.Ako su reci dve toliko mocne,mislim da je sve jasno koliko su onda osecanja mocna.Te reci kada je izgovorila prvi put,osecao sam se tako jako,a opet tako slabo,kolena su mi klecala,nisam telo uopste osecao,kao da je sve umrlo u meni osim srce koje lupa,tako mocno,kao kada se zavrsava Pavarotijeva najjaca opera,trenutak blistave tisine,a samo sledece sekunde otpocinje takva buka odusevljenih slusalaca,koji su prosto ziveli za tom melodijom.Svaka njena rec je melodija uz koju srce igra,ako ona stane,staje i srce!

Vec urezana lepa secanja prepuna osecanja,ocekuju zadnji otkucaj srca,kada ce ih pustiti,i da sa osmehom napustimo ovaj svet,da ponesemo ta secanja sa sobom,gde god isli,kako bi se ta secanja i osecaji nikada ne bi izgubila.

Ne mogu da se oslobodim tog utiskaZnate li onaj osećaj kada vam se krv sledi, a mišići zgrče od straha? Taj strah vam ostaje urezan u duši, i ne možete ga se tek tako osloboditi. Što više želite da ga zaboravite, to vas više proganja i prati, čak i pri nekom bezazlenom događaju, poput nestanka struje, on je tu.Te noći koračala sam dugom stazom koja je vodila dublje, dalje, ni sama ne znam gde. Negde gde se spaja mašta sa realnošću. I taman kada sam pomislila da sam se izgubila, tračak nade se probudio u meni, kada sam ugledala kuću izmedju dva trula hrasta. Što sam se više približavala, utisak se menjao, i to na gore.Kućica je bila jeziva. Krov je od silnih vetrova počeo da se raspada, a ivice kuće su bile obavijene odvratnim puzavicama i raznim trnjem. Odlučila sam da uđem unutra, jer u tom trenutku nisam imala drugog izbora.Hladna ruka nesigurno je krenula put starih trošnih vrata. Cijuk šarke stvorio je u meni dodatnu jezu.Iako je strah jedino osećanje koje je tada postojalo u meni, neka sila me je terala da napravim sledeći korak. Nisam znala šta da očekujem. Da li možda nekog niskog starca sa dugom, belom bradom, koji će mi pružiti utočiste ili nešto sasvim treće ???Ništa od toga nije bilo tačno. Prostorija je bila prazna. Mesečina koja se jedva probijala kroz trulu tavanicu davala mi je taman toliko svetlosti da mogu da vidim šta se tu nalazi.Pod, kao i sve ostalo u sobi, bilo je prekriveno prašinom koja se tu taložila godinama. Pažnju mi je privukao zid pun ordenja, diploma i ostalih priznanja. Kakvu li prošlost čuvaju ti predmeti ? Nije mi bilo potrebno dugo da shvatim ko je u stvari vlasnik kuće. Sve ove nagrade pripadale su lovcu koji se godinama ovde skrivao od hladnoće i raznih zveri.Od svih tih osećanja koja su se u trenutku pojavila u meni, sreća, strah i mnoga druga koja nisam mogla da opišem, odjednom je prekinulo pitanje? Gde je on sad?Nedugo posle postavljenog pitanja, našla sam i odgovor. Ustajao miris dolazio je iz sobe koju ranije nisam primetila. Radoznalost čini čuda.Više se nisam plašila, i bez trunke oklevanja sam ušla. Zatekla sam samo stari krevet, i nešto što ću svako veče imati u mislima: Beživotno telo starog lovca...

Menjamo svetČudan je ovaj naš svet! Ogovara te, a voli te. Pruža ti ruku, amrzi te. Ismeva plemenita dela, a pamti ih kroz vekove. Ali, ipak, svi smo mi naši, oni su moji i ja sam njihova i mi zajedno činimo svet.Hajde da taj svet malo menjamo! Menjati svet oko sebe znači menjati sebe, a kada promenimo sebe, a kada promenimo sebe, promenimo i svoju okolino, a samim tim menjamo i ceo svet.Svet je jedinstven. Indija, Nemačka, Amerika, Kina postoje samo na geografskim kartama. A te karte su izradili političari, moći ljudi. Mi smo mali i nemoći, ali ipak možemo menjati svet... Budimo planetarna bića,zaboravimo na Kinu i Ameriku mislimo na svakog kao na brata ili sestru, jer to mi zapravo i jesmo.u jednom boljem svetu neće više biti država, u jednom uzvišenijem svetu neće biti religija. Dovoljno će biti da budemo ljudi, ljudi plemeniti, spremni da pomognu i da budu pomagani.Jednog dana i to ćemo nadvladati, tada čovek postaje savršen.Tada ovaj svet postaje premalen za nas, tada su i zvezde naše i ceo univerzum.A kad postanemo univerzalni, ispunili smo cilj!

Za ljubav ne za mržnju, ja sam rođenaSuočiti se sa sudbinom, biti hrabar, težiti ka ostvarenju svojih ciljeva, iako su oni možda zabranjeni, biti izolovan od sveta u tami...hm, to mi liči na Antigonu.Razmišljajući o Antigoni, pada mi na pamet njena rečenica " Za ljubav ne za mržnju, ja sam rođena". Misli o njoj mi se množe i idu u nedogled... Iz ove rečenice izvukla sam pouku o ljubavi, o životu. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kad sebe celog damo jedino tada možemo očekivati uspeh. Svi smo mi pomalo Antigona...Svoju ličnost tek upoznajemo u teškim situacijama i tada uviđamo šta sve možemo da učinimo i na šta smo spremni. U životu postoji mnogo situacija u kojima nije zadovoljena pravda, neko nedužan strada iako nije kriv. Tako i Antigona iz ljubavi prema bratu, da bi ispunila Božije naredbe strada. Ali i treba navići na to da u životu ima mnogo ljudi kao Kreont. Njima se treba odupirati. Njih treba gledati sa prekorom i žaliti ih, jer su sebi dozvolili da postanu "kreontovci".Tada saznajem, da inače, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko se mogu odupreti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kažem "Za ljubav ne za mržnju ja sam rođena". Dok te kreontovci udaraju, ostani nerazrušivi greben, digni se iznad vremena kao Antigona, kao mi...

Moj neprijatelj i jaNeprijatelji? Tko su zapravo neprijatelji? Postoji mnogo odgovora na naizgled jednostavno pitanje. Jedni tvrde da pravi prijatelji ne postoje već da su to sve neprijatelji koji će ti kad-tad zabiti „nož u leđa“. Drugi pak tvrde da postoji onaj koji će ti znati,moći pomoći u svakoj situaciji,a zvat ćemo ga prijateljem. Nije lako sagledati tko ti je iskren prijatelj,a tko nije u gomili u kojoj se svakodnevno krećeš i družiš. Kako živjeti savršen život bez neprijatelja? Postoji li definicija za to? Vjerojatno bi tu definiciju napisao neki čovjek sa sijedom bradom filozofskog duha i još bujnije mašte.Jednostavno se život sastoji od neprijatelja koji će se slučajno ili namjerno „zalijepiti“ za nas. Vjerojatno i nas same neka osoba smatra neprijateljem,prijetnjom ili nešto slično. Kada govorim riječ „neprijatelj“ ne mislim na cijelu naoružanu vojsku već na prijatelje koji su odlučili prijeći da drugu stranu ili pak ljude koji mi nikad nisu bili baš nešto dragi kao ni ja njima,valjda. Samo čekaju da neka naša barem jedna mana dođe na vidjelo da podigne njihovu razinu sreće. Moji neprijatelji i ja svejedno često radimo istu stvar,zajedno brinemo o mom životu. Većina nas ljudi ima isti životni cilj; biti zadovoljan sobom,biti sretan,svidjeti se svima,biti zdrav,imati novaca na izvoz i tako dalje. Možda je i to razlog zbog kojeg postoji uopće neprijateljstvo?! Vjerojatno je i nastalo iz ljubomore i zavisti. Jednom prilikom čula sam jedan misao koji me potaknuo na razmišljanje;prijatelj sviju, nije ničiji prijatelj. Možemo obnoviti stara prijateljstva nakon neprijateljstva,stvarati nova,ali svačiji prijatelj je ipak previše. Neprijateljstva stvaramo i svojom iskrenošću. Nekima se ne sviđa što ne možemo iz društva u društvo mijenjati mišljenje i glumiti nekoliko različitih osoba pa imaju neke predrasude i divne komentare,ali nama se jednostavno neda raditi neke stvari samo kako bi nekome udovoljili. Ako ne želimo biti kakvi jesmo i sami sebi birati prijatelje koji će nas cijeniti zbog nas samih onda je lakše glumiti i cijeli život biti neka osoba koja ne postoji. Ali zašto? Samo zato što se bojimo što će drugi misliti o nama? Na kraju se ipak ustanovi tko smo zapravo,samo lažnjak. Izgubili bi i lažne prijatelje u koje smo cijeli život ulagali lažnog truda. 

I još nešto; Tko jer savršen? Bez neprijatelja i pun samo najboljih prijatelja? Nitko. Što je savršeno? Ništa. A zašto se svi onda trudimo postati nitko i ništa?

Istina ili lažNeki će reći da nije potrebno raspravljati o istini jer je ona i tako relativna i za svakoga drukčija. Drugi će pak reći da se svaka istina vrti uvijek oko laži, a ipak i najveća laž mora u sebi kriti dio istine da bi se mogla „prodati“ i uklopiti. Svaka laž ide nekako za nama. Branimo se od nje u strahu da će nas stići i otkriti ono najdublje u nama. Kao neki strah suočavanja sa stvarnošću, problemima, ali i čarima koje donosi. Od istine se pobjeći ne može, ona je tu pred nama i samo je pitanje vremena kada će isplivati na površinu i izaći na vidjelo. Često sa sobom nosi suze, razočarenja i krivo nam je što postoji. Pitamo se tko ju je uopće izmislio kad tako može uništiti čovjekovu sreću,a ponekad srušiti i najveće snove. Međutim, istina je ta koja donosi najljepše trenutke, predivne osjećaje koji izazivaju onaj poseban osjećaj i toplinu u srcu. Nema osobe koja će prema njoj ostati ravnodušna. Ipak, najteže je kada joj ususret izađe laž. Pokušava je zaustaviti, stane joj na put. Često ljudi i žele vjerovati u laž misleći da će donijeti nešto ljepše, da će poboljšati ovo vrijeme u kojem živimo. Možda i hoće,ali samo na trenutak. Ponekad je teško suočiti se sa istinom i umjesto toga govorimo svakakve laži koje će nam pomoći da „nahranimo tuđi ego“. Ponekad ih pričamo kako ne bismo povrijedili osobu do koje nam je stalo,a ponekad i sami ne želimo vjerovati u istinu; u realan svijet koji nas čeka kada sa sebe skinemo svoj najveći oklop – laž. Često nismo ni svjesni koliko ćemo osobu povrijediti, poniziti kada shvati da iskrenosti nema. Govoreći istinu i samo istinu možemo steći prave prijatelje. Jedino tako možemo zavoljeti sebe i druge i dopustiti drugima da nas vole zbog nas samih i samo na taj način uspjet ćemo prebroditi sva iskušenja koja nas čekaju. Ona mora biti na prvom mjestu,pa makar i trenutno bila satkana od boli. Ne govori se uzalud da je iskrenost najveća ljudska vrlina. Sve u svemu, kad si na strani istine imaš najjačeg saveznika.

Ja kao naucnikНикола Тесла био је проналазач. Данас, после две стотине година цео свет прича о њему. Како је то лепо. Умро је давно, а уствари живи вечно. Тако сам и ја маштала да постанем велики научник.

Мој проналазак би добро дошао целом свету. Могли би да га користе сви људи као што користе и струју. Очарала бих све мојим изумом.

То би био телепортал. Возећи се њиме сви би стизали брже на одређена места.

Ја га замишљам овако: црвен је, дугачак, врата су му широка, има десет точкића које држе шездесет шрафова у облику цвета. А на врху телепортала је плава кугла. Из кугле варниче искрице жуте, плаве, црвене, зелене, наранџасте... Када искрица дође у додир са земљом на том месту порастао би диван цвет.

Унутрашњост телепортала чинио би тепих по коме су жути лептири, са десне стране поред врата налазио би се тастер на коме би укуцавали место где треба да стигнемо; на плафону наранџаста сијалица која би засветлела када полазимо. У току свог кретања телепортал би имао необичан звук, звук који лечи болесне тако да реч доктор више не би ни постојала.

Људима би служио да их одвезе на жељено место. Откуцали би назив места, сијалица засветли и за кратко време смо на жељеном месту. Никада нико не би закаснио на посао, у школу, на састанке.

Мој изум би телепортирао само добре људе. Лоше би водио ни сама не знам куда, али их више не би било. Ратова више никада не би било и само би добро владало светом. Телепортал би се налазио у сваком граду и селу и сви би били срећни без обзира где живе.

Да би мој изум успео потрбни су људи доброг и великог срца. Потрбни су и научници који имају добру вољу. Знате, он не би смео да погреши. Могло би се десити да нас одведе на погрешно место. Зато треба још та се усавршава...

И ја ћу га још усавршавати. Можда моја машта једнога дана постане стварност, а ја велики светски научник и то жена!

Doživljaj sa zimskog raspustaBilo je hladno i...

Bilo je hladno i sniježno i kao i uvijek zimski raspust sam proveo kod babe i dede. Čitao sam knjige, ali najviše vremena sam provodio na snijegu. Jedino sam noću imao mira iako sam i u snovima bio na sankama.

Moje sanke su bile najbrže, njih su smatrali čudom tehnoke. Nevolje mi je zadavao plavokosi Aca koji je dobro uvježbao sankanje jer mu je staza bila pored kuće. Dogovorili smo se da jednog dana okončamo tu neizvjesnost i vidimo ko je brži na sankama.

Sva seoska djeca su se okupila na brdu i nestrpljivo se iščekivala trka. Sudija je umjesto zastavice, za štap privezao stari džemper. Dao je znak za start i nas dvojica smo jurnuli poput munje. Grčevito sam stezao rukama saonice da ne bih završio u jarku.

U jednom trenutku ispustio sam konopac i sankama pustio na volju. Sve se odigralo nevjerovatnom brzinom. Ostalo mi je samo petnaestak metara do drveta gdje je bio cilj. Protivnik je bio za petama pa je trka bila neizvjesna i dinamična.

Ipak, bio sam prvi. Sreća je bila neograničena. Za nagradu sam dobio luk i strijelu, koju sam odavno priželjkivao. Aco mi je pružio ruku kao fer sportista i čestitao mi na trijumfu.

Lik Marka Kraljevića u istoriji i narodnoj poezijiOvo je moj sastav koji sam pisao potpuno sam bez imalo pomoći za domaći i na kom sam dobio 5, želeo bih da ga pročitate:Neki kažu da je bio pravi nadmoćni junak, a neki pak tvrde da je on samo plod mašte srpskoga naroda i da je bio samo običan vojnik naše vojske. Ne znam šta je sa njim bilo, ali volim kad mi neko priča o njemu...Naš narod ima puno lepih pria i epskih pesama o nekim događajima i junacima u Srbiji. Bez obzira da li su istinite ili samo izmišljene, one čine našu kulturu i istoriju. Isto tako imaju mitovi i o Marku Kraljeviću, našem najvećem junaku. U njima se govori kako je posedovao veliku psihičku i fizičku, kako je protivnicima ledio krv u žilama i kako su njegovi saborci imali veliko strahopoštovanje prema njemu. Narodni pevači vele da je on mogao sa jednim mačem da pobije 40 Arapovih sluga i da je mogao da podigne i baci vola sa jednom rukom, da uhvati i skoro na smrt prebije vilu Ravijojlu i kad ga je Arap udario sa buzdovanom 4-5 puta i da mu ništa nije bilo. Ponekad se zadivim kako je sve mogao to da uradi, ali ipak je to nemoguće. Istoriski nalazi tvrde nešto drugačije. Kažu da je bio sin kralja Vukašina. Krunisan je 1371. godine posle bitke na Marici i kad je knez Lazar Hrebeljanović podigao tada moćni Kruševac. Njegov dvor i prestonica ujedno su bili u Prilepu (tadašnja Srbija, sadašnja Makedonija). Turci su mu dali teritoriju kojom je gospodario, a za uzvrat morao je da bude turski vazal koji im je pomagao u borbama za nove teritorije. Kada ne bio boj na Kosovu, Turci mu nisu verovali i nisu mogli da se pouzdaju u njega (mislili su da će da se bori na strani Srba) zato nije ni išao na Kosovo. Ne mogu da ne zaboravim da pomenem i Šarca, Markovog Konja. U nekim krajevima se pripoveda da ga je dobio od neke vile, a negde da ga je kupio kod nekih kiridžija. Pre njega je imao puno raznih konja, ali ni jedan nije mogao da ga nosi pa kad je video Šarca, šareno gubavo muško ždrebe, učinilo mu se da će od njega postati dobar konj. Da bi testirao da vidi da li je dobar, uzeo ga je za rep i omahne oko sebe i Šarac se nije ni mrdnuo, onda ga je kupio, izlečio od gube (to je teška bolest zbog koje izlaze kraste na koži) i naučio da pije vino. Isto tako i za smrt Marka se ne zna baš tačno. Neki kažu da ga je u Rovinama 1395. godine ubio karavlaški vojvoda Mirčeta zlatnom strelom u usta, kad su se Turci borili protiv Karavlaha. Drugi kažu da se šarac zaglavio u nekoj bari kod Dunava i da su obojica propali; u Negotinskoj krajini kažu da je to bilo u nekoj bari blizu Negotina ispod izvora reke Caričine i da sad ima tamo bara i zidine od stare crkve koja je podignuta na Markovom grobu. Treći pak kažu da se u boju prolilo puno krvi, pa je Marko podigao ruke i rekao "Bože šta ću ja sad!?" I bog se smilovao i preneo i njega i Šarca u neku pećinu u kojoj sad obojica žive: on zabodavši svoju sablju pod gredu ili je udarivši u kamen legao te zaspao. Pred Šarcem se nalazi malo mahovine i kad je pojede Marko će se probuditi i spasiti Srpski narod. Jedni govore da je u tu pećinu pobegao kada je prvi put video pušku i pošavši da je ogleda, da vidi da li je istina o tome što pričaju, upucao je sam sebi dlan, pa je rekao: "Sad ne pomaže junaštvo, jer i najgora rđa može ubiti i najboljeg junaka".Posle svega ovoga ja sam shvatio da je on grubijan mekog srca i da je on uvek pomagao ostalim ljudima.

On je simbol junaštva srpskoga naroda i da ako su sve to samo obične izmišljeneprie da treba da se ima poštovanje prema njemu jer sam iz pesama o Marku naučio dosta toga: Kako treba pomagati ostalim ljudima u nevolji, kako se živelo i ratovalo pre i još mnogo toga.

Hoce li buducnost imati junakeJunak je osoba koja je hrabra,borbena i spremna da da svoj zivot da bi zastitila drugu osobu,osoba koja je spremna da umre za svoju drzavu,osoba koja kada se nadje pred nekim teskim zadatkom svojom mudroscu i sposobnoscu resi taj zadatak lako i brzo.Nekada je bilo mnogo junaka koji su svim srcem branili svoju otadzbinu,a da li danas postoje takvi junaci?U danasnje vreme ljudi smatraju razlicite osobe junacima.Za navijace to je igrac koji je doneo pobedu njihovom klubu,ili pak trener koji je njihov klub ucinio tako dobrim.Za neke ljude junaci su politicari koji vode drzavu...Vatrogasci,recimo rizikuju svoj zivot za zivot drugih ljudi,doktori spašavaju na hiljade beba,dece,majki,oceva i staraca,domovi za napustenu decu cuvaju,hrane i vaspitaju mnogo dece koju su roditelji napustili...Danas mnogi cine dobra dela,ali ponekad se pitam da li je to dovoljno da se smatraju junacima?Junaci su sva dela zbog kojih se smatraju za junake cinili zato sto su bili plemeniti i dobri u srcu,a danas je razlog toga jedan-NOVAC.Da li mozemo smatrati junacima osobe koje cine plemenite stvari zbog novca?Mislim da ne.Ali to ne znaci da buducnost nece imati junake.Ne zaboravimo na hiljade i hiljade vojnika koji ostavljaju porodicu,i svoju decu da bi se borili za drzavu.Oni znaju da kada odluce da odu u rat mozda vise nikada nece videti osmeh svoje dece,ili biti u svom toplom domu,a ipak pristanu na to.Ali takodje znaju da iako izgube zivot,da ga gube za svoju otadzbinu i za sve ljude u njoj.A tu su i ljudi koji se bore za prava drugih,ljudi koji siromasnima obezbedjuju dom i normalan zivot bez ikakve koristi za sebe,ljudi koji daju zivot da bi neko drugi bio srecan...Bas zbog svih ovih ljudi,koji su plemeniti i hrabri kao i junaci nekada,buducnost ce imati junake kojima ce se svi ponositi.

Moja zemlja - moja otadžbinaDok sam razmišljao o ovoj temi, ne znam ni kako ni zašto, setio sam se japanskog filma „Princeza Mononoko“. Današnji sastav posvećujem Japanu, zemlji izlazećeg sunca i njihovom velikom srcu. U počast poginulima u cunamiju i nuklearnoj havariji. Nema inspirativnijeg filma koji bi odgovarao trenutnoj situaciji u Japanu i prirodnoj katastrofi koja ih je zadesila, da im ulije novu snagu i vrati veru.

Zašto baš Japan? Pa nekako, svaki put kada bih pomislio da imam početak i uzeo olovku da skiciram, gubio bih inspiraciju i vraćao bih se na razmišljanja da, ako je tačno da je dom tamo gde mi je dobro, kako onda da pišem o otadžbini a da to bude pozitivno, da se oseti optimizam. Kako kada je oko mene sve sam nerad i bahatost, kada ni kao dete ne mogu da zažmurim i zatvorim oči dovoljno jako da sve to ne vidim i ne čujem, onako kako mogu moji vršnjaci iz te tako blizu a tako daleko Evrope? Kako kada znam da će bahati vozač koji je pre par dana na pešačkom prelazu ispred škoje povredio moju drugaricu, verovatno uskoro biti na slobodi? Pokušavam da izvučem neko pozitivno, patriotsko osećanje ali teško ide. I sastav je zapeo, nikako da počnem.A onda kao spas, Princeza Mononoko, davno odgledan film. I Japan, zemlja savršenstva i dobrog života. Divni ljudi koji su znali da pomognu i nama, malima, za koje možda nisu ni znali gde se na mapi nalaze. I sve to ode u danu, zbrisano neumoljivom snagom prirodne katastrofe.U ovom trenutku osećam da je Japan moja zemlja i moja otadžbina. Zaista snažno želim da im dam parče ove naše bašte na Balkanu. Komad sirove zemlje stotinama godina gažene i zanemarivane, ali ipak zelene i manje-više zdrave zemlje. Da dođu i donesu svoj rad, znanje i dobrotu, da nas nauče da radimo, da očistimo naše reke i parkove, da ne gazimo decu po ulicama, da ne gazimo i otimamo već da sačekamo u redu za sadnice trešnje, pa da svako dobije svoju.Da moja zemlja bude i njihova otadžbina sada kad više nemaju svoju.

Kad ljubav pobedi mrznjuNajplemenitije I najdragocenije osecanje podareno coveku je ljubav. Nikakvo zlo se ne moze izroditi iz iskreno negovane I ciste ljubavi. Ta emocija pleni, stvara I uzdize nas do visina, a kako bi drugacije leteli da nije krila ljubavi. Ali cak I ova lepa emocija ima svoju suprotnost zvanu mrznja. Surova podela.Iako se istinski trudim nisam u mogucnosti da shvatim sta znaci mrzeti, Kazu da je granica izmedju ljubavi I mrznje tanka, I da se u odredjenom momentu lako prelazi. Ja ne delim to misljenje, ako nekako volis na pravi nacin, kako ga nakada mozes mrzeti? Nikakvi postupci, izgovori I razlozi ne mogu opravdati onoga koji mrzi. Mi samo zaboravljamo na sve lepe trenutnke koje smo proziveli zahvaljujuci toj istoj ljubavi zbog koje smo spremni da mrzimo. Covek sve nosi u sebi I sa sobom. Zasto uzimati otrov I gorcinu, a toliko je slatkihh nektara svuda oko nas? Svi smo zedni I zeljni ljubavi. Treba samo naci izvor, rosu u travi, kapljicu na listu.Sve sto je dobro na ovom svetu dolazi od ljubavi, ona je pokretac, ona je vodja, ona uvek zna pravi put. Mrznja sputava, manipulise, unistava, gura nas na dno. Siromasi nas duh, osakacuje ga, obezvredjuje nas kao lisnosti.Snaga ljubavi razgradjuje kamena srca, rusi granice. Najlepsi stihovi , romani, pesme, najke napisane su na temu ljubavi. Nijedno delo nije zasnovano na temeljima mrznje I zla. Ako volimo mozemo da stvaramo, da napredujemo, da prevazilazimo, da se borimo I pobedjujemo. Mrznja je oskudna, suvisna I nepotrebna emocija u nasim vrednim I velikim zivotima. Zar cemo svoje postojanje podrediti I usloviti necim za sta smo sigurni da nije vredno?Mrznja je do te mere negativna da je tesko o njoj I pisati. Mrznja je bolest koju treba leciti ljubavlju, kada je pobedimo onda smo izleceni...

Разочарала сам сеОдувек сам веровала људима, сматрала да сви они који су увек били поред менекад смо излазили, док смо се дружили, били неозбиљни и нисмо имали велике,праве проблеме, бити ту и када одрастемо и схватимо да живот није баш лак.Брзо сам се везивала за људе и често са трудила да не видим њихове мане. Али,све се то променило пре три године када се у мој крај доселила једна, сада већдевојка. Веома брзо сам се спријатељила са њом, а још брже је успела да ми улијеповерење. Била је уз мене када је требало да јој помогнем да се што боље уклопи,да упозна неке нове људе, али када год имам неки озбиљнији проблем, она илиније имала времена за мене или би увек скретала са теме, а ја сам, не знам зашто,увек осећала потребу да морам да је саслушам, па ако знам на који начин, ипомогнем. Никада ни од кога, па ни од ње нисам тражила ништа, осим тога да мебар саслуша када ми то треба, а она ми је, наводно, била најбоља другарица. Иакосу ми сви говорили да сам се променила, нисам хтела да поверујем у то, вероваласам њој. Трпела сам то две године и на крају „пукла” због ситнице. Тада сам серазочарала и у себе, а почела да сумњам у људе. Али, сви они који су миговорили да сам се променила, били су ту. Упознала сам и нове особе које су опету мени створиле позитивне мисли, али убедили ме и поступцима да ће увек бити туза мене. Свима њима сам захвална, јер сам уз помоћ њих почела да савршенопроцењујем људе.Много пута сам се разочарала, али из овога сам највише научила, и сада вишеценим мишљење људи до којих ми је стварно стало и који су успели да ме убедеда ће увек бити ту.

САМОЋАШто се више повлачим у себе,све је више отрова у мени...Чедо Ђурђевић

Гледам кроз прозор. Непрегледна бјелина је свуда. Снијег пада већданима. Напољу је хладно и нигдје никог нема...Моја самоћа постаје већа у оваквим данима, хладним, празним...Ноћима је још теже. Више ми ни књиге, ни филмови, не могу помоћи.Све ми је теже и теже бити сама. А мислила сам да ћу моћи, да ми никоније потребан. О, како сам се преварила! Самоћа и немир у грудимарасту и више ме не напуштају. И у маси људи, и док сам са пријате-љима, они су ту. Као да нисам дио овога свијета. А што је најгоре,одавно је тако...Људи су ме давно разочарали и с њима сам покидала готово све везе.Временом, мој презир према људима је све више и више растао. Отуђе-ност је тешка, али изгледа да је то терет који морам да носим, јер и дажелим, не бих се могла промијенити, никада не бих могла опростити љу-дима то што су такви какви јесу. Не бих им могла опростити њихове се-бичности и подлости, никада им не бих више могла вјеровати – толико јегорчине у мени. Али, упркос томе, никада не бих могла повриједитиниједно људско биће...Знам, због свега тога, осуђена сам на самоћу...

ЛИЦЕ НА ПРОЗОРУБлиставе капи кише су клизиле кроз ваздух и падале на влажно тло. Свјет-луцави кругови су се појављивали на површини зелене ријеке, баш као да сенебо играло са водом повлачећи и бацајући невидљиве коцкице на ненацр-таној, бескрајној, воденој шаховској плочи. Брзо ће зима. Ваздух већ полакопостаје хладан и сув. Храпав и безличан. Брзо ће заледити ону шаховскуплочу и брзо ће нестати топлине његовог даха. Снијегом ће покрити град ибациће бијеле пахуље на један прозор...Једно ће лице тужно погледати у њих, додирнути их руком и вратити се ухладну собу у којој је ватра у камину тек почела да пуцкета. Лице ће успореноузети покривач и сјести у стару фотељу пресвучену карираним платном. Спо-којно ће склопити очи и покушати да се утјеши неким давним сјећањем. Даугуши сав бол и све безнађе...Сјетиће се свог старог краја, блиставе, мирисне кише, првих сњегова, житнихпоља. Сјетиће се брижног лица своје мајке и опојног мириса дједовог воћњака.Сјетиће се укусног бакиног хљеба...Ватра ће се разгорјети. Топлина ће пружити своје ватрене руке и додирнути лице уфотељи. Оно ће прогледати. Биће опет бачено у овај свијет. У празну собу, хладнуод тишине и поред ватре. Ништа њега угријати не може. Схватиће да је сам.Потпуно сам и напуштен... Тада ће опет склопити очи и покушати да чује својеизморено, рањено срце. И слушаће га мирно. Бројати откуцаје. Један, два, три,четири... А онда више неће чути. Коначна тишина... Погледаће у своје беживотнотијело с висине. Заплакаће и помислити: Хоће ли видјети да ме нема? Да ли ће намене помислити и пустити сузу за мном? И снијег је загрлио град. Једно тужно лицеје погледало у пахуље на прозору и додирнуло их остарјелом руком...

САМО ЉУБАВЉубав . . . то је најљепша ствар у нашим животима, не битно када се догодила,она је природна, али у исто време и необјашљива, неочекивана и изненадна. Многиљуди мисле да љубав не постоји, али тачно је да већина људи који имају таквомишљење, о љубави, уствари себична. Ја лично не мислим тако, јер онај кодоживи праву љубав он чак не зна ни шта то значи. Многи од нас пате збогтакозване „забрањене“ љубави. Такође, особе којима љубав није узвраћена, миследа је “смак света“, и затварају се, што је скроз супротно мом мишљењу. Ја мислимда је најбитније уживати у томе, борити се за ту љубав и ту особу, јер јенајбитнија нада и стрпљење. Ипак када се надаш и бориш за нешто што ти једраго, на крају га обично и добијеш. Када га добијеш све твоје патње, слутње инадања падају у воду, а долази оно неочекивано, љубав! Моји вршњаци, барвећина њих, се разочара у љубав, мисле да се никада више неће заљубити …Такво мишљење нас чини затвореним за комуникацију са другим особама. Чакговоре да су ружни, и не разговарају о својим јадима, патњама, чежњама,слутњама … Ја лично мислим да је свако леп на свој начин !!! Ипак, треба иматипријатеља који ће ти пружити љубав и подршку у твојим авантурама, неко ко ћенам помоћи да се извучемо од злих мисли и дела. Самоћа и туга су великипратиоци љубави, ѕато су нам потребне подршке. Али морамо бити оптимисте, јерсваки дан је занимљив на свој начин, на сваком кораку може да нас задеси неканова љубав! Волети некога је исто као и читати неку лепу књигу, роман, ићи убиоскоп … Али, најбитније је да та особа коју волите, воли вас. Јер како људикажу: „Волите некога и тај неко ће кад-тад заволети вас!“. Наши животи били бибезвредни или празни и неиспуњени без љубави. Маштања, праштања, слутње,чекања, чежње … Али ипак се слажем: „живот је чудан, када особа коју волитеније ту', и када живис међу толико људи, а мислиш на ону која не мари затобом !!!“. Живети за љубав има смисла, не важно да ли је то пријатељска љубавили искрена љубав између мушкарца и жене, јер они који се воле, богати су.Љубав је богатство !!! Као што сваки осмех улепша дан, тако и једна маласитница, као што је љубав, улепша цео живот !!!

Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави27. јануар. Хладно и снежно зимско јутро. Са оближњегзвоника разлеже се уједначен, блажени звук. Миристамјана, упаљених свећа и побожни жамор у црквенојпорти буди у мени носталгију за старим временима.У школама весеље, разиграност. Слави се школскаслава! „Зар се само на данашњи дан слави Савино име?Зар није право пред Богом и људима да га се сталносећамо, да се трудимо да макар мало живимо животсличан његовом? Зар су узалудне жртве које Сава принесеза спасење целог српског рода, те смо посустали изастранили на стази праведног и човечног живота!? Гденам је нестала људскост и брига о другима?”„ Свети Саво, помози! Помози српској деци да израстуу честите и поштене људе какав си и ти био! Подај нам,Саво, мало твоје мудрости и човекољубивости, твоједарежљивости и братске љубави, твоје способности дамириш завађену браћу и народе, чуваш наше Српство иволиш све људе: несрећне, болесне, сиромахе, племиће,владаре, старце и децу - све подједнако! Покажи нам,наш духовни вођо, прави пут! Покажи нам пут истине иправде, пут знања и одрицања, пут братства и слоге!Просветли наше животе и огреј нам срца топлим зрацимаХиландарског сунца! Врати Српство тамо где су његовикорени и духовни темељи! Подај нам још Жича, Студеницаи Милешева! Описмени неписмене, излечи болесне,подај вид слепима и онима који не желе да виде,смекшај најтврђа срца, усрећи несрећне као што си многопута за свога живота! Уједини православце, католике,муслимане и Јевреје, све твоје поштоваоце, као некадакада се поклањаху твојим моштима у Милешеви! А српскомроду подај мира, слоге, знања, љубави, порода исреће.”Много је векова, буна, недаћа и стрепњи прошло одСавиног рођења и много ће их још проћи, али његов лики дело остаће први, прави и једини источник српскедржаве и духовности.

Пре него што пођете да тражите срећу, проверите – можда сте већ срећни?Кроз живот сваког човека прође милион различитих ствари и осећања.Нека изазивају бес, мржњу, тугу, разочарање, а нека и оно најлепше,срећу.Свако би волео да се у њему рађа само осећање среће, али у реалномживоту то није увек могуће.Ипак, пре него што пођемо да тражимо срећу и више од живота, требада се запитамо да ли смо срећни или не, и да ли се можда понашамо себичнои нескромно тражећи велике ствари.Хиљаде људи на свету нема оптималних услова за живот, за рад. Хиљадедеце нема сопствени кров над главом, храну, услове за један нормаланживот, рад, образовање, а никоме се не жале, задовољавају се, и оним занекога, јако малим стварима.Ја увек тежим ка нечему бољем, тежим ка нечему вишем и тражимпуно, па неретко будем незадовољна. Ипак, некад застанем и размислим.Можда сам тражила много, а то није могло да се оствари. Покушавам тадада пронађем све ствари због којих сам срећна. Све ствари, мале и велике.Пре него што човек пође да тражи праву срећу, треба да се врати усадашњост, да завири више у свој живот и сагледа шта уствари има уживоту.Када упоредим свој живот са животом појединих особа, схватам дауствари имам оно што желим, односно оно што би требало да има свакаособа за нормалан живот, и схватам да се у животу све стиче на овај илионај начин.Неке ствари су пролазне, неке трају сувише кратко и пролазе јако брзо,баш када нам је најлепше. Због тога треба да уживамо у ономе што имамо,па макар то биле и ситнице, јер кад – тад схватимо да често нисмобили у праву и да смо и сами криви за одређене моментенезадовољства.Човек се учи док је жив, често и на грешкама, туђим и сопственим. Јаучим да у животу ценим мале ствари, јер како кажу – ситнице животчине.

KAKO TREBA ŽIVETI? ŽIVI ŠTO LEPŠE, ALI TAKO DA TE NE BUDE STIDŽivot je buktinja i beskrajno prostranstvo, koja sa sobom nosi mnogo toga, uzima i daje.Ne može se živeti van stvarnosti, sadašnjosti, kako mnogi zamišljaju, skrenu sa životnogputa, padnu u provaliju i nikada se, na žalost, ne oporave. Svet je okrutan, surov,korumpiran, nezdrav. Zašto ući u svet narkomanije, alkoholizma, kriminala? Zašto?Jednostavno, život je lep sam po sebi, mi ga možemo učiniti lepšim, a ne mračnijim,surovijim. Danas su ljudski umovi potpuno uništeni. Možda je za to kriva današnjica,društvo a možda i mi sami. Razmislimo.Život treba živeti punim plućima, udisati samo zdrav vazduh, a ne supstance koje nasčak mogu odvesti u smrt. Zašto je svet tako nezdrav? Zato smo krivi mi, i samo mi.Život se rađa čist, a mi ga krojimo prema nama. Živimo lepše, igramo za život! Pitam se;Zašto u našoj zemlji nema više sportista, humanih, srećnih, ispunjenih, zadovoljnih ljudi?Upravo zbog nas. Zašto se ne baviti nekim sportom, putovati po svetu, istraživati noveživotne mogućnosti, živeti kao da je svaki dan poslednji? Čovekova duša bićeispunjenija, prozročnija, bistrija, toplija, a život će buktati, biće lepši. Na uglu svakeulice leži neki maloletnik u alkoholisanom stanju. Zbog čega sve to? Pa taj isti maloletnikće sutra biti roditelj, davače nekome primer, učiti ga zdravom životu, davaće savete!Kako kada je njegova mladost uništena, utopljena alkoholom! Naravno, stideće se svojihpostupaka, ali tada će biti kasno. Sve više učenika konzumira cigarete, tone u svet dimasamo da bi ispao „faca“ u društvu. Pa zbog čega sve to, zašto uništavati čist,neiskvaren život koji nam je dat? Naravno, ima mnogih surovih, istinitih i intrigantnihpriča koje ruše kulu karata života. Na žalost, sruši li se jedna životna karta, sa sobom ćenositi i drugu u provaliju. Živimo pre svega zdravo, napunimo svoja pluća čistimplaninskim vazduhom, a ne dimom cigareta.Živimo za nas, a ne za druge. Sklanjajmo se iz okrutnog društva zaobilazeći taman svet.Otisnimo se u svet okeana, mora, beskrajnog plavetnila, prepustimo se zdravomokruženju, prirode zvezdama. Malo nam treba da život učinimo lepšim. Svaka sitnica jedovoljna, jedna latica ruže, jedan sunčev zrak. Nije okrutan svet, već smo okrutni misami, sebi nepoznati. Otisnimo se u životne lepote, prepustimo se pesmi ptice, dečijojigri i osmehu, talasima mora i okeana. Udahnimo vazduh punim plućima, živimo zasadašnjost i budućnost, za pesmu i igru, smeh, živimo za sebe, a ne za druge!

NE DIRAJ TUĐE RANE AKO IH NE ZNAŠ LEČITIPraskozorje svečnog jutra..., čvek žvi danas za sutra. Jutro sviće, a noć odlazi, a sunce sepovija iznad i opet zalazi. Na poljima rosa, bistra i sveža, zora budna i spremna.Čovekova rana na srcu, kao osušena krv, ne može se oprati ni izbrisati, i tako iz dana udan. Ona je kao tugom okovana za čovekovo srce. Ne uveravajmo sebe da se rana nemože zaceliti, jer kad izbije mlada, fina koža, zaboravlja se na staru. Nemojmo dasami u sebe rasplamsavamo vatru koja drugog neće dohvatiti, a kamoli opariti. Ne vredipokušavati menjati tok reke navike, jer nas može lako poplaviti. Zato i ne valja diratituđe rane ako ih ne znaš izlečiti, ako ne znaš kako pomoći. Čovek je nemoćan da se boriprotiv sila prirode. Svako biće ima svoju sudbinu, onako kako mu je zapisano da živi, aod njega zavisi da li će izabarti pravi put... jer nekad postoje dva puta, a na čoveku jeda odluči kojim će krenuti. Isto tako mora da snosi posledice za svaku grešku u svomživotu. Ponekad se pitamo zašto čovek gubi voljeno, zašto kasno shvata koliko vrediizgubljeno, zašto rane ne možemo zaceliti, nego nas peku, dugo godina, ostavivši trag unašim životima. Često se trudimo da pomognemo i razumemo druge, ali nije to lako. Nemožeš razumeti nekoga ako nisi doživeo slično, ako nisi dotakao dno života, ako mislišsamo na sebe. Moraš da se spustiš na zemlju, da se staviš u drugi položaj, da sagledašdelo srušenog života te osobe. Malo je osoba koje to razumeju, koje mogu pomoći...Zato ne diraj tuđe rane ako ih nećeš izlečiti, ako ne znaš kako da pomogneš. Nesažaljevaj osobu jer joj time nećeš pomoći, jer je ključna stvar razumevanje. Ipak, čak iako nekog upotpunosti ne razumeš, a želiš da mu pomogneš, pruži mu podršku, budi tu ublizini kada mu zatrebaš, njoj ili njemu, bilo kojoj osobi, jer srce je jako da dosta togaizdrži ali ne i da se opet bori na istom polju, sa osveženim starim ranama. Ne možečovek da dobije dva puta istu bitku u ratu, kao ni da se suočava sa istim tragičnimdogađajima u životu. Ako uspeš da sagledaš razoreno delo ljudskih života, bićeš jedanod retkih razumnih osoba, moći ćeš da pomogneš. Nije potrebno biti pametan i bogat,bitno je biti relan i imati veliko srce, da pružiš ljubav i podršku, jer su to dva ključnaelementa osećaja.

Моје импресије са школског распустаРаспуст је као сан, баш кад је најлепше, нађе се неко да нас пробуди и све то прекине,али нам остају сећања на њега као нека утеха и нада да то није заувек изгубљено и да ће сеопет десити. А та сећања су можда и најлепши део света, јер у њима нема оног ружног инепристојног што се можда догодило... Она су присутна, а и помало лажна... Почињу гласовима.... Брано! „ Ево ме!“ , а на гласове се надовезује и слика. Покрети, простор, време... Поново све тече.Док идемо на центар схватам да више нисмо они исти клинци, који причају вицеве и глупирају се, несвесно, корачамо кроз живот. Гласни смо и људи се окрећу за нама, а чујемо и неки коментар, не баш леп,вероватно добронамеран (-ха). Ипак стигнемо некако и до центра, седнемо у школско двориште, на хладнебетонске степенице и натсавимо са причом. Људи нас чују, а не виде и то је најлепше од свега. Лепше и досеменки, чипса и сока, који безвољно довучемо, а сложно поједемо и тако свако вече. Увек иста прича, у векдруштво, исти сок, исти чипс и сваки пут лепши смех и никад не досади.Тако све тече до сеоске славе, а онда дођу рингишпили, лицидери, кокице и шећерна вуна. Али у овогодишњесећање о слави, умешала се и једна балерина. Не мала и слатка балерина, у розој хаљини и малим сатенскимбалетанкама. Не ова је велика и страшна и због ње деца вриште када почне своју игру. Покушали сује укроте и да не вриште, али није им успело. Покушала сам и ја. Села сам јој на сукњу, затворила сеи храбро сачекала да крене. Полако је почела да се окреће и да се подиже, није било страшно, пустиласам руке и почела да се смејем, онда је она чула мој смех и осетила да је се не плашим и почела брже дасе окреће, да цима, напред, назад, заустављала се, па опет почињала да се окреће. Била је страшна. 

MOJ TATA HEROJLjudi kažu da o životu najviše znaju starci i deca, i da je život oštar kao sečivo. Idući potakvoj ivici čovek je zver kada mora, melem kad ume, a junak kad sme. Život je punizazova, junaci su tu među nama. Oni ne govore o sebi, o njima govore njihovi postupci idela.Bila je to ona nesrećna, devedeset deveta. Sa sedam godina nisam znao šta je rat, alisam svuda oko sebe osećao zebnju i strah. Oca danima nisam viđao. Ponekad bi naišaoda obiđe sestru, mamu i mene i uvek je bio ozbiljan i nosio je šlem i pušku. Govorio je daće sve biti u redu i da se ne bojimo. A onda je neizvesnost prešla u stradanje. Bombe subile tako stvarne i padale su blizu nas. Drugo veče bombardovanja...Ništa se ne čuje od aviona i silnih eksplozija. Svi ćutimo i čekamo. Čekamo da to jednomprestane. i ne pomišljamo da nešto može da nam se desi. A onda odjednom sve sezatreslo i sve je zasvetlelo. Goreli su rezervoari u kasarni. Avioni su otišli, vatra se širilaka kućama u selu i zgradama oko rezervoara. Iznenada je u kuću ušao moj otac. Sećamse da je bio bled i da je na brzinu rekao majci da je jedva izvukao živu glavu. Izašli smonapolje i videli razbuktalu vatru. Bilo je tu dosta ljudi i vojnika. Pogledao sam u oca i prviput video kako mu se suze slivaju niz lice. „ Gori naša zgrada“, tiho je rekao vojnicima. Aonda se kroz noć prolomio njegov odsečan glas: „ ko je dobrovoljac da idemo da gasimovatru?“ nije tu bilo razmišljanja, kolebanja. Svi vojnici i starešine su kao jedan poleteli ukamion i otišli u vatrenu noć. Vodio ih je moj tata.Dugi sati čekanja. Vatra se stišavala, gotovo je nema više. Da li je moj otac živ?Počinjem da plačem, a onda čujem zvuk kamiona. Izlazi moj otac, crn, čađav, ali živ. Iostali su živi i nepovređeni. Čuo sam vojnike kako pričaju da je moj otac uleteo u vatruda iznese aparate za gašenje požara, da su mislili da se neće vratiti živ iz vatrenestihije. A on evo ga živ ispred mene stoji sa opekotinom na obrazu i u ruci drži sliku nasčetvoro i mali drveni bager, poklon od jednog vojnika. Skroman kao i uvek, rekao je dato nije ništa.Počelo je da sviće. Tatin kamion je otišao prema planini. Nešto u meni je htelo da pukneod radosti, hteo sam da viknem, da plačem, da se smejem. Hteo sam celom svetu dakažem da je moj otac heroj. Posle nekoliko dana moj otac je otišao u Beograd da pravipoložaje za odbranu grada. Sa jednog njegovog položaja oboren je čuveni „nevidljivi“.Srećan sam što je moj otac takav, skroman i hrabar. O njemu govore njegova dela ipostupci i jedna mala crvena kutija koju moja majka čuva na posebnom mestu. U njoj senalazi orden za hrabrost koji je dobio za zasluge u odbrani zemlje.

Зимина тужбалицаВалкире што јашу преко небеса, шум бијелих крила, сиве ледене очи иза облака исумрак што прождире боје и тонове... На згрчену земљу пала је пахуља...затим још једна... затим још једна... Сав рај смрзнутих херувима је заплесао над леденимпаклом слабости и мржње. У тихом, лаганом валцеру, дјевичански лептири плачу занама. Окрећући се по древном такту, пјевају сјеверњачке тужбалице, па изнемогли одборбе са судбином, неумољивом владарком наших истина, падају у амбис нијеми од плача.Ваздух је испуњен треперењем као кад наричу виле...Све је окружила пјесма, страшна, моћна, чаробна... Блистави глас чаробницеиспод сивог плашта одзвања под затвореним сводом. У сваки јој је тон уткана по једнасуза. Бијели лептири играју око ње, посрћу али играју, па онда слијећу на блиједе образе,умиру јој на рукама само да би чули још мало – умиру да би живјели у њеној коси, у њенимочима, у њеној пјесми. И пјева чаробница, та ледена Лорелај лишена својих заспалихморнара; пјева и каје своје ледене, замрзле снове одбачене од свих, недосањане, искидане,потргане, обезглављене – од њих је сашила хаљину. Њен глас је зауставио ријеке, њиховенимфе оковао мразом; убио је мале птице дошавши им до срца и испунивши им погледе,ал’ њихове душе и даље лебде у облацима, немоћне да оду на југ док пјесма не престанеи не васкрсне умрли Аполон.Још увијек пјева уклета чаробница – пјева и сјећа се. Пјева о изгубљеним надама,гријеховима предака, недореченим бајкама и неиспјеваним пјесмама; о болу дубоком,страшном, неизмјерном, о сивом сумраку и још сивљим зорама, о увелим ружама некихдавних љубави... Пјева о свом леденом усуду, о тужној бесмртности без наде у спас, пјева осмрти на бијелом одру и глас јој се покида у безброј комадића леда.Скиде уморну копрену и пође несрећна вила, а за њом се подиже рој бијелих лептира.Прође испод лука својих обневидјелих сјећања и, у исти мах, сломљена и горда, изгуби се удаљини, у сивилу сопствене душе. Иза ње је ишао рој малих пахуља...Валкире су давно прешле небо, вјетар је, у својој обијести, растргао шумове бијелихкрила и бацио их себи у лице, туге су испиле сиви ледени поглед и попримиле боју сњежнихоблака... Само је сумрак остао да прождире боје и тонове, али и он ће проћи, као и

све, кадстигне проклета и коначна тама...

ЖИВОТ ЈЕ КРАТАК, А НЕШТО ГА СТАЛНО ОМЕТАНикада овако нисам размишљала о жени. Али Де Вегина пјесма ми се свиђа.То је, ваљда, питање ,,искрености“, или надахнутости, или чега год што се можеосјетити у пјесми па да буде ,,увјерљива“. Или барокног духа у коме је пјесникстворио, а који је наметнуо и тему и однос према њој – жена као јединство добраи зла.Мотив дуалистичке природе жене дат је већ у првој строфи. У осталим тримасе развија. Смрт и њен симбол отров, живот и његов симбол – крв стоје једнопоред другог у четвртом стиху прве и првом треће строфе. У другој строфидобра женска страна исказује се метафором неба, као израза у очима кад се ужени буде нова осјећања, симболиком раја. Контраст јој је превара, подла ћуд,ријечју – пакао. Дивљењу и уважавању због материнства супротстављена је њенапромјенљивост од анђела до змије – у трећој строфи. И четврта је сва од мотиваизраженог контрастима: жена је плаховитих осјећања од љубави до мржње, умиловању на корак од тога да смрви; она је вјечна енигма за мушкарце, ризикраван распрострањеној медицинској методи тога доба – пуштању крви, ,,штокаткад спаси, а каткад убије“.И док ми је при првом читању дјеловала строго и театрално, касније ми сеоткрила као љубавни исказ разочараног мушкарца који је схватио да у равнотежиса жениним даром мора стајати и ,,зло“.У класицистичкој пјесми ,,Уживао сам“ у четири стиха стао је живот, елегијадоживљене старости. Пролазност живота као тема слаже се од мотива уживања,прохујале младости, незаустављивог протицања времена и очајања које доносистарост. Тијело је сувише слабо да оствари жеље духа, који је млад, а полисиндетистиче да је вријеме господар човјеку, коме остају само сјећања и жал. Краткоћапјесме асоцира на сумирање живота из перспективе кад човјек спознаје како вишенема могућности да доживи нешто ново, јер је садашњост мучна и празна.Прва је изазвала емоције, друга одвела у размишљање о непријатној чињеници даје вријеме у ком је могуће уживати на овом свијету врло кратко. Утисци се, чиними се, спајају у реченици: ,,Живот је кратак, а стално га нешто омета“ – неопходнеи свеприсутне, а ,,опасне“ жене, или старост, која као да наступи одједном.

КАКО ЈОЈ ЈЕ ИМЕНово јутро, нови дан, али, као и обично, љетња врелина пржи. Устао самнерасоложен и нервозан. На лијеву ногу. Прво... уобичајене... устаљене... јутарње...егзибиције... Да ми је да се нешто промијени! Али за то – потребне су паре. Новипроблем!Исцрпљен корачам. Вучем ноге за собом. Осјећам: стари под воза убрзо ће сесурвати пода мном, јер сам и самом себи тежак. Тражим слободан купе. узалуд!Коначно! Старо, излизано, сједиште, пуно устајале прашине. Остављам торбуи без поздрава заузимам своје мјесто. Некултурно јем знам, алли није ми доприче. Није ми ни ди чега. Пролазе станице, ваздух у купеу је све лакши. Самисмо: дама и ја. Изгледа пристојно, мада та хаљина коју носи некако је... Наравнода не узимам цигарету коју ми нуди, ни марамицу такође. А она – упорна: сјеладо мене и ставља руку на моје кољено! Аууу! Као гром из ведра неба!Јежим се од људи чији су животни мото паре. Не знам , можда зато што ихникад немам! Али сигурно знам: и сиромаштво, када имаш с ким да га подијелиш,постане слатко.Удала се због новца, жељела је лагодан живот; добила је старца, и бригу о туђемдјетету. Од те приче постајало ми је све теже. Устао сам да средим амбијент окосебе. Прво – избацити кроз прозор стари похабани шешир! Грчевити стисак ми језауставио руку: ,,То је моје!“ Морам да се искупим! Мало фолирам и правим се даме њена прича занима. Сав сам се претворио у уво! помињала је слугу, нотароша,љубоморног мужа, а ја сам само климао главом као коњ на врућини. Ех, па да!И запамтио сам да је помињала коње, само не знам да ли су се ождријебила двакоња, или су угинула.Ноћ... Чуо сам да се ноћу дешавају чудне ствари. Части ми, ни данас не знамкако крај ње легох. Срце је лупало у ритму њене косе, која се таласала на промаји.Плашио сам се да вјетар не науди њеном прамену, ни једној њеној власи! Јутро...нестала је! Од ње ни трага ни гласа!Не желим да мислим о њој. Нема ни говора о томе да се заљубим. Из торбеузимам неку танку књижицу. Свеједно коју. Морам да заборавим! Отроваћу секао Ромео! Зашто да не? Испушићу цијелу кутију цигара! Док вучем посљедњидим прве цигарете, већ ми је мука. Прилазим прозору... Мирис кочења. Воз наглостаје. Из руке испада књига. Стигао сам да прочитам да је главни лик нека Јуца...Дивно име, зар не?

Kod ĉovjeka je ljubav tako velika da se zbliži i sa onima koje nikada pre nije videoSjećam se… To je bilo prije pet godina ali kao da mi je sad pred oĉima, jasno kao suza.Tmuran dan, gusta magla se spustila, jedva se diše. Smog mi pritiska grudi. Zadihanatrĉim i osjećam kako mi ivice kofera stvaraju masnice po nogama. U daljini majka midobacuje : `` Poţuri, otići će nam voz.’’. Ţurim, dajem sve od sebe, ali kofer kao krvniksapliće mi noge i osjećam kako gubim ravnoteţu i moje lice doţivljava bliski susret satrotoarom.Ne znam koliko sam leţala tu, minut, dva, moţda tri – ko će ga znati. Vidim samo crnupriliku, kao avet, stvori se tu niodkuda. Pruţa mi ruku, a lijevom me hvata za nadlanicu ipodiţe. Za trenutak osjetih trnce ali sve me proĊe kad joj ugledah lice, bijelo kao snijeg,njeţno kao pahulja i dva oka, dva mala badema. Na usnama joj zaiskra osmijeh i pokazasvu toplinu njene osobenosti, toplinu koja se ne iskazuje rijeĉima, već se osjeti srcem.Pomilovala me lagano, baš kao što Sunce miluje orošenu krošnju trešnje. Uĉini mi se dase vrijeme razvedri. „Ništa strašno, proći će.“ – rekla je, skidajući mi kamenĉiće saobraza, lagano, plašeći se da me ne povrijedi. Nešto je u njoj bilo ĉudno, ne znam kakoto da objasnim, ali tako je. Znate kad jednostavo vam nešto iznutra govori, upućujevas, osjećate da je tako, i kad bi vas neko pitao: „Zašto tako mislite?“ – vi biste musamo kratko odgovorili: „Ne znam.“ Pogledala sam u nju i ubrzo shvatila da je posmatramkao osmo svijetsko ĉudo. Malo glupo, znam. PostiĊeno sam mu skrenula pogled i ustalazahvalivši se. Koraknula sam naprijed i naglo se okrenuvši na petama pitala: „Zašto stetuţni? Zar niste premladi da bi Vam se tolika tuga ogledala u oĉima? Istog momenta samse pokajala vidjevši joj suze u oĉima koje zatreperiše kao blagi talas usred velikogokeana. „Ţivot kćeri, ţivot me ranio...“ – rijeĉi su se gubile u jecajima. Utihnule su. Svata crnina, pa naravno, kako mi nije palo na pamet. „Ko sam ja da diram po tuĊimoţiljcima? Ko sam ja da otvaram tuĊe rane?“ – prekorijevala sam se u sebi. Zagrlila samje kao majku i poljubila, i zadnji put joj rekla – hvala. Ĉula sam njeno: „Ostaj mi zbogomkćeri...“ Suze su mi navrle kao plima i nisam ţeljela da ih zaustavim, pustila sam ih dateku...Ĉuo se pisak lokomotive u daljini. Ţurno sam potrĉala. Kad sam se osvrnula, iza menenije bilo nikoga. „Ona je stvarna“ – rekoh sebi. Majka se odjednom stvori ispredmene: „Gdje si ti do sad?“ „Duga priĉa,majko...“

Пишем тиПишем ти колико се овај свет променио. Да знаш, пријатељу мој невидљиви, у каквој себрзини народ сам против себе побунио. Кочије су заменили аутомобили, ливаде и природу су заузелезле творевине људи, које свој отров шаљу у бесконачни космос.А они и даље нису свесни шта раде, мислећи да чине добро свету, а у ствари само одмажу.Старо је заменило модерно, далека будућност је сада тако близу, куца нам на врата.Људи су почели да гледају сами себе, не марећи за природу, друге и сва жива бића.А ја и даље ходам кроз град и гледам, гледам као су људи изгубили смисао живота, осећај за оношто је добро, а што је лоше. Постали су црна мрља на лепој слици, а то је, мој пријатељу, збогтога што је ум завладао, а душа занемарена.Ум, тело и душа су три света, као и Месец, Сунце и Плутон. Људи су кренули да раде умом,занемарујући душу. Дозволили су да нам животиње и сва жива бића буду изложене глади истраху, стварима којима разуман човек никада не би могао замислити.То препуштање уму је толико велико и слободно да је прешло границу сваког разума.Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како је свет на ивици трпљења.Како се плашим да не постанем таква, јер ту црну страну имам у себи и свесна сам је.Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како се плашим да ћу попустити и изгубити битку којуводим сама против себе, а онда ћу као и све ове мрље, људи који су изабрали да буду такви, илинису били јаког карактера, постати попут њих.Онда, пријатељу мој, нема сврхе живота.Цитираћу једног астролога, за којег имам велико поштовање: „Ми смо сами себи најосновнијипроблем.”Пријатељу невидљиви, када прочиташ ово, знај, и даље ходам улицама посматрајући свет ипрепуштајући се меланхолији.Живот је чудо, и треба га поштовати.Људи су превазишли границе живота, заборавили су на старост времена и прешли у будућност.Сада, људи праве ружну слику на планети. Постали су црна мрља на лепој слици.

Шта животу даје прави смисаоВећина људи заборавља смисао властитог живота. Не кажем да сви морамо иматиисти циљ, смисао. Свако има своју звезду водиљу, па људи не треба да сањајуживот, већ да живе свој сан.Свако дубоко у себи зна шта је за њега смисао живота. Мудар човек види смисаоживота и у лету лептира.Родим се, школујем, запослим се и оснујем породицу, на крају умирем. Делује такобизарно и мало. Како у ових пар речи наћи смисао живота? Лепо, у смеху је срећа,ситницама. Лепе и драге ситнице. Нечији смех је испуњен топлином. Мада, кадразмислим, смисао живота је сам живот. На људима је да раде, мисле, плачу исмеју се, да живе. Довољно је то што им је пружена та могућност – проживети гашто боље.Увек се боримо за бољи успех у школи, на факултету. Боримо се да нађемо добарпосао, будемо са вољеном особом, имамо децу, да њима пренесемо све оно што јенајбоље. Трудимо се да квалитетно искористимо сваки секунд живота, све дазапишемо негде у најбољој књизи нашег ума, све догађаје, сва сећања. Кадостаримо и када ту књигу отворимо и погледамо, треба да видимо колико смоуспели. Проживели живот, најбоље што смо могли. Ако смо имали грехе, њих смоискијали. Тада ћемо схватити смисао живота и бићемо задовољни.Ја вам нећу рећи или наметати став о томе шта је мој смисао живота, можда га јошувек тражим. Сами ћете га већ пронаћи.

ИЗ ЖИВОТА НАШЕ ШКОЛЕНаша школа је обележје једне епохе, која сведочи о људима ињиховим животима, чија је прошлост записана на страницама са мноштвомпрецртаних редова и измењених речи, рукописа.Постоје важни догађаји у историји наше школе, који су за нас црвенимсловима исписани. Они се памте и трају, чине нашу прошлост исадашњост, иако су протутњали, прохујали, остају у нама осмишљени.У времену у коме живимо у времену буке, савремених аутомобила,компјутера и облакодера, тражимо свој мир и налазимо га у школи.Живот наше школе заснива се на очувању природе, традиције,интелектуалних вредности, спотрског духа, ... Све захваљујућиразним секцијама, које воде наши професори заједно са нама. Често смодомаћини и гости разних културних манифестација, семинара, утакмица,... Упознајемо нове људе, склапамо нова пријатељства, али љубав јенеизбежна реч. Љубав је инспирација, мотивација, циљ младих, оно штоуздиже до звезда, а покопа испод океана, оно због чега добијамодобре или лоше оцене, оно због чега верујемо и што одузима веру,оно што чини живот наше школе, испреплетена заједно са одморимаизмеђу часова, добром музиком, неоправданим изостанцима, добримпроводом...Дозволите да млади граде, чувају душу школе, како би остала најлепшаи највећа установа, не по величини и моћи већ по доброти. Овој школи јеувек потребна младост, јер су млади градитељи новог света, јер једино зањих је срећа када виде дугу на небу, ласту у лету, вољене очи боје летњегнеба, једино они могу учинити бољим живот наше школе.

Мелодија мог детињства одјекује у духу детета- не желим да порастемАзурно плави таласи милују топли песак неке далеке обале, негде кокосов орах зри и голишава децараздрагано трче кроз белу пену бесконачности.Још једна зима, пахуље падају, а мојим телом струје извори живота. Посматрам раздрагану децу,посматрам пахуље како падају на просторе мога детињства. Стојим на невидљивим степеницама које меводе у неизвесност.Хтео бих да задржим тренутке који опијају као нектар, али моје бродоломно детињство полако одлази.Тонем у вртлог снова и јаве и упорно покушавам да вратим коцкице мозаика и вратим хармонију у мојепостојање.Хтео бих да задржим детињство... Али хтео бих да изађем испод стакленог звона које ме штити одстварности, болова и стрепњи. Љут сам и беспомоћан пред невидљивим часовником који тако брзо откуцава.Љут сам на невидљивог диригента који удара такт и време цури, и осећам долази олуја.Плашима се лавиринта у који ћу закорачити, плашим се отопићу се, не знам на коју обалу да кренем.У телу ми вртешка, а ја бих хтео да уроним у своје снове, у мир, да сачувам поглед радозналог детета.Осећам да се руше мостови, да умиру сунцокрети, да лебдим у простору растрзан од ишчекивања новог ипокушаја да задржим свој свет.А у том свету су сва моја дружења, моји вршњаци и одртастања.Знам да више нећу бити исти али и даље ће бити зиме, пролећа, расцветалог кестена, лепоте, љубави.Свитаће неке нове зоре у којима ћу наћи своје место, и радоваћу се и веровати у оно што долази.У дубини душе остаћу увек дете, а мелодија мог детињства струјаће у мојим венама, заувек.

Љубавно писмо„Ништа се не чини за љубав, ако се за њу не учини све.“Да, решила сам да учиним све. Требало ми је много времена, али и храбрости дасе одлучим на овакав корак. Борим се са буром осећања сваки пут када угледамтвоје очи, када чујем тај, помало груб, али свакако мени драг глас. Јутром, докмоје снено око буди зрачак сунца, док ми свежина сеоског ваздуха испуњавасобу, обузета сам мислима о теби.Сећам се сваког оштрог, неодољивог погледа који си ми упутио док сам тепосматрала не желећи да будеш тога свестан. Сва затреперим када осетим твојмирис, који ме опија. Сигурност и одмереност твога корака дуго ме остављајунепомичном сваки пут када прођеш поред мене. Иако се свим својим бићем трудимда не поклекнем сваки пут када ми се осмехнеш, не успевам да одолим тимгестовима.Али не каже се узалуд да је љубав бол и да све друго није љубав. И сама помисаона то да не осећаш ништа према мени баца ме у очај. Мом бићу ти диктирашгодишња доба. Када смо заједно, када се смејемо и радујемо, у мени је пролеће,док ме твоје игнорисање и равнодушност толико погађа, рањава, да у мени завладазима, хладноћа ми обузима тело и душу. „А ноћ је увек била зло време могаживота“, каже Иво Андрић. Све непроспаване и немирне ноћи...Знај да си јединигосподар мојих снова, мојих мисли, а ја роб који се покорава свакој твојојзаповести. Роб љубави...Пишем ти јер не желим да гушим осећања. Не желим да се изгубим тражећи те.Надам се да, кад осетиш да си вољен, нећеш постати суров. Немој ме сломити инаправити окрутно чудовиште од мене! Не постоји реч, ствар, која би баремделимично описала јачину љубави коју осећам према теби. Да, рекох љубав!Храброст ће реализовати моју мисао, желим из свег гласа да ти кажем: „ВОЛИМТЕ“... Упркос свему, В О Л И М Т Е !

ДРВЕЋЕ ЈЕ ВЕЧИТИ ПОКУШАЈ ЗЕМЉЕ ДА РАЗГОВАРА СА НЕБОМСами људи су као дрвеће. Са једне стране дубоко укорењени у земљу, немоћни дасе помере, да учине корак који ће их издвојити од осталих, а са друге странесу вечне тежње човека да стреми ка висини, тежи ка идеалима, тражи границу,покушава да додирне небо.Када се човек нађе пред тајанством природе, почиње да схвата да је и сам малиделић ње. То сазнање буди немир, слутње и страхове, али уједно и тежње свакогод нас. За нас све што сија и додирује светлост чини се божанским. Један зраксветлости мера је и цена свих ствари. Све што је у тами и што макар једном незасија и не гледа у висине, обележено је проклетством. То само значи да остајемопразни изнутра, без снова, без идеала, без наде за боље сутра. У нашој природије да се стално мучимо, али и да верујемо у снове, да одржавамо контакт са намадо сада непознатим делом света. Да покушавамо да завиримо у небескапространства и додирнемо ту нашу звезду. Проблем је што често завршавамо усредини, ни на земљи, ни на небу. Превише поносни да се вратимо доле, а превишенемоћни да дођемо до врха. Али и онда завршавамо са високо подигнутом главом,испруженим рукама и оном изреком: “Можда ипак једног дана“.Ми, као и дрвеће, стално смо на истом. Ноге нас вежу за тло, а мисли и жеље занебо. Жеља да изађемо из мрака и самоће оличенa је у сталном покушају да идемоу висине. То је, у ствари, симбол избављања, настављања трајања,бесконачности ...Можда сматрамо да ћемо тиме успети да пређемо границу смрти, да ћемо успетида победимо живот... Јер, то очекујемо. А ни сами не знамо шта се то налази горе.Нечега сигурно има, јер то нас нешто, у ствари, привлачи. Да ли је то место где сеостварују сви снови, место надања, или место где нас чека ново разочарање? Незнамо, али је битно да верујемо. Док имамо веру, сваки сан је могућ. Због тога тајвечити покушај разговора са небом. Због тога тај вечити покушај остваривањаснова!

Kad bi progovorila moja klupaSecate li se kada smo se prvi put sreli, nasih prvih casova, odmora, prvih kontakta, ogovaranja, prigovaranja, poruka i leksikona? Secate li se toga? A, secate li se onda nasih nestasluka, prvih problema koje smo pravili razrednoj, prvih ukora, ocena, raznih anegdota sa casova i van njih, koje su nas zblizile, tek toliko da nas niko ne moze rastaviti? Ja znam nekoga ko se sigurno seca. Moja klupa.Moja klupa prati moje detinjstvo i odrastanje. Zna za moju prvu lutkicu, prvu skolsku drugaricu, pa i za prvu ljubav i sve nemire koje ona izaziva. Moja prva ljubav, jedna od najlepsih uspomena iz skolskih dana, bio je jedan plavi decak iz druge klupe koji me je stalno zadirkivao. Vukao me je za kosu kad sam sedela ispred njega, bockao me hemijskom olovkom, a kad bi mu to dosadilo pravio bi papirne kuglice i gadjao kroz praznu cev iste te hemijske. Mrzela sam ga iz dna duse, ali kad smo krenuli u sesti razred, on se nekako promenio. Na casu tehnickog uvek bi mi sekao lim ili busio rupe kad je bilo potrebno. "Vi devojcice ste smotane za to", pricao je dok je radio. Secam se kada me je prvi put uhvatio za ruku i pogledao me pravo u oci. Pomislila sam da mozda i on oseca isto sto i ja, ali on je samo zeleo svesku iz matematike. Smejala sam se na svaku njegovu rec, crvenela na svaki pogled uprt u mene i drhtala svaki put kad bi me slucajno okrzao po ruci prolazeci pored mene, a on se pravio da to ne primecuje. Nakog dana provedenog sa njim bila sam kao opijena. Nikoga nisam videla. Secam se samo da sam lezala na podu u sobi i gledala pola sata u plafon, a kroz telo su mi prolazile neke cudne vibracije. Sutradan mi je vratio svesku. Kada mi je prisao, pitala sam ga da li je naucio, kao sto to obicno cinim, ali on je samo klimnuo glavnom i otisao nazad u svoju klupu, nastavljajuci da cavrlja sa drugom do sebe. Prolazili su dani, a on me je ignorisao. Kad bi ga nesto pitala, samo je klimao glavom ili pricao da ne zna, kad god bi pocela da ga zafrkavam, pravio se da je vrlo zauzet i da nema vremena. Ni sama nisam znala zasto.Na narednom casu tehnickog nije se ponudio da mi pomogne. Sedela sam na mestu sa netaknutim parcetom lima u ruci, ne zato sto sam, kako on kaze, bila smotana, vec zato sto sam razmisljala u cemu sam pogresila. Verovatno to nikada necu ni saznati, ali duboko u meni ostace sacuvano secanje na plavog decaka iz druge klupe.

Прича једне старе фотографијеКућа моје баке пуна је старих успомена, готово сваки кутак је испуњен мноштвом црно-белих фотографија. Волим да одлазим тамо, а бака се често враћа у прошлост и прича о својој младости. Мени су њене приче увек интересантне и са великом пажњом их слушам. Бака ми је те слике дочаравала бојама по њеном помало избледелом сећању. У дневној соби се налазио камин, а на камину једна урамљена фотографија.

Кад год би ушла у собу, привукла би ми пажњу. Ова црно-бела фотографија налазила се на средини камина и просто је зрачила топлином и лепотом. На њој су били моји бака и дека. По бакином изгледу могло би се рећи да је настала шездесетих година прошлог века, носила је једноставну кројену хаљину до колена, која је упркос својој једноставности изгледала веома отмено. По бакином сећању била је бела. На глави је имала велики шешир, морам признати да је била веома лепа у младости. Деда је био такоће једноставно обучен – носио је панталоне и кошуљу. У позадини се јасно могло видети море, а они су стајали на палуби брода. Бака ми је о овој фотографији причала са особитим задовољством, а у очима јој се видела срећа, баш као и на слици. Рекла ми је да је само пре неколико сати пре њеног настанка упознала мог деду и не слутећи да ће до дана данашњег остати заједно. Зато је изгледала тако срећно. Волела је да путује и управо јој је ово крстарење донело ону праву љубав. „Ех, драга моја“, рекла би бака док је посматрала фотографију, „судбина је овде умешала своје прсте“. У углу слике налазио се галеб који као да је допринео и био очевидац почетка једне дивне љубави.

Треба се чешће фотографисати и сваки леп тренутак овековечити јер су то једине успомене када сећање једног дана почне да бледи.

Nije čovek ono što misli, već ono što činiNa ovom svetu ima puno onih koji čine dobra dela, po tome ih ljudi vide i procenjuju...

Čovek ne treba biti pasivni mislilac, već da se aktivno uključi u život, da stvara, da menja svet oko sebe. To što radi biće verovatno u skladu sa njegovim mislima, idejama, ali puke misli nisu dovoljne.

Danas je puno onih kojima treba neka pomoć, koji se bore za život na ovaj ili onaj način, i svi misle da treba da im se pomogne ali se sve završava na tome...

Danas su teška vremena, nisu svi u stanju da preduzmu nešto konkretno i učine nekome dobro delo, ali i kao takvi, svi imaju neki komentar i opravdanje da odbrane sebe.

Svakodnevno u medijima možemo videti da je ovaj ili onaj pomogao nekoj porodici, poklonio svoje da bi drugi imali, učinio dobro delo, ali sve to liči na dobru reklamu. Niko nema iskrenog osećaja da zaista pomogne nekome i shvati da nekome treba pomoć...

Ovo su samo neke činjenice, navela sam one o najaktivnijim problemima današnjice. Ljudi svakodnevno čine dobre stvari, koje nam svakodnevno olakšavaju život i čine ga lepšim. Tu je naša porodica, naši prijatelji, okolina, koji svakodnevno čine dobre stvari za nas. Pitam se da li su i svi oni zadovoljni samnom ?... i da li oni cene ono što ja činim za njih i uopšte ? Takođe, danas se postavlja pitanje da li treba činiti dobra dela, jer svako gleda samo sebe ?

Što se mene same tiče, uvek sam se trudila da imam cilj, da ne izneverim sebe i druge, i da pomognem onima kojima je pomoć stvarno potrebna... bez obzira li to cenili ili ne, jer ću svakako na kraju znati da sam dala sve od sebe i da sam uradila ono što sam mogla, sa čistom savešću...

Čineci dobra dela verujemo da postajemo dobre osobe i negde duboko u sebi verujemo da ako smo dobre osobe dobro će nam se i vratiti. Svesni smo da to moze da se gleda i tako da na neki način imamo i koristi od toga. A ta korist se ogleda u tome što će nam savest biti mirnija i sto bi zaludno verovali da ako činimo dobra dela dobro će nam se i vratiti.

Сви смо ми заточеници “проклетих авлија”

— Гледам горе и видим само једну звезду. Осећам се као мала девојчица са шибицама у цртаном филму. Смрзла се и остала јој је још једна. Да ли да је запалим сад или касније?

— Погрешила сам, знам. Признала сам себи, али, мало ми теже иде са признавањем другима. Ако се усудим да кажем њему, то ће бити на крају. Ја сваки пут кад се заљубим, као да ми се неки облак налази над главом и свуда ме прати где кренем. Као што је Ђамила пратила нека несрећа, тако и ја увек настрадам. Лепо је кренуло, месецима је било све како треба. И знам да ме обожава, и знам да нема другу девојку. А рекла сам, нисам могла да издржим. Онај облак изнад моје главе је почео да киши, љубомора је кренула да ме изједа, и… Испао је скандал, сад не жели више да ме види, да чује за мене. Шта сад да радим?

— Марија је купила нову хаљину. Требало је да иде је на доделу диплома и купила савршену белу хаљину за ту прилику. Онда је дошла кући и показала је мајци која није била задовољна њеним избором. Данима је наговарала да купи другу. Иако нема обичај да поклекне и промени своје мишљење, овог пута је то урадила. Отишла је с мајком у куповину и изабрала другу хаљину. Носила је ту хаљину и није била задовољна својим изгледом. Ни на једној слици се није осмехнула. Данас не памти доделу диплома по томе што је и званично добила признање да је завршила факултет. Памти је по дугој, тегет, ружној хаљини. Никада то није опростила мајци. Не због хаљине, него због сећања.

— Каже Душан да је то била најлепша и најбоља особа коју је упознао. Она није била само његова девојка, била је предодређена да буде госпођа Милић, његова жена. Његовим родитељима се није допала на први поглед, рекли су да се нападно шминка и да не изгледа као скромна девојка. Душан се слагао с тим, мада, никад му није било јасно зашто неко мора да буде скроман да би био одговарајући. Покушао је да им објасни, али, Маја је наставила да носи кратке сукње и да користи црвени руж, те јој није било помоћи. Мајка је дефинитивно изјавила да је не доводи више кући, да је комшилук већ оговара. Није му било право, али, поштовао је њен избор и скоро се преселио код Маје. То су били дивни дани, баш тад је и пожелео да је ожени. Отишао је прво да каже родитељима своју намеру, мајка је само плакала, отац је нешто викао. Решио је да сачека, да се мало стабилизују, да прихвате. Маји ништа није спомињао. После месец дана добила је пословну понуду из Аустралије. Плакала је дуго и обећала да ће се вратити некад. Душан је још увек чека, иако се оженио и има двоје деце.

— Извини, погрешила сам, неће се поновити.

— Сестра стоји на вратима, унезверено ме гледа, не верује да сам ја некоме рекла извини. Ако не кренемо да палимо и рушимо “проклете авлије” над нама, једна ће се срушити на нас. Можда је он моја Маја.

StranacRoman "Stranac" je roman o ljudskoj egzistenciji, o njemu se govori o čovekovoj usamljenosti, otuđenosti, besmislu, i apsurdu žota. Roman se zato i zove stranac što je Merso stranac društvu, a društvo njemu.U romanu se javljaju misli koje kazuju koliko je apsurdan položaj čoveka u svetu jer ma šta radio rezultat je isti: kao ona misao gde kaže da ako čovek ide lagano po suncu dobiće sunčanicu-umreće, ako ide suviše brzo oznoji se i umire.Znači izlaza iz pojedinih zemaljskih situacija nema.Merso oseća da u svetu gde ži ne može da utiče na svet i da ga menja.On samo može da napravi izbor od onoga šta mu se u životu nudi, odnosno izbor po svome ponašanju ne menjajući ni sebe ni svet.Postavlja se pitanje nehotičnog ubistva Arapina, da li čovek ima pravo da drugom čoveku oduzme život, i da li sud ima pravo i društvo da Mersou oduzmu žvot.U ime koje pravde se nekome život oduzima?Kakva je to pravda ako isto tako postupaš zločinački, kao i sam zločinac?Mersou se sudi ustvari za bezosećajnost i indiferentnost u njegovom ponašanju na sudu.Postavlja se pitanje da li je on zaista bezosećajan čovek ili je čovek koji oseća ali ne ispoljava osećanja?Da nije počinio ubistvo za koje mu se sudi, društvo ga ne bi žigosalo, niti bi mu sudilo za njegove moralne osobine, kao što mu inače sude za bezosećajnost.U romanu Kami neguje novinarski stil, sabijenu misao i rečenicu a roman kao takav nudi više različitih poruka:Merso poseduje unutrašnje bogatstvo i do toga samoga dolazi na kraju romana u razgovoru sa sveštenikom (prvi put sam sebe ispoljio, pokazao emocije).U tom razgovoru pada u afekat jer mu smeta popova briga za njegovu dušu i on doživl;java pravi moralni preobražaj, pravu katarzu, kad ubacuje popa i celokupno licemerje građanskog sveta i religije kojima taj Bog pripada.On pokazuje da veoma misli i da je vezan za zemlju i zemaljski život primedbom da ne vodi brigu o Bogu i duši.Odbacujući laž građanskog sveta i religije u tom afektnom ponašanju, dolazi do osećaja slobode baš zato što se oslobodio pripadnosti društva koje je odbacio kao što je ono odbacilo njega.Merso voli svoju majku jer je prva rečenica:"Danas je mama umrla" , ali ujedno beži od nje.Postavlja se pitanje ako je on od detinjstva sve neosetljiviji i hladniji, nije li to i krivica njegove majke, koja je ćutala, nije sa njim govorila, pratila ga pogledom te nije umela da mu da neophodnu toplinu.Nesumnjivo da njegova majka koja je rano izgubila Mersovog oca, svojim nespretnim stavom prema sinu doprinosi razdvajanju njegove ličnosti te se on priklonio liniji manjeg otpora, pobegavši u neku ravnodušnost i skučenost.Ako je Merso kriv, onda nije kriv za ono zašto mu sudi društvo nego je kriv pred samim sobom, za svoje povlačenje pred životom.Dugi zatvorski dani odvajaju Mersoa od životne svakodnevnice i okreću ga ka unutrašnjem životu, a da bi

on u svojevrsnoj pobuni (sukobu sa popom) otkrio ono što je u njemu godinama bilo zakopano.Nesumnjivo je da je taj sukob najbolniji događaj u njegovom životu, dramatičniji od ubistva Arapina, jer ovde Merso dostiže najviši i najveći mogući stepen svog emocijalnog ispoljavanja.Do toga dolazi jer je razdražen i izazvan upornošću da će se moliti Bogu za njega što izaziva eksploziju besa Mersoa koji je okrenut životu a ne nebu.Svoj gnev je izlio na popa, a to se odnosi na društvo, svet dvoličnog morala koji ga je prvo sudio, pa žalio i molio za njega.U tim trenucima u ćeliji misli na majku i tada shvata zašto je ona na kraju života našla verenika i upustila se u igru počinjanja života.On se u zatvoru nalazi i u istoj situaciji kao majka u domu.Oko nje se gase životi, osetila blizinu smrti i oslobađanje i spremnost da sve ponovo iznova preživi.Sukob sa popom je i njegov prvi znak identifikacije sa majkom:I ona se u tome domu koji liči na zatvor borila protiv smrti i usamljenosti.Sada je Merso mogao da razume zašto se majka igrala vereništva i da je ona to doživela u odnosu na društvo kao i ona sada kao oslobađanje od društva i pobunu protiv njega. Zato je Merso smtrao da niko nema prava da plače za njom jer je u domu doživela oslobođenje kao i on u zatvoru. U 3 dramatična trenutka kada se Merso nalazi u presudnoj situaciji u sećanju mu se pojavljuje slika majke, sećanja ne nju poklapa se svaki put sa bezizlaznošću situacije u kojoj se nalazi.Prvi trenutak je sahrana, drugi je pre zločina na plaži, a treći je nakon petomesečnog boravka u zatvoru kada mu se u sećanju javlja lik majke.Nerazmršen odnos Mersoa i majke ogleda se i u situaciji kada je čuo komšiju Salamana da plače za psom, a on nije za majkom.On je mislio na majku po asocijaciji sličnosti situacija odnosno gubitka nekog dragog.Na jednom mestu Merso kaže: "Svakako majku sam mnogo voleo, ali to ništa ne znači.Sva zdrava ljudska bića priželjkuju manje-više smrt onih koje vole".Tu se oseća njegov apsurdan odnos prema majci.Ako se posmatraju odnosi koje Merso uspostavlja sa okolinom, vidi se da ih karakterišu ravnodušnost, skučenost, on ne preduzima inicijativu već odgovara na tuđu inicijativu.Jedna zona ličnosti, oblast Mersovih osećanja stalno je potisnuta.Mersov društveni razvoj je nekada bio prekinut, napustio je studije bez razloga i on je čovek koji je izgubio osnovni životni impuls sa isticanjem, prirodnom željom za uvažavanje.Nesvesno pruža otpor vidrom izraženih emocija, miran, ćutljiv je u dobrim odnosima sa drugim ličnostima.On je u društvu miran, ali neizbegava ljude koji ga cene. Merso samo nije inicijator i neće sam prvi preduzeti, ali prihvata kada drugi preduzmu.

Zemlja ne pripada čoveku već čovek pripada ZemljiSvaka mašina koju je čovek napravio da bi olaksao sebi život, ispušta otrove u prirodu. Oni nikome nisu upadali u oči i niko nije smatrao da tome treba naći rešenje. Svaki sprej značio je trovanje i smanjenje vazdušnog omotača, svaki fabrički dim smanjivao je mogućnost udisanja svežeg vazduha... I tako u nedogled, sve dok se jednog dana nismo našli u poziciji da ne vidimo susednu zgradu od zagađenja,izduvnih gasova i smoga. Nije ništa bolje ni u nekim porodicama, u kojima roditelji puše u prisustvu svojih beba, i od malena ih truju. Šta je potrebno da se desi pa da čovek shvati da sve to što radi, ne radi u svoju korist? Naučnici svakodnevno upozoravaju na opasnost od štetnih gasova, na smanjenje vazdušnog omotača, topljenje glečera, globalno zagrevanje... Mi samo zadovoljni odlaskom na svež planinski, ali neće ni te planine, na kojima svakodnevno niču nove kuće, hoteli... biti naša pluća, naš spasilac. Njihova malobrojna drveća prestace da dišu za nas.Ne treba zaboraviti divnu izreku: ,,Mi ovu planetu nismo nasledili od naših očeva, već smo je pozajmili od naših unuka“. Svi dobro znamo šta radimo sa nasledstvom, neko ga potroši, mnogi unište a retko ko ga čuva i neguje. To isto važi i za ovu planetu. Čovek se ponaša kao da je ono tu za njegovog života, a zatim umire s njim. Ne! Mi smo sve ovo pozajmili od naših nerodjenih i treba to da im ostavimo.

Nismo ni deca ni odrasliOdrasli, odrasli, odrasli….Stalno cujem ovu rec. Svi spominju kako odrasli mogu ovo, mogu ono, smeju da idu tamo, mogu da rade sta zele. Kada sam bila mala stalno su mi govorili, kada odrastes moci ces i ti. Evo, sada sam odrasla. I sta sad? Sad cu kao moci da radim sve sto pozelim. Varate se! Opet zavisim od roditelja. Opet moram da ih pitam:``Mama, jel mogu da ostanem u gradu do 2h, ima super zurka u tamo nekom kafeu``. Nista se nije promenilo! Kada sam bila mala, I kad napravim neku glupost, oproste mi, zato sto sam mala. A sad? Sad mi nista ne oprastaju. Jos me I okrivljuju za tamo nekle stvarri koje je uradio moj brat. Zelim da budem velika. Da me svi posmatraju , kao eno je ona velika devojka! Kada sam imala sest godina, stalno sam oblacila mamine suknje, koje su meni bile kao haljine, I obuvala mamine cipele sa stiklom. Onda bih stala ispred ogledala I satima pevala I igrala. To me je cinilo srecnom. Osecala sam se kao velika osoba. Sada jesam velika. Hocu da nosim cipele sa stiklom, idem u grad, da se vracam kasno, da budem odgovorna, da se I ja pitam za nesto. Eto to bih volela. Mozda ce to sa godinama doci. Videcu! Pa cu vam za nekoliko godina reci. Mada, kad malo bolje razmislim, meni je lepo ovako. Kazu da je ovo najlepsi period u zivotu. Ja jos ne mogu suditi o tome, jer ne znam kako ce biti posle. Znate li kad sam shvatila da sam velika? Tokom letnjeg raspusta sam skoro svake veceri izlazila u grad. Preko dana sam nosila pantalonice, majcu, vezanu kosu…. A uvece? Suknjica, majcica, sandalice sa stiklom, pustena kosa, sminka, torbica… Da me covek ne prepozna. Totalno druga osoba. I onda se pitam, sta se to desilo sa mnom? Kako sam se tako brzo i iznenada pretvorila od male devojcice u devojku. Cudno je to!Moze li mi neko sad reci? Sta smo mi sad Jer smo deca, ili smo odrasli? Razmisljala sam

skoro o tome, ali nemam odgovora. Mislim da smo negde na prelazu, kao velika deca. Eto, nasla sam odgovor. Sad kad me neko pita sta smo, reci cu da smo mi, velika deca. Jel sam u pravu?

Oči su ogledalo duše?Često nismo ni svesni da je ono što smo upravo saznali bila poruka necijih ociju.S druge strane,ocima vrlo svesno mozemo da saopstimo sta mislimo ili osecamo.One su,najcesce,ono prvo sto pri susretu primetimo.Cak I kada se sa nekim prvi put sretnemo,mozemo ga pozdraviti ocima,kao da smo mu pruzili ruku-I pri tom,treba zapamtiti da li je pozdrav bio uzvracen.Ako vas neko koga ste upravo upoznali ne pogleda u oci,ako deluje odsutno,sigurno ce uciniti da se osetite neprijatno.Ono sto zelimo mozemo dobiti I bez reci…U svakodnevnom zivotu oci nam pomazu ne samo da vladamo situacijom,vec I da prenosimo vazne poruke.Oci su mocno orudje u odnosu sa ljudima I otkrivaju citav niz osecanja,od ljubavi do mrznje.Raspon emocija I izraza koje ljudi razmenjuju bez ijedne reci zaista je zadivljujuci.U ocima neke osobe moze dosta toga da se vidi,ma koliko se ona pretvarala da je nesto sto nije,oci je uglavnom odaju.Ipak,smatram da koliko god neko da krije svoja osecanja I osecanja itrenutna stanja,oci sve otkrivaju.Nije stvar u nacinu na koji neko gleda,vec u unutrasnjem sjaju tih ociju.Mozda,pak oci nisu ogledalo duse zato sto dusi ne treba ogledalo a oci za njim vape.One u svakom bicu zele videti sebe.Oci su sebicne I topple…Cakle samo kada im se daruje nesto materijalno.Oci su za povrsna uzbudjenja…One reaguju na dodir,na boje,na ono sto im pricinjava trenutno zadovoljstvo ili,pak razocaranje,ali one nisu ogledalo duse…ne…dusi ogledalo ne treba,dusa je sama sebi dovoljna,ali ne zato sto je sebicna,nego iz nekih mnogo dubljih razloga.Oci cesto ne slusaju dusu pa ostave susu…Da dusa moze bez ociju dokaz su slepi ljudi,a I oci bez duse cest su slucaj.Oci,tacnije pogled je deo covekove mimike iz koje se zaista dosta toga moze zakljuciti.Iz ociju moze kojesta da se procita,ali zato ima onih koji znaju da se pretvaraju I da kontrolisu oci jer znaju da se njima veruje.Da su oci ogledalo duse ne bi se mogle tek tako kontrolisati kao sto mogu.Kao sto postoje ljudi koji znaju da procitaju pogled,postoje I oni koji umeju da postave zid ispred ociju kako se ne bi videla istina.Meni je pogled neke osobe najbitnija karika u proceni iste.Nije bitan oblik ociju,kao ni boja,vec ono sto se vidi u dubini pogleda.Ta procena moze da bude I mac sa dve ostrice pa da posle tu osobu posmatram pod velom sopstvene predrasude.Ja sam toga uvek svesna,pa dajem vise prilika da se dokaze suprotno,bilo da je rec o dobroj ili losoj osobi u mojim ocima.Mozda me,posle odredjenog vremena ta ista osoba vrati na tu prvu

impresiju,koja me,kako se ispostavlja,malo puta prevarila.Dakle,stvar je u sustini necijeg bica jer svi mi imamo dobre I lose osobine,ali ipak neke od njih preovladavaju.

Moje novo drustvoDosao je i taj dan,nova skolska godina,novi profesori,nova skola,a sto je najbitnije i novo drustvo. Nije mi bilo sve jedno u ponedeljak 3.septembra kada sam se sa sveskom i olovkom u ruci uputio ka svojoj novoj skoli. Iz prica sam saznao da je skola manje vise dobra,profesori korektni,ali ono sto nisam znao je novo drustvo. Hodao sam polako ka zgradi skole,u prvi mah nisam osetio kada je moje srce pocelo brze da pumpa krv,ali u usima sam cuo ravnomerne odjeke lupanja. Osetio sam na ramenu neciju ruku.Trebao mi je samo trenutak da se vratim u sadasnjost i da shvatim da ispred mene stoji jedan moj stari poznanik iz osnovne skole. Nismo se bas nesto puno druzili,nase drugarstvo je bilo samo uzajamno pozdravljanje na hodniku kada se sretnemo. Nismo se bas nesto dobro podnosili ali sada mi je bilo drago da ga vidim. Bar jednu osobu poznajem. Bilo mi je malo lakse. Obojica smo usli u ucionicu (pa broj odeljenja npr. prvog osam). Odmah sam zapazio grupicu slatkih i simpaticnih devojaka, ali nasuprot njima stajali su neki tipovi. Pomislio sam da necu moci da se sprijateljim sa njima,da me nece dobro primiti,da se mnogo razlikujemo ali sva ta pitanja i desavanja u glavi prekinuo je jedan od njih.Prisao mi je, pruzio ruku i jasno rekao svoje ime,zove se (e sad lupis neko ime od ortaka),stegao sam njegovu ruku. Secam se kroz maglu da sam rekao svoje ime...Ostala imena nisam uspeo da popamtim. Sve je bilo tako brzo.Suvise brzo za mene u tom trenutku. Na prvom casu sam sedeo sa (ime nekog ortaka),ali sam ubrzo shvatio da imamo neke zajednicke teme naprimer kao sto su kola,devojke i formula 1. Neverovatno je kako iz cele price nista nije krenulo naopako, nisam imao probleme prvog dana ali ni kasnije. Kada bi mi neko sada rekao da ce sve ispasti dobro kao sto je i ispalo,samo bih se nasmejao i rekao nma sanse.Ali desilo se. Svoj prvi dan,svoj prvi kontakt sa postorijom punom novih,nepoznatih ljudi pamticu po osmehu koji sam imao kada sam se vracao kuci i kasnije kroz pricu o svom prvom danu u novoj skoli i novom drustvu.

Pred jednim umetnickim delomUstala sam rano da ukradem suncano jutro letu,kojem se blizi kraj.Nebo je bilo vedro bez ijednog oblačka,sunce se probijalo kroz ogromne krošnje.Koračala sam krivudavom stazom osluškujući cvrkut ptica.Ništa drugo sem tog nestašnog hora nije remetilo moje misli koje su neumorno lutale prošlošću. Osećala sam kako sa izuzetnom lakoćom osvajam breg.Iza krivine sam ugledala crkvu svetog Teodora kako blješti okupanim jutarnjim suncem.Pozelela sam da zakoračim s one strane gvozdene ograde I u miru se predam molitvi.Ali vrata su bila zaključana.Razočarano sam se okrenula razmišljajući kuda dalje,kad spazih ljupku kućicu blizu crkve.Neodoljivo je podsećala na pribivaliste junaka iz bajke.Mozda na onu u koju je svratio pinokio,gde ga je lutka ucila lepim manirima.Onda ugledah taj stočić koji mi je privukao pažnju.Bio je mali,okrugao od betona,na jednoj nozi.I ne bi bio nista posebno dam u duh nije udahnuo slikar Bora Subić..Stajala sam ispred kuće I netremice ga posmatrala.Vlasnik me je primetio I posao mi u susret.I on je ranoranilac poput mene sto se ne bi moglo reci za stanovnike ostalih kuca.Ljubazno me je pozvao da pogledam njegovu izlozbu.Sve slike su mozaici.Portret Nikole Tesle,Mona Lize,novi grb grada Vrsca I druge.Cika Bora mi je osvakoj posebno kao objasnjenje sta predstavlja,kad je I kako nastala.Ali najlepsi utisak na mene je ostavio onaj njegov ljupki stocic.Pravi stocic na pravom mestu.Tezak pedesetak kilograma,stajao je pred kucom prkoseci Kosavi.Ona se dobro namucila ne bili ga oduvala,ali uzalud.Ma koliko se trudila nije ga pomerila ni milimetar.Njegova okrugla ploča kao I nogica bile su oblozene raznim kamencicima u boji.Svaki od njih cika Bora je farbao tako sto je mesao krec,ulje I boje.Stvarao je mozaik.Ta mesavina odolevala je I kisi I snegu.Zato je malecki sto stajao godinama ne menjajuci izgled.Ako mi ne verujete uverite se sami.Kada sam krenula cika Bora mi je poklonio ruzu iz svoje baste I par sarenih kamencica.Osecala sam se kao Alisa u zemlji cuda jer me je stocic podsetio na onaj iz pomenute bajke.Samo sto nije stakleni.A umesto kolacica na kome pise “pojedi me” na njemu su stajale dve kafe kojom me je slikar posluzio.Dok sam pila I caskala sa umetnikom razmisljala sam o njegovom delu.I zakljucila da je uspeo da stvari magicni predmet kojim se ulazi u bajku.Stocic je toliko mocan,da verujem da cu sledeceg puta kraj njega zateci Alisu,Sesirdziju I Belog zeca kako sa cika Borom piju caj.

Збогом, идем да оздравимЖар је горео цигаром... Филтер се одвојио од њених усана, између којих поче дасе пробија густи, желатинасти дим који се необичним облицима увијао око себе и мешао са недостижним слојем. Слојем „великог дима“, који се таложио по плафону, као слој душа по небеским сводовима, које су се из масе цепале и трзале...И тај метак је могао бити мој... и сваки тамни тутањ, тешке црне земље који је одзвањао у дубини, док су ноге трчале мојим телом... ка рову. Рову, испред кога и у кога падају тела, чији ће он гроб радо бити. Стропоштао сам се у њега преко 

крви, меса и ужасног задаха распадања. Био сам сигуран... као коцка шећера која је полако, рубом њених прстију, клизила ка тамној пропасти свеже скуване кафе.Јак звук се протегао ваздухом разарајући моја чула. У којима је једно остао усечен мирис свеже спpженог меса и укус крви која се шеткала, по рубу мојих усана и кaо црна кап се растопила у ноћи... ноћи без наде.Обукла је црвено, иако сам јој рекао да сам, омрзео, ту боју. Нога... нога је садржала вриштећи бол предат од забијених парчића метала, док ме је непознати војник вукао ка бункеру. Преживели смо ноћ... Сутрадан је војска пробила фронт... док је на рубу њених усана био трзај осмеха, a поглед говорио милионима песама. Видех своју душу у њеном погледу, пуну ожиљака и таме...Устао сам и рекао:„Збогом.“„Куда ћеш?“„Идем...идем да оздравим...“

Opis moje dnevne sobeХладан ваздух увукао се тихо и расхладио просторију те сам морала брзо затворитиврата терасе. У дневној саби је владао мук. Чуло се само тихо цвекетање малогзамрзивача на крају собе. У стану није било никога осим мене. Осврнула сам се попросторији и угледала моју стару слику из нижих разреда. Та слика је одувијекстајала ту, али сам ја тек сад примјетила да се и она мало промијенила. На њу, као ина друге слике, спустила се сива прашина. Непоспремљен сто, прашњаве слике икаучи са са спуштеним покривачима дали су ми наговјештај да је вријеме заспремање. За тили час сам донијела усисивач и пар крпа, те је спремање могло дапочне. Брзо сам почистила прашину са старих слика, а ни огромни часовник нијебио прескочен. Прљаво посуђе и солњак ставила сам у кухињу, те је и сто биопоспремљен. Хрпице мрва по поду, и већ сам морала узети усисивач. Музика јепрорадила и мрве су једна по једна нестајале са пода. Остали су само каучи којесам лако спремила, те је спремање за пет минута било готово. Одмах сам се бацилана двосјед, укључила телевизор и одморила се од напорног спремања. Одмарајућисе сјетила сам се колико само лијепих , а помало и тужних тренутака провела у њој.За мене она није била само једна соба пуна исправно пореданог намјештаја већ имјесто догађаја свега оног лијепог у моме животу, што ћу надам се још дугопамтити

Lutam i sanjamPreda mnom je velika bina... Na njoj postavljeni instrumenti za veliki simfonijskiorkestar. Gase se svetla u publici i ostaje samo jedno... Ono koje osvetljava mesto na komću se ja za nekoliko trenutaka naći.Čuje se aplauz. Članovi orkestra izlaze... Za njima i dirigent. I na kraju - ja. Dok hodamdo mesta namenjenog solisti, publika ne štedi dlanove. Flauta i mojim rukama presijavase pod svetlošću jakog reflektora. Taj sjaj ostaje da lebdi tu, u velikoj Sali…Ostaje iostavlja me... Ostavlja me muzici, orkestru i publici. Poklanjam se i započinjem prvetaktove…Muzika i ja polako postajemo jedno. Živimo zajedno taj trenutak koji deluje večno...Ostaje zapisan negde duboko u meni... Potpuno me obuzima ta čudesna melodija i ja višenisam ja. Više se ne osećam kao stvarno biće... Živim svoju bajku iz detinjstva... Drugi zamene više ne postoje... Orkestar je sve tiši... Zvuci harfe blede... Ostajemo tu samo mojamuzika i ja. Ona se razliva po celoj sali… Ništa me više ne zanima... Prepuštam joj se...Plašim se da otvorim oči... Plašim se da ću je izgubiti, iako je jača od mene... Nerazmišljam ni o čemu... Ne mogu da sastavim misao u glavi... Ne mogu da se setim pričekoju sam jednom ispričala dok sam baš ovu melodiju svirala. Nisam sigurna ni da li moji prsti rade pravu stvar. Sigurna sam samo da je ono što čujem lepše od svega što sam uživotu slušala. I sigurna sam da to što se dešava ostaje urezano duboko u svakom delićumene... Shvatam da radim nešto bitno, nešto što čini moju ličnost...Dolazim do kraja kompozicije. Ne želim da završim, ali ipak to činim... Otvaram oči i...Postajem svesna stvarnosti... Nalazim se u svečanoj Sali muzičke škole, iza mene senalazi klavir, a ispred mene pedesetak ljudi koji su se tu slučajno zatekli... Jedino je idalje tu onaj sjaj flaute koji lebdi okolo. Sanjala sam svoju veliku želju... Počela sam još pre izlaska na binu....Poklanjam se, a aplauz te malobrojne publike nadjačava onaj iz mog sna... Nadjačavaaplauz stotina ljudi. Pokušavam da odem, ali mi noge ne dozvoljavaju. Stojim i gledam taozarena lica ljudi koje sam uspela da oduševim svojom muzikom. Kroz misli mi prolazenote koji sam upravo odsvirala. Shvatam da čak ni muzika nije bila onakva kakva je ustvarnosti...Ovaj dan cu zauvek pamtiti…dan kada sam stala na te daske ,dan kada sam ostvarilamaker deo mog velikog sna…

МОЈ ЂАЧКИ ЖИВОТЧесто помислим како време пребрзо иде. Ево, на пример, синоћ сам легао око десет, а јутрос сам устао рано, прерано ако мене питате, а чини ми се да је прошла само секунда. 

Време тече превише брзо. Сећам се као да је јуче било, дана када сам први пут угледао своју школу, па сам узбуђено скакутао док ме је мама држала за руку да не отрчим до ње. Заједно сам са родитељима стајао чекајући да видим у који разред ћу ићи, срећан што ће са мном бити и неки другари које познајем и од раније. Ја сам се лично веома радовао томе што треба да кренем у школу. Желео сам да учим, играм

фудбал са другарима, певам на часу музичког… Добро, мислим да је сада још једино остала жеља за фудбалом. 

Није на часовима лако, никако. Наставници се љуте када причамо на часу, жваћемо жваку или цртамо нешто по папирима. Па, ево, предлажем им да се један дан ми заменимо, па да ми будемо наставници, а они да нас слушају. И сигуран сам у то, да би и они шапутали после два минута. Још једна ствар, оно што сам рекао да време пребрзо тече, паа, прилично сам сигуран да су наставници наместили сат да што спорије иде, јер верујте ми, мени се чини као да сваки школски час траје по три сата! 

Када сам први пут ушао школу, једва сам могао да чекам да кренем са својим новим обавезама. Јесте да сам имао креде и код куће, али писати по табли била је нека сасвим друга ствар. А тек кад је требало брисати таблу, сви смо се отимали. Понашали смо се као деца. Добро, и даље се понашамо тако, још увек можете видети како се оне две девојчице из задње клупе препиру која ће следећи пут да обрише трагова креде. 

Старији ученици се жале на школу, ја заиста не знам зашто. Истина, некад јесте тешко остати сконцентрисан током шест, седам часова, слушати шта наставници предају, али има школа и лепих страна. Као што је школска пица, на пример! Њу бих стално могао да једем. Па, морам признати да у мојој школи имају и смисла за уметност, ходнике красе и пар лепих слика. 

Ово је живот на какав сам навикао. Пре шест година сам са узбуђењем чекао да крочим у школу, и осетио сам како ми лептирићи лете у стомаку. Добро, истина, данас они нервозно лете јер имам контролни из математике за који се нисам припремио, али, тај осећај је увек исти.

Nikola Tesla, Moja omiljena licnostБог рече нека буде светлост и би Тесла!Никола је рођен у Смиљану крај Госпића од оца Милутина, православног свештеника, и мајке Георгине,Он је био висок 180 цм, а осим тога и врло витак. А ипак је И поседовао огромну телесну снагу. Његове руке су врло велике, а његови прсти необицно дугацки, сто указује на високу интелигенцију. Равну црну косу, готово да се не мозе замислити тамнија и сјајнија црна коса, носи зацесњану строго уназад, сто јос висе нагласава обрисе његовог лица. Јагодицне кости су високе и изразене, сто је карактеристика Словена. Његове упале оци су плаве и сјаје попут ватре. Цини се као су у њима

светлуцале исте оне необицне искре које светле из његових уређаја. Његова енергицна глава сузава се према бради, а брада изгледа готово само као тацка.Након завршене матуре вратио се у Госпић и већ први дан разболео од колере. Боловао је девет месеци. У тим околностима измолио је очево обећање да га уместо на богословију упише на студије технике, a to je I najverovatnije ono zbog cega je Tesla ostao u zivotu.Од 1893. до 1895. године он истражује наизменичне струје високих фреквенција. Успева да произведе наизменичну струју напона од милион волти користећи Теслин калем и проучавао је површински ефекат високих фреквенција у проводним материјалима, бавио се синхронизацијом електричних кола и резонаторима, лампом са разређеним гасом која светли без жица, бежичним преносом електричне енергије и првим преносом радио таласа. Тесла је у својој лабораторији доказао да је Земља проводник и вршећи пражњења од више милиона волти производио вештачке муње дуге више десетина метара.Tеслини експерименти су убрзо постали предмет урбаних легенди.Имао је више од 700 заштићених патената и иновацијаМноги данашњи обожаваоци Тесле су склони веровању да је он „човек који је изумео двадесети век“ и називају га „Прометеј двадесетог века“.Спава веома мало - свега четири сата дневно - и све слободно време проводи у учењу. Испите je полagao са највишим оценама.Чита све што му дође под руку. Никола је о себи писао: „Прочитао сам много књига, а са 24 године сам многе знао и напамет. Говорио је много језика - српски, енглески, немачки, италијански, француски, чешки, мађарски, латински и словеначки.Тесла је почео да јасно показује симптоме опседнутости бизарним детаљима. Поред већ раније показаног страха од микроба постао је опседнут бројем три. Често му се дешавало да обилази око блока зграда три пута пре него што би ушао у зграду, Sve radnje i postupke koje je ponavljao morali su da budu deljivi sa tri i ukoliko bi pogrešio, bio je prinuđen da sve počne iz početka, čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati.. Poznato je da se nikada nije rukovao, ali to nije činio iz higijenskih razloga, već zato što je imao fobiju od statičkog elektriciteta. Brojao je korake u šetnji i izračunavao zapreminu tanjira za supu i šoljice za kafu i zalogaja hrane, jer kako je objašnjavao, drugačije nije mogao da "uživa u jelu". Mислило se да су симптоми које је испољавао, били показатељи делимичног лудила. Ово је несумњиво оштетило његов углед.Последње године живота провео је хранећи голубове и живео је углавном од годишњег хонорара из своје домовине. Тесла умире од срчаног удара сам у хотелском апартману 3327 на 33. спрату Њујоркер хотела8. јануара 1943. године у 87. години живота.На сахрани је свирао његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, тада један од највећих виртуоза на свету, и то по Теслиној жељи, прво Шубертову композицију „Аве Марија“, а онда нашу песму „Тамо далеко“. Jedan od njegovih citata je :” Ако будем имао среће да остварим барем неке од својих идеја, то ће бити доброчинство за цело

човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та да je то дело једног Србина.”Никола Тесла је умро. Умро је сиромашан, али је био један од најкориснијих људи који су икада живели. Оно што је створио велико је и, како време пролази, постаје још веће

Ceznem da ti kazem najdublje reciCeznem da ti kazem da te volim ....ali plasim se da cu izgubiti ono najsvetije sto imam ..a to je tvoje prijateljstvo...Nocima sanjam te i muce me osecanja prema tebi...Nemam hrabrosti da si moja radost,da mi sacinjavas mladost i cinis me srecnim...Posmatram te i pozelim da vrisnem snazno i da celom svetu kazem da te neizmerno volim,ali bojim se da bi mi se smejla...Neznam da li i ti mene volis i da li bi mi uzvratila ljubav koju cuvam samo za tebe...u trenutku sve bih ti rekao al me muci crv sumnje da ce moja bol tvojim odbijanjem postati jos veca...Bojim se da te ne izneverim i nerazocaram...Nedostaje mi hrabrosti jer me plasi pomisao da cu biti duboko povredjen. Zato svoja osecanja iznosim na ovo parce lista i svoj bol i tugu cuvam samo za sebe...Mozda jednog dana kada prodju ove lude godine i skupim hrabrosti i sve ti kazem...do tada cu uvek ceznuti da ti kazem volim te...al mozda tad vec bude kasno....Ceznem...da sednem pored tebe i da te posmatram...mogoa bih tako danima i satima...al plasim se da ne bih izdrzao...Mislim da ce ova moja ljubav prema tebi trajati bar onoliko koliko traje ovaj moj tuzni zivot...a mozda i duze...Voleo bih da ti kazem koliko te volim,koliko mi znacis...Cujes li?Oslusni samo malo,molim te...Cujes li koliko negde daleko jedno srce kuca i zove te...Ceznem da ti kazem sta jos osecam,ceznem da me samo jednom poslusas,zar trazim previse?Zelim da placem,a suze mi na lice ne naviru...Onda pozelim da se smejem,a osmeh nije cuo za mene...Pozelim da patim,ali ne mogu jer je to nesto sto sada osecam...Pozelim zivot,ali ti nisi tu....a moj zivot si ti...I tako zelim jednu zelju za drugom,sve dok ne shvatim da si svaka moja zelja,moj bol,moj osmeh,moja patnja,moja suza..

Moc reci i jezikaJezik I reci predstavljaju moc, jer kroz govor razumemo stvarnost I same sebe. Nas vlastiti nacin upotrebe jezika mnogo govori o nama samima.“Koliko mogu reci, toliki je moj svet.”, rekao je jedan filozof sto je u to vreme pokrenuo svet. U danasnje vreme, kada imamo puno nacina komunikacije, mislim da u ovome I te kako ima istine. Ljudi danas mnogo pricaju, i to sto kazu nema vise nikakvu vrednost. Dok prolazimo ulicom cujemo samo prazne reci, izgovorene nesvesno..milioni bespotrebnih informacija koji bombarduju nas um, svakodnevno. Sa televizije, radija, novina, interneta, ulice..iz autobusa, gde god se okrenem samo zombiji iz kojih izlaze prazne reci, bez ikakve vrednosti. Nas

vlastiti nacin upotrebe reci I jezika mnogo govori o nama. Izbor izraza uslovljen je nasim stavovima, pogledima na zivot, mastanjima kao I mnogim opredeljenjima.“Rec je data coveku da bi mogao sakriti svoje misli”, rece Malagrida. Dosta je istine u tome I ma koliko se odupirali ,reci umeju jako da povrede, a I da nas uvere u neke lepe stvari. Rec ima moc, vecu nego sto bismo zeleli. Za mene, moc reci dolazi sa usana onog ko mi je bitan, cije misljenje cenim I postujem. Ono sto rec cini mocnim, nije sta se prica, vec ko prica.“Jezik kosti nema, ali kosti lomi” je narodna izreka koja mnogo toga kaze u samo jednoj recenici. Ne treba biti toliko mudar I pametan da bi je razumeo. Svakome je jasno da jezik kao organ u covecijem telu nema kosti, ali da l ice ovu drugu tvrdnju svi razumeti? Ne verujem. Ne verujem, zato sto nisus vi doziveli tu patnju, bol, ranu na dusi koju izazove samo jedna izgovorena rec koja se vise ne moze povuci. Nekada I sami povredimo drugu osobu, svesno ili nesvesno I nikada I necemo shvatiti koliki je taj bol, sve dok ga jednog dana ne osetimo. Sve dok jednog dana ne cujemo jednako bolnu I uvredljivu re cod strane nekog nama dragog. Sve ce se tada srusiti, mi cemo se razocarati, nikada necemo moci da zalecimo ranu na dusi. I posle samo jedne reci “Izvini.” Nece nam biti mnogo lakes, jer takve se stvari ne zaboravljaju.Zar nije prava umetnost reci jednostavne stvari na jos jednostavniji nacin?

Prijateljstvo je rod koji se po dusi izabereU zivotu postoji mnogo stvari kroz koje ne mozemo prolaziti sami,a sve i da tih stvari postoji mnogo manje, lepse ih je proziveti s'nekim. Mnogo ljudi prodje kroz nas zivot, uzme sta im je potrebno, i odu, ali ostaju oni koji su tu zbog nas, a ne zbog sebe, oni koji daju a ne traze nista za uzvrat.

Ono sto sam ja naucila kroz zivot jeste da se prijateljstvo ne bira, ono biva ko zna zbog cega, kao i ljubav, a ljubav je valjda jedina stvar koja nema definiciju, koju ne treba objasnjavati i traziti joj razloge. Prijateljstvo,u stvari, znaci ljubav. Sve drugo moze da se prevari ali to ne moze! Sve drugo moze da se izmakne i ostane nedoreceno ali to ne moze jer zavisi od nas. Ne mogu da kazem : "Budi mi prijatelj!" ali mogu reci: "Bicu ti prijatelj!"Prijatelj ne moze biti svako, i njih ne moze biti mnogo. Prijatelj ima mana i nije tu samo da sa tobom podeli dobro, vec je tu da kaze ono sto misli, da nas svojim kritikama natera da preispitamo neke odluke i uputi nas na pravi put, misleci i zeleci nam samo dobro i samo najbolje! Za prijatelja se vezujemo vremenom, on postaje deo nas, njegova razmisljanja su povezana s' nasim i osecamo sve sto i on oseca. On moze biti posve razlicit od nas samih, kako po izgledu tako i duhom, jer pravo prijateljstvo ne trpi predrasude. Prijateljstva nisu trajna ako jedna strana daje sebe, a druga se stedi. Moramo znati da cenimo svaki plemenit postupak, svako saosecanje sa nasim bolom, nasom tugom, svaki savet i toplu rec. Nikada se ne smemo zapitati zasto mi to cinimo,jer ako se preispitujemo onda to nije ono iskreno, iz

srca. Tada prestajemo biti prijatelj! Danas su prijateljstva povrsna: tajne vise nisu tajne i skoro je isto da li je ispricala celom svetu ili samo jednoj osobi. Sve manje je zrtvovanja, zalaganja, darivanja drugima i za druge. Sve vise je ljudi koji zele da menjaju ljude, a ne da ih prihvataju onakvim kakvim jesu.

Ja sebe smatram srecnom, jer imam prijatelja kog nisam birala valjda su se duse same privukle. Dovoljno mi je da znam da bih joj se uvek nasla i u dobru, i u zlu a srce mi je jos ispunjenije kada znam da je ona za mene vec mnogo ucinila i da me prihvata ovakvu kakva jesam. Hvala prijatelju!

Izumiranje srpskog jezika i ciriliceZa živ jezik je normalno da se razvija primajuci pozajmljenice iz drugih jezika. Veliki deo srpskog jezika je sačinjen od pozajmljenica koje su se toliko odomaćile da teško možemo sastaviti rečenicu, a da u njoj ne bude reči koje su originalno srpske. Teško ćemo naći i odgovarajuće zamenice za neke reči iz stranih jezika koje su se odomaćile u "nepravednoj" formi, a da one ne zvuče nakaradno. Kako drugačije reći hardware? Software? Čak i pokušaju bukvalnog prevoda (hard disk-tvrdi disk) nisu se "primile". Naravno potpuno je drugi problem što se neke reči koriste potpuno neadekvatno i na silu "uvoze" iz stranih jezika... Zašto koristiti by the way umesto usput rečeno, OK umesto dobro i sl.? Pitanje je gde postaviti granicu? Ono što me mnogo više ljuti i brine od pozajmljenica je nepoznavanje- I TO POTPUNO NEPOZNAVANJE- osnovnih pravopisnih i gramatičkoh pravila ljudi koji važe za obrazovane! Koliko puta ljudi ne znaju kada se rečca NE piše odvojeno, a kada spojeno, koliko je puta neko pomešao JER i JEL ili "progutao" poneko slovo... Ostale primere i da ne navodim... A sve je to pravopis koji se uči u nižim razredima osnovne škole... A čudo je da baš oni koji se najviše busaju u grudi svojim srpstvom najmanje poznaju svoj maternji jezik... Još tužnije je to što naše pismo - ćirilica izumire! Za razliku od Rusa, Bugara ili Grka jedino su Srbi prihvatili latinicu kao drugo pismo, a ćirilicu skoro i da ne koriste... Pored toga, danas deca uče strane jezike od kada krenu u obdanište, a još ne znaju ni srpski jezik dobro da govore... danas ljudi u Srbiji jako malo čitaju (ako izostavimo dnevne novine) što dovodi do siromašnog fonda reči pa ljudi ne znaju kako da se izraze...Zašto nam se sve ovo dešava?! Zato što ne znamo da poshtujemo i negujemo sebe i svoju kulturu, a drugim se divimo... Uostalom, zašto se srpski ili ruski jezik ne bi učili u drugim državama kao strani jezik umesto nemačkog, engleskog ili francuskog?