IZVRŠENJE KAZNE ZATVORA

41. UPUĆIVANJE OSUDJENIH LICA U ZAVOD

Posle nastupanja pravnosnažnosti sudske odluke o izricanju kazne zatvora (kao krivične sankcije) ili mere pritvora, pristupa se upućivanju u zavodsku ustanovu lica kome je ova sankcija ili mera izrečena (član 63. ZIKS).

Upućivanje osudjenog ili pritvorenog lica na izdržavanje kazne zatvora vrši osnovni sud na čijem području to lice ima prebivalište, odnosno boravište, odnosno ako se radi o osuđenom licu u pritvoru njega upućuje osnovni sud u sedištu ustanove u kojoj se pritvorenik nalazi. Ako je mesto prebivališta ili boravišta nepoznato, tada upućivanje ovakvih lica vrši osnovni sud koji je doneo presudu, odnosno sud u sedištu okružnog suda ako je ovaj sud doneo osuđujuću presudu.

Pritvorenici izdržavaju izrečenu kaznu zatvora u Zavodu za izvršenje krivičnih sankcija Bosne i Hercegovine ili u drugim institucijama (entitetski zavodi) za koje se utvrdi da su najpogodnije za ostvarivanje ciljeva kazne. No, da bi se obezbedilo da osudjeno lice bekstvom ili na drugi način ne postane nedostupno nadležnim državnim organima i na taj način izbegne izvršenje izrečene krivične sankcije, zakon je propisao da predsednik krivičnog odeljenja suda može tražiti od nadležnog organa da osudjenom licu oduzme putnu ispravu do izvršenja kazne.

Ova izuzetna mogućnost stoji na raspolaganju predsedniku suda ako su ispunjena dva uslova : 1) ako je pravnosnažno izrečena kazna zatvora osudjenom licu i 2) ako sud oceni da postoji sumnja da bi osudjeni odlaskom u inostranstvo mogao da osujeti izvršenje izrečene kazne. O oduzimanju putne isprave u konkretnom slučaju se osudjenom licu izdaje odgovarajuća potvrda.

Zakonom predvidjeno upućivanje osudjenog ili pritvorenog lica na izdržavanje sankcije ili mere, zapravo predstavlja eksterno razvrstavanje ovih lica. Sva osudjena lica se u zavisnosti od težine izrečene kazne za učinjeno krivično delo upućuju u odgovarajući zavod za izvršenje kazne zatvora. To je samo prva faza eksternog razvrstavanja osudjenih lica. Posle nje sledi druga faza. Posle ispitivanja ličnosti osudjenog lica i svestranog upoznavanja njegove prirode i kriminalne ličnosti koje može da traje kraće ili duže vreme osudjeno ili pritvoreno lice se upućuje na dalje izdržavanje kazne.

Zakon predvidja dve pretpostavke za smeštaj osudjenog ili pritvorenog lica u zavod: 1) da je nadležni sud doneo rešenje o odredjivajnju ili produženju pritvora ili izrekao kaznu zatvora (ili naredio pritvaranje lica iz nekog drugog zakonom predvidjenog razloga) i 2) da je sud izdao nalog zavodu da to lice primi na izdržavanje krivične sankcije, mere pritvora ili druge mere. U tom nalogu se naznavačavaju svi poznati podaci o navodnim ili dokazanim saučesnicima i informacije o izvršenom krivičnom delu za koje je lice optuženo ili osudjeno kao i drugi podaci od značaja za odredjivanje tretmana prema pritvorenom ili osudjenom licu. 

Potom po pravilu sledi druga faza eksterne klasifikacije – praktično odredjivanje mesta sedišta zavoda i njegovog tipa, odnosno vrste zavoda

Izvršenje rešenja o upućivanju osudjenog lica u zavod 

Zakon je precizno normirao postupak upućivanja osudjenog lica na izdržavanje izrečene kazne zatvora, pritvora ili druge mere (član 66. ZIKS.) . Krivično odeljenje nadležnog suda poziva osudjeno lice koje se nalazi na slobodi i saopštava mu dan kada treba da se javi radi izdržavanja kazne zatvora u određenu ustanovu.

U tom uputnom aktu se osudjeni obaveštava da se odredjenog dana javi na izdržavanje izrečene kazne zatvora u odgovarajuću zavodsku ustanovu. Izmedju prijema ovog akta (naloga) i dana javljanja u zavod ne može proteći manje od osam, niti duže od petnaest dana.

Istovremeno ili najkasnije u roku od tri dana krivično odeljenje suda obaveštava i nadležni zavod - ustanovu o datumu kada odredjeno osudjeno lice treba da se javi na izdržavanje kazne. Uz uputni akt u kome se navodi jedinstveni matični broj osuđenog, sud zavodu dostavlja i prepis izvršne sudske odluke sa potrebnim klauzulama kao i sve potrebne podatke o ličnosti osudjenog, njegovim karakternim crtama i stepenu kriminalne volje koji su prikupljeni u sprovedenom krivičnom postupku kao i izvod iz kaznene evidencije koji ne može biti stariji od šest meseci.

U slučaju da se na izdržavanje kazne zatvora upućuje osudjeno lice i pre pravnosnažnosti sudske odluke, krivično odeljenje suda je dužno da uz rešenje o upućivanju na izdržavanje kazne zatvora zavodu dostavi i prepis nepravnosnažne presude. 

Sam postupak upućivanja osudjenih lica u zavod i kriterijumi za ovo odredjuju se posebnim Pravilnikom o kriterijumima za za upućivanje osudjenih lica na izdržavanje kazne zatvora. Kriterijumi za upućivanje pravosnažno osudjenih lica u zavod na izdržavanje kazne zatvora jesu : pol, životna dob, dužina izrečene kazne, ranije izdravanje kazne zatvora (povrat), mesto prebivališta ili boravišta osudjenog, vrste mera bezbednosti i vrsta vaspitne mere.

2. POČETAK IZVRŠENJA KAZNE ZATVORA

Početak izdržavanje izrečene kazne zatvora računa se, od dana kada se osudjeno lice dobrovoljno, po prijemu rešenja o upućivanju i uputnog akta , javilo nadležnoj zavodskoj ustanovi ili kada bude sprovedeno u zavod ( u slučaju da se krije ili da se nalazi u bekstvu). O tome da li se osudjeno lice javilo blagovremeno na izdržavanje kazne, zavod u svakom konkretnom slučaju obaveštava sud koji je nadležan za njegovo upućivanje, kao i organ unutrašnjih poslova prema mestu prebivališta, odnosno boravišta osuđenog lica (član 67. ZIKS).

Ukoliko je upućivanje osudjenog lica u zavod izvršeno u roku koji je odredjen u rešenju o upućivanju, zavod u roku od osam dana obaveštava sud (njegovo krivično odeljenje) o stupanju osudjenog lica u zavodsku ustanovu. No, moguće je takodje da osudjeno lice koje se nalazi na slobodi ne postupi po nalogu koji je sadržan u rešenju o upućivanju u zavod. U tom slučaju zavod je dužan da protekom ovog roka obavesti sud (njegovo krivično odeljenje) i to najkasnije u roku od tri dana od dana koji je odredjen kao rok javljanja osudjenog lica u zavod. Sud potom izdaje naredbu sudskoj policiji da osudjeno lice prinudno sprovede u zavod.

No, moguće je takodje da se osudjeno lice krije ili se pak nalazi u bekstu tako da mu nije bilo moguće redovno uputiti rešenje o upućivanju i uputni akt za zavod radi izdržavanja kazne. Tada krivično odeljenje suda donosi naredbu o izdavanju poternice. Ova se naredba dostavlja nadležnom organu za unutrašnje poslove radi njenog izvršenja i privodenja osudjenog lica u zavodsku ustanovu. Troškove sprovodjenja osudjenog u ovom slučaju snosi on lično.

Ako se pak osudjeni nalazi u bekstvu ili se krije te je nedostupan organima za izvršenje krivičnih sankcija, onda nadležni sud donosi naredbu o raspisivanju poternice. Tu poternicu sud zatim dostavlja nadležnom organu unutrašnjih poslova koji preduzima mere i radnje u smislu postupanja po izdatoj poternici, otkrivanja i hapšenje osudjenog lica te njegovog dovodjenja u zavodsku ustanovu.

Vreme koje je osudjeno lice nezakonito provelo na slobodi ne uračunava se u vreme izdržavanja kazne.

42. PRIJEM I SMEŠTAJ OSUDJENOG LICA U ZAVOD

1. Prijem pritvorenog i osudjenog lica u zavod

U zavod se mogu smestiti samo pritvorena ili osudjena lica ako su ispunjena dva uslova : 1) da je nadležni sud doneo rešenje o odredjivanju ili produženju pritvora ili da je izrekao kaznu zatvora i 2) da je nadležni sud izdao uputni akt - nalog zavodu da takvo lice primi na izdržavanje krivične sankcije. U tako donetom uputnom aktu za prijem osudjenog ili pritvorenog lica sud obavezno naznačava : poznate podatke o navodnim ili dokazanim saučesnicima, informacije o krivičnom delu za koje je to lice osudjeno ili optuženo i druge podatke od značaja za utvrdjivanje i primenu tretmana pritvorenika ili osudjenog lica. U svakom slučaju osudjeno lice se u zavod prima na osnovu uputnog akta suda (član 72. ZIKS).

O datumu stupanja pritvorenog i osudjenog lica u zavod, zavod odmah obaveštava nadležni organ za unutrašnje poslove na čijem području zatvorenik ima prebivalište ili boravište.

Pri stupanju osuđenog lica u ustanovu utvrđuje se njegov identitet, vrši se kompletan pretres lica i stvari i upis u prijemnu knjigu, a zatim se oduzimaju predmeti i stvari čije držanje mu nije dopušteno. Dakle, prilikom prijema, obavezno se pristupa detaljnom pretresu pritvorenika ili osudjenog lica odnosno njegovih ličnih stvari . Pretres vrši ovlašćeno službeno lice zavoda istog pola kao što je i pretresano lice. Pretres ličnih stvari se vrši u prisustvu pritvorenog ili osudjenog lica.

Najkasnije u roku od 24 časa se utvrđuje zdravstveno stanje osuđenog lica koje se unosi u njegov zdravstveni karton, a u slučajevima kada to objektivno nije moguće, pregled se vrši prvog narednog radnog dana.

Ako ovlašćeni službenik zavoda prilikom prijema utvrdi da je pritvorenik ili osudjeno lice povredjeno ili da mu je hitno potrebna lekarska intervencija, neće ga primiti u zavod pre nego što mu službeno lice koje ga je sprovelo u zavod ne osigura adekvatan lekarski treman u zdravstvenoj ustanovi van zavoda. U tom slučaju se od pritvorenika oduzimaju lekarski nalazi koji se predaju lekaru koji ordinira u zavodu (zavodskom lekaru) . O oduzetim nalazima se u svakom sluačju pritvorenom licu izdaje odgovarajuća pismena potvrda.

Potom zavod izdaje pismenu potvrdu o prijemu pritvorenika ili osudjenog lica. Ta potvrda naročito sadrži sledeće podatke : prezime, ime oca i ime pritvorenika ili osudjenog lica, dan i čas prijema u zavod, ime i prezime ovlašćenog službenog lica koje je pritvorenika ili osudjeno lice sprovelo u zavod i ime i prezime ovlašćenog službenika u zavodu koji je primio takvo lice. Tada se pristupa utvrdjivanju identiteta pritvorenog ili osudjenog lica na osnovu njegove lične karte, putne isprave ili druge isprave koja je podobna za utvrdjivanje identiteta. Ako pak pritvorenik nema nikakvu ispravu na osnovu koje bi se mogao utvrditi njegov identitet, tada se kao garant njegovog identiteta javlja ovlašćeno službeno lice koje ga je i sprovelo do zavoda o čemu se sačinjava posebna službena zabeleška koju potpisuje ovlašćeno službeno lice koje je i izvršilo sprovodjenje.

U smislu člana 73. ZIKS-a nakon prijema osuđeno lice se upućuje u prijemno odeljenje. Tu se od strane odgovarajućih stručnih lica proučava njegova ličnost sa psihološkog, pedagoškog, socijalnog i bezbednosnog stanovišta i na bazi tako dobijenih podataka utvrđuje se program postupanja prema takvom licu. U prijemnom odeljenju se osuđeno lice upisuje u matičnu knjigu i za njega se formira lični list. Ono se obavezno fotografiše bez obzira na izrečenu kaznu i uzimaju mu se otisci papilarnih linija svih prstiju leve i desne ruke. 

U prijemnom odeljenju osuđeno lice ostaje određeno vreme i to :a) lice koje je osuđeno na kaznu zatvora do jedne godine – ostaje najduže do 15 dana i b) lice koje je osuđeno na kaznu zatvora preko jedne godine – ostaje najduže 30 dana. Za vreme ovog boravka u prijemnom odeljenju osuđeno lice se uz pomoć radnika ovog odeljenja upoznaje sa odredbama zakonskog i podzakonskog karaktera koji se odnose na izvršenje izrečene krivične sankcije u cilju upoznavanja sa osnovnim pravima, dužnostima i obavezama u toku izdržavanja izrečene kazne. Ako se pak radi o osuđenom licu koje je strani državljanin, on se upoznaje sa pravom a može da ostvari kontakt sa nadležnim diplomatsko-konzularnim predstavništvom svoje države ili predstavnikom druge države koja štiti njegove interese (uz uslov reciprociteta). To na drugi način predstavlja i zaštitu osudjenog lica od eventualnih zloupotreba i samovolje penitensijarne administracije (zavodske uprave).

Smeštaj pritvorenog i osudjenog lica u zavod

Postupak prijema pritvorenog ili osudjenog lica tada ulazi u sledeću fazu . To je opšti zdravstveni pregled ovih lica pre nego što se smeste u ćeliju ili sobu. Ovaj pregled vrši stručno medicinsko osoblje. Detaljan lekarski pregled takvog lica se mora izvršiti u roku od 24 časa od prijema. Lekarski nalazi do kojih se došlo opštim i detajnim lekarskim pregledom se unose u zdravstveni karton pritvorenog ili osudjenog lica. Taj zdravstveni karton se čuva uz garantovanje poverljivosti u njemu sadržanih podataka.

Posle toga se pritvorenom ili osudjenom licu omogućava kupanje toplom vodom, a po potrebi koju utvrdjuje lekar u svakom konkretnom slučaju, i pranje i dezinfekcija njegove odeće i stvari koje je doneo sa sobom.

Kada sud to izričito naredi i u vezi tačno odredjenih predmeta, koji su od materijalne važnosti za krivični postupak (njegovo zakonito, efikasno i kvalitetno okončanje) u vezi sa kojim je odredjen pritvor , privremeno se oduzimaju predmeti od tog lica i smeštaju na sigurno mesto. Pritvorenom licu se za privremeno oduzete predmete izdaje pismena potvrda i sačinjava posebni zapisnik koji se potom dostavlja sudiji za prethodni postupak odnosno sudiji za prethodno saslušanje, sudiji ili predsedniku veća zavisno od faze u kojoj se odnosni krivični postupak nalazi.

Prilikom prijema i smeštaja pritvorenika ili osudjenog lica u zavod, od njega se obavezno oduzimaju predmeti koji su podobni da se telo teško poverdi, napadne drugo lice ili pokuša bekstvo kao i : novac, strana valuta, dragocenosti, noževi, makaze, britve, žileti, igle, remen, šal, pertle, kravata , mobilni telefon. No, od ovih lica se mogu oduzeti i drugi predmeti koji bi mogli predstavljati rizik po ličnu sigurnost ovih lica ako odgovorni službenik zavoda ili medicinsko osoblje procene da postoji ozbiljan rizik od samopovredjivanja.

I u ovom slučaju se pritvorenom i osudjenom licu o oduzetim predmetima izdaje pismena potvrda koju se naročito unose sledeći podaci : ime i prezime pritvorenog ili osudjenog lica, vrsta, količina i druge bitne osobine stvari koje su oduzete, datum i čas oduzimanja stvari, a kada se količina označava brojem - broj stvari se upisuje i slovima, potpis

službenog lica koje je oduzelo stvari, otisak pečata zavoda i potpis lica od koga se stvari oduzimaju. Jedna kopija ovako sačinjene potvrde se predaje osudjenom ili pritvorenom licu, jedna kopija se uz oduzete stvari ostavlja u depozit zavoda, a original se čuva kod službenog lica koje je i izvršilo oduzimanje stvari.

43. Rasporedjivanje pritvorenog i osudjenog lica unutar zavoda

Po prijemu osudjenog lica u odgovarajuću zavodsku ustanovu sledi interno, unutrašnje zavodsko rasporedjivanje osudjenih – klasifikacija.

Pritvorena i osudjena lica se zatim smeštaju i rasporedjuju u posebne prostorije zavoda koje su namenjene isključivo za smeštaj ove vrste lica. Pri tome su postavljena odredjena ograničenja tako da u istoj sobi ne mogu da borave : 1) pritvorenici i osudjena lica različitog pola, 2) lica koja su optužena za isto krivično delo, osim kada postoji nedostatak prostora i po odobrenju suda koji vodi krivični postupak, 3) pritvorenici i osudjena lica koji su povratnici (recidivisti) smeštaju se odvojeno od primarnih delikvenata (lica koja ranije nisu bila osudjivana), 4) maloletnici i punoletna lica.

Takodje je izričito predvidjeno da se pritvorena ili osudjena lica drže odvojeno od ostalih lica u zavodu u sledećim slučajevima :

1) kada to nužno zahteva zdravstveno stanje tog lica ili drugih,

2) u okolnostima kada je to propisano odredbama drugih zakona,

3) kada to pritvorenik ili zatvorenik zahteva radi vlastite zaštite i po odobrenju upravnika zavoda, 

4) kada to lice predstavlja ozbiljnu pretnju redu u zavodu i pod uslovima koji su propisani zakonom koji regulišu primenu mere usamljenja.

Pritvorena ili osudjena lica koja su narušenog fizičkog ili mentalnog zdravlja smeštaju se odvojeno u posebnu sobu - stacionar gde se nalaze pod stalnom kontrolom medicinskog osoblja zavoda. O smešaju u stacionar u svakom slučaju odlučuje zavodski lekar. Takodje se odredjena lica mogu smestiti odvojeno od drugih pritvorenika ili zatvorenika kada je to u opštem zdravstvenom interesu u zavodu ( u slučaju opasnosti od epidemije kakve opasne ili zarazne bolesi) ili u interesu zdravstvenih potreba odredjenog lica.

Zatvorenik koji je za vreme izdržavanja kazne oboleo od duševne bolesti ili pokaže teške duševne smetnje može se smestiti u zdravstvenu ustanovu. O takvom smeštaju zatvorenika odlučuje ministar pravde na predlog upravnika zavoda, a na osnovu obrazloženog mišljenja stručnog tima lekara. Osudjeno lice u zdravstevnoj ustavnovi ostaje sve dok ne prestanu razlozi za ovakav smeštaj, a najduže do isteka vremena na koje je kazna zatvora sudskom presudom bila izrečena. Vreme koje je osudjeni proveo u zdravstvenoj ustanovi uračunava se u vreme izdržavanja kazne zatvora.

Osudjenom licu se na osnovu rezultata proučavanja ličnosti koji obavlja tim stručnjaka već za vreme boravka u prijemnom odeljenju utvrdjuje (član 74. ZIKS):

a) predlog tretmana zatvorenika, a istovremeno se vrši i

b) procena rizika osuđenog. Ova procena se još vrši i prilikom odlučivanja o davanju pogodnosti osuđenom licu van ustanove (član 116. ZIKS). To je, zapravo procena : 1) visine rizika za zajendicu u slučaju bekstav osuđenog i 2) stepena verovatnoće da će takvo lice pokušati da izvrši bekstvo samo ili uz spoljnu pomoć.

Ovaj program postupanja (tretmana) prema osuđenom licu odobrava rukovodilac ustanove na zvaničnom rasporedu. Pri tome se osuđenom licu saopštavaju : a) vaspitni kolektiv, b) radno mesto, v) intenzitet vaspitnog rada, g) datum sticanja formalnih uslova za odlučivanje o pogodnostima i d) druge informacije koje su bitne, dakle od značaja za uključivanje osuđenog u osuđenički kolektiv.

On se rasporedjuje u odgovarajuće vaspitne grupe u kojima se primenjuju istovrsne mere postupanja čime se izmedju ostalog stvaraju pogodni uslovi za readaptaciju osudjenih lica.

Kriterijumi za rasporedjivanje osudjenih lica u pojedine grupe su objektivno-subjektivne prirode i vezani su ne samo za izvršeno krivično delo već još više i za ličnost osudjenog lica. Radi sprečavanja negativnih i štetnih uticaja na ostale osudjene kao i zbog primene specijalizovanog tretmana posebno se izdvajaju osudjeni koji su u povratku ili koji zbog svoje kriminalne prošlosti ili loših karakternih osobina mogu zarazno delovati na grupu. Poseban kriterijum za rasporedjivanje i klasifikaciju je primenjen prema trudnicama, porodiljama i majkama koje neguju decu. One se smeštaju odvojeno od ostalih osudjenih žena kako bi se nivo životnih i zdravstvenih uslova podigao na najbolji mogući način.

U toku izvršenja kazne zatvora moguće je da se vrši i dalja reklasifikacija zatvorenika zavisno od uspeha postignutog u preduzetom tretmanu (grupnom i individualnom). Zakonom je izričito predvidjena obaveza za zavodsku upravu da najmanje jednom godišnje pravi pregled napretka u tretmanu pojedinih zatvorenika.

44. ODLAGANJE IZVRŠENJA KAZNE ZATVORA

No, iako je doneta pravnosnažna i izvršna sudska presuda o krivičnoj sankciji ili rešenje suda o odredjivanju ili produženju pritvora te da je donet i uputni akt na bazi koga se osudjeno ili pritvoreno lice odredjenog dana ima javiti u zavodsku ustanovu radi pristupanja izvršenju izrečenih sankcija odnosno mera, to ne znači automatski da će tog dana i započeti sa izvršenjem ovih mera. Naime, sam je zakon predvideo mogućnost, uslove, način i postupak za odlaganje izvršenaja izrečene kazne (čl. 69-71.ZIKS).. Pri tome zakon razlikuje dve vrste odlaganja izvršenja kazne :

1) na molbu osudjenog lica,2) na predlog nadležnog organa socijalnog staranja.

Odlaganje izvršenja kazne zatvora

Do odlaganja izvršenja izrečene kazne je moguće na molbu osuđenog lica ili na predlog nadležnog organa socijalnog staranja ako su ispunjeni sledeći uslovi (član 69. ZIKS):

1) da se osudjeno lice nalazi na slobodi, odnosno da još nije započeto sa izdržavanjem kazne,2) da je osudjeno lice podnelo molbu za odlaganje,3) da je uz pristanak osudjenog lica molbu podneo član njegove uže porodice,4 )da je predlog za odlaganje podneo nadležni organ socijalnog staranja i5) ako su ispunjeni zakonom taksativno predvidjeni razlozi.

Kao razloge za odlaganje izvršenja kazne zatvora u ovom slučaju zakon navodi sledeće :

1) ako je osudjeni oboleo od teže akutne bolesti,a proverom se utvrdi da u zavodskoj ustanovi nema uslova za lečenje – dok bolest traje, pri čemu je dužan da svaka tri meseca,a na zahtev suda i češće dostavlja izveštaj zdravstvene ustanove u kojoj se leči o svom zdravstvenom stanju; 2) ako se desio smrtni slučaj ili teška bolest u užoj porodici ( bračnog druga, deteta, usvojenika roditelja ili usvojioca osudjenog ) – najduže tri meseca od dana odlaganja;3) ako je odlaganje potrebno radi izvršenja ili dovršenja neodložnih poljskih ili sezonskih radova ili radova izazvanih elementarnim nepogodama ili drugim udesom, a porodica osudjenog nema drugih članova sposobnih za rad, niti se zbog slabog imovnog stanja ili iz drugih opravdanih razloga može angažovati drugo lice za obavljanje ovih poslova – najduže tri meseca od dana odlaganja;4) ako je osudjeno lice obavezno da izvrši odredjeni posao koji je već započelo, a usled čijeg neizvršenja bi nastala znatna šteta - najduže tri meseca od dana odlaganja;5) ako je odlaganje osudjenom licu potrebno zbog završetka školovanja – najduže šest meseci od dana odlaganja; 6) ako je odlaganje osuđenom potrebno zbog polaganja već prijavljenog ispita – najduže dva meseca od dana odlaganja;7) ako je zajedno sa osudjenim licem osudjen i njegov bračni drug ili drugi članovi zajedničkog (porodičnog) domaćinstva ili ako se oni već nalaze na izdržavanju kazne zatvora, a istovremenim izdržavanjem kazne svih tih lica bi bilo ugroženo izdržavanje maloletnih, bolesnih ili starih članova domaćinastva – najduže šest meseci od dana odlaganja;8) ako je osudjeno lice trudnica – posle navršenih šest meseci trudnoće i žena koja ima dete mlađe od jedne godine - najduže do navršene jedne godine života deteta9) ako se supruga osuđenog nalazi pred porođajem na tri meseca ili od porođaja nije proteklo više od šest meseci, a nema drugih članova domaćinstva koji joj mogu pomoći . najduže šest meseci i10) ako je osudjeno lice jedini hranilac porodice, a stupanjem na izdržavanje kazne zatvora bi bilo ugroženo izdržavanje članova porodičnog domaćinstva - najduže šest meseci od dana odlaganja.

Zakon samo uredjuje razloge zbog čijeg postojanja osudjeno lice može tražiti odlaganje početka izvršenja kazne zatvora. Ti razlozi se po svojoj prirodi i karakteru mogu podeliti na tri vrste razloga. To su: 1) čisto medicinski razlozi,2) medicinsko-socijalni i porodični razlozi, 3) razlozi koji leže u neodložnim radnim obavezama.

Postupak za odlaganje izvršenja kazne zatvora

Molba za odlaganje izvršenja kazne se podnosi u roku od tri dana od dana uručenja uputnog akta osudjenom ili pritvorenom licu. U slučaju da je razlog za odlaganje izvršenja nastao posle isteka ovog roka (smrt, teška bolest i sl. razlozi osuđenog ili člaan porodice) , molba se može podneti sve do dana kada se osudjeno lice treba javiti u zavod na izdržavanje izrečene kazne zatvora. Smatra se da je ovako odredjeno vreme za podnošenje molbe dovoljno vreme da osudjeni u slučaju postojanja nekog od zakonskih razloga može podneti molbu za odlaganje. Ovaj rok ima prekluzivan karakter, ali ne i kada se odlaganje izvršenja izrečene kazne traži usled postojanja teške akutne bolesti osudjenog ili smrti člana njegovog porodičnog domaćinstva, što je i logično, pa se tako u ovim slučajevima molba može podneti sve do dana kada osudjeno lice treba da se javi u zavodsku ustanovu radi započinjanja izdržavanja kazne.

U praksi se često postavlja pitanje kako treba postupati sa podnetim molbama osudjenih lica koje su neblagovremene, dakle koje su podnete posle isteka zakonom odredjenog roka. Najčešće se ovakve situacije rešavaju u praksi odbacivanjem podnete molbe pošto se smatra da su takve molbe potpuno irelevantne, dakle bez uticaja na odlaganje izvršenja kazne. Tome u prilog svakako govore i razlozi efikasnosti i potrebe bržeg sprovodjenja postupka izvršenja pravosnažno izrečenih kazni lišenja slobode.

Molba mora da sadrži jedan ili više zakonom predvidjenih razloga za odlaganje kao i dokaze (koje izdaju nadležni organi ili mesna zajednica prema prebivalištu osudjenog lica) o činjenicama koje opradavaju odlaganje, te vreme za koje se odlaganje traži. U slučaju da uz podnetu molbu nema priloženih dokaza, onda je predsednik odeljenja suda u obavezi da osudjeno lice pozove da u roku od osam dana dopuni podnetu molbu u smislu dokazivanja opravdanosti postojanja razloga koji bi ukazivali na neophodnost da se izrečena kazna odloži. Pri tome se osudjeni upozorava na posledice propuštanja ovog roka od osam dana u pogledu dopune podnete molbe. Naime, u slučaju da osudjeno lice ne dostavi tražene dokaze, podneta molbu se odbacuje rešenjem suda.

Koji su od navedenih razloga opravdani, a koji ne, u svakom konkretnom slučaju odlučuje predsednik suda koji je nadležan za izvršenje izrečene kazne. O podnetoj molbi za odlaganje izvršenja kazne on donosi rešenje u roku od tri dana od prijema molbe (član 70. ZIKS). I kao dan odlaganja izvršenja izrečene kazne zatvora smatra se onaj dan kada je doneto rešenje o odlaganju izvršenja kazne bez obzira kada je ono uručeno osudjenom licu u nadležnoj zavodskoj ustanovi. U tom rešenju se tačno navodi za koje je vreme odloženo izvršenje kazne i naznačuje dan kada se osudjeni mora ponovo javiti u nadležnu zavodsku ustanovu radi započinjanja sa izdržavanjem kazne.

Ukoliko je osudjeno lice podnelo molbu sa svim kompletnim dokazima o postojanju zakonom predvidjenih razloga za odlaganje izvršenja izrečene kazne zatvora, predsednik suda pre donošenja odluke može da izvrši potrebne provere radi utvrdjivanja ili proveravanja činjenica koje su iznete u molbi ili prilozima uz nju.  

Kao dan odlaganja izvršenja kazne smatra se dan kada je i doneto rešenje o odlaganju izvršenja kazne. Bitan sadržaj dispozitiva tog rešenja jeste i precizno navodjenje vremena na koje je odloženo izvršenje kazne zatvora kao i datuma kada se osudjeno lice mora ponovo javiti u zavodsku ustanovu radi izdržavanja kazne. Donetim rešenjem može se odložiti izvršenje kazne zatvora ako se nadje da su ispunjeni svi zakonom predvidjeni razlozi odnosno može da je odbije kao neosnovanu ako nadje da ne postoje razlozi za odlaganje. I kao treća mogućnost koja stoj sudu na raspolaganje je da može podnetu molbu da odbaci i to ako je neblagovremeno podneta (dakle po proteku roka koji je zakonom utvrdjen od dana podnošenja naloga za izdržavanje kazne), ako je molbu podnelo neovlašćeno lice (dakle svako lice sem osudjenog) ili ako uz molbu nisu priloženi blagovremeno traženi dokazi koji ukazuju na osnovanost odlaganja kazne. 

Zakon je isključio mogućnost odlaganja izrečene kazne ako bi zbog toga nastupila zastarelost izvršenja kazne (član 70. stav 8. ZIKS) kao osnov gašenja prava države na kažnjavanje čime bi se ova zakonska mogućnost osudjenog pretvorila u zloupotrebu prava i izbegavanja primene kazne za izvršeno krivično delo.

Prvostepeni postupak za odlaganje izvršenja izrečene kazne se završava rešenjem preesdnika nadležnog suda. Tim rešenjem se može odložiti izvršenje kazne ili se njime može podneta molba odbiti kao neosnovana ili odbaciti u smislu zakonskih razloga. U poslednja dva slučaja kada je dakle molba za odlaganje izvršenja kazne odbijena ili odbačena osudjeno lice može da izjavi žalbu predsedniku nadležnog okružnog suda. Ovu žalbu nezadovoljni osudjeni mora podneti u roku od tri dana od dana prijema rešenja. Rokovi su veoma kratki i to ne samo za podnošenje žalbe na doneto

rešenje. To je stoga što je ostavljeno malo vremena od upućivanja naloga za izdržavanje kazne do javljanja osudjenog lica u zavodsku ustanovu. Ovako izjavljena žalba ne odlaže izvršenje kazne. 

Predsednik suda je dužan da u roku od tri dana od prijema žalbe donese svoje rešenje i odfmah ga dostavlja sudu koji je nadležan za upućivanje osuđenog lica u ustanovu. Ovim rešenjem predsednik suda može napadnuto prvostepeno rešenje da poništi, da ga ukine i vrati ponovo prvostepenom organu na ponovni postupak ili odluku ili zbog razloga ekonomičnosti i efikasnosti može sam da preinači prvostepeno rešenje i meritorno reši (odluči) o podnetnoj molbi za odlaganje izvršenja kazne zatvora. Ova poslednja mogućnost bi se najbolje uklapala u institut odlaganja izvršenja kazne, u njegovu prirodu, karakteristike i svrhu koju treba da postigne. Protiv rešenja predsednika suda ne može se pokrenuti upravni spor.

U slučaju da predsednik suda donese rešenje o odlaganju izvršenja kazne zatvora, dostavlja na obavezno i zavodu u kome se nalazi osudjeno lice.

Molba za odlaganje izdržavanja kazne ima devolutivno i suspenzivno dejstvo. Devolutivno dejstvo ove molbe se sastoji u nadležnosti predsednika suda da odlučuje o istoj. A njeno suspenzivno dejstvo se praktično ispoljava da izjavljena molba zadržava izvršenje kazne i to sve do momenta pravnosnažnosti rešenja o molbi.

Zakon ne ograničava pravo osudjenog lica na podnošenje molbe za odlaganje izvršenja kazne. To drugim rečima znači da osudjeni sve do stupanja na izdržavanje kazne u zavodsku ustanovu ima pravo da podnosi molbe za odlaganje naravno pod uslovom da su ispunjeni zakonski razlozi za to odnosno da postoje zakonom predvidjeni razlozi koji opravdavaju odlaganje izrečene kazne.

Predsednik nadležnog suda može da opozove odlaganje izdržavanja izrečene kazne zatvora u smislu člana 71. stav 6. ZIKS-a u tri slučaja :

a) ako naknadno utvrdi da nisu uopšte postojali razlozi za odlaganje,

b) ako su prestali razlozi zbog kojih je odlaganje odobreno i

v) ako je osuđeno lice odobreno odlaganje koristilo protivno odbrenoj svrsi.

45. PREMEŠTAJ OSUDJENOG LICA

No, pritvoreno ili osudjeno lice (zatvorena lica) ne moraju ostati toku celog vremena trajanja izrečene sankcije, odnosno mere u istom zavodu u koji su prvobitno bili smešteni. Naime, zakon poznaje mogućnost premeštaja takvih lica u toku izdržavanja kzane (čl. 121-122. ZIKS). Pri tome se razlikuju dve vrste premeštaja zatvorenika : 1) na molbu zatvorenog lica i 2) po predlogu rukovodioca ustanove - upravnika zavoda. Odluku o premeštaju uvek donosi ministar pravde u formi rešenja. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba, niti se može voditi upravni spor.

No, ministar može da izvrši premeštaj osuđenog lica u drugu ustanovu iz bezbednosnih razloga i bez predloga rukovodioca ustanove (član 122. stav 7. ZIKS). U svakom slučaju troškove premeštaja snosi ustanova iz koje se vrši premeštaj.

Za premeštaj zatvorenika po njegovoj molbi potrebno je da je zatvorenik izdržao jednu polovinu izrečene kazne zatvora. To je formalni uslov. Ako je molba podneta pre isteka ovog roka, odbacuje se rešenjem kao nedopuštena. Ako je podneta molba za premeštaj odbijena, nova se molba može podneti tek po proteku šest meseci od donošenja odluke po prethodnoj molbi ako se radi o kazni zatvora koja je izrečena na vreme preko jedne godine. Ovaj rok za ponovno podnošenje molbe iznosi tri meseca ako je osuđenom licu izrečena kazna zatvora do jedne godine.

O podnetoj molbi rešenjem odlučuje ministar pravde uz prethodno pribavljeno mišljenje zavodske ustanove u kojoj je zatvorenik izdržavao kaznu. Ministar pravde može da donese jednu od sledeće tri odluke : 1) da odbaci molbu ako je podneta pre isteka vremena koji zakon odredjuje kao formalni uslov, 2) da odbije molbu ako nisu ispunjeni zakonom predvidjeno uslovi. Tada se nova molba za premešatj može podneti tek po isteku roka od šest meseci od dana pravosnažnosti rešenja i 3) da molbu usvoji i dozvoli premeštaj zatvorenika.

Do premeštaja zatvorenika u drugi zavod- ustanovu u entitetu (prema mestu prebivališta ili boravišta zatvorenika), može doći i po predlogu rukovodioca ustanove - upravnika zavoda u kome se zatvorenik nalazi u dva slučaja :

1) ako zahtevaju razlozi bezbednosti i

2) zbog organizacije izvršenja kazne zatvora.

I u ovom slučaju odluku u formi rešenja donosi ministar pravde. No, on svoju odluku može doneti i bez predloga upravnika, ako su ispunjeni zakonom predvidjeni uslovi. Ako je predlog rukovodioca ustanove u ovom slučaju odbijen, novi predlog se može podneti tek nakon šest meseci od dana prijema rešenja ministra.

No, rukovodilac ustanove uz pismenu saglasnost osuđenog lica (član 122. stav 4. ZIKS) iz razloga bezbednosti može podneti predlog ministru pravde za premeštaj osuđenika na izdržavanje kazne u drugi entitet u kome on ima prebivalište, odnosno boravište. I u ovom slučaju rešenje o podnetom predlogu donosi ministar pravde Republike Srpske, ali po prethodno pribavljenoj saglasnosti ministra pravde entriteta u koji se osuđeni premešta. 

I na kraju, rukovodilac ustanove poluotvorenog tipa može podneti predlog za premeštaj osuđenog lica u ustanovu zatvorenog tipa ako su ispunjeni sledeći uslovi (član 122. stav 6. ZIKS) : a) osuđeno lice u toku izdržavanja izrečene kazne bude novom presudom pravnosnažno osuđen za novo izvršeno ili novo otkriveno krivično delo – odmeravanje kazne osuđenom licu i b) ako je osuđenom licu izrečena kazna zatvora u trajanju koje je duže od dve godine.

46. PREKID IZVRŠENJA KAZNE ZATVORA

Do prekida izdržavanja izrečene kazne može doći u dva slučaja : 1) na molbu osuđenog lica ako za to postoje opravdani razlozi – član 123. ZIKS i 2) po odluci suda – član 125. ZIKS. Odluku o prekidu izdržavanja kazne donosi ministar pravde. Do prekida izdržavanja kazne po osuđenog lica dolazi u slučaju postojanja razloga iz kojih se inače po slovu zakona odobrava i odlaganje izvršenja kazne zatvora. To su : 1) čisto medicinski razlozi, 2) medicinsko-socijalni i porodični razlozi i 3) razlozi koji leže u neodložnim radnim obavezama. Koji su to opravdani razlozi faktičko je pitanje koje se procenjuje u svakom konkretnom slučaju.

Prekid izdržavanja kazne osuđenom licu na njegovu molbu se može odobriti ako su nastupili sledeći razlozi :

1) ako je obolio od teže akutne bolesti - dok bolest traje s tim da se svakih 90 dana preispituje doneseno rešenje, 2) usled smrtnog slučaja ili teške akutne bolesti u porodici – najduže šest meseci,  3) ako je potrebno da obavi poljske ili sezonske radove ili radove izazvane elementarnim nepoogodama, a u porodici nema članova spoosbnih za rad – najduže šest meseci, 4) radi polaganja ispita za koji se pripremao ili radi završetka školovanja – najduže šest mjescei i   5) ako ustanova ne raspolaže odgovarajućim prostorijama za boravak osuđenice za vreme trudnoće, porođaja ili materinstva – najviše do navršene jedne godine života

No, do prekida izdržavanja kazne može doći i u slučaju kada sud odredi prema osuđenom licu pritvor za drugo krivično delo (novoizvršeno ili novootkriveno krivično delo). Sud koji je odredio pritvor, istovremeno donosi odluku – rešenje o prekidu izdržavanja ranije izrečene kazne zatvora. U ovom slučaju prekid traje do ukidanja pritvora.

U molbi za prekid izdržavanja kazne zatvora navode se razlozi za to i prilaže odgovarajuća dokumentacija (originalni dokumenti koje izdaju nadležni organi, npr. lekarsko uverenje i sl., ili kopije originalnih dokumenata) koja podnetu molbu čini opravdanom. Ova se molba zajedno sa pratećom dokumentacijom i mišljenjem ustanove u kojoj se osuđeno lice nalazi dostavlja ministru pravde u roku od tri dana od prijema molbe. Protiv rešenja kojim je odbijena ovako podneta molba, može se u roku od osam dana podneti žalba takođe ministru pravde. Rešenje koje je doneto u ovom slučaju po žalbi je konačno i protiv njega se ne može voditi upravni spor.

No, ako se naknadno utvrdi za vreme trajanja dozvoljenog prekida izdržavanja kazne zatvora da je prekid dozvoljen na osnovu lažnih isprava ili drugih dokaza, odnosno da se prekid ne koristi sa ciljem, u svrhu s kojim je i dozvoljen, rešenje kojim je dozvoljen prekid se opoziva (član 124. stav 1. ZIKS). Osuđenom licu se tada nalaže da se javi odmah na dalje izdržavanje kazne zatvora, a najkasnije u roku od tri dana od dana prijema rešenja. Ovo se rešenje dostavlja zatvoreniku kao i zavodu . Ako se osuđeno lice ostavljenom roku ne javi u zavodsku ustanovu, ona odmah obaveštava organ unutrašnjih poslova radi preduzimanja mera na pronalaženju, hvatanju i privođenju tog lica .  

Prekid izdržavanja kazne zatvora ima u zakonu izričito proklamovan princip. Vreme prekida, dakle vreme koje je osudjeno lice provelo u prekidu izdržavanja kazne ne uračunava se u izdržanu kaznu. Osudjeni nastavlja sa izdržavanjem kazne tamo gde je stao u momentu donošenja odluke o prekidu.

47. OTPUŠTANJE OSUDJENOG LICA IZ ZAVODA

Do otuštanja zatvorenika ( pritvorenog ili osudjenog lica) iz zavodske ustanove može doći u više različitih slučajeva:

1) kada nastupi smrt zatvorenika, 2) kada istekne vreme na koje je izrečena kazna zatvora ili mera pritvora, 3) kada je dato pomilovanje, 4) kada je data amnestija. 5) kada počne da teče uslovni otpust.

Smrt osudjenog lica

Do okončanja izražavanja izrečene kazne zatvora dolazi usled smrti osudjenog lica. Po logici smrću osudjenog lica gasi se pravo države na dalje izvršenje kazne budući da je kazna ličnog karaktera, vezana za lilčnost osudjenog lica – učinioca krivičnog dela. U slučaju smrti osudjenog odmah se obaveštavaju članovi njegove uže porodice , a ako ih osudjeni nema onda se obaveštavaju njegovi roditelji, brat, sestra, usvojilac ili dalji srodnici. Takodje se o smrti osudjenog za vreme izdržavanja kazne po službenoj dužnosti obaveštava sud koji je doneo prvostepenu sudsku odluku o kazni kao i matičar koji podatke o smrti osudjenog unosi u matičnu knjigu umrlih.

Interesantno je da Zakon o izvršenju krivičnih sankcija ne sadrži odredbe o postupanju u slučaju smti zavorenika, već samo u članu 177. govori o smrti pritvorenika o čemu ustanova obaveštava bez odlaganja najbliže srodnike - članove njegove uže porodice ako je ima, nadležni sud, ministarstvo pravde i matični ured. Tako da bi mogli tumačenjem izvesti zaključak da se na isti način postupak i u slučaju smrti zavorenika uopšte. Posmrtni ostaci osudjenog kao i njegove lične stvari se predaju porodici umrlog. Samo u slučaju da osudjeni nema porodicu ili ako porodica ne prihvati posmrtne ostatke, onda se umrli osudjeni sahranjuje o trošku zavoda na mesnom groblju.

Otpuštanje osudjenog lica usled izdržane kazne

Pravilo je da se osudjeno lice otpušta sa izdržavanja kazne iz zavodske ustanove onoga dana kada mu je redovno istekla izrečena kazna zatvora (član 161. ZIKS). Ako taj dan pada u dan kada zavod ne radi (u nedelju) ili u dane praznika, onda se osudjeni mora otpustiti poslednjeg dana koji prethodi tome danu. To je u svim slučajevima kada osudjenom licu nije odobreno korišćenje uslovnog otpusta kao specifične kriminalno-političke i penološke mere. Samo izuzetno kada je izrečena, a nenaplaćena novčana kazna zamenjena kaznom zatvora (supletorni zatvor), otpuštanje zatvorenika iz zavoda se može vršiti i u neradne dane.

Zavod je dužan da o otpuštanju svakog zatvorenika sa izdržavanja kazne zatvora obavesti krivično odeljenje suda u roku od osam dana .

U svakom slučaju osudjeno lice se oslobađa od rada najmanje tri dana pre otpuštanja iz zavodske ustanove (radi pripremanja za izlazak na slobodu), a pre otpuštanja iz zavoda (kao uostalom i prilikom prijema u zavod na izdržavanje izrečene kazne) podvrgava se lekarskom pregledu. Nalaz i mišljenje lekara se obavezno unose u zdravstveni karton osudjenog lica.

Prilikom otpuštanja se osudjenom licu izdaje otpusni list. On mu služi kao dokaz o identitetu do dolaska u mesto prebivališta ili boravišta. Izmedju ostalog ovaj otpusni list mora da sadrži i odredjene podatke kao što su: podaci o vremenu otpuštanja iz zavoda, obaveza u odredjenom roku da se javi organu unutrašnjih poslova u mestu prebivališta ili boravišta , podaci o iznosu uštedjevine koji osudjeni ima kod sebe i dr. 

Pored otpusnog lista osudjenom se prilikom otpuštanja sa izdržavanja kazne zatvora predaju sve njegove stvari, odeća, obuća koje je ostavio na čuvanje prilikom prijema u zavod, stvari koje je u medjuvremenu dobio ili kupio, uštedjevina koju je zaradio radeći u privrednoj jedinici u zavodu ili izvan njega kao i novac koji mu je bio na čuvanju, a koji je stigao putem novčane pošiljke.

Otpušteno lice iz zavoda ima pravo na olaćeni prevoz do mesta svog prebivališta ili boravišta, ako je stranac do graničnog prelaza ukoliko posebnim propisima nije drugačije regulisano. Izuzetno na obrazloženi zahtev ovog lica mogu se odobriti troškovi prevoza i do drugog mesta na teritoriji Bosne i Hercegovine. U tim slučajevima troškove prevoza snosi zavod.

Ako zatvorenik koji se otpušta nema svoju odeću ili obuću niti sredstva da ih sam nabavi, zavod je u obavezi da mu osigura prikladnu odeću i obuću. U slučaju pak da je otpušteno lice u vreme otpuštanja iz zavoda teško (telesno ili duševno) bolesno i usled toga nesposobno za putovanje, zavod je u obavezi da ga smesti u najbližu zdravstvenu ustanovu radi lečenja (član 161. stav 8. ZIKS). Ako zatvorenik nema sredstava da plati troškove ovog lečenja, a obolenje je nastalo za vreme izdržavanja kazne zatvora, onda troškove snosi za prvi mesec ustanovaa u kojoj je osuđeni bio smešten, a nakon toga se primenjuju zdravstveni propisi.

U otpusnom listu osudjeni je obavezan da se u odredjenom roku po izlasku sa izdržavanja kazne iz zavoda javi nadležnom organu unutrašnjih poslova prema mestu svoga prebivališta ili boravišta. No, nezavisno od toga zavod je o otpustu osudjenog po službenoj dužnosti u obavezi da obavesti nadležni organ unutrašnjih poslova kao i sud koji je osudjenog uputio na izdržavanje izrečene kazne zatvora.

Otpuštanje osudjenog lica zbog pomilovanja

Zakon o izvršenju krivičnih sankcija u članu 164. stav 4. pominje otpuštanje osudjenog lica iz zavodske ustanove usled datog pomilovanja. Pomilovanje (član 117. KZ RS) je akt milosti suverena (predsednika Republike Srpske) kojim se poimenično odredjenim licima daje potpuno ili delimično oslobodjenje od izvršenja izrečene kazne, zamenjuje kazna blažom kaznom ili uslovnom osudom ili se odredjuje brisanje osude ili se odredjuje kraće trajanje odredjene pravne posledice osude ili mere bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti.

Pomilovanje se odlikuje sledećim karakteristikama :

1) to je akt najviših organa države,

2) odnosi se na poimenično navedena lica,

3) sadržina datog akta se odnosi na oslobodjenje od gonjenja ili izvršenja kazne.

Postupak za pomilovanje se pokreće po službenoj dužnosti ili na molbu osudjenog lica odnosno njegovog bračnog druga, srodnika u pravoj liniji, brata, sestre, usvojioca, usvojenika, staraoca ili hranioca. Po službenoj dužnosti se pokreće postupak za pomilovanje kojim se daje oslobodjenje od krivičnog gonejnja (abolicija) , ali se može dati pomilovanje i kad niej sproveden postupak za davanje pomilovanja.

Pomilovanje se može odnositi na svako krivično delo bez obzira da li se goni po službenoj dužnosti ili po privatnoj tužbi. Njime može biti obuhvaćena svaka izrečena kazna i može se odnositi na svakog učinioca krivičnih dela odnosno na svako osudjeno lice. Pri tome se davanjem pomilovanja ne dira u prava trećih lica koja se zasnivaju na osudi.

Osudjeno lice koje se nalazi u zavodu otpušta se po prijemu odluke (rešenja) nadležnog državnog organa o datom pomilovanju za to lice.

Otpuštanje osudjenog lica zbog amnestije

I amnestija (član 116. KZ RS) je akt koji može dovesti do gašenja krivične sankcije. U slučaju amnestije osudjeno ili pritvoreno lice se može pustiti na slobodu i pre nego što je izvršena izrečena kazna osudjenom licu. Amnestija je akt u formi zakona kojim se neodredjenom broju lica daje oslobodjenje od krivičnog gonjenja, potpuno ili delimično oslobodjenje od izvršenja kazne, zamenjuje izrečena kazna blažom kaznom, odredjuje brisanje osude ili se ukidaju pravne posledice osude. Tri su osnovna elementa ili odlike amnestije. To su :

1) akt najvišeg predstavničkog tela zemlje,

2) odnosi se na individualno neodredjeni broj lica,

3) odnosi se na oslobodjenje od gonjenja i kažnjavanja.

Amnestija se donosi u formi zakona. Ona predstavlja opšti pravni akt. Na taj način se individualno neodredjena lica ili neodredjeni broj lica mogu korisititi prednostima ili pogodnostima datim u zakonu. Tako se odredjivanje lica na koje se amnestija odnosi može izvršiti na više načina. U samom aktu amnestije mogu biti navedena krivična dela na čije učinioce se ovaj akt odnosi, zatim se amnestija može dati za sva lica i sva krivična dela na koja se odnosi odredjena vrsta i mera izrečene kazne i na kraju na koja se odnosi odredjena vrsta i mera izrečene kazne i na kraju amnestija se može dati s obzirom na odredjeno krivično delo i odredjene iznose izrečene kazne.

U slučaju donošenja zakona o amnestiji upravnik zavoda je dužan da osuđeno lice otpusti iz zavodske ustanove najkasnije u roku od 24 časa od prijema pravnosnažnog rešenja o amnestiji ako Zakonom o amnestiji nije drugačije doređeno. Pored upravnika i nadležni javni tužilac kao i sam osudjeni mož podneti zahtev za otpuštanje iz zavoda zbog amnestije. I ovaj zahtev se podnosi sudu koji je doneo prvostepenu odluku. Ovo razlikovanje u pravnom položaju osudjenog lica koje je obuhvaćeno amnestijom u odonosu na lice obuhvaćeno pomilovanjem proizlazi praktično iz osnovne odlike amnestije koja se donosi u formi zakona i odnosi se na individualno neodredjeni broj osudjenih lica.

Da li se odredjeno osudjeno lice može podvesti pod odredbe zakona o amnestiji i u kom obliku i vidu može koristiti pogodnosti date ovim zakonom mora u svakom konkretnom slučaju da utvrdi sud koji je i doneo prvostepenu presudu. Ovaj sud po podnetoj molbi ili zahtevu upravnika ili javnog tužioca mora postupati sa naročitom pažnjom i hitnošću. Naime, sud je dužan u roku od tri dana po prijemu molbe ili zahteva da donese i otpravi rešenje u pismenom obliku. Ovo rešenje se dostavlja osudjenom, upravi zavoda gde se on nalazi i po potrebi nadležnom javnom tužiocu.

Nadležni javni tužilac ako je nezadovoljan donetim rešenjem u bilo kom obliku (bilo u pogledu lica na koje se amnestija odnosi, u pogledu načina ublažavanja izrečene kazne – zamenom ili ukidanjem ili drugim okolnostima) može u roku od tri dana od prijema rešenja nadležnog suda da uloži žalbu neposredno višem sudu. U svakom slučaju podneta žalba zadržava izvršenje rešenja (ona dakle ima suspenzivno i devolutivno dejstvo).

Osudjeno lice se otpušta sa izdržavanja kazne iz zavoda istog dana ili najkasnije u roku od 24 časa od kada zavod primi rešenje o otpuštanju osudjenog zbog amnestije. Zavisno od sadržine rešenja, osudjeni se može potpuno otpustiti na slobodu bez ikakve kazne ili mu izrečena kazna može biti zamenjena nekom drugom blažom vrstom krivične sankcije (npr. novčanom kaznom ili uslovnom osudom).

U svakom slučaju osudjeno lice se otpušta iz zavoda prvog dana posle isteka roka za žalbu na prvostepeno rešenje, ako žalba nije izjavljena od strane nadležnog javnog tužioca. Logično je ako je žalba izjavljena, doneto prvostepeno rešenje se ne izvršava pa osudjeno lice u zavodu čeka na odluku drugostepenog – neposredno višeg suda po izjavljenoj žalbi.

Osuđeno lice se smatra otpuštenim kada napusti prostpr zavodske ustanove.

48. USLOVNI OTPUST

1. Uslovi za davanje uslovnog otpusta

Uslovni otpust u smislu člana 108. KZ RS je izuzetno značajna krivično – pravna, kriminalno – politička i istovremeno penološka mera. On se sastoji u otpuštanju osudjenika sa izdržavanja kazne lišenja slobode pre nego što ju je ovaj u potpunosti izdržao i njegovom puštanju na slobodu pod uslovom da do isteka vremena za koje je izrečena kazna ne učini novo krivično delo.

Uslovni otpust zapravo predstavlja snažnu meru podsticaja osudjenog lica da se dobro i primerno vlada za vreme izdržavanja kazne lišenja slobode. Za davanjeuslovnog otpusta potrebno je ispunjenje dva kumulativna uslova : 1) formalni uslov – da jeosuđeni izdržao najmanje polovinu izrečene kazne zatvora, odnosno najmanje polovinu,a izuzetno i trećinu kazne maloletničkog ztavora, odnosno najmanje tri petine kazne dugotrajnog zatvora i 2) materijalni uslov – ako se na osnovu vladanja osuđenog u zavodskoj ustanovi, izvršavanja radnih obaveza s obzitrom na njegovu radnu sposobnost i druge okolnosti može zaključiti da je postignuta svrha kažnjavanja. 

Tako je u članu 154. ZIKS predvidjeno da se uslovni otpust može dati radi podsticanja ličnih napora osuđenog lica za uključivanje u život na slobodi kada se osnovano može očekivati da on više neće vršiti krivična dela i da je kazna postigla svrhu kažnjavanja. U tom smislu on se zasniva na ideji popravljanja i resocijalizaciji učinioca krivičnog dela kao svrsi kažnjavanja uopšte.

Postupak za davanje uslovnog otpusta

Postupak za davanje uslovnog otpusta se može pokrenuti na sledeći način : 1) na molbu osudjenog lica – zatvorenika i 2) na predlog rukovoidoca ustanove - upravnika zavoda u kome se osudjeni nalazi.

Naime, ako su ispunjeni svi zakonom predvidjeni uslovi, zakonom ovlašćena lica mogu pokrenuti ovaj postupak. Pri tome molbe i predlozi se uvek podnose Komisiji za uslovni otpust od pet članova, a preko zavoda. Zavod tom prilikom uz molbu dostavlja i podatke o postignutom uspehu u programu tretmana zatvorenika, podatke o eventualnim ranijim osudama, opis krivičnog dela za koje je zatvorenik osudjen, podatke o ponašanju zavorenika kao i ostale izveštaje stručnih lica koja su angažovana u radu sa zatvorenikom te druge značajne podatke za odlučivanje. Takodje zavod prilaže i svoje mišljenje o osnovanosti podnete molbe odnosno predloga.

Jedini prigovor koji bi se uopšte mogao uputiti zakonskom regulisanju instituta uslovnog otpusta jeste i dalje nepostojanje zakonom predvidjene mogućnosti osudjenog lica da na bilo koji način učestvuje u postupku odlučivanja o davanju uslovnog otpusta. Učešće ovog lica na neposredan način bi članovima komisije za uslovni otpust moglo da pomogne u stvaranju neposrednog utiska o postignutom cilju kažnjavanja odnosno u pogledu stepena uspešnosti vaspitno-prevaspitnih tretmana kojima je ovo lice u zavodskoj ustanovi bilo podvrgnuto za vreme izdržavanja izrečene kazne zatvora.

U molbi se u pismenom obliku navodi vrsta i visina kazne na koju je osudjeni pravosnažno osudjen kao i njegovo ponašanje i rezultati koji su postignuti u postupku njegove resocijalizacije. Molba se upućuje nadležnoj komisiji kao posebnom administrativnom organu koji imenuje ministar pravde. Komisija ima pet članova koje čine : sudija Vrhovnog ili okružnog suda, predstavnik Ministarstva pravde i tri nezavisna člana iz relevantne stručne oblasti od kojih je jedan predsednik pri čemu je za punovažno odlučivanje (kvorum) potrebno prisustvo tri člana.

Članovi komisije se imenuju na period od četiri godine s mogućnošću ponovnog izbora za još jedan mandat. U slučaju prestanka mandata nekog od članiva komisije, mandat njegovog zamenika traje samo do isteka tekućeg mandata komisije. Komisija je u svom radu nezavisna.

Prema zakonskom rešenju odluku o uslovnom otpustu po molbi osudjenog lica ili predlogu upravnika zavoda donosi Komisija za uslovni otpust.

Postupajući po molbi osudjenog ili po predlogu upravnika zavoda Komisija za uslovni otpust obavezno pribavlja i mišljenje stručnih službi zavoda o vladanju osudjenog lica i o stepenu postignute resocijalizacije, popravljanja i njegovog prevaspitanja. Ovo mišljenje treba da predstavlja detaljnu analizu postignutih rezultata u procesu administrativne individualizacije institucionalnog tretmana u zavodu sa zaključcima i to posebno u pogledu ispunjenosti materijalnih pretpostavki za davanje uslovnog otpusta. Na kraju, ovo mišljenje treba da sadrži i pozitivnu prognozu ponašanja osudjenog lica o uslovnom otpuštanju.

Pri donošenju odluke o uslovnom otpustu komisija u smislu člana 155. ZIKS se mora ograničiti na utvrdjivanje, analizu i procenu sledećih kriterijuma :

1) ranija osudjivanost zatvorenika,2) ponašanje zatvorenika tokom izdržavanja kazne u zavodu (u toku života i rada i prema pravilima kućnog reda),3) lično učešće zatvorenika u procesu prevaspitanja (programu tretmana),4) stava zatvorenika prema učinjenom krivičnom delu, 5) procena ponovnog vršenja krivičnog dela (rizika zatvorenika od ponovnog vršenja krivičnih dela),6) ostatak neizdržanog dela kazne, 7) mišljenje o osnovanosti molbe, odnosno predloga za uslovni otpust i8) mere u sklopu postpenalne zaštite.

Svi izveštaji koje zavod priprema za komisiju za uslovni otpust dostavljaju se i samom zatvoreniku ( poštovanje principa audiautur et altera pars – neka se čuje i druga strana) kome se na taj način pruža prilika da komisiji podnese pismene podneske u vezi sa sadržajem ovih izveštaja . Ali ipak se zatvorenik lično, neposredno ne pojavljuje pred komisijom (što predstavlja nedostatak ovakvog zakonskog rešenja).

Gotovo je prihvaćeno kao pravilo da komisija zaseda u kazneno – popravnoj ustanovi (zavodu). Sednice se održavaju u prisustvu upravnika ustanove koji po potrebi daje i dodatna obaveštenja, podatke i informacije koje su neophodne za odlučivanje članovima komisije, a koje se odnose na ponašanje osudjenog lica i zapažanja zavodske uprave u vezi sa tim.

Na sam dan odlučivanja o podnetim molbama ili predlozima komisija i donosi rešenje o odobravanju ili odbijanju davanja uslovnog otpusta.

Na ovom mestu treba sa opravdanjem posebno ukazati da zakon nije odredio i rok za donošenje odluke o zahtevu za uslovni otpust.

Doneto rešenje o uslovnom otpustu treba da sadrži izmedju ostalog i tačan datum kada se osudjeni pušta sa daljeg izdržavanja kazne.Protiv rešenja Komisije za uslovni otpust nije dozvoljena žlba, niti se može pokrenuti upravni spor.

No, zakon je izričito predvideo mogućnost (član 157. ZIKS) osuđenog lica da ponovno podnese molbu za uslovni otpust, odnosno rukovodioca ustanove da podnese predlog. Ato to se ne može učiniti pre proteka roka od četiri meseca ako se radi o izrečenoj kazni zatvora do dve godine, odnosno pre isteka toka od šest meseci ako se radi o kazni zatvora preko dve godine.

Uslovni otpust odlukom upravnika zavoda

Jedan specifičan vid instituta uslovnog otpusta predvidjen je u članu 158. ZIKS. Naime, opšte je pravilo da uslovni otpust po ispunjenju zakonom predvidjenih uslova daje posebna Komisija za uslovni otpust. No, ovom zakonskom odredbom je upravo data mogućnost rukovodiocu ustanove - upravniku zavoda da osudjeno lice koje je izdržavalo najmanje četiri petine izrečene kazne zatvora može na predlog službe tretmana ili na molbu osuđenog lica uslovno otpustiti najviše tri meseca pre isteka kazne ako se osudjeni zatvorenik primerno ponašao, zalagao na radu i aktivno učestvovao u procesu prevaspitanja. Ova izuzetna zakonska mogućnost se ne može primeniti prema licu kome je nenaplaćena novčana kazna amenjena kaznom zatvora (supletorni zatvor).

Dakle ovu mogućnost upravnik zavoda ima ako su ispunjena tri uslova:

1. formalni uslov u pogledu izdržavanja izrečene kazne pri čemu se traži da je izdržano čak četiri petine izrečene kazne i da se ovakav uslovni otpust može dati najviše tri meseca pre isteka kazne. Dakle tek po kkumulativnom ispunjenu oba ova taksativno navedena zakonska uslova upravnik ima mogućnost davanja uslovnog otpusta, 2. da se osudjeni primerno vlada, zalaže na radu i aktivno učestvuje u procesu svog prevaspitanja što predstavlja materijalni kriterijum koji podleže oceni samog upravnika zavoda i 3. ako je osuđeni podneo molbu ili je služba tretmana podnela predlog za prevremeni prekid izdržavanja izrečene kazne zatvora.

No, ova mogućnost davanja uslovnog otpusta nije moguća u dva slučaja : a) za lice kome je neplaćena novčana kazna zamenjena kaznom zatvora (supletorni zatvor) i b) za lice kome je Komisiaj za uslovni otpust već prethodno odobrila uslovni otpust.

Ova zakonska odredba ima poseban značaj jer mogućnost upravnika da da uslovni otpust pod strogo odredjenim zakonskim uslovima posebno kada su u pitanju kratkotrajne kazne zatvora u velikoj meri rasterećuje Komisiju za uslovni otpust i time obezbedjuje veliku efikasnost u odlučivanju. U svakom slučaju upravnik svoju odluku može doneti iako to Zakon izričito ne kaže tek po pribavljanju stručnog mišljenja službi u zavodu koje su neposredno angažovanje u sprovodjenju tretmana osudjenom licu.

Prilikom otpuštanja iz zavoda uslovno otpušteno lice naznačuje mesto u kome će boraviti za vreme trajanja uslovnog otpusta. Po dolasku u ovo mesto, uslovno otpušteno lice se u odredjenom roku javlja organu unutrašnjih poslova odnosno nadležnom organu kod koga se nalazi u vojnoj evidenciji, a po potrebi i organu starateljstva ili drugim organima u čiju nadležnost spada preduzimanje mera postpenalne pomoći. Takodje je uslovno otpušteno lice obavezno da ove organe obavesti u u slučaju promene mesta boravka.

Svakom uslovno otpuštenom licu se po izlasku iz zavoda izdaje posebna potvrda o izdržanoj kazni. Tu potvrdu izdaje upravnik zavoda.

9. POSTPENALNA POMOĆ

Resocijalizacija učinilaca krivičnih dela ne završava se samo primenom odgovarajućih vaspitno-prevaspitnih tretmana – resocijalizacije u ustanovama – zavodima za izvršenje krivičnih sankcija. Ona se nastavlja i posle izlaska osudjenog lica na slobodu posle izdržane kazne. Ona se praktično sastoji u pružanju pomoći otpuštenom licu da se uključi u normalan,društveni život i rad na slobodi. Sve te raznolike mere pomoći, staranja, brige i nadzora se nazivaju postpenalna pomoć ili mere postpenalne pomoći

Ove mere postpenalne pomoći se prema slovu zakona, primera radi, najčešće sastoje (ali se ne ograničavaju i svode samo na sledeće mere) u preduzimanju različitih socijalnih mera kao što su :

1) pronalaženje privremenog smeštaja, 2) osiguranje ishrane,3) neophodno lečenje,4) iznalaženje nove sredine u kojoj će osudjeno lice živeti,5) pomoć u sredjivanju porodičnih prilika6) pronalaženje zaposlenja, 7) završetak započetog stručnog osposobljavanja,8) davanje novčane pomoći za podmirivanje najnužnijih potreba.

POLOŽAJ OSUDJENOG LICA

Položaj (status) pritvorenog i osudjenog lica u zavodskim ustanovama za vreme izdržavanja izrečene sankcije odnosno mere odredjuju korpus njegovih prava , povlastica (ili pogodnosti) i obaveza te mogućnost disciplinskog kažnjavanja osudjenog lica kao i uslovi, način i postupak primene sredstava prinude prema ovim licima.

Medju osnovnim pravima osudjenog lica naročito se izdvajaju sledeća prava :

1) pravo na čovečno postupanje,2) pravo na religiju,3) skupni i odvojeni tretman pritvorenika i zatvorenika,4) pravo na informisanje,5) pravo na zdravstvenu zaštitu, 6) pravo na osnovne uslove života,7) pravo na komunikaciju i pritužbu,8) pravo na obrazovanje i9) pravo na rad i prava po osnovu rada.

Pravo na čovečno postupanje

Kao osnovno pravo osudjenog lica na prvom mestu se nalazi pravo za čovečno postupanje. Istovremeno je to obaveza zavodske uprave. Naime, postupanje sa pritvorenicima i zatvorenicima mora biti čovečno i sa punim poštovanjem njegovog ljudskog dostojanstva, uz očuvanje njihovog telesnog i duševnog zdravlja vodeći pri tome računa da se održi potreban red i disciplina u zavodskim ustanovama. Izričito je zabranjeno da se ova lica podvrgavaju mučenju ili neljudskom ili ponižavajućem tretmanu ili kažnjavanju. I konačno, zatvorska uprava u postupanju prema pritvorenicima i zatvorenicima ne sme biti diskriminacije koja je zasnovana na etničkoj pripadnosti, rasi, boji kože, spolu, seksualnom opredeljenju, jeziku, religiji, veroispovesti, političkim ili drugim uverenjima, nacionalnom ili socijalnom poreklu, srodstvu, ekonomskom ili nekom drugom statusu.

U praktičnom sprovodjenju ove ustavne odredbe i dostojanstva osudjenog je u potpunosti u skladu sa nizom medjunarodnih pravnih akata, kao što su:

1) Univerzalna deklaracija o pravima čoveka koja u članu 5.predvidja da niko ne sme biti podvrgnut mučenju ili svirepom ili ponižavajućem ili nečovečnom postupku ili kazni,  2) Medjunarodni pakt o gradjanskim i političkim pravima koji u članu 10. predvidja da se sa svakim ko je lišen slobode mora postupati čovečno i sa poštovanjem urodjenog dostojanstva ljudske ličnosti, 3) Deklaracija o zaštiti svih lica od torture i drugih oblika surovog, nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kazni koja u članu 2. predvidja da se ima smatrati povredom Povelje Ujedinjenih nacija bilo koji oblik surovog, nehumanog ili ponižavajućeg tretmana ili kazne.

Pravo na religiju

Zakon u članu 88. odredjuje pravo osuđenog lica da zadovoljava svoje verske potrebe, da prisustvuje verskim obredima ili skupovima koji su organizovani unutar zakova, da se moli prema propisima verskih zajednica i da koristi versku literaturu. To je pravo na religiju, odnosno na versku kulturu pritvorenog i zatvorenog lica. Naime, ova lica imaju pravo da zadovoljavaju svoje verske potrebe u skladu sa zakonom i propisima verskih zajednica. Ovo je jedna od važnih novina u izvršnom krivičnom pravu.

Naime, ustavom je zajemčena sloboda veroispovesti, javnog ili privatnog ispovedanja vere kao i vršenje verskih obreda. I konačno, odredba ovoga člana je u potpunosti u skladu sa članom 42. Skupa minimalnih pravila o postupanju s zatvorenicima. Prema ovom medjunarodnom pravnom aktu propisano je da se svakom zatvoreniku mora priznati pravo da u granicama mogućnosti zavodske ustanove gde se nalazi zadovoljava potrebe svog religioznog života, da učestvuje u verskim obredima koji su organizovani u zavodu ili da poseduje knjige za versko obrazovanje i versku nastavu.

Zakon ide i dalje pa predvidja i posebne uslove za ostvarivanje prava osudjenih lica na versku kulturu. Naime, kada to opravdava brojnost osudjenih lica koja koriste pravo na versku kulturu i koja su iste veroispovesti upravnik zavoda može na njihov zahtev da omogući i redovan dolazak sveštenika u zavod. Naravno i ovi redovni dolasci sveštenika moraju biti u skladu sa kućnim redom u zavodu. Verska služba se vrši u posebnim prikladnim prostorijama u zavodu.

Pravo na skupni i odvojeni tretman

Na položaj osudjenih i pritvorenih lica posebno utiče i način, mogućnost i postupak ostvarivanja vaspitno prevaspitnih tretmana za vreme izvršenja izrečene kazne zatvora tim pre što je jedna od svrha kažnjavanja uopšte popravljanje, prevaspitanje i resocijalizacija te sprečavanje učinioca da ubuduće vrši krivična dela.

Pravilo je da se u zavodskim ustanovama vrši klasifikacija smeštenih lica pa se tako odvojeno smeštaju :

1) pritvorena lica od osudjenih lica ( zatvorenika), 2) muškarci od žena, 3) maloletnici od punoletnih lica.

Bez obzira na ovo razvrstavanje pritvorenika i zatvorenih lica, oni izvršavaju meru odnosno sankciju skupno sem kada su ispunjeni zakonom predvidjeni razlozi kada dolazi do izdvajanja pojedinih lica. Razlozi za izdvajanje zatvorenika i pritvorenika jesu :

1) kada to zahteva zdavstveno stanje tog lica ili drugih lica, 2) kada je to propsiano zakonom npr. u slučaju disciplinskog kažnjavanja i primene administativne mere usamljenja, 3) kada to lice samo zahteva radi lične zaštite i po odobrenju upravnika zavoda, 4) kada lice predstavlja ozbiljnju pretnju redu u zavodu.

Sa zatvorenicima se u toku izvršenja izrečene kazne zatvora mora postupati od strane predstavnika penitensijarne administracije na način koji u najvećoj meri odgovara njihovim ličnim potrebama i koji je prilagodjen postignutom uspehu u tretmanu vaspitanja , prevaspitanja i resocijalizacije. I upravo iz razloga postizanja uspešnijeg tretmana i obavlja se procena i klasifikacija zatvorenika (eksterna i interna) kao i prevodjenje ovih lica iz pojedinih odeljenja ili grupa u druge.

U tom cilju se kod zatvorenika insistira na razvijanju osećanja lične odgovornosti za vlastite postupke s tim da se permanentno podstiču da se i sami uključe u proces svog vaspitanja. Tome im u velikoj meri pomaže i sistem pogodnosti koje treba da predstavlja adekvatnu ''nagradu'' da lično učešće ovih lica u tretmanu sopstvene ili ''autoresocijalizacije''. Zakonom je čak predvidjena mogućnost da zatvorena lica osnivaju svoja samoupravna tela ili ''zatvoreničke samouprave'' kako bi se još više podstakli da učestvuju u svom sopstvenom tretmanu ali i tretmanu drugih zatvorenika te radi razvijanja osećanja lične odgovornosti.  

Ova se lica tako pored redovnih aktivnosti koje proizilazie iz načina i uslova života i rada u zavodskim uslovima aktivno uključuju u vaspitne, kulturne, sportske i druge delatnosti što treba da im, s jedne strane, podigne nivo kvaliteta života zavodskim uslovima, drugo, da podigne motivaciju za učešće u ispunjavajnju postavljenih obaveza i ograničenja, i kao da , treće, podignu ili održe nivo telesnog i duševnog zdravlja

Pravo na informisanje

Odmah po prijemu zatvorenika (pritvorenika) u zavodsku ustanovu kao izuzetno značajno pravo koje mu zapravo omogućuje ostvarenje drugih zakonom predvidjenih i garantovanih prava jeste pravo na informisanje. Naime, po prijemu u zavod ova se lica upoznaju pismeno ili usmeno, na jeziku koji razumeju sa pravnim aktima koji uredjuju život i rad u zavodu kao što su : pravilnik o kućnom redu i sl. Takodje ova lica moraju biti poučena o svojim pravima i dužnostima u zavodu, načinom ostvarivanja njihovih prava, sa disciplinskim prekršajima i kaznama koje se za njih mogu izreći.

U cilju obezbedjenja ostvarivanja ovog prava, upravnik zavoda je dužan da na vidnom mestu obezbedi da budu dostupni ne samo Zakon o izvršenju krivičnih sankcija već i ostali propisi (zakonskog i podzakonskog karaktera) koji su vezani za izvršenje kazne zatvora odnosno mere pritvora (npr. Krivični zakon, Zakon o krivičnom postupku i sl).

Pravo na zdravstvenu zaštitu

Za vreme izdržavanja kazne ili mere pritvora u zavodima pritvoreno ili osudjeno lice uživaju besplatnu zdravstvenu zaštitu ( imaju pravo na lečenje, popravku i vadjenje zuba odnosno hospitalizaciju) u smislu čl. 97-105. ZIKS. O ostvarivanju zdravstvene zaštite vodi računa posebna služba za zdravstvenu zaštitu koja se osniva u odnosnom zavodu. Ako se pak odgovarajuća zdravstvena zaštita ne može pružiti osudjenom u samom zavodu, on se bez odlaganja upućuje u zatvorsku bolnicu, psihijatrijski zavod ili pak u neku drugu zdravstvenu ustanovu. To je posebno slučaj ako za lečenje nekih bolesti ili za hiruške intervencije zavod ne može da pruži adekvatnu zdravstvenu zaštitu i pomoć. U tom slučaju se vreme provedeno na lečenju uračunava osudjenom licu u izdržavanje kazne zatvora po principu jedan dan proveden u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi se izjednačava kao jedan dan zatvora. 

Odnos izmedju lekara i pritvorenika odnosno zatvoreniak se zasniva na poverenju . Lekarskom pregledu može prisustvovati ovlašćeni zavodski službenik (pripadnik zatvorske straže) samo na zahtev lekara. 

Ovakav način regulisanja prava na zdravstvenu zaštitu pritvorenih osudjenih lica u skladu je sa odredbama čl.22-25. Skupa minimalnih pravila o postupanju sa zatvorenicima.

Za ostvarenje ovog prava na zdravstvenu zaštitu zavodska uprava je dužna da obezbedi potrebne uslove. Tako u zavodima postoji zavodski lekar koji se izmrdju ostalog brine o stanju zdravlja svih lica u zavodskim uslovima kao i organizovana zavodska zdravstvena zaštita. Lekar odlučuje o smeštaju pritvorenika ili zatvorenika u ambulatnu sobu u zavodu kada je to indikovano stanjem zdravlja ovih lica. U slučaju da ne postoji mogućnost lečenja u zavodu ( bilo uopšte mogućnost lečenja ili mogućnost efikasnog, kvalitetnog lečenja) kao ni mogućnost posebnog specijalizovanog lečenja, tada se obolelo lice upućje u zdravstvenu ustanovu o čemu odlučuje zavodski lekar uz konsultacije sa upravnikom zavoda.

Ako osudjeni odbijanjem upotrebe hrane ili odbijanjem lečenja štrajkuje glađu (član 106. ZIKS), o tome se odmah obaveštava rukovodilac ustanove, kao i sud koji vodi postupak, odnosno nadležni ministarstvo u roku od 72 časa. Takav osuđeni se smešta u stacionarnu ili drugu posebnu prostoriju gde ga svakodnevno kontroliše lekar koji sve bitne promene u njegovom zdravstvenom stanju unosi u zdravstveni karton. O tome se redovno obaveštava i rukovodilac ustanove.

Ukoliko osudjeno lice oboli u toku izdržavanja kazne zatvora od neke teške bolesti o tome se odmah obaveštava njegova porodica. U slučaju da sam osudjeni o tome ne obavesti svoju porodicu, onda zavod ima obavezu da o nastupanju bolesti i svim drugim okolnostima vezanim za bolest obavesti članove osudjenikove uže porodice, a ako njih nema onda njegove roditelje,brata, sestru i usvojioca odnosno dalje srodnike

Zakon posebno uređuje pristanak pritvorenika ili zatvorenika na medicinsku intervenciju što predstavlja još jednu garanciju očuvanja njegovog zdravlja i nepovredivosti telesnog integriteta. Naime, medicinska intervencija nad ovim licima se ne može primenjivati bez njihovog pristanka (izričitog pismenog saglašavanja sa odredjenom intervencijom uz saznanje rizika) osim u slučajevima kada je to predvidjeno propisima iz oblasti zdravstva.

Pravo na osnovne uslove života

Pravo na osnovne uslove života pritvorenika i zatvorenika zapravo obuhvata obavezu zavoda da svakom pritvorenom i osudjedjenom licu obezbedi smeštajne i higijenske uslove, te ishranu, odeću i obuću. To su, zapravo, standardi smeštaja i higijenski uslovi predviđeni u odredbama čl. 75-89. ZIKS. Položaj osudjenog za vreme izdržavanja kazne

zatvora u zavodskoj ustanovi odredjen je njegovim pravima i obavezama. Ta prava i obaveze su u prvom redu utvrdjeni Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija i podzakonskim aktima medju kojima se po svom značaju posebno izdvaja Pravilnik o kućnom redu koji praktično uredjuje organizaciju rada i način života osudjenih lica u zavodu.

Medju ovim pravima se po svom značaju, karakteru i prirodi izdvaja svakako pravo na smeštaj koji odgovara savremenim higijenskim uslovima i mesnim klimatskim prilikama. Svaki pritvorenik ili zatvorenik se po pravilu smešta u posebnu sobu za spavanje osim u slučajevima kada se smatra da zajednički smeštaj više lica ima odredjenih prednosti u konkretnom slučaju. Pri tome svako lice ima svoj poseban krevet i posteljinu. Zajednički boravak ovih lica se obezbedjuje na radnom mestu, u procesu obrazovanja, prilikom jela, za vreme slobodnih aktivnosti, u dnevnom boravku i sličnim aktivnostima.

Zakon dalje razradjuje smeštajne uslove koji moraju biti zadovoljeni za svakog osudjenog. To znači da prostorije u kojima osudjenici borave, žive i rade moraju biti toliko prostrane da na svakog osudjenog dolazi po sedam kvadratnih metara po licu (u ćelijama) odnosno najmanje četiri kvadratna metra po licu i ne manje od deset kubnih metara prostora po licu (u zajedničkim spavaonicama), da one moraju biti zagrejane, dovoljno osvetljene, sa prirodnim uslovima koji omogućavaju ulaz svežeg vazduha (osim ako ne postoje klimatski uredjaji), da moraju da imaju sanitarne uredjaje i ostala sredstva za higijenu. Osudjenicima mora biti dostupna voda za piće u svakom trenutku. Ove prostorije ne smeju biti vlažne.

Život osudjenih lica u zavodskim ustanovama se odvija delimično u prostorijama u kojima borave tokom dana i noći, zatim u prostorijama u kojima rade ili prostorijama u kojima se bave drugim vidovima aktivnosti: sportski, kulturni, umetnički, obrazovni život. Isto tako osudjenim licima se garantuje da izvan zatvorenih prostorija u slobodno vreme (boravak na otvorenom) provede najmanje dva časa dnevno ( odnosno tri časa dnevni licima koji borave i rade u zatvorenim prostorijama) , i to svaki dan. Ovo vreme može biti iskorišćeno za šetnje, sportska i druga takmičenja ili slobodno organizovano od strane osudjenih lica po njihovoj zamisli osmišljeno.

Zakon izričito predvidja da osudjenici imaju pravo na ishranu koja je podobna da održi njihovo dobro zdravlje i snagu. To sa druge strane znači da se osudjenima mora obezbediti dnevno ishrana koja ima dovoljne energetske vrednosti. Osudjeni imaju pravo na tri obroka dnevno, a osudjenima koji rade na težim poslovima, bolesnima, trudnicama i porodiljama mora se obezbediti ishrana koju odredi lekar.

Pritvorenik odnosno zatvorenik ima pravo na besplatno rublje, odeću i obuću što sve treba da odgovara klimatskim uslovima i godišnjem dobu prema mestu sedišta zavodske ustanove. Za posebne poslove osudjenik mora imati i posebno odelo i odgovarajuću opremu. Na naročitim poslovima ako su organizovani, osudjeni ima pravo i na odgovarajuću zaštitu (tzv. HTZ opremu).

Osudjenici takodje moraju da nose dobijeno odelo, obuću i rublje koje ne sme da deluje ponižavajuće, omalovažavajuće ili difamno. Jer u protivnom bi ozbiljno bilo dovedeno u pitanje sprovodjenje principa zaštite ljudskog dostojanstva osudjenog lica.

Pravo na komunikaciju i pritužbu

U smislu čl. 83-89. pritvorenicima i zatvorenicima se garantuje pravo na kontakte sa spoljnim svetom, pravna pomoć, biračko pravo i pravo zadovoljavanja verskih potreba. Tako osuđena lica imaju pravo da kontaktiraju sa članovima porodice, drugim licima i predstavnicima organa koji im mogu pomoći u vezi sa ostvarivanjem njihovih prava za vreme izdržavanja izrečene kazne zatvora. Ti kontakti se ostvaruju na sledeći način :

1) putem pisama, 2) putem poseta i 3) putem telefona.

Osuđena lica imaju takođe i pravo na podnošenje pritužbi rukovodiocu ustanove koji je dužan da ih razmotri bez odlaanja. No, oni mogu da se obraćaju i drugim nadležnim organima radi zaštite njihovih prava i na zakonu zasnovanih interesa, bez straha da će zbog toga da trpe štetne posledice. Ako osuđeno lice niej dobilo odgovarajći odgovor na molbu ili pritužbu ili pak ako nije zadovoljan takvom odlukom, mođže da podnese ministru pravde ili ombudsmanu – zaštitniku građana pismenu pritužbu. Time im se garantuje pravo na komunikaciju van zavodske ustanove. Ovaj se razgovor odvija bez prisustva službenog osoblja zavoda.

Zatvorenim licima se takodje dozvoljava da pišu pisma licima van zavoda po svom izboru. U ostvarenju ovog prava zavodska uprava je dužna da im omogući uslove za pisanje (koverte, papir, pribor i sl) pri čemu im se garantuje nepovredivost pošiljke. Naime, oni pismena predaju zavodu zatvorena i niko ih ne sme otvarati. Pravo osudjenog da prima i upućuje podneske radi zaštite svojih prava i zakonom zaštićenih interesa predstavlja njegovo posebno značajno pravo. Ovo pravo na podneske je izdvojeno iz prava osudjenog na dopisivanje.

Naime, osudjeni ima pravo da nadležnim organima upućuje podneske,ali ne direktno već preko zavoda. Isto tako osudjeni ima pravo da preko zavoda prima podneske upućene od bilo kojeg organa. Ovo pravo na prijem i podnošenje podnesaka imaju i strani državljani kada su osudjeni za neko krivično delo, a izdržavaju kaznu u domaćim zavodskim ustanovama.

Osudjeni ima pravo na neograničeno dopisivanje. Ova neograničenost u korišćenju prava ima svoja dva vida. Prvo, osudjeni se može bez ikakvih ograničenja, po svojoj slobodnoj volji i želji dopisivati, dakle upućivati neograničeni broj pošiljki. I drugo, osudjeni se može dopisivati sa svima bez ikakvih ograničenja. Dakle, osudjeni može putem pošiljki opštiti ne samo kao ranije sa članovima svoje porodice, bliskim srodnicima već i sa svim drugim licima po svom nahodjenju. Od ovog prava postoje ograničenja , samo u izuzetnim slučajevima koji su zakonom predvidjeni dozvoljeno je da zavod vrši kontrolu pisama i telefonskih razgovora pritvorenika i zatvorenika – kada to zahtevaju razlozi bezbednosti u ustanovi zatvorenog tipa ili odeljenju sa maksimalnim obezbedjenjem i intenzivnim programom postupanja.

Kao poseban vid komunikacije zatvorenih i pritvorenih lica, zakon predvidja : 1) prijem poseta članova uže porodice, a na predlog službe tretmana i po odobrenju rukovodica ustanove izuzetno i poseta drugih lica koja mogu pozitivno uticati na tok izdržavanja kazne zatvora i 2) prijema pošiljki (sa rubljem, predmetima za ličnu upotrebu, štampe, knjiga i novca).

Za položaj osudjenog od velikog je značaja njegovo pravo na posete odredjenih lica. Prema novom zakonu osudjeni ima pravo na posetu članova uže porodice : bračnog druga, dece, roditelja, usvojioca, usvojenika i ostalih srodnika u pravoj liniji bez obzira na stepen srodstva i u pobočnoj liniji do četvrtog stepena srodstva. Pri tome zakon nije izričito odredio niti ograničio koliko puta i u kom vremenskom periodu osudjeno lice može koristiti ovo svoje pravo na posete zavisno od vrste i tipa zavoda odnosno tipa odeljenja u kome se osudjeno lice nalazi. Jedino je dakle pravo na posete osudjenog lica ograničeno vrstomi stepenom nadzora odnosno ustanove u kojoj se nalazi.

Pored navedenih lica – srodnika, upravnik zavoda može osudjenom licu odobriti i posete drugih lica (npr. prijatelja, kumova, poznanika sa posla, komšija za koja ih vezuje odredjeno prijateljstvo ili druge emotivne veze).

Osudjeni ima pravo da prima paketne pošiljke sa predmetima za ličnu upotrebu i ishranu i to zavisno od tipa ustanove i odeljenja u kome se nalazi. Vrstu predmeta, težinu i dopuštenu sadržinu paketa odredjuje akt o kućnom redu s tim što se paketne pošiljke u prisustvu osudjenog pregledaju pre uručenja. Na ovaj način zavisno od individualnih mogućnosti osudjenog i njegove porodice se uspostavlja i održava poseban nivo zadovoljavanja osudjenikovih ličnih potreba.

Osudjeni takodje ima pravo na prijem novčanih pošiljki. I ovo pravo je neograničeno s tim što se jedino aktom o kućnom redu može ograničiti njegovo pravo slobodnog raspolaganja primljenim novčanim iznosom. Naime, akt o kućnom redu odredjuje koji deo novca osudjeno lice može mesečno slobodno trošiti odnosno koji deo novca se ostavlja na štednju zajedno sa iznosom novca koji je osudjeni zaradio tokom izdržavanja izrečene kazne zatvora.

Osudjeni ima takodje veoma značajna prava – pravo na pritužbu i pravo na predstavku. Ova prava spadaju u korpus osnovnih, krucijalnih prava osudjenog. To je iz razloga što se upravo na ovaj način u potpunosti obezbedjuje i osugurava pravna zaštita osudjenog, ali i zaštita osudjenog, ali i zaštita svih drugih njegovih prava. I ova su prava osudjenom licu zagarantovana ustavnim aktima. Prema ustavnoj odredbi svakome je zajemčeno pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke nekog organa kojom se rešava i odlučuje o nekom njegovom pravu ili zakonom zasnovanom interesu.

Naime, pritužbu osudjeno lice može da uputi upravniku zavoda u svakom slučaju povrede prava ili drugih nepravilnosti koje su u zavodu učinjene odnosno kojima su povredjena neka njegova prava ili zakonom zaštićeni interesi. Upravnik zavoda je dužan da svaku primljenu predstavku pažljivo ispita, po potrebi sasluša odgovorna lica iz službi u okviru zavoda i da donese rešenje. Zakon pri tome ne odredjuje rok donošenja ovog rešenja, ali se smatra da je postupanje upravnika u ovakvim slučajevima hitno, dakle bez odlaganja.

Osudjeni ima dalje još jedno značajno pravo - pravo na obaveštavanje (pravo na pristup informacijama, novostima u svetu). To pravo obuhvata pravo osudjenog da koristi štampu (dnevnu i periodičnu) na maternjem jeziku kao i na druga

sredstva javnog informisanja i komuniciranja. On dalje ima pravo da čita knjige iz biblioteke u zavodu kao i one knjige koje sam nabavi. Pri tome su isključene knjige koje svojom sadržinom podstiču kriminalne vrednosti. Odluku o tome koje će knjige isključiti osudjenom donosi upravnik zavoda. Ukoliko je moguće, rad biblioteke se organizuej u saradnji sa lokalnom bibliotekom.

Ovo pravo na obaveštenje za osudjenog ima veliki praktični značaj kako za postupak njegove resocijalizacije i readaptacije tako i za njegovo opšte i stručno obrazovanje odnosno podizanje nivoa intelektualnih vrednosti.

U članu 88. ZIKS izričito je određena obaveza rukovodioca ustanove da obezbedi mogućnost osuđenim licima da ostvaruju svoje biračko pravo na izborima za sve nivoe vlasti u meri u kojoj to pravo nije ograničeno izbornim zakonodavstvom.

Pravo na obrazovanje

Osudjeni ima takodje pravo na osnovno i srednje obrazovanje i osposobljavanje (čl. 109-110. ZIKS). Ovo obrazovanje se sprovodi i organizuje u okviru zavodske ustanove. Pri tome zavod može da organizuje i druge vidove obrazovanja osudjenih lica. Tako maloletnici i mlađa punoletna lica imaju pravo na osnovno i srednje obrazovanje do nivoa trećeg stepena, pa je zavodska ustanova dužna da organizuje nastavu po propisima o obrazovanju. No, nastava se može oprganizovati i za ostala osuđena lica ako je to to kroisno i potrebno u skladu sa utvrđenim proghramom postupanja za osuđena lica.

Obrazovanje osudjenih predstavlja jedan od značajnih metoda tretmana resocijalizacije. Osnovno i srednje obrazovanje se može vršiti ili u školi pri zavodu ili u odvojenom odeljenju škole u mestu gde se nalazi sedište zavoda. Ovo školovanje osudjenih lica se odvija po propisima i programima kao i svako drugo školovanje i osposobljavanje lica na slobodi. Sa ciljem postizanja opšteg nivoa obrazovanja i tretmana zatvorenika, tokom izvršenja kazne se organizuju razni oblici školovanja, kurseva, slobodnih aktivnosti, kulturno prosvetnog rada i telesne kulture.Takodje se zatvorenim i pritvorenim licima omogućuje čitanje knjiga i dnevne štampe, te praćenje televizijskog programa, kao i posete kulturnim i sportskim manifestacijama (naravno pod uslovom da to bezbednosni razlozi dozvoljavaju) kao i korišćenje drugih sredstava javnog informisanja.

Zakon takodje predvidja i mogućnost da se osudjenim licima u toku slobodnog vremena organizuju dopunski oblici opšteg i stručnog obrazovanja. U zavodu se takodje može organizovati nastava i drugi oblici rada i pripremanja osudjenih lica radi polaganja ispita za sticanje osnovnog i srednjeg obrazovanja van same zavodske ustanove.

Upravnik zavoda može osudjenom licu da odredi i vanredno školovanje. Te troškove snosi sam osudjeni. Za odobravanje ovog vanrednog školovanja potrebno je da su ispunjena dva uslova:

1) ako to dozvoljavaju razlozi bezbednosti,

2) ako se programom postupanja oceni da je to potrebno i korisno za postizanje svrhe izvršenja kazne zatvora prema osudjenom licu.

Pri tome treba reći da odobreno vanredno školovanje ne može ići na štetu ispunjavanja redovnih radnih i drugih obaveza osudjenih lica koje su odredjene zakonom i drugim podzakonskim aktima.

Organizovanje i proces izvodjenja nastave u sklopu osnovnog i srednjeg obrazovanja u zavodu za osudjena lica su identični sa procesom nastave u svim drugim osnovnim i srednjim školama. Iz svedočanstva o završenoj školi ili položenom razredu ne sme biti vidljivo da je ovo obrazovanje stečeno za vreme izdržavanja kazne.

No, osuđena licamogu da budu vanredni učenici i studenti viših škola, fakulteta i kurseva izvan zavodske ustanove u sledćeim slučajevima :

1) ako to dozvoljavaju razlozi bezbednosti,

2) ako se programom postupanja oceni da je to potrebno i korisno za postizanje svrhe izvršenja kazne zatvora prema osudjenom licu.

Pravo na rad i prava na osnovu rada

Pritvorenik i zatvorenik koji je sposoban ima pravo, ali i obavezu da radi. Njima se omogućava radno angažovanje u skladu sa mogućnostima zavoda u : 1) radionicama zavoda, 2) na ekonomiji ( privrednoj jedinici), 3) drugim sličnim oblicima rada i 4) na radilištima izvan kruga zavoda. Organizacija toga rada i metode rada moraju da odgovaraju savremenim radnim standardima i tehnikama kao i modernim sistemima rukovodjenja privrednim procesima (čl.90-96. ZIKS).

Izmedju ostalog, svrha rada osudjenih lica jeste sticanje, održavanje, pa čak i povećanje njihove radne sposobnosti, radnih navika, ali i stručnog znanja i osposobljenosti osudjenihS druge strane, radno angažovanje osudjenog omogućava ovome da za vreme izdržavanja kazne privredjuje i na taj način stekne odredjenu sumu novca koju može trošiti po svom slobodnom nahodjenju, a jedan deo ostaviti na štednji. Po izlasku sa izdržavanja kazne osudjenom licu neće biti teško da se ponovo uklopi u rad i privredjivanje na slobodi, a posebno ne ako je u medjuvremenu stekao i neko novo stručno i praktično znanje. To će mu svakako omogućiti da lakše i bezbednije predje na vanzavodski način života i rada posebno ako se nalazi na uslovnom otpustu.

Pri rasporedjivanju osudjenog na rad mora se na prvom mestu imati u vidu sledeće :1) potreba prevaspitavanja osudjenog lica, 2) potreba održavanja discipline, 3) mogućnosti zavoda, 4) psihičke i fizičke sposobnosti osudjenog lica, 5) stručne kvalifikacije osudjenog lica i 6) izražene želje osudjenog lica.

U zavisnosti od prethodnih kriterijuma odredjuje se vrsta posla i radnog angažovanja za svako osudjeno lice. Pri tome stučni tim zavodske ustanove procenjuje psihičke i fizičke mogućnosti svakog osudjenog prilikom njegovoj prijema u okviru zavoda. Rad osudjenih i njihovo radno angažovanje se može organizovati u zavodu ili privrednim jedinicama, ekonomijama ili radilištima izvan zavoda. Ako je zatvoreniku izrečena kazna zatvora do tri meseca, a nalazi se u radnom odnosu, zakon izričito odredjuje da on može da nastavi rad u preduzeću kao i pre odlaska na izdržavanje kazne zatvora ako se poslodavac i zatvorenik sa tim saglase o čemu se sačinjava odgovarajući ugovor izemdju poslodavac i ministra pravde).

U svakom slučaju uredjenje i način rada u zavodu treba da je isti ili što sličniji načinu i izvodjenju rada izvan zavodske ustanove.

Osudjeni ima pravo na jedan dan odmora u nedelji kao i pravo na osmočasovni neprekidni odmor u toku dana. Zakon takodje odredjuje odredjuje i slučajeve kada osudjeni može da radi i kraće radno vreme kada pohadja nastavu u okviru opšteg ili stručnog obrazovanja. Tada mu se može odrediti srazmerno kraće vreme za rad zbog potrebe nastave i učenja. Rad osudjenog predstavlja sredstvo za prevaspitanje pa se ne uračunava osudjenom u radni staž. To drugim rečima znači da osudjenici namaju penzijsko osiguranje na osnovu rada za vreme izdržavanja kazne zatvora u zatvorskoj ustanovi. Ali članovi njihove porodice imaju pravo na porodičnu penziju.

No, radno vreme provedeno u zavodu ima ipak odredjeni značaj. Naime, vreme provedeno na radu u zavodu se računa kao vreme provedeno na radu u slučaju da je neophodan uslov za sticanje odredjene stručne kvalifikacije (kao zakonski uslov).

Za svoj rad osudjeni ima pravo na naknadu za rad. Ova naknada se isplaćuje jednom mesečno. Ali za rad u okviru radne terapije pri izvršenju mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja osudjenom ne pripada naknada za rad. Ovom naknadom zatvorena i pritvorena lica slobodno raspolažu. Kao i svi zaposleni radnici na radu i osudjeni za vreme rada uživa svu zakonom predvidjenu zaštitu. To se posebno odnosi na sredstva za zaštitu na radu, na naknadu za vreme privremene nesposobnosti za rad u koju je osudjeni došao bez svoje krivice usled bolesti, nesreće na poslu ili profesionalne bolesti.

Osudjeni takodje ima pravo na neprekidni godišnji odmor u trajanju od najmanje 18 ,a najviše 30 radnih dana u toku godine (ako je na radu proveo neprekidno 11 meseci). Zatvorenici kojima je izrečena kazna zatvora do jedne godine,a pri tome su izdržali šest meseci na radu, imaju pravo na odmar u trajanju od jednog dana za svaki mesec dana rada. Odmor se po pravilu koristi u posebnim prostorijama zavoda. I za vreme tog korišćenja osudjenom licu pripada odredjena naknada.

Pored svih prava po osnovu rada kao i drugi osudjeni muškarci, osudjenoj ženi pripadaju još i neka druga prava. To su posebna prava na odsustvu sa rada zbog trudnoće, porodjaja i materinstva pod uslovima, na način i po postupku kao i svaka druga zaposlena žena koja ova prava ostvaruje po osnovu radnog odnosa. Tu spadaju i pravo na produženo porodiljsko odsustvo kao i pravo na naknadu za vreme ovog odsustva sa rada.

Osudjenom pripadaju i odredjena zakonom predvidjena prava koja je ostvario za pronalaske ili tehnička unapredjenja kao i sva druga zaposlena lica. A umetnička dela i ostale duhovne tvorevine koje je osudjeni stvorio svojim sopstvenim sredstvima u svoje slobodno vreme njegova su intelektualna svojina i po tom osnovu ima sva zakonom utvrdjena prava. U tom smislu svojstvo osudjivanosti ne utiče na pravni status ovih različitih oblika autorske ili intelektualne svojine ili prava industrijske svojine.

POGODNOSTI ( POVLASTICE) OSUDJENOG LICA

Zakon o izvršenju krivičnih sankcija na poseban način odredjuje skup pogodnosti (povlastica ili privilegija) koje se pod odredjenim uslovima mogu dati pojedinim osudjenim licima, ako to zasluže svojim ponašanjem i zalaganjem na radu u zavodu za vreme izdržavanja krivične sankcije ili druge mere (čl. 113-115. ZIKS). U novom izvršnom krivičnom pravu su jasno razgraničena prava osudjenih od njegovih pogodnosti iako se te dve kategorije prirodno i logično nadovezuju jedna na drugu. Po svojoj pravnoj prirodi pogodnosti osudjenog predstavljaju samo jedan od metoda tretmana resocijalizacije, one su stimulans za aktivan odnos osudjenog prema tretmanu koji se prema njemu primenjuje u zavodskoj ustanovi.

Pogodnosti su naime skup podsticajnih mera usmerenih na pružanje poverenja osuđenom licu u cilju održavanja i promovisanja odnosa sa porodicom, kao i podsticanja ličnog učešća u ostvarivanju programa postupanja, jačanja odgovornosti i samopouzdanja, radi osposobljavanja za samostalan život u skladu sa pravnim aktima i normama društva (član 113. ZIKS). One se osudjenom licu dodeljuju za njegovo dobro ponašanje (vladanje) i zalaganje na radu što je samo realan osnov za potvrdu i pozitivnu prognozu ponašanja osudjenog posle izlaska na slobodu. Pogodnosti osudjenom daje upravnik zavoda ili lice koje on za to ovlasti. Najčešće se pogodnosti daju na predlog službe za organizaciju tretmana (ili službe za prevaspitanje) i njih može koristiti samo onaj osudjeni koji ih zasluži.

Za razliku od pogodnosti, prava koja osudjenik dobija na osnovu samog zakona, ova prava su ista za sva osudjena lica i njigovo korišćenje ne zavisi od odluke upravnika zavoda.

Zakon taksativno navodi koje sve pogodnosti mogu biti dodeljene osudjenom licu. One se mogu koristiti na dva načina: 1) u krugu zavoda i 2) van kruga zavoda. I one se mogu odobriti svim osuđenim licima. Od ovog pravila postoji nekoliko izuzetaka. Tako se ne mogu se odobravati pogodnosti koje se koriste van kruga ustanove sledećim osuđenim :

1) licima koja su upućena na izdržavanje kazne zatvora pre pravnosnažnosti sudske odluke,   2) licima koja se nalaze na izdržavanju kazne zatvora, ako je u toku vođenje drugog krivičnog postupka prema njima (sve do okončanja tog postupka, odnosno do donošenja pravnosnažne presude), 3) stranim državljanima, licima bez državljansta i licima sa dvojim državljanstvom koja imaju prebivališet u stranoj državi i 4) licima kojima je neplaćena novčana kazna zamenjena kaznom zatvoar (supletorni zatvor).

Zatvoreniku koji ispuni odredjene uslove : 1) izdrži odredjeni deo kazne zakonom izričito propisan i 2) ako se dobro vlada i zalaže na radu, upravnik može dodeliti sledeće pogodnosti koje se koriste van kruga zavoda (član . 114. ZIKS):

1) slobodan izlaz van kruga zavoda u trajanju do 24 časa nakon svakih izdržanih sedam dana kazne zatvora (četiri puta u toku meseca koje se u principu koristi u neradne dane);

2) slobodan izlaz u grad u ijem je sedište zavoda u trajanju do pet sati jednom u mesecu;3) dopust do šest dana u toku jedne godine izdržavanja kazne zatvora koji se dodeljuje isključivo kao nagrada

za dobro vladanje i ponašanje;4) vanredni dopust do sedam dana u toku jedne godine izdržavanja kazne zatvora u slučaju teške bolesti ili

smrti člana porodice, elementarnih nepogoda ili teških socijalnih slučajeva;5) slobodan izlaz van kruga zavoda do dva dana u toku jedne godine za verske praznike;6) slobodan izlaz van kruga ustanove jedan dan u toku jedne godine izdržavanja kazne za svaki državni prazik

Republike Srpske i Bosne i Hercegovine i7) godišnji odmor u krugu porodice.

Sem pogodnosti koja se sastoji u vanrednom dopustu do sedam dana u toku jedne godine izdržavanja kazne zatvora u slučaju teške bolesti ili smrti člana porodice, elementarnih nepogoda ili teških socijalnih slučajeva koja predstavlja vanrednu pogodnost koja se odobrava samo u izuzetnim slulajevima, sve ostale su pogodnosti redovnog karaktera (redovne pogodnosti). Broj i intenzitet korišćenja pojeidnih pogodnosti van zavodske ustanove se dodeljuju u skladu sa klasifikaciono-stimulativnom grupom u koju je klasifikovano i raspoređeno osuđeno lice (koje određuje ministar pravde posebnim pravilnikom).

Pogodnosti se u svakom slučaju odobravaju na molbu zatvorenika. On uz molbu prilaže i dokumentaciju iz koje se vidi osnovanost podnete molbe i postojanja nekog od zakonom predvidjenih razloga za odobravanje pogodnosti. Upravnik zavoda ili drugo lice donosi odluku po podnetoj molbi. Upravnik zavoda može pre donošenja svoje odluke o odobravanju pogodnosti da pribavi mišljenje nadležne policijske uprave ili organa socijalne zaštite ili drugih nadležnih organa. 

Data pogodnost se ne može koristiti van područja Bosne i Hercegovine. Neopravdano kašnjenje sa korišćenjem pogodnosti i povratak u zavodsku ustanovu, kao i samovoljno udaljavanje iz ustanove od strane zatvorenika posle isteka vremena na koje je pogodnost odobrena, a koje traje duže do 24 časa, smatraju se bekstvom zatvorenika.

Ograničenja u odobravanju pogodnosti

Budući da se radi o mogućnosti da dobiju i koriste pogodnosti, a ne o pravu koje svakom zatvoreniku pripada po slovu zakona, to je zakonom izričito postavljeno niz ograničenja za odobravanje pogodnosti u odnosu na odredjena lica (član 115. ZIKS). Tako se pogodnosti koje se mogu koristiti van kruga zavoda ne mogu dodeliti osudjenim licima pre nego što su izdržala polovinu od izrečene kazne zatvora i to u sledećim slučajevima :

1) licima koja su osudjena na kaznu zatvora od deset ili više godina bez obzira na vrstu krivičnog dela, 2) licima koja su osudjena na kaznu zatvora do deset godina koja su osudjena za sledeća krivična dela : genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin, terorizam, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, razbojništvo, silovanje, obljuba sa nemoćnim licem, polno nasilje nad detetom, trgovina ljudima radi vršenja prostitucije i organizovani kriminal i3) povratnicima u vršenju krivičnih dela, akoholičarima, narkomanima bez obzira na visinu izrečene kazne zatvora.

Nakon izdržane jedne trećine pravnosnažno izrečene kazne zatvora osim : 1) lica koja su osudjena na kaznu zatvora do deset godina koja su osudjena za sledeća krivična dela : genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin, terorizam, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, razbojništvo, silovanje, obljuba sa nemoćnim licem, polno nasilje nad detetom, trgovina ljudima radi vršenja prostitucije i organizovani kriminal i 2) povratnika u vršenju krivičnih dela, akoholičara i narkomana bez obzira na visinu izrečene kazne zatvora mogu se odobriti pogodnosti koje se koriste van kruga zavodske ustanove samo pod uslovom da su osuđeni na kaznu zatvora u trajanju od pet do deset godina.

Drugim osuđenim licima koja su osuđena na kaznu zatvora do pet godina možese odobriti pogodnost koja se koristi van kruga zavoda nakon izdržane jedne četvrtine pravnosnažne izrečene kazne zatvora sledećim osuđenim : 1) licima koja su osudjena na kaznu zatvora do deset godina koja su osudjena za sledeća krivična dela : genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin, terorizam, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, razbojništvo, silovanje, obljuba sa nemoćnim licem, polno nasilje nad detetom, trgovina ljudima radi vršenja prostitucije i organizovani kriminal i 2) povratnicima u vršenju krivičnih dela, akoholičarima, narkomanima bez obzira na visinu izrečene kazne zatvora.

DISCIPLINSKO KAŽNJAVANJE OSUDJENOG LICA

Na pravni položaj pritvorenog i osudjenog lica u zavodskoj ustanovi od posebnog je značaja mogućnost njegovog disciplinskog kažnjavanja. Stoga je zakon izričito predvideo način, postupak i uslove za discplinsko kažnjavanje pritvorenika i zatvorenika (čl. 126-136. ZIKS). Zakon izričito odredjuje da osudjeno lice za vreme izdržavanja kazne ili mere može biti disciplinski kažnjeno u dva slučaja :

1) ako se ponaša suprotno odredbama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, pravilima kućnog reda i drugim propisima iz oblasti izvršenja kazne zatvora i zakonitim naredjenjima službenih lica zavoda. Ovakva ponašanja se nazivaju disciplinski prekršaji . Oni mogu da budu : a) lakši i b) teži prekršaji (član 126. ZIKS) i

2) ako učini krivično delo za koje se osuđeno lice goni po službenoj dužnosti. Ovo su uvek teži disciplinski prekršaji.

Pri tome je zakon je izričito predvideo pravilo ne bis in idem (ne dva puta u istoj stvari). To znači da osudjeni ne može više puta biti kažnjen i za istu radnju disciplinskog prekršaja. I konačno pritvorenici i zatvorenici ne mogu biti skupno kažnjeni za učinjeni disciplinski preršaj (što znači da je isključena kolektivna disciplinska odgovornost ovih lica) već svako od njih odgovara samostalno i lično.

Kao lakši disciplinski prekršaji smatraju se u smislu člana 127. ZIKS sledeća ponašanja osuđenih lica : 

1. davanje i korišćenje stvari drugom licu za koje nema odobrenje,2. posedovanje i uzimanje lekova bez odobrenja,3. neovlašćeno uzimanje i korišćenje tuđih stvari,4. podsticanje drugog lica na vršenje prekršaja,5. namerno prljanje prostorija ustanove,6. neovlašćeno kontaktiranje sa drugim licima i7. zanemarivanje lične higijene.

Teži disciplinski prekršaji u smislu člana 127. ZIKS smatraju se sledeća ponašanja osuđenih lica :

1. odbijanje izvršenja zakonitog naređenja službenog lica,2. podstrekavanje na pobunu ili bekstvo,3. pripremanje bekstva, pokušaj bekstva i bekstvo,4. pomaganje drugim osuđenim licima pri pripremanju bekstva ili bekstvu,5. organizovanje i učešće u pobuni,6. nasilničko ponašanje prema drugim osuđenim licima7. namerno uništavanje tuđe imovine i imovine ustanove,8. uzimanje od drugih osuđenih lica naknade u novcu ili naturi,9. udaljavanje iz ustanove ili sa radilišta bez odobrenja službenog lica,10. unošenje, posedovanje, preprodaja i uživanje alkoholnih pića i opojnih droga u ustanovi,11. izrada, posedovanje i unošenje u ustanovu nedozvoljenih predmeta,12. neopravdano kažnjenje sa pogodnosti van kruga ustanove, 13. međusobne svađe i tuče,14. izrada bilo kakvih predmeta i obavljanje privatnih poslova za sebe ili drugog bez naloga službenog lica,15. ometanje sprovođenja dnevnog rasporeda aktivnosti,16. ulaženje i boravak na mestima gde je to zabranjeno,17. sprečavanje pristupa u bilo koji prostor ustanove službenim licima i licima koja imaju ovlašćenje da ulaze u ustanovu,18. međusona preprodaja ili trampa bilo kakvih stvari,19. krađa, kockanje i igranje nedozvoljenih igara,20. opiranje zdravstvenom pregledu i testitanju na zarazne bolesti, alkohol ili opojna sredstva,21. podsticanje drugih osuđenih lica na ponašanje koje predstavlja krivično delo,22. nekorektno ponašanje prema službenim i drugim osuđenim licima,23. učestalo ponavljanje lakših disciplinskih prekršaja i24. davanje lažnih podataka usled kojih je nastala ili je mogla nastati šteta većih razmera.

Disciplinske sankcije

Za učinjeni disciplinski prekršaj osuđenom licu se mogu izreći sledeće disciplinske sankcije (ili kako ih zakon naziva - kazne) – član 129. ZIKS : 1) pismeni ukor, 2) oduzimanje pogodnosti i 3) upućivanje u samicu do dvadeset dana.

Pismeni ukor se izriče samo za lakše disciplinske prekršaje. slučaju izricanja disciplinske kazne oduzimanja pogodnosti, vreme njene primene zavisi od težine učinjenog prekršaja, ali može da se kreće samo u vremenu od jednog do šest meseci.

Upućivanje u samicu je najteža disciplinska kazna. Ona se izriče samo za teže disciplinske prekršaje. Pri primeni ovekazne, souđeno lice automatski gubi i mogućnost dodeljivanja i korišćenja pogodnosti koje se koriste van kruga ustaniove za vreme od tri do šest meseci (a što u svakom konkretnom slučaju utvrđuje disciplinska komisija), osim u dva slučaja izricanja ove kazne za : a) izvršeno bekstvo i b) zloupotrebu dodeljenih pogodnosti, kada ovaj gubitak pogodnosti može da traje najmanje godinu dana

Disciplinski postupak

Postupak za utvrdjivanje disciplinske odgovornosti osuđenih lica se pokreće predlogom rukovodioca službe u čijem je delokrugu rada učinjen prekršaj. U predlogu se navode činjenične okolnosti iz kojih proizilazi da je odredjeno lice

učinilo jedan ili više disciplinskih prekršaja. Rešenje o pokretanju postupka u svakom slučaju donosi rukovodilac ustanove.

Sam disciplinski postupak se vodi pred posebno formiranim kolegijalnim organom – disciplinskom komisijom koju imenuje rukovodilac ustanove. Protiv rešenja ove komisije može se uložiti žalba rukovodiocu ustanove u roku od tri dana od prijema. Podneta žalba ne zadržava izvršenje rešenja. Rešenje rukovodioca ustanove je konačno i protiv njega se ne može voditi upravni spor.

Disciplinski postupak je hitan. U pokrenutom postupku pravilo je da se obavezno saslušava osuđeno lice, kao i svedoci. No, može se izvršiti i suočenje među njima.Takođe se može pribaviti i mišljenje službenih lica koja su uključena u postupak tretmana. O svim preduzetim radnjama se sačinjava zapisnik. Za izricanje kazne upućivanja u samicu potrebno je takođe prethodno pribaviti i mišljenje lekara o zdravstvenom stanju osuđenog lica.

Osuđena lica koja izvrše najteže disciplinske prekrpaje se mogu odvojiti od ostalih osuđenih lica u posebnu prostoriju bez opasnih stvari za celo vreme vođenja disciplinskog postupka (pa čak i pre njegovog pokretanja) ako postoji opasnost od nasilnih radnji prema licima ili stvarima, opasnost od ubistva ili samopovređivanja ili ugrožavanja bezbednosti u ustanovi koje se ne mogu otkloniti na drugi način. Odluku o izdvajanju osuđenika donosi u svakom konkretnom slučaju rukovodilac ustanove. Ovo izdvajanje može da traje najduže 72 časa.

No, zakon u članu 133. ZIKS predviđa jedno specifično rešenje. Naime, u disciplinskom postupku je moguća primena posebnog isntituta uslovnog odlaganja izvršenja izrečene disciplinske kazne (osim pismenog ukora) za vreme od šest meseci. To je svojevrsna uslovna disciplinska osuda ako se sa osnovom može očekivati da će se i bez izvršenja izrečene disciplinske kazne postići svrha disciplinskog kažnjavanja. Ako pak osuđeno lice za ovo vreme proveravanja ponovo učini discplinski prekršpaj bilo koje vrste, dolazi do obaveznog opozivanja uslovno uzrečene disciplinske kazne. U slučaju opoziva uslovne kazne upućivanja u samicu, ukupno vreme trajanja ove kazne ne može da pređe dvadeset dana.

I konačno, u članu 135. ZIKS predviđena je mogućnost prevremenog prekida izvršenja izrečene disciplinske kazne (uslovni otpust). Naime, na pismeni predlog službe tretmana, rukovodilac ustanove psoebnim rešenjem može da obustavi izvršenje izrečene disciplinske kazne i pre njenog isteka ako se utvrdi da je postignuta svrha disciplinskog kažnjavanja. Do obustave izvršenja kazne upućivanja u samicu obavezno dolazi u još jednom slučaju - na osnovu pismenog mišljenja lekara da dalji boravak osuđenog u samici ugrožavana njegovo zdravlje.

Mere za održavanje reda i bezbednosti

No, Zakon o izvršenju krivičnih sankcija u čl. 137-143. predvidja mogućnosti izricanja prema osuđenom licu posebnih mera za održavanje reda i bezbednosti u cilju održavanja reda i discipline, kao i očuvanja opšte bezbednosti u ustanovi. U ove posebne mere spadaju sledeće :

1. pojačani nadzor – učestalo posmatranje i kontrola osuđenog lica danju i noću, a izvršava se na način da se ne remeti svakodnevna aktivnost ostalih osuđenih lica, 2. oduzimanje i privremeno zadržavanje stvari čije je držanje dopušteno – izvršava se privremeno dok traju razlozi za njenu primenu, 3. testiranje na zarazne bolesti, alkohol i opojna sredstva – izriče se u slučaju sumnje na zarazne bolesti, konzumiranje alkohola ili opojnih sredstava. U tom slučaju se vrši testiranje osuđenih lica uzimanjem uzoraka krvi i mokraće, 4. izdvajanje u prostoriju bez opasnih stvari – izvršava se na isti način kao i disciplinska mera upućivanja u samicu uz obavezni lekarski pregeld osuđenog lica,

5. smeštaj u medicinsku prostoriju sa intenzivnim nadzorom – izriče se prema osuđenom licu za koga se proceni da će izvršiti ili da je već izvršilo bilo koji akt samopovređivanja, napada na drugo osuđeno ili službeno lice uz obavezno mišljenje lekara. Ovde se radi o organizovanom nadzoru radnika službe za obezbeđenje i zdravstvene službe, kao i nadzoru putem tehničkih i elektronskih uređaja, 6. smeštaj u odeljenje sa maksimalnim obezbedjenjem i intenzivnim programom postupanja - mera se izriče ako postoji opasnost od beksta, nasilnog ponašanja prema drugom osuđenom licu ili stvarima, opasnost od ugrožavanja discipline i reda koji se ne mogu otkloniti na drugi način pri čemu se svaka tri meseca vrši preispitivanje opravdanosti daljeg boravka osuđenog lica u ovakvim uslovima i 7. usamljenje – mera se iziče prema osuđenom licu koje svojim ponašanjem uporno remeti red i disciplinu, ugrožava bezbednost ustanove i predstavlja ozbiljnu opasnost za lica i imovinu u ustanovi uz prethodno mišljenje zavodskog lekara. Ova se mera izriče u trajanju do dva meseca, pri čemu u posebno opravdanim slučajevima primena ove mere može biti produžena s tim da ne može da traje neprekidno duže od 120 dana. Za vreme trajanje ove mere osuđeno lice se drži odvojeno od ostalih osuđenih lica i zajedničkog načina izvršenja kazne i ostalih zajedničkih aktivnosti.

Prema osuđenom licu se može istovremeno primeniti jedna ili više ovih mera. Njihova primena, kao i primena sredstava prinude prema osuđenim licima se ne smatraju kao disciplinske kazne (iako se i ovde radi o prinudnim merama ograničenja i oduzimanja sloboda i prava osuđenih lica za određeno vreme).

Posebne mere određuje naredbom rukovodilac ustanove na predlog službe tretmana i službe za obezbeđenje, osim mere usamljenja koju rešenjem izriče rukovodilac ustanove. No, u izuzetnim slučajevima koji ne trpe odlaganje ove posebne mere može da odredi i drugi radnik koga ovlasti rukovodilac ustanove koji o izrečenoj meri odmah obaveštava rukovodioca. U svakom slučaju o primeni ovih mera rukovodilac ustanove u roku od 24 časa pismenim putem obaveštava Ministarstvo pravde.

5. MATERIJALNA ODGOVORNOST OSUDJENOG LICA

Pored disciplinske odgovornosti, osudjeno lice za vreme izdržavanja kazne podleže i materijalnoj odgovornosti . To je odgovornost za pričinjenu štetu bilo imovini zavoda ili nekom drugom licu (osudjenom licu ili osoblju zavodske ustanove). Zakon u članu 136. odredjuje da je osuđeno lice odgovorno za štetu koju je namerno ili sa grubom nepažnjom prouzrokovao za vreme pritvora ili izdržavanja kazne zatvora i istu je dužan da nadoknadi.

O nadoknadi štete u ovom slučaju odlučuje svojim rešenjem rukovodilac ustanove. Protiv ovog rešenja može se izjaviti žalba ministru u roku od osam dana od dana prijema rešenja. Ukoliko osuđeno lice odbije da plati štetu, ustanova može da svoje potraživanje ostvari redovnom tužbom kod nadležnog suda.

6. PRIMENA SREDSTAVA PRINUDE PREMA OSUDJENOM LICU

U čl. 144-151. ZIKS propisana su pravila, način, uslovi i postupak za primenu sredstava (mera) prinude prema osuđenim licima za vreme izdržavanja izrečene kazne zatvora, odnosno pritvora. U cilju održavanja reda i bezbednosti u ustanovi prema osuđenom licu se mogu primeniti mere prinude određene zakonom i podzakonskim propisima.

Prilikom primene neke od mera prinude od značaja su tri principa : 1) pravilo je da se koristi ona mera kojom se najmanje ugrožava život i zdravlje lica prema kome se mera primenjuje, 2) primenjuje se mera kojom se uspešno savlađuje otpor osuđenog lica i 3) primenjuje se mera koja je srazmerna opasnosti koja preti (član 145. ZIKS). 

No, mere prinude se mogu u smislu člana 146. stav 4. i 5. ZIKS primeniti i prema drugim (dakle neosuđenim) licima u dva slučaja : 1) koja van ustanove protivpravno oslobađaju osuđeno lice ili 2) koja protivpravno ulaze u krug i prostorije ustanove. U ovom slučaju se ovakva lica zadržavaju do dolaska službenih lica organa unutrašnjih poslova.

Mere prinude se primenjuju prema osuđenom licu kada je to neophodno da se spreči:

1) bekstvo,

2) fizički napad na drugo lice,

3) samopovređivawe ili samoubistvo osuđenog,

4) namerno prouzrokovanje materijalne štete i

5) aktivan i pasivan otpor. Aktivan otpor je svako suprotstavljanje osuđenog lica zakonitim službenim merama, radnjama i nalozima službenog lica koje se vrši zaklanjanjem ili držanjem za lice ili predmet, otimanjem, stavljanjem u izgled da će se lice napasti ili preduzimanjem slične radnje. Pasivan otpor je svako suprotstavljanje osuđenog lica zakonitim službenim merama, radnjama i nalozima službenog lica koje se vrši oglušivanjem ili zauzimanjem klečećeg, sedećeg, ležećeg ili sličnog položaja.

Pri tome upotreba sredstava prinude mora u svakom konkretnom slučaju da bude srazmerna stepenu opasnosti i izazvanom riziku. Danas je uobičajeno da u penitensijarnim sistemima raznih država postoji više vrsta sredstava prinude.

Kao mere prinude u Republici Srpskoj smatraju se :

1. upotreba fizičke snage,

2. vezivanje,

3. upotreba gumene palice, 

4. upotreba službenih pasa, 

5. upotreba šmrkova sa vodom, 

6. upotreba hemijskih sredstava, 

7. upotreba elektromagnetnog/elektroničkog nesmrtonosnog oružja, 

8. upotreba kinetičkog nesmrtonosnog oružja – gumeni meci i  

9. upotreba vatrenog oružja.

O primeni mere prinude usmeno i jasno se upozorava lice prema kome se mera namerava upotrebiti, osim ako se radi o istovremenom ili neposredno predstojećem protivpravnom napadu. Upotrebu službenih pasa, šmrkova sa vodom, hemijskih sredstava, elektromagnetnog/elektroničkog nesmrtonosnog oružja ili kinetičkog nesmrtonosnog oružja – gumeni meci može narediti samo rukovodilac ustanove. Nakon rimene mere prindue u svakom konkretnom slučaju se izvršava obavezni lekarski pregled osuđenog lica prema kome je ova mera i primenjena. O svemu tome se podnosi izveštaj rukovodiocu ustanove koji je obavezan da u daljem roku do 24 časa ovaj izveštaj dostavi Ministarstvu pravde koje donosi rešenje o opravdansti primene mera prinude.

IZVRŠENJE OSTALIH KAZNI

Pored kazne lišenja slobode (koja predstavlja osnovnu i najčešće propisivanu krivičnu sankciju u posebnom delu krivičnih zakona) koja se izriče krivično odgovornim (uračunljivim i vinim – krivim) učiniocima krivičnih dela predvidjenih u zakonu u trajanju od trideset dana do dvadeset godina, krivično pravo Republike Srpske (član 29. KZ RS) poznaje više vrsta kazni. To su : 

1) kazna dugotrajnog zatvora,  

2) novčana kazna i 

3) rad za opšte dobro na slobodi. 

IZVRŠENJE KAZNE DUGOTRAJNOG ZATVORA

Zakon o izvršenju krivičnih sankcija u čl. 165-167. sadrži dopunske, upotpunjujuće odredbe o izvršenju kazne dugotrajnog zatvora kao najteže vrste kazne u kaznenom sistemu Republike Srpske. Naime, i u procesu izvršenja ove kazne u potpunosti se primenjuju sve odredbe izvršnog krivičnog prava koje se uopšte odnose na izdržavanje izrečene kazne zatvora koje su na ovaj način dopunjene i specijalnim režimom, odnosno postupanjem prema osudjenim licima kojima je izrečena ova vrsta kazne.  

Kazna dugotrajnog zatvora se izvršava u posebnim penitensijarnim ustanovama i to u ustanovi zatvorenog tipa. Lice kome je izrečena ova kazna se klasifikuje u posebne vaspitne kolektive s tim da na jednog vaspitača dolazi najviše 20 osuđenih lica. Osuđena lica koja izdržavaju ovu najtežu vrstu i meru kazne ne mogu biti radno angažovana na poslovima koji se izvode van kruga ustanove sve dok ne počnu da kroiste pogodnosti van kruga ustanove. Prema ovim licima se može takođe primeniti i mera kontrole pisama i telefonskih razgovora o čemu u svakom slučaju mora da bude upoznato osuđeno lice.

 

Na pooštreni zavodski režim prema zatvorenicima koji su osudjeni na kaznu dugotrajnog zatvora ukazuju i sledeće činjenice :

1) nemogućnost da se ovim zatvorenicima odobre pogodnosti koje inače mogu da uživaju ostala zatvorena i pritvorena lica, a koja se koriste van kruga zavoda. Ovo ograničenje postoji samo dok ova lica ne izdrže dve trećine izrečene kazne dugotrajnog zatvora. Dakle, i u odnosu na ova lica nije apsolutno i zauvek (trajno) isključena mogućnost dodele ovih pogodnosti, 

2) nemogućnost da se ovi zatvorenici radno anagažuju na poslovima van kruga zavoda i to sve dok ne počnu sa korišćenjem pogodnosti van zavoda (znači tek po ispunjenju dva kumulativna uslova : a) tek posle izdržane dve trećine izrečene kazne dugotrajnog zatvora i b) pošto im se od straen nadležnog organa odobri korišćenje odredjenih pogodnosti van kruga zavoda i

3) prema ovim zatvorenicima se za sve vreme izdržavanja kazne dugotrajnog zatvora vrši kontrola pisama i telefonskih razgovora ( iako im se ta mogućnost komunikacie sa spoljnim svetom ne može u potpunosti isključiti sem u zakonom predvidjenim slučajevima).

IZVRŠENJE NOVČANE KAZNE 

Novčana kazna predstavlja posebno značajnu vrstu imovnske sankcije koja je predvidjena kao posebna sankcija ne samo za učinioce krivičnih dela, već i za učinioce prekršaja. Ona se zapravo sastoji u obavezi osudjenog lica da plati odredjeni novčani iznos u korist države-budžeta. Izricanjem novčane kazne u presudi izmedju činioca kažnjivog dela i države stvara se obligaciono pravni odnos u kome se država pojavljuje kao poverilac, a učinilac dela – osudjeno lice kao dužnik. Zakon o izvršenju krivičnih sankcija u odrebama čl. 183-185. određuje postupak izvršenje izrečene novčane kazne u slučaju njenog neplaćanja.

Novčana kazna se može izreći kao glavna ili kao sporedna kazna. Zavisno od vrste sankcije o kojoj se radi, različita prava predvidjaju i različite iznose minimuma i maksimuma novčane kazne. U svakom slučaju, pored objektivnih i subjektivnih okolnosti izvršenog dela i učinioca organ koji izriče novčanu kaznu dužan je da vodi računa i o imovnom stanju osudjenog. Izvršenju novčane kazne pristupa se kada je presuda odnosno rešenje o njenom izricanju postalo pravnosnažno i izvršno. Tada po službenoj dužnosti dakle - ex officio sud donosi rešenje kojim se odredjuje izvršenje izrečene novčane kazne.

 Kod izricanja novčane kazne sud je dužan da u presudi odredi rok njenog plaćanja. Ovaj rok ne može da bude kraći od 15 dana ni duži od šest meseci. Rok se računa od dana pravnosnažnosti sudske presude. Ako osudjeno lice dobrovoljno ne plati novčanu kaznu u odredjenom roku onda sud donosi odluku da se nenaplaćena novčana kazna u celosti ili delimično zameni kaznom zatvora (supletorni zatvor) i to računajući po 100 KM novčane kazne za jedan dan zatvora.

Ova zamena novčane kazne, kaznom zatvora ima jedno ograničenje. Naime, ovako zamenjena novčana kazna zatvorom ne može da dovede do zatvorske kazne u trajanju koje prelazi kaznu koja je inače propisana za učinjeno krivično delo (član 36. KZ RS).

Ukoliko osudjeno lice isplati novčanu kaznu pošto je otpočeo postupak zamene kazne, kazna zatvora se prekida bez odlaganja. Ako pak osudjeni isplati samo deo novčane kazne, ostatak će se opet zameniti, pretvoriti u kaznu zatvora. U momentu kada osudjeno lice isplati ostatak novčane kazne, izvršenje kazne zatvora se obustavlja.

IZVRŠENJE RADA ZA OPŠTE DOBRO NA SLOBODI

 

U čl. 186-188. Zakon o izvršenju krivičnih sankcije uredjuje način i postupak za izvršenje kazne rada za opšte dobro na slobodi (kao vrsti parapenalne mere ili supstituta kratke kazne zatvora u trajanju do jedne godine). Da bi se ovako izrečena sankcija mogla uopšte izvršiti, potrebno je prethodno obezbediti uslove za obavljanje rada na slobodi. Stoga je zakonom predvidjena obaveza za državne organe, organizacije, ustanove i druga pravna lica kao i fizička lica da saradjuju sa minstarstvom pravde u izvršavanju ove mere, a na zahtev tog ministarstva.

Naime, ministarstvo pravde prethodno zaključuje odgovarajuće ugovore za izvršavanje rada za opšte dobro na slobodi sa odredjenim pravnim i fizičkim licima u kojima regulišu medjusobna prava i obaveze. Ovim se ugovorom odredjuje vrsta rada na kome će se uposliti osudjena lica za krivična dela kojima je izrečena ova krivična sankcija. To je u svakom slučaju rad koji ne služi postizanju dobiti i koji je besplatan. Pri tome je odredjeno da osudjeno lice ne snosi troškove izvršavanja ovog rada za opšte dobro.

Rad za opšte dobro na slobodi se najčešće izvršava u mestu prebivališta ili boravišta osudjenog lica. Postupak izvršenja ovako izrečene krivične sankcije se odvija na zahtev ministarstva pravde. Ono donosi rešenje kojim utvrđuje praven subjekte kod kojih se može izvršavati kazna rada za opšte dobro na slobodi. Prilikom određivanja poslodavca kod kojih se u konkretnom slučaju i izvršava ova kazna, vodi se računa da to budu poslovi od javnog interesa u okviru kojih se može ostvariti svrha krivične sankcije.

Sa pravnim subjektom u koji se osuđeni upućuje radi izdržavanja kazne rada za opšte dobro na slobodi i gde se obavlja određeni rad zaključuje se ugovor kojim se bliže definišu : mesto rada, vrsta poslova, radno vreme i druga pianja koja su bitna, koja su od značaja za ostvarivanje svrhe ovako izrečene kazne. Osudjeno lice se rasporedjuje na vršenje one vrste rada za koji je zaključen odgovarajući ugovor sa pravnim licem i to zavisno od raspoloživih mogućnosti i u skladu sa : 1) psihofizičkim sposobnostima, 2) stečenom stručnom kvalifikacijom i 3) željom osuđenog lica da radi određeni posao. 

Na radnopravna pitanja osudjenog liac u vezi izvršenja sankcije rada za opšte dobro naslobodi kao što su : radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, upotreba sredstava zaštite na radu primenjuju se opšti propisi iz oblasti radnog zakonodavstva. 

IZVRŠENJE KAZNI ZA PRAVNA LICA 

Budući da se kao izvršioci krivičnih dela predvidjenih krivičnim zakonodavstvom Republike Srpske mogu pored fizičkioh lica, javiti i pravna lica, to je logično što je tim zakonodavstvom predvidjen sistem od tri vrste kazni koje se mogu izreći pravnim licima shodno čl. 134-137. KZ RS. Tako se pravnim licima mogu izreći sledeće kazne : 

1) novčana kazna u iznosu od 5.000 do 5.000.000 KM. Ovako izrečena novčana kazna se izvršava na isti način i u istom postupku kao i novčana kazna koju je u krivičnom postupku sud izrekao krivično odgovornom fizičkom licu kao učiniocu krivičnog dela. Jedina razlika u izvršenju ove dve kazne postoji u slučaju ako osudjeno pravno lice dobrovoljno ne isplati u presudi dosudjeni iznos novčane kazne. Tada se nenaplaćena kazna izvršava prinudnim putem na imovini pravnog lica u skladu sa Zakonom o izvršnom postupku, 

2) kazna oduzimanja imovine – kao imovinska kazna koja se može izreći učiniocu krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora pet godina ili teža kazna. U tom slučaju se pravnom licu može oduzeti najmanje polovina imovine ili veći deo imovine ili celokupna imovina. Oduzeta imovina koja je izražena u novcu ili vrednosnim papirima i sl. se unosi u budžet države. Oduzeta pokretna i nepokretna imovina pravnog lica se 1) prodaje , a dobijena sredstva se unose u budžet ili 2) daje na korišćenje organizacijama iz oblasti socijalne politike, obrazovanja, državnim organima i sl.I u ovom slučaju se izrečena imovinska kazna izvršava shodno odredbama Zakona o izvršnom postupku i

3) kazna prestanka pravnog lica – ova se kazna može izreći ako je delatnost pravnog lica u celosti ili u pretežnoj meri korišćena za vršenje krivičnih dela. Momentom pravosnažnosti presude o izricanju ove kazne, krivični sud predlaže nadležnom sudu sa otvori postupak likvidacije pravnog lica u skladu sa odgovarajućim zakonskim propisima o likvidaciji i stečaju. 

IZVRŠENJE KAZNI U MEDJUNARODNOM KRIVIČNOM PRAVU 

У међународном кривичном праву кривичне санкције представљају принудне мере за заштиту човечности и међународног права од противправних понашања које изричу надлежни међународни судски органи у прописаном поступку, а које се састоје у одузимању или ограничавању слобода и права од кривично одговорног учиниоца. То су мере друштвеног реаговања које се примењују према учиниоцу међународног кривичног дела после његовог извршења и у вези са њим.

Претпоставка за изрицање ових санкција је не само извршено кривично дело већ и утврђена кривична одговорност његовог учиниоца и то у време предузимања радње извршења. Санкције изриче надлежни међународни судски орган ( војни суд, трибунал или кривични суд). Без обзира који их орган изриче, оне имају принудни, репресивни карактер, примењују је против воље учиниоца дела и представљају ограничење или одузимање његових слобода и права

Врсте међународних кривичних санкција

Пракса међународног кривичног права познаје више врста кривичних санкција.

1) Статут Међународног војног суда из 1946.године у чл.27. предвиђа само једну врсту кривичних санкција. То су казне. Овом одредбом су прописане две врсте казни које судски орган изриче ''када нађе да је праведно'' : смртна казна и друга казна (казна затвора која може бити доживотна , дакле трајна и временски ограничена). Нирнбершком и токијском пресудом су оптуженима изречене све врсте казни.

У члану 28. овог статута одређено је да судски орган поред главних казни може осуђеном лицу изрећи и споредну казну која се састоји у одузимању сваке украдене имовине.

2) Закон број 10. Контролног савета за кажњавање лица одговорних за ратне злочине, злочине против мира и злочине против човечности за Немачку из 1945.године такође познаје више врста казни. У члану 2. став 3. прописано је да ће свако лице за које се утврди да је криво за било међународно кривично дело пресудом бити кажњено како то суд сматра праведним. Њему се може изрећи једна или више од следећих казни : 1) смрта казна, 2) доживотни затвор или затвор на одређени број година са принудним радом или без њега, 3) новчана казна и затвор (кумулативно) са или без принудног рада у случају неплаћања новчане казне, 4) конфискација имовине, 5) повраћај неправилно стечене мовине и 6) одузимање појединих или свих грађанских права.

3) Статут Међународног трибунала за гоњење лица одговорних за озбиљне повреде међународног хуманитарног права извршене на територији СФР Југославије почев од 1991. године у чл. 24. одређује врсте казни које се могу изрећи учиниоцима пред овим органом. Овај статут прописује само једну врсту кривичне санкције и то казну затвора. У одређивању ове казне суд има олонац у општој пракси судова у бившој СФР Југославији при черму

ће код одмеравања казне узети у обзир све околности дела, а посебно тежину дела и лична својства његовог учиниоца.

Уз казну затвора трибунал може изрећи и споредну казну - повраћај имовине или добити која је прибављена криминалним понашањем укључујући подмукло или насилничко понашање.

Од значаја за примену казне су и одредбе чл.27. и 28.Статута Трибунала. Наиме, у члану 27. је одређено да се изречена казна затвора извршава у држави коју одреди трибунал са листе држава које су назначиле своју спремност Савету безбедности да прихвате осуђена лица. У том случају се затворска казна извршава у складу са прописима те државе, али под надзором трибунала.

4) Одредбе идентичне садржине предвиђа и Статут Трибунала за Руанду ( чл. 23, 26 и 27).

5) Римски статут Међународног кривичног суда , у делу седам, посвећује посебну пажњу казнама које овај суд може изрећи учиниоцима међународних кривичних дела из своје надлежности. Статут разликује две врсте казни : главне и споредне. Тако према одредби чл.77. суд може изрећи следеће главне казне : 1) затвор у одређеном трајању али не дуже од 30 година ,2) доживотни затвор када је та казна оправдана екстремном тежином злочина и индивидуалним околностима везаним за личност учиниоца дела.

Као споредне казне суд може изрећи : 1) новчану казну у складу са критеријумима садржаним у Правилима процедуре и доказивања и 2) конфискацију прихода, власништва и добара који су добијени директно или индиректно извршеним злочином имајући при томе у виду права добронамерне треће стране.

Незастаривост кажњавања за међународна кривична дела

Општи је принцип савременог кривичног права уопште, а тиме и међународног кривичног права да свако кривично дело и свака изречена кривична санкција застаревају протеком одређеног изричито прописаног времена. Од овог општег правила постоји изузетак предвиђен Конвенцијом о непримењивању законске застарелости за ратне злочине и злочин геноцида из 1968.године. Наиме, овом је конвенцијом искључена могућност да кривично гоњење и кажњавање застаре за кривична дела геноцида и ратне злочине као и друга кривична дела предвиђена међународним уговорима.

Потписивањем и ратификовањем ове конвенције готово сва национална кривична законодавства (па и законодавство у Босни и Херцеговини у члану 19. КЗ БИХ, члану 20. КЗ ФБИХ, члану 20. КЗ БДБИХ.) изричито искључује наступање застарелости кривичног гоњења и застарелости извршења изречене казне за кривична дела : геноцида, злочин против човечности, ратних злочина : против цивилног становништва, против ратних заробљеника и против рањеника и болесника као и кривична дела за коај застарелост не може да наступи по међународном праву.

На исти начин и члану 29.Римског статута Међународног кривичног суда изричито искључује било какво законско ограничење у погледу кривичног гоњења и кажњавања учинилаца злочина из надлежности овог суда .  

IZVRŠENJE DRUGIH KRIVIČNIH SANKCIJA 

1. IZVRŠENJE USLOVNE OSUDE SA ZAŠTITNIM NADZOROM  

Uslovna osuda je specifična vrsta krivične sankcije koja predstavlja uslovno odlaganje izvršenja kazne učiniocu krivičnog dela pod uslovom da za odredjeno vreme ne izvrši novo krivično delo (vreme proveravanja) kao i da ispuni druge uslove i obaveze koje su mu postavljene od strane suda.

Po svom karakteru razlikuju se dve vrste uslovne osude : uslovna osuda i uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom. U oba slučaja moraju biti ispunjeni zakonom predvidjeni uslovi da bi sud u konkretnom slučaju izrekao ovu vrstu krivične sankcije. To su sledeći uslovi :

1) da je učiniocu krivičnog dela za izvršeno delo utvrdjena kazna zatvora do dve godine ili novčana kazna ili da su obe ove vrste kazne utvrdjene kumulativno,

2) uverenje suda da osudjeni i bez izvršenja izrečene kazne neće izvršiti novo krivično delo tako da se samim izricanjem ove osude može ostvariti svrha kažnjavanja.

Pri tome je zakon izričito predvideo i tri razloga koji mogu dovesti do opozivanja izrečene uslovne osude. To su: 

1) izvršenje novog krivičnog dela u kom slučaju opozivanje može biti obavezno ili fakultativno zavisno od vrste i visine izrečene kazne za to novo krivično delo pod uslovom da je ono izvršeno u vreme proveravanja, 

2) ranije izvršeno krivično delo za koje se nije znalo u vreme izricanja uslovne osude a za koje se sazna tek u vreme proveravanja, dakle izricanja uslovne osude, 

3) neispunjenje odredjenih obaveza koje je sud naložio osudjenom licu u donetoj sudskoj odluci.

Uslovna osuda sa zaštitnim nadzorom zapravo predstavlja novinu u krivično-pravnom sistemu. Ovaj zaštitni nadzor se i sastoji od niza zakonom predvidjenih mera pomoći, staranja, nadzora i zaštite s tim da on nmože da traje od šest meseci do dve godine. Izricanje zaštitnog nadzora je uvek fakultativno i zavisi od ocene suda da li se svrha kažnjavanja može postići samo izricanjem uslovne osude ili pak pojačanim merama društvene zajednice

Uz uslovnu osudu prema članu 53. KZ RS mogu se izreći sledeće mere zaštitnog nadzora:

1) lečenje u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, 

2) uzdržavanje od upotrebe alkoholnih pića ili opojnih droga, 

3) posećivanje odgovarajućih psihijatrijskih, psiholoških i drugih savetovališta i postupanje po njihovim savetima,

4) osposobljavanje za zanimanje,

5) prihvatanje zaposlenja koje odgovara stručnoj spremi i sposobnostima osudjenog i

6) raspolaganje platom i drugim prihodima ili imovinom na primeran način i u skladu sa bračnim i porodičnim obavezama.

IZVRŠENJE MERA BEZBEDNOSTI 

Krivično pravo Republike Srpske predvidja više vrsta mera bezbednosti u sistemu krivičnih sankcija (član 56. KZ RS). To su : 

1) obavezno psihijatrijsko lečenje,  

2) obavezno lečenje od zavisnosti, 

3) zabrana vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti, 

4) zabrana upravljanja motornim vozilom i  

5) oduzimanje predmeta.  

Pored toga krivično pravo Republike Srpske poznaje i odredjene mere bezbednosti za pravna lica kao učinioce krivičnih dela (član 140. KZ RS). To su : 

1) oduzimanje predmeta, 

2) objavljivanje presude i

3) zabrana obavljanja odredjene privredne delatnosti.

Obavezno psihijatrijsko lečenje

 

Ova medicinska mera bezbednosti se primenjuje kada se utvrdi da je odredjeno lice učinilo krivično delo u stanju bitno smanjene uračunljivosti ako postoji opasnost da bi uzroci takvog stanja mogli i ubuduće delovati na njega da ponovo učini isto ili teže krivično delo (član 58. KZ RS). Tri su osnovna uslova zakonom predvidjena za primenu ove mere bezbednosti. To su:

1) da je odredjeno lice učinilo krivično delo u stanju bitno smanjene uračunljivosti,

2) da postoji opasnost od ponovnog vršenja istog ili težeg krivičnog dela,

3) da je lečenje takvog lica potrebno radi otklanjanja opasnosti (temibiliteta ili perikuloziteta).

Cilj je primene ove mere bezbednosti dvostruke prirode. Sa jedne strane njenim izricanjem i izvršenjem preduzimaju se mere lečenja bolesti učinioca dela koja je i dovela do stanja bitno smanjene uračunljivosti (duševnog oboljenja, privremene duševne poremećenosti ili pak zaostalog duševnog razvoja) a sa druge strane izolacijom ovakvih učinilaca krivičnog dela se društvo štiti od daljeg vršenja krivičnog dela. Mera bezbednosti se izriče u neodredjenom trajanju jer se unapred i ne može znati koliko je vremena potrebno da bi se kod učinioca otklonila bolesna stanja. Ona se u svakom slučaju obustavlja od izvršenja kada sud utvrdi (a ne neki drugi organ) da je prestala potreba za njenim daljim trajanjem.

Obavezno lečenje od zavisnosti

 

Mera bezbednosti obaveznog lečenja od zavisnosti je druga medicinska mera bezbednosti koja se izriče učiniocu krivičnog dela koji je delo izvršio pod odlučujućim delovanjem zavisnosti od alkohola ili opojnih droga ako postoji opasnost da će zbog te zavisnosti i ubuduće vršiti krivična dela (član 59. KZ RS). Ovu meru bezbednosti sud može izreći učiniocu krivičnog dela ako su ispunjeni sledeći uslovi:

1) krivično delo treba da je učinjeno pod odlučujućim delovanjem od alkohola ili opojnih droga. To znači treba da se radi o učiniocu kod koga postoji stanje zavisnosti od stalne upotrebe alkohola ili opojnih droga, takva lica osećaju permanentnu glad i potrebu za ovim opijatima iako su svesna štetnih posledica koje usled toga mogu da nastanu nisu u stanju da se odupru ovoj potrebi; 

2) treba da postoji opasnost da će učinilac krivičnog dela usled zavisnosti i ubuduće vršiti krivična dela. Sud do ovog zaključka dolazi na osnovu celokupne ocene ličnosti učinioca krivičnog dela i samog učinjenog dela. Na osnovu toga sud treba da dodje do uverenja da je izricanje mere bezbednosti potrebno radi predupredjivanja daljeg vršenja krivičnih dela i

3) ova mera bezbednosti ima suplementarni karakter. To znači da se ona može izreći samo ako je učiniocu krivičnog dela izrečena kazna zatvora, rad za opšte dobro na slobodi ili uslovna osuda.  

Ovi uslovi su kumulativno odredjeni. No, kada su svi oni ispunjeni sud ne mora da izrekne ovu meru bezbednosti, već je ovlašćen da ceni celishodnost njene primene u konkretnom slučaju. To znači da izricanje ove mere fakultativnog karaktera iako bi prirodi i sadržini ove mere kao i svrsi koju treba da postigne više odgovaralo njeno obavezno izricanje ako su ispunjeni svi zakonom predvidjeni uslovi.

Zabrana vršenja poziva, delatnosti ili dužnosti

 

Sud može učiniocu krivičnog dela zabraniti vršenje odredjenog poziva, delatnosti ili dužnosti ako je učinio krivično delo vezano za imovinu koja mu je poverena ili kojoj je imao pristup zahvaljujući svom pozivu, delatnosti ili dužnosti i ako postoji opasnost da bi takvo vršenje moglo podsticajno da deluje na njega da učini novo krivično delo zloupotrebom poziva, delatnosti ili dužnosti vezano za imovinu koja mu je poverena ili kojoj ima pristup (član 60. KZ RS).  

Za izricanje ove mere bezbednosti potrebno je da su ispunjena tri zakonom predvidjena uslova:  

1) da je učiniocu krivičnog dela izrečena kazna zatvora, rad za opšte dobro na slobodi ili uslovna osuda,

2) da je učinilac izvršio krivično delo vezano za imovinu koja mu je poverena ili kojoj je imao pristup zahvaljujući svom pozivu, delatnosti ili dužnosti i  

3) da postoji opasnost da bi vršenje poziva, delatnosti ili dužnosti od strane učinioca krivičnog dela podsticajno delovalo na njega da ubuduće ponovo učini krivično delo zloupotrebom svog poziva, delatnosti ili dužnosti u vezi ili povodom imovine koja mu je poverena ili kojoj ima pristup. 

Izricanje ove mere je fakultativno. To znači da je sud ovlašćen da zavisno od ocene svih okolnosti ličnosti učinioca i učinjenog dela ako su ispunjeni svi zakonom predvidjeni uslovi procenjuje da li će učiniocu krivičnog dela izreći ovu meru bezbednosti ili ne. U svakom slučaju ona je komplementarnog karaktera te se izriče uz kaznu, rad za opšte dobro na slobodi ili uz uslovnu kaznu.

Zabrana upravljanja motornim vozilom

Ova je mera bezbednosti predvidjena u članu 61. KZ RS. Ona se sastoji u zabrani upravljanja motornim vozilom odredjene ili svih vrsta ili kategorija za odredjeno u odluci suda navedeno vreme. Uslovi za njeno izricanje jesu sledeći : 

1) da je učinjeno krivično delo protiv bezbevdnosti javnog saobraćaja,

2) da je učiniocu izrečena kazna zatvora, rad za opšte dobro na slobodi ili uslovna osuda što ukazuje da je i ova mera suplementarnog karaktera i 

3) da postoji opasnost na strani učinioca takvog krivičnog dela da upravljajući motornim vozilom ponovo učini krivično delo.

Mera se izriče na vreme od tri meseca do pet godina, a ovaj rok počinje da teče od dana pravosnažnosti sudske presude s tim da vreme koje je osudjeni proveo na izdržavanju kazne zatvora se ne uračunava u trajanje izrečene mere bezbednosti. Zabrana upravljanja motornim vozilom se kod izricanja ove mere može odnositi na vozilo odredjene vrste ili kategorije. Kod odlučivanja o izricanju ove mere sud će uzeti u obzir i to da li je učinilac krivičnog dela vozač po profesiji (po zanimanju ili ne).

Oduzimanje predmeta

 

Za razliku od ostalih mera bezbednosti koje su lične (personalne) prirode, mera bezbednosti oduzimanja predmeta jeste mera stvarne prirode. Ona je kao sporedna kazna poznata od najstarijih vremena u skoro svim krivičnim zakonodavstvima, ali je u krivičnom pravu Republike Srpske ona dobila karakter mere bezbednosti. Ova se mera sastoji u oduzimanju predmeta koji su upotrebljeni ili su namenjeni kao sredstvo za izvršenje krivičnog dela ili su nastali izvršenjem krivičnog dela kada postoji opasnost da će ponovo biti upotrebljeni za vršenje krivičnog dela ili kada se u cilju zaštite opšte bezbednosti ili iz moralnih razloga oduzimanje predmeta čini apsolutno neophodno, a nalaze se u vlasništvu učinioca dela (član 62. KZ RS). 

Predmeti koji se oduzimaju primenom ove mere mogu biti svojina učinioca krivičnog dela ili pak nekog drugog lica. U ovom drugom slučaju predmeti se oduzimaju ako su ispunjeni sledeći uslovi: 

1) su bili upotrebljeni ili su namenjeni za izvršenje krivičnog dela i

2) ako to zahtevaju interesi opšte bezbednosti ili razlozi morala. 

Pri tome treća lica čiji su ovo predmeti ne gube pravo na naknadu štete od strane osudjenog. Ova se mera bezbednosti ne primenjuje u odnosu na predmete koji nisu nastali izvršenjem krivičnog dela, već predstavljaju korist do koje je učinilac dela došao njegovim izvršenjem. U tom slučaju se primenjuje mera oduzimanja imovinske koristi stečene krivičnim delom.  

Oduzimanje predmeta može biti obavezno ili fakultativno. Obavezno oduzimanje postoji kada je to izričito predvidjeno kod pojedinih krivičnih dela u posebnom delu krivičnih zakona. U nekim slučajevima ovo oduzimanje predmeta može čak da poprimi i karakter delimične konfiskacije (npr. kod nedozvoljene proizvodnje, nedozvoljene trgovine). U većem broju slučajeva izricanje ove mere je fakultativno, što znači da sudsko veće u svakom konkretnom slučaju ceneći sve okolnosti učinjenog dela i ličnosti učinioca odlučuju da li će izreći ovu meru bezbednosti ili ne.

IZVRŠENJE VASPITNIH MERA

Krivično pravo u odnosu maloletne učinioce krivičnih dela predvidja niz posebnih odredbi koje se tako izdvojene mogu posmatrati kao specifično maloletničko krivično (materijalno, procesno i izvršno) pravo. Оvo pravo je početkom 2011. godine i formalno konstituisano stupanjem na snagu novog Zakona o zaštiti i postupanju sa decom i maloletnicima Republike Srpske ( ZOM RS) koji je donet 2010. godine.

Ove odredbe se odnose prvenstveno na lica koja u momentu izvršenja krivičnog dela imaju navršenih četrnaest godina, a nemaju navršenih osamnaest godina. Lica koja nisu navršila 14 godina u vreme izvršenja krivičnog dela (dakle u vreme preduzimanja radnje izvšenja ili u vreme nastupanja posledice krivičnog dela) ne smatraju se maloletnicima. Oni su deca i nisu aktivni subjekt krivičnog prava (ali mogu biti pasivan subjekt – žrtva ili oštećeni).

Postupak izvršenja vaspitnih mera

Zakon o zaštiti i postupanju sa decom i maloletnicima iz 2010. godine odredjuje način, postupak i uslove za izvršenje : 1) alternativnih mera (policijskog upozorenja i vaspitnih preporuka), 2) vaspitnih mera, 3) kazne maloletničkog zatvora i 4) mera bezebdnosti koje su izrečene sledećim kategorijama lica : 1) prema maloletnim učiniocima krivičnih dela, 2) prema licima koja su u toku primene vaspitne mere postala punoletna i 3) prema madjim punoletnim licima kojima je sud izrekao vaspitnu meru. U svim ovim slučajevima nadzor nad primenom i kontrolu izvršenja vaspitnih mera vrši sudija koji je izrekao vaspitnu meru.

U svakom slučaju izvršenje vaspitnih mera mora da ostvari zakonom predvidjenu svrhu, a to je - da se pružanjem zaštite, brige, pomoći i nadzora nad maloletnim učiniocma krivičnih dela u najvećoj mogućoj meri osigura njihovo odgajanje, popravljanje i pravilan razvoj, a kada je to potrebno i da se spreče u vršenju krivičnih dela. Ostvarenju ovako postavljene svrhe primene vaspitnih mera doprinose i odredjeni principi za izvršenje ove specifične vrste krivičnih sankcija. To su sledeći principi : 

1) u izvršenju vaspitnih mera mora se postupati na način koji odgovara uzrastu maloletnika i njihovim osobenim svojstvima, pridržavajući se u radu pedagoških, andragoških i psiholoških principa, 

2) maloletnike treba podsticati na aktivno uključivanje u svom sopstvenom odgoju, menjanju svojih stavova i loših navika i u razvijanju osećanja odgovornosti za vlastite postupke i 

3) tokom izvršenja vaspitnih mera maloletniku će se u skladu sa njegovim uzrastom i sposobnostima odnosno sklonostima prema odredjenom zanimanju, osigurati osnovno i srednje obrazovanje kao i radno osposobljavanje.

Upućivanje u vaspitni centar 

Do primene mere upućivanja u vaspitni centar (član 36. ZOM RS) dolazi u slučaju kada sud dodje do uverenja da se odgovarajućim kratkotrajnim merama može izvršiti potreban uticaj na ličnost maloletnog učinioca krivičnog dela i na njegovo ponašanje (vladanje).

Zakon je odredio nekoliko načina i modaliteta izvršenja ove vaspitne mere. Prvo, maloletnik se može uputiti u vaspitni centar : a) na odredjeni broj sati u tokom dana u trajanju od 14 do 30 dana i b) na neprekidni boravak u trajanju od 15 dana do tri meseca. Boravak maloletnika u vaspitnom centru mora biti ispunjen delatnostima koje su primerene njegovim osobinama, učenjem, korisnim radom koji odgovara njegovim sposobnostima i interesima, kao i drugim vaspitnim sadržajima koji su usmereni na razvijanje osećaja odgovornosti. Suština ovog načina izvršenja ove mere upozorenja i usmeravanja jeste u uzastopnosti boravka maloletnika u ovom centru.

Sudsko veće za maloletnike izriče meru upućivanja u vaspitni centar. A organ starateljstva prema mestu prebivališta, odnosno boravišta maloletnika je nadležan za izvršenje ove mere, te se on stara i o sprovodjenju mere dnevnog boravka u centru (član 137. ZOM RS).

Mere pojačanog nadzora

 

Mere pojačanog nadzora se primenjuju prema onom maloletnom učiniocu krivičnog dela kome je potrebno preduzeti trajnije mere vaspitavanja, prevaspitavanja ili lečenja uz odgovarajući nadzor. Postoje tri vrste mera pojačanog nadzora. To su : 

1) pojačani nadzor roditelja, usvojioca ili staraoca, 

2) pojačani nadzor u drugoj pordici,

3) pojačni nadzor nadležnog organa socijalnog staranja

Pojačani nadzor roditelja, usvojioca ili staraoca

Najčešće primenjivana mera u strukturi krivičnih sankcija prema maloletnicima jeste upravo pojačani nadzor od strane roditelja, usvojioca ili staraoca (član 37. ZOM RS). Sud izriče ovu meru ako su roditelji, usvojioci ili staraoci propustili da vrše brigu i nadzor nad maloletnikom, a u mogućnosti su da takvu brigu i nadzor vrše. Prednosti izricanja ove mere su višestruke. Maloletnik ostaje na slobodi, dakle nema institucionalnog tretmana prema njemu, praktično on ostaje u porodici što je velika prednost, čak i u slučaju kada odnosi u porodici nisu skladni i harmonični. On bez teškoća može da nastavi školovanje, da odlazi na posao ako je zaposlen. I konačno, to je mera koja društvenu zajednicu veoma malo košta, a što ne treba zanemariti.

Ako u toku izvršenja ove mere dodje do neslaganja izmedju roditelja, usvojioca ili staraoca i organa socijalne zaštite o bilo kom pitanju vezanom za izvršenje izrečene mere, spor o načinu izvršenja ove mere rešava sud koji je u prvom stepenu doneo sudsku odluku. Na predlog organa socijalne zaštite ili po sopstvenoj inicijativi zavisno od uspeha postignutog u izvršenju ove vaspitne mere, sud izrečenu meru može ukinuti ili zameniti nekom drugom vaspitnom merom.

 

Pojačani nadzor u drugoj porodici

Pojačani nadzor u drugoj porodici se izriče maloletnom učiniocu krivičnog dela ako njegovi roditelji, usvojioci odnosno staraoci nisu u mogućnosti da nad njim vrše nadzor ili se to od njih opravdano (dakle sa osnovom) ne može očekivati, pa se maloletnik predaje drugoj porodici koja je voljna da ga primi i koja ima mogućnosti da nad njim vrši pojačani nadzor.

Za izricanje ove vaspitne mere potrebno je takodje da postoji druga porodica koja je voljna da primi maloletnika i da se stara o njegovom vaspitanju i koja je u stanju da utiče na njegovo ponašanje. Ovde je zakon izričito predvideo dva kumulativna uslova koji moraju biti ispunjeni u svakom slučaju u drugoj porodici koja prima maloletnika. To su: 

1) druga porodica treba da je voljna da primi maloletnika,

2) druga porodica treba da je u realnoj mogućnosti da vrši pojačan nadzor nad maloletnikom. Da li je druga porodica zaista u mogućnosti da vrši odredjeni nadzor nad poverenim maloletnikom faktičko je pitanje koje sud mora da reši u svakom konkretnom slučaju uz veliku pomoć i na predlog organa socijalne zaštite.

Vaspitna mera pojačanog nadzora u drugoj porodici (član 142. ZOM RS) izvršava se u porodici koju je odredio sud na predlog nadležnog organa starateljstva.

Pojačani nadzor organa socijalnog staranja

Od svih mera pojačanog nadzora koje se primenjuju prema maloletnim učiniocima krivičnog dela ova mera dolazi u obzir tek kao poslednja mogućnost i to pre nego što se izrekne neka od zavodskih mera. To znači ako roditelj, usvojilac ili staralac maloletnika nisu u mogućnosti da vrše pojačani nadzor prema maloletniku ili ako se to od njih opravdano ne može očekivati, a ne postoje uslovi za njegov smeštaj u drugu porodicu radi vršenja ovakvog nadzora, sud može staviti maloletnika pod pojačani nadzor organa socijalnog staranja neposredno i to onog organa koji je nadležan prema mestu prebivališta odnosno boravišta maloletnika u vreme kada je odluka o ovoj meri postala pravnosnažna. 

Za izvršenje ove vaspitne mere pojačanog nadzora nadležan je oran socijalnog staranja prema mestu prebivališta, odnosno boravišta maloletnika u vreme kada je odluka kojom je mera izrečena postala izvršna (član 146. ZOM RS).

Ovaj organ je dužan da odmah po prijemu izvršne sudske odluke odredi službeno lice organa ili drugo stručno lice koje će neposredno sprovoditi izrečenu meru prema maloletniku. O tome obaveštava sud. Stručno lice kome je na ovaj način povereno izvršenje ove vaspitne mere sačinjava program rada sa maloletnikom u skladu sa uputstvima suda i nadležnog organa starateljstva. U sprovođernju ove mere stručnom licu pomažu različiti organi : državni organi, vaspitne, obrazovne, zdravstvene i druge ustranove, a roditelj, usvojilac ili staralac su dužni da ga obaveste o prilikama koje otežavaju primenu mere.

Zavodske mere

Do primene zavodskih vaspitnih mera dolazi u slučaju kada sud ustanovi da je za popravljanje maloletnog učinioca krivičnog dela neophodno nužno da se preduzmu trajnije i intenzivnije mere vaspitanja ili lečenja kao i njegovo potpuno odvajanje iz dotadašnje sredine (član 32. stav 4. ZOM RS). Krivično pravo Republike Srpske poznaje tri vrste zavodskih vaspitnih mera. To su :

1) upućivanje u vaspitnu ustanovu,

2) upućivanje u vaspitno-popravni dom i

3) upućivanje u posebnu ustanovu za lečenje i osposobljavanje.

Upućivanje u vaspitnu ustanovu

Vaspitna mera upućivanja u vaspitnu ustanovu se izriče maloletnim učiniocima krivičnih dela koje je potrebno izdvojiti iz sredine u kojoj živi i obezbediti mu pomoć i stalni nadzor stručnih vaspitača u ustanovi za vaspitavanje maloletnika

Trajanje ove mere može biti odredjeno u konkretnom slučaju u rasponu od šest meseci do dve godine s tim što se ovo trajanje ne odredjuje unapred odlukom organa koji izriče ovu vaspitnu meru već o tome odlučuje sud naknadno zavisno od postignutih rezultata u izvršenju ove mere.

Upućivanje u vaspitno-popravni dom

Ona se primenjuju prema maloletniku koga je neophodno izdvojiti iz dotadašnje sredine i ako je potrebno prema njemu primeniti pojačane mere i stručne prorame prevaspitanja. Te pojačane mere prevaspitanja zapravo ukazuju da se radi o visokom stepenu vaspitne zapuštenosti maloletnika pa se za otklanjanje ovakvog stanja ne mogu koristiti ‘’ustanove mešovitog tipa’’. Ova se vrsta vaspitne mere izvršava u posebnim vaspitno-popravnim domovima odnosno ako se radi o malolentim ženskim licima onda se izvršava u ženskom odeljenju vaspitno-popravnog doma.

Kod izricanja ove vaspitne mere sud posebno mora uzeti u obzir sledeće zakonom izričito nabrojane okolnosti: težinu i prirodu izvršenog krivičnog dela, okolnost da li je prema maloletniku već izricana vaspitna mera i koja, kao i da li je već ranije kažnjen maloletničkim zatvorom. Ova se mera može izreći u trajanju od šest meseci do četiri godine. Medjutim sud pri odlučivanju o izricanju ove mere ne odredjuje i njeno vreme trajanja već o tome odlučuje naknadno tj.obustavlja je ili zamenjuje drugom merom kada nadje da je ostvarena svrha propisivanja i izricanja ove sankcije

Upućivanje u posebnu ustanovu za lečenje i osposobljavanje 

 

ona se izriče maloletnicima koji su izvršili krivično delo, a koji su ometeni u fizičkom ili psihičkom razvoju (gluvi, slepi, gluvonemi ili duševno zaostali maloletnici – razne vrste invalidnih maloletnika) umesto vaspitne mere upućivanja u vaspitno-popravnidom. Ometenost u fizičkom ili psihičkom razvoju predstavlja različite slučajeve duševne retardiranosti maloletnika koji se manifestuje u zaostajanju inteligencije (debili, imbecili, idioti) ili fizičke zaostalosti.

 Za primenu ove mere od prvenstvene je važnosti stanje psihofizičkog zdravlja maloletnika koji iziskuje specifičan program koji se može preduzeti smao u posebnim, specijalnim ustanovama. Pored toga ova vaspitna mera ima i funkciju mere bezbednosti pa se njenom primenom praktično omogućava čuvanje i lečenje ovakvih maloletnih učinilaca krivičnih dela. S obzirom na ovaj različiti karakter vaspitne mere postoje zakonom predvidjene dve mogućnosti njenog izvršenja. To su izvršenje u odgovarajućim ustanovama socijalne zaštite, u klasičnim slučajevima odnosno u dečjem odeljenju psihijatrijske bolnice kada ova vaspitna mera ima funkciju mere bezbednosti.

 

I ova vaspitna mera je neodredjenog trajanja. Radi se praktično o meri medicinskog karaktera koja je neodredjena u trajanju, ali ne može da traje duže od tri godine s tim da se svaka tri meseca ispituje da li postoje osnoci za obustavu mere ili njenu zamenu drugom mesrom.

IZVRŠENJE KAZNE MALOLETNIČKOG ZATVORA 

Maloletnički zatvor predstavlja najstrožu vrstu krivične sankcije koja se uopšte može izreći prema maloletnim učiniocima krivičnih dela.

Ovu vrstu krivične sankcije sud može izreći ako su ispunjeni sledeći uslovi (član 50. ZOM RS):

1) da je učinilac krivičnog dela stariji maloletnik, dakle da je u vreme izvršenja krivičnog dela imao navršenih 16 godina života , ali nije navršio 18 godina, 

2) da je maloletnik učinio takvo krivično delo za koje je zakonom propisana kazna zatvora teža od pet godina, a zbog teških posledica dela i visokog stepena krivične odgovornosti ne bi bilo opravdano izreći vaspitnu meru i 

3) da je stariji maloletnik u vreme izvršenja krivičnog dela bio uračunljiv i kriv (vin) , dakle krivično odgovoran.  

Pored navedenih zakonskih uslova za izricanje maloletničkog zatvora potrebno je i uverenje suda da u konkretnom slučaju ne bi bilo opravdano izreći vaspitnu meru. To znači da je maloletnički zatvor sankcija supsidijarnog karaktera čija je primena uvek fakultativna. Pri tome su zakonom predvidjeni uslovi za izricanje ove vrste sankcije odredjeni kumulativno. Maloletnički zatvor se može izreći u trajanju od jedne do deset godina, ali je sud prilikom izricanja ove sankcije dužan da odredi i dužinu njegovog trajanja, uzimajući u obzir sve olakšavajuće i otežavajuće okolnosti koje dovode do individualizacije krivične sankcije maloletnog učinioca krivičnog dela

IZVRŠENJE OSTALIH MERA

 

Zаkon o izvršenju krivičnih sankcijа predvidja način, postupak i uslove za izvršenje krivičnih sankcija prema učiniocima krivičnih dela koje su izrečene od strane nadležnog krivičnog suda. No, zakon predvidja takodje i izvršenje dve mere koje strogo formalno gledano nemaju karakter krivične sankcije. To su : 

1) krivično procesna mera ogrančenja slobode kretanja lica u krivičnom postupku radi obezbedjenja njegovog prisustva – pritvor i

2) lišenje slobode u prekršajnom postupku.

IZVRŠENJE MERE PRITVORA

Pritvor nije krivična sankcija već predstavlja specifičnu krivično procesnu radnju kojom se u krivičnom postupku okrivljeni lišava slobode kretanja.

  Pritvor se odredjuje rešenjem kada su ispunjeni razlozi za njegovo odredjivanje (čl. 188-204. ZKP). Pritvor se tako odredjuje ili produžava prema licima za koja postoji osnovana sumnja da su učinila krivično delo i samo ako seista svrha ne može ostvariti drugom merom iz sledećih razloga (član 189. ZKP) :

1) ako se lice krije ili postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva,  

2) ako postoji osnovana bojazan da će uništiti , sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove važne za krivični postupak ili ako naročite (osobite) okolnosti ukazuju da će ometati krivični postupak uticajem na svedoke, saučesnike ili prikrivače, 

3) ako naročite (osobite) okolnosti opravdavaju bojazan da će ponoviti krivično delo ili da će dovršiti pokušano krivično delo ili da će učiniti krivično delo kojim preti, a za takva krivičan dela se može izreći kazna zatvora tri godine ili teža kazna i 

4) u vanrednim okolnostima ako se radi o krivičnom delu za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora od deset godina ili teža kazna, a koje je posebno teško s obzirom na način izvršenja ili posledice krivičnog dela ako bi puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom pretnjom narušavanja javnog reda.

Pravilo je da pritvor odredjuje rešenjem sud, a na predlog tužioca, a nakon saslušanja osumnjičenog, odnosno optuženog

Postupak izvršenja pritvora

Mera pritvora se u smislu člana 170. ZIKS prema rešenju nadležnog suda izvršava u posebnom odeljenju ustanove – pritvorskoj jedinici po osredbama ovog zakona koej se odnose na izvršenje izrečene kazne zatvora. U svakom slučaju pritvorske jedinice su zatvorenog tipa. Na zahtev tužioca i ako je to u interesu pravde, pritvorenom licu se od strane suda može narediti ograničenje određenih prava.

U pritvorsku jedinicu se može primiti smao lice prema kome je nadležni sud odredio pritvor (član 172. ZIKS).

Zakonom uredjeni položaj pritvorenog lica je u svemu identičan sa položajem zatvorenog lica uz specifičnosti koje proizilaze iz dva različita krivično pravna statusa ovih lica . Naime, zatvoreno lice je ono za koje je pravosnažnom presudom nadležnog suda utvrdjeno da je izvršilo krivičn odelo koje mu je optužnim aktom tužioca stavljeno na teret i da je krivično odgovorno za izvršenje istog. No, kod privora još uvek postoji lice za koje se samo tvrdi da postoji osnovana sumnja (ali nedokazana) da je izvršilo krivično delo i koga krasi pretpostavka nevinosti. To znači da se zakonom daje garancija pritvorenom licu da je u potpunosti u svojim pravima, obavezama, odgovornostima u svom pravnom položaju u zavodu u potpunosti izjednačen sa osudjenim licima. To sa druge strane predstavlja ograničenje za zavodsku službu da prema pritvorenim licima preduzima bilo kakve druge mere i postupanja koja nisu odredjena zakonom, podzakonskim aktima ili koja su protivna ulozi i cilju instituta pritvora kao specifične krivično-procesne mere i radnje.

Pritvoreno lice se otpušta iz zavoda u dve situacije (član 179. ZIKS). To su:

1) kada nadležni organ donese rešenje o ukidanju pritvora jer više ne postoje ili su prestali razlozi za njegovo postojanje. Posle tog rešenja, donosi se od strane suda pred kojim se vodi krivični postupak i nalog za puštanje iz pritvora. To znači da za otpuštanje pritvorenog nije dovoljno samo donošenje rešenja o ukidanju pritvora već i postojanje naloga suda za preduzimanje ove delatnosti i

2) kada istekne vreme za koje je pritvor odredjen.

Može se desiti da pritvoreno lice za vreme trajanja pritvora umre. To je takodje razlog ili osnov za prestanak trajanja ove procesne mere i radnje. U slučaju smrti pritvorenog lica zavod bez odlaganja obavešava članove njegove uže porodice. O smrti pritvorenog lica se takodje obaveštavaju i nadležni organi : 1) ministarstvo pravde , 2 ) krivično odeljenje suda pred kojim se vodi krivični postupak jer smrt pritvorenog lica predstavlja osnov za obustavu postupka bez obzira u kojoj fazi vodjenja prvostepenog postupka se on nalazio i 3) matičar koji podatke o smrti pritvorenog unosi u matičnu knjigu umrlih.

IZVRŠENJE LIŠENJA SLOBODE U PREKRŠAJNOM POSTUPKU  

Zakon o prekršajima Republike Srpske iz 2006. godine u sistemu sankcija koje se primenjuju prema učiniocima prekršaja u smislu kršenja javnog poretka ili propisa o ekonomskom i fiansijskom poslovanju koji su utvrđeni zakonom ili drugim propisom predviđa viđe vrsta prekršajnih sankcija kao mera društvene reakcije. To su :

1. novčana kazna,

2. ukor,

3. uslovna osuda i

4. zaštitne mere.

No, u Zakonu o prekršajima je pored navedenih sankcija, predviđena još jedna mogućnost oduzimanja ili ograničenja slobode učiniocu prekršaja u članu 7. Zakon ovaj posjam naziva : ‘’lišenje slobode u prekršajnom postupku’’.

Prema ovom zakonskom rešenju policijski službenik ili drugo ovlašćeno službeno lice može da liši slobode lice koje je osumnjičeno za prekršaj. U tom slučaju je dužno da ga odmah, a najkasnije u roku od 12 časova izvede pred sud kako bi se obezbedilo njegovo prisustvo pred sudom pod sledećim zakonom propisanim alternativno postavljenim uslovima :

1. kada lice odbija ili nije u mogućnosti da otkrije svoj identitet, 

2. kada lice nije nastanjeno na teritorji Bosne i Hercegovine ili privremeno boravi u inostranstvu, a postoji sumnja da može pobeći kako bi izbegao odgovornost za prekršaj ili

3. kada postoji opasnost da će lice nastaviti sa vršenjem prekršaja ili da će ponovo učiniti istovrsni prekršaj (specijalni povrat).

U ovom slučaju sud je dužan da ispita okrivljenog odmah, a najkasnije u roku od 12 časova. Lišenje slobode se određuje ako se i ova svrha ne može ostvariti primenom neke druge od zakonom predviđenih mera. Dakle, to je poslednje sredstvo. Prilikom lišenja slobode mora se voditi računa o starosti i drugim ličnim svojstvima okrivljenog lica tako da dužina trajanja lišenja slobode odgovara okolnostima konkretnog slučaja

Lišenje slobode koje je određeno u prekršajnom postupku iz zakonom predviđenih razloga se izvršava na isti način i po postupku koji određuje Zakon o izvršenju krivičnih sankcija za izvršenje kazne zatvora kao krivične sankcije

Lišenje slobode koje je određeno u prekršajnom postupku izvršava se u posebnom odeljenju ustanove i u odvojenim prostorijama za boravak od ostalih osuđenih lica.