PrologNaizmenično je gledala retrovizor i put pred sobom. Motocikla nije

bilo na vidiku. Samo trenutak ranije bio je tu, postajao sve krupniji, azatim ponovo iščezao. Vozila je unutrašnjom trakom auto-puta ipokušavala da kao zaklon upotrebi automobile iza sebe.On je stalno gledao nazad i pokušavao da je sa suvozačkog sedišta

usmerava u vožnji. Nije čula njegove reči, već samo paniku unjegovom glasu.Obrisi motocikla pojavili su se u retrovizoru koji je podrhtavao, zatim

nestali, pa se ponovo ukazali – i tako sve vreme dok je krivudaoizmeđu automobila iza njih. Prebacila se u levu traku i nagazila gas.Automobil se zatresao od velikog broja obrtaja, ubacila je menjač upetu i poslednju brzinu, pripala joj je muka.Na nogama je osetila promaju; mora da su meci prošli tu negde.

Rupe su proizvodile neki pištav zvuk koji se stapao s brujanjemautomobilskog motora, i činilo joj se da je ta buka razdire iznutra.Nije mogla da se seti koliko je dugo vozila pre nego što su se začulipucnji – iznenadni i nestvarni. Videla je da vozač motocikla imaplavu kacigu s tamnim vizirom, a strelac na zadnjem sedištu crnukacigu bez vizira. Na tren je susrela pogled njegovih očiju i ugledalaprazninu u njima.Na njih su pucali s leve strane, a praskavi zvuci koji kao da su

dolazili niotkuda brzo su sustizali jedni druge. U unutrašnjostiautomobila čula se zveka kao da neko lancem udara po limu. Istogtrenutka je začula krik. Nije mogla da utvrdi potiče li od nje same iliod čoveka kraj nje. Nakratko ga je pogledala. Sada je bio izmenjen,a nervoza i strah su ga prožimali i ispoljavali se, pretvoreni u bes.Ocrtavao mu se na licu kao bora na čelu, ukočen pogled, ipovremeni trzaji uz oko. Na telefonu je otkucao neki broj na brzombiranju; pokušavao je to po drugi put otkako su se začuli pucnji –čekao je na vezi napeto gledajući preda se, ali nije bilo odgovora, paje prekinuo.Doviknuo joj je da vozi brže, jer se motocikl ponovo približavao

velikom brzinom. Uvidela je da ih brzina neće spasti, kao ni njegovavika. Osetila je metalni ukus straha u ustima, a beli šum joj jegrozničavo šuštao u glavi. Panika je prešla granicu – više nije

drhtala, samo je osećala nekakvu težinu u rukama, kao da jedvauspeva da vozi automobil. A motocikl se stvorio uporedo s njima kaoneki nepobedivi neprijatelj. Brzo je pogledala ulevo i uspela da u rucistrelca vidi oružje kratke cevi koje je podizao ka njoj. Instinktivno setrgla, oružje je izbljunulo metke, oštri udarci su odjeknuli kada sutanad pogodila lim i usledio je krckav zvuk kada se bočni prozorrasprsnuo u komade i zasuo je kišom srče. Sagnula se okrenuvšiglavu u stranu, pritisnuvši pedalu za gas do kraja. Automobil je samvozio, nije imala pojma šta se događa ispred njih. Uspela je da vidida je pretinac kraj njegovog kolena otvoren i da je u njemu nekolikošaržera za pištolj, a da on drži pištolj u ruci. Zatim se začuo glasanprasak, sudar lima i metala. Kao i praštavi zvuci na desnoj strani,kada je automobil dodirnuo bočnu ogradu. Škripalo je i cijukalo,automobil je krivudao, osećao se miris paljevine.Uspravila se i promenila pravac, ispravila automobil i ponovo se

vratila u traku. Osvrnula se preko ramena, motocikl se nalazio ukosoiza nje. On je glasno opsovao, nagnuo se preko nje i opalio izpištolja kroz njen prozor, tri uzastopna hica. Eksplozije iz oružjanestvarno su odjeknule u unutrašnjosti vozila, motocikl je usporio inestao.„Koliko još ima?”, upitala je.Pogledao ju je kao da ne razume pitanje, zatim mora da ga je čuo u

sebi kao odjek.„Ne znam...”Držala je pedalu pritisnutu do kraja, brzinometar je podrhtavao,

automobil je krivudao u velikoj brzini. Bacila je brz pogled naretrovizor.„Evo ga opet”, rekla je.On je pokušao da otvori svoj prozor, ali je sudar s bočnom ogradom

iskrivio vrata, pa se okno zaglavilo. Nagnuo se ka njoj, odupro sedesnom nogom i drugom razbio prozor. Veći deo stakla je ispaonapolje. Očistio je preostale krhotine drškom pištolja, izvirio napolje izapucao u pravcu motocikla, koji je ponovo napravio odstojanje.Shvatila je koliko je beznadežna situacija u kojoj se nalaze. Motociklje bio onaj koji odlučuje.Nastala je tišina, kao da je neko isključio zvuk. Jurili su po auto-

putu zureći napred i pokušavali da se pomire sa smrću koja im se

približavala. Bledi, nesposobni da shvate šta se u tom trenutkudogađa u njihovim životima. On je izgledao umorno, oči su mu biletužne.„Reci nešto!” Izgovorila je molbu glasno, držeći volan obema

rukama, pogled joj je bio prikovan za put, nije smanjivala brzinu.U prvi mah nije ništa odgovorio, delovao je kao da je utonuo u misli.

Potom se okrenuo ka njoj.„Oprosti, Sofi.”

PRVI DEOStokholm šest nedelja ranije, u maju

1Zbog njenog stila i izgleda neki su joj govorili da ne izgleda kao

bolničarka. Nije mogla da se odluči shvata li to kao kompliment iliuvredu. Imala je dugu tamnu kosu i zelene oči, koje su ponekaddelovale kao da je na ivici da prsne u smeh. Ali nije bilo tako, ona jejednostavno uvek tako izgledala, kao da se rodila sa osmehom uočima.Pod joj je krckao pod nogama. Ta kuća – omanja žuta drvena vila iz

1911. godine, s prozorima izdeljenim na mala okna, starim podovimasa sjajno lakiranim parketom i dvorištem koje bi moglo biti i veće –bila je njen kutak na ovom svetu, i to je shvatila čim ju je prvi putugledala.Kroz otvoren kuhinjski prozor videlo se mirno prolećno veče. Ali

miris koji je ulazio unutra više je podsećao na leto nego na proleće.Leto, u stvari, nije trebalo da počne još nekoliko nedelja, ali je ranootoplilo i toplota se nije predavala. Sada je sve obuzela svojomtežinom i mirom. Ona joj je bila zahvalna na tome jer bila joj jepotrebna, i uživala je što može da drži prozore i vrata i otvorene –što može slobodno da ulazi i izlazi.U daljini se čuo moped, na jednom drvetu je pevao kos, i druge

ptice kojima nije znala imena.Sofi je uzela porcelansko posuđe i postavila sto za dvoje sa

omiljenim tanjirima, najfinijim priborom i najlepšim čašama, svimsilama izbegavajući svakodnevicu. Znala je da će jesti sama poštoAlbert jede kada ogladni, u čemu se retko podudarao s njom.Njegovi brzi koraci začuše se na stepeništu, patike po starojhrastovini: bili su pomalo preteški, pomalo preoštri – Albert se nijeobazirao na buku koju pravi. Osmehnula mu se kada je ušao ukuhinju, on joj je uzvratio dečačkim osmehom, naglo otvorio vratafrižidera i predugo se zadržao tako, gledajući unutra.„Alberte, zatvori frižider.”Nije se pomerio s mesta. Sofi je uz nekoliko zalogaja rasejano

prelistavala novine. Podigla je glavu i ponovila istu rečenicu, sada snervozom u glasu.„Ne mogu da se pomerim...”, prošaputao je teatralno.

Nasmejala se, ne toliko zbog njegove izanđale šale, već zbog togašto je bio duhovit, zbog čega je bila srećna... možda i ponosna.„Šta si danas radio?”, upitala je.Videla je da on samo što ne prsne u smeh. To joj je bilo poznato od

ranije; uvek je smatrao da su njegove šale smešne. Albert je uzeoflašu mineralne vode iz frižidera, zalupio vrata i u jednom skoku sepodigao i seo na kuhinjsku radnu površinu. Ugljen-dioksid je zašištaokada je otvorio flašu.„Svi su poremećeni”, rekao je i otpio gutljaj. Albert je počeo da priča

o tome kako je proveo dan u sitnim fragmentima, onako kako su mupadali na pamet. Ona je sa zanimanjem slušala kako je terao šegu snastavnicima i ostalima. Video je da mu prija što je zabavan, a ondaje zaćutao. Sofi je uvek umela da oseti kada će se to dogoditi,jednostavno bi u nekom trenutku prestao, kao da se umorio odsamog sebe i svog humora. I poželela je da pruži ruku za njim,zamoli ga da ostane tu, da i dalje bude zabavan, da istovremenobude uljudan, prijatan i zločest. Ali to ne ide tako. I ranije jepokušavala, i nikad ne bi ispalo kako treba, pa ga je pustila da ide.Nestao je u hodniku. Neko vreme je bio tih, možda je menjao

obuću.„Duguješ mi hiljadarku.”„A zašto?”„Čistačica je dolazila danas.”„Ne kaže se čistačica.”Čula je zvuk rajsferšlusa na jakni.„Pa kako se sada kaže?”, upitao je.Nije znala. Bio je na vratima.„Cmok, cmok, mama.” Glas mu je odjednom bio prijatan.Vrata su se zatvorila za njim, kroz otvoren prozor je čula njegove

korake po šljunčanoj stazi.„Javi se ako budeš kasnio!”, doviknula mu je.Sofi je nastavila po uobičajenom redosledu. Raspremila je sto,

stavila stvari na mesto, gledala je televiziju, telefonom je pozvalajednu prijateljicu i pričala ni o čemu posebnom – tek da joj veče bržeprođe. Otišla je u krevet i pokušala da čita knjigu s noćnog stočića, onekoj ženi koja je pronašla nov smisao života u pomaganju deci saulica Bukurešta. Knjiga je bila dosadna, a žena pretenciozna – Sofi

nije osećala ništa zajedničko s njom. Sklopila ju je i zaspala sama ukrevetu, kao i obično.Osam sati kasnije bilo je šest i petnaest ujutru. Sofi je ustala,

dovela se u red, obrisala ogledalo u kupatilu, na kojem su se, kadase zamaglilo, ukazale reči: Albert, AIK, i još mnoštvo toga nečitljivogšto je ispisao kažiprstom dok je prao zube. Rekla mu je da prestanes tim. Činilo se da on ne obraća pažnju na njene reči, a ona je negdeu sebi smatrala da je to baš simpatično.Doterala se i pojela lak doručak s nogu, istovremeno čitajući

naslovnu stranu jutarnjih novina. Uskoro je došlo vreme i da krenena posao. Triput je doviknula Albertu da ustane, a petnaest minutakasnije već je bila na biciklu puštajući prijatan jutarnji povetarac da jerazbudi.

*Zvali su ga Džins. Zaista su mislili da se tako zove. Smejali su se i

pokazivali na svoje pantalone. Džins!Ali on se u stvari zvao Jens i sedeo je za stolom u nekoj šupi usred

džungle u Paragvaju zajedno s trojicom Rusa. Glavni se zvaoDmitrij, vižljast tip u tridesetim godinama, a u licu je izgledao kaodete – i to kao dete čiji su roditelji u srodstvu. Njegovi pajtaši Goša iVitalij bili su istih godina – a njihovi roditelji su možda bili i braća isestre. Neprestano su se smejali ne pokazujući pritom radost – očisu im bile razmaknute, a poluotvorena usta svedočila o tome da ustvari nemaju pojma ni o čemu.Dmitrij je mešao suvi martini u plastičnom kanisteru. Strpao je

unutra i masline, sve to promućkao, sipao u isprane šoljice od kafeprosipajući sa strane, i nazdravio na ruskom. Njegovi drugari su muodgovorili povikom i svi su nategli piće propraćeno ukusom dizela.Jensu se ovo društvo nimalo nije dopadalo. Svi su bili odbojni,

neiskreni, neuljudni, nervozni... Pokušao je da ne pokaže gađenje,ali nije mu pošlo za rukom; uvek mu je loše išlo skrivanje onog štozaista misli.„Da pogledamo robu”, rekao je.Rusi su se uzbudili kao deca na Badnje veče. Izašao je iz šupe i

krenuo ka džipu koji je stajao parkiran u prašnjavom, slaboosvetljenom dvorištu.

Nije znao zbog čega su se Rusi uputili čak u Paragvaj da bipogledali robu. Po pravilu bi neko naručio nešto od njega, on bi toisporučio, dobio novac, i nikada ne bi upoznao mušteriju. Ali ovo jebilo nešto drugo, kao da je čitav posao kupovine oružja za njihpredstavljao nešto veličanstveno, nešto zabavno, avanturu samu posebi. Nije znao čime se bave, a nije ni želeo da zna. To nije važno,oni su tu da pogledaju svoju robu, ispale nekoliko probnih hitaca,šmrču kokain, tucaju kurve i isplate mu drugu od ukupno tri rate.Imao je sa sobom jedan automat MP-7 i jedan štajer AUG. Ostalo

oružje bilo je spakovano u nekom skladištu u luci grada Sijudad delEste i čekalo polazak.Rusi su zgrabili oružje i počeli da se u šali pretvaraju da pucaju

jedni na druge. Hands up... hands up! Vrištali su od smeha, a pokretisu im bili trzavi. Dmitriju se na neobrijanom licu videla bela mrlja odkokaina.Goša i Vitalij su počeli da se prepiru oko automata MP-7; vukli su i

otimali se, i na kraju počeli jedan drugog da pesnice po glavi. Dmitrijih je razdvojio i ponovo se latio kanistera sa suvim martinijem.Jens ih je posmatrao s rastojanja – ova banda će potpuno odlepiti,

a Paragvajci bi trebalo da se vrate s kurvama kako bi pokazali dobruvolju. Rusi će biti još urađeniji i pijaniji i zapucaće s pravim mecima.Znao je šta bi moglo da se desi, a on ništa nije mogao da učini u vezis tim; biće baš zajebano. Želeo je da se izvuče odatle, ali bio jeprinuđen da čeka do izlaska sunca, da ostane budan i trezan, idobije svoje pare kada Dmitrij bude smatrao da je došlo vreme za to.„Džins! Gde je municija, jebote?”Pokazao je na džip. Rusi su pijanim pokretima otvorili vrata

automobila i počeli da traže. Jens je zavukao ruku u džep, imao je tujoš jednu nikotinsku žvaku. Prestao je da žvaće duvan dva mesecapre toga, a da puši tri godine ranije. Sada se nalazio u džungli načetrdeset kilometara od Sijudad del Estea. Nikotinske sinapse supozivale mozak na opreznost. Uzeo je i poslednju žvaku, snažno ježvakao i sa slabo prikrivenim prezirom posmatrao Ruse, znajući daće ubrzo ponovo propušiti.

*Kada je bila u bolnici, radila je. Posao joj je retko ostavljao vremena

i za šta drugo, a osim toga nije ni volela da ispija kafu sa

koleginicama, to joj je bilo neprijatno. Nije ona bila stidljiva; možda jeu pitanju bio nekakav nedostatak, nesposobnost druženja uz šoljicukafe. Tu je radila pre svega zbog pacijenata, a ne zbog nekeposebne posvećenosti ili naročite želje da neguje druge. Radila je ubolnici zato što je mogla da razgovara i druži se s njima. Oni su bilitu jer su bolesni, i niko od njih nije glumio da je nešto što nije. Bili suotvoreni, čovečni i iskreni. Ona bi tada osetila sigurnost, kao da jesve kako treba. Želela je da tako bude, i to ju je i vuklo tamo.Pacijenti su retko govorili gluposti, počinjali su s tim tek kada biozdravili, a tada ih je ona napuštala, a i oni nju. Možda je baš zbogovoga Sofi na početku i izabrala tu profesiju.Da li ona parazitira na tuđoj nesreći? Pa, možda i jeste tako, ali nije

se osećala kao parazit. Više kao neki zavisnik. Zavisna od tuđeiskrenosti, zavisna od tuđe otvorenosti, zavisna od toga da posmatrakako čovekovo istinsko unutrašnje biće s vremena na vremezablista. A kada bi se to dogodilo, ti pacijenti bi postali njeni miljeniciu bolnici. Miljenik bi uvek imao veličanstven karakter. Upotrebljavalaje baš tu reč, veličanstven. A kada bi se takvi pokazali, ona bizastala i posmatrala ih, možda bi se i začudila i dozvolila da je ispunineka neuhvatljiva nada. Uvek je uspevala da primeti ljude koji se nepovijaju i koji se usuđuju da se osmehnu egzistenciji sa unutrašnjomvrstom veličanstvenosti, i to uvek na prvi pogled, a da nije umela daobjasni kako ili zašto. Kao da su ovi ljudi dozvoljavali svojoj duši daprocveta, kao da su birali najbolje umesto onog što je samo dobro,kao da su se usuđivali da sagledaju sve svoje strane, čak i onetamne i skrivene.S poslužavnikom u ruci išla je hodnikom ka Ektoru Gusmanu u sobi

broj jedanaest. On je stigao u bolnicu tri dana ranije, pošto ga jeautomobil udario na pešačkom prelazu u centru grada. Desna nogamu je bila slomljena ispod kolena. Lekari su smatrali da su otkrili ipovredu slezine, i sada je ležao radi posmatranja. Ektor je bio usrednjim četrdesetim godinama, lep ali ne i zgodan, krupan ali ne idebeo. Bio je Španac, ali se njoj činilo da vidi i neke nordijske crte unjegovom izgledu. Kosa mu je bila zagasita, uz neke svetlijepramenove. Nos, jagodice i brada bili su mu oštri, a koža mu jenaginjala ka boji peska. Tečno je govorio švedski i bio je jedan odveličanstvenih – možda zbog očiju koje su sve uočavale, možda

zbog lakoće s kojom se nosio uprkos tome što je bio krupnog rasta.Ili možda zbog urođene ravnodušnosti s kojom se osmehivao svakiput kada bi ona ušla kod njega – kao da je shvatao da ona shvata, aona i jeste shvatala, pa mu je uzvraćala osmeh.Pretvarao se da je zadubljen u neku knjigu dok je sedeo zavaljen u

krevetu s naočarima za čitanje na nosu. Uvek se bavio tim igricamakada bi ona ušla kod njega – pravio se da je ne vidi, pravio sezauzet.Ona je razvrstala tablete po plastičnim čašicama i pružila mu jednu.

Prihvatio ju je ne podižući pogled s knjige, sipao tablete u usta, zatimprihvatio i čašu vode i progutao ih, i dalje usredsređen na knjigu.Dala mu je drugu dozu, on je i s njom učinio isto.„Baš lepo. Danas imate druge minđuše, Sofi.”Krenula je rukom ka uvu.„Možda”, odvratila je.„Ne, nije možda, zaista je tako. I lepo vam stoje.”Pošla je ka vratima i otvorila ih.„Mogu li da dobijem malo soka? Ako vam nije teško.”„Nije”, rekla je Sofi.Na vratima je srela čoveka koji se ranije predstavio kao Ektorov

rođak. Nije ličio na Ektora, bio je mršav ali mišićav, crne kose,natprosečno visok, budnih ledeno plavih očiju koje kao da suregistrovale sve što se događalo oko njega. Rođak joj je kratkoklimnuo glavom. Nešto je rekao Ektoru na španskom, Ektor mu jeodgovorio i obojica su se nasmejala. Sofi je osetila da je baš onapredmet te šale, pa je zaboravila na sok.Gunila Strandberj je sedela u hodniku s buketom cveća u ruci i

videla je kada je bolničarka napustila sobu Ektora Gusmana. Gunilaju je ispitivački posmatrala dok joj se približavala. Je li na njoj videlaradost? Onu vrstu radosti koju čovek pokazuje svojim izgledom a danije svestan toga? Žena je prošla pored nje. Na levom grudnomdžepu imala je dugmence koje je pokazivalo da je završila školu pribolnici Sveta Sofija. Pored dugmeta joj je stajala pločica sa imenom.Gunila je stigla da pročita Sofi.Pratila je Sofi pogledom. Ženino lice je bilo lepo. Lepo kao kod onih

koji su povlašćeni u životu, usko, nenametljivo... i zdravo. Bolničarkase kretala lako, kao da su joj stopala jedva dodirivala pod. Imala je

elegantan hod. Gunila je pratila pogledom Sofi sve dok nije iščezla usobi nekog drugog pacijenta.Gunila je utonula u misli koje su se zasnivale na emocionalnim

jednačinama. Ponovo je pogledala u pravcu gde se Sofi maločasizgubila, a zatim ponovo ka sobi broj jedanaest, gde je ležao EktorGusman. Nečeg je tu bilo. Nekakva energija... naviranje nečeg štose nije dalo videti golim okom. Nešto što je žena po imenu Sofiiznela sa sobom odatle.Gunila je ustala i krenula hodnikom, zavirila u sobu za osoblje. Bila

je prazna. Na zidu je stajao spisak dežurstava. Osvrnula se pohodniku pre nego što je zakoračila unutra, prišla spisku i počela daprevlači kažiprstom po njemu.Helena...Rodžer...Ana...Karo...Nike...Sofi... Sofi Brinkman, pročitala je.Spustila je buket cveća u jednu praznu vazu na stočiću s točkovima

ispred sobe za osoblje i napustila odeljenje. U liftu je izvadila mobilnitelefon, pozvala kancelariju i zatražila adresu izvesne Sofi Brinkman.Umesto da se vrati u stanicu u Ulici Brahegatan u gradu, prešla je

auto-put udaljavajući se od bolnice u naselju Danderid i skrenulameđu vile u naselju Stoksund. Izgubila se u spletu uličica koje kaoda su odbijale da je odvezu do cilja, pa je vijugala kroz tu zbrku ičinilo joj se da čas ide uzbrdo čas nizbrdo. Naposletku je pronašlapravu ulicu, potražila broj i zaustavila se pred žutom drvenom vilom sbelo obojenim uglovima.Ostala je da sedi za volanom. Bio je to miran kraj, šumovit, s

brezama koje samo što nisu procvetale. Gunila je izašla iz kola,zapahnuo ju je miris breze. Prošetala je okolo, posmatrala susednevile. Zatim se zagledala u Sofinu kuću. Bila je lepa, manja odsusednih, i zapuštenija, kako joj se učinilo. Osvrnula se okolo iuporedila. Ne, kod Sofi Brinkman nije zapušteno, već normalno. Kodsuseda nešto nije bilo u redu. Tu je vladao nekakav perfekcionizam, isumoran i bezdušan red. Vratila se na Sofinu vilu: bilo je tu više

života, fasada nije bila sveže obojena, trava nije tek ošišana,šljunčana staza nije tek postavljena, prozori nisu skoro oprani...Gunila se usudila da uđe na kapiju i oprezno krene šljunčanom

stazom. Provirila je kroz kuhinjski prozor koji je gledao ka njoj.Primetila je da je kuhinja uređena sa ukusom. Starinski i moderan stilu prijatnoj kombinaciji, lepa kuhinjska slavina od mesinga, starinskišporet na ugalj, radna površina od stare hrastovine. Luster je bilotako lep, neobičan i promišljen da je Gunila osetila i žaoku zavisti.Gledala je dalje; pogled joj se zaustavio na vazi s cvećem u prozorupredsoblja. Gunila se odmakla i pogledala uvis ka fasadi. Ugledala jejoš jedan lep buket u prozoru na spratu.Dok se vozila nazad u grad, mozak je počinjao da joj radi sve brže.

2Lešek Šmjali se osećao kao pas, i to kao pas bez gospodara. Uvek

je bio uznemiren kada se nije nalazio u blizini svog gazde. AliAdalberto Gusman je Lešeku rekao da otputuje i objasnio mu štatreba da uradi. Lešek se ukrcao u avion i nekoliko sati kasnije sleteou Minhen.Gusmana nije napuštao već deset godina, sa izuzetkom jedne

sedmice na svaka tri meseca. Život mu je tekao u takvimtromesečnim smenama, prvo rad, pa onda nedelju dana odmora.Tada bi obično odseo u nekom hotelu, sedeo u sobi i pijančio dan inoć. Kada nije bio previše pijan ili u snu, gledao bi televiziju. Nijeznao šta bi drugo. Samo je čekao da se ta nedelja završi kako biponovo mogao nečim da se uposli. Lešek nikada nije shvatio zbogčega mu Gusman uporno nameće ovaj odmor.Nedavno je završio jednu takvu nedelju. Prvih dana nakon odmora

bio je rastrojen i sav se tresao od mamurluka, što je zatim izlečiovežbanjem i pravilnom ishranom, pa je sada osećao da se vratio uformu.Lešek je sedeo za volanom ukradenog forda fokusa u Grinvaldu,

predgrađu nadomak Minhena. Sastojalo se od velikih vila uprostranim ograđenim dvorištima, a u okolini nije bilo mnogokretanja.Gusman je Lešeku dao fotografije Kristijana Hankea, urednog

dvadeset petogodišnjeg mladića crne, kratko podšišane kose. Nauvećanim crno-belim fotografijama nalazio se i njegov otac RalfHanke. Lešek je posmatrao slike: osmesi koji svedoče o uspehu,odela šivena po meri i lepo očešljane frizure.Pratio je mladića dvogledom i nije stekao neku jasnu sliku o njemu,

izuzev da se vraćao kući oko osam uveče i parkirao BMV na uliciispred vile. Imao je žensko društvo, poslugu u kući, a svetlo uspavaćoj sobi gorelo mu je do dva noću. Zatim bi sledećeg jutra upola osam izašao iz kuće i prošao kroz gvozdenu kapiju, pa prešaoulicu do svog automobila i odvezao se ka Minhenu. To je bilo sve štoje Lešek imao na raspolaganju, jer je to sve što je video dok ga jedvadeset i četiri časa pratio.

Radio u automobilu svirao je neke šlagere s juga Nemačke. Neki tipje zvučao kao da sve vreme peva sa širokim osmehom, elektronskigudači u pozadini, predvidljiva melodija. Lešek je razumeo reči poputplaninski vrh, porodične veze i runolist. Bilo je nečeg bolesnog u vezisa ovom zemljom, ali nije znao tačno da kaže šta je u pitanju.Sedeo je s rukama u krilu i mirno disao. Jutro je bilo lepo, a

izmaglica je visila u vazduhu. Sunčevi zraci su prosijavali kroz lišće idavali okolini neku zlatastu boju. Sve mu se to činilo lepo, bolnolepo.Lešek je spustio pogled na šake: bile su umazane. Postavljanje

bombe je prljav posao. Radio je to i ranije, nekada davno, ugodinama koje je proveo u obaveštajnoj službi. Tada je sve bilojednostavnije, oduzimalo je manje vremena i bilo dostupnije upoređenju s današnjim modernim zatvorenim blokovima motora.Protegao se i nakratko zatvorio oči.Kada ih je ponovo otvorio, uspeo je samo da nazre obrise neke

prilike koja se iza drveća kretala ka ulici iz pravca Kristijanove vile.Lešek je pokušavao da shvati ko je to. Uzeo je svarovski dvogled sasuvozačkog sedišta i prineo ga očima. Osoba iza drveća bila je nekamlada žena. Lešek je bacio pogled na ručni sat – pola osam. Žena jeotvorila gvozdenu kapiju i zakoračila na ulicu. Lešek je kažiprstomnapipao dugme za izoštravanje. Bila je plavokosa, stara dvadeset-dvadeset pet godina, imala je dugu kosu, velike crne naočare zasunce, pocepane brendirane farmerke, i odlučno se u čizmama navisokim potpeticama kretala ka automobilu. Nosila je tašnu oramenu. Sve na njoj je izgledalo skupo. Lešek je dvogledom brzoprešao na kuću. Gde je dođavola Kristijan? Zatim se vratio na ženu,koja je prelazila ulicu, krećući se ka BMV-u. Umesto da zaobiđe kolai sedne na suvozačko mesto, otvorila je vrata na strani vozača, bezoklevanja sela za volan i spustila tašnu na sedište pored sebe.Lešek se dvogledom ponovo vratio na kuću, ali Kristijana Hankeanije bilo nigde.Sekunde koje su usledile sporo su se smenjivale. Lešek je osetio

poriv da pritisne sirenu, da otvori vrata i mahne joj, da joj privučepažnju time što će učiniti nešto drastično i neobično. Ali umesto togasamo je sedeo, uveren u beznadežnost pokušaja da promeni većpredodređenu situaciju. S vidnim poljem uvećanim deset puta kroz

sočivo dvogleda i s mekim glasom nemačkog pevača šlagera upozadini posmatrao je kako plavokosa lepotica izvodi onaj malipokret kojim se pokreće automobil, jedna ruka joj je bila na volanu,malo se nagnula napred i desnicom okrenula ključ.U milisekundi, koliko je elektricitetu trebalo da pređe put od

akumulatora do anlasera, jedan kabl ga je presreo i aktivirao upaljač,a ovaj je zatim aktivirao jednu grudvu spakovanog plastičnogeksploziva pričvršćenog ispod automobila.Silina eksplozije odbacila je ženu ka plafonu i polomila joj vrat, dok

se ceo automobil uzdigao oko pola metra iznad zemlje. Istogtrenutka zapalila se i posuda s napalmom koju je pričvrstio u vozilu ipretvorila olupinu od iskrivljenog lima u plameni pakao.Lešek je kroz dvogled video kako se žena zapalila. Kako potpuno

nepomično gori tamo unutra. Kako njena lepa svetla kosa nestaje,kako njena lepa svetla koža nestaje... Kako ona sva polako nestaje.Lešek se izvukao iz Grinvalda, pronašao jedno skrovito mesto u

šumi i tamo zapalio ukradeni auto. Potom je otišao do Minhena,pozvao Gusmana i ostavio mu kratku poruku da nije sve ispalo kaošto je planirano, i da Gusman treba da ostane budan i okruženprijateljima. Bacio je telefon u ulični šaht, a zatim neko vremebesciljno lutao po gradu kako bi se uverio da ga ne prate.Kada se osetio sigurno, zaustavio je taksi, koji ga je odvezao na

aerodrom. Nekoliko sati kasnije bio je na putu kući. Vraćao se svomgazdi.

*Od prvog dana kada je stigao, Ektor je postavljao pitanja Sofi o

njenom životu, odrastanju, mladosti. O njenoj porodici, o tome štavoli ili ne voli. Uhvatila je sebe kako iskreno odgovara na svanjegova pitanja. Uvidela je i da joj se sviđa da bude u centru njegovepažnje, i uprkos bujici pitanja nije smatrala da je napadan. Kada bise isuviše približio nečemu o čemu ona nije želela da govori, prestaobi kao da on sam shvata gde se za nju nalazi granica. Što su se višeupoznavali, on je sve više pazio na svoj izgled pred njom. U svimonim intimnim stvarima u vezi s njegovim boravkom u bolnici moralesu da mu pomažu njene kolege. Sofi samim tim nije imala mnogoposla u njegovoj sobi. Morala je da se krišom uvlači kod njega i pravise da nešto radi.

Upitao ju je da li je umorna.„Molim?”„Izgledaš mi umorno.”Sofi je složila jedan peškir.„Ti baš znaš kako da polaskaš ženi.”Razvukao je usta u osmeh.„Mislim da nećeš još dugo ležati ovde”, nastavila je.On podiže obrvu.„Mada tako nešto ne mogu da kažem ja, već samo doktor... Ali

sada sam ipak rekla.”Sofi je otvorila prozor i pustila vazduh da uđe, zatim krenula ka

njemu, pokazala mu rukom da se pridigne, izvukla mu jastuk ispodglave i umesto njega stavila novi. Rutinski je obavljala svoje radnezadatke u sobi. Negde krajičkom oka videla je da je posmatra. Prišlaje njegovom noćnom stočiću i baš htela da uzme praznu flašu zavodu kada ju je on uhvatio za ruku. Trebalo je da je povuče i odeodatle. Ali umesto toga samo je ostavila ruku tako. Srce joj je lupalou grudima. Tako su ostali kao dvoje sramežljivih tinejdžera koji su seprvi put dodirnuli, pogleda skrenutih u stranu. Zatim se onaoslobodila i otišla do vrata.„Želiš li nešto?”, upitala je. Glas joj je bio mutan kao da se tek

probudila. Ektor ju je pažljivo posmatrao i odmahnuo glavom. Sofi jenapustila sobu i izašla u hodnik.On nije njen tip, želela je da kaže sebi. Ali ko jeste? Za sve ove

godine svideli su joj se mnogi različiti tipovi, a nijedan nije bio sličannekom drugom. Uveravala je sebe da privlačnost nije fizička, i da jeon umesto toga samo neko koga želi u svojoj blizini. Ne gleda nanjega kao na ljubavnika, ni kao pravog čoveka, ni kao prijatelja, niočinsku figuru, već sve to zajedno u nekakvoj blaženoj mešavini.Ostatak dana radila je dole na odeljenju za hitne slučajeve. Po

podne, kada se vratila na odeljenje, Ektora i njegovih stvari više nijebilo u sobi broj jedanaest.

*I sve je otišlo dođavola. Veče se otrglo iz ruku baš kao što je i

predvideo. Rusi su zapucali pošto su odradili nekoliko minuta sjadnim paragvajskim kurvama. Bili su urađeni i neobuzdano supucali iz automatskog oružja. Meci su leteli na sve strane. Jens je

bio prinuđen da Vitaliju udari šamar. Vitalij mu se okrvavljenog nosaizvinio. Dmitrij i onaj drugi presamitili su se od smeha.Sledećeg jutra ponovo su se sastali u šupi i još jednom razmotrili

sve pripremne radnje. Datum isporuke, logistiku i plaćanje. Rusi suizgledali kao da im je svejedno. Dmitrij je ponudio kokain i pitaoJensa želi li s njima na borbe pedova. Jens se zahvalio i odbio pozivi tako se oprostio od Rusa.Jedan Paragvajac ga je povezao nazad do Sijudad del Estea.

Putovanje je potrajalo dva sata. Sve vreme su se truckali po lošimputevima. Sedište nije imalo presvlaku. Čovek koji je vozio bio jećutljiv, a radio je neprestano svirao, kao i uvek u ovoj zemlji. I to uvekuz loš prijem, preglasan zvuk i razdražujuće oštre visoke tonove, kojisu u ovom slučaju zavijali iz dva zvučnika postavljena u tanka vrataautomobila. To je bilo u redu, Jens se već navikao. Imao je vremenada se bavi planiranjem. Imao je osećaj da je sve ispalo dobro, nebaš savršeno ali dobro – a tako je najčešće i bilo. Nije mogao da seseti da je ikada osećao da je sve potpuno savršeno.Bližio se četrdesetoj. Bio je visok skoro metar i devedeset, plavokos

i mišićav, sa izgledom koji je pokazivao da je prešao određenukilometražu i tamnim i muklim glasom koji je bio rezultat preranogulaska u pubertet i gomile popušenih cigareta. Pokreti su mu biližustri, a retko bi išta odbijao, što mu se moglo pročitati iz pogleda:radoznalost je prosijavala iza bora od nagomilanih godina.Trebalo je da automati koje su Rusi kupili od njega budu

transportovani kamionom iz Sijudad del Estea ka istoku, do lučkoggrada Paranagve u Brazilu, da bi zatim brodom prešli Atlantik i bihistovareni u Roterdamu. Odatle je oružje trebalo automobilom daproduži do Varšave, i tada će Jensov zadatak biti okončan.Čitava priča sa oružjem zahuktala se dva meseca ranije. Risto ga je

pozvao iz Moskve, i rekao da mu je neko izrazio interesovanje zaMP-7, kao i nešto jače od toga.„Koliko?”„Po deset od svake vrste”„To i nije mnogo.”„Nije, ali ovo je banda sa ambicijama. U budućnosti će tražiti još

pomoći od tebe. Gledaj tako na ovu narudžbinu.”To nije bio veliki posao, trebalo je da ga obavi s lakoćom.

„Okej... raspitaću se malo, pa se javljam.”Pozvao je Trgovca. Trgovac je bio anoniman do srži – imao je samo

internet-sajt koji se bavio modelima aviona, a tamo se u vezu s njimstupalo pomoću lozinke koju je trebalo napisati na forumu sajta. Bioje skup ali siguran, i nikad dotad nije odbio Jensa niti podbacio uispunjavanju njegovih želja. qTrgovac je ugovorio kupovinu saizvesnim prodavcem nepoznatim Jensu. Tako nijedan od njih nijemogao da ocinkari onog drugog. Jens je zatražio MP-7 i štajer AUG -austrijski karabin koji još nije bio preterano zastareo. Trgovac sejavio, potvrdio štajer AUG, ali ne i MP-7, dodajući da prodavac možeumesto toga da ponudi MP-5. Ristovi klijenti su bili jasni, želeli suMP-7. I kao i obično, na kraju se skoro sve rešilo. Naručena je punakoličina austrijskih pušaka, kao i osam MP-7 i dve MP-5. Dovoljnodobro, po Jensovom mišljenju.Risto mu je rekao da treba da otputuje u Prag i upozna svoje

mušterije. Jens se iznenadio.„Zbog čega?”„Nemam pojma. Jednostavno hoće tako”, odgovorio je Risto.Ispostavilo se da za sastanak u Pragu nema naročitih motiva.

Ugovorili su ga samo da bi upoznali njega. Dmitrij, Goša i Vitalijponašali su se kao da se i dalje nalaze u naročito teškom oblikupuberteta.Pili su votku u Jensovoj hotelskoj sobi na Maloj strani. Vitalij je

skinuo ogledalo sa zida u kupatilu i položio ga na sto. Oblikovao jemnogo debelih crta pomoću izlizane dajners kartice. Zatim su sepojavile i kurve, mlade i urađene devojke iz neke od bivših sovjetskihrepublika. Dmitrij je hteo da sve časti večerom. Otišli su u nekimoderan i bezdušan lokal na Vaclavskom trgu. U enterijeru supreovlađivali hrom, koža i tvrda plastika. Kurve su bile na heroinu.Jedna je čačkala kutnjak, druga je pritiskala obraz kažiprstom, atreća se neprestano češala ispod miške. Dmitrij ih je ponudiošampanjcem, a zatim počeo s Gošom da se otima o jastoga. Jens jeshvatio da s Dmitrijem nema ništa zajedničko. Nekako se izvukaoodatle i otišao u Roksi, noćni klub u Ulici Dlouha. Tamo je sedeo, pioi posmatrao ljude kako igraju sve do zore.Sledećeg dana Dmitrij se ponovo pojavio u hotelu sa svojom

bandom praznog pogleda i predložio da uzmu LSD i odu na

fudbalsku utakmicu između Sparte iz Praga i gostujućeg Zenita izSankt Peterburga. Jens je odgovorio da će to, nažalost, morati dapropusti, jer mora ranije da se vrati kući. Nasmejali su se svojimsmehom bez radosti, uzeli svoje tripove u njegovoj sobi, uradili se,neko vreme se tu vrzmali i otišli odatle vrišteći, zajedno sa aparatomza gašenje požara koji su skinuli sa zida u hodniku.Jens je uzeo raniji let za Stokholm.Kada je stigao u stan, dobio je poruku, Buenos Ajres za dva dana.

Ponovo je spakovao torbu, proveo noć s malo sna i sledećeg jutra sevratio na aerodrom Arlanda, pa preko Pariza otputovao za BuenosAjres. Sleteo je na aerodrom Ezeiza, nekoliko sati se odmarao uhotelskoj sobi i ručao s nekim uobraženim idiotom od kurira. Jens jeplatio kuriru, koji mu je predao ključeve i rekao mu da je kombi ugaraži hotela. Proverio je sanduke u teretnom delu vozila, oružje jebilo tamo, sve baš kako treba.Bio je umoran, pa je odlučio da ostane tu još jedan dan pre nego

što s tovarom krene za Paragvaj. Otišao je da gleda boks, ali se mečotrgao kontroli i postao pre zlostavljanje nego poštena tuča. Jens jenapustio meč pre nego što je sudija dunuo u pištaljku. Umesto togaje proveo popodne razgledajući turističke atrakcije. Želeo je da seoseti obično, ali je prilično brzo uvideo koliko je to dosadno.Pronašao je neki restoran, dobro jeo i čitao novine USA tudej koje

je poneo iz hotela.U prvi mah nije reagovao na svoje ime. Ali kada je podigao pogled,

odmah je prepoznao Džejn, mlađu sestru Sofi Lanc, koja se sadanašla kraj njegovog stola. Izgledala je potpuno isto kao i poslednjiput kada ju je video, a tada je još bila dete.„Jens...? Jens Val! Otkud ti ovde?”Džejnin smešak se pretvorio u smeh. On je ustao, a njena veselost

ga je zarazila kada su se zagrlili.„Zdravo, Džejn.”Ćutljivi čovek koji je stajao iza nje zvao se Hesus. On se nije

predstavio, već je to umesto njega učinila Džejn. Seli su za njegovsto, a Džejn je počela s pričom i pre nego što joj je zadnjicadodirnula stolicu. Jens ju je slušao i svaki čas se smejao, odmah jeshvatio zbog čega joj je potreban neko poput Hesusa ko ćuti kaoriba. Ispričala mu je da su ona i Hesus u Buenos Ajresu u poseti

njegovoj rodbini, da nemaju dece i da stanuju u trosobnom stanublizu Trga Jerntorjet u Starom gradu u Stokholmu.Postavljao joj je pitanja o Sofi i čuo površne podatke o njenom

životu, da se sada zove Sofi Brinkman, da je ostala udovica, da imasina i radi kao bolničarka. Onda je Džejn zaključila da je dovoljnopričala i počela je da zapitkuje. Jens je uverljivo lagao, rekao je daradi u prodaji đubriva, da poslom mnogo putuje, da nema ni porodicuni decu, ali da će se i to možda promeniti u budućnosti.Te večeri su zajedno jeli i pili. Hesus i Džejn su ga vodili po

mestima u gradu koja nikada ne bi pronašao sam. Dobio je priliku davidi pravo lice grada, i ono mu se još više svidelo.Hesusovo ćutanje je potrajalo čitave večeri.„Je li on nem?”, prirodno je upitao Jens.„Ponekad govori”, odvratila je.U taksiju na povratku u hotel odjednom ga obuze potištenost.

Potištenost zbog susreta sa svojom prošlošću. Te noći je lošespavao.Automobil se truckao ka Sijudad del Esteu. U daljini je video grad i

osetio zadovoljstvo što se otarasio Rusa. Pripremiće šta je potrebnopre polaska, a zatim će oružje biti pretovareno u kamion.

*U kafeteriji ju je čekala poruka, bela mala čvrsta koverta s njenim

imenom napisanim na prednjoj strani crnim mastilom. Dok je čekalada automat napravi kafu, otvorila ju je, brzo pročitala poruku i strpalaje u džep.Nastavila je sa svojim poslovima tog prepodneva i nadala se da će

zaboraviti ono što je upravo pročitala. Ali nije uspela. Kada je bilopetnaest do dvanaest, ušla je u garderobu, skinula bolničarskimantil, uzela tašnu, letnju jaknu i sišla do predvorja.Rođak ju je već čekao i glavom joj pokazao da krene za njim

napolje. Učinila je tako, ali je negde u sebi osetila neodlučnost, kaoda joj nešto govori da greši. Ali iza nesigurnosti se krilo oduševljenješto radi nešto spontano i nepromišljeno. Odavno nije učinila ništaslično.Automobil je bio nov – jedan od onih japanskih ekoloških. Nije bilo

ničeg posebnog u vezi s njim, samo je bio nov. Mirisao je na novo ibilo je prijatno sedeti u njemu.

„Idemo u Vasastan”, rekao je.Susrela je njegov pogled u retrovizoru. Oči su mu bile plave, bistre i

silovite.„U kakvom ste srodstvu? S koje strane?”„Sa svih mogućih strana.”Nasmejala se.„Je li? A kako to?”„Na svaki mogući način.”Zvučao je kao da ne namerava dalje da govori o toj temi.„Zovem se Aron...”„Drago mi je, Arone”, rekla je.Ostatak puta su ćutali.Unutra su bili stolovi, stolice i obrtna vrata koja su vodila u kuhinju.

Osvetljenje je bilo isuviše oštro, slike na zidovima su prikazivalepejzaže, a stolovi su bili prekriveni papirnim stolnjacima. Restoran zaručavanje, i ništa više od toga.Osmehnula se kada joj je Ektor mahnuo od svog stola u dnu

restorana, ali je na putu ka njemu, prolazeći između stolova,pokušavala da izbriše osmeh s lica.Ustao je i izvukao joj stolicu.„Lično bih došao po tebe da nije ove noge.”Sofi je sela.„I ovako je dobro, Aron je bio prijatno društvo, iako je pomalo

ćutljiv...”Ektor se osmehnuo.„Došla si”, rekao je.Preko stola joj je dodao plastificirani jelovnik.„Nismo se oprostili”, nastavio je Ektor.„Ne, nismo.”Promenio je ton.„Ovamo dolazim zbog morskih plodova. Najbolji su u gradu, ali

malo ljudi zna za to.”„Onda ću uzeti to.”Nije ni dodirnula jelovnik, ruke je držala u krilu. On je gotovo

neprimetno dao znak glavom nekom ko je stajao za šankom.Bilo je drugačije sastati se sa Ektorom izvan bolnice. Uhvatila ju je

vrtoglavica kada se setila da sada ruča s potpuno nepoznatim

čovekom. Ali on je uočio njenu nesigurnost i počeo da priča – kratkeanegdote o tome kakav je osećaj ležati u gipsu u Stokholmu, oprocesu sečenja svojih omiljenih pantalona i tome kako munedostaje bolnička hrana i instant pire od krompira. Svakodnevnihumor mu je išao od ruke, i uspevao je da napetu situaciju pretvori unešto lako i opušteno.Slušala je njegovu priču s pola uva. Dopadalo joj se kako izgleda, a

pogled bi joj se uvek zaustavio na tim budnim očima različite boje.Desno je bilo tamnoplavo, a levo tamnosmeđe. Pri nekimpromenama svetla, nijanse boja u očima bi se promenile, kao da bina tren postao neko drugi.„Je li u bolnici prazno bez mene?”Nasmejala se i odmahnula glavom.„Ne, isto je kao i inače.”Prišla im je konobarica s dve čaše vina.„Špansko belo. Nije naše najveće dostignuće... ali može da se pije.”Ektor je podigao čašu i lako nazdravio. Ona nije dirala vino, već je

uzela čašu s vodom i otpila gutljaj, a zatim iskrenula čašu i potražilakontakt očima na švedski način. On to nije primetio, već je biopogledao na drugu stranu. Osetila se glupavo.Ektor se zavalio u stolicu, posmatrajući je mirno i samouvereno, pa

zaustio da nešto kaže. Izgledalo je kao da ga je neka iznenadnamisao navela da se zaustavi. Odjednom je imao muku da pronađereči.„Šta je?”, upitala je ona kratko se nasmejavši.On je promenio položaj u stolici.„Ne znam... Ne prepoznajem te... Drugačija si.”„Kako to?”Posmatrao ju je.„Ne znam, jednostavno si drugačija. Možda zbog toga što nemaš

na sebi bolničarsku odeću?”„Da li bi više voleo da je imam?”Učinilo joj se da su ga njene reči posramile, i to ju je razveselilo.„Ali me ipak prepoznaješ? Znaš ko sam?”„Da, ali sam se i nešto zapitao”, odvratio je.„Šta si se zapitao?”„Ko si...”

„Pa znaš ko sam.”Odmahnuo je glavom.„Znam ponešto... ali ne sve.”„Zbog čega bi hteo da znaš sve?”Zaustavio se.„Izvini, nisam želeo da budem nametljiv.”„Nisi nametljiv.”„Sigurno da jesam...”„A zašto si takav?”Ektor je slegnuo ramenima.„Ponekad se suviše žurim da dobijem ono što želim... Tada sam

sigurno nametljiv. Ali nećemo da pričamo o tome. Umesto toga želeobih da nastavimo tamo gde smo stali.”Nije ga pratila.„A gde smo to stali?”Jelo je stiglo. Tanjiri su spušteni pred njih. Ektor se golim rukama

bacio na rakove, i počeo vešto da ih ljušti.„Otac ti je preminuo, nekoliko godina si bila usamljena i tužna...

Potom je tvoja majka upoznala Toma, i preselile ste se kod njega.Zar nije bilo tako?”U prvi mah ga nije razumela, a onda joj je postalo jasno da su se

njegova pitanja za vreme provedeno u bolnici ticala njenog života jošod detinjstva. Sve je ispričala linearno, ili još tačnije, on je postavljaopitanja linearno. Iznenadila se što uopšte nije razmišljala o tome.Pogledao ju je u oči kao da hoće da kaže nastavi. Sofi je razmislila,

vratila se na odgovarajuće mesto u sećanjima i nastavila priču tamogde je stala. O tome kako je njoj i njenoj sestri postalo malo lakšekada je neko vreme proteklo od smrti oca. Kako su se zajedno smajkom uselile u Tomovu vilu, na nekoliko minuta od kuće u kojoj suodrasli. Kako je u poslednjem razredu osnovne škole počela da pušimarlboro lajt, kako je život postao veseliji.Jeli su ostrige, morske rakove i jastoga. Sofi je i dalje govorila.

Pričala je o svom putovanju u SAD na razmeni učenika, o svomprvom poslu, putovanju u Aziju, mukama sa shvatanjem ljubavi umladosti, i o neprijatnom osećaju da je odrasla, što je usledilokasnije. A taj osećaj ju je pratio i do duboko u tridesete godine. Jelaje pomalo, obuzeta sopstvenom pričom. Vreme je prolazilo, i najzad

je shvatila da je neprestano pričala, ne dajući mu priliku da jeprekine. Upitala ga je da li previše brblja, je li ga ugnjavila.Odmahnuo je glavom.„Nastavi.”„Upoznala sam Davida. Venčali smo se, dobili smo Alberta, i godine

su odjednom proletele. Ne sećam se baš dobro.”Zatim nije želela da nastavi, nije joj se dalo.„Čega se ne sećaš?”Sofi je uzela mali zalogaj s tanjira.„Neka razdoblja u životu kao da srastu jedna s drugima, nekako se

stope.”„Kako to misliš?”„Ne znam.”„Sigurno da znaš”, osmehnuo se.Prebirala je viljuškom po hrani.„Mislim na tu pasivnost”, rekla je tiho.Izgledalo je da je ova reč u njemu probudila još veću radoznalost.„Koju?”Podigla je pogled.„Šta?”„Na kakvu pasivnost misliš?”Otpila je iz čaše, razmislila o njegovom pitanju, slegnula ramenima.„Pretpostavljam da se većina majki tako oseća. Deca i samoća.

David je radio, mnogo je putovao. Ja sam ostajala kod kuće... Ništase nije događalo.”Osetila je kakav izraz ima na licu, osetila je boru na čelu, pa se

ispravila i pokušala da se osmehne. Nastavila je pre nego što je onstigao da postavi pitanje.„Godine su prolazile i David se razboleo, ostatak znaš.”„Pričaj mi.”„Umro je”, rekla je.„Znam. Ali šta se dogodilo?”Činilo se da ovog puta nije osećao gde se za nju nalazi granica.„Nema tu mnogo šta da se priča, saznao je da ima rak. Dve godine

kasnije više ga nije bilo.”Ton u njenom glasu dok je izgovarala poslednju rečenicu sprečio ga

je da dalje navaljuje sa ovom temom. Jeli su u tišini. Posle nekog

vremena nastavili su po starom. On je postavljao još pitanja, onaodgovarala, ali je pričala suzdržano. Kada je ugrabila priliku, bacilaje pogled na ručni sat. Shvatio je poruku. Ektor je iz pristojnostipogledao na svoj sat.„Vreme prolazi”, rekao je neutralno.Možda je tada uvideo da je bio previše radoznao, previše uporan.

Odjednom je izgledao kao da mu se žuri, savio je salvetu i postaozvaničan.„Da te Aron poveze?”„Ne, hvala.”Ektor je prvi ustao.U vagonu metroa nagnula je glavu ka prozoru i zurila u mrak, u

nejasne obrise što su se smenjivali pred njenim očima koje ništa nisuvidele.On nije bio napadan. Činilo se da samo pokušava da shvati ko je

ona u odnosu na njega. I ona se prepoznala u tome jer je bila istatakva, ogledala se u drugima, htela je da zna, htela je da shvati. Alisličnosti su je i uplašile. U njegovoj blizini uvek je osećala strah. Neod njega, već možda od nečeg što je on razgolitio, od nečeg što jeradio s njom.Samoća je bila jednostavna i jednolična. Poznavala ju je isuviše

dobro, i već se čitavu večnost skrivala u njoj. A svaki put kada bi jojse neko približio s nagoveštajem da njena izabrana izolacija niječvrsta ili apsolutna, ustuknula bi i povukla se... Ali sada je bilodrugačije. Ektorova pojava je nešto nagoveštavala...Svetlost je odjednom postala zaslepljujuća. Voz je izjurio na most

između Berjshamre i bolnice u Danderidu, sunčevi zraci subombardovali vagon. Trgla se iz misli, ustala, stala kraj vrata i uspelada održi ravnotežu kada se voz uz škripu zaustavio na peronu.Sofi se popela do bolnice, presvukla se i radila da bi odagnala misli.

U hodniku sada nije imala više nijednog miljenika, i ponadala se daće se neki ubrzo pojaviti.

3Laš Vinge je telefonom pozvao Gunilu Strandberj. Kao i obično, nije

se javljala, pa je prekinuo. Njegov mobilni telefon je zazvoniočetrdeset sekundi kasnije.„Halo?”„Da? ” upitala je Gunila.„Upravo sam te zvao”, rekao je.Na trenutak je zavladala tišina.„Da...”Laš se nakašljao.„Pomagač je došao i odvezao bolničarku.”„Nastavi.”„Odvezao ju je u restoran, i tamo je ručala s Gusmanom.”„Obustavi i dođi ovamo”, rekla je i prekinula vezu.Laš Vinge je povremeno pratio Ektora Gusmana i Arona Gajslera

otkako je Ektor otpušten iz bolnice. Posao je trajao dugo, a nije biloničeg da se prijavi. Smatrao je da bi to trebalo da radi neko drugi.Sebe je smatrao previše kvalifikovanim. On je analitičan čovek i zatoje angažovan. Barem je tako Gunila Strandberj rekla kada mu je dvameseca ranije ponudila posao. Sada je po ceo dan sedeo uautomobilu, dok se ostatak radne grupe bavio analizom podataka,zamišljenih scenarija i teoretskog sleda postupaka.Laš je dvanaest godina radio kao policajac pre nego što ga je

Gunila pozvala. Radio je kao pozornik u Vesterortu, zapadnom deluStokholma, gde je pokušavao da pronađe neko rešenje za pomirenjetamošnjih etničkih suprotnosti. Osećao se usamljeno u svom radu.Kolege nisu ispoljavale podjednako društveno angažovanje kao on.Laš je na svoju ruku napisao izveštaj o problematici u tom kraju. Tajizveštaj nije ostvario neki neposredan proboj ili dobio priznanje, aiskreno govoreći, on ga je napisao pre svega da bi ga uočili u gomilinjegovih kolega, poluobrazovanih sirovina. Jer tako je gledao navećinu svojih saradnika muškaraca: prevelike mišice, preširoko lice,priglupe siledžije, s premalo intelekta za njegov ukus. S drugestrane, ni oni njega nisu voleli, nisu ga smatrali jednim od njih, i on jeto dobro znao. Na službenim zadacima Laša Vingea niko nije želeoza partnera. Bio je oprezan kada bi noću išli na teren, a kada bi

došlo do nasilja, on se povlačio i puštao te krupne gorile da seumešaju i preuzmu stvar u svoje ruke. U svlačionici su ga stalnopodbadali zbog toga.Jednog jutra, kada se pogledao u ogledalo, postao je svestan koliko

detinjasto izgleda. Laš je to popravio novom frizurom, začešljanomnakvašenim češljem i s razdeljkom sa strane. Smatrao je da takoizgleda robustnije. Kolege su počele da ga zovu šturmbanfirer Laš. Ito je bilo bolje nego Pičkica ili Danica, kako su ga ranije zvali. Kao iobično, pravio se da ih ne čuje.Laš Vinge je svoj posao obavljao što je bolje umeo, izbegavao je

nasilje i noći, pokušavao da se dopadne starešinama, pokušavao daćaska s kolegama. Ništa mu nije polazilo za rukom, svi su gaizbegavali. Počeo je da muči muku sa spavanjem, a zaradio je iekcem blizu nosa.Dve godine pošto je izveštaj o suprotnostima bio završen, i po svoj

prilici negde arhiviran i zaboravljen, pozvala ga je neka žena izKriminalističke policije i predstavila se kao Gunila Strandberj. Učinilomu se da ne zvuči kao policajac, a nije tako ni izgledala kada su sesastali na ručku u parku Kungstredgorden. Imala je između pedeset išezdeset godina, kratko ošišanu crnu kosu s ponekom sedom vlasi,oči su joj bile smeđe i lepe, a koža na licu glatka i mladalačka. Prvoje reagovao na kožu lica... Izgledala je mlađe nego što je to bila pogodinama, a na neki način i zdravije. Gunila Strandberj je odavalaneki smiren i pristojan utisak, a ponekad je umela i da častisagovornika ponekim osmejkom. Smirenost kojom je zračila izgledada se zasnivala na razboritosti, kao i temeljnom razmišljanju osvemu što se događa. Činilo se da je to izabrala umesto impulsa ispontanosti. Pokazivala je zrelost i ponašala se kao neko ko jenaučio i shvatio kako mnogo šta može poći po zlu ako se radiprebrzo. Istovremeno je zračila i inteligencijom, bila je bistra iobrazovana i retko se upuštala u preterivanja ili eufemizme. Imala jejasan i praktičan pogled na svet. On se osetio manjim od nje, ali tomu nije smetalo, jer tako i treba da bude – činilo se da je takoprirodno.Pričala mu je o grupi koju je dobila zadatak da oformi, a u pitanju je

nekakav pilot-projekat u radu na suzbijanju organizovanog kriminala,i to pre svega međunarodnog, i da će imati prednost kod tužioca da

bi mogli brzo sve da završe. Rekla je da je pročitala Lašov izveštaj ida ga smatra zanimljivim. Laš je pokušao da sakrije ponos koji jenarastao u njemu. Zahvalio je i prihvatio posao pre nego što je stiglada mu do kraja ispriča o čemu je sve reč.Dve nedelje kasnije je iz bande sirovina u Vesterortu premešten u

nešto analitičnije nastrojenu bandu u četvrti Estermalm. Izašao je izuniforme i u trideset šestoj godini postao civil, dobio veću platu iodjednom shvatio da je baš ovako zamišljao svoju policijsku karijeru,i da će neko otkriti i uvideti njegove zasluge i znanja za koje je onlično smatrao da se ističu u poređenju sa ostalim policajcima.Pošto je neko vreme bez rezultata pratio Arona i Ektora, došlo je do

obrta, a to je Gunila i predvidela, jer mu je rekla da će se bolničarkaodnekud pojaviti i postati aktuelna za istragu. On je to predviđanjezaboravio, ali kada je tog prepodneva video Arona Gajslera kakobolničarki otvara vrata automobila pred ulazom u bolnicu, ponovo jeshvatio Gunilinu veličinu.Laš se parkirao pred stanicom lokalne policije u Ulici Brahegatan.

Prošetao je kroz stanicu, klimao glavom kolegama čija imena nijeznao i nastavio dalje u soliter iznad jednospratne zgrade stanice.Tri sobe u nizu, kancelarija nalik na bilo koju drugu, nameštaj kao i

u drugim državnim ustanovama, filcane fascikle na policama odsvetle borovine, sumorna umetnička dela na zidovima i u prozorima,duge prugaste zavese koje je neko okačio sredinom devedesetihgodina.Eva Kastroneves mu se osmehnula kada je prošao pored nje.

Jednom rukom je nešto kucala na mobilnom telefonu, a u drugoj jedržala sendvič. Bila je neprestano aktivna, uvek u pokretu, inatprosečno brza. Laš joj je uzvratio pogled, ali ona to nije videla.Ušao je, a u prostoriji su se nalazili Gunila i Erik. Gunila je sedela zasvojim stolom s telefonskom slušalicom na uvu. Njen brat Erik, kao iobično crven u licu zbog visokog krvnog pritiska, premeštao je duvanza žvakanje iz kupljene plastične kutijice u svoju ličnu, mesinganu, svikinškim motivom na poklopcu. Erik Strandberj je živeo od nikotina,kofeina i brze hrane. Delovao je neuredno sa svojom raščupanombradom i istanjenom prosedom kosom. Bio je brbljiv i neprestano seponašao siledžijski, a Laš je pretpostavio da je to posledicaiščašenog mladalačkog samopouzdanja koje niko nije suzbio na

vreme. Ali imao je i jednu osobinu koju je Laš cenio: Erik je prirodno iljubazno poželeo Lašu dobrodošlicu kada je ovaj počeo da radi kodnjih. Nije izgledao kao da procenjuje Laša ovako ili onako, već ga jeprihvatao kao ono što jeste. To nije bilo uobičajeno.Erik je obrisao duvan s ruku, susreo Lašov pogled i namignuo mu,

pa se protegao da dohvati dansko pecivo s tanjira na radnom stolu.„Zdravo, momak”, rekao je promuklim glasom.„Zdravo”, prošaputao je Laš.„Koje je sranje ovaj život”, rekao je Erik.„Pa da, može se reći...”, odvratio je Laš i seo na obližnju stolicu.„Obradovao ju je razgovor s tobom.”Erik je zagrizao pecivo, otvorio fasciklu koja mu je ležala u krilu i

počeo da čita.„Izvini, moram samo da pročitam ovo.”„Svakako”, odvratio je Laš i prebrzo ustao.Erik je žvakao zaklonjen neurednom bradom.„Ma ne, slobodno sedi tu.”„Ne, ne”, rekao je Laš i udaljio se pomalo preterano sigurnim

korakom.Laš je oduvek mrzeo svoju nesigurnost. Kao da je u svim životnim

situacijama njime upravljala neka unutrašnja izbezumljenost. Bila jesrasla s njim i sveprisutna. Osećao ju je u svojim pokretima, u čitavojsvojoj prilici. Trebalo je da se, spolja gledano, smatra zgodnim, sasvojom svetlom kosom, ledenoplavim očima i prilično oštrim crtama.Ali njegova nesigurnost je zasenjivala sve to. Na slici napravljenoj izpravog ugla možda bi se osećao kao da je lep, a u stvarnosti je biosamo nestabilan.Laš je prišao najbližoj od tri oglasne table na točkićima u prostoriji.

Ponekad je umeo tako kada bi ušao u kancelariju, pre svega da biizbegao da stoji u nekom uglu i deluje glupavo. Ovde je mogao daubije vreme.Na Gusmanovoj tabli bilo je pričvršćeno mnoštvo fotografija i

rezultata praćenja koji su obrazovali neku vrstu uređenog haosa.Zurio je u fotokopirane pasoše, izvode iz matične knjige rođenih idokumente koje su izdale španske vlasti. Gledao je fotografije AronaGajslera i Ektora Gusmana na desnoj strani table. Ispod Ektora suse videle slike njegovog brata Eduarda i sestre Ines, kao i stara

fotografija iz kasnih sedamdesetih, na kojoj se videla njihova majkaPija, rođena u Flemingsberju. Bila je plavokosa i lepa. Izgledala jekao da je iskočila iz reklama za timotej šampon koje je Laš video ubioskopu kada je bio mali.Od Ektora je polazila crvena traka do dve crno-bele fotografije na

levoj strani table. Prikazivale su dva muškarca koja Lašu nisu bilapoznata. Jedan je bio postariji preplanuli gospodin sa začešljanomproređenom sedom kosom – Adalberto Gusman, Ektorov otac.Druga je bila uvećana fotografija iz pasoša na kojoj se nalazio kratkoošišan čovek praznog pogleda – Lešek Šmjali, telohranitelj AdalbertaGusmana.Laš je čitao odlomke iz teksta pod fotografijom. Lešek Šmjali je bio

policajac u poljskoj službi bezbednosti u vreme komunizma. Od padaSovjetskog Saveza obavljao je različita telohraniteljska zaduženja.Za Adalberta Gusmana je najverovatnije počeo da radi u leto 2001.godine.Laš je pogledom prešao na Arona Gajslera. Pročitao je sažete

informacije. Sedamdesetih godina je išao u Realnu gimnaziju učetvrti Estermalm, a 1979. je bio član Šahovskog udruženja saEstermalma. Osamdesetih je tri godine služio vojnu obavezu uIzraelu... Zatim je bio vojnik u Legiji stranaca, i član jedinice koja seprva iskrcala u Kuvajtu za vreme Zalivskog rata. Roditelji sustanovali u Stokholmu do 1989. godine, zatim su se preselili u Haifu.Aron Gajsler je jednim delom devedesetih boravio u FrancuskojGijani. Velike vremenske praznine u izveštaju.Udaljio se nekoliko koraka od table i pogledao celinu; ništa nije

shvatao. Umesto toga je ušao u kafe-kuhinju i uzeo šolju kafe zasebe, pritisnuvši dugme za kombinaciju sa šećerom i mlekom. Ušolju je potekla svetlosmeđa tečnost. Kada se vratio u sobu, Gunilaje bila gotova s razgovorom. Podigla je ton.„Danas u dvanaest sati i osam minuta Aron Gajsler je došao po

bolničarku i odvezao je na ručak u restoran Trasten u četvrtiVasastan, gde je sat i dvadeset minuta obedovala u društvu EktoraGusmana.Gunila je stavila naočare za čitanje na nos.„Zove se Sofi Brinkman, udovica je, ima sina – Alberta, petnaest

godina. Ide na posao, vraća se s posla... Sprema večeru. To je

otprilike sve što u ovom trenutku znamo.”Gunila je skinula naočare i podigla glavu.„Evo, ti ćeš se baviti njenim privatnim životom, gledaj da se

obavestiš o prijateljima, neprijateljima, ljubavnicima... svemu.”Okrenula se Lašu.„Ti, Laše, ostavi Ektora i usredsredi se na bolničarku.”Laš je klimnuo glavom i gucnuo iz šolje. Gunila se osmehnula i

pogledala prisutne.„Ponekad se dogodi da Bog pošalje nekog anđelčića na zemlju.”I time je sastanak očigledno bio završen. Gunila je ponovo stavila

naočare za čitanje i vratila se poslu, Eva je počela da kuca na svomračunaru, a Erik nastavio da čita nešto iz svoje fascikle, istovremenorutinski istresajući tabletu za spuštanje krvnog pritiska iz kutijice slekovima.Laš nije bio u toku, poželeo je da postavi hiljadu pitanja. Kako treba

da postupa? Koliko informacija Gunila želi? Kad treba da radi,uveče, noću? Kako se gleda na prekovremeni rad? Šta zapravo onahoće od njega? Nije mu se sviđalo da te odluke donese sam. Želeoje jasne smernice kojih bi mogao da se pridržava. Ali Gunila nije bilatakva vrsta šefa, a on nije želeo da svima ukaže na sopstvenunesigurnost. Uputio se ka vratima.„Laše. Želim da poneseš nešto sa sobom.”Pokazala je na kartonsku kutiju za selidbu kraj zida. Prišao joj je i

otvorio je. Unutra se nalazila starinska pisaća mašina marke facit,zatim jedna moderna faks-mašina, digitalni foto-aparat marke nikons objektivima različitih veličina, kao i jedna omanja drvena kutija. Lašje otvorio poklopac kutijice i unutra ugledao osam mikrofona veličinečiode lepo smeštenih u ležišta od sunđeraste gume.„Nećemo valjda da prisluškujemo?”, upitao je i odmah se pokajao.„Ne, ali treba da imaš to pri ruci; foto-aparat ćeš odmah početi da

koristiš, da bi je fotografisao i pratio. Moramo prikupiti sve štomožemo, što brže možemo. Izveštaje ćeš pisati na mašini i slaćeš miih faksom. Faks je šifrovan, a kod kuće ćeš ga uključiti u telefonskuutičnicu kao i obično.”Laš je posmatrao opremu, Gunila je primetila upitan izraz na

njegovom licu.

„Ovde svi pišu izveštaje i evaluacije na pisaćim mašinama. Nigdene ostavljamo digitalne otiske jer ne želimo da rizikujemo, upamti to.”Pogledao ju je u oči, uzeo kutiju i napustio kancelariju.

*Lešek mu se približavao peške obalom, izbegavao je da susretne

Gusmanov pogled.Adalberto Gusman, ili Gusman el Bueno, kako su ga ponekad zvali,

upravo je bio izašao iz mora. Na obali je na stočiću stajala čašasveže isceđenog soka. Peškir je bio prebačen preko stolice, a ogrtačje visio preko naslona. Obrisao se, obukao ogrtač i ispio sokgledajući u more.Kao dete je plivao sa svojom majkom i pravio istu ovu turu kao i

sada. Svakog jutra su jedno kraj drugog tu plutali. Tura je ostala ista,ali se pogled na povratku do obale promenio s godinama. Početkomšezdesetih godina, baš negde kada je sreo i svoju veliku ljubav Piju– turističkog vodiča iz Švedske – pokupovao je celokupnoraspoloživo zemljište oko vile, sravnio sve kuće sa zemljom i posadiošumarke čempresa i maslina tamo gde je nekada prolazio lokalniput. Sada je posedovao vodu u kojoj pliva i obalu na koju izlazi.Gusmanu je bilo sedamdeset tri godine, bio je udovac i otac dva

sina i jedne ćerke. Tri decenije je poklanjao ogromne sume novca udobrotvorne svrhe bez ikakvog interesa. Izgradio je pokret koji ga jeučinio bogatim čovekom. Bio je poznat po svojoj velikodušnosti,angažovanju u korist onih koji su lošije prošli u životu, prijatelj crkve ipoznata ličnost koja se redovno pojavljuje u lokalnom televizijskomprogramu o spremanju hrane. Zvali su ga Gusman el Bueno –Gusman Dobri.Kada su se susreli, Gusman je kratko potapšao Lešeka po ruci.

Lešek je sačekao da se između njih stvori pristojno odstojanje prenego što je krenuo za njim u pravcu vile.„Lešek, prijatelju moj, čovek ponekad pogreši.”Lešek je hodao ćutke.„Dobili su poruku, zar ne?”, nastavio je.Gusman je kamenim stepenicama počeo da se penje ka vili.„Ali ne onako kako smo želeli”, promrmljao je Poljak.„Ali trebalo bi da su shvatili šta smo hteli da kažemo, a ti si se vratio

nepovređen, to je najvažnije.”

Lešek nije ništa odgovorio.Velika staklena vrata terase bila su otvorena, a bele lanene zavese

su se unutra njihale na povetarcu s mora. Ušli su u kuću, Gusman jeskinuo ogrtač, a kućna pomoćnica se istovremeno pojavila snjegovom odećom za taj dan. Bez stida se obukao pred Lešekom.„Brinem se za decu”, rekao je Gusman i navukao svedosmeđe

pantalone. „Ektor ima Arona i snaći će se, ali pobrini se da i Eduardoi Ines dobiju obezbeđenje. Ako se budu bunili, onda... Pa, nemajuzašto da se bune.”Eduardo i Ines su živeli svoje živote daleko od Adalberta Gusmana.

S njima gotovo da nije imao nikakvog kontakta, ali je uvek unucimaza rođendan slao prevelike i preskupe poklone. Ines ga je molila daprestane s tim. Gusman nije slušao na to uvo.Njegov prvenac Ektor je, s druge strane, uvek bio kraj njega. Ektor

je, kada mu je bilo petnaest godina, počeo da se uključuje u očeveposlove. Sa osamnaest je već vodio ceo posao zajedno saAdalbertom. Ektor je prvo odustao od trgovine heroinom izmeđuSeverne Afrike i Španije, pošto je policija počela intenzivnije da radina zaustavljanju trgovine drogom. Umesto toga uložio je mnogotruda u izgradnju organizacije za pranje novca. Prali su novac oddroge, oružja, pljački i svega ostalog što je trebalo osvežiti.Ispostavilo se da je to skoro podjednako unosno kao i prebacivanjeheroina u Južnu Evropu. Gusmanovi su se pročuli kao spremni nagotovo sve. Ali devedesetih godina, kada je Amerika ozbiljno krenulau rat protiv droge, što je dovelo cenu kokaina na najviši nivo koji jeikada imala, nisu mogli samo da stoje po strani i gledaju.Da bi istražili mogućnost organizovanja sopstvenih linija do Evrope,

posetili su don Ignasija u Vale del Kauki u Kolumbiji.Adalberto i Ektor su pronašli nekoliko dobrih puteva za

krijumčarenje, ali je to bio težak, skup i rizičan posao. Nekoliko putasu menjali rute, a nekoliko tovara su im preoteli kapetani brodova icarinici. Naposletku su odustali i ostavili tu ideju na ledu. Adalbertovii Ektorovi legalni poslovi su posle dvehiljadite godine išli lošije, apovratak na staro je polako napredovao. Nikako nisu mogli dazaborave ideju o tome koliko bi dobro bilo organizovati putanju zakokain koja dobro funkcioniše. Isprobali su jednu umereno bezbednuliniju između Paragvaja i Roterdama, a ona se ispostavila kao

njihova najbolja do tada. Podigli su sve četiri uvis, počeli da zarađujuveliki novac i ponovo je sve bilo zabavno.A onda su Nemci odjednom uskočili u priču i oteli im sve ispred

nosa. Adalberto je nevoljno priznao da su ga uhvatili na prepad. Toipak nije bio njegov prvi susret s Ralfom Hankeom. Indirektno su sesreli na tenderu za izgradnju nekog vijadukta u Briselu nekolikogodina ranije. Hanke je pokušao da potkupi sve koji su učestvovali.Očajnički je želeo da prigrabi ugovor za sebe. Ali dobio ga jeGusman, a Hanke je posustao pred samim ciljem. Sam ugovor nijebio ni po čemu naročit, pa je Adalberto, kada im je Hanke ukraokokain, shvatio s kime ima posla. Sa idiotom koji je opsednutpobedom.Rad na uspostavljanju i održavanju linije između Paragvaja i

Roterdama bio je zahtevan. Mito, mito, i opet mito, eto tako seputanja gradila i održavala u životu. Novac nije predstavljao problem,ali je teži deo bio pronaći prave ljude koji su voljni da ga prihvate. Svremenom su za sebe privezali pouzdane saradnike koji su radili onoza šta su bili plaćeni. Carinike, pakere i jednog vijetnamskogkapetana koji je imao u vlasništvu sopstveni brod – neku staruolupinu s posadom za koju je mogao da jamči. Sve se odvijaloglatko; možda se baš zato Ralf Hanke jednog dana pojavio i preoteoim ceo posao. Hanke je povisio honorar svima koji su bili naGusmanovom platnom spisku, zapretio kuriru koji je dočekivao brodu Roterdamu, preuzeo robu i svojim kanalima rasturao kokain poEvropi.Adalberto Gusman je kurirskom poštom dobio rukom napisano

pismo. Bilo je dobro sročeno, učtivo i zvanično, na skupom krutompapiru boje slonovače. Između redova je pročitao da će na svakipokušaj suprotstavljanja odgovoriti silom. Adalberto Gusman jeuzvratio pismom, rukom pisanim, ne toliko zvaničnim i na neštojeftinijem papiru, i objasnio im da mu se svi uskraćeni prihodi morajuvratiti, i to s kamatom. Hankeovi su verovatno kao odgovor na toposlali u Stokholm nekog ko je Ektora udario kolima na pešačkomprelazu. Vozač je pobegao, a automobil prema rečima švedskepolicije nikada nije pronađen.Adalberto je postupio u skladu sa svojom prvom emotivnom

reakcijom i poslao je Lešeka u Minhen da ubije Hankeovog sina. Ali

plan im nije uspeo. Možda je tako i bolje, zaključio je kada je boljerazmislio, sada je nerešeno. Moglo bi tako i da ostane neko vreme.Začuo se zvuk šapa na podu. Pas Pinjo je zurio u njega sa istim

oduševljenjem kao i uvek, držeći loptu u ustima. Pinjo je bio lutalicakoja se pre pet godina pojavila pred njegovim vratima s namerom dauđe. Adalberto je pustio psa unutra, i otad su dobri prijatelji.Gusman el Bueno je uzeo loptu i bacio je. Pas ju je sustigao,

zgrabio i jurnuo nazad ka svom gazdi. Uvek mu je bilo podjednakozabavno.Ako mir potraje, mogao bi da se baci na planiranje kako će uspeti

da povrati svoju rutu, jer će to svakako učiniti, i to s kamatom.*

Veče je još uvek bilo prijatno, cvrčci su pevali, i čuo se odjek nekeparagvajske emisije s televizora negde u blizini.Jens je smestio sanduke u neko staro skladište. Rasklopio je

automatske karabine i složio metalne delove u sanduk sa čeličnimcevima različitih veličina i oblika. Kundake je gurnuo međuvakuumirane lubenice.Poslednjih godina je radio bez predaha. Bio je u Bagdadu, u Sijera

Leoneu, u Bejrutu, u Avganistanu. Bilo je opasno. Pucali su nanjega, uzvraćao je vatru, sretao je ljude koje više nikada ne bi želeoda vidi.Jens je odlučio da nakon ovog posla uzme odmor, ode kući i bude

malo na miru. Obično nije putovao zajedno s robom, to je bilo isuvišerizično. Ali ovog puta je hteo tako. Iz luke u Brazilu rezervisao jemesto za robu na jednom teretnom brodu registrovanom u Panamikoji je kretao za Roterdam. Kapetan iz Vijetnama je znao šta radi irekao da je jedan drugi klijent već uredio da istovar u Roterdamubude bezbedan, ali da će i cena biti u skladu s tim. Biće im potrebnodve nedelje za plovidbu do Evrope, a osećao je da mu je potrebnoda malo uspori i odmori se – ali i da isproba svoje strpljenje, da vidikoliki će ga nemir obuzeti. Brod mu neće pružiti priliku da pobegne.Što bi inače obično radio čim neki prizor vidi dvaput.Jens je zakucao sanduke, ispisao lažne carinske deklaracije i

utovario robu u stari kamion koji je trebalo da njega i oružje sledećegjutra preveze do Paranagve.

Kada je sve bilo završeno, Jens je izašao na ulice Sijudad delEstea. Tamo je vladao potpuni haos. Na sve strane prljavština, buka,gužva – a iznad svega je lebdeo nekakav gust miris koji je u sebistapao sve mirise na svetu. Toliko gust da je povremeno izgledalo daće čitav grad ostati bez kiseonika. Siromašni su trčali okolo bosi,bogati u cipelama, svi su želeli da prodaju, neki i da kupe – Jens jeprosto obožavao ovo mesto.U lokalnom baru se održavao u budnom stanju pomoću žestokog

pića i nekih turistkinja s Novog Zelanda, ali mu je društvo ubrzodosadilo. Iskrao se u drugi bar. Tamo je pronašao neki mračan ćošaki u samoći se napio.Putovanje za Paranagvu sutradan bilo je noćna mora koja je

potrajala jedanaest sati. Mamurluk ga je držao budnog, a šofer jevikao i pritiskao sirenu sve do Brazila.Brod je bio zarđala stara olupina iz pedesetih godina, plava tamo

gde se farba još videla. Bio je dug šezdeset-sedamdeset metara aširok možda dvanaest, a dizel motori ispod palube radili su snaporom. Brektanje se čulo čak na keju gde je stajao i posmatraoga. Brodom se upravljalo s komandnog mosta smeštenog na kruni.Polovina palube bila je otvorena. Tu su na samoj sredini bilipričvršćeni kontejneri. Zatim i sanduci, kutije i ostala polovičnarešenja za upakovanu robu. Bio je to stari teretnjak koji je video boljedane – i ništa više ni manje od toga.Jens se popeo na brod rasklimatanim lestvama i osvrnuo se kada

se našao na palubi. Sada mu se brod činio veći.Pošto je neko vreme lutao okolo, pronašao je svoju kabinu.Više je ličila na ćeliju. Bila je taman dovoljno široka da može da uđe

a da ne mora da se okrene porebarke. Uzan krevet je bio pričvršćenza zid, uz njega ormarić i ništa više. Ali bio je zadovoljan. Delimičnozbog toga što je kabina imala prozor i bila smeštena iznad površinevode, ali najviše zbog toga što nije morao ni s kim da je deli.Kada je brod isplovio, stajao je naslonjen na ogradu. Sunce se

nadnosilo nad horizont, a Jens je gledao kako kontejnerskopristanište u Paranagvi iščezava u daljini.

*Za Laša Vingea radni dani su bili dugi i besadržajni. Fotografisao je

Sofi kada se vraćala biciklom s posla. Sedeo je i blenuo negde u

blizini kako bi mu vreme brže prošlo, šetao pod okriljem mraka, tu itamo pravio zamagljene fotografije kada bi ona prošla kraj prozorakuće. Jednom je pratio Sofi i njenog sina Alberta kada su išli dograda, ušli u lokalni bar, a zatim nastavili do bioskopa. Posle toga jedva dana večerala u samoći. Nije shvatao zbog čega se bavi ovim,sve mu se činilo besmislenim.Lašu je sve dosadilo, razljutio se, a pošto nije imao s kime da podeli

bes, kao i obično je sve obrađivao u sebi.Sinoć je Gunili napisao izveštaj o Sofinim postupcima i završio ga

rečenicom u kojoj je predložio da se prekine s praćenjem.U dnevnoj sobi Lašovog stana sedela je njegova devojka Sara i na

televiziji gledala program o uništavanju životne sredine. Bila jeuznemirena jer je neki engleski profesor govorio kako će sve otićidođavola. Laš je stajao oslonjen o dovratak i pratio emisiju. Statistikai ubedljivi argumenti visokoobrazovanih ljudi su ga uplašili.Na telefon mu je stigla poruka, pročitao je tekst na ekranu. Gunila

mu je pisala da je on važan i vredan za ovo istraživanje, i da nemože sada da prekine praćenje. Poruku je završila rečima srdačanpozdrav.Iako je Laš shvatao da je njeno laskanje deo strategije s ciljem da

ga vrati u posao, nije mogao da se ne oseti malo zadovoljnije.Odlučio je da nastavi sa obavljanjem svog zadatka. S vremenom ćedobiti priliku da radi i nešto drugo, s vremenom će mu Gunila dodelitibolje radne zadatke, to mu je obećala – zadatke koji su više u skladus njegovim intelektom nego što je danonoćno sedenje u automobilu iposmatranje neke bolničarke koja, izgleda, vodi neuobičajenošablonski život. Tada bi shvatio na čemu uopšte radi, a ostali članovigrupe bi shvatili da je nenadmašan u svom poslu.Smestio se u sofu kraj Sare i odgledao kraj emisije u kom se

saopštavalo da je delimično i njegova krivica što će planeta Zemljaubrzo propasti. Osetio je žaoku krivice i uznemirio se podjednakokao i Sara zbog podataka koje je reporter iznosio. Sara je rekla danamerava da prestane da putuje avionom, i da će umesto toga ićivozom... ako neki put budu putovali u inostranstvo. Laš je klimnuoglavom, i on namerava isto to.„Kasnije večeras idem da radim... Hoćemo li da prilegnemo na

čas?”

Odmahnula je glavom ne odvajajući pogled od televizora.U pola osam uveče parkirao je volvo nadomak Sofine vile i

prošetao ulicama oko njene kuće, pokušavajući da pronađe nekomesto odakle bi mogao da priđe bliže. Kao i obično, nije primetioništa što bi delovalo čudno i vratio se do kola. Tu je neko vreme iostao, zureći u prazno, zatim se provozao okolo, pamteći okolinu podeseti put. Parkirao se na drugom mestu, napravio nekoliko nejasnihslika njene kuće, zabeležio nešto što nije bilo potrebno beležiti. Udevet sati je Laš ponovo počeo da uzdiše u sebi, pa je pokrenuoauto i odlučio da samo još jednom prođe pored vile pre nego što seuputi svojoj kući.Baš dok je prolazio pored vile, Sofi je izašla i krenula ka taksiju koji

ju je čekao ispred kapije. Bila je u otkopčanom tankom kaputu inosila je pozamašan novčanik u ruci. Sela je na zadnje sedište, itaksi je krenuo.Video ju je u trenutku dok je prolazio pored nje automobilom. Taj

trenutak mu se učinio produženim, sporijim – kao da je sve stalo. Utom kratkom vremenu doživeo ju je kao nešto savršeno, neštopotpuno. Laša je obuzeo snažan osećaj da je poznaje, i da i onapoznaje njega. Otresao je sa sebe taj čudan čulni utisak, okrenuoauto kada je malo odmakao i krenuo za taksijem.Laš je održavao odstojanje, nervoza je tutnjala u njemu i pripišalo

mu se, kao da su te dve stvari bile povezane na neki nepravedannačin. Nije ispuštao taksi iz vida, a ovaj je nastavio u Ulicu BirjeraJarla kod Roslagstula, skrenuo levo u Ulicu Karlavegen, prošaoHumlegorden i naposletku se zaustavio u Ulici Sibilegatan. Prošao jepored nje dok je izlazila iz taksija, pratio je u retrovizoru i video kakonestaje u nekoj kapiji.Laš se parkirao nešto niže niz ulicu u autobuskoj traci i sačekao

jedan minut pre nego što je iskočio iz automobila.Osvetilo je unutrašnjost ulaza džepnom lampom i zapisao sva

imena na tabli u hodniku.Bilo je jedanaest sati kada je izašla s jednom drugaricom. Ruku pod

ruku uputile su se ka Trgu Estermalmstorj. Smejale su se, Sofi jegestikulirala dok je pričala nešto zabavno, prijateljica se zaustavila isagnula se kao da se grčevito smeje. Laš je napustio auto i krenuoza njima.

Sofi i prijateljica su te večeri otišle na tri mesta. Na dva su Lašuuskratili ulaz, pa je bio prinuđen da pokaže policijsku legitimaciju.Sofi i prijateljica su sedele za šankom. U nekoliko navrata su im

prilazili muškarci različitih doba i pokušavali da stupe u kontakt snjima, ali žene nisu pokazale nikakvo zanimanje. Laš je sve toposmatrao sa svog mesta dalje niz šank, pio je koktel virdžin meri iosećao se kao da ne pripada tu. Retko je izlazio, a kada bi to iučinio, išao bi u restoran, a nikada u klub, naročito ne u ovom delugrada. Posmatrao ju je, uvideo da zuri u nju, skrenuo pogled, otpio izčaše. Sok od paradajza je imao uobičajen ukus, a povrće je bilogorko. Njena blizina ga je izbacila iz ravnoteže, ponovo je iskosapogledao ka njoj i pogodilo ga je koliko je prijemčiva bila, koliko jelepa bila. Uspevao je da uoči detalje na koje ranije nije obraćaopažnju: sitne, gotovo nevidljive bore oko očiju, njeno razgolićenogrlo, kosu koja kao da je živela svoj život... Vrat koji se povremenoukazivao, savršen vrat koji je izgledao kao da nosi čitavo njeno telo...Njeno čelo je oblikom ostavljalo utisak ukusa i elegancije, zajedno sainteligencijom koja je svetlucala oko nje. Sada joj je bio blizu, gotovopreblizu. Ali je ipak zurio, zurio u nju kao neki tinejdžer koji se prviput susreo s golotinjom.Sofi i prijateljica su se smejale. Laš je učestvovao u njenom smehu,

a ona se iznenada okrenula, možda zbog toga što je osetila silinunjegovog pogleda. Oči su im se susrele na kratak tren, ona seosmehnula usred svog smeha, on joj je uzvratio osmehom, ali ga jenjen pogled zaobišao.Osetio je osmeh na sopstvenom licu, pustio ga da iščezne, okrenuo

se i napustio lokal.Kod kuće je pod svetlom štedljive sijalice pisao izveštaj o

događajima te večeri, o Sofinoj prijateljici, dao je predloge zaprezimena koja je pročitao u ulazu zgrade, pa je izveštaj poslaoGunili.Sara je spavala. Uvukao se kraj nje, pomerila se u snu i probudila.„Koliko je sati?”, prošaputala je zbunjeno.„Kasno je... ili rano”, rekao je.Uvila se u pokrivač i okrenula na drugu stranu. Priljubio se uz nju,

poželeo bliskost i počeo s nekakvim nespretnim pokušajima

predigre. Uvek je bio slab u ovome, nedostajale su mu finese iuživljavanje.„Prestani, Laše”, ljutito je uzdahnula i povukla se još dalje od njega.Prevrnuo se na leđa, zurio u plafon i osluškivao mukle zvuke

saobraćaja sa ulice. Kada je shvatio da neće uspeti da zaspi, ustaoje iz kreveta i seo pred televizor, koji je na svim onim lepim ženamadok su se pojavljivale na tren prikazivao lice Sofi Brinkman.

*Muzika u robnoj kući bila je prijatna i umirujuća. Vrzmala se po

odeljenju sa ženskim rubljem, razgledala i dodirom ocenjivala kvaliteti materijal. Nastavila je dalje ka odeljenju šminke i kupila skupukremu koja je obećavala nešto potpuno neverovatno.„Sofi?”Okrenula se i ugledala Ektora sa štapom i nogom u gipsu, a iza

njega je stajao Aron s dve papirne kese s muškog odeljenja urukama.„Ektore.”Tišina je trajala jednu sekundu predugo.„Jesi li pronašla nešto što ti se dopada?”, upitao je.„Jednu kremu zasada.”Podigla je papirnu kesicu.„A ti?”, uzvratila je.Ektor je pogledao kese u Aronovim rukama i klimnuo glavom za

sebe.„Ne znam”, rekao je tiho.Ponovo je prikovao pogled za nju.„Nikada nismo popili kafu”, rekao je.„Molim?”„Nismo stigli da popijemo kafu posle ručka pre neki dan. Ovde

postoji jedno pristojno mestašce, dole kod restorana.”Sofi je pila kafu s mlekom, kao i Ektor. Za šankom im je devojka u

kariranoj kecelji ponudila sve moguće vrste, ali oni su samoodmahnuli rukom na njene predloge; hteli su nešto uobičajeno u štaimaju poverenje. Aron je seo nešto dalje i strpljivo čekao kružećipogledom po lokalu.„Zar on ne pije ni kafu?”Ektor je odmahnuo glavom

„Ne voli čak ni kafu. Aron nije kao drugi.”Pustili su da neko vreme vlada tišina, a prekinula ju je Sofi.„Kako je u izdavačkom poslu?”Ektor se blago osmehnuo na njeno nesuvislo pitanje, pa ga nije

udostojio odgovora.„Kako je u bolničkom poslu?”, rekao je umesto toga.„Kao i obično. Ljudi se razbolevaju, neki ozdravljaju, svi su hrabri.”Ektor je shvatio da je njen odgovor ozbiljan.„Tako znači”, rekao je, ispio gutljaj kafe i spustio šolju. „Uskoro mi je

rođendan.”Ona je izrazom lica pokazala da je to raduje.„Želeo bih da dođeš na moju zabavu.”„Možda”, odvratila je.Ektor ju je nakratko pogledao. Uspela je da vidi pramenu na njemu.

Kao da su humor i radost iščezli, a ukazala se nekakva suprotnostsvemu tome – nešto neodređeno što joj nije bilo poznato.„Ovo je poziv. Nepristojno je na poziv odgovoriti s možda. Treba da

kažeš da ili ne, kao i svi drugi.”Sofi se osetila glupo. Kao da je igrala neku igru, kao da je smatrala

da je samo po sebi jasno da on flertuje s njom, a da ona treba daglumi nedostupnost. On možda uopšte nije flertovao s njom. Što gaje duže gledala, to je više shvatala da joj se on ne udvara. Radio jenešto drugo, možda je bio samo prijatelj kome je stalo do nje. To usvakom slučaju jeste bio, jer ništa drugo osim toga nije ninagovestio.„Izvini”, rekla je.„Izvinjenje prihvaćeno”, odgovorio je podjednako brzo.„Veoma rado ću doći na tvoj rođendan, Ektore.”Ektoru se osmeh vratio na lice.

4Blicevi su sevali. Ralf Hanke se osmehivao pred kamerama

istovremeno se rukujući s nekim onižim čovekom s brkovima.Jedan novinar je upitao lokalnog političara smatra li da je pametno

graditi tržni centar na mestu za koje se smatralo da i dalje krijeneeksplodirane bombe iz Drugog svetskog rata. Političar je počeo dablebeće, ali se posle nekoliko rečenica spetljao, pa je zastao tražećireči. Ralf Hanke je uskočio:„To je potpuno sumanuta ideja. Mi smo uložili mnogo vremena i

novca da osiguramo to zemljište.Novinari su Ralfa zasipali pitanjima. Nijedno se nije ticalo

predstojeće gradnje ili neeksplodiranih bombi. Sada se govorilo osvemu, od njegovog bogatstva do navodne romanse sa ukrajinskommanekenkom.Ralf Hanke nikada nije davao intervjue, pojavljivao se samo

povremeno, i to na manje važnim i neočekivanim mestima, gde jeretko šta stajalo na kocki kao na ovom gradilištu galerije u predgrađuMinhena.Njegova desna ruka Roland Genc stao je ispred njega i zahvalio

novinarima na interesovanju, pa poveo Ralfa sa sobom izapodijuma.Sedeli su u automobilu koji je vozio Mihail Sergejevič Asmarov,

krupan Rus čiji je vrat bio gotovo podjednako debeo kao i njegovosedište.„Ne zna kad treba da drži jezik za zubima. Problem s tim malim

idiotom jeste u tome što misli da radi za narod”, rekao je Roland sprednjeg sedišta.Ralf je gledao kroz prozor. Pored njih su promicale zgrade, kuće,

prodavnice, stanovi i ljudi – svi su mu bili nepoznati, a tako će iostati. U poslednje vreme je mnogo toga stavio na kocku, i to mu sedopadalo. Njegova građevinska firma je dobila sve ugovore koje ježeleo. Izgradnja galerija, brodogradilišta, garaža i poslovnih zgradaizgledala je dobro i obezbeđivala mu legitimnost. Stvarao je radnamesta i zarađivao mnogo novca, i to čistog.Ralf Hanke je živeo život koji je sam stvorio, i niko ne bi mogao da

tvrdi suprotno. Odrastao je kao jedino dete u siromašnoj porodici, u

tadašnjem DDR-u. Dobio je sina Kristijana 1978. godine i dve godinekasnije razveo se od tadašnje supruge, koja je razvila nekorisnunaklonost ka heroinu.U godinama pre pada berlinskog zida radio je u pošti, gde je

cinkario kolege tajnoj policiji, Štaziju. Njegova doušničkainteresovanja donela su mu prednosti koje će kasnije iskoristiti, aupoznao je i razne ljude iz službe bezbednosti, dovoljno mudre dapredvide pad Istočne Nemačke. Dao je otkaz na službu u pošti i sprijateljima iz Štazija pripremio prevrat u kom će ukrasti arhivskimaterijal o doušnicima, kako bi ga kasnije njima i prodali posle padazida.Poslednje godine je u potpunosti radio za Štazi, u okviru

Koordinacije za komercijalne poslove, skraćeno Koko. Svrha ovogodeljenja bila je pribavljanje zapadne valute kroz obaveštajnudelatnost, kako bi se još neko vreme održala bankrotirana država.Ralf Hanke i njegovi prijatelji prodavali su ručno naoružanje

Istočnonemačke armije svim kupcima do kojih su mogli da dođu. Ciljnjegovog prvog putovanja u inostranstvo bila je Panama generalaNorijege. Ovaj je kupovao oružje za dolare u gotovini, i Ralf je prviput osetio da njegova egzistencija ima neki smisao. Devetognovembra hiljadu devetsto osamdeset devete godine ušao je uZapadni Berlin slobodan kao ptica, sa sinom Kristijanom kraj sebe.Sa suncem za leđima koje im je osvetljavalo put, prošli su kroz otvorkod Brandenburške kapije.Neko vreme je stanovao kod starog prijatelja u Zapadnom Berlinu i

čekao nekoliko meseci pre nego što je počeo da prodaje dokumentebivšim doušnicima. Sto je više vremena prolazilo, više je novcadobijao. Svoje novo malo bogatstvo upotrebio je za kupovinuukradenih zaliha od propale vojske, i to vozila, oružja i druge opremekoje je dobijao za sitne pare, pa ih je preprodavao i udesetostručiodobit. Ralf je čuvao kopije izveštaja iz Štazija koje je već prodaodoušnicima, od kojih će mnogi zauzeti visoke položaje u novojNemačkoj.Krajem devedesetih godina, kada je većina tih ljudi i žena već

uveliko smatrala da su njihove tajne na sigurnom, ponovo ih jeposetio Ralf Hanke, ovoga puta s mladim Kristijanom kraj sebe. Ralf

sada nije tražio novac, već druge usluge, koje su sve za cilj imalelaganu izgradnju sfere moći i bogatstva oko njih.Ralf i Kristijan su putovali svetom i stvarali veze s vladama i

krupnim preduzećima, podmićivali i prodavali avione, vozila iradarsku opremu zaraćenim zemljama preko fiktivnih preduzeća imamaca. Za nekoliko godina izgradili su Hanke GmbH i počeli dazarađuju ozbiljan novac.Vidik s druge strane automobilskog prozora se promenio. Sada su

se nalazili u centru Minhena. On je smatrao da ovaj grad prostoblista. I to blista mešavinom uspeha i razuma.Kožno sedište je zaškripalo kada se ispravio u njemu.„Jesi li pronašao Kristijana?”„Jesam...”, odgovorio je Roland.Ralf je čekao.„I?”„Kod kuće je, utapa tugu u piću. Očigledno mu je mnogo značila.”„Da, sigurno da jeste.”Ralf je pogledao kroz prozor. Njegovo osećanje kada je Kristijanov

automobil dignut u vazduh bilo je olakšanje – olakšanje zbog togašto Kristijan nije bio u njemu. Razmišljao je da li je ovo zaista bioGusmanov odgovor. Je li ciljao na devojku ili na Kristijana? Ili je ovobio pozdrav od nekog drugog, a ako je tako, od koga? Ne, to je bioGusman, ali ga je sam način iznenadio. Jesu li smatrali da je devojkaravna povredama koje je Ektor zadobio na pešačkom prelazu? Ili jeto bila greška? Da li su ciljali na Kristijana kako bi pokazali da suozbiljni?Ralf je ugledao crkvu Frauenkirhe. Čkiljio je ka kupolama i ponovo

utonuo u misli, radoznao kako će se posao s Gusmanom daljerazvijati, radoznao kako će Adalberto Gusman reagovati kada gabude bacio na kolena. Jer uspeće u tome, pre svega zato što ježeleo da sazna ko je Gusman zaista. A pravu vrednost nekogčoveka moguće je sagledati samo kada je oboren da zemlju, tektada se može suditi. Neki bi ostali da jadno leže i mole za milost.Neki bi ustajali da bi ih ponovo i ponovo oborili. Drugi bi ustali,optužili nekog drugog i prodali sebe đavolu. Neko bi to nazvaoinstinktom preživljavanja, a Ralf ga je zvao strahom za goli život. Ali

postojala je i grupica ljudi koji bez straha nemilosrdno uzvraćaju.Takve je trebalo poštovati, a možda je i Gusman jedan od njih.Roland je prekinuo tišinu i počeo da izlaže raspored za ostatak

dana. Za Ralfa je radio već osam godina. Roland se brinuo za to dase većina onoga što je Ralfu predstavljalo problem pretvori uprednost. Bio je ekonomista, pravnik, državnik, za njega nisupostojale granice. Ralf je cenio tu njegovu stranu. Bio je desna rukabez koje Ralf nije mogao, obavljao je ono što Ralf nije mogao ličnoda uradi. Kontaktirao je sa ljudima, pregovarao i brinuo se da sveteče onako kako treba. Imao je gotovo sitničav pregled svega što sedogađa. Ako bi neko bio tvrdoglav, Roland bi se sklonio u stranu, apreuzeo bi Mihail. Ralf je oko sebe imao malu ali veomafunkcionalnu organizaciju.„Mihaile, ti ideš da sačekaš tovar u Roterdamu, zar ne?”, rekao je

Roland.„Zbog čega ideš u Roterdam?”, umešao se Ralf.Roland se upola okrenuo.„Odlučio sam da uvek treba da imamo nekog ko će preuzeti robu,

barem u prvih šest meseci. To je samo rutina, radi sigurnosti.Gusmanovi bi mogli da dobiju neke ideje.”„Zbog čega Mihail, zar nemamo nekog drugog?”„Zauzeti su drugim stvarima. Moraćemo ovako.”Mihail je na svom nepravilnom nemačkom objasnio da je sve

pripremio, da će s njim biti još dvojica, i da će sve dobro proći.„Ko su ostala dvojica?”„Zajedno smo služili u Čečeniji.”„Jesu li u redu?”Mihail se upola osmehnuo i zavrteo glavom.„Ne, uopšte nisu u redu.”Ralfu se dopadao Mihailov stav, taj Rus mu se uvek sviđao. Uvek je

bio neposredan, retko je išta dovodio u pitanje, radio je onako kakomu je rečeno, a kada stvari ne ispadnu kako je bilo planirano,preuzimao bi inicijativu i rešavao problem.„Okej”, rekao je Ralf i opustio se. Zatvorio je oči, prijaće mu

nekoliko minuta sna.*

Sofi je probala nekoliko različitih stilova pred ogledalom. Učinilo jojse da je previše zvanična, i na kraju je to rešila tako što je obuklafarmerke.„Kuda ćeš?”Albert je sedeo u sofi u dnevnoj sobi. Ugledala ga je kada je sišla

stepenicama.„Na žurku.”„Kakvu žurku?”„Rođendansku.”„Kod koga?”Zastala je u hodniku i pogledala se u ogledalu okačenom iznad

komode.„Kod jednog prijatelja.”„Prijatelja?”„Zove se Ektor.”Šminkala je usne pa se nagnula ka ogledalu.„Ektor? Ko se još zove Ektor, jebiga?”Sofi je stisnula usne.„Ne psuj.”„Pa koje on?”Dodala je još malo ruža.„Bio je pacijent.”„Mama, zar si toliko očajna?”Čula je šaljiv ton u njegovom pitanju i borila se da se ne osmehne.

Ustao je sa sofe i uputio se ka kuhinji; prošao je pored nje.„Baš lepo izgledaš, mama”, promrmljao je.Već je primetila da je on podržava u onim retkim prilikama kada bi

negde izlazila.„Hvala, dušo”, odgovorila je.Taksi ju je ostavio kod restorana Trasten. Kada je otvorila vrata da

uđe, dočekao ju je mladić u beloj košulji i crnim pantalonama koji jojje pridržao vrata, a zatim prihvatio njen laki kaput i poželeo jojdobrodošlicu na engleskom sa upadljivim naglaskom. Sofi jeodjednom osetila nervozu i posumnjala u svoju odluku da se pojaviovde. Iz unutrašnjosti restorana čuli su se glasovi i smeh.Sveće su osvetljivale prostoriju umesto lampi. Ljudi su sedeli za

pojedinačnim stolovima, smejali se, razgovarali i pili. Još ih je

dolazilo za njom. Sofi je iskosa posmatrala odeću gostiju. Nije moglada utvrdi je li previše formalna ili previše neobavezna, valjda neštoizmeđu, pretpostavila je, baš kako je i htela. Jedna žena je prošlapored nje s poslužavnikom na kom su stajale čaše šampanjcanapunjene do vrha. Sofi je uzela jednu i potražila Ektora u gužvi;najzad ga je uočila u dnu lokala s nekim malim dečakom u krilu.Dečak se zacenjivao od smeha kada bi Ektor zatresao svoju zdravunogu, pa bi dečačić poskakivao gore-dole. Taman se uputila kanjemu kada je neko kucnuo u čašu. Zaustavila se, stala kraj zida iugledala jednog muškarca kome je možda bilo pedesetak godina,krupnog rasta i ćelave glave u dopola zakopčanoj beloj košulji kakostoji i čeka da se žagor u prostoriji stiša. Ponovo je kucnuo u čašu,neki glas za jednim od stolova nešto je glasno rekao na španskom inekoliko ljudi je prsnulo u smeh. Čovek koji je zamolio za tišinusačekao je da smeh zamre, pa je otpočeo govor na španskom.Povremeno se okretao ka Ektoru, a glas mu je posle nekog vremenapostao tih i sentimentalan. Ponekad ga je i izdavao. Ektor je mirnoslušao, a dečak u njegovom krilu je to možda na neki nesvestannačin razumeo, pa je sedeo sasvim mirno, zavaljen u Ektorovonaručje. Čovek je završio govor, podigao čašu šampanjca inazdravio Ektoru. Ostali gosti su mu se pridružili. Kada je ona ispilasvoju čašu, Ektor ju je ugledao i mahnuo joj da mu priđe. Dečak jenestao iz njegovog krila. Ponovo je zavladao žagor, Sofi je krenulaka njemu, a Ektor je istovremeno prošaputao nešto na uvo jednojmlađoj devojci koja je sedela na stolici kraj njega. Devojka je ustala iustupila mesto Sofi, koja joj je zahvalila osmehom. Ektor je sadatakođe ustao, i izgledao je kao da se okamenio zureći u nju. Sofi senasmejala. Pribrao se i poljubio je u oba obraza.„Dobro došla, Sofi.”„Srećan rođendan, Ektore.”Sofi mu je predala omalen paket, primio ga je a da ga nije otvorio.

Pogled mu se nakratko zadržao na njoj.„Drago mi je što si ovde.”Osmehnula se u odgovor.„Hajde da upoznaš moju sestru.”Uputili su se ka jednom od stolova; Sofi je videla da Aron sedi za

šankom na kraju restorana. Ljubazno joj je klimnuo glavom.

Jedna žena je ustala od stola, imala je kratku tamnu kosu, tamnepege na maslinastoj koži, živahne oči koje su istovremeno bileradoznale i vesele – izgledala je zdravo.„Sofi, ovo je moja sestra Ines.”Sofi je ispružila ruku, ali Ines nije obratila pažnju na nju, već je

zagrlila Sofi i cmoknula vazduh kada su im se obrazi dodirnuli. Ektorje govorio Ines nešto brzo na španskom, a Ines mu je odgovorilanešto gledajući u Sofi.„Kaže da želi da ti zahvali što si brinula o ovoj propalici od njenog

brata.”Sofi je saznala da Ines ima dvoje dece koja su kod kuće s njenim

mužem u Madridu. Ines je rekla da joj je drago što je upoznala Sofi,potapšala ju je po ruci i nestala odatle.„Moj brat nije mogao da dođe, on živi u Francuskoj, bavi se

morskom biologijom i najbolje se oseća ispod površine. Ne krivimga”, rekao je Ektor.Čovek koji je držao govor prišao je Ektoru i zagrlio ga, a zatim se

okrenuo ka Sofi. Njegovo krupno telo i veliki nos izgledali su još većiizbliza. Na sve strane je imao zlato po sebi, na ruci u obliku debelenarukvice, oko vrata kao lanac i veliki pečatni prsten na oba domalaprsta.„Sofi, ovo je Karlos Fuentes, vlasnik ovog restorana.”„Drago mi je, Sofi. Video sam te i ranije, ali samo na tren, kada si

ovde ručala sa Ektorom.”Karlos je govorio švedski s naglaskom.„Koliko shvatam, ti si bolničarka. Možda bi nekada mogla da zalečiš

moje slomljeno srce?”Karlos je položio ruku na grudi, osmehnuo joj se i napustio ih.„Zbog čega mu je srce slomljeno?”Ektor je slegnuo ramenima.„Želi da u očima žena izgleda kao beznadežni romantik. Nema taj

slomljeno srce, samo dva slomljena braka – koja je sam slomio.”Ektor je gledao za Karlosom. Sofi je na trenutak uočila nešto

mračno u njegovom pogledu.Zatim se pojavio jedan par, možda poreklom s Kariba. On je bio

istovremeno stasit, vitak i snažan. Ona je bila zgodna, sa okruglomloptom kose na glavi, njihala se dok je hodala, držeći se ponosno.

Držali su se za ruke kada su prišli Ektoru. Izgledali su kao daposeduju ceo svet, ali žele da ga dele sa svima ostalima. Stasitičovek je prijateljski potapšao Ektora po ramenu i dodao mu nekizamotani paketić. Ektor je odmah postao topliji i veseliji, a muškaracje pružio ruku Sofi.„Ja sam Tijeri, a ovo je moja supruga Dafne.”Sofi ih je pozdravila, Dafne joj se osmehnula. Porazgovarali su sa

Ektorom, a zatim su se Tijeri i njegova žena udaljili pripijeni jedno uzdrugo, i nastavili da pozdravljaju ljude koje poznaju.Neko je pljesnuo rukama i viknuo da gosti treba da posedaju za

stolove.Ektor je zamolio Sofi da sedne za njegov sto. Nije bilo utvrđenog

rasporeda, ali izgledalo je da svi gosti znaju gde treba da sede.Pronašla je slobodnu stolicu i sela.Kraj Sofi je sedeo čovek koji je delovao neuobičajeno uzdržano; bio

je jedan od malobrojnih sa odelom i kravatom. Kratko ošišan, priličnomršav, nosio je naočare s tankim okvirom i delovao napeto, kao dane žele da bude tu. Predstavio se kao Ernst Lundval i zatim sedeoćutke sve dok nije postalo nepodnošljivo, što je možda i sam uvideo.„Odakle znaš Ektora?”, upitao je.Ispričala mu je o nesreći koja je Ernstu bila dobro poznata, o tome

kako su se upoznali u bolnici, i eto je sada tu. Uzvratila je pitanje.„Ja pomažem Ektorovoj izdavačkoj kući u pravnom delu posla. U

suštini sam pravnik, uglavnom radim kao advokat i savetnik, aspecijalnost su mi autorska prava.”Glas mu je bio nazalan i jednoličan. Večera joj je postala mučna.

Ernst Lundval je davao jednosložne odgovore na sva njena pitanja ana to uopšte nije uzvraćao pitanjima, nije dalje razvijao priču niti seponašao na način koji normalno funkcioniše u društvu. Čovek snjene druge strane nije bio ni od kakve pomoći, jer nije govorio niengleski ni švedski. Na kraju je odustala i izabrala da sedi ćutke.Sofi je jela i povremeno gledala Ektora, koji se upustio u razgovor

sa svojom sestrom, koja je takođe bila za stolom. S njegove drugestrane sedela je lepa žena tridesetih godina, Sofi nije znala ko jeona. Žena je pogledala gore, susrela Sofin pogled i skrenula pogled.Sofi je uhvatila sebe kako zuri.

Ljudi su povremeno ustajali da izađu i popuše cigaretu. Iskoristila jeto, izvinila se Ernstu, ustala od stola i izašla. Stajala je sama predulazom u restoran i pušila. Osećala je lako pijanstvo posle nekolikočaša šampanjca, i cigareta je imala dobar ukus. Vrata su se otvorilaza njom i izašao je Aron u pratnji dva čoveka.„Zdravo, Sofi.”„Zdravo, Arone.”Osvrnuo se. Jedan čovek je otišao niz ulicu na levu stranu, drugi na

desnu. Aron se okrenuo ka njoj.„Mogu li da te zamolim da se vratiš unutra?”Sofi se iznenadila, ali je njegovo pitanje bilo postavljeno kao nešto

najnormalnije.„Naravno.”Ulicom je došao automobil. Čovek koji je otišao na desnu stranu

mahnuo je Aronu, koji je zakoračio na ulicu. Automobil se približio.Sofi je ušla u restoran.Za vreme njene pauze za cigaretu na proslavi je zavladao haos. Svi

su zamenili mesta, i sada su razgovarali uz kafu i žestoka pića uz to.Na njenoj stolici za Ektorovim stolom sedeo je neko drugi. Pronašlaje prazno mesto za drugim stolom, i nije prošlo dugo, a pojavio seErnst Lundval i seo kraj nje.„Zauzeli su nam mesta!”Delovao je uznemireno. Kada su se ulazna vrata ponovo otvorila,

ušao je neki čovek kratke kose koji je delovao kao da je u dobrojformi. Brzo je prešao pogledom po lokalu, a za njim je koračao jedanstariji, lepo odeven gospodin sede kose i preplanulog tena, a nakraju je ušao Aron, koji je zaključao vrata za sobom. Ektor je ustao,izgledao je iznenađeno, gotovo kao da je uhvaćen na prepad. Staracmu je prišao i pali su jedan drugom u zagrljaj.„Gusman el Bueno!”, povikao je neko, i okupljeni su zapljeskali.Sofi je videla da je Ektor razmenio sa ocem nekoliko reči dok su

tapšali jedan drugog po obrazima. Konobarica je pomogla AdalbertuGusmanu da skine kaput, stolice su pomerene, ljudi su zamenilimesta i Adalberto je seo kraj sina. Odmah su se upustili u razgovor.Adalberto je sve vreme držao Ektorovu ruku u svojoj.Ernst Lundval se odjednom napio i postao pričljiviji nego ranije, pa

je počeo da govori Sofi o tome kakvu je muziku slušao kao mlad, a

kakvu je izabrao da sluša sada. Sofi je pokušavala da delujezainteresovano, ali joj je pogled stalno skretao ka Ektoru i njegovomocu. Oko njih je lebdelo nešto veselo i snažno.„Izvini”, rekla je i ustala.Nije je čuo, i samo je nastavio da melje o svojoj nezanimljivoj

mladosti.„Ovo je moj otac Adalberto Gusman.”Sofi je pružala ruku dok je Ektor na španskom pričao ocu nešto o

njoj. Adalberto joj nije puštao šaku, već ju je gledao u oči i klimaoglavom na ono što je Ektor govorio.Ektor je ustao i ponudio ruku Sofi. Napravili su jedan krug okolo,

Ektor ju je predstavljao šarenom društvu, a njoj se učinilo da ovakvanjena šetnja kroz restoran pod ruku sa Ektorom daje privid da su par,kao da Ektor želi da je pokaže svojim prijateljima. Izvukla se iznjegove ruke i uputila ka svom mestu, gde na njenu radost Ernstanije bilo na vidiku. Iz zvučnika je doprla muzika, ljudi su poustajali izaigrali. Posle nekog vremena pojavio se Ektor i seo kraj nje.„Da li me se plašiš?”Odmahnula je glavom. Pogledao je podijum za igru.„Nisam imao nikakvu čudnu nameru kada sam te predstavio svojim

prijateljima.”„To je sasvim u redu”, odvratila je.Uzeo ju je za ruku.„Je li ovo u redu?”Klimnula je glavom.Sedeli su tako držeći se za ruke i posmatrali ljude kako igraju. Šaka

mu je bila velika i topla. Bilo je lepo držati je.Oko dva noću gosti su počeli da kreću kući, a pola časa kasnije

muzika je već svirala tiše, i u lokalu je preostalo samo desetak ljudi,većinom okupljenih oko jednog stola. Tu su bili Ektor, Adalberto,Ines, Aron i Lešek – onaj kratko ošišani koji je došao sa Adalbertom,kao i Tijeri i Dafne. Kraj Ektora je sedela ona lepotica. Sofi je sedelapored Arona i ćaskala s njim o svakodnevnim sitnicama. Potom seon upustio u razgovor s kratko ošišanim Poljakom Lešekom.Pogledom je ispitivala ljude oko stola. Sofi je videla kako Inesrazgovara sa Adalbertom – Ines je izgledala kao dete koje je odlučiloda se naljuti na tatu, a Adalberto opet, s nekim mučeničkim izrazom

na licu, kao tata koji samo želi da usreći svoju ćerku. Tijeri i Dafne susedeli jedno uz drugo. Pogledala je Ektora. Nije govorio sa ženomkraj sebe, uputio joj je samo poneku reč te večeri. Sofi je opetuhvatila sebe kako zuri u nju. U ženinom izgledu je bilo nečeghladnog, nečeg hladnog i lepog, gotovo elegantnog i krhkog.Delovala je tužno, kao da je povučena u sebe a da pritom nijestidljiva. Ali pre svega je u njoj bilo nečeg veličanstvenog, lepo je bilapreslaba reč. Sofi je osetila žaoku zavisti.Srela je ženu u ženskom toaletu, možda ju je i pratila. Stajale su

jedna kraj druge i posmatrale svoja lica u ogledalima iznadumivaonika. Žena je popravljala šminku.„Ja sam Sonja”, rekla je tiho.„Sofi.”Sonja je napustila toalet.Kada je Sofi izašla, ponovo su je dočekali muzika i ples. Svi koji su

dotad sedeli za stolom, sada su se ponovo nalazili na podijumu zaigru, puni snage. Neki mladi konobar joj je prišao s poslužavnikom.Ugledala je mnoštvo belih tableta.„Posluži se”, rekao je Ektor iza njenih leđa.„Šta je to?”„To je ekstazi. Uzimao sam ovakve tablete za svaki rođendan

otkako sam napunio tridesetu. Nećeš umreti od toga.”Oklevala je, pogledala vesele goste, pa ponovo Ektora.„Jesi li i ti sada uzeo jednu?”Klimnuo je glavom.„Maločas.”„Osećaš li nešto?”Pogledao je u prazninu, pretraživao je svoja osećanja kako bi

primetio da li se nešto promenilo.„Sigurno još nije počela da deluje... koliko mi je poznato. Ali nisam

siguran”, rekao je i široko se osmehnuo.Sofi je uzela jednu tabletu i progutala je.Otkrila je da je ples nešto što najbolje ume da radi, da je restoran

koji joj se ranije učinio neugledan u stvari jedno od najlepših mestana kojima je ikada bila, prelep u svakom deliću svog savršenoguređenja. Vreme se čudno obrtalo oko svoje ose, i iznenada su svi

ponovo sedeli za stolom, muzika je bila tiha i stvarala savršenupozadinu.Sofi je pogledala okolo. Ostali za stolom su razgovarali i svaki čas

se smejali, pušili i pili. Činilo se da je svaka tema za razgovor vezakoja vodi do nečeg krupnijeg. Ines se nagnula i počela da razgovaras njom. Ektor je prevodio što je bolje umeo, ali je njega i Inesprečesto obuzimao smeh zbog nečeg izrečenog na španskom.Sonja se nije smejala, samo se osmehivala nekim lakim osmehomkoji joj je oblikovao lepo lice, kao da bi joj se na neko vreme sveučinilo prijatnim, i kao da je odlučila da samo uživa umesto da sekikoće. Ektor je delovao nekako dečački smeteno, ali bilo mu je lepo,to je mogla da vidi, kao što je i ostalima bilo. Adalberto se pretvorio udete, na španskom je brbljao nešto što kao da niko nije razumeo, ališto je svima bilo zabavno. Dafne i Tijeri su samo postali jošzaljubljeniji, sedeli su priljubljeni jedno uz drugo i čvrsto se držali.Sofi se osetila kao da je ceo svet savršen i razumljiv.U pola četiri ujutru napustila je restoran, nije želela kući ali je onda

shvatila da će se zabava produžiti do duboko u sledeći dan.Ektor ju je ispratio do taksija i otvorio joj vrata.„Hvala”, rekla je„Hvala tebi”, odvratio je.Nagnula se i dozvolila mu da je poljubi. Usne su mu bile mekše

nego što je očekivala. Bilo je nečeg opreznog u njemu. Iskliznuo je izpoljupca.Kada je stigla kući, nije mogla da zaspi, pa je umesto toga sedela

na verandi, slušala ptice koje su pevale za nju, udisala bajkovitemirise ranog jutra i upijala svu lepotu koju je videla. Tamnozelenusvežu boju travnjaka, gusto lišće krošnji drveća, složen oblik celine.Znala je da je urađena, ali to u njoj nije izazivalo grižu savesti.Upitala je sebe zbog čega je u poslednje vreme tako iznenadno

izgubila vlast nad sobom i sa širokim osmehom u sebi prešla tolikegranice u svom životu.

*Laš je stajao oslonjen o zid. Gledao je Erika, koji je sedeo s

nogama na izvučenoj fioci radnog stola i čačkao uvo olovkom. EvaKastroneves je na svojoj kancelarijskoj stolici pravila užurbaneokrete po pedalj ulevo i udesno, a Gunila je preletala pogledom neki

papir s naočarima za čitanje na nosu, pa ih ostavila da vise o uzicioko vrata.„Ti počni, Laše.”Laš se pomerio na mestu kao da traži neku rupu u koju će se

sakriti; uvek je osećao strah kada bi neko zatražio od njega dagovori pred drugima. Duboko u sebi je potražio onaj deo svojeličnosti koji treba da ga spase. Možda onaj pomalo ljut, možda onajpomalo prazan, možda mešavinu ta dva. Pronašao je nešto, uključiose i počeo da donekle jasnim glasom priča društvu kako je SofiBrinkman srela Ektora u robnoj kući NK, i kako je prethodne večeribila na zabavi u restoranu Trasten u četvrti Vasastan.„Ali sve sam to napisao u svojim izveštajima.”Gunila je preuzela.„Sofi i Ektor održavaju nekakvu vezu, to sada znamo. Kakva je

priroda te veze, pokazaće budućnost. Laše, pričaj nam o toj zabavi.”Nakašljao se, stegao šake, pustio ih, ruke su mu čudno visile, noge

nisu pronalazile opušten položaj.„Nisam video ni doživeo ništa drugačije osim što su dva muškarca

stajala na straži pred restoranom pošto je jedan stariji čovek stigaotamo kasnije te večeri; to je po svoj prilici bio Ektorov otac. Sofi je u3.28 ujutru sela u taksi, koji ju je najverovatnije odvezao iz centra,sve do kuće.”„Hvala”, rekla je Gunila i klimnula glavom ka Evi.„Fotografisao sam ostale goste kada su napustili lokaciju”, ubacio

se Laš. „Slike su pomalo mutne, ali možda bi ih pogledala, Eva?”Lašu je glas sada zvučao tanje, to mu se nije dopalo.„Dobro... Daj slike Evi”, rekla je Gunila.Počešao se po potiljku.Eva se vratila svojim papirima, ponovo pogledala svoj materijal,

malo prevrtala listove.„Sofi Brinkman, devojačko prezime Lanc, izgleda kao neko ko živi

udobno, verovatno zahvaljujući nasledstvu od muža, povremeno sedruži s prijateljicama, a ponekad s majkom. Na njenoj prošlosti nemanikakvih hitnijih znakova pitanja. Normalno školovanje, ocene zadlaku iznad proseka, godinu dana učenica na razmeni u SAD,putovala je s drugaricom po Aziji nekoliko meseci posle gimnazije,imala je nekoliko poslova tu i tamo pre nego što je počela da uči za

bolničarku u bolnici Sveta Sofija. Upoznala je Davida Brinkmana irodila Alberta dve godine kasnije, venčali su se, odselili se iz stana uStokholmu u vilu u Stoksundu. Kada je David preminuo 2003.godine, prodala je objekat i kupila manju kuću za sebe i sina u istomkraju.Eva je ustala, još malo preturala po papirima, pa nastavila sa

izlaganjem:„Bliska je sa sinom Albertom, izgleda da nema nikakav hobi niti

neko konkretno interesovanje. Društvena strana priče je pomalo težaza tumačenje, ne poznajemo njen krug prijatelja osim njene najbližeprijateljice Klare. S tom ženom je izašla kada si ih ti pratio, Laše. Etoto imam zasada.”Gunila se nadovezala.„Je li bila ovakva i pre nego što smo je sreli? Žena koja izlazi s

muškarcima? Ili je bila ucveljena udovica koja je sedela kod kuće, iEktor je prvi koji ju je izvukao iz ljušture?”„Verovatno je tako”, rekla je Eva.„Kako?”„Ektor je prvi.”„Zbog čega misliš tako?”, upitala je Gunila.„Ništa ne navodi da se viđala s muškarcima nakon smrti svog

muža, ali istraživaću dalje.”„Erik?”, upitala je Gunila.Erik je čačkalicom za zube čistio prljavštinu ispod noktiju.„Sama po sebi je nezanimljiva, ali je pitanje da li se Španac

zagrejao za nju, i u tom slučaju će ispuniti svoju funkciju, inačepitanje za nas nema značaja.”Zatim je ponovo zavladala tišina, kao da su svi osim Laša utonuli u

misli. Pogledao ih je i obuze ga osećaj da je odjednom sam u sobi.Gunila se prva prenula.„Laše, možeš li da me povezeš?”Vozili su se kroz užurbani saobraćaj u vreme pauze za ručak.

Gunila je sedela na prednjem sedištu i stavljala ruž na usne,ogledajući se na poleđini štitnika za sunce.„Šta kažeš?”, upitala je i pritisnula usne jednu o drugu.„Ne znam.”Vratila je poklopac na ruž za usne i ubacila ga u tašnu.

„Želela bih da znam tvoje mišljenje, Laše, ne obrazloženje iliargumentaciju, već samo tvoje mišljenje.”Uhvatio je vreme za razmišljanje kada su se zaglavili iza nekog

autobusa u Ulici Sturegatan.„Čini mi se malo praznjikavo”, rekao je.„I jeste praznjikavo. Uvek je praznjikavo, ali najčešće nemamo baš

ništa. Zato u ovom slučaju imam suprotno mišljenje, smatram daimamo mnogo toga.”Laš je klimnuo glavom.„Sigurno si u pravu.”Gledao je preda se, saobraćaj je bio gust.„Ne moraš da se slažeš sa mnom”, rekla je muklo.Laš se iz nekog razloga nakašljao; koliko je samo želeo da ona ima

poverenja u njega.„Mislim da bih mogao više da pružim, Gunila.”„Kako to misliš?”„Mislim da bih mogao da radim i nešto više osim da samo pratim.

Ja sam analitičan, mislim da bih mogao dosta da doprinesem. Otome smo razgovarali kada si me angažovala... ”Gunila mu je pokazala da se zaustavi malo dalje.„Ti si važan za grupu, Laše, ti si nam vredan. Želim da te više

uključim u rad, ali da bi se to dogodilo, moramo da imamo nešto odčega ćemo početi, a upravo ti si onaj koji može to da pribavi. Japreuzimam svu odgovornost ako nešto krene kako ne treba, ali sadamoramo da pređemo na viši nivo s praćenjem... Shvataš šta hoću dakažem?”„Čini mi se.”Laš je pronašao slobodan džep, dovezao se do ivice i zaustavio.„Na pravom smo tragu”, nastavila je. „Nemoj da sumnjaš u to, nego

naprotiv radi sve što je u tvojoj moći kako bismo otišli korak dalje saovim.”Zatvorila je tašnu.„Poslaću ti jedan broj. Pripada čoveku koji se zove Andeš. On će ti

pomoći. Andeš je dobar.”Gunila ga je pogladila po ruci, otvorila vrata i napustila auto.Laš je ostao da sedi dok su mu se misli rojile po glavi – negde se

krio slabašan osećaj euforije zbog onoga što je Gunila upravo rekla

o njemu i njegovoj vrednosti. Ali i osećaj neprijatnosti je s drugestrane bio neprestano prisutan. Gunila treba da i dalje bude u pravudok ga analizira. Neće je izneveriti.Laš se vratio u gust saobraćaj. Telefon se oglasio, a ekran ga je

upitao želi li da sačuva broj pod imenom Andeš.*

Talasi su se visoko uzdizali, i zasipale su ga kaskade vode. Stajaoje na pramcu broda i u daljini video ravno kopno. Holandija.Brodski motori su se iznenada ugasili, i nekakvo brujanje i lupnjava

su protresli korito broda kada je kormilar prebacio u rikverc. Nije semnogo osetilo, veliki brod se i dalje kretao napred istom brzinom.Bilo je potrebno vreme da plovilo ove veličine ukoči. Jens je njuškaookolo kako bi pronašao objašnjenje zbog čega je kapetan izabrao dase zaustavi ovako daleko na moru.Na horizontu je ugledao poveći otvoreni motorni čamac s kormilom

u sredini koji se poskakujući na talasima kretao pravo ka brodu.Čkiljio je, pokušavajući da razazna neki znak koji bi razjasnio kakavje to čamac ili ko ga vozi. Nije video ništa naročito, napustio je svojemesto na pramcu, krenuo nazad preko palube, prema gvozdenimstepenicama koje su vodile do komandnog mosta.Jens je naglo otvorio vrata. Kormilar i kapetan su pili čaj, pušili

cigarete koje su gadno zaudarale i bili usred neke društvene igre natabli.„Dolazi neki čamac.”Kapetan je klimnuo glavom.„Carinici? Policija?”Kapetan je odmahnuo glavom.„Putnici”, rekao je mirno i otpio čaj.Jens se unervozio – i to se očigledno primećivalo, jer se kapetan

okrenuo ka svom kormilaru i rekao nešto kratko na vijetnamskom pasu obojica prsnuli u smeh.Kada je motorni čamac pristao uz brod, odjednom zavladaše živost

i pokret. Spuštene su lestve i dva čoveka su se popela na palubu –jedan kratko ošišan i mišićav, drugi tamnokos s tamnom jaknom dopojasa. Ošišani je nosio platnenu sportsku torbu. Dok se motorničamac odvajao od broda i ubrzavao na povratku ka kopnu, jedan od

dvojice uputio se ka kapetanovom mostu. Drugi, ošišani, ostao jedole.Jens ih je posmatrao sa svog mesta na palubi: jedan je razgovarao

s kapetanom koji je gestikulirao kako to čine podređeni, kao da žališto je nešto uradio, kao da pokušava da se opravda. Razgovor je biokratak, čovek je otišao odatle i pojavio se na čeličnim stepenicama.„Lešek!”, doviknuo je ošišanom i mahnuo mu da krene preko

palube. Lešek je tako i učinio i nestao.Dizel motori su ponovo proradili i brod se polako probijao kroz

talase na istom kursu ka Roterdamu kao i pre toga. Jens se povukaoispod palube.Kapetan mu je zabranio da boravi u tovarnom delu za vreme

putovanja, ali Jens nije imao nameru da ga pita za dozvolu. Polomioje dva katanca, sklopio oružje i prepakovao ga u dva manjasanduka, što će biti lako premestiti u kamion koji je naručio upristaništu. U cenu koju je Jens platio za prevoz preko Atlantikaulazilo je i obećanje da carinici neće proveravati nasumične uzorkeprvog sata provedenog u luci. Jens je želeo da sve prođe glatko,tako da ubrzo može napustiti brod i udaljiti se odatle.Nekoliko sati kasnije brod je poveden ka luci. Jens je sedeo na

krovu mosta, pio lošu kafu i pušio cigaretu. More je bilo mirno, sunceje prosijavalo kroz izmaglicu. Negde iz daljine čuo je signale zamaglu. Potom je roterdamska luka postala jasnija. Bila je ogromna,sve je bilo ogromno. Kranovi, kontejneri, čudovišno veliki brodovi krajdžinovskih pristaništa. Jens se osetio sićušnim dok su prolaziliizmeđu tih divova.Jedan sat kasnije brod je bočno pristao uz jedan kameni kej u

udaljenom delu luke. Kapetan je otvorio tovarni deo sa svog mestagore na komandnom mostu, kranovi su se nadneli nad brod, aposada je počela da pričvršćuje sajle i kablove oko kontejnera, kojisu polako prenošeni na kopno.Baš kada se Jens zapitao kada će se pojaviti vozilo koje je naručio,

jedan automobil se dovezao pristaništem i zaustavio se predbrodom. Nije mogao biti onaj koji je on naručio, premali je. Iz njegasu izašla tri čoveka. Jedan je bio visok i krupan, ostala dvojica neštositnija. Žustrim korakom su se uputili ka brodu, došli do lestava ipopeli se na palubu. Jens ih je pogledom pratio sa svog mesta na

krovu. Najveći od trojice nastavio je ka komandnom mostu, dok supreostala dvojica ostala dole.Jens je odložio kafu, sišao na palubu i prošao pored dvojice ljudi.

Pozdravio ih je – više kako se to radi u golf-klubu nego navijetnamskom krijumčarskom brodu. Nijedan mu nije uzvratiopozdrav. Na trenutak ih je zagledao dok je prolazio kraj njih. Izblizasu delovali izmučeno, sitne, prazne oči, izbrazdana koža... Izgledzavisnika.U istom trenutku kada je Jens kročio nogom na čelične stepenice

koje su vodile u tovarni prostor, iza sebe je začuo glas nekog oddvojice ljudi.„Mihail!”Zatim su usledila tri brza udaljena pucnja. Učinilo mu se da je

negde čuo krik, a u istom deliću sekunde začuo se fijuk istovremenos prigušenim i oštrim zvukom nečeg malog što velikom brzinomudara u meso. Nagonski se bacio niz stepenice ka tovarnomprostoru. Sledećih nekoliko sekundi tišina je bila potpuna. Kao da supucnji oduvali sve zvuke u univerzumu. Popeo se nekoliko stepenikai izvirio preko ivice. Jedan od ljudi koje je maločas pozdravio ležao jepred njim u iskrivljenom i neobičnom položaju, po svoj prilici mrtav.Jens je uspeo da primeti automat ispod čovekove jakne. Nasuprotsuncu video je obrise čoveka koga su nazvali Lešek gore naosmatračnici kako kleči i kroz puščani nišan prati drugog čoveka kojije trčao preko palube. Strelac na osmatračnici brzo je ispalio četirihica zaredom. Čovek na palubi je u poslednji čas pronašao zakloniza zida pod mostom, a zrna su odskočila od metala.Jensu je srce brzo lupalo. Video je kako je Lešek brzo zabacio

oružje na leđa, spretno sišao i nestao odatle. Odjednom su sezačula još dva pucnja. Dopirali su iz unutrašnjosti komandnogmosta, zvučali su kao pištolj. Video je kako se vrata otvaraju, ačovek koga su nazvali Mihail izlazi sa automatskim pištoljem koji sepuši u ruci. Doviknuo je nešto čoveku ispod sebe. Razmenili sukratke rečenice na ruskom. Mihail je sišao stepenicama; izgledao jekao da mu se ne žuri. Zatim su nestali u pravcu krme. Jens je brzodopuzao do ubijenog, podigao mu jaknu, izvukao automat i hodajućiunazad spustio se niz stepenice u tovarni prostor, žureći pod okriljemraka.

Tovarni prostor je bio prostran, hladan i vlažan, sa sanducima izamrzivačima gusto naguranim jedni uz druge. Nešto dalje naprednalazili su se veći kontejneri naslagani jedni preko drugih, njihsedam, od kojih je jedan visio u vazduhu iznad njega. Kranovi i rad upristaništu zaustavili su se kada je počela pucnjava. Pronašao jebezbedno mesto, dišući s naporom, pokušao je da razmisli, da sepribere. Ali kako god se njegove misli kretale, uvek bi dolazio doistog rezultata. Nijedna od dve frakcije – Mihailova grupa iliLešekova grupa – koje su pucale jedna na drugu, nije znala ko je oni zbog toga bi ga s najvećom mogućom verovatnoćom smatrala zaneprijatelja. Pogledao je na oružje koje je držao u ruci. Bio je tobizon. Ruski automat.Odjednom se osetio užasno usamljeno, i nesvesno je desnim

palcem čeprkao po kočnici automata. Sve vreme je škljocalo, ondaje shvatio da se taj zvuk verovatno čuje nadaleko, pa je prestao stim. Odozgo s palube nisu se više čuli pucnji. Jens je tiho ustao ipošao između sanduka.Odjednom je niotkud zapraštalo. Roj zrna je udario u sanduke blizu

njega. Bacio se na tlo, i bez razmišljanja podjednako brzo ustao,isturio oružje i pritisnuo okidač. Oružje je škljocnulo; ništa se nijedogodilo.Ponovo se sagnuo, opsovao u sebi i promenio položaj dugmeta za

kočenje kojim se maločas igrao. Udahnuo je, uvideo da je prokockaošansu i da sada strelac zna njegovu poziciju. Ustao je, pretrčaonekoliko koraka čistine pre nego što je dospeo u zadnji deo broda,nastavio još malo i bacio se u zaklon iza jednog zamrzivača. Disaoje kratko i plitko, a osluškivao tako napregnuto da mu se nakonnekog vremena činilo da čuje i ono čega nije bilo. Provirio je, ali nijeništa video, i baš je hteo da ustane i beži odatle kada mu je jedanglas na engleskom prošaputao iza leđa.„Spusti oružje.”Oklevao je, ali je čovek ponovio svoje reči, i Jens je spustio bizona

na tlo.„Koliko vas ima?” Glas je govorio odsečno.„Samo ja.”„Ko si ti?”„Putnik na brodu...”

„Zašto si naoružan?”„Uzeo sam oružje od ubijenog gore na palubi.”„Jesi li video ko se popeo na brod?”, upitao je čovek.„Da.”„Koliko ih je bilo?”„Trojica. Jedan je ubijen, drugi se popeo na komandni most, treći

mu se pridružio. Mislim da su otišli nazad, ka krmi.”Jens je opsovao za sebe na švedskom, a zatim se obratio čoveku

koji je govorio engleski:„Jesi li ti pucao na mene?”Sada je čovek odgovorio na švedskom.„Ne, to nisam bio ja, oni drugi su pucali na tebe, a ne mi.”Jens je u prvi mah pomislio da je pogrešno čuo.Nešto se pomerilo u otvorenom delu tovarnog prostora. Jens je

pogledao naokolo, okrenuo se ka čoveku. Nestao je. Jens je ponovopodigao oružje.

5Čovek za kojeg je Gunila rekla Lašu da ga pozove zvao se Andeš

Ask. Ispostavilo se da je to neki veseo mangup, isuviše veseo da biLaš mogao s njim da izađe na kraj. Pokupio ga je u centru grada, iodvezli su se ka Danderidu.Andeš je sedeo udobno zavaljen na prednjem sedištu volva i

pregledao mikrofone koji su mu ležali u krilu.„Dakle, ko si ti, Laše?”Laš je bacio pogled ka Andešu.„Tja, šta reći, niko poseban.”Andeš je podigao jedan mikrofon ka svetlu i posmatrao ga.„Jebote, kako su mali...”, prošaputao je za sebe.Osmehnuo se na to i vratio mikrofon u ležište od plastične pene.„Šta si ranije radio?”„Vesterort”, odvratio je Laš.„Kriminalistička policija?”Laš je pogledao Andeša.„Ne...”Andeš je čekao nastavak, a osmeh mu se još širio.„Ne?”Laš se bolje namestio u sedištu, a bora mu se pojavila na čelu.„Pozornik”, rekao je tiho.Andeš se nasmejao.„Pozornik. Vidi ti to. Vozim se s jednim pozornikom. Kako si, jebiga,

uopšte uspeo da dođeš do Gunile?”„Pozvala me je i pitala.”„Sad izmišljaš”, teatralno reče Andeš.Laš je odmahnuo glavom, pometen Andešovim stavom, koji mu je

bio nerazumljiv. Andeš je stavio kutiju s mikrofonima na instrument-tablu pred Laša. Laš ju je pomerio odatle i smestio u krilo.„A ti? Ko si ti?”, uzvratio je Laš pitanjem.„Ja sam Andeš.”„Ko si ti, Andeše?”Andeš Ask je pogledao kroz prozor.„Šta te briga.”

Upravo je bilo prošlo jedan po podne kada se Laš Vinge našao naterasi sa zadnje strane Sofine vile i posmatrao Andeša kako obijavrata, pri čemu nije bio naročito oprezan.„Vrata od terasa su ti kao debele ribe”, rekao je Andeš i nasmejao

se svom poređenju.Vrata se otvoriše. Laš je bio nervozan. Andeš je bio glasan, previše

neustrašiv. Andeš je primetio njegovu nervozu.„Mali Lase?1

Pokazao je Lašu rukom da može da uđe.„Dobro došao kući, dragi”, prošaputao je.Nosili su nazuvice preko obuće i gumene rukavice. Laš se našao u

dnevnoj sobi, a u stomaku je istovremeno osećao napetost idrhtavicu. Želeo je da ode odatle. Andeš je pak bio oličenjesmirenosti, a pritom je imao i lošu naviku da zvižduće dok radi.„Samo se skloni od prozora”, rekao je, otvorio torbu i dugo kopao

po njoj. „Jesu li mikrofoni kod tebe?”Lašu se sve ovo nije dopadalo. Izvadio je drvenu kutijicu iz džepa

jakne i dodao je Andešu, koji je počeo s radom čim je smestioslušalicu u jedno uvo, uključio prijemnik i testirao sićušne mikrofone.Laš je pregledao kuću. Dnevna soba, prostrana i svetla, veća nego

što je to pretpostavljao dok ju je posmatrao iz daljine. Bila jeotvorena i nastavljala se na kuhinju, koja se nalazila nešto dalje. Dveprostorije je razdvajalo široko stepenište koje se pružalo u dužiničitave prostorije.Izvadio je digitalni foto-aparat i napravio mnoštvo slika sobe.

Nameštaj je bio mešovit. Takav stil još nije video. Ali sve se uklapalo.Jedna oniža i postarija ružičasta fotelja kraj velike sofe: jastuci nasofi su bili šareni... Zatim antikvarna drvena stolica sa svetlosmeđimsedištem. Trebalo bi da odskače od ostalih stvari, ali nije bio tako.Zid iza sofe bio je skriven slikama koje su bile gusto okačene. Motivisu bili raznoliki, ali je celina bila... baš kako treba. Tu i tamo živahnocveće i biljke u saksijama. Soba je bila uređena sa ukusom,inteligentno i promišljeno... uprkos pretrpanosti. Boje i oblici davali sukući neku toplu notu. Čovek bi prosto poželeo da boravi tu, da tu iostane... Na jednoj polici stajale su uramljene fotografije. Video jesina Alberta, od veselog dečačića do momčića nepravednog izgledakakav donosi pubertet. Bio je tu i crno-beli portret nekog muškarca;

delovao je kao stabilan tip. Lašu se učinilo da na čelu i očima možeda primeti sličnosti sa Sofi; to je verovatno njen otac. Laš pređepogledom preko još nekoliko fotografija – tu je bila jedna manja kojaje prikazivala čoveka tridesetih godina, Sofinog supruga Davida dokstoji iza jednog malog dečaka, Alberta. Zatim je sledila fotografijacele porodice, Davida, Sofi, malog Alberta i psa, žutog labradora.Stajali su zajedno i osmehivali se u aparat.Andeš je iza sofe odvio lepljivu traku s kotura. Laš je gledao dalje.

Sofi, koja se smeje u nekoj naslonjači postavljenoj na otvorenom – taslika je izgledala kao da je napravljena nedavno, možda pre godinuili dve. Bila je umotana u ćebe, a kolena je privukla uz bradu. Smehjoj je bio zarazan, kao da je namenjen njemu. Neko vreme sezadržao tu.Laš je podesio aparat na makro fotografiranje, približio sočivo

Sofinoj slici i napravio nekoliko fotografija.Andeš je pozvao Laša i pokazao mu prvo na lampu kraj garniture

za sedenje, a zatim na svoje uvo. Andeš je ustao i uputio se kakuhinji pevušeći Mali Lase.Laš je stajao i zurio po dnevnoj sobi. Poželeo je da Sara ima isto

ovoliko ukusa, isti osećaj za to šta ide jedno uz drugo, a ne onajboemski ukus koji podrazumeva da sve večito mora da ima nekeveze sa Indijom, da bude jeftino i... nepravilno.Ćebe je ležalo presavijeno preko sofe. Laš ga je podigao i opipao.

Bilo je meko. Ne razmišljajući, prineo ga je licu i omirisao.„Jesi li ti i perverznjak?”Laš se okrenuo. Andeš je zurio u njega stojeći usred dnevne sobe.

Laš je vratio ćebe na sofu.„Šta hoćeš?”, odvratio je Laš, pokušavajući da izgleda ljutito.Andeš se nasmejao. Zatim mu se na licu ukazao iskrivljen osmeh

koji je izražavao gađenje.„Mali Lase, ti si izgleda potpuno blesav”, prošaputao je Andeš.Laš je gledao za njim dok se bučno penjao škripavim drvenim

stepenicama. Napustio je dnevnu sobu, sišao na donji nivo i prešaou kuhinju. I tu je bilo pospremljeno i čisto. Primetio je veliku vazu scvećem u prozoru, visoku radnu površinu od grubog drveta usredkuhinje... i tamnozelena vrata koja su vodila u mali špajz. Imala suboju za koju čak nije znao ni da postoji. Kao da u stvari nije ni znao

da je dozvoljeno imati nešto tako lepo u kuhinji. Onaj ko se na tousudi i shvata takvo uređenje shvata i nešto drugo. Sva Lašova čulasu se pokrenula, hiljade misli i osećanja zastrujaše kroz njega. LašVinge mnogo toga nije znao o životu. Sada je to shvatio. A želeo jeda zna. Želeo je da mu ona koja ovde živi to ispriča...Popeo se stepenicama, trudeći se da mu što manje škripe pod

nogama. Andeš je sedeo zguren kraj noćnog stočića u njenojspavaćoj sobi. Laš se oslonio o dovratak.„Možemo li da idemo?”, prošaputao je Laš.„Jesi li oduvek tako naporan?”Andeš je prekontrolisao svoj rad, ustao i odgurnuo Laša ramenom

na izlasku sobe, pa je nestao niz stepenice preterano teškimkoracima.Laš je ostao na vratima i gledao u spavaću sobu. Veliki bračni

krevet, namešten i zastrt prekrivačem. Na noćnom stočiću gde jeAndeš upravo pričvrstio mikrofon stajala je lepa gvozdena lampa. Napodu je bio itison, zidovi su imali svetlu boju, nekoliko slika, većina utamnim ramovima. Mešoviti motivi, veliki usamljeni leptir, žensko licenacrtano ugljenom na svetlosmeđem papiru, jedna slika bez okvira,samo duboka tamnozelena koja je izazivala asocijacije na nešto štone postoji. Zatim jedno ulje na platnu koje je prikazivalo veliko i živodrvo. Sve se uklapalo. Laš je pokušao da shvati.U dnu spavaće sobe u jednom uglu videla su se niska dvostruka

vrata boje slonovače. Zakoračio je u sobu i spustio nogu na mekitepih, prišao i dodirnuo vrata, pustio da mu ruka lagano klizi ponjima. Unutra se nalazila prostrana garderoba, gotovo nalik naposebnu sobu. Zakoračio je unutra i pronašao prekidač. Toplo svetloobasjalo je prostor.Bluze i ostala odeća visili su u nizu na drvenim vešalicama. Ispod

odeće nalazile su se fioke, nove fioke od hrastovine. Otvorio je jednu– nakit i satovi. Otvorio je onu ispod nje, složene marame i jošnakita. Sagnuo se, treća je sadržala rublje, gaćice i grudnjake. Brzoju je zatvorio, ali ju je odmah zatim ponovo otvorio, pogledaounutrašnjost fioke i dobio osećaj da je već odavno pre toga prekršiosva svoja moralna pravila, pa bi mirne duše mogao i da nastavi stim.

Laš je zavukao ruku i opipao rublje. Bilo je svileno... meko, nijemogao prestati da ga dodiruje, prelazi preko njega prstima;odjednom se uzbudio i nabreknuo. Želeo je da ponese jedan komad– da ga drži u džepu i da može da ga opipa kada dobije želju.Prenuli su ga zvuci s donjeg nivoa. Zatvorio je fioku i izašao izgarderobe i sobe.Napolju je nekoliko puta duboko udahnuo. Uputio se ka Albertovoj

sobi, odškrinuo vrata prstima, zavirio unutra. Bila je to dečačka sobauređena kao da taj dečak ne zna je li odrastao ili je još uvek dete.Slika za odrasle, zatim crno-žuta zastavica s natpisom Mi smosvuda. Električna gitara sa samo tri žice naslonjena na radni sto,prazna kesica od bombona na podu. Namešten krevet koji u stvari inije bio namešten, ali prostirka je u svakom slučaju bila zategnuta.Ispod kreveta je video stari teleskop bez postolja. Sagnuo se niže, ijoš dublje ugledao knjige i crnu futrolu od gitare.Laš je škljocnuo nekoliko slika, pogledao na ručni sat, vreme je

uprkos svemu prolazilo brže nego što je mislio. Napustio je sobu iuputio se ka stepeništu. Kada je prolazio pored Sofine sobe,prepustio se impulsu. Ponovo se našao u spavaćoj sobi, otvoriogarderobu, otvorio treću fioku, uzeo par gaćica i strpao ih u džep.Zatvorio je fioku, zatvorio garderobu, ponovo izašao.Andeš je sedeo za kompjuterom u nečemu što je ličilo na radnu

sobu.„Vreme nam ističe”, rekao je Laš stojeći na vratima.„Umukni”, rekao je Andeš gledajući u ekran.Andeš je nastavio na kuca po tastaturi.„Andeše!”Andeš je podigao pogled.„Rekao sam ti da umukneš! Razgledaj okolo, radi šta god hoćeš,

jebiga, samo odlazi odavde.”Vratio se kucanju po tastaturi. Laš je hteo da kaže još nešto, ali se

predomislio i otišao.Još jednom je obišao kuću, ušao u kuhinju, pregledao pod da vidi

da nisu nešto zaboravili. Izgledalo je da je sve u redu; vratio se dovrata od terase kroz koja su ušli. Disao je plitko, knedla mu je bila ugrlu, čelo mu se znojilo. Andeš se pojavio iz radne sobe.„Idem samo u klonju, pa bežimo.”

„Molim te nemoj”, tiho je zavapio Laš.Andeš se osmehnuo Lašovoj nervozi, uzeo novine koje su ležale na

stočiću i krupnim koracima otišao ka toaletu. Andeš se nije žurio, izviždukao je neku pesmicu.Laš se sakrio u hodnik kraj kuhinje. Tu ga niko nije mogao videti

spolja. Stajao je uz jakne i kapute koji su viših u nizu, duboko disao,oslonio čelo o zid, sklopio oči i pokušao da se smiri. Udisaji su mudospevali samo do polovine pluća. Disao je kroz nos, ali je ishod bioisti – izdisao je samo do pola. Bio je napet kao struna. Puls mu jeodjekivao u ušima, zavijalo mu je u stomaku, šake su mu bilehladne, usta suva... Spolja se začuo neki zvuk, koraci na ulaznomstepeništu... Ključ u vratima. Laš se okrenuo, pogledao vrata iokamenio tu gde je stajao. Ništa u njegovom telu nije nagoveštavaloda će reagovati i pobeći odatle. Samo je stajao tu, nepokretan,preplašen poput malog deteta, nesposoban da deluje, obuzet takoparališućom panikom da je pomislio da će umreti od samih osećanjakoja su tutnjala u njemu.Brava je škljocnula, kvaka se spustila, vrata otvorila. Laš je

zažmurio, vrata su se zatvorila, on otvori oči. Pred njim je stajalanepoznata oniža žena šezdesetih godina; spustila je torbu na pod ipočela da raskopčava kaput. Iskosa ju je posmatrao, ona je susrelanjegov pogled i trgla se, spustila ruku na grudi, nešto promrmljala nanekom istočnoevropskom jeziku i njen strah se pretvorio u nekuvrstu smirenosti. Nasmejala se i na švedskom rekla da nije znala daće nekog biti kod kuće.Pružila je ruku i predstavila se kao Dorota. Laš je u svom

vakuumom ispunjenom univezumu zbunjenosti uspeo da prihvatinjenu ruku.„Laš.”Iza sebe je čuo prigušen smeh i okrenuo se. Andeš se smejao s

rukom preko lica.„Pa ti si oborio sve rekorde!”Dorota je sa slabim osmehom nesigurno posmatrala dva čoveka,

iznenada nemajući pouzdanu predstavu ko su oni uopšte.Andešov smeh je iščezao podjednako brzo. Prišao joj je, zgrabio je

za ruku i podigao joj torbu s poda, uvukao je u kuhinju i posadio nastolicu. Okrenuo se i pogledao Laša.

„Šta ćemo sada?”Dorota je bila uplašena.„Hajde, idemo”, rekao je.Andeš je pogledao Laša s prezirom u pogledu.„Dobra ideja. Idemo.”Andeš se okrenuo ka Doroti.„Ko si ti?”Gledala je čas jednog, čas drugog.„Ja ovde čistim.”„Ti ovde čistiš?”Dorota je klimnula glavom. Bacio joj je tašnu u krilo.„Daj mi svoj novčanik.”Dorota je gledala Andeša kao da nije čula šta joj je upravo rekao, a

zatim je počela nervozno da prekopava tašnu dok nije pronašlanovčanik. Andeš ga je uzeo, izvadio ličnu kartu i pogledao je.„Gde stanuješ?”„U Spongi”, odgovorila je šapatom. Nije imala više pljuvačke u

ustima.Laš je posmatrao ženu, odjednom je osetio silno sažaljenje prema

njoj. Andeš je ubacio Dorotinu ličnu kartu u džep.„Ovo ćemo mi zadržati, a ti nas nikada nisi videla.”Dorota je gledala u pod.Andeš se sagnuo ka njoj.„Razumeš li šta ti govorim?”Klimnula je glavom.Andeš se okrenuo ka Lašu s nečim mračnim u pogledu i krenuo ka

vratima terase. Laš je ostao tu nekoliko trenutaka, posmatrajući ženukoja je tamo sedela i zurila u pod.Andeš je hodao ka automobilu, a Laš je potrčao kako bi ga stigao.Ćutke su sedeli dok je Laš vozio ka izlazu iz naselja; pridržavao se

ograničenja brzine. Iznenada, Andeš je zgrabio Laša za okovratnik isnažno ga pljesnuo dlanom preko lica. Laš je naglo zakočio ipokušao da se zaštiti. Andeš je nastavio da ga udara.„Jebeni idiote... Jesi li potpuno nesposoban?”Andeš je urlao dok je izgovarao reči. Onda je iznenada ućutao,

zavalio se u sedište i uzdahom dao oduška svom besu.

Laš je poguren zurio ispred sebe, ne znajući da li će sezlostavljanje nastaviti. Uvo ga je peklo, a noge su mu bile kao odželea.„Šta bi radio da nisam bio s tobom? Predao se, sve priznao?

Predstavio si se pravim imenom... Zar uopšte ne shvataš šta miradimo?”Laš nije odgovarao.„Jebeni idiote”, promrmljao je Andeš za sebe.Laš nije bio u stanju da odluči šta treba da radi. Andeš ga je gledao

i pokazao kroz vetrobransko staklo.„Pa vozi!”Tišina u automobilu bila je sve do grada neprekinuta, Andeš je

razmišljao, Laš patio.„Ništa nećemo reći Gunili o ovome. Sve je dobro prošlo, mikrofoni

su na mestu. Kada budeš ponovo otišao tamo, moraš da proveriš dali sve funkcioniše. Ako nešto nije u redu, sledeći put idem ja sam, alini reči o spremačici.”Andeš je izašao kod Istočne stanice, a na podu je ostavio torbu u

kojoj se nalazio prijemnik za prisluškivanje. Pokazao je na njega.„Odmah ga isprobaj.” Zatim je zalupio vrata automobila i nestao u

mnoštvu ljudi.Laš je ostao da sedi. Čitavo telo su mu ispunjavali strah i

neprijatnost. Nije se usuđivao da se u mislima vrati na ono što seupravo dogodilo, već se umesto toga u njemu javio bes. Mrzeo jeAndeša Aska više nego ikog u svom životu.

*Nepoznatog čoveka koji je govorio švedski nigde nije bilo. Jens je

sedeo i osluškivao sa svog mesta u trupu broda i šarao pogledomtamo-amo, sve vreme držeći automat na gotovs. Zvuk koji jeposlednji čuo stigao je iz daljeg, otvorenog dela tovarnog prostora.Izuzev toga vladala je tišina. Mora da su radnici u pristaništu ičlanovi vijetnamske posade pobegli čim su odjeknuli prvi pucnji.Činilo se kao da je otad prošla čitava večnost, ali u stvarnosti jeproteklo samo nekoliko minuta. Dugih, žilavih, rastegljivih jebenihminuta. Mrzeo je minute. Sranja su se uvek dešavala u minutima.Vratio mu se njegov slušni delirijum. Čuo je zuke nečega što mu se

približava, zvuke kratkog šapata, zvuk koraka, dašak vetra...

Ponovo ga je ispunio iznenadan i silovit osećaj da mora da bežiodatle, osećanje panike koje je mogao da prepozna jedino iz svogdetinjstva – osećaj begunca.Raspravljao je sam sa sobom da li da ostane sakriven ili da se bori.

Tada je začuo pokret, neka prilika se brzo kretala nešto dalje napred.Jens je nagonski oslonio bizona o rame i ispalio pojedinačne hice upravcu senke. Zatim je stao u zaklon. Pitanje koje je maločaspostavio sebi dobilo je odgovor, boriće se. Sada nije bilo povratka.Jens je iščekivao, nije bilo nikakvih zvukova osim njegovog pulsa kojije snažno udarao. Bio je prinuđen da promeni mesto, ali jedva jeuspeo i da ustane. Oružje je zvučalo kao motorna testera kada jeispalilo svoju municiju na Jensa. Bacio se na zemlju. Zrna supraštala svuda oko njega, zvuk je bio zaglušujući, a onda je uslediotrenutak potpune tišine. Čuo je punjenje oružja nešto dalje. Jens jeustao i bacio se preko sanduka krećući se napred, u potrazi za onimko je pucao na njega... Tamo dalje, neki pokret. Video je polovinutela iza gomile sanduka. Video je kako se prema njemu dižeautomat, istovetan kao njegov. Ali Jens je bio brži i ispalio je rafal načoveka koji je uzmakao iza sanduka. Jens je krenuo dalje. Čovek sebrzo ponovo pojavio, Jens je sada bio desetak metara od njega ipripucao je, pogodio čoveka u rame, on se zateturao, ali je ipakuspeo da podigne oružje na Jensa, koji se sad nalazio nasredčistine, bez ikakvog zaklona.Dva oružja jedno protiv drugog. Tada se vreme zaustavilo, kao da

je neko zadržao veliku kazaljku sekundaru koja je upravljalakretanjem univerzuma. Jens je ugledao čovekove prazne oči, videocev uperenu ka sebi. Hoće li sada umreti? Nije mogao da se pomiri stim. Nije bilo slika iz detinjstva, nije bilo majke, koja mu se smeši usvetlu stvaranja. Samo tamno i prazno osećanje besmisla predcelom ovom situacijom. Zar će ga ta ružna spodoba ubiti?Takve su mu misli prolazile kroz glavu u dugim trenucima dok se

spuštao na kolena s kundakom na ramenu i Rusom na nišanu.Jens je opalio, Rus je učinio isto.Mora da su im se meci mimoišli u vazduhu na pola puta između

njih. Čuo je zviždav zvuk kada su mu udarili u levu stranu, i gorućibol kada ga je jedan pogodio u nadlakticu.

Tri metka koja je on otposlao, međutim, bila su dobro naciljana iistovremeno su pogodila grudi i grlo Rusa. Vratna arterija jeprobušena, krv šiknu, čovek se srušio i već u padu omlitavio, ispustiooružje i udario u sanduk za pakovanje. Bio je mrtav pre nego što jedodirnuo pod.Jens je blenuo, začuo korake iza sebe i okrenuo se s podignutim

oružjem. Čovek koji je govorio švedski držao je pištolj uperen Jensuu čelo. Jensov bizon je imao čoveka na nišanu.„Spusti oružje... Neću te povrediti”, rekao je mirno.„Spusti ti oružje”, odgovorio je Jens, potpuno ravnodušan zbog

svega onog adrenalina koji mu je strujao telom.Čovek je oklevao, pa spustio oružje. Jens je učinio isto.„Jesi li povređen?”, upitao je ovaj gledajući Jensovo rame.Jens je pogledao, opipao ranu, izgledala je površinski. Odmahnuo

je glavom.„Dođi! Ostavi ga da leži tu.”Jens je pogledao čoveka kom je upravo oduzeo život. Misli o

sudbini, zahvalnosti, strahu, krivici i gađenju kovitlale su mu se poglavi, ne pronalazeći mesto.„Dođi!”, ponovio je čovek koji je govorio švedski. Jens je krenuo za

njim.Primetio je da čovek ima mikrofon pričvršćen uz obraz i slušalicu u

levom uhu. Govorio je odsečno i tiho, pa se iznenada zaustavio.„Sačekaćemo”, prošaputao je.Nigde nije bilo nikakvog pokreta, nikakvog zvuka, samo iščekivanje.

Jens ga je posmatrao: bio je smiren, očigledno je navikao na ovakvestvari.„Zovem se Aron”, rekao je.Jens nije odgovorio.Čovek je stavio prst na slušalicu, a zatim ustao.„Sad je gotovo, možemo gore.”Na sredini palube klečao je Mihail s rukama iza glave, a iza njega je

stajao Lešek sa automatom HK G-36 opremljenim nišanom urukama.Aron je mahnuo Jensu da krene za njim. Prošli su pored Mihaila i

popeli se stepenicama do komandnog mosta i ušli u kabinu, gde sunaišli na ubijenog kormilara, koji je ležao u lokvi krvi. Kapetan je

sedeo skriven ispod stola, prebledeo i u šoku; u ruci je držao velikifrancuski ključ. Ustao je, pogledao mrtvog kormilara, a zatim baciopogled kroz prozor. Video je Mihaila kako kleči na palubi i nešto muje blesnulo u očima. Kapetan se očešao o Jensa i Arona kada jejurnuo iz kabine, spustio se stepenicama i sišao na palubu. Mihailnije stigao da se zaštiti, kapetan ga je raspalio ključem po glavi takoda se ovaj prevrnuo. Gledao je krupnog Rusa koji je pokušao da sezaštiti dok ga je kapetan više puta udario ključem po rukama inogama, istovremeno ga proklinjući na svom jeziku. Jens i Aron supratili zlostavljanje s komandnog mosta.„Šta radiš na ovom brodu?”, upitao je Aron.Mihail se dole na palubi skupio u loptu.„Prevezao sam se njime iz Paragvaja.”„Šta si tamo radio?„Sve živo.”„Čime se baviš?”Jens je skrenuo pogled sa zlostavljanja.„Logistikom”, odgovorio je.„Da li nešto prevoziš ovim brodom?”„Kako to misliš?”„Tako, lepo te pitam.”Kapetan je neumorno radio ključem.„Mislim da je sada dovoljno”, rekao je Jens, pokazujući prstom dole

na palubu.Aron kao da u prvi mah nije razumeo, zatim je kratko zviznuo i dao

znak Lešeku, koji se umešao i sprečio kapetana da nastavi saiživljavanjem. Kapetan je pljunuo krvavog Mihaila, koji je ležao naizgled mrtav na palubi. Uputio se nazad ka komandnom mostu.U tom kratkom trenutku kao da su se svi opustili. Lešeku je pažnja

popustila, Aron je upravo hteo da Jensu ponovi isto pitanje odmaločas. Mihail je iskoristio priliku i sa iskonskom snagom sepodigao na noge. Sve se odigralo veoma brzo; s telom punimpolomljenih kostiju pretrčao je kratko rastojanje preko palube doograde i skočio, uspevši da se prebaci preko. U istom trenutku Lešekje ispalio rafal iz svog automata. Mihail je iščezao. Jens je čuo kakodole udara u vodu.

Aron i Lešek su se užurbali. Pojurili su napred, zauzeli položaj krajograde, krenuli svaki na svoju stranu, pretraživali vodu pogledom,međusobno razgovarajući. Povremeno bi ispalili poneki rafal koji birascepio površinu vode. Traganje je potrajalo deset minuta, potomsu uvideli uzaludnost daljeg pretraživanja. Čovek se sigurno udavio.Bilo zbog povreda koje je zadobio pošto je prebijen, bilo zbog togašto ga je pogodio neki metak iz njihovog oružja.Dizel motori su nestrpljivo brujali ispod palube. Brod je i dalje bio u

pristaništu, a svi su želeli da nestanu odatle. Došlo je do pucnjave,ljudi su pobegli odatle, i policija je verovatno na putu. Roterdam jejedna od najvećih luka na svetu. Ako se samo pomere odatle, moćiće da se sakriju među drugim brodovima u kanalima.Zajedničkim snagama su otkačili velike konopce koji su držali brod

u pristaništu i požurili nazad na palubu. Kada se brod udaljio od keja,rampa je pala u more.

*Laš je otišao kući; u kuhinji je u jednom ormančiću pronašao dve

flaše crnog vina. Jednu je odmah ispio, pa otvorio i drugu i sasuo usebe još dve čaše. Osetio se pripito, a lice mu je bilo zajapureno.Zavirio je u sebe, i osetio sažaljenje prema čistačici i sebi samom;zapitao se šta sad da radi. Alkohol ga je ubacio u drugu brzinu izaštitio ga od toga da osudi sebe.Sunce je pržilo u prozore i u stanu je nastala nesnosna vrućina.Skinuo je džemper i popio još vina. Ušao je u dnevnu sobu, bacio

džemper na pod i napunio čašu starim konjakom koji je stajao napolici za knjige, ukus mu je bio sranje, primorao je sebe da progutanekoliko velikih gutljaja, i borio se da zadrži piće u sebi. Sklupčao sena sofi i zurio u prazno.Nakon četvrt sata došlo je do preobražaja Laša Vingea. Osetio je

gorčinu, a u sebi se kiselo osmehivao kada bi pomislio na sve oneidiote kojima je godinama bio okružen. Njegovi otac i majka, prijateljiiz detinjstva, svi s kojima je radio, svi koje je upoznao... Andeš Ask.Proklinjao je sve njih, slabe duhom i infantilne, ali on je drugačiji odnjih... Otprilike tako su informacije kružile po njegovom natopljenommozgu. Zbog toga nije naročito često pio, izgubio bi kontrolu i postaoprivremeno umobolan. Tako je bilo još otkako se prvi put napio, ali

sada se nije bavio razmišljanjima o tome. Bio je u potpunosti zauzetorganizovanjem tame koju je čuvao u sebi.Jedan sat kasnije Sara je stigla kući. Ravnodušno ga je posmatrala.„Jesi li bolestan?”Ništa nije odgovorio. Ušla je u kuhinju, pa se ubrzo ponovo pojavila

u sobi.„Jesi li pio vino?”Glas je zvučao optužujuće. Laš je nastavio da leži, i grli svoje

razgolićeno telo.„Jesi li pijan?”Ništa nije odgovorio.„Šta ti je, Laše?”Ustao je, podigao džemper bačen na pod i obukao se.„Šta te briga”, odvratio je, izašao u predsoblje, obuo cipele i izašao

iz stana.U obližnjem baru naručio je votku-tonik, i upustio se u raspravu s

nekim pijanim penzionerom o tome kako je Švedska suviše blagakada treba da nekog strpa u zatvor. Laš je pao u vatru i započeozbrkano obrazlaganje o tome kada je potrebno zbrinjavanje, a kadakazna. Ubrzo se izgubio. Sami po sebi jasni argumenti nisu mupadali na pamet kao inače. Pijani penzioner i šanker prsnuli su usmeh zbog Lašove nesposobnosti.Bar se zatvorio i Laš je tumarao po gradu usred noći. Jedva se

držeći na nogama, ispišao se po parking-satu. Cerekao se beznekog posebnog razloga, pravio je grozne grimase i pokazivaosrednji prst automobilima i ljudima s kojima se mimoilazio. Onda muse smračilo pred očima.Probudio se u jednom ulazu u Ulici Volmara Ikskula u pola pet

ujutru, kada je raznosač novina prešao preko njega. Polako seodgegao kući s rukama u džepovima pantalona, istovremeno pijan imamuran. Kod kuće je u ogledalu u predsoblju primetio posekotinuna čelu i jezivo prazan pogled. Poput klade se svalio kraj Sare, a onaje na to ustala iz kreveta, ponela pokrivač sa sobom i zarežala kakosmrdi na alkohol.Laša je tri sata kasnije probudilo jutarnje sunce na licu. Sara je već

otišla, njena strana kreveta je kao i obično bila nenameštena, to mu

je išlo na živce. Navukao je pokrivač preko glave i pokušao daponovo zaspi, ali su mu neki mravi gmizali kroz glavu.Drhtavih ruku je ispio jutarnju kafu, pokušao da se pribere i priseti

se ko je u stvari. Nije pronašao ništa, samo prazninu, sve je iščezlo.*

„Ipak moraš da mi pomogneš.”Sofi je ovo doviknula u pravcu gornjeg sprata, brišući ruke o

kuhinjsku krpu.„Dolazim!”, doviknuo joj je on nervozno.Pogledala je krpu i zaključila da je prestara da je ponovo kači na

zid, pa ju je bacila u đubre.Albert se spustio stepenicama dok je stavljala aluminijumsku foliju

preko krompira zapečenog u rerni koji se još pušio. Pokazala je nakutiju za pakovanje poklona koja je stajala na stolu. Kraj nje su ležaliukrasni papir, selotejp i žuta traka za pakovanje. Albert je seo ipočeo da seče papir.Prenela je vatrostalnu posudu od rerne do radne površine, a kada

joj je toplota probila kroz rukavice, ispustila je posudu na centimetariznad površine.Albert je merio papir pomoću kutije.„Za koga je poklon?”„Za Toma.”„Kojim povodom?”„Rođendan mu je.”Počeo je lepo da savija papir, ali ga je ružno prilepio selotejpom. To

ju je iznerviralo, pa se umešala i ispravila stvar... i pokajala se.Prevezli su se onih kilometar-dva do kuće u kojoj je odrasla. Guste i

zelene krošnje drveća ostavljale su raskošan utisak. Kuća je bilaušuškana između hrastova, breza i jabuka. Večernje sunce je svemudavalo zlatast odsjaj, i to joj se dopadalo.Dok su se uzbrdicom penjali ka kući, Ret im je potrčao u susret. Ret

je bio omaleni beli pas, niko nije znao koje je rase, jednostavno jebio beo i mali, lajao je na sve što se micalo, a ponekad bi nekog iujeo.„Pregazi ga”, rekao je Albert tiho.Nijedno od njih nije volelo psa.„Da li bi ti bilo žao kada bi Ret uginuo?”, nastavio je.

Sofi se osmehnula bez odgovora.„Da li bi?”, upitao je ponovo.Odrično je odmahnula glavom, a Albert joj se osmehnuo s

razumevanjem.Tom je pripremao piće u dnevnoj sobi – Sinatra je pevao, a Žobim

ga pratio.„Zdravo, Tome.”Sa ustima punim maslina mahnuo je Sofi da sačeka, ali se ona nije

obazirala. Ivona im je došla u susret. Cmoknula je Alberta u čelo,stegla Sofi podlakticu i nastavila dalje. Kao i obično, na nogama jeimala nove bele patike. Ivona se kretala kao da je i u sedamdesetojgodini i dalje smatrala sebe izuzetno privlačnom ženom.Na ćilimu pred televizorom sedeo je Džejnin dečko Hesus iz

Argentine i nešto gledao bez tona.„Zdravo, Hesuse.”Izgovorila je njegovo ime pažljivo ga naglašavajući. On je rekao

Sofi običnim tonom i nastavio da gleda televiziju u sklupčanompoložaju.Hesus je bio drugačiji. Nije znala na koji način, ali bi se, svaki put

kada je donosila zaključak o njegovom načinu življenja i pokušavalada pogodi uzrok njegovog prilično neobičnog stila, ispostavilo da nijeu pravu. Džejn je s njim bila srećna na način koji Sofi nije shvatala,ali im je zavidela. Puštali su jedno drugo na miru, a kada bi im sepogledi susreli, osmehnuli bi se jedno drugom. Svejedno jesu li sesreli nakon Hesusovog tromesečnog boravka u Buenos Ajresu, ili suse sreli u kuhinji pošto bi ona završila neki telefonski razgovor.Osmesi su uvek bili isti, tako široki da su oboje izgledali kao da samošto nisu prsli u smeh.Sofi je ušla u kuhinju. Džejn je sedela za kuhinjskim stolom i

pokušavala da na dasci isecka povrće. Bila je nesposobna zaspremanje hrane. Sofi je smestila u rernu zapečeni krompir koji jedonela, cmoknula sestru u kosu i sela pored nje. Posmatrala je kakoDžejn s velikom mukom secka krastavac na sitne kockice. Sve subile različitih oblika i veličina. Džejn je prigušila bes i gurnula daskupred stariju sestru, koja je nastavila posao.„Gde ste bili?”, upitala je Sofi.

Nedeljnim ručkovima su obično prisustvovali samo Sofi sa Albertomi mama Ivona i Tom. Džejn i Hesus bi došli kad stignu, u njihovimposetama nije bilo rutine, već bi samo sve obradovali kada seiznenada pojave.„Nigde naročito, tu i tamo”, odgovorila je i zavrtela glavom. „Ne

znam ni sama.”Džejn je oslonila obraz na ruku, upola ležući preko stola i

oslanjajući se laktom. Obično je tako sedela. Izgleda da je taj položajna nju delovao umirujuće. Posmatrala je Sofi kako seče povrće nadasci.„Pogledaj me”, rekla je.Sofi se okrenula ka Džejn.„Jesi li nešto uradila?”„Kako to misliš?”„Sa svojim izgledom?”Sofi je odmahnula glavom.„Ne, na šta misliš?”Džejn ju je usredsređeno posmatrala.„Izgledaš mi nekako... lakše, veselije.”Sofi je slegnula ramenima.„Je ti se nešto posebno dogodilo?”, upitala je Džejn.„Ne znam.”„Viđaš se s nekim?”Sofi je odmahnula glavom. Džejn nije skretala pogled s nje.„Sofi?” ,prošaputala je.„Da, možda.”„Možda?”Sofi je pogledala Džejn u oči.„Pa, ko je on?”„Jedan pacijent... Jedan bivši pacijent”, rekla je Sofi tiho. „Ali ne

viđamo se na taj način.”„Pa kako se to viđate?”Sofi se blago osmehnula.„Ne znam...”Izručila je sve povrće u veliku činiju. Izgledalo je neuredno i

poželela je da ga lepše poređa, ali se zaustavila. Nije joj se dopadalo

da u majčinoj kući izigrava vrednu devojčicu. Džejn je i dalje sedelau istoj pozi i pratila Sofin rad. Odjednom se nečeg setila i poskočila.„O bože, pa bili smo u Buenos Ajresu! Ne znam šta je to sa mnom.

Potpuno sam smetena. Bili smo u poseti Hesusovoj rodbini. Vratilismo se u... četvrtak.”Nije bila sigurna u tačan dan u nedelji, ali je odlučila da će ovaj

poslužiti. Džejn je kao osoba bila nestalna. Na prvi pogled čovek bije lako mogao optužiti da igra nekakvu igru, ali to nije bio slučaj. Bilaje haotična, a ponekad i preterano vesela. To je plašilo mnoge unjenom okruženju, i ti uplašeni ljudi bi je osuđivali kao izveštačenu.Oni neustrašivi su je voleli, onako kako to neustrašivi obično čine.Seli su za sto, Ivona i Tom na suprotnim krajevima, a ostali između

njih. Ivona je kao i obično lepo postavila sto, to je dobro radila, i to jebila jedna od njenih značajnijih veština. Ručak je tekao kao i obično:svi su ćaskali, smejali se i usredsređeno ćutali, pa su osećanja bilapod kontrolom i nikakva stara nepravda ili nesporazum nisu mogliodnekud da iskrsnu.Posle ručka su Sofi i Džejn sele u naslonjače na verandi. Hesus je

iščezao u biblioteci, gde se udubio u neku knjigu na engleskom.Albert je sedeo na gornjem spratu i s Tomom igrao karte uz zvukeGoldberg varijacija koje bi Tom pustio na starom isluženomgramofonu čim bi mu se za to pružila prilika.Sestre su se malo-pomalo napile sedeći u pletenim stolicama pod

infracrvenom grejalicom i pričale do sitnih sati. U početku im seIvona prikradala, praveći se da se bavi nečim s druge strane vrataod verande. Nekoliko puta su je hvatale na delu, a ona odbijala daprizna da ih prisluškuje – a lagala je loše. Na kraju je Tom sišao sasprata i rekao joj da ih ostavi na miru.Ivona je bila pomalo neurotična većim delom Sofinog odrastanja.

Histerija je narasla poput lavine posle Jeorjeve smrti. Iz uveknasmejane domaćice pretvorila se u egoistu lišenu iluzija, a u tompadu je mnogo toga povukla sa sobom. Sofi i Džejn su žalile zaocem, ali je Ivonina žalost sve natkriljavala. Raspoloženje joj sestalno menjalo, umela je da bude ljuta i depresivna, a zatim biiznenada zahtevala razumevanje i previše ljubavi od svojih ćerki.Džejn i Sofi nisu znale kako bi trebalo da se ponašaju, njihov odnosprema majci postao je iščašen, i zasnivao se na nekoj mutnoj

predstavi o međusobnoj brizi i saosećanju. Zbog toga se i odnosizmeđu Džejn i Sofi pogoršao. Ivonino nezdravo ponašanje stvoriloje barijeru između sestara. Retko su delile radost i smeh jedna sdrugom, i uglavnom su same životarile u svojim sobama i takmičilese za majčinu pažnju.A onda se u njihovim životima pojavio Tom. Preselile su se u

njegovu kuću nekoliko blokova dalje. Bila je to poveća vila s velikimprozorima, visokim slikama na prostranim zidovima. S debelim belimperjanim jorganima u velikim krevetima od trešnjevog drveta. Tom ihje vozio u školu u svom zelenom jaguaru sa svetlosmeđim kožnimsedištima koja su blago mirisala na duvanski dim i muški parfem.Mama Ivona bi preko dana ostajala kod kuće i slikala slike lišenetalenta. S vremenom se izmenila, iščupala se iz žalosti i ponovopočela da liči na majku, ali je i dalje usredsređeno čuvala svoju ulogužrtve koja joj se toliko svidela.Godinama kasnije, kada je Sofi odrasla, a Ivona ušla u treće doba,

Sofi ju je ponovo zavolela. Tako nešto nije osećala dugo pre toga.Ivona je umela da bude u isto vreme mudra, čovečna i prijatna –tada bi se Sofi osećala kao da je poznaje. Ali prečesto se ponašalakao da ona stara i neraščišćena strana njene ličnosti želi da se vrati– a ta strana je bila puna histerije, razdražljivosti i nezdraveradoznalosti, straha od odbačenosti, straha da će izgubiti nekunevidljivu i nedokučivu kontrolu. Nekoliko nedelja ranije došla je kodSofi, popila šolju čaja i pitala je kako je. Pitanje je došlo niotkuda iuhvatilo je na prepad. Sofi je po staroj navici odgovorila da je sve uredu, ali na majci je videla da je pitanje postavila iskreno. Ustala jeda razmisli o njemu, a zatim je ne shvatajući zašto briznula u plač.Ivona ju je zagrlila. Osećaj je bio istovremeno lep i pogrešan, alidozvolila je sebi da ostane tu, blizu majke, plačući zbog nečeg što neshvata. Možda je to samo u njoj popustila nekakva napetost, moždaje majka Ivona shvatila nešto što samo majka može da shvati. Sofi jeposle osetila olakšanje. Više nisu pričale o tome.Infracrvena grejalica na verandi i vino u njihovim telima zagrevali su

ih s dve strane i stvorili prijatnu koncentrisanu toplotu u sredini.Delile su paklu cigareta koju su pronašle u zamrzivaču. Ivona je uvektu čuvala cigarete za goste, a sestre su ih uvek odatle krale.Popušile su celu paklu i poručile taksi koji je stigao s novom paklom i

dve kesice slanih bombona. Tom se pojavio u pižami i jadikovaozbog toga što su mu popile flašu vina koju je čuvao silne godine.Prsnule su u smeh boreći se za dah. Zatim su se raznežile kada suse prisetile kako su provodile leta kada su bile male, mirisa pečenoghleba i čaja u kuhinji vikendice, dana provedenih na plaži i bakinihljubaznih pitanja koja je, kako se činilo, uvek postavljala kako bi imojačala samopouzdanje. Počele su da govore o ocu, a zatim jezavladala tišina. Uvek bi se to desilo kada bi pričale o njemu,zanemele bi i pitale se zbog čega je umro i napustio ih tako rano.Tata Jeorj je bio prijatan, lep i pouzdan, takvog ga se Sofi sećala.Obično bi se pitala da li bi bilo isto tako i da je ostao živ. Jeorj Lancje umro u nekom hotelu u Njujorku, srušio se mrtav pod tušem.Sećala se samo lepih stvari o njemu. Njegovog smeha, njegovih šalai pažnje koju im je ukazivao – njegove veličine, lakoće i svega onoglepog što je uvek videla u starijim muškarcima koji nikada nisudozvolili sebi da utonu u močvaru gorčine. Kao da je zračio voljomda se oseća dobro, kao da je to bio njegov dar svojoj supruzi, dvemaćerkama i Bogu. Mnogo joj je nedostajao i danas, a ponekad bi usamoći i razgovarala s njim.Alkohol i pozno doba počeli su da ih uzimaju pod svoje. Džejn je

otišla na spavanje u gostinsku sobu kraj svog Hesusa. Sofi jeušuškala Alberta u krevet za goste, poljubila ga u čelo i ostavila gada spava.Zamolila je taksistu da vozi zaobilaznim putem. Sedela je na

zadnjem sedištu, posmatrala vile koje su promicale kraj nje i uživalau tome što je pijana i sama. Sviđao joj se kraj gde je odrasla,poznavala je većinu kuća pored kojih su prolazili, znala je ko je tamostanovao, a ko i dalje stanuje. Bilo je to njeno mesto, njenobezbedno mesto. Ali posmatrala je svet koji je promicao kraj nje krozprozor taksija i sa izvesnom melanholijom. Izgledao je istovetno, alije vreme s kojim ga je povezivala odavno prošlo. Sada je biloprisutno nešto drugo, nešto sa čime nije osećala povezanost.Džejn joj je na verandi ispričala da su ona i Hesus sreli Jensa Vala

u Buenos Ajresu. Iznenadila se kada je pomenuto njegovo ime, nijerazmišljala o njemu čitavu večnost. Jens Val... Upoznali su se naostrvima u okolini Stokholma na jednom letnjem raspustu ugimnaziji, i nisu puštali jedno drugo sve dok nisu bili prinuđeni da se

razdvoje. Sećala se kako se tada osećala kao raspolućena. Na krajuraspusta se odvezla do njega. Stanovao je na ostrvu Ekere, roditeljisu mu nekud otputovali, i Jens je imao celu kuću samo za sebe.Najčešće je ležala s glavom na njegovim plećima, po tome je

pamtila tu nedelju. Neprestano su pričali, kao da su se svihprethodnih godina štedeli. Ponekad bi se odvezli u kupovinu uvelikom sitroenu njegovih roditelja koji se ljuljuškao pri vožnji – uzglasnu muziku i bez vozačke dozvole, kao da su vežbali kako dabudu odrasli i slobodni... Držali su se za ruke dok su prali zube ukupatilu. Bože, zaboravila je sve to. Uprkos mladosti shvatila je daga voli znajući da će je to naposletku povrediti. Tako je i bilo. Sgodinama je počela da smatra kako se verovatno i on osećao istotako i pokazivao isti takav otpor kako bi izbegao kaznu ljubavi.Izašla je iz taksija i ušla u kuću ne želeći da opijenost prestane. Bilo

je isuviše dobro, isuviše vredno. Sišla je u podrum i uzela flašu vina,izvadila čep u kuhinji, napunila veliku čašu i sela za sto. Popila jenekoliko gutljaja, pronašla dve iskrivljene cigarete u pakli. Zapalila jejednu i pušila ne obazirući se na to da uključi ventilaciju ili otvoriprozor. Lepo pijanstvo iščezlo je s poslednjim ostatkom vina, veselemisli počele su da dobijaju tamniju nijansu, cigareta više nije imalalep ukus.Veče se završilo sa snažnim osećanjem da je poslednje što je

učinila bilo nepotrebno, pogrešno. Ponela ga je sa sobom u noć iprazne snove.Sledećeg jutra se probudila sa osećanjem krivice.

6Teretni brod se iz Roterdama uputio ka severu i polako plovio duž

holandske obale. More je bilo mirno, sunce je snažno sijalo kada bidobilo slobodan prostor iza velikih oblaka cirusa. Jens je ustao sasvog mesta u senci, prešao preko palube, puštajući da ga prirodniritam tela vodi napred, i čeličnim stepenicama se spustio u tovarniprostor.Pregledao je svoju robu u potpalublju; želeo je da radi i nešto drugo

osim da samo sedi i zuri sa slikom mrtvih ljudi pred očima. Iza njegasu se začuli koraci, pojavio se Aron, a Jens se nije potrudio dapokuša da sakrije sadržinu sanduka.Aron je bacio pogled na oružje, a zatim čučnuo kraj Jensa.„Prvo idemo malo na sever, a zatim na istok, prema Bremerhafenu.

Pre toga će nas kod Helgolanda sačekati jedan brodić, radipretovara. Na njemu će biti mesta i za tebe i tvoje stvari.”Jens je pogledao Arona.„Zašto?”, upitao je.„Da ne bi morao da istovaraš automatsko oružje u Bremerhafenu.

Carina će ti maznuti tovar.”„Nisi ti naivan.”„Niti...”Pogledali su jedan drugog.„Prihvati ponudu. Znaš kako ovo funkcioniše.”Da, znao je kako ovo funkcioniše, razumeo je pogodbu. Kada

prihvati uslugu, biće vezan za Arona. Jens je već video sve. Ovo jepredstavljalo prećutnu pretnju. Jens će biti vezan. Tako to ide.„A kuda ide brodić koji će nas noćas sačekati?”„Za Dansku”, odgovorio je Aron. „Pronaći ćemo neko mirno

mestašce na Jilandu i tamo pristati pod okriljem mraka.”„A onda?”„Možemo da ti nabavimo kola. I to je sve.”Jens je iskosa začkiljio ka Aronu, zatim skrenuo pogled i vratio se

svojim sanducima.Noć je stigla, brodski motori su bili ugašeni. Vladala je tišina, a brod

se ljuljuškao kroz mrak sa ugašenim svetlima.

Prethodnih časova u glavi je istražio sve mogućnosti. Da ostavioružje u Danskoj, da pokuša da ga prebaci u Nemačku. Pa čak i dapozove Ruse i kaže im da će morati sami da negde dođu po robu. Alina to ne bi pristali. Biće prinuđen da sve izvede onako kako jedogovoreno. Oružje mora stići u Poljsku. Naknadno će morati daodluči kako će se to dogoditi. Sada je bilo važno da ga ne uhvate preDanske. U najgorem slučaju, možda im je obalska straža već zapetama.Jens je uzeo mobilni telefon i primetio da je domet slab. Izabrao je

jedan broj iz imenika i sačekao da se čuje nekoliko signala. Ozariose kada se glas javio.„Bako! Ja sam, loše se čujem ali sam u Danskoj, da, na Jilandu...

poslom. Navratiću do tebe sutra ili prekosutra.Izvukao je svoja dva sanduka na palubu. Aron i Lešek su se

pojavili. Lešek je nosio automatski karabin o ramenu. Jedina razlikabila je u tome što je ovoga puta na oružje montirao hensoltov noćninišan.Lešek je prvi čuo brodić.„Dolazi”, rekao je i nestao gore na komandnom mostu, legao na

krov i kroz uveličavajući nišan pratio brodić koji im se približavao.More je bilo mirno, iz mraka se čuo rad motora, Jens je uspeo da

razazna poveću ribarsku barku koja im se približavala.Pristala je uz brod. Glas s barke je doviknuo Arona, a ovaj je

odgovorio nešto što Jens nije uspeo da razume. Čovek se popeo nabrod; bio je mulat, široko se osmehnuo Aronu i raširio ruke.„Arone, šta mi radimo ovde, na širokom moru?”Aron mu je uzvratio osmeh i pokazao na Jensa.„Ovaj čovek će donekle ići s tobom. Zajedno s nekoliko sanduka

koji mu pripadaju.”Čovek se okrenuo ka Jensu i nakratko ga odmerio.„Dobro došao, ja sam Tijeri.”Jens ga je pozdravio.„Šta je u tim tvojim sanducima?”, upitao je čovek.„Prevozi automatsko oružje”, rekao je Aron.Lešek im je prišao s puškom o ramenu i klimnuo glavom Tijeriju,

koji mu je uzvratio na isti način. Potom je Tijeri ispitivački pogledao

Jensa, kao da pokušava da proceni liči li na krijumčara oružja, pa seokrenuo ka Aronu.„Okej... Arone, imaš li ono što sam ti tražio?”Aron je uzeo nekakvu torbu, osmehnuo se i predao je Tijeriju, koji je

neko vreme zadrža u rukama i odmeri joj težinu pre nego što je seona palubu i otvorio rajsferšlus na njoj. Podigao je neki predmetumotan u somotsku tkaninu, pažljivo ga spustio i otvorio. Jens jegotovo mogao da čuje kako je čovek uzdahnuo od uzbuđenja kadase pred njim ukazala mala kamena statua. Jensu se učinilaneuglednom. Mala, siva, i bezoblična. Tijeri ju je podigao ka svetlulampe iznad sebe. S mnogo uživljavanja počeo je da priča o njenojstarosti, o tome da je u pitanju kulturno blago iz kraljevstva Inka, daje njenu vrednost nemoguće utvrditi, verovatno je neprocenjiva.„Hvala ti, Arone”, rekao je Tijeri.„Nemoj zahvaljivati meni, već don Ignasiju. On ti je nabavio.”Lešek i Aron su nestali u potpalublju.Tijeri je pogledom milovao statuu.„Hoćeš li je prodati?”, upitao je Jens.„Ne, ovo se ne može prodati. Ona je za mene, da je čuvam kod

kuće, da je gledam.”Okrenuo se Jensu.„Ali prodajem mnogo stvari sličnih ovoj, ako si zainteresovan.”Jens se osmehnuo i odmahnuo glavom.„Osim toga, predstavlja dobru protivtežu tvom oružju i ovom

kokainu koji treba da prevezemo na kopno. Ima u sebi dobre sile.Pomoći će nam.”Jens je dobio odgovor na pitanje šta Aron i Lešek rade na brodu.

*Laš je za novac koji mu je Gunila prebacila na račun kupio

folksvagen LT 35. Veliki beli kombi bez ikakvih znakova po kojima bise mogao prepoznati. Imao je pregradu između vozačkog sedišta ivelikog prostora pozadi, na zadnjim vratima je postojao samo jedanprozor, sa staklom koje je spolja izgledalo kao ogledalo.Automobil je bio parkiran sedamdeset metara od Sofine vile, na

omanjoj šljunčanoj stazi koja se protezala iznad naselja. Nabavio jejednu staru olinjalu fotelju koju je smestio u sredini tovarnogprostora. Tu je sedeo sa slušalicama priključenim na prijemnik koji je

opet bio priključen na aparat za snimanje zvuka, i u stereo-tehnicislušao kako porodica Brinkman obeduje. Iz svake izgovorene reči, izsvakog nagoveštaja Laš je pokušavao da shvati još nešto o Sofi isvetu u kom živi, kako razmišlja, kako oseća...Pratio ju je već dve nedelje, i to mu se činilo kao večnost. U

beskrajnom smenjivanju dana, večeri i noći kad ju je pratio,fotografisao, čudio joj se i pisao besadržajne izveštaje za Gunilu,nešto je počelo da se dešava u njemu. Iz nekog nedokučivograzloga počeo je da se oseća malo slobodnije, malo snažnije i malosmirenije u svom inače neprestanom preispitivanju sebe.Nije znao otkud se ova promena pojavila; možda je u pitanju bila

samo slučajnost, možda njegov novi posao, možda plod danaprovedenih u samoći? Mnogo je razmišljao o tome, možda zaslugapripada Sofi Brinkman? Njena pojava mu je nešto rekla, njenaženstvenost mu je rekla nešto o njegovoj muškosti. Obavestila ga jeo tome šta on želi i kako to želi. Nešto je otvorila pred njim, i osetio jeda, ako je ona mogla da uradi tako nešto za njega, i to na odstojanju,čak ga i ne poznajući, onda bi i on morao da bude u stanju da uradiisto to za nju. Znao je da su njih dvoje isprepleteni. Znao da i onanegde u dubini zna isto to...Laš je čuo otvoren razgovor između Sofi i Alberta u slušalicama.

Komunikacija među njima pokazivala je da je njihov odnos neusiljen ipun ljubavi, to ga je začudilo, nikada još nije čuo nešto tako prirodno.U poslednjim časovima do kraja smene upola je ležao zavaljen u

fotelju, sekao nokte kopijom Ledermanove grickalice za nokte, iosluškivao Sofi, koja je ležala u krevetu i čitala knjigu. Čuo je samokako povremeno okreće listove. Zažmurio je. Ležao je kraj nje ukrevetu, ona mu se osmehivala.Vozio se kući kroz noć sa otvorenim prozorom; švedsko proleće se

iznenada pretvorilo u leto – vazduh je istovremeno bio mlak i svež.Kada je stigao u stan, prionuo je na pisanje izveštaja na staroj

pisaćoj mašini.„Zbog čega pišeš na pisaćoj mašini, a ne na kompjuteru?”Sara je stajala na vratima, tek probuđena, u onoj groznoj ispranoj

spavaćici. Pogledao ju je, ustao i zalupio joj vrata tik ispred onogiznenađenog lica, zaključao se i vratio se do radnog stola.

„Šta je to s tobom, jebote?!” Glas joj je zvučao prigušeno s drugestrane vrata.Nije je slušao, već je nastavio da kuca na mašini. U izveštaju Gunili

naveo je celokupan razgovor za kuhinjskim stolom. Papiri su klizilikroz faks i nastavljali u uništavač papira. Nije želeo da legne poredSare. Konjak je bio popijen, vina iskapljena. Laš se bacio na šeri kojije stajao na polici s knjigama. Nije znao otkud se tu stvorio. Uvek jestajao tu. Pio je pravo iz flaše, čekajući da se kompjuter sam uključi.Kakvo je sranje taj šeri... Istovremeno je slab i otužan, kakav bi muatribut odgovarao? Primorao se da iskapi piće. Jad koji ga jeokruživao donekle se raspršio, a mozak se malo zagrejao. Monitor jezatreptao i obasjao radni sto. Kliknuo je na jedan folder, označiosadržinu i izabrao prikazivanje slajdova. Zatim je otvorio folder sklasikom i počeo da gleda Sofine slike uz muziku Pučinija. Imao jenekoliko stotina njenih fotografija, koje su mu se sada ređale predočima u razmacima od pet sekundi, šireći se preko celog ekrana.Laš je sedeo zavaljen u radnu stolicu, posmatrao kako se Sofi

biciklom vozi na posao, kako kod kuće gura ključ u bravu, kako senejasno vidi kroz kuhinjski prozor, kako uzima novine iz poštanskogsandučeta, kako orezuje izdanke ruža kraj zida kuće. Posmatrao jegde se nalazi, kako se oseća, o čemu razmišlja, video svaku nijansuna njenom licu. Bilo je nalik na film, film o unutrašnjem životu SofiBrinkman. Nasmejao ovom čudu, začuđen što je on koji retko takorazmišlja sada slučajno naleteo na ženu o kojoj zna sve. A je li touopšte slučajnost? Ne, to nije moguće, možda se sudbina usudila damu se ukaže?Laš je odštampao njene slike koje su mu bile omiljene, smestio ih u

fasciklu, nacrtao cvet na prednjoj strani omota i sakrio ga u fioci.*

Nije razmišljala ni o čemu posebnom dok je prolazila hodnikomgledajući u pod, ali je pogledala gore kada je pred sobom začulakorake.Prišla joj je žena stara oko pedeset godina. Sofi ju je prepoznala,

viđala ju je i ranije. Bila je rođaka nekog sa odeljenja, nije znala kogatačno.„Sofi?”

Sofi se iznenadila što ju je žena oslovila po imenu, jer se to retkodogađalo uprkos pločici sa imenom na njenim grudima.„Zovem se Gunila Strandberj i želela bih da malo porazgovaram s

vama.”Sofi je klimnula glavom i nasmešila se svojim bolničarskim

osmehom.„Naravno.”Gunila se osvrnula oko sebe, i Sofi je shvatila da ne želi da

razgovara u hodniku.„Hodite.”Sofi je uvela Gunilu u jednu sobu za pacijente i pustila vrata da se

sama zatvore za njom.Gunila je otvorila tašnu, izvadila kožni novčanik, počela da

pretražuje jedan pregradak i pronašla ono što je tražila među starimračunima i raznim ceduljama. Pokazala je Sofi svoju legitimaciju.„Ja sam iz policije.”„Aha?”Sofi se obgrlila rukama.„Samo želim da porazgovaramo”, rekla je Gunila mirno.Sofi je shvatila da stoji kao da štiti sebe, zatvorena u čauru.„Možda ste me prepoznali?”, upitala je Gunila.„Da, viđala sam vas ovde. Vi ste rođaka nekog pacijenta.”Gunila je odmahnula glavom.„Možemo li da sednemo?”Sofi je primakla stolicu Gunili, i ova je sela na nju. Sofi je sela na

bolnički krevet. Gunila je ćutala, činilo se kao da traži prave reči. Sofije čekala. Posle nekoliko trenutaka Gunila je podigla glavu.„Vodim jednu istragu.”Sofi je očekivala nastavak. Gunila Strandberj kao da je i dalje tražila

prave reči.„Vi ste prijateljica Ektora Gusmana?”, rekla je mirno.„Ektora? Ne, ne bih tako rekla.”„Ali se viđate?”Ovo je bila pre tvrdnja nego pitanje. Sofi je posmatrala Gunilu.„Šta hoćete da kažete?”„Ništa posebno, samo postavljam pitanja.”„Ali zbog čega?”

„Koliko ste bliski?”Sofi je zavrtela glavom.„On je bio pacijent, razgovarali smo. Šta vi hoćete?”Gunila je udahnula i slabo se osmehnula sopstvenoj neumešnosti.„Izvinite ako sam napadna, nikada to neću naučiti.”Pribrala se i pogledala Sofi u oči.„Treba mi... treba mi vaša pomoć.”

7Mihail je udario u vodu. Za dlaku je izbegao hice koji su ispaljeni na

njega. Na putu ka dubini tamnog mora čuo je šum projektila i šištanjekako ih je voda usporavala. Posle nekog vremena okrenuo se dole udubini i ponovo zaplivao ka brodu; nedostatak kiseonika ga jenaterao ka površini. Klinasto korito broda mu je spasio život. Ljudiodozgo nisu mogli da vide ono što je dole uz samu površinu. Mihailse držao korita, sve vreme se krećući. Kada su se motori pokrenuli,stavio je sve na kocku i zaplivao ka kamenom keju, ciljajući njegovdalji kraj. Kej je bio visok. Da na njemu nije bilo lestava ili nečegdrugog pomoću čega bi mogao da se popne, udavio bi se. Telo ga jebolelo, ne bi mogao još dugo da izdrži. Ali nakon napornog plivanjaobišao je oko ivice keja i pronašao neki stari zarđali lanac za koji sedržao dok se brod nije udaljio. Tada se uz izvestan napor i mnogobolova popeo na kej, onako mokar seo u iznajmljeni automobil,otvorio pretinac, izvadio GPS i telefon i pozvao Rolanda Genca.Ispričao mu je da je na njih otvorena vatra, da su obojica njegovihmrtvi, i da su na brodu bila tri momka – dvojicu je prepoznao kaoArona i Lešeka, a treći, njemu nepoznat, po svemu sudeći jeŠveđanin.Roland mu je zahvalio na obaveštenjima i rekao da će mu se javiti

za nekoliko sati. Razgovor se prekinuo.Prema njemu vijetnamski kapetan nije imao milosti. Polomio mu je

nos, kao i rebra, ali s tim je mogao da živi. Nije proklinjao kapetana,jer sam mu je, na kraju krajeva, ubio kormilara pred očima. Bio jeprinuđen da mu očita lekciju, jer je u istom trenutku kada je spoljazačuo pucnje znao da je kapetan prekršio ugovor za Hankeom.Kazna je bila kormilar, i s tim nije oklevao ni na sekundu.Mihail je retko osećao mržnju prema ljudima koji su ga zlostavljali ili

pucali na njega, jer oni su bili isti kao on. Učestvovao je u ozbiljnimratovima protiv Avganistanaca i Čečena, ležao je u zasedama i trpeožestoku vatru, na granici onoga što je ljudska psiha u stanju dapodnese. Video je kako njegovi prijatelji ginu, bivaju razneseni nakomade, gore u plamenu. On je opet radio isto to neprijateljima, ali unjegovim delima nije bilo besa ni osvete. Možda je baš zato ipreživeo.

Takav odnos prema svom životu i postupanje prema ljudimazadržao je i kada je počeo da radi za Ralfa Hankea. Uvek jezadržavao isti stav, bilo da nekog treba da ubije po Ralfovomnaređenju, ili da nekog pretuče, ili da otputuje u Stokholm i kolimanaleti na sina Adalberta Gusmana.Nikada nije razmišljao je li ono što čini ispravno ili pogrešno, jer su

mu godine koje je proveo kao borac u krvavim i besmislenimratovima donele saznanje da na ovom svetu uopšte ne postojepojmovi ispravno i pogrešno. Jedino postoje posledice, a ako ih ječovek svestan, onda život teče na podnošljiv način.Parkirao je automobil pred jednim tržnim centrom. Ljudi su zurili u

krupnog okrvavljenog čoveka koji se tetura kroz centar. Kupio je svešto mu je bilo potrebno, zavoje, flastere, vatu, antiseptike i najjačasredstva protiv bolova koja je uspeo da dobije. Prodavnica je lepomirisala, bila je to neka mešavina apoteke i parfimerije. Platio je zasvoju robu, a lepuškaste žene za kasom odevene u belo izbegavalesu njegov pogled.Mihail je vozio do jednog restorana uz auto-put, ušao u toalet i

previo rane što je bolje umeo, progutavši četiri tablete protiv bolovanasuvo.Seo je uza zid restorana i uz jelo sasuo u sebe tri piva. Zatim se

protegao, zglobovi su mu pucketali, a celo telo ga je đavolskizabolelo.Dok je čekao račun, uključio je GPS prijemnik. Pričvrstio je

odašiljač na jedan od Gusmanovih sanduka s kokainom u tovarnomprostoru broda. Displej nije prikazivao nikakav signal, izgleda da suse i dalje nalazili na pučini.Mihail je odseo u motelu kraj puta, sa čistom posteljinom ružnih

boja koja je previše mirisala na omekšivač za rublje. Skinuo se go,pregledao se u ogledalu, pogledao modre uboje na trupu, opipavaoramena, okretao vrat tako da legne kako treba. Njegovo telo pričaloje svoju očiglednu priču: mnoštvo ožiljaka, četiri rupe od metaka irane od gelera. Ožiljaka je imao po celom telu, nekima je uzrok biloneposredno nasilje, drugima nesrećni slučajevi, ali je svaka povredana njegovom telu bila direktno povezana s nekim jasnim sećanjem.Neke od tih prizora najradije bi zaboravio, ali mu to nije polazilo zarukom, bio je prinuđen da ih sve vreme nosi sa sobom. Svaki put

kada bi pogledao svoje telo, postalo bi mu jasno kakvoj vrsti ljudi ustvari pripada.Mobilni je zazvonio. Mihail je zakoračio preko itisona i podigao

aparat s noćnog stočića. Na vezi je bio Roland i raspitivao se omogućnostima.„Imamo odašiljač koji možemo da pratimo, to je sve.”„Ralf je ljut.”„On je valjda uvek ljut?”„Moraš da uzvratiš udarac, ako ništa drugo, barem da osvetiš svoje

mrtve drugove.”Mihail je shvatio da Roland pokušava da igra na njegova osećanja,

ali on takvih osećanja nije imao. Mihaila nije bilo briga što su mudrugovi mrtvi, ionako su bili olupine, i smrt im je došla kaooslobođenje.„Videću šta mogu da uradim, hoćeš li poslati nekog?”„Sasvim lepo ćeš se snaći i sam.”Mihail je pogledao svoj odraz u velikom ogledalu, izvio vrat udesno,

nešto je kvrcnulo i došlo na pravo mesto u predelu ramena.„Okej, ali budi određeniji.”Mihail je čuo kako Rolandov miš škljoca, očigledno je nešto tražio

na Internetu.„Ralf je ljut kao ris, jebote, uradi nešto, bilo šta, neće moći da zaspi

dok ih ne natera da shvate da su izgubili, znaš i sam kakav je.”Mihail ništa nije odgovorio, već je prekinuo vezu.Istuširao se i pozvao firmu za poslovnu pratnju. Naručio je krupniju

ženu, ne premladu, ne preterano mršavu, treba da dobro govoriruski. Žena je stigla, bila je iz Albanije, obučena sasvim oskudno, ubelim čizmama do kolena, ružičastom topu, moćnih kukova, baš ponjegovom ukusu. Predstavila se kao Mona Liza, njemu se ime nijesvidelo, upitao je može li da je zove nekako drugačije, možda Lusi?Mihail i Lusi su legli u krevet i gledali neki holandski tok-šou,

natežući iz iste flaše holandskog džina. Dopala mu se pošto su sezajedno smejali tome što nijedno od njih ne razume ni reč od onogašto su govorili na televiziji.„Možeš li da ostaneš celu noć?”Protegla se da dohvati mobilni iz zlatne tašne koja je ležala na

krevetu, okrenula neki broj i naglas pročitala broj Mihailove dajners

kartice nekome s druge strane linije.Noć je prespavao na njenim grudima, grleći je kao dete koje drži

majku. U četiri ujutru mu je zazvonio alarm na telefonu. Ustao je iprotrljao oči da se rasani. Bol je i dalje bio prisutan i tako će biti nekovreme. Okrenuo se ka Lusi, a ona je tiho hrkala.Uključio je GPS prijemnik, ustao i otišao u kupatilo. Ispljuskao je

lice hladnom vodom, i oprao se što je bolje umeo nad malimumivaonikom. Kada se vratio u spavaću sobu, odašiljač je bioaktiviran. Pogledao je na kartu. Sanduci su se nalazili u zapadnomdelu Jilanda.Mihail se obukao i ostavio Lusi velikodušnu napojnicu na noćnom

stočiću.Pažljivo je zatvorio vrata za sobom, seo u iznajmljeni auto, izašao

na auto-put i udaljio se kroz jutarnju izmaglicu.*

Brvnara sa slamnatim krovom stajala je sama i okružena mnoštvomdrveća stotinak metara od starog glavnog puta. Skrenuo je kolima naneravan šljunčan put koji je prolazio kroz aleju, a sa obe strane su seiza drveća prostirala žitna polja. Zlatno sunce je sijalo, a Jens jeposmatrao sve one boje kojih se sećao iz vremena kada je ovde kaomali provodio leta – zlatnu, narandžastu i svetlucavo zelenu, i sve topomešano.Prethodne noći je napustio brod i prevezao se do južnog Jilanda u

ribarskoj barci kojom je došao Tijeri. Pristali su u nekom usamljenomzalivu i po mraku istovarili robu. Tamo su čekala tri automobila, odkojih je jedan bio spremljen za Jensa, pa se on užurbano udaljioodatle.Parkirao je auto pred kućom i ostao da sedi u njemu. Jutro je bilo

lepo, ptice su pevale, rosa samo što nije iščezla pred nadolazećomtoplotom. Vrata oivičena ružom puzavicom otvorila su se, a starasedokosa žena u kecelji široko se osmehnula Jensu. Uzvratio jeosmeh tom gotovo blesavo pitoresknom prizoru, otvorio vrata auta iizašao.Pali su jedno drugom u zagrljaj, a ona ga nikako nije puštala.„Baš lepo što si došao ovamo da me iznenadiš.”Baka Vibeke je skuvala čaj i poslužila ga u starom plavo-belom

servisu okrnjenih ivica, kao i uvek. Pogledao ju je. Bila je stara,

neizmerno stara, ali njena starost kao da nikada nije stigla do onograzdoblja kad su starci umorni i povučeni u sebe. Poželeo je da jojbude dato da napusti ovozemaljski život isto onako kako ga je živela,i da umre ovde u kući.Osvrnuo se po kuhinji, uzeo jednu fotografiju s police nad kaminom;

na njoj je bio deda Esben s velikim brkovima, šeširom širokog obodai puškom koja mu je o kožnom kaišu visila s ramena.„Umeo sam do besvesti da gledam ovu sliku. Izgledao mi je kao da

stoji negde u savani, u divljini. U lovu na slonove ili lovokradice. Alinije bilo tako, stajao je na tek pokošenom žitnom polju ovde blizukuće i baš je kretao u lov na kuniće.”Vibeke je klimnula glavom.„Bio je veliki čovek.”Jens je ispitivački posmatrao fotografiju.„Ali deda i ja nismo baš bili ludi jedan za drugim, zar ne?”Spustio je fotografiju na sto ispred sebe i seo.„Ne znam, govorio je da ti ne poznaješ granice. Ti si sa svoje strane

govorio da je lud i da ne bi trebalo da se meša u sve. Uvek biste seposvađali, iz ovog ili onog razloga.”Jens se osmehnuo na ova sećanja, ali u njegovom odnosu s

dedom bilo je ozbiljnosti. Nikada nije shvatio zbog čega su se stalnoprepirali.Baka se pojavila sa čajnikom i napunila šolje.„Svakog leta kada bi ti došao ovamo, u početku biste se družili.

Išao si u lov sa Esbenom, pecali ste na reci, kao da ste stavljali svojodnos na probu. Potom biste posle nekoliko dana sasvim prestali daprovodite vreme zajedno, ti bi uvek pronašao nešto da ti zaokupipažnju, a Esben se držao po strani.”Sela je.„Jedne godine, mislim da ti je tad bilo četrnaest, bio si u selu u

kupovini. Tamo se zadesila neka banda dečaka na mopedima,nekoliko godina starijih od tebe... Posvađali ste se. Vratio si se kući smasnicom na oku, a Esben te je optužio za nešto što nisi uradio,odlučio je da je problem u tebi. Govorila sam mu, ali me nije slušao.”Jens se sećao. Vibeke je otpila iz šolje.„Nekoliko dana pre nego što je trebalo da kreneš kući, otišao si u

selo sam, potražio one dečake i svoj četvorici polomio noseve. Kada

si se vratio ovamo, sav si sijao, ali ništa nisi rekao. Saznala sam zato tek kada si već otišao, pošto je majka jednog od njih došla ovamoda se žali.”Vibeke se osmehnula.„Esben je uvek bio zabrinut za tebe, govorio da se nikada ne

predaješ, čak ni kada znaš da je gotovo.”„Tako je i bilo.”„A sada?”Brzo je razmislio.„I sada je tako.”Večerali su u dvorištu za starim drvenim stolom u senici. Jens i

Vibeke su ostali budni i razgovarali dokasno, on nije želeo da krenena spavanje, želeo je da se ovaj trenutak produži.„Hvala ti što si došao, mili moj dečko.”Jens ju je posmatrao, otpio gutljaj vina i vratio čašu na sto.„Svakog leta jedva sam čekao da dođem ovamo, osećao sam

prazninu kada je trebalo da krenem kući... i tako svake godine.Jedina me ti poznaješ, bako.”Oči su joj se ispunile suzama. Staračkim suzama koje ne znače

tugu ili potištenost.Te noći Jens je satima ležao budan i samo gledao u tavanicu.

Krevet je bio dubok poput kade. Pokušao je da se seti noći u kojimaje kao dete ležao u istom ovom krevetu. Sećanja su dolazila u oblikuosećanja, prijatnih osećanja. Prvi put za dugo vremena zaspao je naleđima.San ga je povukao duboko u ambis. Bio je sam, bez mogućnosti da

se izbavi odatle. Mrak je skrivao sve poput prekrivača. Pokušao jeda vikne, ali nikakav zvuk nije izlazio iz njega. Nestašica kiseonika uglavi vratila ga je u budno stanje. Otvorio je oči.Na ivici kreveta, s jednom rukom oko njegovog grla a drugom na

pištolju čiju je cev prislonio Jensu na bradu, sedeo je Mihail iposmatrao ga. Čovekov pogled bio je prazan ali ispitivački, kao da jepokušavao nešto da pročita iz Jensovih očiju. Mihailova izubijananjuška izgledala je još gore na beloj mesečini koja je obasjavalasobu, imao je izgled bledog i bolesnog čoveka.Dubokim glasom je rekao:„Ključeve od kola.”

Jens je pokušao da razmišlja.„U džepu od pantalona.”Mihail se okrenuo i pogledao pantalone koje su visile preko stolice.

Ponovo se okrenuo ka Jensu i uputio odmeren udarac kundakompištolja ka njegovoj glavi. Odjeknulo je nestvarno, metalno, i Jens seonesvestio.

*Kosilica se probijala kroz travu. Išlo je teško, Sofi se preznojavala

na vrućini. Mali pomoćni motor koji je trebalo da pokreće desniprednji točak mašine bio je pokvaren. Naručila je novi, ali nikada nijestigao. Možda je tako i bolje, ionako ne bi znala kako da ga montira.Još od susreta s Gunilom raspravljala se sama sa sobom. Šetala

je, vozila bicikl, džogirala, pokušavala da sabere misli. Uveče jepisala kada bi ostala sama, preispitivala je sebe – razmišljala,zaključivala, ocenjivala.Bes je neprestano bio tu, pojavio se čim je čula Gunilino pitanje. Ili

možda nije došao s pitanjem, već sa odgovorom od kog nije moglada se odbrani, ljuta zbog toga što je sve vreme znala kako će glasiti.Pristala je, jer drugog puta nije bilo. Ona je bolničarka, policija jestupila u kontakt s njom, zamolila je za pomoć...Sofi je šišala travu pravolinijski; sada je preostala još samo jedan

pedalj široka traka trave koja se pružala duž dvorišta, pa jenamestila kosilicu tako da ide pravo preko nje i odgriza vrhove vlati.Kada je završila, pustila je dršku, a sigurnosni prekidač je

automatski ugasio mali motor. Isključena kosilica je tiho kuckala natoploti, a njene ruke su bile crvene i tople od vibracija – negde udubini očiju čula je prigušeno pištanje visoke frekvencije. Posmatralaje svoje delo, travnjak je bio simetričan.Sofi je sasula u sebe ledenu vodu iz bokala koji je stajao u frižideru,

a mobilni telefon na kuhinjskom stolu je kratko zazujao, dok mu sedisplej osvetlio. Prestala je da pije, snažno udahnula i pokušala daumiri puls.Na ekranu je pisalo: pošiljalac nepoznat. Otvorila je poruku.Hvala ti za poruku. Bio sam zauzet. Da se vidimo? Poz, E.Prethodnog dana mu je poslala poruku na mobilni, lupala glavu šta

da napiše, i poruka je na kraju ispala kratka: Hvala za lep provod.

Sada je oklevala da odgovori, prst joj je lebdeo iznad tastera.Automobilska sirena se nestrpljivo oglasila spolja i prekinula joj misli.Pogledala je napolje. Albert je sedeo na prednjem sedištu; zatim jojje pogled prešao na zidni sat, i shvatila je da je potpuno zaboravilana vreme. Strpala je telefon u džep. Albert je ponovo pritisnuosirenu, pa mu je besno doviknula da sačeka. Moraće da ide takvakakva je sada, pola umrljana pola preznojena, u farmerkama,gumenim čizmama i ispranoj majici. Pre nego što je izašla, stigla jeda skupi kosu u punđu i dograbi tašnu.Albert je sedeo kraj nje u autu, u zelenoj majici, belom šorcu, belim

patikama i s teniskim reketom u futroli u krilu. Klima nije radila. Sofije otvorila prozor. Topli vazduh napolju postao je osvežavajući kadaje automobil ubrzao. Nisu razgovarali, Albert je uvek bio ćutljiv predmeč. Nalazio se u nekoj mešavini nervoze i koncentracije.Ušla je pravo u kružni tok na Trgu Jušholm, krenula uzbrdo pored

zamka i spustila se niz brežuljak kod vodotornja. Skrenula je naparking ispred crvene teniske dvorane krajnje neukusnog izgleda.„Ne moraš sa mnom.”Otvorio je vrata, i izgovorio ove reči više iz učtivosti nego nabusito.

Nije ništa odgovorila, samo je izvukla ključ iz brave i izašla iz kola.Ušli su zajedno, Albert za korak ispred nje.Mečevi su bili u toku na teniskim terenima u hali. Albert je pronašao

drugove koji su sedeli u grupi nešto dalje i prišao im, pa su seupustili u razgovor prekidan smehom. Sviđali su joj se njegovidrugovi, uvek su se smejali kada su bili zajedno. Sofi je pronašlajedno prazno mesto, sela i posmatrala meč koji se odvijao prednjom. Loptica je išla tamo-amo između dve devojke, učinile su joj seveoma dobre. Meč se odvijao ujednačenim tempom, a Sofine mislisu odlutale. Uzela je mobilni telefon, ponovo pročitala Ektorovuporuku i prstom prelazila preko tastera za odgovaranje. Sa zvučnikasu izgovorili Albertovo ime i ime još nekog dečaka. Vratila je telefonu tašnu i shvatila da se smeši kada je ugledala Alberta kako izlazi nateren. Hod mu je delovao sigurno, izgledao je smireno kada jepozdravio sudiju, a pribrano kada je bacio lopticu uvis i servirao prvuloptu u meču.Albert je pobedio i trebalo je da igra u polufinalu, na terenima kod

zamka. Ljudi su poustajali i napustili tenisku dvoranu. Krenula je

napolje na parking zajedno s bujicom ljudi i videla Alberta kako jepogledom traži po masi. Pokazao joj je da će s drugovima otići tamopre nje.Na parkingu je pala šaka jednoj majci koja je blebetala nešto o

skupljanju novca za nekog nastavnika u Albertovom razredu. Izbeglaje jednu drugu majku, poznatu po tome da smatra kako su sva drugadeca osim njene ćerke na životnoj stranputici. Eskivirala je i klubljubitelja crnog vina, grupicu poluolinjalih nekadašnjih lepotica.Odlikovale su ih vitke noge, izbačeni stomačići, skupa šminka i onesposobnosti društvene interakcije bez ikakvog napora već pri prvomsusretu, ali bi posle samo nekoliko minuta tema razgovora skrenulana greške i nedostatke drugih.Sela je za volan, nije osetila zajedništvo ni s jednom od onih koje je

maločas srela. Pitala je sebe zbog čega živi ovde među svim timčudnim ljudima koji nikada nisu prestajali da je iznenađuju.Usmerila je auto ka zamku. I ne znajući zašto, uzela je mobilni,

otvorila Ektorovu poruku, i kao odgovor napisala Bilo kad.*

Mihail je s Jilanda vozio ka jugu, prešao nenadziranu granicu i ušaou Nemačku.Kada je deset sati kasnije stigao u Minhen, parkirao je automobil u

garaži jedne od nenastanjenih vila koje su pripadale Hankeu.Vila se nalazila u jednoj pospanoj ulici gde je stanovala srednja

klasa, a sve kuće su izgledale isto – fasade od cigle, masivna vrata.Pretpostavljao je da u prtljažniku automobila ima oko četrdesetkilograma kokaina. Uprkos obračunu na brodu, bio je zadovoljanrazvojem događaja, a znao je da će i Ralf biti. Ipak su uzvratiliudarac Mihailovim spasenjem dela kokaina u poslednjem minutu,baš onako kako je Ralf želeo.Smestio je kola u garažu i spustio kapiju.Dva drvena sanduka ležala su jedan na drugom. Izvukao je prvi,

pronašao svoj odašiljač, skinuo ga sa sanduka i strpao u džep.Podigao je i drugi i otvorio ga pomoću dleta, sklonio u stranu drvenipoklopac i ugledao gomilu piljevine. Mihail je razgrnuo piljevinu,zavukao ruku i napipao kundak automatskog karabina. Podigao jeoružje i prepoznao ga, štajer AUG. Brzo ga je pregledao. Relativnonekorišćeno, u dobrom stanju. Mihail je pronašao još devet komada

istog oružja, nedavno podmazanih, sa zatvaračima na mestu.Otvorio je i drugi sanduk, i ispod piljevina pronašao osam komadapotpuno novih hekler i koh MP-7 automata, kao i dva komada hekleri koh MP-5.Počešao se kažiprstom ispod oka.

*Ektor je sedeo na zadnjem sedištu automobila koji je čekao pred

Sofinom kapijom. Približavala se šljunčanom stazicom, a on ju jepratio pogledom. Oči su im se srele. Kada je prošla kroz kapiju, onse nagnuo preko sedišta i otvorio joj vrata.„Dobro došla, Sofi Brinkman”, rekao je.Sela je pored njega i zatvorila vrata. Aron je sedeo za volanom, pa

je pokrenuo auto.„Zdravo, Arone”, rekla mu je.Aron je klimnuo glavom i krenuo.„Živiš na lepom mestu”, rekao je Ektor.„Hvala.”Ektor je podigao prst.„Dopadaju mi se žute kuće”, rekao je.„Vidi, vidi”, odvratila je sa osmehom.„Koliko već dugo stanuješ ovde?”„Prilično dugo.”Tražio je reči kojima bi nastavio razgovor.„Kako ti se sviđa ovaj kraj? Je li prijatno za stanovanje?”Sada ga je pogledala kao da samo što nije prsnula u smeh zbog

uštogljenog razgovora koji su poveli. Razumeo je.„Baš lepo”, rekao je posle nekog vremena.„Aha”, odvratila je sa osmehom.Vozili su se dalje.„Hvala ti na poklonu, sviđa mi se. Koristim ga”, rekao je.Poklonila mu je štipaljku za držanje novca, možda zbog toga što je

to donekle bezličan a opet luksuzan predmet.Vožnja automobilom ispostavila se kao jednostavna. Ektor je

govorio na svoj siguran i smiren način, pričao je o svačemu,postavljao pitanja i pomagao im da prevaziđu kratka ćutanja i drugeneprijatnosti. Bio je dobar u tome – jedna od njegovih veština. Nije

znala je li i sam svestan toga, ali je njegova desna noga za vremečitave vožnje svaki čas dodirivala njenu.Aron je skrenuo u Hagaparken i parkirao se pred Kućom leptirova.„Jesi li bila ovde ranije?”Odmahnula je glavom. Izašli su iz kola i ušli u prostrani staklenik.

Jedan čovek se ponudi da joj prihvati jaknu. Bilo je vlažno, toplo,ptice su pevale, voda žuborila, a – kao što je ime i nagoveštavalo –leptiri su leteli nesvesni većine svog okruženja, a možda i sopstvenelepote. Shvatila je da joj se leptirovi veoma dopadaju, kao i da su jojse uvek dopadali.U jednom delu tropske dvorane nalazile su se stolice s rešetkastim

naslonom poređane ispred usamljene veće stolice postavljene zastepenik više od ostalih. Iza usamljene stolice sedeo je orkestar odčetiri muzičara i čekao. Jedno čelo, dve violine i flauta.Nekoliko ljudi je već sedelo na mestima i čekalo. Sofija je sela.

Ektor je izašao pred njih i mahnuo kako bi privukao pažnju svima.Prvo je govorio španski, a onda prešao na švedski, predstavljajućijednog španskog pesnika čija su dela sada prevedena na švedski.Pljesak se prolomio kroz tropsku vrelinu.Pesnik, oniži čovek srećnog izraza lica, istupio je i seo na stolicu,

rekao nekoliko reči na španskom, pa počeo da čita svoju poeziju dokga je kvartet pratio.Sofi u prvi mah nije znala šta da misli. Umalo se nije zakikotala, ali

posle nekog vremena obuzela ju je ozbiljnost trenutka. Slušala jelepu muziku, lep jezik na kom je čovek čitao uz smireno uživljavanje.Činilo se kao da joj je prenosio nekakav sklad, iako nije razumela nireči. Leptiri su leteli okolo, i kao da su se šepurili pred prisutnima.Misli su počele da joj lutaju – Gunila Strandberj, Ektor, ona sama,napred-nazad – ne pronalazeći ono što su tražile. Sve vreme je usebi ponavljala misli koje su je ispunjavale otkako je srela Gunilu ubolnici. Govorile su joj otprilike: sledi svoje srce... Ali kada je toučinila, shvatila je da nema samo jedno srce. S jedne strane jestajalo srce koje je pritiskala Gunila, da postupi ispravno – onomoralno srce, ali je tu bilo i ono drugo srce, koje je Ektor nekakoprobudio. Strastveno srce što je dugo dremalo negde duboko u njoj.Gunila joj je u razgovoru u bolnici rekla da postupi ispravno. Da

postupi ispravno... Pod tim se podrazumeva: da cinkari Ektora

Gusmana za njihov račun, to je ispravno. Mi smo na pravoj strani,rekla je, a on na pogrešnoj. Je li Gunila shvatila ko je Sofi? Neko kone ume da kaže ne pred ovakvim policijskim ispitivanjem. Bolničarka– osoba koja želi da postupi ispravno.Sofi je otvorila oči, pesnik je ravnomerno izgovarao svoje strofe.

Pogledala je Ektora, slušao je pesnikov glas. Dopalo joj se da gaposmatra dok izgleda tako, povučeno, usredsređeno i neprobojno.Pogled joj je pao na šake u krilu. Na koji god ona način želela to daposmatra, kontakt sa Ektorom je već uspostavljen, igra je počela.Ono što bi prema Gunilinim rečima trebalo da izgleda ispravno, ipaknije izgledalo tako.Španac je čitao, orkestar svirao, leptiri leteli, a suze su potekle niz

obraze. Pronašla je maramicu u tašni. Ektor se okrenuo i pogledaoje. Možda je pomislio da je zaplakala zbog sentimentalnosti trenutka.Uspela je da se nasmeje kao da se stidi svojih suza, obrisala ih je ipravila se da je pažnju ponovo usredsredila na muziku i pesmu.Osetila je da je i dalje posmatra.Kada je pesnik završio, dobio je aplauze. Ektor je ustao, pokazao

knjigu koju je njegova izdavačka kuća sada objavila na švedskom išpanskom, još malo pričao o njoj i zahvalio pesniku na dolasku.Krenuli su ka parkingu. Ektor se sporo kretao sa štapom i gipsom.„Lepo? Fino? Dobro?”, upitao je.„Sve to zajedno”, odgovorila je.Zastali su kraj taksija koji je čekao. Platio je taksisti da je odveze

kući. Vrata su se zatvorila, taksi je krenuo, i osetila je da seosmehuje. Postidela se zbog radosti koju je osećala dok je bila unjegovoj blizini.„Do Stoksunda, molim.”Taksista je nešto promumlao.S njenog telefona se začuo signal za poruku. Uzela ga je iz tašne i

pročitala: Dobro. Odmah ćemo se naći u garaži Parkaden načetvrtom spratu, pošiljalac je bio nepoznat.Nekoliko puta je pročitala poruku i oklevala.„Čekajte, predomislila sam se. Vozite u Ulicu Rejeringsgatan,

molim.”Taksista je iz nekog razloga uzdahnuo.

Liftom se popela na četvrti sprat garaže i izašla na parking. Gunilaje čekala Sofi u svom automobilu i pokazala joj da sedne na prednjesedište.„Hvala što ste došli...”Gunila je upalila auto i krenula.„Je li bilo lepo? U Kući leptirova?”Sofi ništa nije odgovorila, samo je zakopčala pojas.„Ne pratimo ga stalno, to se zove sporadično markiranje.”Spuštali su se niz spiralnu nizbrdicu garaže koja ih je dovela do

nivoa ulice, pa su izašle na Rejeringsgatan. Vozila je neki novijimodel pežoa, sedela je previše napred, preblizu volana. Izgledala jetetkasto. Saobraćaj je kao i obično bio gust i intenzivan, ali je Gunilavozila bolje i sigurnije nego što se Sofi pribojavala kada ju je videla ukakvom stavu vozi.„Razumem da ste razmišljali nakon našeg razgovora, i da vam je

izbor bio težak.”Iz radija se čula tiha muzika. Gunila se nagnula ka njemu i ugasila

ga.„Doneli ste pravu odluku, Sofi. Ako vam to nešto znači.”Zaobišla je kamion koji se parkirao zakrčivši kolovoznu traku.„Bićete deo nečeg dobrog. Naš rad će zajedno s vašim

zapažanjima dovesti do rezultata... Biće to dobar osećaj, obećavamvam.”Gunila je posmatrala Sofi.„Šta kažete?”„Trenutno se ne osećam tako.”„Kako?”„Dobro. Ne osećam se dobro.”„Pa to je sasvim normalno”, rekla je Gunila tiho.Zaglavile su se u saobraćaju. Bilo je nečeg neizveštačenog u Gunili

Strandberj, nečeg prirodnog i spontanog. Na njoj se video neki mirkoji kao da nikada nije dozvoljavao da bude izvedena iz ravnoteže.Saobraćaj se proredio, popele su se do Valhalavegena i uputile seka ostrvu Lidinge.„Videla sam nešto na vama kada ste napustili njegovu sobu. Bila

sam tamo, sedela sam na klupi u hodniku. Niste me primetili, ali javas jesam.”

Sofi je čekala.„Proverila sam ko ste. Udovica sa sinom, bolničarka koja živi od

muževljevog nasledstva... Činilo se da živite prilično udobnim,mirnim i povučenim životom. Ali je možda susret sa EktoromGusmanom promenio sve to?”Sofi je osetila mučninu. Gunila je to primetila.„Kakav je osećaj?”, upitala je.„Šta?”„Što znam sve to o vama?”Pitanje je iznenadilo Sofi. Automatski je odgovor da suprotno od

onog što je osećala.„Osećaj je okej, ništa mi to ne smeta.”Gunila je neko vreme samo vozila.„Biću iskrena prema vama, Sofi, inače ovo neće funkcionisati. Ta

iskrenost obuhvata i objašnjenje na koji način radim i šta možete daočekujete od mene.”„Pa šta mogu da očekujem od vas?”Zaobišli su kamion u unutrašnjoj traci koji je ispustio snažan piskav

zvuk kada je prebacio u manju brzinu.„I ja sam udovica, muž mi je umro pre mnogo godina.”Sofi ju je iskosa pogledala.„Znam i da vam je otac umro, i moji roditelji su mrtvi. Znam kako je

to, poznajem onu prazninu koja nikada zaista ne iščezava, onajosećaj usamljenosti...”Vozile su se preko mosta za Lidinge. U blistavoj vodi pod njima

videli su se motorni čamci i jedrilice.„U toj usamljenosti postoji i nešto što nikada nisam shvatala, a to je

onaj blagi osećaj stida.”Guniline reči su teško pogodile Sofi. Nastavila je da gleda kroz

prozor.„Znate li na šta mislim, Sofi?”Sofi nije želela da odgovori, a onda je klimnula glavom.„Odakle samo dolazi?”, nastavila je Gunila. „Šta je to uopšte?”Sofine oči su pratile svet izvan automobila.„Ne znam", prošaputala je.Ostatak vožnje su presedele ćutke.

Ušle su u splet uskih ulica, Gunila je vešto vijugala probijajući senapred, i na kraju skrenula na šljunčani put i polako dovezlaautomobil do omalene drvene vile u listopadnom šumarku.„Ovde ja živim”, rekla je.Sofi je pogledala kuću, ličila je na vikendicu.Gunila ju je povela okolo po dvorištu, pokazala joj svoje božure i

ruže. Rekla joj je njihova imena i ispričala o njihovom poreklu, kao ikako se ponašaju na različitom zemljištu i u različitim sezonama.Kako ih čuva od različitih bolesti i napasti, kako neposredno zavisiod toga koliko se dobro one osećaju. Sofi je zaista mogla da uvidiGunilino iskreno zanimanje, i to joj je bilo fascinantno.Došli su do senice, i Gunila je pokazala Sofi da sedne na belu

drvenu stolicu. Gunila je sela tačno naspram nje, u krilu je imalafasciklu, možda ju je nosila sve vreme, Sofi nije znala.Gunila zausti da nešto kaže, ali se predomislila. Dodala je fasciklu

Sofi.„Doneću nam nešto za piće. Za to vreme pogledajte ovo.”Gunila je ustala i uputila se ka kući. Sofi je neko vreme gledala za

njom, a zatim otvorila fasciklu.Prvo je videla neki izveštaj o ubistvu koji je bio preveden sa

španskog na švedski. Ektorovo ime nalazilo se u svakom drugomredu.Sofi je okrenula stranu, još zvaničnih dokumenata, preskočila ih je.

Sledilo je mnoštvo prevedenih dokumenata o počinjenim ubistvima.Čitala je još malo. Počinjala su još osamdesetih godina. Uz svakidokument nalazile su se dve fotografije pričvršćene za ivicu. Jednafotografija je prikazivala leš, a druga žrtvu ubistva dok je još bila uživotu. Prelistavala je izveštaje o ubistvima, gledala slike ubijenih.Jedan čovek je ležao na podu u lokvi krvi. Jedan je bio upucan uautomobilu, glava mu je čudno visila. Jedan čovek u odelu visio je okonopcu okačenom o drvo u šumi. Jedan naduven nag čovek u kadi.Sofi je listala unazad, preskočila slike mesta zločina. Umesto toga jepogledala porodične slike. Muškarci s decom i ženama. Bilo jerazličitih okruženja, uglavnom slike s letovanja, ali i onih koje suprikazivale porodice za trpezom, oko roštilja u dvorištu, s Badnjevečeri. Muškarci su bili veseli, deca su bila vesela, žene su bilevesele... Ali muškarci su bili mrtvi... ubijeni.

Okrenula je list i naišla na uvećanu Ektorovu fotografiju, zurio jepravo u nju, a ona mu je odgovorila zurenjem.Sofi je zatvorila fasciklu i pokušala da udahne duboko. Nije mogla.

DRUGI DEO

8Sonja Alizade se namestila četvoronoške na velikom francuskom

krevetu. Svante Karlgren ju je uzeo otpozadi. Bio je mnogo godinastariji od nje, i mnogo godina ružniji. Sonja je odglumila orgazamvrišteći u jastuk. Svanteu je u glavu udario osećaj sopstveneveličine.On je inače voleo neke naprednije stvarčice, ali je tog dana žurio jer

su imali pred sobom samo pola sata pre sastanka za ručkom.Obožavao je da se tu i tamo iskrade na jedno tucanje. Sonja je bilanjegov seksualni san, a možda i nešto bolje od sna. Njena duga crnakosa, njeno ćutljivo i tajanstveno ponašanje, a naravno i grudi kojesu po njegovom mišljenju savršeno pristajale njenom zaobljenomtelu.Upoznao ju je godinu dana ranije, kada je sa ženom bio na nekoj

pozorišnoj premijeri. Sudarili su se na pauzi, kraj stola sposluženjem, ona mu je prosula šampanjac na pantalone. Njegovažena je otišla do automobila da donese džemper, uvek joj je bilohladno. To jebeno smrzavanje išlo mu je na živce.Svante i Sonja su posle nezgode počeli da razgovaraju, a pre nego

što se njegova žena vratila i pre nego što su se rastali, ona mu jedala svoj broj telefona i ponudila da mu plati hemijsko čišćenjepantalona. Odvratio joj je da to ne dolazi u obzir, a ona mu rekla dasvejedno može da je pozove ako hoće. Na ove reči Svanteu su zatrenutak klecnula kolena. Nikada ranije nijedna žena nije bila takoneposredna kao Sonja, nikada ranije neka žena njenog kalibra nijestupila u kontakt s njim. Bila je seksi, bila je životinja. Nije tražilamnogo, osim dogovorene sume – bila je savršena. Osim toga jeprimetio da ga smatra interesantnim, a to je bilo i njegovo mišljenje,smatrao je sebe članom elite, jednim od ljudi na vrhu.Svante Karlgren je nakon studija ekonomije u Geteborgu upao u

Volvo u godinama dok je na njegovom čelu bio Jilenhamar, ali kadaje ovaj velikan napustio kompaniju i otišao za London, i Svante sepreselio u Stokholm i počeo da se probija ka vrhu utelekomunikacionoj kompaniji Erikson. Kompanija je bila tako velikada je samo nekoliko njih imalo potpunu sliku kako funkcioniše.Svante je bio jedan od njih. Jedino mu je nedostajalo da se ponekad

pojavi u nekom poslovnom listu, da dobije i tu vrstu potvrde svoguspešnog rada, ali je znao i da će se onog dana kada se to desi isfera njegove vlasti smanjiti. Morao je da se zadovolji priznanjemkoje su mu odavale kolege, da ponekad može da se kreće međuvrhuškom, da ponekad može da leti kompanijskim mlaznjakom.Sonja mu je kao i obično ponudila kokain pre nego što su otišli u

krevet. Droga mu se učinila fantastičnom, zbog nje se osetioživahno, žustro i samosvesno na način koji mu je bio potpuno nov.Nikada ranije u svom šezdeset-četvorogodišnjem životu nije probaonijednu drogu, ali je kombinacija kokaina i raskalašnog seksa saSonjom predstavljala tako sjajan miks da ga ništa nije moglo sprečitida se upusti u to.Sonja ga je obasipala prljavim rečima koje je tako voleo, zaječao je

dok je svršavao, a ona je ponavljala kako je veeeliki.Svante je ostavio gotovinu na noćnom stočiću, kao i narukvicu od

srebra i zlata. Svante je odavno znao da žene cene poklone, znao jegotovo sve o tome kako žene funkcionišu.Sonja se oprostila od njega na vratima, u svilenoj kućnoj haljini, i

zadovoljno se osmehnula na narukvicu pre nego što ju je stavila nadesnu ruku. Rekla mu je da ne želi da je napusti. Odgovorio joj je daje primoran, da su njegova odgovornost i njegov posao krupniji ivažniji nego što to iko može da zamisli. Uštinuo ju je za obraz ikrenuo niz stepenice. Čula ga je kako bez sluha zvižduće nekumelodiju pre nego što je nestao kroz kapiju.Pustila je da joj osmeh iščezne s lica, ušla je u spavaću sobu,

isključila opremu za snimanje slike i zvuka postavljenu iza ogledala istrgnula posteljinu s kreveta. Ugurala ju je u crnu kesu za đubre, kaoi obično posle sastanka s muškarcem, ubacila unutra i neukusnunarukvicu i ostavila kesu kraj ulaznih vrata.U kupatilu je gurnula prste u grlo i povratila u šolju, isprala usta

vodicom, pa temeljno oprala zube. Potom se istuširala i sprala sasebe Svantea Karlgrena koliko je god mogla.Kada se Sonja osetila čisto, pažljivo se obrisala peškirom i

namazala različitim kremama za kožu namenjenim različitimdelovima tela. Kada je završila, više uopšte nije osećala njegovzadah. Za to vreme se nijednom nije pogledala u ogledalo, i nekolikodana će proći pre nego što ponovo bude u stanju da to učini.

Sonja je sada imala osam sati materijala sa Svanteom Karlgrenom,na kom je snimljen kako uzima kokain, kako ga ona pljeska pozadnjici, kako viče razne perverzije. Negde je imao gumenu loptu uustima, negde je bio stolar, negde rob, ili šef koncerna u Eriksonu.

*Zamolio je Gunilu za sastanak, a ona mu je rekla da će to morati da

sačeka. Pozvao je njenu telefonsku sekretaricu i zamolio da bardobije neke povratne informacije o praćenju, o analizama Sofi kojejoj je dostavljao. Nije mu ništa odgovorila. Onda joj je poslao mejl.Jedan dug i lepo napisan mejl u kom ju je podsetio da mu je prilikomprvog njihovog sastanka rekla da ceni njegovu analitičkusposobnost, pa kako, dakle, namerava da je sada iskoristi? Ni na tonije bilo odgovora.Laš je ključao u svojoj samoći kada bi mu na pamet palo kako se

postupa prema njemu. Zamolio je samo za jedan razgovor, ništa višei ništa manje od toga. Stalno se u sebi vraćao na to, u svojoj glavi seupuštao u duge diskusije s njom u kojima se razjašnjavalo da on nijetek bilo ko, i da nije stvoren za to da po ceo dan samo sedi uautomobilu.Gunila je sedela za radnim stolom kada je on ušao u kancelariju i

tiho razgovarala telefonom, susrela njegov pogled i mahnula mu dasačeka. Eva i Erik nisu bili tu. Laš je ispod Evinog stola izvukao nekustaru stolicu na točkićima s niskim naslonom, seo i strpljivo čekao daGunila završi razgovor.Nekoliko minuta kasnije prekinula je vezu i okrenula se ka njemu.„Ne sviđa mi se da od tebe dobijam onakve mejlove i telefonske

pozive, Laše.”„Pa valjda treba da kažem kako se osećam?” Odgovor mu je

zvučao smeteno.„A zbog čega?”, upitala je.Nije imao nikakav odgovor na to, samo je preplitao prste skrenuvši

pogled.„Šta hoćeš, Laše?”, upitala je zatim.I dalje je gledao u šake.„Ono što sam napisao u mejlu, ono što sam rekao sekretarici.”Podigao je glavu.

„Ono o čemu smo govorili kada si me zaposlila. Da bih mogao daobavljam druge zadatke... Mogu da pomažem Evi u analizama,zamišljenim scenarijima i smernicama za rad, mogu da radim naprofilima počinilaca... Bilo šta drugo.”Bio je nervozan i napet. Ona je bila smirena i pažljivo ga je

posmatrala.„U tom slučaju bih te pozvala.”Laš je protiv volje klimnuo glavom. Gunila se ispravila u stolici.

Tišina je pritisnula sobu.„Mogu li nešto da te pitam, Laše?”Laš je čekao.„Zbog čega si postao policajac?”„Zato što sam to želeo.”Njegov odgovor je stigao prebrzo. Pokazala mu je da se i njoj čini

tako, pa mu je dala i drugu šansu.„Zato što... Pa, to je bilo davno, zato što sam hteo da pomognem.”„U čemu da pomogneš?”„Šta?”„U čemu si hteo da pomogneš?”Počešao je ugao usana. Telefon je zazvonio na nekom udaljenom

stolu. Pogledao je u tom pravcu. Ona se nije ni pomakla, njen pogledje čekao na njegov odgovor.„Pa da pomognem društvu, slabima”, rekao je i ponovo se pokajao.Gunila ga je kritički posmatrala. Laš se osećao nasukano.„Da pomogneš slabima?”, upitala je tiho, gotovo s gađenjem.Prihvatio je šansu da popravi ono što je uprskao.„Želeo sam da budem deo nečeg većeg.”Sada mu je glas zvučao iskrenije.Gotovo neprimetno je klimnula glavom kao da mu pokazuje da

nastavi.Laš je razmišljao.„I zato što sam hteo da nešto značim. To možda zvuči glupo, ali

tako sam se tada osećao.”„Ne zvuči glupo, i ti zaista nešto značiš.”Podigao je pogled.„Ti jesi deo nečeg većeg... i nešto značiš, samo bih volela da to i

sam uvidiš.”

Čekao je nastavak.„Mi smo grupa. Radimo onako kako se radi u grupi, svi nastoje da

daju svoj doprinos. Ni ja ponekad nisam zadovoljna svojimpoložajem, i nekoliko puta nedeljno bih se menjala s tobom damogu. Ali ovako stvari stoje. Mi radimo ono što se traži na mestu nakom smo, Laše.”Sačekala je da prođe nekoliko trenutaka.„Ako ne želiš da radiš s nama, onda to moraš jasno da kažeš. Ja

sam iskrena prema tebi, i očekujem da mi uzvratiš na isti način.”„Želim da radim s vama”, rekao je i progutao knedlu.„Ja mogu da ti pomognem i da stigneš drugde, ako želiš.”Nije razumeo.„Ako završiš s poslom ovde, to ne znači da ćeš morati da se vratiš

u Husbi ili Vesterort, mogu pokušati da ti pomognem da pređeš naneki drugi, bolji položaj.”Odmahnuo je glavom.„Ne, ne... Ja želim da i dalje radim ovde.”Ispitivački ga je posmatrala.„Onda se tako i ponašaj.”Gunila mu nije uputila onaj slabašni osmeh kojim bi obično

završavala sastanak, već ga je samo gledala, dajući mu do znanjada je ovo nešto drugo. Laš se pribrao, ustao i krenuo ka izlazu.„Laše.”Okrenuo se na vratima. Ona je čitala s nekog papira.„Nemoj više ovo da radiš.”Glas joj je bio tih.„Izvini”, odvratio je promuklo.Nije skrenula pogled s papira.„Prestani da se izvinjavaš.”Krenuo je da izlazi.„Sačekaj”, rekla je.Otvorila je fioku, izvadila ključ od automobila i pokazala mu ga.„Erik je rekao da sada treba da promeniš automobil, vrati se na

volvo, parkiran je dole na ulici.”Laš joj je prišao, uzeo ključ od volva iz njene ruke i napustio

kancelariju.

Laš se nasumično vozio kroz grad i osećao se kao da je emotivnosilovan. Pokušavao je da misli, pokušavao da oseća, pokušavao davidi kuda se kreće... Ništa.Bilo mu je potrebno da porazgovara s nekim, znao je tačno i s kim,

sa onom koja ga ne sluša. Laš je okrenuo auto preko pune linije.Rosi je sedela u uglu sofe i gledala televiziju u kućnoj haljini. Tu je

uvek sedela. Laš je doneo buket cveća koji je zdipio u staračkomdomu. Negovatelji u Sretnom novčiću uvek su na isto mesto sklanjalicveće senilnih pacijenata, jer bi ga ovi u suprotnom pojeli.Rosi sa svoje sedamdeset dve godine nije pripadala ekipi koja je

imala Alchajmerovu bolest, već mlađoj grupi u domu, onoj grupi kojaje odustala od života.„Zdravo, mama.”Rosi je pogledala Laša, a zatim se vratila gledanju televizije.U sobi je bilo toplo, Rosi je odškrinula prozor. Pogledao je svoju

majku, video je da se znoji oko vrata. Televizor je bio preglasan. Tonije bilo zato što je slabo čula, već zato što nije razumela šta govore.Rosi Vinge je bila nervozne prirode. Takav je bio i Laš, pretpostavljaoje da ga je ona još u ranom dobu zarazila time. Njena nervoza jeuvek bila prisutna, ali kada je Lenart umro, pretvorila se u čist i jasanstrah od života. Krila se u stanu, strepeći od ljudi tamne kože koji suopseli predgrađe Rogsved, strepeći od zvukova što su dopirali izfrižidera, plašeći se da će izazvati požar ako lampe budu predugouključene, prestravljena od mraka kada bi ih ugasila.Nije znao šta da radi s njom, neko vreme je razmatrao da li da je

jednostavno zaboravi, da je ostavi da istrune tamo u stanu, ali savestse umešala, pa ju je pre osam godina smestio u starački dom.Osoblje ju je nakljukalo sredstvima za smirenje, i otad je sedela tu usvom mehuru i gledala popodnevni program na televiziji.„Kako si?”Postavljao je isto pitanje svaki put kada bi došao tamo. Ona bi se

umesto odgovora osmehnula, kao da bi on trebalo da razume šta tajosmeh znači, ali on nije razumeo. Neko vreme je posmatraožalostan prizor pre nego što je prešao u kuhinjski deo, zagrejao vodui napravio sebi šolju instant kafe.„Hoćeš li kafu, mama?”Nije odgovorila, kao i obično.

Poneo je šolju sa sobom u dnevni boravak i seo u sofu kraj nje. Nateleviziji se prikazivao neki kviz, i ljudi su zvali da odgovore, voditeljje bio mlad i izveštačen. Majka i sin su sedeli ćutke.„Ne razumeju me na poslu, mama”, rekao je Laš.Otpio je gutljaj iz šolje i opekao jezik. Mladi voditelj je pokušavao da

govori brzo i stalno je zapinjao.„Mislim da sam se zaljubio”, rekao je Laš iznenada.Rosi ga je pogledala, a zatim se ponovo vratila praćenju emisije.

Mrzeo je da tako sedi kraj svoje majke, nije shvatao zbog čega touopšte radi, nije shvatao zbog čega je u njenoj blizini odjednompostajao dete. Oštro se počešao po glavi, ustao i prešao u njenuspavaću sobu.Tamo je bilo mračno, nepospremljeno i ustajalo. Laš je počeo da

kopa po fiokama njene komode, ponekad bi naišao na pare, iprisvojio ih. Uzimao je novac od nje otkako je znao za sebe, kao daga je stalno pratio osećaj da mu ona nešto duguje. Ovoga puta nijenašao gotovinu, ali je umesto toga naleteo na mnoštvo recepatameđu njenim rubljem odbojnog izgleda. Prigrabio je sebi tri komada,od kojih je jedan izgledao drugačije, presavio ih i strpao u džep. Je lito znao? Je li znao da su tu?Ponovo je ušao kod Rosi i ponovo je pogledao. Neko vreme je

samo blenuo, možda ga je obuzela nekakva tuga, ali pošto nijemogao da se izbori sa osećanjem tog kalibra, umesto toga jedozvolio da ga ispuni mržnja, jer je to bilo mnogo lakše.„Raskinuću sa Sarom.”Video je da je razumela šta joj je rekao.„Ti se, naravno, sećaš ko je Sara?”„Sara”, rekla je Rosi tonom koji niko ne bi mogao da razume.„Ona liči na tebe”, rekao je Laš.Rosi je zurila u televizor, voditelj se izveštačeno kikotao.„Mama, život je kao točak za hrčka, sve se samo jebeno

beskonačno vrti, ti si me naučila da su žene kukavice... Ništa se nemenja...”Rosina šaka je počela da podrhtava u krilu, malo kasnije je

zaplakala. Žalosno je jecala.Laš je osetio olakšanje.

Napustio je Sretni novčić, seo u kola, provezao se kroz opštujurnjavu u vreme ručka, zaglavio se u Karlberjsvegenu, opipaorukom recepte u džepu, bili su vlažni od znoja na njegovim šakama.Na radiju je svirao hard-rok iz osamdesetih godina, momak koji jepevao zvučao je kao seka-persa. Nekoliko kapi udari u vetrobranskostaklo, zasipila je kišica, topla i vlažna, ne donoseći osveženje kojesu svi iščekivali. Nagnuo se napred i pogledao u nebo, debeli crnioblaci su lagano klizili nad gradom. Boje oko njega dobile su nekinarandžasti i tirkizan odsjaj. Vazdušni pritisak postao je kompaktan itežak. Laš je osetio glavobolju i masirao se u korenu nosa, puštajućida automobil sam ide nekoliko metara. Iznenada je usledilagrmljavina, nije grmelo kao obično, već je praštalo u kratkim,silovitim pražnjenjima nad njegovom glavom. Uplašio se, instinktivnose sagnuo, a odmah zatim je usledila prava provala oblaka, i kiša sestuštila na ljude koji su trčali u zaklon. Brisači stakla su radili što sujače mogli, magla se polako hvatala sa unutrašnje strane vetrobrana,spoljni svet se zamutio.Gurnuo je ključ u vrata. Gornja brava je bila otključana, dakle Sara

je kod kuće. Laš je zakoračio u predsoblje i tiho zatvorio vrata zasobom, ušunjao se u radnu sobu, otvorio fioku radnog stola i ćušnuorecepte unutra.Sara je sedela u dnevnoj sobi i pisala članak o samohranim

ženama umetnicama koje loše finansijski stoje. Nešto s naslovomSocioekonomska nepravda. To je radila već čitavu večnost. Nijeshvatao zbog čega je tako uporna s tim. Ko bi poželeo da čita otome?Laš je pogledao Saru, pokušao da se priseti šta je nekada video u

njoj, šta mu se učinilo privlačnim. Nije se sećao ničega, možda ništai nije video, možda su postali par zbog toga što nisu imali nikogdrugog da izaberu. Možda su postali par zbog toga što nijedno odnjih nije želelo decu. Ili zbog toga što su bili toliko zaljubljeni uosećanje krivice, činilo mu se da sada to shvata, da su ga kroz životvodila pre svega osećanja krivice, kao i kako je video svoj odraz unjoj koja je tamo sedela i pisala o nečemu što niko neće želeti dapročita. Laš je mrzeo sve što je imalo veze s krivicom, pre svega štonije imao pojma odakle ona potiče.„Šta radiš?”, upitao je naslonivši se na dovratak.

Podigla je pogled s kompjutera.„Pogađaj.”Zbog čega je morala tako da mu odgovori? Posmatrao ju je s

prezirom, odjednom je shvatio koliko je ružna. Bila je tako prazna,tako besadržajna, tako neprivlačna – tako neslična Sofi. Kako jesamo sedela, povijenih leđa, sklupčana, prekrštenih nogu. Sa onomodvratnom šoljom čaja koju je uvek samo dopunjavala, bez pranja.Nije imala volje da se ulepšava običnim danima, skrivala je svojujebenu škrtost nekakvim intelektualnim besmislicama – predstavljalaje oličenje suprotnosti svemu onom što je on želeo.„Hoćeš li ti da se iseliš, ili ja?”, upitao je.„Ti.”Odgovorila je isuviše brzo.„Ne, ti se seliš, stan je moj, a do daljnjeg ću boraviti u radnoj sobi.”Pomerio se iz dovratka i prešao u radnu sobu, uzeo torbu i svoj

foto-aparat.Dok je prolazio pored dnevne sobe, video je Saru kako grli sebe

gledajući kroz prozor.„Šta se to dogodilo?”, upitala je sasvim preglasno.Nije ništa odgovorio, samo je napustio stan.

*Jens se popeo do svog stana u Ulici Vitstoksgatan i sručio se u

sofu. Nadao se da će moći malo da odahne. Ali ništa nije odahnulo.Zurio je u plafon i osluškivao prigušeni, udaljeni zvuk saobraćaja s

Valhalavegena. Nemir mu je rastao u telu, ustao je, otvorio prozor,otišao do ostave u kuhinji i uzeo odatle svoj luk i tobolac sa strelama.Stan je imao 135 kvadratnih metara, dao je da se većina zidova

sruši, želeo je da ima vazduha, i da može da gađa lukom i strelom.U dnu onoga što je nekada bila dnevna soba stajala je velika,

okrugla meta ispletena od trske. Gađao je u serijama od pet strela sasvog mesta u staroj trpezariji. Na muzičkom uređaju svirala je salsaiz sedamdesetih godina – dva čvrsta momka u belim zvoncaramapevala su na španskom o muškoj usamljenosti i devojkama s velikimgrudima. Između serija je potezao pivo s niskim sadržajem alkohola,zatim mu je pivo dojadilo pa je prešao na viski, gađao je, pa su mudojadili momci sa salsom, kao i muzika uopšte, dojadio mu je i viskipa je prešao na konjak. Ponovo je gađao, a onda mu je sve zajedno

dojadilo, pa je prekinuo i radio sklekove sve dok ga ruke nisuzabolele.Prepoznao je staru naviku, da nikada ne može da se oseti

zadovoljno, koliko god filovao sebe muzikom, pićem ili nečim drugimšto mu je bilo nadohvat ruke. Po navici je uvek želeo da oseti neštoviše. Majka ga je zvala razmaženim, otac bi rekao da je zavisnik, amožda su oboje bili u pravu.Kontaktirao je s Rusima i rekao im da će roba kasniti, a ovi su mu

odgovorili da je to njegov problem, i da žele da dobiju svoje stvari udogovoreno vreme. Dali su Jensu nedelju dana, a posle toga će onidobiti popust, a Jens će dobiti takve batine da će završiti u bolnici.Ležao je na leđima na tepihu s jednom mišlju u glavi: kako da

pronađe Arona ili Lešeka, koji će, kako se nadao, moći da mu kažukako da pronađe Mihaila.Ustao je, pristavio kafu i prionuo na posao. Ipak, ispostavilo se da

je pronalaženje Arona teže nego što je očekivao. Jens je pokušavaona sve načine. Prvo je pretražio sve ljude koji se zovu Aron uStokholmu, zatim i u celoj zemlji, preko baze telefonskih brojeva irazličitih pretraživača. Ujutru je zvao policiju, poresku upravu,okružnu upravu, i sve do kojih je mogao da stigne. Ali imao je samojedno ime od kojeg je mogao da pođe. Ime i lični opis. Aron, star okočetrdeset godina, oštre crte lice, crna kosa... Nešto džentlmensko uizgledu. S tim nije stigao daleko.Aron je pomenuo Stokholm kada su se rastali, ali ništa nije govorilo

da bi morao i dalje da bude u gradu, možda sada živi negde drugde,možda i van Švedske. Zidovi su se skupljali oko njega. Pomislio jena Lešeka, je li taj čovek nešto rekao? Nije... a možda Tijeri?Kamena statua, možda ona? Šta je ono rekao? Nešto u smislu:mogu da ti prodam slične stvari.Jens je tražio kamene statue na internetu. Uzalud. Zvao je

etnografski muzej, pokušao da opiše statuu, koja je zapravoizgledala kao običan komad kamena. Žena na drugoj strani vezepokušala je da bude od pomoći, ali je sve bilo besplodno. Zapisao jeadrese svih prodavnica sa antikvarnim, umetničkim i etnopredmetima u celom gradu. Popunio je nekoliko stranica.Jens je izašao iz stana, kupio cigarete umesto duvana za žvakanje i

uputio se u potragu za Aronom, Lešekom, Tijerijem i kamenim

statuama. Krstario je po različitim četvrtima grada, išao peške, voziose autobusom, metroom, posećivao prodavnice, postavljao istonejasno pitanje i svuda dobijao isti nejasni odrični odgovor, izviđao jebez rezultata. Nije ni očekivao ništa drugo, pokušao je da ubedi sebeda je ovo neka vrsta odmora, spuštanje lopte nakon svega što sedogodilo u poslednje vreme, ali nije uspevao u tome. Dani suprolazili, stres ga je sve više obuzimao.

*„Sofi, kako se provodiš u svom kraju?, pitao ju je preko telefona.Borila se s nervozom u automobilu vozeći se do rta Biskopsuden.

Nemir joj se penjao uz grlo. Nije htela ovo... Otprilike to je osećala usebi. Neću... Ali osećanje nije bilo sasvim istinito. Jedan deo nje jehteo, a drugi se osećao primoranim. Ne baš kao da je nekoprisiljava, više kao da je ovaj sastanak obavezan i da ona mora daga obavi.I tako se našla s njim. Stajao je na keju. Uprkos svemu što je sada

znala o njemu, njegova pojava ju je umirila. I baš kao i obično, nasvoj način je preuzeo ovaj trenutak u svoje ruke i učinio da sve budejednostavno i lako. Osetila se sigurno. Kao da je znao tačno šta joj jepotrebno.Brodić je bio širok i otvoren, s plavom tendom protiv sunca. Sa

strane je pisalo Bertram 21.Otisnuli su se, motor brodića je brujao, a Ektor je kroz kanal

upravljao ka moru. Sofi je gledala gore ka kopnu odakle je došla,videla je na parkingu jedan volvo i jednog čoveka u njemu.Kada su izašli iz kanala, Ektor je povezao brodić punom brzinom po

mirnoj vodi. Sunce je sijalo nad njima.Vozili su se već četvrt sata kada je smanjio brzinu i uveo brodić u

jedan pust zaliv, očitao dubinu na sonaru, spustio sidro i ugasiomotor. Voda je pljuskala o trup broda, jedna jedrilica im je prošlablizu krme, ljudi su im mahali iz kabine, a Sofi im je uzvratila. Ektor jekritički posmatrao ljude koji su mahali, pa se okrenuo njoj.„Zbog čega to ljudi rade?”Videla je ljutnju u njegovim očima, kao da je smatrao da ljudi koji

mašu prave budale od sebe, pa se osmehnula njegovom otporu.„Rekao si da želiš nešto da mi pokažeš. Ovo?”, rekla je i pokazala

na ostrvca oko njih.

On je nešto vagao u sebi, zatim je odmahnuo glavom, ustao iotvorio jedno sedište. Izvadio je odatle torbu, otvorio je i izvukao dvastara kožna foto-albuma, jedan tamnozeleni i jedan tamnosmeđi, sazlatnim ivicama. Seo je kraj nje.„Rekla si da želiš da saznaš nešto više o meni.”Okrenuo je prvi list u tamnozelenom albumu, u pitanju su bile

šezdesete godine, a slike su prikazivale jedan svečano obučen parna Španskim stepenicama u Rimu.„Ovo je moj otac Adalberto, koga si upoznala. Pored njega je moja

majka Pija.”Sofi je gledala. Pija je delovala srećno, ne samo u licu već i po

držanju tela. Istovremeno opuštena i uspravna, lepa na način kojiniko nije mogao dovesti u pitanje. Adalberto s bujnom crnom kosomdelovao je ponosno, ponosno i zadovoljno. Sofi je pogled ponovovratila na Piju. Bila je plavokosa, slatka, koža joj je bila preplanula odmediteranskog sunca. Izgledala je kao švedski ideal iz tog doba.Ektor je listao dalje, pokazivao fotografije svog brata i sestre i sebe

kada su bili mali. Pričao je o najranijim godinama, o odrastanju ujužnoj Španiji, o usamljenosti kada je majka umrla, o odnosu premaocu, o prijateljima, neprijateljima, osećanjima, potiskivanju,odnosima. Ona je pažljivo slušala.Pokazao joj je sliku sebe kao desetogodišnjaka zajedno s bratom i

sestrom, sve troje su stajali u nizu, osmesi na usnama, indijanskeperjanice na glavama.„Moja sestra i brat su uzeli ono najbolje što život može da pruži.

Imaju decu, u braku su, pronašli su svoj mir. Ja nisam.”Izgledao je kao da ga je ova misao potpuno obuzela, kao da su reči

koje je upravo izgovorio postale stvarnost s kojom ranije nije želeoda se suoči. Sofi ga je posmatrala, sviđala joj se upravo ta strananjegove ličnosti, refleksivna, skrivena, ona koja je posedovala dubinukakvu nije želeo da prizna ni sebi samom, za koju nije verovao damu je dostupna.Ektor je okrenuo list na fotografiju svoje sestre Ines iz vremena

kada je imala pet godina, s lutkom u naručju. Ektor se osmehnuo.Zatim sledeći list. Ozario se kada je ugledao sebe kada je bio mali,kako stoji pred nekim drvetom, s rukama uz telo, bez jednogprednjeg zuba. Pokazao je na sliku.

„Ovo je kod kuće u vrtu, sećam se kada je slika napravljena. Ostaosam bez zuba kada sam pao s bicikla, a drugovima sam rekao dasam se potukao.”Kratko se nasmejao i premestio album u Sofino krilo, nagnuo se

unazad, uzeo tompus iz džepa na grudima, zapalio ga i neko vremezadržao prvi dim u plućima pre nego što ga je ispustio.„Pre je bilo bolje, zar ne?”Sofi je nastavila da prelistava album, videla još njegovih slika dok je

bio momčić, i jednu fotografiju na kojoj je sedeo i pecao s večernjimsuncem na licu. Na toj slici se zaustavila, tu mu je možda bilo desetgodina, a izraz lica je i tu svedočio o nekome usredsređenom na cilj.Upoređivala je sliku sa tim kako je sada izgledao dok je pušiotompus u poluležećem položaju. Ličili su.Promenila je album, i pred njom su opet bile slike njegove majke

Pije. Na jednoj je prala kosu svojoj deci u kadi postavljenoj na nekitravnjak. Pija je izgledala kao srećna majka. Sofi je listala dalje. Slikamlađeg, tamnokosog Adalberta Gusmana, koji je sedeo pušećicigaru na nekoj staroj verandi od kamena, dok su se u pozadini videličempresi i maslinjaci. Slike dečjih igara i proslava. Nekoliko slikaAdalberta i Pije s poznatim ličnostima iz toga vremena na raznimmestima. Sofi je prepoznala Žaka Brela, možda i Moniku Viti. Panekog umetnika čijeg imena nije uspela da se seti. Potom, sredinomsedamdesetih, porodično putovanje u Teheran. Večera s prijateljima,vesela lica. Adalberto, Pija i deca. Stranice koje su sledile bile supune izmešanih porodičnih slika, nepoznatih prijatelja i rođaka,vesele slike – Madrid, Rim, francuska rivijera, Švedska i stokholmskiarhipelag. Album se završavao 1981. godine, preostali listovi bili suprazni.„Zbog čega se ovde završava?”Ektor je pogledao u album.„Majka mi je umrla te godine. Posle toga smo prestali s

fotografisanjem.”„Zbog čega?”Ektor je kratko razmislio.„Ne znam, možda zbog toga što više nismo bili porodica.”Čekala je da nastavi. Primetio je to.

„Umesto toga smo postali četvoro ljudi od kojih je svako pokušavaoda se sam snađe... Moj brat se krio ispod površine mora sa svojomronilačkom opremom. Ines je u Madridu utonula u život koji se vodiood žurke do žurke, i to je trajalo nekoliko godina. Otac je radio, jasam ga sledio u tome. Možda zbog toga što sam najteže primiomaminu smrt, pa sam se grčevito držao za oca.”Pušio je gledajući na drugu stranu. Uporno je tražila njegov pogled,

osetio je to i okrenuo se ka njoj.„Šta je?”Odmahnula je glavom.„Ništa.”Sofi se vratila prelistavanju albuma, i ponovo posmatrala slike.„Koju najviše voliš?”Nagnuo se napred, uzeo drugi album, i listao do svoje slike iz

vremena kada je imao osam godina, a na njoj je stajao naopako iživahnim očima gledao u objektiv. Nije bilo ničeg posebnog u vezi saslikom. Pokazao je ne vadeći tompus iz usta.„Zbog čega baš tu?”Pogledao je fotografiju pre nego što je odgovorio.„Ne postoji ništa što čovek voli više od onog dečaka koji je nekada

bio.”„Zar je tako?”, rekla je i osmehnula se njegovom iznenadnom

ponosu.Ubeđeno je klimnuo glavom.„Zbog čega se ovde voziš sa mnom na brodiću, Sofi?”Pitanje je došlo iznenada, ona se nasmejala, ne zbog toga što joj je

bilo smešno, već zato što nije znala šta drugo da uradi.„Zbog toga što si me pozvao ovamo”, uspela je da izgovori.Posmatrao ju je ispitivački. Osetila je poluosmeh na svom licu

preostao nakon iznuđenog smeha, i uspela da ga izbriše s lica uzizvesnu ljupkost.„Mogla si da odbiješ”, rekao je.Slegnula je ramenima kao da kaže naravno.„Zbog čega nisi?”, upitao je.„Ne znam, Ektore.”Zadržala je pogled na njemu, ugledala je nešto u dubini, nešto što

ju je privuklo, nešto sa čega je pokušala da skrene pogled, što je

pokušala da izbegne. Ali nije joj pošlo za rukom, ležalo je tu baš prednjom, i bilo je tu još otkako je upoznala njega. Bio je iskren na onajposeban način, kao da njegova ličnost ne sadrži ni nagoveštaj laži ilipretvaranja, i kao da je za to nesposoban. To je volela u njemu.Visoko je cenila reči iskren, otvoren i istinit. Ali on je i opasan.Otvoren, iskren, istinit i opasan. Nije želela da tako bude.„Jesmo li prijatelji?”, upitao je.Izbor reči je delovao čudno.„Da, nadam se da jesmo.”„Odrasli smo ljudi”, rekao je bez upitnog tona.Klimnula je glavom.„I to smo.”„Odrasli prijatelji?”„Da.”„Ali ti si neodlučna”, rekao je.Nije ništa odgovorila.„Jednog dana si blizu. A onda odjednom distancirana, hladna i držiš

me na odstojanju. Kao da ne možeš da odlučiš šta želiš. Tražiš liavanturu? Možda neku razbibrigu? Je li ti život dosadan, Sofi?”Hteo je da nastavi i postavi još pitanja. Ali ona nije želela da laže,

mada nipošto nije htela da kaže istinu. I tako se nagnula ka njemu ipoljubila ga u usta, u nadi da će prestati. Ektor je meko prihvatiopoljubac, ali se umesto da se prepusti zavalio i počeo da jeispitivački posmatra još intenzivnije nego pre toga. Kao da je ovogaputa prozreo njen trik da ga uvuče u poljubac baš dok on pokušavada shvati nešto zamršeno i komplikovano.Motorni čamac je velikom brzinom prošao pored njih, Sofi ga je

ispratila pogledom.„Hoćemo li kući?”, upitala je tiho.Nije skretao pogled s nje i nastavio je da traga za onim što maločas

nije razumeo. Potom se počešao po bradi i nešto promumlao, ustao,bacio dopola popušen tompus preko ograde i pritisnuo dugme nainstrument-tabli, a sidro se podiglo. Spustio je prst na dugme zapokretanje, oklevao, sklonio prst i ponovo se okrenuo njoj.„Imam sina.”Nije razumela.

„Imam sina. Nije mi dozvoljeno da ga viđam. Želeo bih, ali njegovamajka to ne dopušta. Nisam ga video već deset godina.”Sofi je samo zurila u njega.„Kako se zove?”, bilo je jedino što je uspela da izusti.„Zove se Lotar Manuel Tideman, nosi majčino prezime, ima

šesnaest godina i živi u Berlinu.”Nekoliko talasića blago im je zaljuljalo brod.„Sada znaš sve o meni, Sofi”, rekao je tiho.Gledali su se. Ona je pokušala da raspetlja sve ovo u glavi. On je

nameravao nešto da kaže, pa se predomislio. Umesto toga jepokrenuo motor i uputio se ka izlazu iz zaliva.

*Gunila je šetala pešačkom stazom duž Ulice Karlavegen, u delu za

šetnju koji je bio proširen za šetače i jahače konja. Na suncu je bilotoplo, a povetarac prijatan. Prešla je Karlavegen kod ugla sa UlicomArtilerigatan. Ljudi su sedeli za stočićima na pločniku ispred pekareTese. Zastala je, malo sačekala i prisluškivala domaćice lišene iluzijakoje su na svoje zamršene i podsvesne načine izražavale da se neosećaju voljeno. Ljudi su u govor ubacivali fraze na engleskom.Mladi su se smejali situacijama koje ne shvataju. To je umela da radiponekad, smestila bi se negde usred ljudi i samo osluškivala.Nakon nekoliko minuta Sofi se pojavila iz pravca Trga Karlaplan.

Gunila je sačekala da stigne do nje, a zatim zajedno s njom nastavilanizbrdo ka Ulici Sturegatan.Posle nekog vremena, Gunila je počela da postavlja pitanja. Kao i

obično, ticala su se ljudi iz Ektorovog kruga, njihovih imena i uloga –šta bi oni mogli ili ne bi mogli da rade. Sofi je odgovarala što je boljemogla. Ipak, kada su se pitanja dotakla Ektora, ko je on, kakav ječovek, davala je Gunili sasvim malo, kao da uopšte ne poznajeEktora, kao da ne želi da prekrši prećutno poverenje koje joj jenedavno ukazao.Neki đaci su im naišli u susret trotoarom, Sofi ih je propustila.„Mnogo puta sam u svom radu sretala ljude tipa Ektora Gusmana.

Oni sve rade s lakoćom i šarmom, a onda se iznenada promene ipretvore u svoju suprotnost. Videla sam kako su drugim ljudimauništavali živote.Sofi nije ništa rekla, samo je nastavila da hoda uporedo s Gunilom.

„Ne dozvolite da vas zavara, Sofi.”

9Osećao se posrano. Činilo mu se da neprestano nešto radi

pogrešno. Gunila mu se uopšte nije javljala, od prethodnog susretase odnosila prema njemu kao da je vazduh. Osećao je da jepropisno uprskao stvar, planirao je da sve vrati na staro, da zamoliza izvinjenje i pokuša da popravi štetu. Ali što je više razmišljao otome, više je uviđao da bi takav potez samo pogoršao situaciju.Konfrontacija je nešto pokrenula u njemu. Noću se prevrtao pokrevetu: preznojavanje, nesređene misli i ulična svetla koja sudopirala kroz prozor nisu mu davali da zaspi. Osećanja su se kretalaizmeđu ljutnje i stida, besa i straha, kome nije znao poreklo.Tog prepodneva je otišao u dom zdravlja. Laš je ispričao da radi

noću, da premalo spava, da ga bole leđa i glava. Doktor, čovek toplihi suvih šaka, bio je od pomoći i rekao da je Laš izmoren od posla, ida je kod njega prisutno nešto što se zove simptom iscrpljenosti.Doktor mu je osvetlio oči džepnom lampom, opipao mu jaja i gurnuomu prst u dupe. Zatim mu je prepisao citodon za leđa i glavu, a sobrilza ono što Laš nije umeo da iskaže.Laš je zamolio da pogleda svoj dosije.„Zbog čega?”, zapitao je doktor.„Zato što hoću.”To je očigledno bilo dovoljno. Lekar je okrenuo monitor kompjutera

ka njemu. Laš je brzinski preleteo tekst, nije pisalo ništa o njegovimranijim postupcima.„Jeste li zadovoljni?”Laš ništa nije odgovorio.„Zakazaću vam kontrolu za šest nedelja”, promrmljao je lekar.Laš je u apoteci podigao prepisane lekove i krenuo volvom kroz

grad.Kao dete je stalno imao poteškoća sa spavanjem. Rosi mu je

davala svoje tablete. Tada mu je bilo jedanaest godina, i rano jerazvio toleranciju na njih. Majka Rosi, koja je već bila tabletomanka ibliska prijateljica s jednim lekarom s kojim je spavala kada tataLenart nije bio kod kuće, nabavila mu je neke bele i neoznačenepilule koje bi oborile Laša u krevet svake večeri u pola jedanaest.

Nije se sećao nikakvih snova i osećao je neizrecivu prazninu prekodana u završnim razredima osnovne škole, kao i u gimnaziji.Jedna školska medicinska sestra je otkrila da on uzima tablete.

Pokrenula je istragu i pokušala da stiša svoju uznemirenost govorećirazgovetno, i ispričala je Lašu da tablete koje je uzimao izazivajusnažnu zavisnost, i da su užasno jake. Kao i da Laš, koji je upubertetu uzimao tako mnogo snažnih tableta koje izazivajuzavisnost, mora u budućnosti biti veoma pažljiv s tabletama i ostalimsupstancama za promenu svesti, da je njegov sistem razviozavisnost koja se može zauzdavati samo potpunim uzdržavanjem.Laš je klimao glavom uopšte ne shvatajući o čemu ona to. Uvek jetako radio kada bi mu se neko obraćao.Prestao je da uzima bele tablete kada mu je bilo sedamnaest

godina, i pojavile su se poteškoće sa spavanjem, nagle promeneraspoloženja, uz snažan osećaj straha i čudovišno mračne košmareu ono malo sati koje bi uspeo da provede u snu. Zavisnost ga je idanju i noću podsećala na svoje postojanje. Previjao se po vlažnojposteljini, ispunjen nemirom, strahom i strepnjom.Posle nekoliko godina apstinencija je prešla u ravnomeran osećaj

praznine. Želja je nestala, drhtavica i promene raspoloženja su seublažile. Ali strah je ostao, kao i teškoće sa spavanjem. Postali susvakodnevna rutina, njegova stvarnost.Parkirao je auto ispred dvorane za kuglanje koja je imala dozvolu

za točenje piva i vina.Laš je pronašao jedan sto s pogledom na kuglaške staze. Grupice

penzionera su bacale kugle. Laš je pogledao u svoj dlan, šesttableta, po tri iz svakog pakovanja.Ubacio ih je u usta i progutao ih s crnim vinom iz Bugarske. Posle

nekoliko minuta pritisak u grudima je popustio, i stav mu je postaoopušten. Zavalio se u stolicu i posmatrao kuglaše, osećajući seushićeno kada bi promašili, a zlovoljno kada bi pogodili.„Zdravo.”Pored njega je stajala Sara. Pogledao ju je iznenađeno.„Kako si znala da sam ovde?”„Pratila sam te.”„Odakle?”„Od doma zdravlja.”

Laš se okrenuo ka kuglašima i uzeo gutljaj vina. Ona je sela krajnjega i pokušala da mu uhvati pogled.„Kako si, Laše?”„Dobro, zašto pitaš?”Sara je tiho uzdahnula.„Laše, molim te, zar ne možemo da razgovaramo?”Laš se nasmejao, pretvarajući se da ne shvata.„Pa mislim da to upravo radimo... Zar sada ne pričamo? Usta nam

se pokreću!”Čudno se osmehnuo. Sara je pogledala u šake.„Ne želim da bude ovako”, prošaputala je.Laš je posmatrao kugle kako se kotrljaju po stazama od parketa i

čunjeve kako padaju.„Više te ne prepoznajem, sve vreme si tako ljut, ne govoriš mi šta je

u pitanju... Jesam li ja nešto učinila?”Prezrivo je otpuhnuo.„Hoću da ti pomognem ako mogu, Laše.”Posmatrala ga je kako bi primetila da li reči dopiru do njega.„Već si i ranije bio ovakav, Laše”, prošaputala je.Izbegavao je njen pogled.„Kada smo se upoznali, pre nego što smo odlučili da počnemo da

živimo zajedno, kada si počeo da radiš u Vesterortu. Tada si bioovakav kao sada... Trajalo je nekoliko nedelja... Kada si izašao iztoga, pričao si mi o lekovima koje si uzimao kao dete...”„Kako samo sereš...”Sara se borila da je njegov stav ne obeshrabri.„Ne, nije tačno”, odvratila je.Neki žgoljavi penzioner u tankoj trenerci oborio je sve čunjeve iz

prve i pokušavao da prikrije ponosan kez na licu dok se vraćao kasvojim prijateljima.„Bilo nam je lepo, Laše”, rekla je. „Imali smo vezu bez svađa i

nesporazuma. Ostavljali smo jedno drugo na miru, a ipak smo bilizajedno... Imali smo ista interesovanja, iste vrednosti. Pronašli smonešto...”Ispio je čašu izbegavajući da je pogleda.„Šta se po tvom mišljenju dogodilo?”, upitala je.„Ništa se nije dogodilo, osim što si paranoična... I ružna.”

Sara je pokušala da sakrije povređenost na licu.„Onda želim da se razdvojimo.”Iskrivljen osmeh mu nije nestajao s lica.„Pa valjda smo to već uradili?”Sarina tuga se pretvorila u bes, zurila je u njega, a zatim je žurno

ustala i otišla. Laš je gledao za njom, pijuckao vino i video kako nekastara tetka ubacuje kuglu u kanal pored staze. Pokušavala je daizgleda srećno dok se vraćala ka svojim prijateljima, kao da nijezabavno pobediti već lepo provesti vreme zajedno. Ma da, kako dane.Kada se kuglana zatvorila, pronašao je neki pab, irski pab koji je bio

isto onoliko irski koliko je Mekdonalds finski. Veliki TV ekran,električni pikado, mali koš s kretenskim malim košarkaškim loptama.I kao šlag na tortu, šanker Iranac koji je na lošem engleskomoslovljavao Laša s ortak. Ali šta je to njemu smetalo? Došao je tu dase uradi, i u tome je i uspeo. Opasno se zapio do fajronta, asledećeg jutra se probudio u autu, iza zamagljenih stakala, i osećaokako mu se vrh nosa smrzao. Svet oko njega se već probudio i živeopunom parom.Laš se pridigao, obrisao umor sa očiju, snažno se počešao po

slepljenoj kosi i isprao suvoću iz usta ustajalim pivom.Odvezao se do bolnice u Danderidu osećajući istovremeno

mamurluk i pijanstvo. Tamo je ceo dan presedeo u parkiranomautomobilu, grizao nokte, uzimao pilule, ispio ručak i čekao.Kada je Laš tog popodneva video Sofi kako napušta bolnicu,

obuzelo ga je ushićenje, i ponovo se osetio sigurno.Dok se biciklom vozila kući, pratio ju je na odstojanju, zatim je

skrenuo i uradio isto ono što je radio i ostalih noći, pronašao sebimesto blizu njene vile gde će provesti noć, stavio slušalice na uši iosluškivao njenu svakodnevicu.Ovo je postajalo njegov sadašnji život, ništa drugo nije imalo

nikakvu važnost. Osluškivao je njene aktivnosti, čuo joj korake kadabi prošla pored mikrofona, dok je večerala u samoći, ili njenerazgovore sa Albertom.U jedanaest sati Laš se prebacio na mikrofon u spavaćoj sobi i

slušao kako sklanja prekrivač s kreveta i leže. Shvatio je da onaspava bez pokrivača, jer nikada nije čuo kako se pokriva. Zamislio ju

je kako leži na belom čaršavu dok joj kosa počiva na jastuku, kakomeko diše, kako možda sanja njega. Čežnja je vrisnula u njemu, nijeje shvatao, niti uspevao da je obuzda. Laš se dopunio, tablete su muskliznule niz grlo. Sve je postalo prirodno, pa i čežnja.Kada je već tri sata vladala tišina, a Sofi i Albert čvrsto spavali u

svojim sobama, Laš je izašao iz auta i polako se ušunjao u Sofinodvorište. Letnja noć je bila tiha i blaga. Osetio se smireno i skladnokada se našao na verandi sa zadnje strane, osvrnuo se i tiho sepopeo stepenicama, otključao vrata kalauzom i pažljivo ih otvorio.Šarke su tiho škripale. Bešumno je ušao u dnevnu sobu i napregnutoosluškivao.Ona je ležala tamo gore i spavala, a osećaj da joj je blizu bio je

opojan. Laš se ušunjao u kuhinju. Oprezno je otvorio frižider,pogledao unutra, pustio mašti na volju, dozvolio sebi da budedomaćin koji je ustao uz kreveta i sišao do kuhinje da nešto pojede.Laš je uzeo za sebe hleb, maslac i priloge, seo za kuhinjski sto i

pojeo jedan sendvič. Osmehnuo se svom sinu koji je sišaostepenicama, ustao je i poljubio Sofi kada je i ona sišla neštokasnije, pokazao joj je da je spremio doručak, ona se osmehnula iponovo ga poljubila. Rekao je nešto domišljato, a Sofi i sin su senasmejali.Laš je napustio kuću, na kapiji u mašti mahnuo svojoj maloj

nepostojećoj porodici i vratio se u svoj auto u noćnoj tami.Kod kuće se dopunio tabletama i poput deteta zaspao na ogavnom

dušeku.*

Kolena su mu udarala u naslon ispred njega. Za Mihaila je sedište uavionu bilo suviše tesno. Kraj njega je sedeo Klaus. Imao je okočetrdeset godina, Nemac, bilder od one žilave sorte. Klaus je imaoproređenu kosu i mišiće na sve strane, čak i na licu koje je ukrasiobujnim porno-brkovima. Bio je prekaljen i znao pomalo o svemu, bezneke posebne specijalnosti – čovek za sve koji retko odbija posao.Ranije su sarađivali prilikom nekoliko kućnih poseta po Ralfovojnarudžbini. Klaus se tu dobro pokazao, savest ga nije preteranomučila.Uzleteli su iz Minhena i nalazili se na putu ka aerodromu Arlanda u

Stokholmu. Stjuardesa je nudila kafu, neko dete je vrištalo iz zadnjeg

dela kabine, matorci u odelima su rešavali sudoku, a sredovečnežene na svojim laptopovima radile na prezentacijama. Klaus jeslušao muziku, Bi džiz su praštali iz malih slušalica u njegovimušima. Klaus je uživao, klimao glavom u ritmu, a desnim dlanomtapkao po nozi.Mihail se preslišavao šta sve treba da obave. Nije imao nikakav

jasan plan, već je umesto toga u svojoj glavi razrađivao različitepristupe i upoređivao ih. Na kraju je uvek dolazio do istog – trebaudariti snažno i koncizno. Roland je dva dana ranije bio u Stokholmui vratio se s kezom na usnama. Sad imamo čoveka, rekao je. On ćevam srediti da se sretnete sa Ektorom...Začuo je zvučni signal, a znak za sigurnosne pojaseve je zasvetleo.

Ženski glas je mleo nešto na nekom skandinavskom jeziku koji nijerazumeo. Avion je počeo da se priprema za sletanje. Propisno sezatresao. Klaus se uhvatio za naslon za ruke i refleksno podizaonoge svaki put kada bi se avion zaljuljao.„Mrzim ovo”, rekao je Klaus. „Stvarno ovo mrzim.”Pred sletanje ih je poduhvatio bočni vetar. Klaus je prebledeo.

Avion se nagnuo na levu stranu, ali se brzo ispravio. Klaus je zgrabioMihailovu ruku.„Scheisse...”Avion je dotakao do, motori su se isključili. Klaus je odahnuo.Odvezli su se do Stokholma iznajmljenim autom i prijavili se u hotel

na Trgu Heterjet, pa zatim izašli u grad. Već se bližilo veče,prezalogajili su u bašti jednog restorana, bilo je toplo, toplije nego uMinhenu.„Koliko je meni poznato, ima tri čoveka, treba da krenemo od toga.

Dvojica su profi: Ektorov telohranitelj i onaj Poljak, a o trećem neznam ništa.”Klaus je slušao i jeo biftek, brzo žvakao i sekao meso čudno držeći

pribor.„Ima kancelariju ovde u gradu, ali retko je tu. Kada sam prošli put

bio ovde i pratio ga, mnogo vremena je provodio u restoranu, i tu itreba da udarimo. Imamo kontakt, on će nam sve srediti.”„Meni zvuči dobro”, odvratio je Klaus bez uživljavanja, mahnuo

konobaru i pokazao na svoju praznu čašu od soka.

Napustili su restoran i seli u iznajmljeni auto. Na GPS uređaju suupisali Ulica Sandborjsvegen, naselje Enšede.„Sada napravite pun zaokret”, rekao je glas iz GPS-a na

nemačkom. Klaus je uradio kako mu je rečeno.Probijali su se kroz stokholmski saobraćaj, pronašli izlaz na Južni

auto-put, prestrojili se u levu traku, prešli preko mostaJohaneshuvsbrun.„Izgleda kao velika loptica za golf, rekao je Klaus kada su prošli

pored hale Globen.Auto se zaustavio pred jednom neuglednom vilom. Pozvonili su na

vratima, a otvorio im je sredovečan čovek sa ćelom, opuštenimstomakom, odeven u zastarelu košulju s prekratkom kravatom. Kaoda se upravo vratio kući s posla –nekog zastarelog posla.„Willkommen... meine Herren”Čovek se nasmejao svom znanju nemačkog.Sledili su ga do podruma, čovek je otvorio gvozdena vrata i

pokazao im da mogu da uđu. Mihail je ušao i ugledao mnoštvooružja, na jednom zidu su bili revolveri i automati, a na drugomoružje izuzetno brzog zrna i sačmare.Čovek se ushićeno osmehivao i pričao o svojim ljubimcima poput

prodavca s TV-a – fanatik za oružje, pomislio je Mihail. Prekinuo ječovekovo brbljanje pokazavši na zid.„Dajte mi jedan zig i dva teleskopska pendreka.”Fanatik je spustio oružje sa zida, dao Mihailu omanju kutiju s

municijom i počeo da blebeće o tome kako je municija švajcarska,koliko su zrna teška, za šta su najpogodnija. Izvukao je fioku izpolice s knjigama i izvadio dva pendreka. Mihail je pištolj dao Klausu,a čoveku bunt eura.Napustili su podrum i kuću bez reči i seli u kola. Klaus je pročitao

adresu s papirića i ukucao je u GPS. Mihail je na telefonu otkucaobroj koji mu je dao Roland Genc i pritisnuo zeleno dugme. Javio semuški glas.„Karlose? Javljam se po dogovoru, uradi kako ti je rečeno, mi ćemo

biti tamo... Mihail se nagnuo i očitao GPS... za dvadeset minuta.”Mihail je prekinuo vezu.„Sada napravite pun zaokret”, ponovila je digitalna žena.„Umukni”, odbrusi Klaus.

*Antikvarnice u Ulici Roslagsgatan, zamke za turiste u Starom gradu

i Ulici Drotningatan, kao i svi mali butici na ostrvima Sedermalm iKungsholmen – Jens je pretraživao sve što bi moglo da ga dovededo etničke umetnosti, antikviteta ili barem new age drangulija. Svudaje tražio Tijerija. U stvari je jedini podatak od kog je mogao da krenebila njegova zainteresovanost za neku kamenu statuu iz JužneAmerike... Šansa da će u gradu naleteti na Arona ili Lešeka bila jeneznatna, iako je lutao okolo već nekoliko dana.Ulica Vestmanagatan bila je nešto manje poznata po svojim

buticima. Jens je tamo nekada davno kupio globus. Prodavnice kojesu se tamo nizale tada su bile više okrenute kuriozitetima ipredmetima za domaćinstvo iz pedesetih godina. Jens je krenuo sTrga Nora bantorjet i polako pročešljavao ulicu sve do TrgaOdenplan. Na umor se sada nadovezala i pozamašna dozafrustracije. Ali nije imao drugog izbora osim da nastavi. Ulazio je uprodavnice i izlazio iz njih, uvek postavljajući isto pitanje – bave li seumetninama iz Južne Amerike, nešto u tom smislu. I da li moždapoznaju čoveka po imenu Tijeri. Uvek su ga dočekivali isti upitniizrazi na licima.Pošto je prošao pet blokova, stigao je i do radnje u kojoj je

dvadeset godina ranije kupio globus. Prodavnica je izgledalaistovetno, osim što su cene u izlogu bile drugačije. Dva ulaza daljenalazio se omaleni butik koji ne bi primetio da nije tragao. Izlog je biomali i zamračen, a u njemu izloženo samo nekoliko predmeta.Ćebad jasnih šara, maske, štitovi i koplja. Ušao je. Oglasilo se zvonopričvršćeno na vratima.Unutrašnjost radnje bila je pretrpana starudijama iz svih krajeva

sveta, i činilo mu se kao da je zakoračio u nekoliko različitihrazdoblja na nekoliko različitih mesta. Jens je uvideo da prosto nemože da prestane s razgledanjem. Utisci su bili brojni. Stareumetnine, tkanine, nameštaj, nakit, statuete. Sve je bilo lepo,prijemčivo i drugačije – snažno na neki neobjašnjiv način. Ustaklenoj vitrini u jednom uglu ugledao je kamene figurice, nalik naumanjene kopije one koju je na brodu video u Tijerijevoj ruci.Začuo je korake iza sebe, okrenuo se, a iza zastora koji je skrivao

prolaz u zadnju prostoriju pojavila se lepa žena. Imala je bujnu oblu

frizuru i bila izdužena, ali ne i visoka. Pretpostavio je da je porekloms Kariba.„Zdravo”, rekao je.Odgovorila mu je sa osmehom.„Tijeri...”, reče Jens kao da je nesvesno iznenada shvatio da je na

pravom mestu.Oklevala je, zatim se okrenula i ponovo nestala iza zastora.Jens je osetio kako mu puls snažno bije. Čoveku koji se pojavio

pred njim trebalo je nekoliko sekundi da prepozna Jensa.„Ti?”Tijeri je pozvao Arona, sasvim ukratko objasnio situaciju i dodao

slušalicu Jensu.Aron mu je rekao da izađe na ulicu, i uđe u restoran nekoliko ulaza

niže.Tijeri mu je otvorio vrata i pokazao mu niz ulicu.„Idi tamo, očekuje te.”Jens je krenuo ka restoranu. Sve mu se činilo apsurdnim. Kolike su

šanse da se ovako nešto dogodi? Nije imao snage ni da misli.Na omalenoj tabli pisalo je Trasten. Jens je zakoračio unutra i

krenuo ka šanku; izbrojao je desetak ljudi za raznim stolovima.Zatražio je čašu tonika i osvrnuo se po prostoriji dok je pio.Nakon nekoliko minuta Aron se pojavio na obrtnim vratima koja su

vodila u kuhinju, ugledao Jensa i mahnuo mu da dođe.Jens je pratio Arona kroz kuhinju, prošao malim hodnikom i bio

uveden u nekakvu kancelariju.Kancelarija je bila mala. Radni sto s kompjuterom, na sve strane

neuredno, polupune pepeljare, hrpa novina, stari ukradenisaobraćajni znak oslonjen na zid – Zabranjeno zaustavljanje.Ispijene šoljice kafe i nekoliko godina star zidni kalendar. Soba kojuje bez sumnje koristilo više ljudi, po svoj prilici isključivo muškaraca.Muškaraca koji su želeli da ovo bude slobodna zona, mesto gde nikone mora da preuzme odgovornost.„Sedi ako pronađeš stolicu.”Jens je pronašao jednu.„Radiš ovde?”, upitao je i seo.Aron je odmahnuo glavom.„Ne.”

Aron je seo za radni sto.„Šta te muči?”, upitao je lako i osmehnuo se svom izboru reči.Jens se brzo pribrao.„Pošto smo se rastali, odvezao sam se preko Jilanda i prenoćio kod

moje bake. Probudio sam se s glokom u ustima, a na ivici kreveta jesedeo onaj veliki Rus.”Aron je izvio obrvu.„Onesvestio me je i zbrisao s mojim sanducima.”„A u sanducima je bilo tvoje oružje?”Jens je klimnuo glavom.„Kome je namenjeno?”„Jednom klijentu.”„Ali ne ovde u Švedskoj?”Jens je odmahnuo glavom. Aron je neko vreme razmišljao.„Je li znao da je u sanducima oružje?”„Verovatno nije. Mora da je postavio odašiljač na jedan od sanduka

dok je bio na brodu, a ispalo je da je sanduk moj, a ne tvoj.”Aron je razmišljao, podigao pogled.„Dakle, kako mogu da ti pomognem?”„Moram da povratim svoje stvari, moram da znam šta ti znaš o

njemu... Gde se nalazi i kako da dođem do njega.”*

Gostionica i nije bila gostionica. Bila je samo picerija s natpisompivo i vino na prozoru. I s tamnim nameštajem od drveta inajjeftinijim papirnim salvetama koje se mogu naći, grubim i tankim.Pojeo je pola pice, i uz to popio četiri piva i tri čašice rakije. Osećao

je potrebu da se napije. Laš je pustio misli da lutaju; to mu se uposlednje vreme dopadalo. Ranije bi osećao grižu savesti ako ne biupotrebio svoje misli za nešto svrsishodno, nešto upotrebljivo. Sadaje dozvoljavao sebi da ih pusti da idu kud im se prohte, da im ne dajenikakav konkretan pravac, već da ih samo prati. Bilo je prekrasno.Nova osećanja su se pojavljivala i nestajala. Preko svega je dodao ipilule, i osetio se opušteno poput usnule bebe. Možda svi ljudi želeda budu ovakvi, možda su svi oni tražili ovakvo stanje nakonnekoliko godina provedenih u svetu odraslih? Osmehnuo se za sebei susreo pogled pica-majstora s druge strane šanka. Ovaj je delovaouznemireno i skrenuo je pogled. Laš je pretpostavio da je sigurno

uočio njegovu smirenost nalik na nirvanu, i osetio žalost što i samnije tamo. Svi su mu zavideli, tako je uvek i bilo.Laš se snažno počešao po obrazu, tu je bila neka bubuljica koja se

nikako nije predavala.Zažarenog lica i suženog vidnog polja uputio se ka Sofinoj vili oko

devet uveče. Imao je osam mesta za prisluškivanje koja je menjaokako ne bi bio otkriven, a sva nadomak vile. Parkirao je na mestubroj četiri, ili možda tri? Ugasio je motor, stavio slušalice i osluškivao.U njenoj kući je bilo tiho. Tražio je Sofi u zvučnoj slici – zar samonepomično sedi? Progutao je još dve tablete, život je postao mutniji.Posle nekog vremena začuo je korake u kuhinji koji su se udaljavali

ka hodniku, zatim kako se ulazna vrata otvaraju i zatvaraju. Prešaoje na mikrofon u kuhinji, i osluškivao je li otišla da nekom otvori vrataili je sama izašla napolje. U kuhinji se nije čulo ništa, u hodniku jevladala tišina. Čekao je. Napustila je kuću.Laš je pokrenuo auto i dovezao se do vile, i susreo njen lendkruzer

koji se spuštao niz breg. Na vrhu uzbrdice je okrenuo volvo.Pijanstvo je otežavalo praćenje i pokušaje da ne bude preblizu, a

da se ne udalji toliko da je izgubi. Ali večernji saobraćaj je biopogodan za to, malo automobila se kretalo ka gradu iz pravcaRoslagena. Držao se sredine, čkiljio i rukovodio se oznakamaizmeđu kolovoznih traka da bi održao pravac.Pratio ju je do četvrti Vasastan, gde se parkirala kod restorana

Trasten. Laš je pronašao prazno mesto nešto dalje i u retrovizoru jegledao kako Ektor izlazi pred Sofi, kako razmenjuju poljupce u obrazna pločniku i ulaze u restoran.

*Jens nije prepoznao čoveka koji je ušao u prostoriju gde su on i

Aron razgovarali.„Je li Karlos tu?”Aron je odmahnuo glavom.„Pozvao me je i rekao da dođem ovamo.”Aron je ponovo odmahnuo glavom.„Ne, nisam ga video.”Čovek se zamislio, ali se činilo da je prekinuo razmišljanje kada je

primetio Jensa u sobi. Ispružio je ruku.„Ektor Gusman.”

Jens je prihvatio pruženu ruku. Ektor je bio krupan čovek s nogomu gipsu, lepo obučen, prijateljske spoljašnosti s nečim što je govoriloda je svestan svoje vrednosti – bio je to pas koji jede prvi, i to nesamo ovde već verovatno svuda.„Jens je čovek o kome sam ti pričao, s broda”, rekao je Aron. „Ima

problem koji je i naš problem.”„Odlično, onda može da preuzme i naš deo”, rekao je Ektor sa

osmehom. „Kakav je to problem tačno?”Jens je potegao priču koje je počinjala utovarom u Paragvaju, a

završavala se Mihailovom posetom kod bake na Jilandu. Ektor je usredini izlaganja seo na stolicu i gledao u Arona, koji je ponekadupadao s pojašnjenima. Kada je Jens završio, Ektor je neko vremerazmišljao.„To je baš nezgodna priča.”Jens je čekao. Ektor je još malo razmislio, a zatim pogledao Jensa.„Šta je rekla tvoja sirota baka?”Jens nije očekivao ovo pitanje.„Biće ona dobro.”Miris hrane iz kuhinje pronašao je put do kancelarije u kojoj su

sedeli.„Ako ti pomognemo da povratiš svoju robu, možeš da biraš, da nam

platiš za naš posao u kesu, ili da to kasnije isplatiš svojimuslugama.”„A ako ne uspete?”„Mi uvek uspevamo”, odvratio je Ektor.„Onda dobro. Šta ćemo?”, upitao je Jens.Aron mu je odgovorio.„U ovom trenutku nećemo ništa. Pobrinućemo se da stupimo u

kontakt s njima. Naš interes je u tome što želimo da znaju da oružjenije naše.”Ektor je pogledao Jensa.„Imamo posla s neurotičnim ljudima, ali to već i sam znaš.”Ektor se odjednom zamislio i okrenuo ka Aronu.„Siguran si da Karlos nije ovde?”Aron je potvrdno klimnuo.„Dobro, Jense”, rekao je Ektor i pljesnuo se po kolenima, „drago mi

je što sam te upoznao. Sada izlazim na večeru sa ženom koja mi se

dopada. Već me je dovoljno čekala dole u restoranu.”Pokazao je palcem u tom pravcu, ustao i pogledao odozgo na

Jensa.„Imaš li ti takvog nekog kraj sebe?”„Ne, nažalost, nikog sličnog.”„Šteta”, odvratio je i krenuo ka vratima.Jens je pogledao za njim. U istom trenutku dok je Ektor otvarao

vrata, ona su poletela ka njemu. Zateturao se. Unutra su uskočiliMihail i još jedan čovek. Jens je uspeo da vidi kako manji od dvojiceudara pendrekom Ektora po glavi, dok ga istovremeno obara nazemlju snažnim udarcem preko grla. Mihail se ustremio pravo naArona. Išlo je brzo, bili su uvežbani. Jens se nagonski bacio na nižegčoveka. Udario ga je glavom, zasuo udarcima i oborio ga ispodsebe. Ali Mihail mu se našao za leđima pošto je onesposobio Arona.Snažan udarac postrance po glavi izbacio je Jensa iz ravnoteže.Uspeo je da se okrene, upola ustane i zada jedan udarac pesnicom,ali su mu udarci Mihailovog pendreka brzo i snažno zapljuštali poglavi. Jens je pokušao da se zaštiti. Smračilo se.

*Čuo je potmule zvuke, neko ga je tresao, govorio mu nešto što nije

uspevao da razume. Zvuci su se mešali u međusvetu između jave isna u kome se nalazio.Jens je otvorio oči. Glavobolja je bila nesnosna, neki ton migrene

se probijao kroz sve, svet je bio oštar i zaslepljujući, pa je ponovozažmurio. Neko ga je protresao, ovoga puta snažnije, želeo je da sepobuni, da kaže tom nekom da ga ostavi na miru, ali drmusanje jebilo uporno. Ponovo je otvorio oči, a u oštrom svetlu je ugledaonešto što ga je uverilo da sanja: Sofi Lanc je bila tu i vikala na njega.Obradovao se što je vidi u svom snu, već je bio zaboravio koliko jelepa. Sada je bila starija i imala sitne bore oko očiju, ali ah, tako jelepa. Osmehnuo joj se i okrenuo da nastavi da spava. Otkrio je daleži na podu kancelarije restorana, shvatao je da je u san uključio ideo stvarnosti. Vratilo mu se sećanje da je Mihail upao u sobu...Jens je pokrenuo noge, počeo da dobija osećaj u njima, mrdnuo

rukama, otvarao i zatvarao oči, želeo je da izađe iz tog čudnog sna.„Jense?”

Ponovo je otvorio oči. I dalje je bila tu, Jens je pokušao da je izoštriočima. Bilo je teško, svet je odbijao da se vrati na svoje mesto.„Jense? Da li me čuješ?”Sada ju je jasno video i shvatio da ne sanja.„Sofi?”Osmeh se nakratko ukazao na njenom zabrinutom licu. Pomogla

mu je da se pridigne u sedeći stav, nagnula se nad njega ipokušavala nešto da vidi u njegovim očima. Uzvratio joj je pogled,sećao se tih očiju, sećao se njenog izgleda, pojave.„Imaš potres mozga”, rekla je.Pogledao ju je.„Šta ti radiš ovde?”„Nije važno”, odgovorila je.Sve mu se učinilo apsurdnim. Vrata iza njih su se otvorila, i ušao je

Aron s posekotinom prekrivenom usirenom krvlju na obrvi imodricama na obrazu i kraj desnog oka. Bio je istovremenousredsređen i usplahiren.„Krećemo”, rekao je.Jens je ustao, nesiguran na nogama.„Idi po svoja kola, Sofi. Naći ćemo se sa zadnje strane”, nastavio je

Aron.Sofi je napustila prostoriju.„Sada mi je potrebna tvoja pomoć, Jense”, rekao je Aron. „Odveli

su Ektora, ali mogu da ga pratim pomoću GPS-a. Imaš li nešto kodsebe?”Jens je odmahnuo glavom.Aron je izvadio revolver iz ormana, 45-icu kratke cevi.„Ovo ulazi u dug za namirivanje.”Jens je prihvatio oružje i proverio je li napunjeno. Požurili su kroz

zadnja vrata, koja su vodila u dvorište među zgradama, prešli prekonjega i kroz jednu zgradu izašli na ulicu. Lendkruzer se pojaviovelikom brzinom i naglo zakočio. Aron je otvorio suvozačka vrata.„Ostani ovde, Sofi, pozajmićemo tvoj auto na neko vreme.”„Potrebna sam vam”, rekla je. „Ti i Jens ćete imati slobodne ruke

ako ja budem vozila.”Aron nije imao vremena za prepiranje. Uskočili su u kola, Aron na

prednje sedište, Jens pozadi, automobil je ubrzao.

„Auto-putem E4 ka severu”, rekao je Aron, ne skrećući pogled sGPS-a na svom telefonu.Sofi je brzo vozila ka Nortulu, prešla na Severni put i povećala

brzinu kada je izašla na auto-put.Tada je ugledala isti onaj volvo koji je mimoišla na nizbrdici kada je

kretala od kuće. Išao je nešto iza nje, u levoj traci inače pustog auto-puta. Volvo joj se približavao u retrovizoru. Sofi je razmišljala u sebi.Da mu dozvoli da ih prati... Da im pomogne da spasu Ektora... Šta bise onda dogodilo?Volvo se približio.Sofi je prebacila lendkruzer u desnu traku, na strani odvajanja za

Haga park. Kada već samo što nisu prošli odvajanje, sačekala jeposlednji trenutak i snažno okrenula volan udesno i ubrzala. Volvo jeprojurio pored nje i nastavio pravo auto-putem. Na trenutak jeugledala čoveka za volanom, viđala ga je i ranije.Aron je podigao pogled s GPS-a.„Šta to radiš?”„Izvini, ne znam na šta sam mislila, učinilo mi se da se nalazim u

pogrešnoj traci!”Izašla je na vrh uzbrdice i trebalo je samo da nastavi pravo kako bi

se vratila na auto-put, ali je umesto toga skrenula levo, na put zaFresundu, u pravcu predgrađa Solna.„Sofi?!”Aron je zvučao uzrujano.„Izvini, izvini... pa ionako moram da skrenem!”Glumila je da je potresena i uzdrmana, a Aron ju je posmatrao,

pokušavajući da shvati njene greške u vožnji. Obišla je ceo kružnitok i zatim krenula nazad u pravcu odakle je došla, pa se vratila naauto-put pritiskajući gas do daske.Ispalo je kao što se i nadala: volvo je skrenuo na sledećem

odvajanju kod Fresundavika, okrenuo se i ponovo izašao na auto-put. Videla ga je kako joj se kreće u susret u suprotnoj traci, u smerukoji je vodio nazad u grad. Nije gledala vozača, već je ubrzala.Razum joj je naravno prethodno govorio da ide kući, da se ne meša

u ovo, ali razum je sada bio ko zna gde. Nije sledila nikakvu logiku,prepustila se samo jednom osećanju: brizi za Ektora. Sada ništadrugo nije bilo važno.

Pogled joj se u retrovizoru zaustavio na Jensu: to što je iskrsaoniotkud preplašilo ju je. Sada je sedeo tu i gledao kroz prozor. Bio jestariji, i nešto krupniji nego što ga je pamtila. I dalje je bio onako plavi čupav, preplanuo kao neko veliko dete koje se vratilo s letnjegraspusta. Prepoznala je njegov pogled, zamišljen i usplahiren unespojivoj mešavini. Kao da je čuo njene misli, podigao je pogled isusreo njene oči u retrovizoru. Aron je pratio GPS na telefonu.„Sada su zapadno od nas, skreni na sledećem odvajanju.”Sofi je sišla sa auto-puta i skrenula. Izašli su na lokalni put, koji ih je

odveo u neki šumovit kraj, uronili su u tamu i pronašli šljunčani putšto je vodio dalje u šumu. Sofi je isključila farove i vozila u potpunommraku.„Stani.”Aron je proučavao svoj prijemnik.„Ja idem. Vi čekajte ovde, držite telefon uključen.”Aron je zavrnuo prigušivač na pištolj.„Idem s tobom”, rekao je Jens. „Dvojica ih je.”„Ne, ti ostaješ ovde za slučaj da neko od njih krene na vas.”Aron je napustio automobil i brzo nestao u mračnoj šumi.Jens i Sofi su ostali da sede u tišini koja kao da je pritiskala ceo

auto. Osetio je da ne može samo da sedi tu, pa je otvorio vrata ikrenuo donekle kroz šumu, izviđajući u pravcu u kom je otišao Aron.Sofi ga je pratila pogledom sa svog mesta za volanom.

*Mihail je bio nezadovoljan. Klaus je bio previše grub prema Špancu.

Plan je bio da uđu u restoran, onesposobe one koji se eventualnonađu u njegovoj blizini, a zatim lepo i na miru obave razgovor saEktorom Gusmanom i objasne mu da nema nikakve šanse protivHankea, kao i da ga primoraju da pristane na promene koje Ralf želii zatim odu odatle. U suprotnom bi ga ustrelili na licu mesta. AliKlaus je onesvestio Ektora Gusmana, a oni nisu imali vremena dasede tu i čekaju da se probudi. Sada su se, osim toga, nalazili upustoj šumi zapadno od auto-puta, s kog se iz daljine čulo brujanjeautomobila. Mihail je shvatio da se situacija promenila.Ektor se posle nekog vremena probudio. Sedeo je na zemlji

naslonjen na auto, sav ošamućen, i primetio je da se gips nanjegovoj slomljenoj nozi olabavio u gornjem delu.

Klaus je sedeo nekoliko metara dalje prazneći bešiku i tiho zviždaoBetovenovu Petu simfoniju. Ektor je pogledao Mihaila, koji je stajaopred njim.„Hankeovi?”, upitao je, a grlo mu je bilo suvo.Mihail je klimnuo glavom.„Šta hoćete?”„Oni hoće kokain koji ste ukrali, hoće Paragvaj-Roterdam, hoće

organizaciju. Hoće da im se priključite i funkcionišete kao podređenagrupa. Da od sada dajete sve od sebe kako biste se povinovalinjihovim željama. Takođe žele i ime onoga među vama koji je digaou vazduh automobil s Kristijanovom devojkom. I žele da znaju zbogčega nabavljate oružje.”„To je mnogo želja odjednom.”Mihail ništa nije odgovorio. Ektor ga je ispitivački gledao.„Jesi li ti naleteo kolima na mene?”Mihail je ćutao.„Naravno da si to bio ti...”, nastavio je Ektor, izvadio cigarilos iz

džepa na grudima i strpao ga u usta.„Dakle, bio si i u Roterdamu. Ko si ti, Hankeova kurvica?”Mihail je bio ravnodušan. Ektor je pronašao upaljač u džepu od

pantalona, upalio cigarilos i povukao nekoliko dimova.„Izgleda da si otprilike isto onako glup kako izgledaš. Pratili ste

pogrešne sanduke u Dansku, čuo sam celu priču. Čovek sasanducima je bio slobodan putnik koji nema nikakve veze s nama.Stvari su nam samo bile smeštene u istovetne sanduke, u koje jekapetan želeo da se roba spakuje. Zajebao si se... opet.”Ektor je povukao nekoliko dimova.„To ništa ne menja”, rekao je Mihail. „Daj mi ono što želim, pa

idemo odavde.”Ektor je odmahnuo glavom.„Nažalost, ti mi nudiš najgoru pogodbu za koju sam ikada čuo.”„Ne nudim ti ništa.”Ektor je susreo Mihailov pogled.„To je tačno”, rekao je tiho.„Sada nemoj da budeš glup”, rekao je Mihail.Ektor se gotovo osmehnuo.

„Kako bi se ti sam postavio prema ovakvom predlogu koji si misaopštio?”, prošaputao je.Mihail nije odgovorio, već se okrenuo ka Klausu i na nemačkom ga

upitao da li da ga sada ubiju.„Upravo sam pišao ovde, pa ako budu proveravali DNK i ta

sranja...”„Nema nikakve veze ako ga upucamo ovde, odvezemo se i spalimo

njega i automobil negde drugde”, promrmljao je Mihail.Ektor je pogledao u zemlju i ugasio cigarilos, koji mu se ogadio za

vreme razgovora.„Mogu da vam ponudim da pređete kod nas, i dobićete dvostruko

više od svega što ste dobili kod Hankea.”Ektor se okrenuo Mihailu.„Osim toga, valjda si i sam primetio da je veći deo onoga čega ste

se prihvatili već otišao do đavola?”Mihail nije ništa odgovarao, već je klimnuo glavom Klausu, koji je

otišao do automobila, uzeo zigzauer i repetirao ga, prišao Ektoru iuperio mu pištolj u glavu.„I dalje imaš izbor...”Ektor je pogledao krupnog čoveka. Slab vetar je duvao u krošnjama

drveća nad njim.„Idi do đavola...”, rekao je tiho.Metalni zvuk koji je usledio nije se mogao pogrešno protumačiti.

Začuo se niz od tri zvuka. Glasnije nego na filmu, ali sa istim onimpucnjem i škljocanjem. Ektor je čuo šum zrna koja su došla iskosaiza njega, i video kako se barem jedno od njih zarilo Klausu ustomak i izmenilo izraz na čovekovom licu dok se hvatao mesto gdeje metak ušao. Klaus je ispustio pištolj i kriknuo s mešavinomiznenađenja i bola. Istog trenutka se iz mračne šume pojavio Aron spištoljem ispred sebe.„Nazad!”, viknuo je uperivši oružje u Mihaila. Požurio je napred i

podigao Klausov pištolj sa zemlje.„Do đavola, pogođen sam!”, plakao je Klaus.Aron je prišao Mihailu i pokazao mu da klekne. Mihail je postupio

kako mu je rečeno, a Aron ga je udario nogom u grlo. Rus nije bio ustanju da diše, pa se prevrnuo, na neko vreme onesposobljen. Aronga je brzo pretresao.

Zatim je prišao Ektoru i pružio mu ruku. Ektor ju je prihvatio i uznjegovu pomoć ustao. Posmatrali su dva čoveka, zatim jedandrugog, a Aron je bez reči upitao. Ektor je razmislio i odmahnuoglavom.„Ne, pusti ih da se ponovo vrate kući bez uspeha.”Kroz noć se začuo automobilski motor. Farovi su obasjali šumu pre

nego što su ugledali automobil kako im se približava. Ukazao seiznad jedne krošnje, uputio se ka njima velikom brzinom i zaustaviose pred Ektorom.Sofi je požurila ka njemu.„Dobro sam”, rekao je.Povela ga je ka autu.Jens je stajao kraj lendkruzera i posmatrao s pištoljem u opruženoj

ruci.„Možeš li ti da voziš?”, upitala je Jensa ne čekajući odgovor.Otvorio je vrata njoj i Ektoru.„On će umreti!”, doviknuo im je Mihail.Sofi je zastala i okrenula se ka Mihailu, koji je sedeo na zemlji.„Je li neko povređen?”, upitala je.„Ne, niko nije povređen. Idemo sada”, rekao je Aron.Sofi je pogledala Ektora. Pokušao je da se nadoveže na Aronovu

laž, ali mu nije pošlo za rukom.„Da, čovek na zemlji je povređen, ali njegov prijatelj će se pobrinuti

za njega, hajde, moramo da krenemo.”Sofi je pustila Ektora i pritrčala Klausu.„Sofi!”Aron, Ektor i Jens su u horu povikali za njom. Nije slušala; Aron ju

je sustigao i uperio pištolj u Mihaila. Sofi je sela kraj Klausa. Ovaj sedržao za stomak, a ona je počela da ga pregleda, rekavši Mihailu dajoj treba njegova majica. Mihail je skinuo majicu i dobacio joj je.Jens i Ektor su posmatrali kako ga je Sofi vešto i ne obazirući se na

njegove bolne krike polegla na leđa, pa mu sigurno i usredsređenopregledala ranu.„Mora u bolnicu, gubi krv. Pomozite mi da ga prenesem do kola.”Među muškarcima je vladala tišina.„Pomozite, inače će umreti!”, povikala je.Ektor se okrenuo ka Mihailu.

„Pobrinućemo se za tvog prijatelja ako se vratiš svojimnalogodavcima i kažeš im da se okane svojih namera i ako obećašda nećeš ponovo učestvovati ni u čemu sličnom...”Mihail je ćutao.„I ako kažeš gde mi je oružje!”, rekao je Jens.Ektor je slegnuo ramenima.„I kažeš čoveku gde mu je oružje.”Jens i Mihail su uz pomoć ostalih smestili Klausa u prtljažni prostor.

Sofi ih je požurivala, pa se popela kod Klausa i držala mu majicupritisnutu na ranu.„Vozi!”Jens je seo za volan. Prašina se uskovitlala kada su krenuli.Mihail je sačekao da prođe nekoliko minuta pre nego što je seo u

iznajmljeni auto i krenuo u pravcu Arlande.Oprao je auto iznutra na benzinskoj pumpi koja radi preko noći,

ostavio ga na parkingu za iznajmljena vozila na aerodromu, ubacioključeve u fioku i proveo noć na klupi u čekaonici za odlaske naterminalu 5. Vreme je prekraćivao razmišljanjem o tome šta sedogodilo, o onima za koje radi, o njihovim željama i ciljevima...Njihovim neprijateljima i prijateljima.Osetio je krivicu na način na koji je nije osetio mnogo godina. Klaus

nije trebalo da bude povređen, nije bilo tako zamišljeno. Nije mogaoda zaključi jesu li Gusmanovi bili uplašeni ili samo žestoki, pošto sustalno pucali prvi.Upamtiće to.

*„Vozi brže!”Gledala je krvavog čoveka; prepoznavala je stanje u kojem se

nalazi – slabašan puls, bledo lice – gubitak krvi. Nije mogla da utvrdikoliko je teško povređen, ali mu je krv isticala iz tela u ravnomernommlazu. Ako ubrzo ne bude zbrinut, umreće. Klausovi očni kapci su semalčice otvorili, pa zatim ponovo pali. Snažno ga je pljeskala poobrazima kako bi ga održala u budnom stanju. Čovek joj je umirao ukrilu. I ona će imati udela u tome. Život drugog čoveka. A zbogčega? Zbog Ektora? Ovo je predstavljalo suprotnost svemu onomešto je naučila i cenila u životu.

„Jense”, rekao je Ektor. „Moraš da odbaciš mene i Arona pre negošto ostaviš čoveka u bolnici.”Susreo je Ektorov pogled u retrovizoru.„Moramo da operemo auto, imate li nekog ko nam može pomoći?”Ektor i Aron su razmišljali. Brzo su izmenili nekoliko rečenica na

španskom. Aron je otkucao broj na telefonu i pozvao ga, nije sepredstavljao, samo je rekao da treba pogledati automobil jednogprijatelja, i da se mora srediti nova unutrašnjost, pre svega uprtljažniku.„Naselje Šendal, Ulica Semelvegen”, rekao je Aron Jensu.Ektor nije ništa rekao kada je izašao iz automobila. Aron ga je

sledio. Sofi ih je videla kako prelaze Solna ćirkveg, baš ispodKarolinske bolnice.Jens je okrenuo auto i brzo se uputio ka bolnici.„Sofi! Ne smemo da uđemo zajedno s njim, moramo da ga

ostavimo u ambulanti i bežimo odande. Okej?”Nije ništa odgovorila, pratila je Klausov puls na časovniku.Jens je ušao u bolnički krug. Pronašao je prazan prilaz ambulanti,

tu ugurao kola i pritisnuo sirenu.„Sakrij se da te ne vide”, rekao je i otvorio vrata.Sofi je ostavila Klausa, prekoračila preko naslona sedišta iz

prtljažnika i spustila se na pod pred zadnjim sedištem, odeća joj jebila krvava. Jens je potrčao ka zadnjem kraju automobila i otvoriovrata prtljažnika.Dva medicinska tehničara su dotrčala s ležajem na točkovima, a za

njima i lekarka. Jens se vratio za volan.„Rana od metka na stomaku”, doviknuo im je.Bolničari i lekarka su izvukli besvesnog Klausa iz automobila i

položili ga na ležaj. Čim su se udaljili od automobila, Jens je ubaciou rikverc i izvezao automobil na ulicu sa otvorenim prtljažnikom.Kada su se udaljili izvan vidika, zaustavio se, istrčao iz auta, zatvoriovrata prtljažnika i ponovo uskočio za volan. Sofi se uspentrala dosuvozačkog sedišta.Pogledao ju je.„Jesi li okej?”„Nisam”, odgovorila je, krvavih ruku i odeće.

Vozili su se kroz grad pridržavajući se propisa i u tišini. Bacio jepogled ka njoj. Bila je bleda i utonula u misli.„Izvući će se...”, rekao je Jens.Nije ništa odgovorila.„Zašto si ovo uradila, zašto nisi pustila da krenemo samo ja i Aron?”„Zar ne možeš samo da ćutiš”, odvratila je.Lendkruzer je polako vozio između kuća. Pronašao je pravi broj i

krenuo omalenim asfaltiranim prilazom ka garaži i tu sačekaonekoliko sekundi pre nego što su se vrata garaže otvorila. Tijeri im jemahnuo da uđu. Jens je uvezao auto u garažu i izašao.„Ne moraš da mi objašnjavaš”, rekao je Tijeri. „Razgovarao sam sa

Aronom. Sreća je da niko od nas nije povređen.”Nas, pomislio je Jens.Sofi je izašla sa suvozačke strane. Tijeri je ugledao krv na njenim

rukama i odeći.„Zdravo, Sofi... Dođi, moja žena će ti pomoći.”Tijeri je brzo pregledao automobil.„Moći će da se sredi.”Garaža je vratima bila povezana s kućom. Dafne im je krenula u

susret.„Dođi, draga, ja ću ti pomoći.”Uzela je Sofi za ruku i povela je u kupatilo.Dafne ju je ostavila nasamo. Sofi je svukla krvavu odeću i ostavila

je na podu.Pustila je vodu i sačekala da se smlači pre nego što je ušla pod

mlaz. Tuš nije bio ni prijatan ni neprijatan, bila je to samo voda kojajoj se slivala niz telo. Nasapunjala se svuda, krv pod njenim nogamaje postajala bledocrvena pre nego što ode u slivnik.Posle je navukla odeću koju joj je Dafne ostavila na jednoj stolici u

kupatilu. Obrisala je maglu sa ogledala i pogledala se. Odeća je bilau redu, rukavi na majici predugački. Dafne se pojavila na vratima.„Dođi, skuvala sam čaj.”Jens je takođe dobio novu odeću, u Tijerijevoj veličini. Imao je na

sebi i kapu za kupanje, rukavice za pranje sudova i nazuvice. Prao jeinstrument-tablu, prednja sedišta, sve što je mogao da dohvati. Tijerije radio isto to na zadnjem sedištu.„Je li to bio isti onaj tip s broda?”, upitao je Tijeri.

„Da...”Tijeri je natapao kožna sedišta sredstvom za čišćenje.„Zove se Mihail... Rus je. Radi za Ralfa Hankea.”Jens je trljao koliko je god mogao.„Ko je Hanke?”Tijeri je prosuo vodu iz kante u slivnik na podu, otišao do

umivaonika i ponovo je napunio.„Jedan nemački biznismen koji se zavadio s nama...”„Zbog čega?”„Reci mi...”Zatvorio je slavinu.„Ko si ti, Jense?”Jens nije morao dugo da razmišlja o odgovoru.„Ja sam samo neko ko se našao u nečemu s čime nema nikakve

veze...”Izvukao se s vozačkog sedišta.„Kako gledaš na ovo što se dogodilo?”, upitao je Tijeri.„Želim da gledam na to kao na slučajnost... Ali u ovom trenutku

izgleda kao sudbina.”Tijeri je klimnuo glavom na ove reči. Čulo se kucanje na vratima.

Jens je pogledao Tijerija.„Ne brini.”Otvorio je vrata garaže. Mladić s kapuljačom se široko osmehnuo i

predao mu umotanu gumenu prostirku.„Za lendkruzer, kao što ste poručili.”Tijeri ju je prihvatio, a mladić zatvorio vrata. Jens je čuo kako se

napolju pali neki frizirani automobilski motor i udaljava se.Tijeri je otišao do Sofinog auta i izvukao krvavu gumenu prostirku iz

prtljažnog prostora. Bila je zalepljena, i malo je potrajalo pre negošto je popustila. Položio ju je na pod garaže, odmotao novu iuporedio ih.„Ova je malo manja, ali poslužiće.”Sofi je čula zvuke iz garaže i ispila šolju čaja koju je Dafne stavila

pred nju. Čaj je imao drugačiji ukus, a nakon još jednog gutljajapostao je odbojan. Spustila je šolju na sto.Dafne je uzela Sofinu ruku u svoju, Sofi se trgnula, osetila mučninu

i pomislila kako je napadna. Ali Dafne je nije puštala, i posle nekog

vremena Sofi se osetila bolje.„Kako si se našla u ovome?”, upitala ju je.Sofi nije imala odgovor na ovo, lako je slegnula ramenima i

pokušala da se osmehne, ali joj nije pošlo za rukom. Dafne joj je jošjače stegnula ruku.„Ektor je dobar čovek”, rekla je. „On je dobar čovek”, ponovila je, ne

skrećući pogled sa Sofi.Zatim je pustila Sofinu ruku, zavalila se u stolicu, sklopila šake u

krilu i progovorila tiho, gotovo šapatom.„Videla si nešto što nije bilo za tvoje oči. Ako želiš da pričaš o

onome čemu si prisustvovala, obrati se meni, i nikom drugom.”Sofi je iznenada otkrila još jednu stranu Dafne: glas joj je bio

izmenjen, ozbiljniji, odlučniji, skoro kao da joj upućuje upozorenje.Vrata su se otvorila, a Jens i Tijeri su prerušeni ušli u kuhinju. Da je

situacija bila drugačija, nasmejala bi se.Lendkruzer je izgledao novo i mirisao na novo kada je sela na

prednje sedište. Jens je zauzeo mesto za volanom. Napustili sunaselje i izašli na put ka Stokholmu.Pogledao ju je. Pratila je pogledom svet oko njih.„Moramo neki put da razgovaramo”, rekao je.„Da.”Sedeli su ćutke, nijedno od njih nije htelo da počne, nijedno nije

htelo da vodi nesuvisle razgovore.Jens je pronašao parče papira i, oslanjanjući ga na volan, na njemu

zapisao svoj broj telefona, pa je ceduljicu dao Sofi.„Hvala”, prošaputala je.Izašao je na Trgu Karlaplan, a Sofi je preuzela volan. Reči na

rastanku bile su jednosložne i bezlične.Albert je slatko spavao u svojoj sobi. Neko vreme ga je posmatrala.

Zatim je sišla u prizemlje i upalila lampe. Dok je stajala u kuhinji,posmatrala je svoje šake. Nisu drhtale, bile su mirne. Zavirila je usebe, i tu je vladao mir. Začudila se i pomislila kako to nije ispravno.Trebalo bi da je progoni sve ono što se dogodilo, da se osećapreplašeno i uzrujano. Ponovo je pogledala šake, bile su meke,glatke i mirne. Puls je jednolično otkucavao u njoj. Stavila je naplotnu lonče s vodom, izvadila engleski čaj, stala kraj prozora ičekala da provri. Videla je isti prizor kao i uvek, uličnu svetiljku koja

je obasjavala put, noćne lampe u prozorima susednih kuća. Sve jebilo kao i pre, ali nije mogla da prepozna sebe, i ništa što je videlapred sobom više joj se nije činilo poznato.

10Jens se vratio u stan, spakovao torbu i presvukao se. Uputio se ka

jednoj benzinskoj pumpi koja radi cele noći, iznajmio automobil podlažnim imenom i pošao put Minhena.Preznojavao se u toploj večeri, ispijao sportske napitke kako bi

ostao budan i pušio cigarete.Mislio je na Sofi Lanc... Brinkman.

*Karlos Fuentes je bio siromašniji za dva zuba. Oči su mu bile

natekle, a kada je pokušao da progovori, zagrgotao je zbog krvi uustima.Sedeo je na stolici u kancelariji restorana Trasten, i s te stolice je u

prethodnih pola sata već nekoliko puta pao. Plakao je, preklinjao inudio da uradi nezamislive stvari.Ektor i Aron su bili gluvi za to. Pokupili su ga od kuće. Znao je u

čemu je stvar istog trenutka kada se zvono začulo na vratima ipriznao da je u dosluhu s Rolandom Gencom još u autu na povratkuu restoran. Ektor i Aron su samo ćutali.Karlos je rukom obrisao krv sa usta.„Prebrzo si priznao, Karlose.”Karlos je teško disao, adrenalin je kipeo u njemu.„Možda i jeste tako, ali govorim istinu, Ektore!”Panika kojom je Karlos zračio bila je upečatljiva. Aron je dao

Karlosu peškir da se obriše. Karlos je zahvalio svom mučitelju. Aronnije rekao „molim”.„Zašto, Karlose?”, upitao je Ektor.Karlos je brisao krv peškirom.„Zato što je pretio da će me ubiti.”„I to ti je bilo dovoljno?”Karlos je ćutke sedeo gledajući preda se. Ektor je obrisao nešto

nevidljivo iz oka. Govorio je tiho.„Karlose, izdao si me i namamio me u klopku, klopka se sklopila, ali

sam se izvukao iz nje. Priznao si istog trenutka kada sam ti pozvoniona vrata... Šta si još rekao, šta si još uradio, s kim si još razgovaraoo meni?”Nastupio je plač, Karlovo krupno telo se treslo u taktu s jecajima.

„Ni s kim, kunem ti se, Ektore... on mi je i platio.”„Genc?”Karlos je klimnuo glavom ne gledajući Ektora, i sline obrisao

rukavom.„Koliko?”„Sto hiljada”, odgovorio je.Ektor se trgnuo.„Sto hiljada? Kruna?”Karlos je gledao u pod.„Ali mogao si da ih dobiješ i od mene! Ili dvostruko, trostruko toliko,

da si hteo!”Karlos se nakašljao.„Uplašio sam se, bio je jebeno hladan kao led i mislio je ono što je

govorio! Nije to bilo zbog para, naravno... Nisam imao izbora, ostavioje sto hiljada u plastičnoj kesi... Nisam mu ja tražio pare, to valjdashvataš!”Ektor i Aron su upitno pogledali Karlosa.„Zašto nas nisi upozorio?”Karlos je podigao pogled ka Aronu, nije imao šta da odgovori.Ektor se zavalio u stolicu.„Šta da radimo s tobom, Karlose?”Taj krupni čovek, inače tako siguran i bučan, sada je sedeo kao

senka samog sebe, izubijanih usta i lica. Ektor ga je gotovo žalio.„Karlose?”Karlos je zavrteo glavom.„Ne znam. Radite šta hoćete”, promrmljao je.Ektor je razmišljao.„Nastavićemo kao i obično. Ako imaš još nešto da ispričaš, kaži

nam sada”, rekao je.Karlos je samo odmahnuo glavom.Ektor se upitao je li previše milostiv, i hoće li mu se ovo jednog

dana obiti o glavu. Ustao je i krenuo. Aron ga je sledio.„Hvala”, rekao je Karlos.Ektor nije zastao, niti se okrenuo.„Nemoj mi zahvaljivati.”Aron je vozio auto, a Ektor sedeo kraj njega; okruživala ih je

stokholmska noć. Grad je promicao Ektoru ispred očiju. Automobil se

kretao Ulicom Hamngatan, neonska svetla su sijala iako je većsvitalo. Vijugali su nizbrdo ka Trgu Gustava Adolfa i prevezli sepreko mosta Norbru. Ektor je pokušavao da razmišlja.„Karlos...”, uzdahnuo je za sebe.Aron je parkirao auto na keju Šepsbru.„Nameravam da se napijem, hoćeš li da mi praviš društvo?”Aron je odmahnuo glavom.„Ne, ali ću te otpratiti do vrata.”Išli su između kuća u Brunsgrendu, skrenuli desno u Esterlongatan.

Smeh, povici i muzika čuli su se sa sprata iznad njih.„Ektore”, rekao je Aron tiho.„Da?”„Bolničarka.”Išli su nekoliko koraka.„Šta s njom?”Aron je na Ektora bacio kratak pogled koji je govorio nešto u stilu

molim te prestani s tim.„To će se srediti, ona ne predstavlja opasnost.”„Otkud to znaš?”Ektor nije ništa odgovorio.„Ona je inteligentna”, rekao je Aron.„Jeste.”Aron je tražio reči.„A osim toga je i bolničarka... Verovatno žena sa sopstvenim

sistemom vrednosti i etikom, deluje mi nezavisno. Ono što je videla idoživela večeras uticalo je na te njene stavove. Kada se zbunjenostpovuče, počeće da se pita, da odmerava ispravno i pogrešno... datraži odgovore, moralne odgovore. Tada će uraditi nešto ishitreno,nešto nepromišljeno.”Ektor je nastavio šetnju, neraspoložen za raspravu o ovome.Došli su do Brenda tomtena, omalenog trga okruženog zgradama.

Zaustavili su se, a Ektor je pogledao Arona i povrede na njegovomlicu.„Izgledaš prilično zastrašujuće.”Aron je pogledao Ektora.„A ti si se izgleda dobro izvukao.”

Aronu se pogled spustio na Ektorovu prljavu odeću, pa još niže donoge i napuklog gipsa.„Ali to moraš da središ.”Ektor nije ništa odgovorio. Potapšao je Arona po ramenu i krenuo

ka svom ulazu.Aron je čekao dole na ulici sve dok nije video da su se lampe

upalile na trećem spratu, zatim se vratio istim putem kojim su došli.Kada se našao u stanu, Ektor je upalio lampe u svim sobama,

navukao zavese i pustio tiho muziku. Otvorio je flašu vina i zanekoliko minuta ispio polovinu. Stres koji mu je donelo ovo večesplasnuo je.Pozvao je oca, razgovarali su o onome što se dogodilo. Adalberto

je umirio sina što je bolje umeo.Ektor je zaspao na sofi sa starim revolverom na stomaku.

*Pročitala je vest u jutarnjim novinama, u delu posvećenom

Stokholmu – jednu od najsitnijih vesti sasvim na dnu, ušuškanumeđu oglasima i reklamama.

U noći uoči nedelje jednog čoveka s prostrelnom ranomostavili su u ambulanti Karolinske bolnice nepoznati ljudi,koji su zatim automobilom pobegli s lica mesta. Te noći jeoperisan, a stanje je označeno kao stabilno. Policija jošuvek nije saslušala čoveka, koji ima oko četrdeset godina.

Opustila se. Osetila je olakšanje. Čovek je živ.Začula je Albertove korake na stepenicama. Okrenula je drugi list

novina.„Dobro jutro”, rekao je.„Dobro jutro”, uzvratila je pozdrav.„Jesi li kasno došla sinoć?”, upitao je.Klimnula je glavom u znak odgovora. On se protegao da dohvati

teglu s pahuljicama sa ormančića iznad šporeta.„Jesi li se lepo provela?”„Da, bilo je fino”, promrmljala je Sofi ne skrećući pogled s novina.

Sofi je provela prepodne u dvorištu, čistila je i orezivala previšebujne izdanke ruža. Ptice su pevale, ljudi su prolazili pored ipozdravljali je klimajući glavom ili ljubazno mahnuvši rukom. Sve jebilo lepo, ali njoj ovaj spokoj i idila nisu bili privlačni; osećala seuznemireno.Prestala je sa orezivanjem ruža i pustila da joj ruka s makazama

sklizne kada je shvatila da više ne može.Sofi je sela u baštensku stolicu i pustila da je toplota obujmi,

dozvolila je umoru da zauzme svoje mesto, i pustila da je uljuljkaju uneki mirniji svet. Sklopila je oči.Sanjala je da joj je otac živ i da joj pomaže u svemu u čemu joj je

potrebna pomoć.*

„Jesi li dobro putovala?”Lešek je krenuo u susret Sonji Alizade kada se pojavila na izlazu na

aerodromu u Malagi, prihvatio je njene torbe i krenuo napolje.Parkirao je među taksistima. Neko je vikao na njega da ne sme tu

da stoji. Nije se obazirao, samo je otvorio vrataSonji. Izašli su na auto-put i krenuli ka Marbelji.Adalberto ju je primio odeven u košulju i bež lanene pantalone. Bio

je bos i preplanuo. Retka seda kosa bila mu je začešljana, zlatan satna ruci se pompezno presijavao.„Dobro došla.”Poljubio ju je u oba obraza kao i obično, i poveo je u vilu.Ručak je bio postavljen na velikom stolu usred jedne svetle

prostorije koja je ispunjavala čitav unutrašnji deo kuće, a panoramskiprozori su otvarali pogled ka beskrajnom moru. Seli su.„Kako je prošlo?”, upitao je pošto je raširio salvetu.Ispila je gutljaj vode iz čaše.„Mislim da je prošlo dobro. Sve je sređeno, stan je počišćen, nikada

nisam stanovala tamo.”Adalberto je progutao zalogaj i pogledao Sonju.„Je li ti okej da stanuješ ovde?”Klimnula je glavom.„Mudro je od tebe što nas puštaš da te čuvamo, nikad ne znaš šta

ljudima poput njega može pasti na pamet, najopasniji su ti koji seizdaju za ispravne ljude.”

Nije ništa odgovorila na njegovu tvrdnju, ali je nije smatralaneverovatnom. Poznavala je Svantea Karlgrena, primila ga je u sebebezbroj puta. Bio je suštinski neprijatan. Posedovao je nekakvuhladnoću i prazninu kakvu nikada ranije nije videla kod muškarca.Kao da mu je nedostajalo nešto što su drugi imali, kao da uopšte nijebio svestan da na svetu postoje i drugi ljudi. I uz to je u sebi imaonečeg tvrdoglavog. Nečeg nedarovitog i glupavog, kao da je u životubio u stanju da se bavi samo jednim – lažnom predstavom o sebi.Sonja se osećala iscrpljeno, a negde je gajila i zahvalnost što bar

na neko vreme neće morati da bude kurva. Istovremeno, izbor jeuvek bio njen. Ona je Ektoru još davno iznela ideju. On joj je bio kaobrat. U svakom slučaju, bliži od ikog drugog. Njen otac Danuš bio jeuvoznik heroina, pobegao je iz Teherana kada je zbačen šah, pa jepostao Adalbertov poslovni partner. Porodice su se sprijateljile, aSonja je kao jedinica provela mnoge školske raspuste u Marbelji kodGusmanovih. Bila je kao četvrto dete u porodici. Roditelji su jojubijeni u Švajcarskoj krajem osamdesetih godina. Preselila se uAziju, i utonula u dugotrajnu zavisnost od kokaina tokom koje jepovremeno uspevala da zaboravi svoju beskrajnu tugu. Ektor joj jeušao u trag i pomogao joj da se vrati. Adalberto i Ektor su joj dozvolilida stanuje kod njih u Marbelji i pomagali joj da se oporavi. Poslenekog vremena Ektor joj je pokazao fotografiju tri ubijena muškarca.Ležali su na belim pločicama. Javni toalet u nekom restoranu uzauto-put u južnoj Nemačkoj. Imali su rane od metaka na glavi,stomaku, grudima, rukama, nogama. Bili su skroz izbušeni. Pripadalisu Ndrangeti2 i bili su ubice njenih roditelja. Uživala je gledajućifotografiju. Zadržala ju je, i posmatrala u trenucima kada bi joj seživot činio težak i nepravedan. Sonja je želela da se oduži Ektoru iAdalbertu za sve što su učinili za nju. Kada je izložila ideju Ektoru,isprva ju je odgovarao, govoreći joj da im ništa ne duguje. Ali ona senije slagala s tim, šta god on govorio. I tako je ostala pri svom isprovela ideju u delo. Možda će Svante Karlgren biti isplata koja ćeje osloboditi osećaja da duguje, kojeg bi se rado rešila.Sonja je volela Ektora i Adalberta, ali je znala i da na kraju krajeva

razlika među muškarcima u njenom životu i nije naročito velika, iakoje čovek pred njom pokušavao da je ubedi u suprotno.Adalberto ju je posmatrao, i kao da joj je čitao misli.

„Pripremio sam sve za tvoj dolazak. Jedna žena psihijatar stoji ti naraspolaganju kao partnerka za razgovor, ako želiš. Ona je dobražena, i dolazi ovamo kada je zamolimo. Možeš dobiti od mene štagod hoćeš, samo mi reci šta ti je potrebno da se ponovo vratiš nastaro.”Osmehnuo se, a ona mu je uzvratila osmehom koji je zračio

suprotno od onoga što je zaista osećala – a tu životnu veštinu jenaučila rano.Obedovali su u tišini, more je šumelo kroz otvorene prozore,

prijatan morski vetrić se igrao belim lanenim zavesama koje su senjihale.Pas Pinjo je utrčao u prostoriju i seo moleći za zalogaj hrane.

Adalberto je ignorisao psa, pa je ovaj posle nekog vremena legaokraj njegovih nogu.„Dao sam mu komadić hrane za ručkom pre nekoliko godina. Treba

mu dugo da zaboravi da više neće dobiti.”Pogledao je Pinja.„Ali nas dvojica smo ipak prijatelji, zar ne?”Sonja je primetila radost na Adalbertovom licu dok je posmatrao

Pinja. Potom je osmeh iščezao, kao da je iznenada shvatio svužalost toga što je pas samo pas.

11Gunila je upitno pogledala Andeša.„Ponovi mi to.”„Dva muškarca su ušla u restoran nakon što je Ektor unutra uveo

bolničarku... Više nije izašao odatle, ali bolničarka jeste. Laš ju jepratio.”„A ta dvojica?”Andeš je slegnuo ramenima.„Nestali su, iščezli. Ušao sam u restoran pola sata kasnije. Ni traga

od njih. Postoje zadnja vrata koja vode u jedno unutrašnje dvorište.Mora da su izašli na tu stranu, pa su prošli dalje i izašli na drugojstrani bloka.”„I onda?”Andeš je odmahnuo glavom.„Ništa, otišao sam kući.”Sedeli su na klupi u parku Humlegorden. Većina ljudi oko njih

izgledala je kao da uživa na letnjem suncu. Andeš Ask je jedini uparku bio u jakni.„Dakle, Sofi i Ektor su došli do restorana, ušli, pa onda i dva

muškarca za njima. Šta si rekao, koliko je prošlo pre nego što je Sofiizašla?”„Približno pola sata.”„Približno?”„Imam zabeleženo tačno vreme, ali mi nije ovde.”Gunila je razmišljala.„A Laš ju je pratio?”Andeš je klimnuo glavom.Gunila je podigla telefon i otkucala broj.„Laše, prekidam li te u nečemu? Možeš li odmah da dođeš u

Humlegorden? Hvala ti, druže”, rekla je i prekinula vezu.Andeš se nasmejao njenom ljubaznom tonu, koji nije davao priliku

Lašu da bilo šta odgovori ili prigovori. Primetila je.„Dolazi”, rekla je.„Znam.”Zatim su samo sedeli tu, kao da su dva robota na stendbaju,

potpuno nepomični, i zurili u park. Prvi se pokrenuo Andeš. Iz džepa

jakne izvadio je zgužvanu kesicu gumenih bombona i pružio joj je.Ona se takođe probudila, možda zbog zvuka šuškanja, uzela je dvebombone od sladića a da nije zahvalila, žvakala je i ponovo utonulau misli. Jedna misao se jasno ocrtala u njoj. Ponovo se vratila usadašnjost, uzela je telefon i pronašla broj Eve Kastroneves. Prinelaje slušalicu uhu.„Evo, možeš li da mi proveriš jedan datum?”Gunila je čekala.„Prošla subota, mislim da je bio peti.”Gunila je bavila pogled na Andeša, koji je potvrdio klimanjem glave.„Proveri ceo dan, ali posebno obrati pažnju na veče i noć uoči

nedelje. Primarno područje je Vasastan, ali možeš malo i da gaproširiš. Sve nas zanima. Hvala.”Gunila je prekinula vezu. Andeš ju je posmatrao, Gunila je slegnula

ramenima.„Od čega bih inače mogla da počnem?”Nije ništa odgovorio.Laš se pojavio hodajući šljunčanom stazom iz pravca Stureplana.

Gledala ga je. Hodao je ukočeno, kao da ima problema s leđima.Sigurno da ih i jeste imao, ljudi koji osećaju neku krivicu gotovo uvekje nesvesno smeštaju u krsta.Prišao im je, u njemu je bilo nečeg nesigurnog i neprijateljskog.„Zdravo.”Gunila ga je posmatrala.„Jesi li se ošišao?”Laš je nesvesno prošao prstima kroz kosu.„Samo malo”, promrmljao je.„Hvala što si došao tako brzo.”Laš je čekao, gurnuvši ruku u džep farmerki.„Ako se dobro sećam, u svom izveštaju si napisao da se u subotu

uveče Sofi odvezla kući nakon posete Trastenu. Andeš evo kaže date je video ispred Trastena, da si pratio Sofi kada je napustilarestoran?”„Tačno. Napustila je vilu oko jedanaest sati i odvezla se u restoran.

Napustila ga je oko ponoći, koliko se sećam. Pratio sam je doNortula, tamo sam je izgubio i okrenuo nazad kući. Pretpostavio samda se odvezla do kuće.”

Gunila i Andeš su ga posmatrali kao da traže sitne znake laži. Lašse češao po vratu.„Da li se nešto dogodilo?”, upitao je.„Ne znam, Andeš te je video”, rekla je Gunila.Laš je pogledao Andeša.„Dakle?”„Video je i dva muškarca kako ulaze u restoran.”Laš je pokazivao nestrpljenje i razdraženost.„Dobro. I?”„Jesi li ih video?”Laš je odmahnuo glavom.„Ne. Ili možda jesam, ljudi su ulazili i izlazili, to je restoran.”Laš je izvadio odnekud tabletu za grlo i gurnuo je u usta,

posmatrajući Gunilu.„Šta je ovo? Saslušanje?”Gunila nije ništa odgovorila, a Andeš ga je sve vreme posmatrao.„Muškarci uopšte nisu izašli. Ektor nije izašao. Sa zadnje strane

postoji izlaz. Kada si pratio Sofi pošto je napustila restoran, da li senegde zaustavljala?”Tableta za grlo koja mu je ležala u ždrelu davala mu je pravo da

proguta pljuvačku. Učinio je tako i odmahnuo glavom.„Ne.”Laš je tada bio nenormalno urađen. Crna rupa u pamćenju te večeri

bila je gotovo potpuna. Pamtio je samo maglovitu sliku da ju jeizgubio negde kod Hage, a zatim je sledila praznina. Šta se dogodiloili kako je uopšte stigao kući, sam bog zna, a njega ne može da pita,jer im je odnos potpuno zamrznut.Uvek je bilo bitno ubediti sebe da je laž u stvari istina, jer tada

čovek ne laže i ne pokazuje znake nesigurnosti.„Odvezla se pravo odatle, prestao sam s praćenjem kada je

skrenula na auto-put.”„Kojim putem je krenula?”Koncentrisao se na to da ne pravi nesigurne pokrete i zamislio laž

pred očima.„Sa Odenplana je skrenula levo u Sveavegen, uprkos zabrani.

Potom je nastavila niz Sveavegen, kroz kružni tok, pa dalje na auto-put E4 ka severu.”

„A zbog čega ne preko Roslagstula i Roslagsvegena? To joj jebliže.”Laš je slegnuo ramenima.„Dođe mu na isto. Verovatno je skrenula ka Berjshamri pa tamo

prešla preko Stoksundsbruna. Nemam pojma.”„Zbog čega je nisi pratio sve do same kuće?”Laš je sisao tabletu, čulo se kada bi udarila o zube.„Bilo je kasno, a saobraćaj redak. Moram da budem oprezan.”Gunila ga je posmatrala, Andeš isto tako.„Hvala, Laše, hvala ti što si našao vremena da dođeš ovamo.”Laš ih je oboje posmatrao.„I?”Gunila je izrazom lica pokazala da ne razume na šta misli.„I šta se dogodilo dalje?”, upitao je Laš.„Ne, ništa se nije dogodilo. Jednostavno nisam mogla da sklopim

celu konstrukciju te večeri.”„Šta on radi ovde?”Laš je postavio pitanje Gunili ne upućujući pogled Andešu.„Nije potrebno da me pratite, Gunila”, rekao je tiho.Njegova ljutnja ju je iznenadila.„Ne, Laše, to i ne radimo. Andeš nam pomaže da identifikujemo

ljude oko Ektora, i samo ste se zadesili na istom mestu u isto vreme.Pošto nisam mogla da sklopim priču o celoj večeri, zatražila sam darazgovaram i s tobom. Ali ti izgleda nemaš da dodaš ništa što već nepostoji u tvom izveštaju, pa je onda sve onako kako i treba da bude.Zar ne?”Laš nije ništa odgovarao, a mrak koji je obavijao njegovu pojavu

malčice se raspršio.„Hvala ti, Laše... Nastavi s nadgledanjem.”Okrenuo se na peti i vratio se istim putem kojim je došao. Jedva je

uspevao da se savlada, iznutra je sav drhtao.Gunila i Andeš su ćutke sedeli sve dok Laš nije iščezao.„Šta kažeš?”, upitala je.Andeš je razmišljao.„Ne znam, iskreno rečeno ne znam. Izgleda da ne laže.”„Ali?”Andeš je gledao preko parka.

„Pa, on je po prirodi nesiguran. Danas je izgledao previše sigurno,skoro kao da je pronašao caku kako da sakrije neku laž.”Gunila je ustala.„Odvezi me u stanicu i neko vreme budi u blizini.”Gunila je sedela za radnim stolom Eve Kastroneves. Eva je

sakupila svoje papire i ćutke čitala u sebi dok nije pronašla praviodeljak.„Subota. Ništa nije prijavljeno u Vasastanu osim pijanstva, nekoliko

slučajeva zlostavljanja, krađe u restoranu Seven-ileven naSveavegenu... Predoziranje u Zlatnoj kući u Vasaparkenu, krađeautomobila, vandalizma. Uobičajena subota. Jedino što sampronašla, a da je štrčalo izvan ovog jeste neidentifikovani muškaracs ranom od metka koga su dovezli pred Karolinsku bolnicu u jedannoću.”„Ko je on?”Eva se okrenula jednom od svojih kompjutera i počela da kuca na

tastaturi. Pročitala je ono što se pojavilo na ekranu.„Nema podataka o imenu. U groznici je govorio nemački, kako je

osoblje bolnice prenelo prisutnim policajcima. Osim toga nema višeničeg u istražnom materijalu, verovatno je i dalje bez svesti.”„Rekla si da su ga dovezli?”Eva je klimnula glavom.„Da, privatnim automobilom koji je pobegao s lica mesta.”Nešto kasnije, Gunila i Andeš su stajali i posmatrali besvesno telo

Klausa Kelera u bolničkom krevetu s belom posteljinom.„Ne znam... Mogao bi biti jedan od njih, u tom slučaju onaj manji.”Gunila je čekala nastavak. Andeš nije žurio, posmatrao je Klausa iz

različitih uglova. Gunila je postala nestrpljiva.„Andeše?”Iznervirano ju je pogledao kao da mu je tim rečima poremetila

koncentraciju.„Ne znam, možemo li da ga podignemo?”Čovek je crevima, kablovima i infuzijom bio povezan sa opremom

na stalku s točkovima postavljenom kraj njegovog kreveta. Gunila sesagnula i pogledala ispod kreveta.„Mislim da bismo mogli da podignemo kraj na kojem je glava.”

Andeš je prišao i pronašao pedalu ispod kreveta. Pritisnuo ju jenogom, a hidraulika je počela da radi, i krevet se suprotno njegovojnameri brzo spustio. Igla za infuziju zajedno s crevom koja je bilapričvršćena ispod kože na Klausovoj ruci iskrivila se i izletela napoljekada se krevet spustio do najniže visine. Neki aparat zapišta.„E jebiga.”Andeš je uzeo iglu i gurnuo je nazad u Klausovu ruku, a pištanje se

pojača. Naposletku je pronašao pravu pedalu pod krevetom. Gornjideo tela Klausa Kelera veličanstveno se uzdigao ka njima. Što jeuspravniji bivao, to je više buke dopiralo iz mašine. Sinusna krivuljana jednom ekranu prikazivala je visoke uspone i duboke padove.Andeš je pogledao u pod kako bi prizvao sliku iz pamćenja. Ponovoje podigao pogled i gledao čas izbliza čas izdaleka. Potom jenapustio prostoriju. Gunila ga je sledila, a aparatura je i dalje istrajnopištala kada su se vrata zatvorila za njima.„Dakle?”, upitala je Gunila.U hodniku ih je u trku mimoišla jedna bolničarka.„Možda... Ili verovatno. Negde u sredini, ali više naginje ka

verovatnom. Rekao bih sedamdeset procenata.”Sedela je na betonskoj žardinjeri s cvećem ispred bolnice sa

slušalicom na uhu i postavljala uobičajena pitanja Sofi, i na njihdobijala uobičajene odgovore.„Ali zar nije trebalo da večerate?”„Na kraju nije bilo ništa od toga. Ektor je morao na neki hitan

sastanak, pa sam otišla kući”Andeš je stajao nešto dalje. Ubijao je vreme pokušavajući da

pogodi pepeljaru kamenčićima, što je proizvodilo zveketav ineprijatan zvuk.„Da li se nešto dogodilo?”„Samo su nam neki detalji pomalo nejasni.”Sofi je ćutala s druge strane linije.„Znate li s kim se sastajao?”, nastavila je Gunila.„Ne, nemam pojma.”Andeš Ask je nekoliko puta pogodio pepeljaru. Ding, ding, ding.„Jeste li sigurni?”„Da, o čemu se radi, Gunila?”

*

Sedela je s telefonom u ruci i zurila pred sebe u mušemu koja jeukrašavala stočić u sobi za osoblje. Razgovor s Gunilom joj jeodzvanjao u glavi. Pokušala je da se priseti šta je rekla, kako jerazgovor tekao. Pokušala je da se seti svog tona... svog stila. Je linešto otkrila? Misli su joj se rojile u glavi. Telefon joj je ponovozazvonio u ruci, čula je zvono i osetila vibraciju. Usred sve tezbunjenosti, zaboravila je da pogleda na ekran.„Halo?”Govorio je odsečno. Rekao je da želi da se vidi s njom, i to ju je

iznenadilo. Upitala je gde je Ektor.„To nije važno”, rekao je.Odjednom je obuze nelagoda. Rekao joj je da čeka ispred bolnice

kada bude završila posao, i da će je on pokupiti.„Ne mogu”, odgovorila je.„Naravno da možeš”, rekao je Aron i prekinuo vezu.Ostao je da sedi za volanom i nije je pogledao u oči kada je otvorila

vrata i sela na suvozačko mesto.Aron je okrenuo automobil i krenuo prema auto-putu. Ali umesto da

skrene ka Stokholmu, izašao je na drugo odvajanje koje je vodilo kaNorteljeu.„Kuda ćemo?”, upitala je.Nije ništa odgovorio, pa je ponovo upitala.„Da se provozamo i popričamo... Prestani s pitanjima.”Pustio je da ih automobil vodi auto-putem. Izgledalo je kao večnost.„Šta se događa, Arone?”, prošaputala je.Aron nije ništa odgovorio, izgledao je kao da je ne vidi i ne čuje.

Poče da je hvata strah.„Zar ne možeš da kažeš kuda idemo?”, rekla je molećivo.Sigurno je čuo njenu uznemirenost, a možda je upravo to i

priželjkivao.Ubrzo je skrenuo sa auto-puta i usmerio auto udesno. Neka tabla

joj je promakla pred očima, uspela je da pročita Šefligvegen. On jenastavio dalje ka obali. Pronašao je usamljeno mesto i ugasio motor.Tišina koja je usledila bila je gora nego što je mogla da zamisli, takoneprobojna i gotovo zlokobna. Gledao je pravo kroz prozor.„Uskoro ćeš sebi početi da postavljaš pitanja o onoj večeri. Na ta

pitanja nećeš imati jasne odgovore. A kada ne pronađeš odgovore,

poželećeš da podeliš svoja pitanja s nekim drugim.”Nije ništa odgovorila.„Nemoj to da radiš”, rekao je prigušeno.Sofi je gledala u kolena, a zatim napolje kroz prozor.Sunce je sijalo kao i obično, voda je svetlucala u daljini.„Zna li Ektor za ovo?”, upitala je tiho.„To nije važno”, rekao je.Osetila je kako joj srce lupa u grudima, kako u automobilu

ponestaje kiseonika.„Da li mi ti to pretiš, Arone?”Sada se okrenuo ka njoj i pogledao je. Strah koji je osećala

iznenada se otelotvorio u njenih suznim kanalima. Suze su jojpotekle niz obraze, teške i obilne. Nakašljala se i obrisala suzerukavom.„Da shvatim ovo ozbiljno?”Nije znala zbog čega je ovo upitala, možda jer je želela da vidi ima

li u njemu i trunčice ljudskosti.„Da”, rekao je pribrano.Primetila je da joj ruke podrhtavaju, samo malo, gotovo neprimetno,

ali drhtaji su bili tu. Ruke su je bolele. Neki drugačiji bol pojavio se ugrlu, borila se da ne proguta knedlu, kao da se sva neprijatnostskupila tamo u grkljanu... Želela je da proguta, čitavo njeno telo je toželelo. Sofi se okrenula od Arona i progutala knedlu.„Možemo li da se vratimo?”„Ako mi kažeš da si shvatila šta sam ti rekao.”Sofi je zurila kroz prozor auta.„Shvatila sam...”, rekla je bezvučno.Aron se nagnuo i okrenuo ključ, motor se pokrenuo.

12Hase Berjlund čekao je u redu u hamburgernici. Bila je uređena u

meksikanskom stilu. Kreteni za pultom su nosili male plastičnesombrere na glavama. Poručio je „el hefe” – trostruki burger sdodatnom količinom svih sastojaka, uz dva pakovanja pomfrita.Hase je seo, prežderavanje je moglo da počne. Kidao je velikezalogaje dišući na nos.Nekoliko stolova od njega sedela je banda uglješa. Crnokosi, bledi,

s paperjastim brkovima i u crnim trenerkama. Bili su bučni, prepunihormona, žilavi i lišeni mere. Dvojica su počela da se rvu sedeći.Vikali su baš preglasno, previše intenzivno, prosipajući led i gaziranisok po podu.Hase ih je gledao ne shvatajući kako mogu da budu tako bledi kada

potiču iz neke arapske zemlje. Valjda tamo ima sunca...Kada je dreka postala prevelika, on začkilji. Milkšejk se prevrnuo i

prosuo preko stola. Jedan od njih zaurla kada mu se kašasta tečnostprosula po donjem delu trenerke. Drugi je počeo da psuje, a treći jekockicama leda iz čaše sa sokom gađao drugove.Hase je žvakao punih usta i posmatrao momke. Nastavili su da se

rvu. Uporno, grubo, bezobzirno... Situacija je postajala nasilna, jedanod njih je sve više padao u vatru. Razvikao se na nekom jeziku kojiHase nije poznavao. Zatim se čitava banda oglasila u pravom paklumutiranih glasova.Hase je zatvorio oči.Osamnaest meseci ranije, Hase Berjlund i njegove kolege iz

interventne jedinice stokholmske policije pokupili su jednog mladogLibanca na Trgu Nora bantorjet. Kolege su znale kada da stanu, aliHase nije. Kolege su morale da ga odvuku. Hase se smirio, pokazaoim da je okej... da je pribran. Kolege su popustile stisak, i Hase seoslobodio i zadao poslednji, najslađi udarac nogom. Momak je tridana bio bez svesti. Lekari su ustanovili polomljena rebra,unutrašnje krvarenje, naprslu vilicu i napuklu ključnu kost. Za vremesudskog postupka Haseove kolege su podržale priču o Haseovojnevinosti. Dvojica porotnika su imala miran san, a tužilac je biodrugar sa svima u prostoriji osim s momkom. Neki bradati lekar jetvrdio da nije nemoguće da je momak sam sebi naneo povrede, a

momkov advokat, koji je žurio na drugo suđenje, postavljao jeglupava i nepromišljena pitanja. Hase je išetao slobodan, momku suostali ožiljci za ceo život. Ali Haseovom šefu je sve već dodijalo, paga je stavio pred izbor: da napusti gradsku policiju i pređe naaerodrom, ili da napusti gradsku policiju i ode „zabole me gde”.Hase je otišao na aerodrom Arlanda i pokušavao da potisne u sebi

želju za ugledom, ali bez uspeha. I tamo je sedeo već poslednjih stogodina i slušao sve one čokoladne mangupe i hotentote, slušao ihkako pomoću raznih izmišljotina i koještarija pokušavaju da seumuvaju u zemlju, da se nakače na socijalnu pomoć da bi posle togamogli da samo sede na nekoj jebenoj klupi i žvaću kat.Ali telefon je iznenada zazvonio. Neka žena iz kriminalističke

policije, Gunila Strandberj, izrazila je želju za sastanak s njim, a tomprilikom će moći i da upozna dvojicu njenih kolega. Hase ništa nijeshvatao. Ali sve šanse su bile bolje od aerodroma.Klinci su se drali, Hase je sažvakao i progutao zalogaj, jezikom

očistio zube, izvadio policijsku legitimaciju i stavio je na sto. Nekolikoputa je duboko udahnuo, a zatim uzeo jedno pakovanje pomfrita i izsve snage ga bacio na momke. Pakovanje je pogodilo jednog dripcau obraz, a pomfrit se rasuo po još dvojici. Momci su se zaustavili,ućutali i zurili u Hasea, koji je zagrizao novi zalogaj, na granici onogašto su njegova usta mogla da prime u sebe.Jedan od momaka je žurno ustao i udario se po grudima. Upitao ga

je nešto što Hase nije imao živaca da sluša. Već mu je bio dojadio tajšvedski jezik kojim su govorile uglješe. Momak je bio na putu kanjemu. Hase Berjlund je strpao još hrane u usta, počeo da žvaće,podigao policijsku legitimaciju, pa istom šakom pomerio jaknu ustranu tako da se vidi pištolj u futroli okačenoj o rame i bradom mupokazao da se vrati na mesto.„Sedi tamo...”I momak je uzmakao i seo. Hase je nišanio i gađao pomfritom

svakog od njih. Klinci su prihvatali poniženje. Hase nije pokazivao nibes ni radost, samo je usredsređeno nišanio i pogađao pomfritomleđa, potiljke, ruke i bubuljičava lica.Andeš Ask i Erik Strandberj su ušli u restoran, primetili tragediju

koja se odvijala i prišli za njegov sto.„Ti bi trebalo da budeš Hase Berjlund”, rekao je Erik.

Hase ih je pogledao, klimnuo glavom i nastavio da gađa.„Ja sam Erik, a ovo je Andeš.”Erik je seo sa uzdahom. Danas je imao groznicu, oblivao ga je

hladan znoj, osećao je stalan pritisak na čelu, a usta su mu sesušila.Hase je u velikom luku bacio krompirić koji je pao na jednu

kapuljaču.„Ovde traje rat pomfritom, koliko vidim?”, rekao je Andeš.„Nego šta”, rekao je Hase i nastavio s bacanjem.Andeš se priključio, uzeo nekoliko pomfrita i bacio ih na momke. I

on je precizno gađao. Klinci su poniženo zurili preda se.„Koliko znam, ti si i ranije bio u gradskoj policiji?”, upitao je Erik

teško dišući zbog visokog pritiska.„Tako je.”„Pa zatim na Arlandi?”Pomfrita je ponestalo.„Da naručimo još?”, upitao je Andeš.Erik je odmahnuo glavom i okrenuo se klincima.„Želim vam prijatan dan, momci. Pazite jedni na druge”, rekao je i

pokazao im da nestanu odatle.Momci su ustali i požurili napolje. Ispred su počeli da viču i

međusobno se udaraju, pa su na kraju i nestali.„Krasni momci!”, rekao je Andeš.„Budućnost Švedske”, odvratio je Hase.Erik je kašljao pokrivši usta rukom. Hase je pio gazirani sok na

slamčicu i posmatrao Erika i Andeša. Andeš se ispravio na stolici iuzeo reč.„Razgovarao si s Gunilom, ispričala ti je za projekat. Hteli smo da te

upoznamo.”„Čuo sam za tebe, Eriče, ali se nije pominjao nikakav Andeš”, rekao

je Hase.„Andeš je konsultant...”, rekao je Erik.„Pa čemu služi konsultant?”„Da konsultuje”, rekao je Andeš.Hase je pronašao jedan pomfrit na stolici među svojim nogama i

pojeo ga.

„A šta je s tim prezimenom Strandberj?”, upitao je Hase. „I ti seprezivaš tako. Je li ti Gunila žena?”Erik je odmerio Hasea.„Nije”, odgovorio je.Hase Berjlund je čekao nastavak, ali nije ga bilo.„Da, da. Bilo kako bilo, srećan sam što mogu da učestvujem, jer

valjda je to ovde u pitanju, hoćete da mi ponudite posao?”„Mislim da je tako. Šta ti kažeš, Andeše?”Andeš nije odgovarao. Hase je gledao čas jednog čas drugog.„Dajte, ja čamim na jebenom aerodromu, moram da bežim odande

pre nego što nekog upucam. Ja sam prilagodljiv, to sam rekao iGunili.”Erik je pokušavao da pronađe udoban položaj na stolici od tvrde

plastike pričvršćenoj za pod, i škripavo se zakašljao nekoliko puta.„Okej, ovako sve funkcioniše... Mi radimo zajedno u grupi. Ne

dovodimo u pitanje Guniline odluke, ona je uvek u pravu. Akorezultati ne dolaze brzinom koju bismo želeli, doći će s vremenom.To Gunila zna, zato sledimo njena uputstva. Ako ne razumeš svojuulogu u poslu, ne postavljaj pitanja, samo radi i drži jezik za zubima.Jesi li s nama?”Hase je ispio čašu sa sokom, čuo se zvuk leda na dnu.„Okej”, rekao je bezvučno kada je ispustio slamčicu iz usta.„A ako imaš neku žalbu, ako smatraš da se prema tebi nepravedno

postupa ili od tebe čujemo neku sličnu sindikalnu kuknjavu, onda....Pa, glavačke ćeš leteti.”Erik se nagnuo preko stola, uzeo Haseovu nedirnutu pitu od jabuka

i odgrizao veliki zalogaj. Kao i obično, bila je previše vruća, pa ježvakao otvorenih usta dok je nastavljao s pričom.„Mi radimo s jednostavnim jednačinama, ne volimo da previše

petljamo. Ako se dobro pokažeš, bićeš nagrađen.”Erik je progutao Haseovu pitu od jabuka. Hase je zadržao masku

na licu. Erik je uzeo salvetu sa stola, obrisao grozničavi znoj sa čela iglasno istresao nos.„Ubrzo ćeš biti prebačen kod nas. Drži jezik za zubima o ovome,

nemoj ništa da izbrbljaš ostalim kolegama, pokaži malo jebenezahvalnosti, okej?”

„Poruka primljena”, rekao je Hase Berjlund u maniru pandura stelevizije, podigao palac i iskrivljeno se osmehnuo.Erik ga je streljao pogledom.„I bez tih glupavih fazona sa mnom.”Erik je ustao i otišao. Andeš je napravio nedužan izraz na licu,

slegnuo ramenima i krenuo za njim.*

Sav se tresao nakon sastanka s Gunilom i Andešom. Tablete nisufunkcionisale kako bi trebalo. Gunila i Andeš su u dosluhu... Na tragusu nečemu, a on ne sme da učestvuje u tome... Dovode u pitanjenjegove postupke. Nemaju poverenja u njega.Nervoza ga je pekla. Požurio je kući, uzeo recepte koje je ukrao od

Rosi i odvezao se do najbliže apoteke. Tamo ga je čekao red, išlo jesporo, tetka za kasom nije žurila. Neko uznemirujuće osećanjepritiskalo mu je stomak. Tetka iz apoteke je počela da ga ispituje ojednom od preparata. Odgovarao je kratko i jednosložno, rekao je daje Rosin sin, da ne zna ništa, da samo treba da ih pokupi. Svaki časse češao po obrazu.Kada se ponovo našao kod kuće, otvorio je FASS.3 Lirika je bila

nešto kao jebeno kinder jaje, tri poklona u jednom: protiv epileptičnihnapada, neuropatskih bolova i anksioznosti. Rosi je uzimala tabletezbog živaca. Na pakovanju je pisalo 300 mg, to su one s najvišepraška u sebi, bingo. Uzeo je dve, sasuo ih niz grlo ustajalom vodomiz čaše koju je našao na radnom stolu. Drugi recept bio je za kapi zanos u spreju, njih je bacio u đubre. Treći, onaj koji je izgledaodrugačije i o kojem je apotekarka postavljala pitanja, bio je ketogan.Ponovo je pogledao FASS. Preparat izaziva zavisnost. Biti krajnjeoprezan prilikom prepisivanja ovog leka. Pa on je već zavisnik, to je imedicinska sestra u školi rekla... I u Lašovom mozgu se oblikovalamisao da tablete u tom slučaju nisu opasne za njega. Šta može dase desi, jebiga?Čitao je dalje, ketogan je morfijum koji se upotrebljava kod veoma

snažnih bolova. Veoma snažnih bolova?Otvorio je pakovanje. Jebiga, supozitorije. Ali šta se mora, nije

teško. Laš je spustio pantalone, sagnuo se i ugurao jedan ketogansebi u zadnjicu, zatim još jedan... pa još jedan. Podigao je pantalonei otišao u dnevnu sobu. Život se postepeno pretvarao u nešto meko,

skladno i nezahtevno. Hodao je okolo po sobi bez cilja, osećajućiiznenadnu i ogromnu zahvalnost zbog svega u svom životu. Sve jedošlo na svoje mesto, sva osećanja su bila tamo gde treba da budu,dobro zatvorena, sigurna i bez mogućnosti da prave buku ili postaveneko pitanje koje bi moglo da ga progoni. Seo je u jedan ugao.Parket mu se činio mekim, Laš je legao, bio je kao vodeni krevet odvate. Gledao je preko horizonta poda. Sve je bilo tako fino, tako leposloženo, tako udobno, zamisli samo koliko prijatan pod može dabude, tako neverovatano prijatan i ravan...Ležao je tamo i uživao u svemu što je shvatao, a opet i nije

shvatao. Kada je polako počelo da ga pušta, dodao je po jošnekoliko komada od obe vrste. Svet je na neko vreme postaozanimljiv, njegovi prsti su počeli međusobno da razgovaraju, počelisu da mu objašnjavaju stvarno ponašanje prirode. Ono ponašanjekoje se nalazilo tri koraka iza zakona fizike, dva koraka iza Božjegstvaranja... Jedan korak iza stvaranja Boga... Laš je zatim zaspao.Budilnik je zvučao kao sirena za vazdušnu opasnost. Sati su prošli,

a osećaj praznine proširio se u ogromnu crnu rupu koja je progutalacelokupno svetlo u Lašovom univerzumu. Ustao je na nesigurnimnogama, i uzeo nasumičnu mešavinu tableta. Crna rupa je uzmakla,život je ponovo postao lak.Odvezao se u Stoksund. Sve radio-stanice su puštale dobru

muziku, pa se grčevito njihao u ritmu.Pronašao je skrovito mesto za automobil, stavio slušalice, udobno

se namestio u sedištu i osluškivao je. Kako sama hoda po kući, kakosprema hranu, kako telefonom priča s drugaricom Klarom, kako sesmeje nečemu na televiziji.Želeo je da uđe kod nje, da učestvuje u onome što ona radi, ili da

samo sedi pored nje i gleda. Pala je noć, tišina u vili je bila potpuna.Čežnja je počinjala da ga kida.U pola dva noću Laš je skinuo slušalice, stavio tamnu kapu na

glavu, pažljivo otvorio vrata automobila i krenuo ka njenoj kući.Hodao je po asfaltu, osećao miris orlovih noktiju i ne znajući

zapravo šta su orlovi nokti, ušunjao se u njeno dvorište i nečujno sepopeo na verandu.Kalauz je funkcionisao podjednako dobro kao i prošlog puta. Laš je

ugurao komadiće metala u cilindar brave. Oprezno je okrenuo kvaku

na vratima terase, odškrinuo ih i izvadio bočicu ulja iz džepa jakne.Isprskao je unutrašnje šarke vrata, dvaput je brzo štrcnuo. Vrata suse nečujno otvorila.Laš je ćutke stajao u dnevnoj sobi, zatim se savio i razvezao pertle

na cipelama, pa osluškivao, ali samo je puls odjekivao u njemu.Polako i pažljivo je krenuo stepenicama ka gornjem spratu. Staredrvene stepenice su pomalo škriputale. Automobil je prošao ulicom.Laš je uporedio zvuke, možda imaju istu jačinu u decibelima. Neće jeprobuditi njegovi koraci.Vrata njene spavaće sobe bila su odškrinuta. Laš je nepomično

stajao, dišući smireno i metodično i sačekao da se disanje vrati nauobičajenu brzinu, pa zakoračio na meki tepih. Dočekao ga jenekakav miris, slab, tanušan, kao da lebdi u sobi nalik na nevidljivusvilenu tkaninu... Sofi. Ležala je tu. Kao u mašti, ležala je na leđimas glavom na jastuku, pomalo ukrivo. Kosa je ležala kao pozadinskascenografija iza svega toga, njenih zatvorenih usana, grudnog košakoji se mirno uzdizao i spuštao. Pokrivač joj je dopirao do stomaka,bila je odevena u čipkanu spavaćicu. Pogled mu je prešao na obrisenjenih grudi, tu se zadržao. Bila je tako lepa. Poželeo je da jeprobudi i kaže joj to: Tako si lepa. Poželeo je da legne kraj nje, da jezagrli i kaže joj da je sve u redu. Shvatila bi šta hoće da kaže.Pažljivo je izvadio foto-aparat, isključio blic i zvuk i uperio ga u nju.

Nečujno je iz blizine napravio tridesetak fotografija usnule Sofi.Hteo je da krene odatle kada mu je pogled ponovo pao na grudi.

Laš je zurio, fantazije iz dubine njegove pometene ličnosti počele suda dobijaju oblik. Naposletku se našao tik uz njeno lice. Video jenjenu kožu, sitne bore oko očiju, podočnjake... Zažmurio je, udisaomiris, žudeo...Pomerila se u snu i ispustila neki tih zvuk. Laš je otvorio oči,

oprezno uzmakao i nečujno napustio sobu.Laš se polako vozio ka gradu, prošao je pored Prirodnjačkog

muzeja pod bledim svetlom uličnih lampi. Video je nekog jebenovelikog pingvina koji ga je upitno gledao.

*Sofi je imala noćne more, nije mogla da se seti o čemu, ali se

probudila sa osećajem neprijatnosti. Činilo joj se kao da su nešto

radili s njom, i osećala gađenje. Ustala je iz kreveta, predugo jespavala. Iz prizemlja se čuo usisivač.Odavno već nije videla Dorotu. Imala je običaj da čisti dok je Sofi na

poslu, ali Sofi je danas imala slobodan dan. Kada je sišla nizstepenice, obradovala se što je ponovo vidi. Dorota je bila prijatna.Sofi ju je volela.Dorota joj je mahnula iz dnevne sobe gde je usisavala. Sofi joj je

uzvratila osmehom i ušla u kuhinju da spremi sebi doručak.„Mogu posle da te odvezem!”, doviknula je.Dorota je ugasila usisivač.„Šta ste rekli?”„Mogu posle da te odvezem kući, Dorota.”Dorota je odmahnula glavom.„Ne morate, ja živim daleko.”„Ne, ne živiš, ali uvek tako kažeš.”Dorota je sedela na prednjem sedištu s tašnom u krilu. Prešli su

preko mosta za Stoksund i skrenuli kod Berjshamre.„Ćutljiva si, Dorota. Je li sve u redu, deca su ti dobro?”„Sve je u redu, deca su dobro... Nedostaju mi, ali sve je u redu.”Neko vreme su se vozile dalje.„Možda sam umorna”, rekla je Dorota i pogledala kroz prozor.„Možeš da uzmeš slobodno ako želiš.”Dorota je odmahnula glavom.„Ne, posao je u redu. Nisam umorna na taj način, samo sam

umorna u glavi, ako se tako može reći.”Dorota je pokušala da se osmehne, zatim je pogledom pratila svet s

druge strane prozora, sve ono što je promicalo pored njih. Usiljeniosmeh joj je nestao s lica. Sofi je gledala čas u Dorotu, čas na putpred sobom.Dorota je stanovala u naselju Sponga, i tu je bila otkako je Sofi

poznaje. Skoro dvanaest godina je prošlo od dana kada je prvi putdošla kod njih. Među njima se razvilo prijateljstvo. Ovo je bio prvi putda vidi Dorotu da nije pri sebi. Obično je bila vesela, pričala je osvojoj deci, smejala se onome što joj je Sofi pričala. Ali sada je bilapovučena u sebe. Sofi ju je ponovo pogledala. Izgledala je tužno,možda uplašeno.Sofi je parkirala auto pred Dorotinim ulazom na Trgu Sponga.

Dorota je na trenutak samo sedela, pre nego što je otkopčalasigurnosni pojas i okrenula se ka Sofi.„Vidimo se, hvala na vožnji.”„Vidim da te nešto muči”, rekla je Sofi. „Ako želiš da razgovaraš o

tome, znaš gde me možeš naći.”Dorota je nastavila da sedi, ćutke.„Šta je bilo, Dorota?”Oklevala je.Sofi je čekala.„Kada sam prošli put došla da čistim kod vas, dva muškarca su bila

u kući.”Sofi je slušala.„Prvo sam pomislila da su vaši rođaci ili prijatelji, ali onda su počeli

da mi prete.”Sofi podiđe jeza.„Rekli su mi da su policajci, da ću imati problema ako budem

pričala o tome.”Misli su se rojile u Sofinoj glavi.„Žao mi je, Sofi, žao mi je što vam ranije nisam ispričala, ali nisam

se usuđivala... Ali predomislila sam se. Uvek ste bili tako ljubazniprema meni.”„Šta su radili? Jesi li shvatila zbog čega su bili tu? Jesu li nešto

rekli?”Dorota je odmahnula glavom.„Ne, ne znam. Jedan je pokušao da bude ljubazan, a drugi je bio

užasan, hladan i... Ne znam. Delovao je zlo. Nisu rekli šta rade tu.Otišli su posle razgovora sa mnom.”„Kuda su otišli?”„Napolje.”„Kroz vrata? Kako su ušli unutra?”Sofi je čula strah u sopstvenom glasu.„Ne znam. Nestali su kroz vrata terase. Ne znam ništa više od

toga.”Sofi je pokušala da razmišlja.„Ispričaj mi šta su sve rekli.”Dorota je probala da se priseti.

„Jedan je rekao da se zove Laš. To je bilo jedino ime koje samčula.”„Laš?”Sofi ni sama nije znala zašto je ponovila ime.„Laš, a prezime?”, nastavila je.Dorota je oprezno slegnula ramenima.„Ne znam.”„Kako su izgledali? Pokušaj da budeš što detaljnija.”Dorota nije očekivala ovakvu reakciju od Sofi. Položila je ruku na

glavu i gledala dole, kao da tamo nečeg ima.„Baš se slabo sećam...”„Pokušaj, Dorota.”Sofi je govorila odsečno, ali je Dorota čula molbu u njenom glasu.„Jedan, koji se predstavio kao Laš, možda je imao trideset –

trideset pet godina, ne sećam se. Plava kosa...”Razmišljala je, pretraživala sećanje.„Delovao je uplašeno... Nesigurno.”Sofi je slušala.„Drugi je bio običniji, teško ga je opisati. Možda ima četrdeset

godina, ili je nešto mlađi. Tamna kosa s ponekom sedom... Delovaoje prijatno, ali se ponašao vrlo zlobno. Oči su mu bile ljubazne.Tamne i okrugle... Kao kod nekog dečaka.”Dorota se stresla.„Uh, bio je grozan.”Sofi je posmatrala ženu i primetila njen strah. Sofi se nagnula ka

njoj i zagrlila je.„Hvala”, prošaputala je u zagrljaju.Kada su pustile jedna drugu, samo su se gledale. Dorota je

potapšala Sofi po obrazu.„Imate neke probleme?”„Ne... Ne, nemam. Hvala ti, Dorota.”Dorota ju je posmatrala.„Onaj grozni mi je uzeo ličnu kartu i rekao da nikom ne smem ništa

da kažem. Obećajte mi da sada nećete uraditi ništa nepromišljeno.Mislio je ozbiljno... Zna ko sam.”Sofi ju je uzela za ruku.„Obećavam ti, Dorota. Ništa ti se neće desiti.”

Sofi se odvezla iz Sponge. Pratila je kretanje saobraćaja, menjalatrake, pridržavala se ograničenja brzine. Nalazila se u vakuumu ukom nije bilo mesta za misli ili osećanja. A onda se neki ventil negdeotvorio i bes užaren do usijanja pokuljao je napolje kao voda iznaprsle brane, sjurio se kroz celo telo i ispunio je do granicepucanja.

13Umor se pretvorio u budnost ispunjenu nervozom. Jens se osećao

urađeno kada je stigao u Minhen. Nije spavao dva dana,funkcionisao je isključivo zahvaljujući snazi volje.Ispostavilo se da je adresa koju mu je Mihail dao u uspavanoj

četvrti s vilama gde su istovetne kuće iz šezdesetih godina bile tesnoupakovane jedna do druge. Mali travnjaci, ugrađene garaže, nizakstandard. Jens se zaustavio pred brojem 54, izašao iz auta i osvrnuose. Nigde nije bilo žive duše. Krenuo je uzbrdo popločanim prilazom iprobao da otvori ulazna vrata. Nisu bila zaključana. Otvorio ih je ioprezno zakoračio u kuću.„Ima li koga?”Niko mu nije odgovorio. Nije bilo nameštaja osim stare sofe u

nečemu što je trebalo da predstavlja dnevnu sobu. Izbledele tapetesa uspravnim prugama iz iščezlog vremena s malim smeđimmrljama od vlage tu i tamo po plafonu i duž poda. Zavirio je ukuhinju. Jedan sto, dve stolice, aparat za kafu, tiho kao u grobu.Jens se okrenuo i pogledao ulazna vrata koja je upravo zatvorio zasobom. U dovratku su na nekoliko decimetara od poda bile ugrađenedve svetlosne diode. Ista vrsta koja može da se kupi u radnji, kojanekud šalje zvučni signal kada se svetlosni zrak prekine. Posmatraoje amaterski postavljen uređaj, pratio njen kabl i video da jepovezana s tankom telefonskom žicom koja je bila aljkavo ugrađenau lajsnu na plafonu.Požurio je, potrčao na gornji sprat, proverio dve sobe i kupatilo.

Pregledao je garderobu i pretraživao pogledom pod i zidove kako bipronašao skrivenu pregradu. Ponovo je strčao dole, ponoviopostupak u kuhinji, dnevnoj sobi i srednjoj sobi koja je gledala nazadnju stranu. Prazno. Jens je razmatrao da li da pobegne i uvideoda je možda namamljen u zamku. Šta je gore – Rusi koji nisu dobilisvoju robu ili jebeni Nemci koji su možda na putu. Odgovor je: Rusi.Jednostavno je morao da pronađe svoje oružje.Otvaranje podrumskih vrata je išlo teško, nabubrela su. Vukao je i

cimao, ali nisu se micala s mesta. Jens se odmaknuo jedan metar,zaleteo se i udario nogom. Još dva snažna udarca, i vrata supopustila.

Kada se sjurio niz stepenice u troskocima, zapahnuo ga je težakzadah vlage iz mračnog podruma. Jens je prepipavao zid kako bipronašao prekidač za svetlo. Sekunde su prolazile, nije pronalaziodugme, sapleo se o nešto i nastavio da traži duž zida. Sada je donjega dopirao i drugi miris, koji je odmah prepoznao – miris nečegmrtvog. Osetio bi ga leti na selu, kada bi se miševi uvukli u zidove itamo uginuli. Isti zadah, samo oštriji, jači. Rignuo je kao da ćepovratiti, pa je prineo nosu ruku i disao preko nje, a drugom jenastavio da opipava zid.U najdaljem uglu prostorije pronašao je dugme i okrenuo ga.

Lampe su bunovno oživele, i Jens je pod treptavim svetlom neonkiugledao neko telo. Nalazio se u garaži bez automobila, prostorija jebila okupana bledim i hladnim svetlo. Leš je ležao preko njegovihsanduka, na sredini prostorije, polegnut na leđa. Čoveku je grlo biloprerezano. Lice naduveno, svetložuto, voštano. Jens je kao ukipljenposmatrao leš. Nije znao šta da uradi, pokušavao je da potisne strahkoji je počinjao da ga obuzima.Čuo je otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata iznad njega, koraci po

praznoj prostoriji su odjekivali u podrumu. Na najvišem stepenikuvideo se par velikih cipela.„Dođi gore”, zabrundao je Mihail.Kada se Jens popeo stepenicama, Mihail ga je zgrabio i pretresao,

tražio je oružje, nije ga pronašao, pa ga je odgurnuo od sebe.Na staroj sofi sedeo je mladić u odelu i beloj raskopčanoj košulji.

Kod prozora koji je gledao ka ulici stajao je stariji čovek leđimaokrenut Jensu, odeven elegantnije i formalnije.„Čuo sam da si rekao da nemaš veze s Gusmanovima.”Ralf Hanke se okrenuo.„Na mojim sanducima u hodniku leži neki mrtav tip”, rekao je Jens.„Jirgen?”„Zabole me kako se zove. Hoćete li biti tako ljubazni da ga sklonite

odande?”Ralf se osmehnuo. Jens ga je posmatrao, osmeh nije izražavao

veselje, bio je samo fizičko stanje u kom čovek razvuče ugloveusana.„Razumećeš nas, Jirgena smo dugo jurili. Zavrnuo nas je za

četrdeset hiljada evra i mislio da se to neće primetiti. Šta je danas

četrdeset hiljada evra? Nije dovoljno ni za automobil koji vredi da setako nazove. Ali Jirgen nije mogao da odoli.”Ralf je ponovo pogledao napolje.„Uradio je i neke druge stvari koje su nas naterale na ovo... Mi ne

ubijamo ljude zbog četrdeset hiljada evra... Nismo mi čudovišta.”„Da li biste molim vas mogli da sklonite mrtvaca s mojih stvari, i

odlazim. Imam sporazum sa ovim ovde Mihailom”, nastavio je Jens.„On i dalje važi... u principu. Želim da razgovaram s tobom pre

nego što kreneš.”Jens je pogledao Kristijana, koji je ukočeno zurio u njega sve

vreme. Ralf se okrenuo.„Moj sin, Kristijan”, rekao je Ralf.Jens je sleganjem ramena pokazao da ga nije briga za to.Ralf je prešao na stvar.„Želim da nešto ponudim Gusmanovima. Želim da pređu nama...

Od sada ćemo mi preuzeti njihove poslove. Biće takoreći našizaposleni. S mnogo povlastica.”Jens je slegnuo ramenima.„Pronašli ste pogrešnog čoveka. Nemam nikakve veze s

Gusmanovima. Ovamo sam došao da pokupim svoje stvari i ništadrugo.”Ralf je duboko udahnuo i odmahnuo glavom.„Ne, ti ćeš im izložiti moj predlog, pa ćeš nas pozvati i kazati da su

ga prihvatili. Posredovaćeš u ovome. A u mom prisustvu su svidogovori s Mihailom bezvredni... Sorry.”Ralf je napravio dramsku pauzu.„Mihail kaže da je nekoliko puta naleteo na tebe. Savršen si za ovaj

zadatak. Ako bih ja poslao nekog pregovarača, Gusmanovi bi seusprotivili. Hoću da se vratiš kući sa ovim pitanjem, a možeš poneti isvoje oružje. Ako izabereš da ne učiniš ono što smo te zamolili, ućićemo ti u trag.” Ralf je slegnuo ramenima kao da hoće da kaže daJens svakako zna šta bi se dogodilo u tom slučaju.Jens je uvideo da nema šanse. Da Mihail nije bio prisutan, nasrnuo

bi na oca i sina, što mu i ne bi naročito teško palo.„Kako glasi pitanje?”Ralf je razmislio.

„To nije pitanje. Reci samo da želimo da im pošaljemo poziv, a oniće već znati šta pod tim mislim.”„Javiću vam odgovor, a onda je što se mene tiče priča završena”,

rekao je Jens.„Ko je žena?”Pitanje je stiglo iznenadno, Jens je pokušao da zvuči

neobavešteno.„Žena?”„Da, žena koja je vozila automobil kada ste onako herojski spasili

Ektora.”„Ne znam, valjda neka od Ektorovih cura.”Ralf je klimnuo glavom.„Je li on od takvih?”„Od kakvih?”„Od muškaraca koji su okruženi ženama?”„Ne mogu da odgovorim na to.”„Kako se ona zove?”Jens je odmahnuo glavom.„Ne znam.”Ralf je neko vreme zurio u Jensa, tražeći nešto u njegovim očima.„Mihail će ostati i pomoći ti s tvojim stvarima”, rekao je, okrenuo se i

krenuo ka vratima. Kristijan je ustao sa sofe i sledio ga. Napustili sukuću, vrata su se zatvorila, zavladala je tišina.Mihail je pokazao ka podrumskom stepeništu. Jens je pogledao

čudovište pred sobom. Obrisao je umor sa očiju, uzdahnuo i sišao upodrum. Mihail ga je sledio.Podigli su mrtvog Jirgena sa sanduka, uneli ga u nešto što je

izgledalo kao stara vešernica i spustili leš na hladan pod. Ponovo suse vratili u garažu.„Kako je Klaus?”, upitao je Mihail tiho.„Bolje nego Jirgen...”Mihail je ponovio pitanje.„Šta je tebe briga za to?”, upitao je Jens.„Briga me je.”Zaustavio se kraj svojih sanduka.„Odvezli smo ga u hitnu, preživeo je.”

Mihail je otišao da podigne vrata garaže. Prostoriju ispuni dnevnasvetlost. Dohvatili su jedan od Jensovih sanduka, zajednički gapodigli i uputili se ka njegovom autu koji je stajao parkiran uz ivicutrotoara.„Klaus je dobar čovek.”Ugurali su sanduk u prtljažnik.„Kako definišeš dobrog čoveka?”, upitao je Jens.Mihail nije ništa odgovorio, ponovo su ušli u garažu i isto postupili i

s drugim sandukom. Jens je zatvorio vrata prtljažnika.„Daj mi svoj broj”, rekao je Mihail.Jens mu je dao svoj aktuelni broj mobilnog. Mihail mu je poslao svoj

broj. Jensov telefon zapišta.„Pozovi ovaj broj kada budeš razgovarao s Gusmanovima. Gledaj

da uradiš šta možeš. Cela ova priča mi deluje potpuno sjebano”,rekao je Mihail i gegajući se ušao u kuću bez reči na rastanku.Jens je izašao iz Minhena i uputio se prema Poljskoj. Najkraći put bi

ga vodio preko Češke, ali je želeo da koliko god bude mogućeizbegava veće granične prelaze. Nastavio je na sever kroz Nemačkui nadao se da će negde naići na neki običniji granični prelaz.Pronašao ga je kod nemačkog grada Ostrica i prešao u Poljsku bezpoteškoća.Pozvao je Rista, ispričao mu da je sa oružjem bilo mnogo gnjavaže,

ali da je sada na putu. Zamolio je Rista da privoli Ruse da ne pravedramu od ovog kašnjenja, da se slaže i s manjim novčanimodbitkom, ali da nije raspoložen da trpi neka dodatna sranja od njih.Trebalo bi da bude u Varšavi za sedam sati, pa je dao Ristu imehotela u koji će moći da ga pozove sutradan. Risto je rekao da ćevideti šta može da uradi.Napolju je bilo mračno, izgledalo je kao da veći deo unutrašnjosti

Poljske nema struju. Na sve strane neprozirna tama. U susret munisu nailazili automobili, nije video svetlost kuća u daljini. Na nekovreme ga je obuzeo osećaj da je sam na svetu. True, true, true, true.Zvučalo je kao u vozu dok su mu gume prelazile preko razmakaizmeđu betonskih ploča na putu. Zvuk je bio jednoličan i hipnotičan.Oči mu se uopšte nisu navikle na mrak. Farovi su osvetljavali samouzan trouglasti prostor pred njim, a put je sve vreme izgledaopotpuno isto, podjednako sivo i bezizražajno kao i mrak koji ga je

okruživao. True, true, true, true... Zvuk se pretvorio u uspavanku.Jensu je glava počela da pada dok je vozio, pa je otvorio prozor ipokušao da ostane budan tako što će naglas pevati. Nije delovalo,prestao je s pevanjem, iako je mislio da i dalje peva, pesma seumesto toga nastavila u njegovoj glavi. Glava mu je pala. True, true,true, true... a zatim odnekud odjednom i neki drugi zvuk. Nekiprodoran zvuk. Telefon!Zvono telefona ga je spasio da ne sleti na ledinu. Bio je na putu da

upadne u jarak kada je silovito okrenuo volan i vratio se na put, pa jeglasno uzdahnuo da rasprši šok.„Halo?”„Jesam li te probudila?”„Jesi. Hvala ti.”„Sofi ovde”„Čujem da si ti.”„Gde si?”„Na putu, vozim.”Podigao je prozor i usporio da bi je bolje čuo.„Mislim da mi je potrebna pomoć.”„Kakva pomoć?”, odgovorio je.„Neko mi je provalio u kuću.”„Zoveš li od kuće?”„Ne, iz jedne od nekoliko telefonskih govornica koje još postoje.”„Dobro je.”Eoni tišine.„Osećaš li se ugroženo?”„Da... Ali nije toliko urgentno.”„Biću kod kuće za dan-dva, tada me ponovo pozovi. Ako se nešto

desi pre toga, zovi.”„Okej”Ostala je na vezi, kao da ne želi da prekine. Slušao je njeno

disanje.„Nisam znala koga da pozovem”„Budi oprezna”, rekao je i prekinuo vezu.Pomalo mu je već bilo dosta svega. U pregradi u vratima je

pronašao paklu cigareta, zapalio je cigaretu na upaljač u autu,ponovo otvorio prozor i dunuo dim napolje. Udisao je seoski vazduh

Poljske, blago začinjen mirisom lignita iz nekog postrojenja zaspaljivanje u blizini.

*Promena automobila. Laš je zamenio volvo za saab. Stari

tamnoplavi model 9000 koji je sada vozio za Stoksund, sa opremomza snimanje u prtljažniku.Parkirao se, proverio ima li prijem, uključio aktiviranje na zvuk

glasa, zaključao auto i prošetao do trga u Stoksundu. Odatle je seona autobus koji ga je dovezao do bolnice u Danderidu, pa je sišao upodzemlje i metroom se odvezao do Centralne stanice.Stajao je kraj vrata u vagonu metroa i držao se za šipku pod

plafonom. Oni smradovi nameravaju da ga degradiraju, znao je to.Gunilino ponašanje je ukazivalo na tako nešto – to kako ga jeignorisala, postavljala ga na beskrajne zadatke praćenja, nijeraspravljala o njegovim izveštajima niti ih je komentarisala. Ponašalase prema njemu kao prema nekom usputnom poznaniku, a to jemrzeo. Osim toga se i neki veliki retardirani rasista s podvaljkompojavio u kancelariji u Ulici Brahegatan. Gunila ga je predstavila kaonovi resurs grupe. Hans Berjlund: bivši pandur iz interventnejedinice, bivši aerodromski policajac, mlohavi naduvani gubitnik poLašovom mišljenju. Rekla je da će im on pomoći, aha, a u čemu to?Hoće li zauzeti Lašovo mesto? Šta su Gunila i Andeš rekli uHumlegordenu? Šta se tada dogodilo? Što je više razmišljao o tome,bio je sve više zbunjen. Jebiga, mozak mu ne funkcioniše kakotreba. Pokušao je da se usredsredi tako što je zažmurio, nacrtaokvadratiće u glavi, kao male kutije u koje je rasporedio događajepovezane jedne s drugima. Ukupno je napravio tri kutije, jednu zaGunilu, jednu za njegovo praćenje i jednu za Sofi. Počelo je dobro.Smestio je različite događaje u različite kvadratiće, ali je zatim počeoda se dvoumi i premešta događaje iz kutije u kutiju. Kada je izgubiofokus, razljutio se, primetio da je počeo da mumla, pa je otvorio oči.Neki otac s dečjim kolicima uznemireno ga je posmatrao i skrenuo

pogled. Laš je ponovo zatvorio oči i pokušao da pronađe kvadratiće,ali ga je prekinulo kada je neko istresao nos u njegovoj blizini. Nekiglas se sa zvučnika razdrao Tehnički fakultet i izbrbljao nešto opresedanju na liniju za Roslag. Gotovo je, Laš je odustao, kvadratićisu se u njegovoj svesti pretvorili u prah.

Vrata su se otvorila, neki pijanac je ušao u vagon i okomio se najednu mlađu ženu koja je sedela i čitala knjigu u zadnjem deluvagona. Pola godine ranije Laš bi mu prišao, pokazao policijskulegitimaciju i naterao ga da napusti voz. Sada se nije obazirao, bilomu je svega dosta i samo je gledao u pod, pijanac se glupirao – ažena trpela.Sedeo je na podu radne sobe i skicirao na papiru, zapisivao je sve

što se dogodilo i postavljao sebi pitanja: Gunila, Sofi, auto kod Hage.Šta to Gunila zna a on ne zna? Laš je pisao i crtao po papiru: imena,strelice, upitnike. A Andeš... Šta je Andeš Ask radio tamo sGunilom?Još pitanja, ali ne i odgovora, pisao je, razmišljao, ponovo pisao,

papir je postao lepljiv od previše pisanja, previše upitnika.Laš je ustao sa stola i pogledao dve slike koje su visile na zidu:

prva je prikazivala majmuna u havajskoj košulji koji sedi na ve-cešolji s rolnom toalet-papira u ustima. Imao ju je na zidu sobe kada jebio mali, i pratila ga je svuda. Kraj te slike je bila okačena uvećanafotografija Inga Johansona u šorcu i bokserskim rukavicama, blagopogurenog, spremnog da krene u napad. Nju je Laš dobio od ocakada je napunio osam godina. Dečko, Ingo nije nikakva jebenapičkica, to nek ti bude jasno. Lenart je imao običaj da popije četirikoktela rob roj pre ručka, voleo je da se igra boksa i udara prejako,govorio je da Jevreji vladaju svetom i da je Ulof Palme biokomunista, tako nešto...Laš je spustio majmuna i Inga sa zida, položio ih na pod i uzeo

marker s radnog stola. Stao je pred veliki beli zid i počeo da prenosina njega ono što je upravo ispisao na papiru. Pisao je, crtao,stvarao, udaljavao se da osmotri svoje delo, ocenjivao... Nešto jenedostajalo.Laš je odštampao Sofinu fotografiju s kompjutera, pričvrstio je

usred svega, ponovo se odmakao i posmatrao. Zurila je u njega, onjoj je uzvraćao. Nešto što nije shvatao sada je počelo da se ukazuje.Laš se noktima počešao po korenu kose, srce mu je brže zakucalo.Odštampao je nekoliko slika s kompjutera, slika svih koji su imaliveze sa slučajem, izgledalo je kao ventilator. Upisao je ko je ko, štasu uradili, šta nisu radili... Nacrtao je crvene linije između lica kako bipronašao vezu.

Sve linije su vodile do Sofi.*

Ektor je zvao. Glas mu je zvučao gotovo ponizno, kao da je biooprezan i nije želeo da je uplaši ili učini da se oseća neprijatno. Molioju je za pomoć. Shvatila je da je to izgovor kako bi se videli.Ektor je ležao na sofi u dnevnoj sobi svog stana u Starom gradu.

Sofi je sela kraj njegove noge u gipsu i počela da ispituje napuklinu ugornjem delu. Pažljivo je zavrnula gips.„Nisam sigurna. Moraš u bolnicu, da ti neki lekar to pregleda.”„Skini ga”, rekao je.„Imaš najmanje još nedelju dana.”„Nemam bolove, mogu da pomeram nogu u gipsu, valjda je onda

prekasno?”„Koliko si već dugo ovakav?”„Od one večeri”, rekao je.Od one večeri... Niko nije želeo da govori o toj večeri, a ona

najmanje od svih.„Jesi li siguran?”, upitala je.„U šta?”„U to da skidamo gips. Možda je prerano, može doći do

komplikacija.”Klimnuo je glavom.„Skini ga.”„Klešta, makaze?”„U kuhinji i pretposlednjoj fioci, a klešta su u kutiji sa alatom ispod

sudopere.”Ustala je, otišla u kuhinju i počela da prekopava po njegovim

fiokama. Pronašla je makaze. Zatim je otvorila prostor ispodsudopere. Izvukla je kutiju sa alatom, otvorila je i pronašla šta jetražila, klešta s ravnim hvataljkama. Ali bila su mala, biće jojpotrebno više vremena.Vratila se u dnevnu sobu. On se nalazio na sofi u poluležećem

položaju i pratio je pogledom. Sofi je ponovo sela kraj njegove noge,upotrebila klešta i počela da seče i savija gips odozgo nadole.Osetila je kako je posmatra.„Mogao si ovo i sam da uradiš”, rekla mu je.Sekla je makazama.

„Nije trebalo da učestvuješ u svemu ovom”, nastavio je.„Aron mi je to već objasnio”, rekla je kratko.„On je taj koji je zabrinut, a ne ja.”Pogledala je Ektora.„Treba da verujem u to?”„Da.”„Da nisi zabrinut?”Odmahnuo je glavom.„Uopšte nisam zabrinut, ni na koji način.”„A zašto?”, upitala je.„Zato što te poznajem.”„Ne poznaješ me.”„Zbog toga što ti je stalo do mene”, rekao je.Pogledala ga je, nisu joj se dopale te reči, nije joj se dopao njegov

stil, pa ni osmeh koji mu je ozario lice.Mora da je primetio njenu reakciju. Osmeh je nestao. Nastavila je

da seče.„Ja nisam zao”, rekao je iznenada.Nije ništa odgovorila, samo je radila svoj posao i prvi put shvatila

neku vrstu očajanja u njemu. Nije bilo snažno, ali bilo je tu, kao nekoosećanje koje ispunjava sobu. Trunčicu panike kojom je pokušavaoda vlada.„A tvoj muž?”, upitao je. Pokušao je da zvuči kao da govori o

svakodnevnim stvarima. Kao da su ponovo u bolnici i igraju se igre sdeset pitanja.Klešta su se sporo probijala kroz gips.„Nikada ne pričaš o njemu”, nastavio je.„Pričam. Već si me to i ranije pitao.”„Naravno da jesam, ali ništa mi nisi rekla.”„On je mrtav”, prošaputala je usredsređeno, dok je svu snagu

usmeravala na klešta.„Da, ali reci mi još nešto.”„To nema nikakve veze s tobom.”„Ali ipak želim da znam.”Prestala je sa sečenjem i pogledala ga.„A zašto?”„Čega se toliko plašiš?”

Ljutnja je brzo narasla u njoj.„Da, stvarno, čega li se ja toliko plašim, Ektore?”Sarkazam ga nije dotakao.„Je li tebi i Davidu bilo lepo zajedno?”Šta li samo hoće? Pustila je klešta.„Ektore, ja ne razumem.”„Šta ne razumeš?”„Ovo. Šta hoćeš?”„Hoću da znam ko si, šta sve postoji u tebi. Kuda idemo.Odjednom je osetila mučninu.„Kuda idemo? Ne znam... Misliš li da se situacija promenila?”„Ne, ne mislim.”Uhvatila je sebe kako zuri u njega. Možda je on nesposoban za

osećanja. Nije u stanju da shvati njen strah zbog onoga što sedogodilo, zbog Aronovih pretnji. Možda on živi u sasvim drugačijemsvetu... Možda su Gunilina upozorenja tačna.Ove misli su je preplašile. Iznenada je osetila uznemirenost što tu

sedi s njim. Osetila je želju da ustane i ode odatle, snažan poriv dapobegne i ostavi ga tu. Ali to nije mogla. Umesto toga se pribrala ipokušala da ponovo pokrene razgovor kako bi sakrila svoj strah.Nastavila je da seče gips.„Ne, nije nam bilo toliko lepo”, rekla je tiho.Sofi je pokušala da prizove sećanja.„David je bio opsednut sobom”, počela je. „Bio je takav tip, egoista.

To sam shvatila tek posle nekoliko godina. Zatim se ispostavilo i dami je bio neveran. Htela sam da se razvedeni, ali je tada, usredmojih priprema, on dobio dijagnozu. Molio je i preklinjao da ostane snama. Negde u sebi je dobro znao da ću brinuti o njemu. Bolest sepogoršala, pa ga je obuzeo strah od smrti i zahtevao je neizmernomnogo razumevanja i pažnje. Zbog toga je najviše trpeo Albert, kojiništa nije shvatao.”Podigla je pogled ka Ektoru.„David se loše ponašao...”, nastavila je. „Po tome ga pamtim.”Sekla je gips, Ektor nije ništa govorio, ni klimao glavom.„A Albert?”„On je plakao.”

Ektor je čekao nastavak, kojeg nije bilo. Sofi je raširila gips i skinulaga, pa ga pokrila navlačeći mu ćebe preko gole noge.„Eto, Ektore, sada si ponovo slobodan.” Pokušala je da se

osmehne kada je čula koliko je bezlično zazvučala, i pošla daustane.„Čekaj”, rekao je i spustio ruku na njenu.Izraz na njegovom licu se promenio, izgledao je kao da se vratio

sebi, delovao je opuštenije, možda je imao i nešto tužno u pogledu.„Želim da te zamolim za izvinjenje”, rekao je.Da, videla je nešto nategnuto u njegovom izgledu, nekakvo kajanje.

Glas mu je zvučao iskreno. Prepoznala ga je.„Zbog čega?”, Sela je.„Zbog toga kako sam se ponašao.”Sofi ništa nije rekla.„Video sam to na tebi maločas. Utišala si se i trudila se da budeš

snažna jer više nisi bila sigurna u to ko sam ja. Mislim da si se čak iuplašila. Zaista te molim za izvinjenje zbog toga.”Sofi je slušala, istovremeno preneražena i fascinirana što je uspeo

da je tako pročita.Činilo se da su ga preobražaji iz jednog u drugo ponašanje umorili.

Provukao je rukom kroz kosu.„Od trenutka kada smo ja i Aron izašli iz tvojih kola, one večeri kada

se sve dogodilo, imao sam snažan osećaj da se nešto pokvarilo,nešto što ne mogu da popravim. Možda tvoja vera u mene, tvojanadanja, poverenje. Ne znam... Zbog toga sam se danas ponašaočudno. Jednostavno se plašim da te ne izgubim. Ne želim da budetako, želim da vratim ono što je bilo pre.”Nije ništa govorila.„Ne treba nikad mene da se plašiš “, rekao je.

14Svante Karlgren je obično odlazio od kuće u sedam ujutru. Ako nije

bio na putu, obično se vraćao kući u isti sat, dvanaest sati kasnije.Život mu je bio grozničav, ili je u svakom slučaju tako želeo da gaprikaže drugima, ispunjen putovanjima, sastancima, velikomodgovornošću, mnogim obavezama. Ali je, u stvari, bilo obrnuto.Čudio se koliko se retko oseća kao da je pod stresom, i koliko maloradi. Živeo je za svoj posao, za svoju karijeru, svoje pobede. Ali to jebilo jednostavno, gotovo suviše jednostavno. Odgovornost se nijesastojala u tome da se nešto gura napred, već da se samo vladaonim što se odvija u ogromnom kolosu Eriksonu. Ali, istini za volju,nije mogao da kaže ni da to zna, a nije ni bilo važno. Nalazio se nanivou na kom se dobro osećao i gde će i ostati, to je bilo jedino štoga je zanimalo.Baš kada je hteo da skrene na svoj posed i uputi se ka vili, jedan

automobil se pojavio iz suprotnog smera i krenuo za njim. Svante jegledao u retrovizor. Nije prepoznao automobil, video je da je u njemusamo jedan čovek.Svante se parkirao, izašao iz auta i namrštio čelo na posetioca koji

je zaustavio automobil nekoliko metara iza njegovog. Vrata su seotvorila i iz njega je izašao čovek u odelu. Bio je vitak, crnokos, imaoje jasne crte lica, nije nosio kravatu...„Mogu li da vam pomognem?”„Jeste li vi Svante Karlgren?”Svante je klimnuo glavom. Aron je krenuo ka njemu odlučnim

korakom, izvadio jednu fotografiju iz unutrašnjeg džepa, zastao ipogledao je, pa je dodao Svanteu. Ovaj ju je prihvatio i osmotrio.Razrogačenih očiju je posmatrao sebe na slici.Svantea Karlgrena je sva snaga napustila, hteo je nešto da kaže,

da reaguje – da uradi bilo šta. Ali činilo mu se kao da se zaledio, bioje nesposoban da deluje. Možda je to bilo ono parališuće osećanjeda je prevaren, možda osećanje potpune bespomoćnosti, ili pakpotpunog poniženja.Aron je izvadio još jednu sliku. Na njoj se video Svante u premalim

gaćama kako sa staklenog stola kroz srebrnu cevčicu u nosu

ušmrkava kokain u mozak. Svante nije prihvatio fotografiju, samo juje pogledao, a zatim se okrenuo i uputio ka kući. Aron ga je sledio.Stajao je za kuhinjskim pultom leđima okrenut Aronu i sipao sebi

čašu vina, ne nudeći ga. Aron je sedeo na kuhinjskoj stoliciprekrštenih nogu, jedna ruka mu je bila položena na kuk.„Prilično je jednostavno”, počeo je. „Mi smo jedna interesna grupa i

želimo da nam dostavljate informacije o tome kakva je situacija ukompaniji pred svaki tromesečni izveštaj, pred svaku prezentacijuposlovnih rezultata... U svakoj prilici kada nešto treba da se desi...Želimo da znamo da li kompanija napreduje ili nazaduje, želimo dasaznamo svaku krupniju novost pre nego što bude objavljena.Želimo da znamo šta čujete, šta vidite i o čemu se interno priča.”Aron je govorio tiho ali razgovetno.Svante je pokušao da se nasmeje, uspelo mu je samo polovično.„Ucenjujete me da biste se okoristili o Erikson?”Svante je otpio gutljaj vina.„Žao mi je, ali našli ste pogrešnog čoveka, ja nemam pristup

informacijama koje želite.”Svante je još jednom gucnuo i nastavio da priča:„Vi imate pomalo pojednostavljenu predstavu o tome kako stvari

stoje. Ne znam otkud vam to, ali nažalost, to tako ne ide u stvarnomsvetu.”Aron ništa nije govorio.„U stvarnosti to ne ide na taj način”, ponovio je i otpio samo pola

gutljaja iz čaše, jer se odjednom setio još nečeg.„Osim toga, svako veliko preduzeće ima čitavu organizaciju koja se

bavi zaštitom šefova od ovakvog nečeg. Zaista ćete se opeći,prijatelju.”Svante se usudio da se osmehne.Aron je posmatrao kuhinju, i njenu svojevrsnu jeftinoću koja je bila u

suprotnosti sa spoljašnjošću vile. Tanjiri i čaše u osvetljenimkuhinjskim kredencima bili su proizvedeni nedavno, ali u nadi da ćeih ljudi smatrati antikvitetima. Slike na zidovima bile su reprodukcije smotivima cveća u vazi i lovaca u crvenim sakoima koji jašuengleskim predelom u svitanje. U prozoru je stajalo suvo cveće, akuhinjski sto s pratećim stolicama predstavljao je lošu kopiju nečeg

iz viktorijanskog doba. Pitao se koji li to nesrećnik ima tako loš ukus,Svante ili njegova jadna žena.„Možete da birate ko će prvi dobiti slike. Vaša žena, vaša deca ih

vaše kolege.”Aron je nastavio da prelistava fotografije. Zaustavio se na jednoj

slici, pa je okretao i zagledao, kao da ne može tačno da shvati štapredstavlja. Aron je pokazao sliku, Svante ju je brzo pogledao.„Sve to postoji i na filmu, sa zvukom.”Svanteovo odglumljeno samopouzdanje je splasnulo, u njegovom

izgledu je sada bilo nekog mirenja sa sudbinom i priznavanja poraza.„Koga birate?”, upitao je Aron.Svante ga je pogledao bez razumevanja.Aron je mahnuo slikama.„Vašu ženu? Vašu decu? Prijatelje? Kolege s posla? Ko će ovo

videti prvi?”„Mogu vam platiti za te slike, ali ne mogu učiniti to što tražite od

mene. Jednostavno nemam tu mogućnost.”Ton u Svanteovom glasu je bio drugačiji, svetliji.„Samo odgovorite na pitanje.”Svante se pogladio po kosi.„Koje pitanje?”Bio je izbačen iz ravnoteže.„Koga birate?”„Nikog... ne biram nikog! Želim da mi se omogući da ovo rešim na

neki drugi način, to mora biti moguće.”„Nisam ovamo došao da se pogađam s vama. Odgovorite mi na

pitanje, pa idem.”Svante je bio uspaničen, mozak mu je radio, ko bi mogao da mu

pomogne da se izvuče iz ovog?„Zbog čega ste se okomili na mene, pa nisam ništa uradio? Ja sam

častan čovek...”Aron je prelistavao slike.„Ako želite da pokažete da pristajete na ovu igru, pozovite me kada

dobijete informacije o sledećem izveštaju ili bilo čemu što menjauslove pod kojima preduzeće posluje. Ako ništa ne čujem od vas,poslaću slike vašim kolegama s posla, i to pre svega onima kojimaste šef.”

Aron je ustao i spustio hrpu fotografija na kuhinjski sto, okrenuogornju i pokazao zapisan broj mobilnog telefona. Zatim je izašao izkuće.Svante je ispio čašu i kroz kuhinjski prozor gledao kako Aron seda

u auto i odlazi odatle. Uzeo je telefon i počeo da ukucava broj koji jeznao napamet, i koji je trebalo upotrebiti kada se pojave okolnostislične ovima. Preduzeće je imalo sopstveno bezbednosno odeljenjekoje je razradilo procedure za sve moguće i nemoguće situacije, odkrađe i špijunaže do ucenjivanja i kidnapovanja, a koje su seaktivirale čim neko okrene taj broj.Nikada nije ukucao poslednju brojku.Andeš je sedeo u svom ličnom automobilu, hondi sivik, sa

slušalicom na uvu.„Zove se Svante Karlgren. On je neki direktorčić u Eriksonu,

oženjen je, ima sina i ćerku koji ne žive s njim, eto to sam uspeo dasaznam.”U slušalici je na neko vreme zavladala tišina.„Prati Karlgrena i saznaj zbog čega je Aron išao tamo”, rekla je

Gunila.*

Jens je pozvao Rista iz hotelske sobe. Rusi su očigledno želeli dase poigravaju s njim. To je već znao.„Ne dolaze... i sad još hoće ručne bacače granata”, rekao je Risto.„Molim?”„Hoće da svaki od njih dobije po bacač granata kao kamatu za tvoje

kašnjenje”„Bacač granata?”„Da.”„Zezaš me?”Risto nije ništa odgovorio.„Reci im da idu do đavola”, rekao je Jens.„To nije dobra ideja.”Jens je bio umoran. Besan što su se sada svi okomili na njega.

Levom rukom je pokrio oči.„Ipak im reci da idu do đavola.”„U nekom uobičajenom slučaju bih uradio tako, ali ovde govorimo o

Dmitriju. On je... kako da kažem, impulsivan. Izgleda da se svakim

danom koji prođe sve više uzrujavaju zbog tebe. Imaju o tebi izvesnomišljenje, da si nadmen, da misliš da si bolji od njih.”„Pa i jesam.”„Naravno... Daju ti nedelju dana. Posle toga će želeti da imaju svoje

bacače granata.”„Ali valjda shvataju da to nije moguće?! Bacači granata, pa to je

potpuna sprdnja. Ti to znaš, ja to znam, svi to znaju.”„Nažalost, to ne igra nikakvu ulogu.”Levom rukom je masirao čelo.„Zaboravi. Imam oružje koje su naručili, samo treba da ga

preuzmu.”„Neće pristati na to.”„Baš me zabole.”Risto je ćutao. Jens je uzdahnuo.„Šta bi ti uradio, Risto?”„Pokušaj s finansijskim rešenjem. Daj im oružje i vrati im novac.

Propašće ti posao, ali ćeš se bar izvući iz svega ovoga.”„Zašto tako?”„Zato što su ovi tipovi banda poremećenih džankija koji su spremni

na sve. Pogrešio sam što sam uopšte posredovao u ovom poslu,žao mi je.”Od same pomisli na Dmitrija postao je još ogorčeniji.„Ne, ponovo im poruči da imamo dogovor, da sam spreman da

spustim cenu prilikom isporuke zbog kašnjenja. Ali to je sve.Ostajem pri tome, ne zanima me ništa drugo.”„Okej”, rekao je Risto i prekinuo vezu.Jens je sedeo na krevetu. Pogled mu je pao na neku sliku koja je

trebalo da predstavlja modernu umetnost. Motiv je bio crni trougaokoji je lebdeo nad plavom kockom. Čak ga je i slika nervirala.Ispružio se preko kreveta na leđima i zurio u plafon. U poslednje

vreme ništa nije išlo kako je zamislio, zamor je oborio sve rekorde,snaga volje je počela da posrće. Jens je izdahnuo, zatvorio oči.Trgao se iz sna četvrt sata kasnije. Barem mu se tako činilo, ali seonda ispostavilo da je ta četvrt trajala mnogo sati.Istuširao se, brzo doručkovao i krenuo na put kući. Posle razdoblja

koje je trajalo nejasno dugo, stigao je do mosta preko Eresunda. Bioje nervozan, imao je dva sanduka sa automatskim oružjem u

prtljažniku. Uradio je jedino što je mogao, pogledao je u oči bradatogcarinika Skonjanina sa šapkom, kao Skandinavac Skandinavca. Toje očigledno bilo dovoljno, i bradati ga je pozdravio prinevši dva prstakapi – bio je to rutinski pokret koji kao da je govorio: Ti si okej. Jensje prošao bez problema, a zatim je osećao mučninu na čitavom putudo Stokholma. Živci mu nisu bili kao nekada. Jesu li u pitanju bilistres, godine, ili je samo shvatio da se već toliko igrao vatrom usvom životu da bi uskoro mogao propisno da se opeče?Nakon još nekoliko sati pojurio je auto-putem za Esinge, negde u

sebi srećan što je uspeo da se vrati čitave kože. Umesto da skreneka centru Stokholma, nastavio je na sever, skrenuo kod crkve uDanderidu i produžio pored gimnazije. Tamo iza, među borovima,retkom jelovom šumom i ružnim poslovnim zgradama, još odavno jeiznajmljivao jedno skrovište.Istovario je oružje i na svoju radost pronašao džepnu lampu koju je

tražio već godinama. Bila je okačena o jednu kuku sasvim pozadi.Voleo je tu lampu. Nije bila prevelika ni preteška, imala je najboljusvetlosnu kupu, a lepo je i izgledala – aluminijum srebrnaste boje –jebeno savršeno. Bacio ju je uvis tako da se okrenula u vazduhu,uhvatio je za dršku, zatvorio vrata za sobom i osetio se maloveselije. Možda zbog toga što je ponovo kod kuće, možda zbog togašto je pronašao džepnu lampu.

*Provezla je kola unazad kroz kapiju. Obišla je dva kruga oko bloka

kako bi videla je li se nešto promenilo, ali ništa nije ukazivalo na to.Uputila se ka gradu, ostavila prozor otvoren, vozila je Ulicom BirjeraJarla sve do Ulice Engelbrektsgatan, pa sišla u podzemnu garažu uUlici Davida Bagarea. Izašla je peške iz garaže i prošetala do TrgaEngelbrektsplan, gurnula telefonsku karticu u aparat u govornici iotkucala broj.„Da?”„Opet ja.”„Zdravo.”Sačekala je kako bi mu dala mogućnost da kaže još nešto.Nije ništa rekao.„Jesi li sada kod kuće?”„Aha.”

Bio je užasan u razgovorima telefonom, govorio je sažeto i bilo jeteško proceniti mu ton u glasu.„Možemo li da se vidimo?”Dvadeset minuta kasnije našli su se na Strandvegenu, uz obalu.

Već je sedeo tu na jednoj klupi kada je ona naišla. Ugledao ju je,ustao, zadržao odstojanje, nije bilo zagrljaja, pa čak ni čudnogrukovanja. To joj se dopalo.Seli su na klupu. Veče je bilo toplo. On je bio u farmerkama, polo-

majici i patikama. Ona u približno istoj kombinaciji, ali za žene. Ljudisu prolazili kraj njih, pijani i trezni. U gradu je vladala živost, iako jebio radni dan. Izvadila je tek kupljenu paklu cigareta iz džepa,otkinula celofan i uzela jednu.„Hoćeš i ti?”Uzeo je jednu, ona je zapalila svoju i dodala mu upaljač. Povukli su

nekoliko dimova, pokazala je ka hotelu Strand s druge strane vode.„Tamo sam nekada radila.”Hotel je blistao od raskoši.„Pre toga sam putovala po Aziji. Kada sam se vratila, počela sam

da radim na recepciji... Imala sam dvadeset dve, ili dvadeset trigodine.”On je sedeo raširenih nogu, posmatrao hotel i duboko uvlačio dim.„Pričaj mi o ljudima koji su ti bili u kući.”Razmišljala je. Pokušala je da odluči šta treba, a šta ne treba da

kaže.„Dva čoveka koja su se izdavala za policajce bila su mi u kući pre

nekoliko nedelja. Čistačica ih je zatekla na delu kada je ušla. Imasvoj ključ. Pretili su joj, rekli su da se neće dobro provesti ako topomene nekome.”Jens je sedeo s podlakticama oslonjenim o noge i gledao u patike.„Kako su joj pretili?”„Ne znam.”„Zbog čega ti je to sada ispričala? Zašto ti nije ispričala onda kada

se desilo?”„Plašila se.”Klimnuo je glavom za sebe.„Jesu li nešto uzeli?”Odmahnula je glavom.

„Šta su radili tamo... po tvom mišljenju?”Sofi je razmislila, pa ga je pogledala.„Ne znam.”Pokušao je da joj iz očiju pročita da li je zaista tako kao što je rekla,

ali nije ugledao ništa što bi mu pomoglo da donese zaključak.Umesto toga ju je video onako kako je se i sećao.„Šta je?”, rekla je.„Ništa.”Ispušio je cigaretu do filtera, pa je zatim ugasio nogom.„Otkud poznaješ Ektora?”Znala je da će doći do tog pitanja.„Ležao je na mom odeljenju... u bolnici. Doživeo je saobraćajnu

nesreću. Sprijateljili smo se.”„Koliko mnogo ste se sprijateljili?”„Donekle... Donekle smo se sprijateljili.”„A šta to znači?”„Kao što sam rekla, donekle.”Ućutali su, oboje svesni da je njihov prvi susret u Trastenu nosio sa

sobom još mnogo više tajni nego što je ijedno od njih bilo voljno daotkrije.„A ovo ima veze sa Ektorom?”„Mislim da je tako”, prošaputala je, istovremeno razmišljajući.Jens je to primetio i pustio je da razmišlja.„Ali ne znam. Ništa ne znam.”„Šta bi drugo vezano za tvoj život moglo da ti dovede policiju u

kuću, ako krenemo od toga da su zaista policajci?”Prevrtala je misli po glavi, ustala s klupe i otišla do ivice keja.„Jesi li se promenio s godinama, Jense?”Nije odgovorio. Ona se okrenula, posmatrala ga na trenutak, a

zatim se obuhvatila rukama tražeći pravu reč.„Postoji jedna policajka koja je Ektoru na tragu, a on ne zna za to.

Ta policajka je od mene tražila da joj dostavljam informacije onjemu...”Sofi je uputila Jensu pogled koji je govorio da se nada da nije rekla

previše.„Jesi li joj pričala o onoj večeri?”, upitao je.„Naravno da nisam”, odgovorila je tiho.

„Pa šta si joj pričala?”Pokušala je da sabere misli.„Sitnice... ništa naročito. Imena, mesta, ljude. Ali ona je zvala i

pitala o toj večeri... Ne znam da li već zna nešto.”Jensovo iznenađenje je bilo nepromenjeno.„Šta je pitala?”„Šta sam radila te večeri.”„I šta si rekla?”„Da je trebalo da večeramo, ali da je Ektor bio primoran da ode na

neki sastanak, pa sam ja otišla kući.”„Je li ti nešto nagoveštavala?”Sofi je odmahnula glavom. Jens je razmišljao. Zatim je podigao

glavu.„Dalje?”Nije odgovorila.„Sofi?”„Da?”„Nastavi.”Oklevala je.„Aron mi je rekao...”, nastavila je.„Šta ti je Aron rekao?”„Nešto u smislu da treba da zadržim za sebe ono što sam videla.”„Pretio je?”Klimnula je glavom.„A šta kaže Ektor?”Uzdahnula je. Nije želela da priča o Ektoru.„I još?”„Ništa, to je to.”Izgledala je izmučeno. Glas joj se promenio, ton postao prigušeniji.

Kao da se cela smanjila.„U govnima sam, Jense... Ne znam kuda da krenem.”Bilo mu je teško da je gleda.„Možeš li da mi pomogneš?”Kratko je klimnuo glavom, kao da je već potvrdno odgovorio na

pitanje.„Dakle, ko je to bio u tvojoj kući? Ektorova banda ili panduri?”I dalje je sedela obuhvativši sebe rukama.

„Policija, ako mene pitaš.”„A zbog čega?”Sofi je slegnula ramenima.„Ne znam...”Bila je bleda i umorna.„Ali mora da imaš neku pretpostavku?”„Možda su tražili nešto o Ektoru... Nešto što im nisam ispričala...”„Ali ti je pala na pamet jedna druga misao, ona najverovatnija, o

tome da oni traže informacije.”Pogledala ga je.„Da... Ali kako bih to mogla da znam? Da rasturim telefon, da tražim

po lusteru... da li se to tako radi?”Klimnuo je glavom, uprkos njenom ironičnom pitanju.„To se radi upravo tako.”Oboje su sortirali u glavi ono što je dosad rečeno, a on je posle

nekog vremena podigao glavu.„Možeš li sutra da izostaneš sa posla?”„Mogu...”Primetio je njenu zabrinutost. Sofi se okrenula i počela da se

udaljava ka Nibruplanu.Pratio ju je pogledom s mesta gde je sedeo, kretala se na isti način

kao i nekada. O, kako mu se samo sviđala tada... pre mnogovremena. Sada se prisetio toga, prisetio se svojih potisnutihosećanja. Kako su se sreli onog leta, koje kao da je bilo u nekomranijem životu. Kako su pronašli jedno drugo, kako su pričali osvemu o čemu se može pričati. Kako su se napijali, večerali kasnona terasi i dugo spavali ujutru. Kako su zdipili auto njegovih roditelja iodvezli se da kupe doručak. Kako je tamo i tada prvi i jedini put uživotu osetio da bi mogao da šiša travu u njihovom zajedničkomdvorištu sve dok ne ostari toliko da ne može da hoda. I kako ga je tajosećaj nasmrt preplašio. Kako je protiv volje uspeo da raskine snjom... Kako se ne seća baš ničega iz vremena neposredno posletoga.Jens je uzeo telefon, pronašao broj u imeniku i sačekao da čuje

nekoliko signala. Javio se čovek u godinama.„Zdravo, Hari, znaš li koje?”„Nego šta, baš lepo što te čujem.”

„Jesi li zauzet sutra rano ujutru?”„Ničim što ne mogu da promenim.”„Onda dobro došao kod mene u sedam sati, častim doručak, ponesi

opremu i stolarske pantalone. Imaš li i dalje firmin auto?”„Naravno, sve je kao i obično.”„I kod mene... Onda te očekujem sutra.”Jens je prekinuo vezu i pogledao preko zaliva Nibruvik.Zbog čega je tako olako pristao da joj pomogne? Ona je u vezi sa

Ektorom Gusmanom, ima pandure za petama i upravo je bila svedokpokušaju ubistva kom je i sam prisustvovao. Ektor i njegova bandasu i te kako umeli da zapucaju kad se raspale. Na tragu su im velikesile poput Hankeovih, krijumčare kokain i bave se ko zna još čim – ausred svega toga se našla i Sofi... Je li zbog toga pristao da jojpomogne, zbog toga što poznaje taj svet? Ili zbog toga što je onaSofi? U normalnim slučajevima zbrisao bi iste sekunde kada bi jeugledao. Pobegao bi glavom bez obzira, i ne znajući tačno zašto.Tako je uvek radio sa ženama. Ali sada je sedeo tu kao neki debil uuštogljenoj polo-majici i nudio joj pomoć...Jens je sakrio lice u šake, Isuse, kako je samo umoran od svega.

Naslonio se na klupu i poželeo da sve bude kao pre. Tada je sve bilolakše, lakše odgurnuti osećanja u stranu, lakše odustati od svega... Iupravo zbog toga su ljudi govorili da je ranije bilo bolje, zbog toga štou kasnijim godinama ne mogu da podnose nalete prošlosti. Sve preili kasnije izađe na svetlost dana.Telefon mu je zavibrirao u džepu pantalona. Duboko je udahnuo da

rasprši pritisak u grudima.„Da?”Slušao je prigušeni glas iz slušalice. Ektor Gusman je sjajno zvučao

kada ga je upitao da li je od onih koji piju kafu uveče.Laš Vinge je odštampao četrdesetak fotografija Jensa Vala kako

sedi na klupi kraj vode. Kada je Jens ustao, okrenuo se pravo kateleobjektivu. Laš je napravio fine, jasne slike u krupnom planu.Onda je napustio svoje mesto u jednom ulazu u Ulici Šepargatan ikrenuo nazad ka garaži u Ulici Davida Bagarea, da presretne Sofi.

*Bližilo se jedanaest sati, mrak je već pao. Jens je ušao u zgradu i

krenuo stepenicama. Na vratima je stajala tabla: Izdavačka kuća

Andaluzijski pas AB.Seo je naspram Ektora u njegovoj kancelariji. Jedan prozor je bio

otvoren, veče je još uvek bilo toplo, zvuci su se čuli odozdo sa ulice.Povremen smeh, bučni klinci u prolazu, iz nekog stana u blizini čulose Volare.Ektorov pisaći sto izgledao je kao stara radionička klupa, a sedeo je

na kožnoj stolici na točkićima iz pedesetih godina. Delovala jeudobno.Ektor je razmišljao o nečemu.„Pre nego što počnemo s pričom: mogu li nečim da te ponudim?

Deluješ umorno.”„Preko telefona si ponudio kafu.”Ektor je ustao i izašao iz kancelarije, Jens ga je sledio kroz omanju

konferencijsku salu, pa kroz biblioteku s mnoštvom knjiga napolicama. Dok su prolazili tuda, Ektor je napravio širok pokret rukom.„Ove naslove izdajemo u našoj kući. Mnogi su prevedeni sa

španskog, a drugi su noviji radovi iz Švedske.”Nastavili su ka kuhinji.„Na ovom spratu mi je kancelarija.” Zatim je pokazao ka plafonu.

„Stan mi je tačno iznad nas.”Kuhinja je bila mala ali uređena sa ukusom. Sve je bilo kvalitetno.

Zaustavili su se i posmatrali jedan drugog. Jens je bio viši, ali jesmatrao da Ektor deluje krupnije, kao da je njegova celokupna masaprevazilazila njegovo fizičko telo. Da su bili mlađi, stali bi leđa uzleđa i stavili dlanove na teme.Ektor je skrenuo pogled i počeo da petlja oko aparata za espreso.„Kakav je taj Ralf Hanke?”„Šta znam... Samozadovoljan, teatralan...”Ektor je stavio dve šoljice ispod aparata, pritisnuo dugme, a zrna

kafe su uz neprijatan zvuk počela unutra da se melju.„Mleko?”„Sasvim malo.”Nasuo je sasvim malo mleka u dve šoljice, a jednu je pružio Jensu.„Pričaj.”„Stigao sam tamo, u jednu od povezanih kuća u nizu u nekom

predgrađu Minhena, i pronašao svoju robu u podrumu. Stavili su nekileš preko mojih sanduka.”

Ektor je podigao obrve kada je ispio šoljicu.„Zatim se pojavio onaj veliki Rus Mihail, zajedno s Ralfom i

njegovim sinom, kome se ne sećam imena.”„Kristijan...”, rekao je Ektor.„Ralf je hteo da posredujem između njih i vas.”„A šta ti misliš o tome? O posredovanju.”„Ne mislim ništa.”Ektor je klimnuo glavom.„Neće biti posredovanja. Ti tipovi su nam maznuli robu, pokušali

dvaput da me ubiju, pretili su nam i radili još boga pitaj šta... Njihovglavni cilj jeste da nas nateraju da se priključimo njihovojorganizaciji.”„Da, on se otprilike tako izrazio”, dodao je Jens.„Eto. Vrati se njima i reci im da se jednom zasvagda okane te

zamisli, a trebalo bi da su im njihovi neuspešni pokušaji već stavili doznanja koga imaju protiv sebe. Ako sada ne odustanu, smatraćemoto objavom rata.”Ektor se okrenuo i isprao šoljicu od espresa pod kuhinjskom

slavinom. Iznenada se smračio, nekakav bes se pojavio u njemu iušančio se u borama na čelu. Zatvorio je vodu i okrenuo se Jensu.Ektorova tama se fizički osećala u prostoriji.„Svaki put kada bi se u poslednje vreme stvari zakuvale, ti bi

odjednom odnekud iskrsao. I ja treba da verujem da je to slučajnost?A sada se i vraćaš kao nekakav posrednik. To ne zvuči sasvimsmisleno, zar ne?”Jens nije odgovorio. Ektor ga je posmatrao i slegnuo ramenima.„Ali s druge strane, ti mi deluješ neizveštačeno... smireno.”Jens se nije trudio da komentariše.„Javi naš odgovor Hankeovima.”Ektor je napustio kuhinju i krenuo ka radnoj sobi.„Ako se budeš zezao, mrtav si”, rekao je ne okrećući se.Dok se stepeništem spuštao ka ulici, okrenuo je broj koji je dobio od

Mihaila. Javio se Roland Genc.„Da.”„Rečeno mi je da pozovem ovaj broj i prenesem odgovor iz

Stokholma. Jesam li dobio pravi broj?”„Da.”

„Ektor poručuje da ste već otišli predaleko, i da sada morateprestati... Ako još nešto pokušate, stvari će se pogoršati i otrgnutikontroli.”„Shvatam, hvala na pozivu.”Veza se prekinula.Jens je šetao Starim gradom i pokušavao da na neki način

rasporedi u glavi sve ono što se dogodilo, pokušavao je da dodelibrojeve stvarima, pri čemu bi pod brojem jedan bilo ono što jenajvažnije i što se mora odmah rešavati. Desetka je označavalanešto što može i da sačeka i reši se kasnije. Pronašao je gomilujedinica i dvojki, ne uspevajući da među njima uspostavi neki red.Jens se otresao ovih misli i otišao da kupi doručak. Pronašao jejednu prodavnicu koja radi preko noći i koja prodaje svež hleb, teksamlevenu kafu, domaću marmeladu. Pokupovao je najbolje što jemogao da nađe, jer je želeo da Hari za nekoliko sati dobije dobardoručak.

*Albert je otišao u školu. Zvono na vratima začulo se u pola devet

ujutru. Otvorila je i pustila unutra Jensa i jednog starijeg čoveka kojise predstavio kao Hari, a obojica su bila odevena kao majstori.„Zdravo, gospođa”, rekao je Jens.Imao je predstavu o majstorima kao o pozitivnim, poštenim

ljudinama koji istovremeno stoje sa obe noge na zemlji – barem su ihtako prikazivali na televiziji.„Dobro došli, uđite.”Ušli su u kuću. Jens je glumio majstora, a Sofi naručioca. Hari je

ćutao, otišao do ugla dnevne sobe, i tamo se nagnuo nad svojomtorbom sa alatom. Sofi je nasumično pokazivala.„Prvo jedna vrata tamo, treba skinuti prozore i zameniti ih

francuskim vratima, a trebaće mi i stepenište ka dvorištu.”Jens se osvrtao.„Naravno.”Dok su oni razgovarali, Hari je stavio nekakvu ovalnu plastičnu

spravicu na oko i gledao po sobi. Ustao je i krenuo okolo,pretražujući pomoću onog uređaja na oku i istovremeno čitajućinešto s merača koji je nosio u ruci. Sofi i Jens su nastavili spredstavom.

Hari je nešto zapisao na papir. Jens je uzeo cedulju. Pročitao ju je ipokazao Sofi. Nema kamera. Nastavili su, Sofi je polako napuštalamašta; ipak su postojale neke granice u preuređivanju kuće. Jens jepreuzeo dalje i pričao šta se može, a šta ne može uraditi. Koristio jepogrešne izraze, jer nije bio nikakav stolar.Hari je pretraživao okolo pomoću nekog novog instrumenta, a kada

je prišao jednoj lampi, instrument je dao signal. Pronašao je skrivenimikrofon, okrenuo se Jensu i dao mu znak s podignutim palcem, paizvadio odnekud malu švedsku zastavicu na postolju i stavio je poredlampe. Nastavio je dalje, pronašao jedan u kuhinji, i tu je posadiozastavu. Na gornjem spratu je pronašao mikrofone u spavaćoj sobi,u Albertovoj sobi i u hodniku. Zastavice su stajale na sve strane. Harije pregledao telefone i pronašao još dva mikrofona. Jensu su se ustaosušila od majstorskih priča. Sofi je bila bleda.Hari je izvadio minijaturnu kameru. Izgledala je kao patrona

hemijske olovke. Pričvrstio ju je iza jednog gotovo nevidljivogelektričnog kabla u uglu gde su se susretali plafon i zid, pomoćumalecnog monitora koji mu je stao u ruku proverio kako radi. Gledaoje sebe u spravici, zatim se udaljio i prekontrolisao sliku. Hari jepružio ručni monitor Sofi, koja ga je prihvatila.Na papiru je napisao:Detektor pokreta. Kamera se aktivira pokretom, kontrolišite je

svakog dana, čuvajte monitor na skrivenom mestu, najviše osammetara od kamere.Pre nego što su otišli, Jens je dao Sofi telefon s pripejd karticom i

cedulju na kojoj joj je napisao da napusti kuću za pola sata i pozovega.Hari i Jens su se vozili kombijem.„Šta misliš?”, upitao je Jens.„Mislim da onaj ko je prisluškuje ima resurse. Video sam onakve

mikrofone prošle godine u Londonu, kada sam išao preko ukupovinu. Sićušni su poput dlačice, gotovo se ne mogu videti golimokom, a i skupi su kao đavo. Mana im je što moraš da im budešprilično blizu, domet im je mali, mislim oko dvesta metara. A jošznatno manje u naselju s drvećem i kućama na sve strane.Pretpostavljam da onaj ko upotrebljava ovakve mikrofone držiprijemnik u nekom parkiranom automobilu i tu prima signal i sluša.”

Hari je istovremeno vozio i pričao.„Oni koji su postavili mikrofone radili su to i ranije. Može biti da u

kući ima još uređaja za prisluškivanje. Skreni joj pažnju da treba dabude oprezna i kada koristi svoj kompjuter, mobilni... manje-višesve.”„A ko bi po tvom mišljenju uradio ovako nešto? Policija ili ona druga

strana?”Hari je gledao pravo preda sebe.„Nemam pojma.”

*„Da li snima?”, upitao je Andeš.Čuvar je odmahnuo glavom.„Ne, već iz nekog razloga pravi snimke. Kao što sam već rekao,

stara je. Zamisao je da fotografiše u razmacima od trideset sekundikada se ambulantna kola nalaze na prilazu.”„Zbog čega?”Čuvar je slegnuo ramenima.„Valjda da bi oni na recepciji mogli da vide kada ambulantna kola

stignu. Pretpostavljam da je zato, ali nemam pojma...”Andeš i čuvar su sedeli za njegovim radnim stolom i pregledali slike

iz večeri kada je u bolnicu primljen čovek s prostrelnom ranom.Fotografije su bile iskrivljene i snimljene iz blizine, a pokrivale suvetrobransko staklo automobila.„Zašto je ovako namešteno?”„Otkud ja znam.”Andeš je uzdahnuo. Video je gornji deo automobila neke tamne

boje, polovinu prozora i deo krova. Video je ruku na volanu,maglovitu desnu ruku, verovatno je čovek upravo krenuo da izlazi izauta. Andeš je ponovo uzdahnuo. Nije bilo slike automobila kojinapušta prilaz, a na poslednjoj slici je već bio nestao.„Hoću sve slike, i one koje su slične.”Eva je skenirala slike i ubacila ih u kompjuter. Andeš, Gunila i Erik

su zurili u ekran.„Kakav je to automobil?”, upitala je Gunila.Niko joj nije odgovorio.„Uporedi s modelom...”, počela je Gunila i pogledala u svoje papire

„...Tojota lendkruzer, iz 2001. godine”

Eva je počela da kuca, pronašla je slike lendkruzera na monitorukompjutera. Našla je jednu koja joj odgovara, pa je prebacila u neki3D program i počela da je okreće i krivi, upoređujući je sfotografijom.„Izgleda istovetno”, rekla je.Eva je otvorila novi program i u njega unela skale i veličine.

Matematika je ostalima bila nerazumljiva. Merna alatka kojom jeupravljala mišem merila je delove na dva automobila. Procenila jerezultate.„Ovo je s najvećom mogućom verovatnoćom tojota lendkruzer,

model iz 2001. godine.”„Bolničarka uopšte nije naivna”, prošaputao je Andeš.„Ne znamo to sigurno”, odvratila je Gunila.„Ima i drugih sa ovim automobilom”, promrmljao je Erik.Zatim je zavladala tišina. Svi su razmišljali svojom logikom.Gunila je prva progovorila.„Da krenemo sa scenarijima u slučaju da to jeste Sofin automobil.”Andeš je prvi uzeo reč.„Jedini znak života koji imamo jeste ruka koja se vidi na slici pod

rednim brojem tri. Ta ruka ne pripada Sofi, već nekom čoveku koji jekrenuo da izađe iz auta. Ali to ne može biti Ektor, pigment na šaci jepreviše svetao. Mogao bi biti Aron. Može biti kolega čoveka koji jeupucan... ili neko treći. Bilo kako bilo, Sofi je mogla da se odvezeoko bloka u kome se nalazi restoran i pokupi ih, jer tamo postoji izlaziz restorana, proverio sam.”„A šta je onda s Lašom?”, umešala se Gunila. „Zbog čega bi Laš

tvrdio da je otišla kući?”„Možda je mislio da tako i jeste bilo. Možda ju je izgubio kada je

zašla za ugao da pokupi ostale. Možda je jednostavno sve topropustio.”„Ali onda je trebalo da kaže da je zaobišla za ugao, a nije. Rekao

nam je da je izašla na Ulicu Odengatan, i da ju je pratio tim putem.”„Možda laže?”, primetio je Andeš.„Zbog čega bi lagao?”, odvratila je Gunila.Nije odgovorio.„Andeše, zbog čega bi Laš lagao?”Andeš je zavrteo glavom.

„Ne znam...”Erik je napućio usta i pogladio donju usnu.„Mislim da treba da pregledamo njen auto pre nego što počnemo s

teorijama. Ako je u njemu prevezen ranjenik, pronaći ćemo nekitrag”, rekao je.Gunila se okrenula Evi.„Proveri sve automobile tog modela i te boje na području

Stokholma, hoću imena svih vlasnika. Andeše, hoću da se ti i HansBerjlund bolje upoznate.”„Već se poznajemo”, rekao je.

15Andeš Ask i Hase Berjlund tog su se popodneva odvezli do

Tehničkog odeljenja. Gunila im je naložila da tamo preuzmu jednukutiju na recepciji. Nije trebalo ništa za nju da potpisuju, samo da jepokupe. Andeš ju je uzeo ispod miške i izašao iz Tehničkog,klimajući glavom starim pandurima koje je poznavao. Panduri su muotpozdravljali klimajući bradom.Pojeli su picu na Haseovom omiljenom mestu, piceriji Koloseum u

naselju Butćirka. Hase je uzeo koloseum specijal sa svinjskim fileomi bearnez-sosom, a Andeš picu havaji. Uz to su pili falkon pivo,jedino koje je podnošljivo za piće po rečima Hasea Berjlunda, jer svaostala imaju ukus kao pišaćka... Tačnije lisičja pišaćka.Pijanci koji su se nalazili na pedalj od beskućništva ispijali su crno

vino iz bokala u jednom uglu picerije. Nisu mogli da se zadrže ni najednoj temi u razgovoru i drali su se jedan na drugog dok su govorilio zdravstvenoj zaštiti, direktorima i onom smradu, kako se zvale...Karlu Biltu.Hase je ustao, prišao im i zamolio ih da budu tiši. Promukla,

oronula žena kose ofarbane u crveno povikala je da već odavno neprima naređenja od muškaraca... da je to protiv njenih principa... i dato treba da mu bude jebeno jasno. Njen drugar je nešto nepovezanozafrfljao Haseu, koji se vratio svojoj pici i seo za sto.„Zbog čega se uopšte upuštaš u takvo nešto?”„Ne znam”, uzdahnuo je Berjlund, žvaćući veliki trougao pice s kog

je visio sir.„Pričaj mi sad o našoj kevi”, nastavio je punih usta.Andeš je počeo da seče picu.„Nema tu mnogo šta da se priča, odavno se znamo. Nekoliko puta

me je spasla od potpunog poniženja. Šutnuli su me iz Sepa.”4

Andeš je zagrizao parče.„Što su te šutnuli?”„Uhvatili su me s rukom u kutiji s kolačima”, rekao je punih usta.„Kakvoj kutiji s kolačima?”, upitao je Hase.Andeš je sažvakao zalogaj.„Reč je o jednoj bandi Eritrejaca koju smo pratili gore u Nošborju.

Trebalo je da jedne večeri tamo postavim opremu za prisluškivanje,

ali sam pronašao papirnu kesu punu novca ispod sudopere. Gurnuosam ruku unutra i napunio džepove... Neki kolega idiot mi jesmestio.”„I tada ti je ona pomogla?”„Da, na neki način... U svakom slučaju, dobio sam nogu umesto

zatvora.”„Zbog čega?”„Šta zbog čega?”„Zbog čega ti je pomogla?”„U zamenu za to da uradim nekoliko poslića za nju, i budem

lojalan.”„Pa jesi li?”, upitao je Hase žvaćući.Andeš je klimnuo glavom.„Jesam.”„Baš lepo.”Hase je potegao gutljaj piva. Pijanci su počeli da urlaju jedni na

druge, Hase je pogledao tamo, a Andeš mu dade znak da pusti to.„I šta se dogodilo?”„Napustio sam Sepo kao najgori žrtveni jarac. Sledećih godina sam

radio manje posliće za nju, a zatim se sve opet sjebalo.”Andeš opet zagrize.„Bili smo ekipa željna brzog novca. Dopingovali smo neke konje na

trkama galopera u Tebiju... Sve je propalo, dva su uginula, kad sukontrolori ušli, mi smo stajali tamo, ja sa špricem u ruci.”Nasmejao se setivši se toga.„Gunila me je spasla i iz toga, bilo je to opasno sranje, ali ona je

nekako uvek uspevala da sredi stvari kad ja zabrljam... Tako da samjoj štošta dužan.”Hase je otpio gutljaj iz velike flaše jakog piva, a pena mu je krasila

gornju usnu kada je spustio čašu.„U automobilu si počeo da brbljaš nešto o tome... kako treba da se

držimo zajedno.”Andeš je zagrizao parče i slegnuo ramenima.„Ma ne, nije to ništa naročito.”„Jeste, reci”, odvratio je Berjlund.Andeš je odmahnuo glavom.„Ništa bitno.”

„Pa ispričaj.”Andeš je razmišljao, sažvakao i progutao hranu. Uzeo je gutljaj piva

i bacio pogled preko ramena.„Gunila i Erik su vodili neku istragu. Ja sam učestvovao honorarno.

Bili smo na putu da pritisnemo Zdenka, kralja kasačkih trka, znašveć. Krupan krimos, radio je iz Malmea. Imao je neku devojku,Šveđanku, koja je bila glupa kao noć. Neka plavuša iz Alingsosa...dvadeset osam godina. Patrisija, zaboravio sam kako joj bešeprezime.”Andeš se na trenutak zaglavio u sećanjima, ali se brzo izvukao i

nastavio.„Gunila ju je rano uhvatila, imala je nešto o njoj, ne znam šta.

Sredili smo je, ali ništa nismo dobili iz toga. Odjednom je nestala.Zdenko je pušten na slobodu, a kasnije je ubijen na hipodromuJegešru u Malmeu.”„Gde je nestala?”„Ne znam, jednostavno je nekud otišla... nestala.”„Kako to?”Andeš je odsekao parče pice.„Kažem ti, otišla je. Nestala je, nestanak je prijavljen, više je nigde

nije bilo.”„Je li mrtva?”Andeš je strpao parče pice u usta, pogledao Hasea, nastavio da

žvaće i slegnuo ramenima.„Kako ste uspeli da se izvučete iz toga?”„Nije bilo naročito teško, izbrisali smo sve što smo imali o njoj, kao

da za nas nikada nije ni postojala. Gunila tako radi. Uvek je takoradila, iskorišćavala ljude. Ona to smatra prirodnim delom svogposla, da navede one koji su joj potrebni da učestvuju, čak i protivnjihove volje.”Podigao je pogled.„I da one koji joj nisu potrebni drži na odstojanju, i zato je uglavnom

uspevala u svemu čega se prihvatila.”„Pa kako?”„Pa kako? Pa evo, tu sam ja, izdajnik iz Sepa i ubica konja. I ti,

propali pandur iz interventne jedinice s nestabilnim raspoloženjem,to je valjda dovoljno?”

„Kako je uspela da pridobije Zdenkovu plavušu na svoju stranu?”,upitao je Hase.„Ne znam... Verovatno joj je nešto obećala ili zapretila.”„Kao s našom bolničarkom?”„Ne baš... Bilo je tu nečeg drugog, nikada nisam saznao čega. Ali

bilo kako bilo, sada je to gotovo, kraj.”Pijanci u pozadini baljezgali su nešto o palestinskom pitanju.„Tog puta smo se izvukli”, nastavio je Andeš.„A šta time hoćeš da kažeš?”Andeš je zalio zalogaj pice pivom.„Time hoću da kažem ono što sam rekao i ranije, da moramo biti na

oprezu. Možemo završiti u raju ili paklu, i trebalo bi da imamo zadnjiizlaz za slučaj da sve ovo ode u peršun.”„U peršun? Kakvi su to jebeni pederski izrazi?”„Ona sada veoma mnogo rizikuje.”„Mislim da je ona oprezna.” Hase se zavalio u stolicu i počeo da

čisti zube jezikom.Andeš je slegnuo ramenima.„Naravno da jeste, ali ti valjda shvataš šta mi radimo?”„Šta radimo?”„Grupa koju je ona sastavila nema jasne granice, ona je kao neka

senka unutar velike organizacije. Tako je ona htela, tako je i uradila...Mi se ovde ne bavimo nekim uobičajenim poslom. Nalazimo se nagranici anarhije pravno gledano. Ona radi šta hoće da bi ostvarilarezultate. Pronašla je način. Ali jednog dana će nekom na višempoložaju sve to dojaditi. Samo kažem da mi kažeš ako vidiš ili čuješnešto čudno. I ja ću isto reći tebi. Okej?”Hase je prigušio štucaj.„Ja sam stari interventni pandur koga su poslali na aerodrom. To je

isto kao da sam se našao na birou za izgubljene stvari. Bilo jegotovo s mojom karijerom, trebalo je da se samo tamo vrzmam itrunem dok ne napunim šezdeset petu. Tada bih se napijao dobesvesti i umro usamljen negde u nekom usranom stanu. Ali ondami je stigao telefonski poziv koji je to promenio. S tim nemakockanja, pa nameravam da radim onako kako mi je rečeno i dapostupam onako kako šefica hoće.”

Hase je preleteo pogledom lokal i tiho podrignuo prinevši stegnutupesnicu ustima.„Da, znam na šta misliš”, zaključio je.Pijanci su sada prešli na politiku prema useljenicima, pri čemu

nijedan od njih nije rasista, ali ipak... Crvenokosa žena je čak ipoznavala nekoliko useljenika, koji jesu fini ljudi i sve to, ali ipak jojse ne dopada što su došli ovamo da preotmu posao poštenimŠveđanima. Hase se protegnuo.„Kada treba da budemo tamo?”, upitao je.„Za tri sata...”„Šta kažeš da malo cirkamo?”Andeš nije video nikakav razlog da odbije. Naručili su još jednu

turu. Hase je odmah iskapio svoju, a Andeš popio do pola, pa jeHase mahnuo da im donesu još jednu.„I dva jegera!”, doviknuo je.Na trenutak nisu znali o čemu da razgovaraju, pa su samo zurili

okolo po lokalu. Pijanci su blebetali gluposti, a panova frula je sviralaI just called to say I love you sa zvučnika na plafonu. Andeš je pravioolimpijske krugove na stolu dnom svoje vlažne pivske čaše.„Na kakav si to zadnji izlaz mislio?”, upitao je Hase.Doneli su im pivo i dva jegera. Naiskap su sručili čašice crnog pića.„Još dva!”, rekao je Hase pre nego što je i spustio praznu čašu.

Konobarica u crnoj majici se već udaljila.„Valjda me je čula?”„Mislim da moramo da razmišljamo strateški.”„Nemoj da mi tu kenjaš, Andeše... Ande.Hase je podrignuo usred rečenice. Usta su mu se razvukla u širok

osmeh.„Andeš And!”, prodrao se.Andeš je upitno pogledao Hasea, koji nastavi zaplićući jezikom:„Pa Kale Anka5 se na norveškom zove Andeš And. A ti i jesi Kale

Anka!”Andeš ništa nije odgovorio, Hase se čudno nasmejao.„To je baš jebeno predobro ime za crtani lik Andeš And...”Andeš je posmatrao Hasea, začuđen njegovim uvrnutim smislom

za humor.„Kako da te zovem? Kale Anka ili Andeš And?”

Andeš je ispio ostatak iz čaše.„Andeš And”, rekao je rezignirano.„Onda smo se dogovorili”, nastavi on.„Moramo da imamo odstupnicu.”„Kako to da uradimo?”„Ako bude potrebe, sve ćemo poreći, moramo baš sve da

poreknemo.”„I poreći ćemo”, odvratio je Hase i podigao čašu.Napustili su Butćirku i Koloseum, kupili pakovanje od šest slabijih

piva na benzinskoj pumpi i pojurili ka gradu autoputem prekoEsingea.„Što volim da vozim kad sam nacirkan”, rekao je Hase.Andeš je nagnuo glavu kroz otvoren prozor, i osećao prijatni

večernji vazduh na licu.„A onaj Laš, on je neka seka-persa?”, upitao je Hase.Vetar je mrsio Andešu kosu.„Ma da. Ko ga jebe.”Ubijali su vreme tako što su se vozili po centru, ispijali pivo,

posmatrali noćni život i slušali neki stari album Rendi Kroford.Hase je ukrivo zaokrenuo preko kružnog toka na Sergelovom trgu,

promenio brzinu i pritisnuo gas do daske, pa odvezao tri kruga okocentralnog dela. Sila gravitacije ih je nabila u desnu stranu auta.Rendi Kroford je pevala, Andeš je ispio pivo, glasno podrignuo ibacio limenku u fontanu. Ni Hase nije hteo da zaostaje, pa senapravio da desnom rukom povlači kamionsku sirenu i glasno pustiovetar.U dva su krenuli ka Stoksundu.Sedeli su u volvu na dva-tri bloka od Sofine vile, pošto su se

prethodno bežično povezali na opremu u automobilu zaprisluškivanje Malog Lašea koji je bio parkiran u jednom šumarku.Andeš je stavio slušalice na uši.„Mislim da sada slatko testerišu. Hoćemo li?”Izašli su iz auta i krenuli; Andeš je nosio pod rukom kutiju iz

Tehničkog, a Hase limenku piva u ruci. Sunce je bilo negde ispodhorizonta. U to doba godine nikada nije sasvim mračno preko noći.„Mrzim leto”, rekao je Andeš.Navukli su crne pletene kape. Andeš je pogledao Hasea.

„Mečkina pička?”Hase se prigušeno zakikotao.„Gde si služio vojsku?”„U školi za tumače, a ti?”„U Arvidsjauru”, odgovorio je Hase.„Nisam ništa bolje ni očekivao...”Prikradali su se šljunčanom stazom do parkiranog lendkruzera,

zatim su stali i osluškivali tišinu.Andeš je upalio džepnu lampu i snopom svetlosti obasjao

unutrašnjost auta. Delovao je počišćeno.Otvorio je kutiju iz Tehničkog, izvadio odatle neku električnu

spravicu, pritisnuo dugme i digitalna kazaljka je počela da obradujespektar, dok je Andeš držao uređaj uperen ka automobilu. Kazaljkaje pretraživala zvuke niske frekvencije, počela je od samog dna ikretala se naviše. Susedov auto se otključao i zatreptao tridesetmetara od njih. Prigušeno su se nasmejali.Digitalna kazaljka je pronašla svoj cilj. Sofin auto se otključao.

Andeš je vratio digitalnu spravicu u torbu i pažljivo otvorio zadnjavrata. Izvadio je ultraljubičastu lampu iz kutije, upalio je i počeosvetlom da pretražuje sedišta. Nije uspevao da primeti ništaneuobičajeno iako je tražio svuda – po podu, naslonima za ruke,sedištima, plafonu – po celom autu. Nigde krvi, sve je bilo đavolskidobro očišćeno.Andeš je zatvorio vrata i otvorio prtljažnik, zavirio unutra i lampom

osvetilo svaki deo prostora. Ni tu se ništa nije videlo, pa je ugasiolampu i njušio, udišući sve mirise. Osetio je blag miris hlora, i jošnešto snažno, neku hemikaliju... zatim jedan poznat miris, ponovo jeonjušio, je li to lepak? Pogledao je prostirku koja je pokrivala pod uprtljažniku, da nije premala? Podigao ju je u jednom uglu i tamozavukao nos. Lepak, nego šta.„Hase!”, prošištao je.Hase je umorno prišao.„Pomiriši ovde.”Hase se sagnuo i onjušio.„Lepak?”Andeš je klimnuo glavom.„Pogledaj prostirku, nije originalna, premala je.”

Hase je slegnuo ramenima i otpio iz limenke. Kada je pijan, običnobi ga bolelo uvo za većinu stvari. Andeš je uzeo uzorak lepka iodsekao komadić prostirke. Strpao ih je u odvojene plastične kesice izatvorio ih. Temeljno je fotografisao ostatak automobila, zaključao gadigitalnom spravicom, i susedov auto se zaključao. Sve su ostavili unajboljem redu.Gunila ga je pozvala i rekla mu da treba da prekine praćenje u

osam uveče, i da umesto toga pređe na posmatranje Trastena ugradu. To nikada ranije nije tražila od njega. Tamo se ništa nijedogađalo, pa je ubrzo shvatio da se sigurno događa nešto drugo, iponovo je otišao u Stoksund.Laš se držao na odstojanju, u obližnjem dvorištu, gde se sakrio u

žbunju. Video ih je kako dolaze putem, upola pijani i smeli, čuo jekako se kikoću i pominju mečkinu pičku. Šta, do đavola, oni rade tu?Teleobjektiv je fino radio, a nečujni okidač je pravio jasne krupne

planove Andeša Aska i krupnog Hansa Berjlunda. Čekao je da oduodatle, nastavio da sedi da bi se uverio da je sam. Iščupao je list izbeležnice i napisao Pazi se svojim neurednim rukopisom.Laš je cedulju spustio u Sofino sanduče.Kada se vratio u stan, Laš je prebacio fotografije Andeša Aska i

Hansa Berjlunda u kompjuter, odštampao nekoliko i pričvrstio ih nazid. Seo je na radnu stolicu, odmakao se kotrljajući se na točkićima iposmatrao svoje delo. Zid se širio, kao da je živeo sopstvenimživotom.Sara je stajala na vratima. Bila se tek probudila, čkiljila je u zid.

Celog su ga prekrivala imena, slike, reči, strelice, oznake za vreme,crtice, upitnici. Potpuni metež, ludački metež. Pogled joj je prešao naLaša, koji je sedeo i blenuo. Bio je prazan, bled, lošeg tena, masnekose – delovao je bolesno.„Tebi treba pomoć”, rekla je.Okrenuo se ka njoj.„A ti treba da se odseliš odavde.”„Hoću, samo nemam kuda da odem. Pričala sam s Teresom,

možda će ona moći da mi pomogne.”Pogledao ju je.„Misliš da me je briga za to?”Ona je delovala ožalošćeno, ponovo je pogledala zid.

„Šta je to, Laše?”Laš je zadovoljno posmatrao svoje veličanstveno delo.„Život na zidu... Čitav jebeni život... na jednom zidu!”Ništa nije shvatala. Ustao je i uputio se ka njoj na nesigurnim

nogama. Imao je zadovoljan izraz na licu, ona se oprezno razvedrila,možda će je zagrliti.Bam! Sara je dobila snažan udarac u lice. Noge su je izdale i pala

je na pod. Bila je ošamućena. Odjednom se on stvorio na njoj, licemu je bilo izobličeno. Dok mu je pljuvačka prskala iz usta, urlao je nanju kako nikada više ne sme da uđe u njegovu radnu sobu. Uđe li jošjednom, ubiće je.

TREĆI DEO

16„Karlos Fuentes je te subotnje noći zatražio pomoć u ambulanti.”Gunila je zastala i razmislila o ovim rečima pre nego što je skinula

kaput.„Iste te noći?”Eva je klimnula glavom.„Tvrdio je da ga je napala neka banda mladića.”„Je li saslušan?”Eva je pokazala na hrpu papira na stolu pred njom.Gunila je prelistavala saslušanje koje je patrola obavila u 147 iste

noći. Nije bilo ničeg naročitog da se pročita. Karlos je prešao prekoOdenplana i krenuo Ulicom Nortulsgatan kada su ga napala trinepoznata mladića. Gunila je preletela pogledom lekarski nalaz,Karlos je izgubio dva zuba u gornjoj vilici, imao je i modrice i podlivepo licu. Još jednom je pročitala.„Nema ničega po telu”, rekla je.Eva je podigla pogled s kompjutera.„Šta si rekla?”„Napala su ga tri mladića, a izgleda da su sva trojica ciljala samo u

lice. Nema povreda na trupu, rukama ili nogama.”„Pa ni to valjda nije nemoguće?”, rekla je Eva.Gunila nije skretala pogled s papira.„Mislim da jeste...”Sela je na stolicu, pročitala izveštaj od početka do kraja. Kada je

završila, ustala je otišla do bele table okačene na zidu, uzela markeri napisala datum kad je upucani čovek ostavljen u ambulanti, a iznaddatuma je dodala Dva nepoznata muškarca u Trastenu. Zatim jenapisala Ektor? i Sofin auto? Napisala je Upucan muškarac, kao iKarlos Fuentes pretučen. Rečenice su obrazovale polumesec iznaddatuma. Ispod datuma je napisala Nepoznat muškarac u Sofinomautu? Sveže očišćen auto?Odmakla se za korak. Nije bilo dokaza da se Sofin auto pojavio u

ambulanti, nije bilo dokaza da ti događaji imaju nešto zajedničko. Sdruge strane, slučajnosti, uz sve dužno poštovanje... ponekadjednostavno nisu verovatne.„Evo?”, rekla je.

Eva Kastroneves je podigla pogled.„Karlos je pretučen iste večeri, a Andeš je identifikovao jednog od

dva muškarca koja su ušla u Trasten kao ranjenika koji leži u bolnici,uz verovatnoću od sedamdeset posto, kako se izrazio... Prostirka uprtljažniku automobila premala je i nedavno je lepljena, osetio je imiris sredstva za čišćenje... Možemo li da odbacimo slučajnost?”Eva je posmatrala belu tablu ne odgovarajući ništa.Gunila se ponovo okrenula tabli i poduže nešto tražila i razmišljala.

Eva se vratila svom poslu. Nakon beskrajno dugog zurenja Gunila setrgnula, prišla svom radnom stolu, izvukla ogrlicu ispod odeće iotključala srednju fioku stola ključem okačenim o ogrlicu. Izvadila jeodatle crnu beležnicu, ponovo zaključala fioku i otišla.Gunila je izašla na Ulicu Brahegatan. Skrenula je levo i krenula

Valhalavegenom. Išla je njom neko vreme dok nije pronašla mestogde može da sedne. Bila je to klupa naspram ulaza u metro kodStadiona. Tamo je sedela neko vreme.Usred brujanja saobraćaja i drugih zvuka iz okruženja, sklopila je

oči i dozvolila unutrašnjem svetu da zauzme mesto spoljnog.Postepeno su nestajali zvuci saobraćaja, šum vetra u drveću, čitavookruženje. Gunila je bila duboko usredsređena, ništa nije prihvatala,ništa nije puštala napolje. Otvorila je svoje unutrašnje oči. Videla jeSofi Brinkman pred sobom, videla izraz na njenom licu, čula ton unjenom glasu, videla pokrete njenih ruku, sitne i nejasne. Desnu rukukojom je zabacivala kosu iza uva, kažiprst kojim je gladila obrvu,dlan koji joj je mirno počivao na desnom kuku. Gunila je videla sitnetrzaje glave, videla je tri različita osmeha: iskreni, učtivi i upitni. Čulaje tri različita tona u glasu: prirodni, kolebljivi i nesvesno neiskreni...Uporedila je trenutke provedene sa Sofi Brinkman, upoređivalatonove u glasu, upoređivala izraze i formulacije. Videla je Sofineizraze lica za vreme njihove vožnje autom kada je Gunila pomenulaosećaj krivice zbog odsustva roditelja. Ponovo je čula Sofin glas uglavi, bio je iskren i prigušen... bojažljiv. Setila se Sofinog izraza licakada joj je objasnila da ju je kontrolisala i zatim je upitala Kakav je toosećaj? Tada je Sofi zvučala drugačije, tada je lagala. Gunila je čulanjen glas i uporedila ga s telefonskim razgovorom u kom ju je Sofiuveravala da je otišla kući iz Trastena pre nego što je Ektor nestao.Bio je to isti ton u glasu, isti onaj lažljivi ton.

Gunila je u sebi razvijala pravolinijski scenario: Ektor je iz nekograzloga nestao iz restorana, Sofi i Aron su mu pomogli... Sofi laže.Da li sve vreme laže? Je li oduvek lagala?Stvarnost se vratila, zvuk sopstvenog disanja, zvuk povetarca u

krošnjama, zvuk saobraćaja i ljudi... Gunila Strandberj je trepnula iotvorila oči.Otvorila je crnu beležnicu koja joj je ležala u krilu, zapisala sve što

joj je maločas palo na pamet, sva razmišljanja i refleksije, svezaključke... sve instinkte. Čitava sveska bila je puna takvih nejasno-jasnih beležaka.Pročitala je ono što je upravo zapisala, pa ponovo i ponovo – slika

se izoštrila. Sofi Brinkman očigledno radi po svome.Gunila je ustala i prošetala nazad do kancelarije, pozvala svog

brata Erika i rekla mu da želi s njim da porazgovara o jednoj ideji.*

Albert je bio ushićen kada je napustio njenu kuću, i dalje osećajućiukus njene žvake u ustima. Smuvali su se dve nedelje ranije. Sadasu zajedno. Ona se zove Ana Muberj i uvek mu se sviđala.Jedan automobil mu se približio vozeći uz trotoar. Pratio je Alberta

istim laganim tempom kojim je ovaj hodao. Albert pogleda automobil,njegovog vozača, upita se da li ovaj hoće nešto od njega, ali jevozačev prozor ostao zatvoren. Neko vreme je tako hodao, a zatimje stao.Auto je nastavio nekoliko metara, pa se i on zaustavio.Albert je prešao ulicu iza automobila, ubrzavajući korak. Prozor se

otvorio.„Momak!”Albert se okrenuo i video nepoznatog krupnog muškarca u vetrovci

za volanom.„Albert Brinkman?”Albert je klimnuo glavom.„Dođi ovamo da porazgovaramo.”Albert je bio na oprezu.„Ne mogu, moram kući.”Čuo je nervozu u sopstvenom glasu i pokušao da je sakrije stojeći

stameno, ali ga telo nije slušalo. Čovek u automobilu mu je mahnuorukom.

„Kažem ti da dođeš ovamo, ja sam iz policije.”Albert je nervoznim korakom krenuo ka automobilu. Čovek mu je

pokazao legitimaciju.„Ja sam Hase, sedi na zadnje sedište.”Albert je oklevao.„Sedi na zadnje sedište”, ponovio je tiho.Zadnje sedište je bilo presvučeno velurom. Osetio je miris hrane,

možda hamburgera. Hans Berjlund je pogledao Alberta u retrovizoru.„Ne piše ti se dobro.”Albert nije ništa rekao. Čuo je sinhronizovan kratak i potmuo zvuk

kada je centralna brava zaključala sva vrata u automobilu. Čovek seokrenuo i pogledao Alberta u oči.„Ne pravi se da ne znaš o čemu govorim.”Čovek je imao okruglo lice, kratku kosu i podvaljak. Albert je

ugledao nešto ludačko u bledim i vodenastim očima.Udarac je došao iznenada. Hase ga je pljesnuo dlanom po glavi, i

Albert se jako udario u bočno staklo. Na sekundu nije ništa shvatao,a onda je došao bol. Uhvatio se za glavu.„O čemu to pričate? Uhvatili ste pogrešnog čoveka”, promumlao je.Suze su mu navirale, drhtao je celim telom.„Ne, Alberte, ja nikad ne uhvatim pogrešnog čoveka.”Hase se ponovo okrenuo od njega i zurio je pravo pred sebe.„Upravo sam razgovarao s jednom devojkom, ili tačnije jednom

devojčicom. Ima četrnaest godina, i kaže da si je napastvovao nanekoj žurci pre dve nedelje... i znaš šta?”Albert je gledao u svoje koleno i držao se za glavu, bolelo ga je.„I znaš šta?”, zarežao je Hase.Albert je primorao sebe da pogleda čoveka u oči.„Šta?”„Ja joj verujem... Imamo još tri momka koji su spremni da svedoče,

a imamo i nalaz lekara. Četrnaest godina znači da je maloletna. Tose u ovoj državi uopšte ne uzima olako.”Albertov strah je za trunčicu popustio.„Ali onda imate pogrešnog čoveka. Ja se zovem Albert Brinkman,

živim ovde u Stoksundu, eno tamo.”Pokazao je u pravcu svoje kuće. Hase se promeškoljio u sedištu.

„Jesi li bio na žurci u Ekereu...”, rekao je i pogledao u beležnicu. „UKvarnbakenu, četrnaestog ovog meseca?”„Ne znam kako se mesto zove.”„Ali bio si tamo na žurci?”Albert nije želeo, ali je ipak klimnuo glavom.„Ali nisam tamo upoznao nikakvu devojku... Ja sam s jednom

drugom devojkom.”„Jesi li ti neki napaljenko, Alberte?”, upitao je Hase poverljivim

tonom. „Svi smo mi takvi. Ali kada to pređe u nešto drugo, onda sepojavljujem ja i dovodim stvari u red. Vidiš, to mi je posao.”U automobilu je postalo zagušljivo.„Ali ja nisam ništa uradio”, prošaputao je Albert.Hase je oblizao prednje zube, spustio štitnik za sunce i posmatrao

svoja iskežena usta u ogledalu.„Sada idemo do grada, do Normalma. Tamo su svedoci koji bi hteli

da te pogledaju. Ako je tako kao što ti kažeš, možeš da ideš. Okej?”Albert je pokušao da pribere misli.„A kako se zove ta devojka?”, upitao je.Hase Berjlund je ponovo sklopio štitnik za sunce, upalio motor i

krenuo ka gradu. Nikada nije odgovorio na Albertovo pitanje.*

„Za tebe je, imaš poziv od Alberta.”Osmehnula se koleginici i ušla u recepciju, sela na stolicu i

preuzela slušalicu koja je ležala na stolu i čekala je.„Zdravo, dušo.”Iz slušalice je čula svog sina kako plače kao dete. Nije bio u stanju

da objasni šta se dogodilo. Saslušala ga je, umirila i rekla da odmahdolazi tamo.U policijskoj stanici je, pošto se popela nekoliko spratova, morala

da sedne i čeka u nekom praznom hodniku. Sedela je sama u tišini.Pred njom su bila odškrinuta vrata neke kancelarije. Unutra je biloprazno, prostorija se nije koristila. Pojavio se neki dežmekast, bradatčovek s plastičnom fasciklom u ruci. Zaustavio se i predstavio kaoErik i seo kraj nje na klupu. Osetila je miris starog znoja iz njegoveodeće.„Vaš sin Albert vam je valjda već objasnio o čemu je reč?”Čovekov glas je bio bezbojan i ravnodušan.

„Ovo je neki nesporazum...”Erik je protrljao oči i malo se počešao po čelu. Delovao je umorno i

iscrpljeno od posla.„Kako izgleda, napastvovao je neku devojku...”„Ne, nije to uradio”, rekla je. „A sada hoću da ga vidim.”Erik se nakašljao.„To ćete moći uskoro.”„Sada, ili treba da pozovem advokata?”„To neće biti potrebno.”Nije shvatala.„Kako to mislite?”„Kao što sam i rekao, to neće biti potrebno.”„Šta?”„Da pozovete advokata.”„Onda hoću da ga vidim.”Napravio je neodređen pokret rukom.„Nemojte toliko žuriti. U ovom trenutku ne moramo ništa da

odlučimo. Šta kažete da prvo malo porazgovaramo, okej?”Posmatrala ga je; brada je onemogućavala da mu se bilo kakav

izraz vidi na licu.„Možda je tako kako vi kažete”, počeo je Erilc „I možda Albert nije

ništa uradio. Samo mislim da ne treba da sve gledate kao crno ilibelo. Vaš sin je stigao ovamo kod nas... Mi smo policajci, znamo štaradimo.”Pokušala je da shvati šta hoće da kaže.„Evo, pročitajte ovo ovde... Daće vam neku predstavu o situaciji.”Dodao joj je plastičnu fasciklu. Prihvatila ju je, otvorila, i počela da

prevrće listove. Bile su to izjave svedoka, ukupno tri. Pročitala jeodlomke o Albertovom ponašanju tokom večeri.„Baš je to đavolski nezgodno za jednog tako mladog momka, i

sigurno jeste onako kako vi kažete, ali... On je sada ovde, a miimamo ta svedočenja... To su ozbiljne stvari.”Erik je ustao s klupe i protegao svoje krupno telo, čulo se kako je

neki zglob kvrcnuo. Pogledao je ka jednom, pa ka drugom krajuhodnika. I dalje su bili sami.„Sada možete da vodite malog mangupa kući”, rekao je tiho. „I ne

pominjite ovo nikom, jer ćete inače navući još toga na vrat i sebi i

svom simu.”Erik je ustao i otišao. Pogledom je pratila krupnog čoveka koji se

udaljavao od nje. Iza njene nesposobnosti da razume ovu situacijupočeo je da se ukazuje scenario, i to scenario koji se zasnivao nalaži, izdaji, pretnjama i manipulaciji. Prekinuli su je koraci u dnuhodnika, i ugledala je Alberta kako se približava bez policijskepratnje. Sam i zbunjen, hodao je pustim hodnikom. Ustala je, a on jeubrzao korak ka njoj. Činilo se da sav drhti od straha i očaja.

*Erik Strandberj je imao uspešan dan. Iza ogledala je posmatrao

Alberta u sobi za saslušanje i video kako momak pokušava da seudobno namesti na stolici. Zamisli samo, mlad momak koji uopšte neshvata otkud se našao tu. Nasmrt je preplašen i hvata ga panika. Toje gotovo fascinantno.Erik se obradovao kada je primetio da Hase Berjlund ima otvoren i

rastegljiv stav prema svom poslu. Imali su mnogo toga zajedničkog.Pre svega neposredan i neizveštačen stil, ali i humor – smejali su seistim stvarima, istim onim idiotskim stvarima koje su ih okruživale.Prethodnog dana je predstavio ideju Berjlundu, koji je razmišljao

brzo, prihvatio predlog i dalje ga razvio.„Idemo u Crnjograd”, rekao je Hase Berjlund.Tako su i učinili. Kretali su se među mnoštvom solitera sa šarenim

detaljima.„Ko je to, jebiga, pomislio da će ovde biti lepše ako na zgrade stave

sve te ogavne boje?”„Nemam pojma”, odvratio je Hase.Svakom bi bilo jasno da su ova dvojica policajci u civilu, u svojim

jaknama dugačkim do struka i farmerkama marke Apache i WorkersDelight, uz crne udobne cipele koje su predstavljale neku neukusnumešavinu patika i obuće za formalne prilike.„Često sam sretao ove momke dok sam radio u gradu, oni su dobra

ekipa. Zabrazdili su u drogu i ostala sranja, ali su dobri i uvekotvoreni za predloge”, rekao je Hase i uputio se ka jednom ulazu.Krenuli su liftom. Neko je na zidu markerom napisao kurac, a i

druge reči iz istog rečnika bile su dokumentovane na metalnimdelovima lifta, pri čemu je većina bila ispisana pogrešno. Erik i Hasesu se zakikotali.

Zvono je bilo ugrađeno u vrata, zasnovano na mehaničkomsistemu. Zvučalo je isto kao i ostala u svim soliterima u celoj jebenojzemlji. Hase je brzo pozvonio desetak puta zaredom, s blagomnervozom. Erik se ponovo zakikotao.Vrata je otvorio bubuljičavi klinac u majici i crnom donjem delu

trenerke s belim prugama. Delovao je uplašeno, ali možda je to bionjegov uobičajeni izgled. Razvukao je usne u osmeh kada jeugledao Hasea.„Veliki poglavica! Bez uniforme... Otkud ti ovde u Halundi?”Hase i Erik su ušli u stan, unutra je mirisalo na travu. U sobi su bila

još dva momka. Igrali su neku video-igricu. Pepeljara je bila punaduvanskog papira i ugašenih džointa, venecijaneri su bili navučeni.Momak po imenu Ištvan pokazao im je na smeđu kožnu sofu. Erik i

Hase su umesto toga odabrali dve stolice, proverivši sedišta prenego što su seli na njih.„Ištvane, kauboju... kako si?”, Hase je seo.„Comme ci, comme ça”, odgovorio je Ištvan mahnuvši rukom

napred-nazad. Zatim se iz nekog razloga zasmejao toliko da sezacenio. Njegovi prijatelji koji su sedeli i usredsređeno igrali svojuvideo-igru, sada su se šišteći pridružili njegovom smehu – neskrećući pogled sa ekrana. Erik je počeo da se uvija osećajućinelagodnost.„Treba nam vaša pomoć, pet hiljada po glavi.”Ištvan je čekao.„Vi ste svedoci silovanja. Neki petnaestogodišnjak je napastvovao

neku devojku. Bili ste na toj žurci, i sve ste videli iz tri različita ugla.Okej?”Ištvan je klimnuo glavom.„Naravno.”Momci s video-igrom su i dalje bili usredsređeni na ekran. Hase ih

je zamolio da je isključe.„Zašto?”, upitao je jedan.Hase Berjlund je bio alergičan na ovu vrstu pitanja.„Hoćeš li samo biti ljubazan da je isključiš”, rekao je sasvim

preglasno.Pauzirali su igru, i veseo signal se začuo sa ekrana. Hase se

pribrao.

„Izložiću vam priču, saslušaćete me, zatim ćemo se složiti okonajboljeg scenarija. Morate ovo da znate napamet u pola noći.Danas ćete dobiti pare. Ako bude bilo potrebe, pozvaću vas opetkasnije, a to ulazi u istu ovu cenu.”Svi su klimnuli glavom.Hase je triput preslišavao momke o izmišljenoj priči. Dobili su svoje

pare i obavešteni su da će ih Hase lično sve pobiti ako budu pričaliokolo o ovom.„Ako me nekada neko ubije, nadam se da ćeš to biti ti, Veliki

poglavico.”Hase je uputio nekoliko lažnih udaraca ka Ištvanu, koji se branio.

Erik se zakikotao. Ištvan ih je pitao hoće li da ostanu tu i podeledžoint s njima.„Od tog sranja se potpuno zaglupi”, promrmljao je Erik.Momci su na ove reči dobili napad histeričnog smeha.Dok su se autom vraćali iz Halunde, Erik je pozvao jednog starog

kolegu s Normalma i zamolio ga da mu tog dana ustupi sobu zasaslušanja.„Dobićeš dva sata, ne više od toga. I dođi zadnjim stepenicama, a

ne liftom.”Sve je išlo glatko kao ples. Momak Albert samo što se nije usrao.

Njegova keva bolničarka je prebledela kao krpa. Baš je čudan tajstrah, razmišljao je dok je šetao niz Vasagatan. Neki ljudi sejednostavno useru do guše.Erik je pronašao restoran s kebabom, ušao i poručio. Turčin za

tezgom je hteo da priča o fudbalskim rezultatima i vremenu. Erik muništa nije odgovorio. Čovek je shvatio foru i ćutke sekao zagrejanomeso. Erik je seo na barsku stolicu za uzanim pultom koji je gledaona ulicu, uzdahnuo i raširio večernje novine koje je maznuo iz kafe-sobe u policijskoj stanici na Normalmu, okrenuo nekoliko strana,izgleda da je neki poznati lik za koga nikad nije čuo postaohomoseksualac. Erik je stalno imao osećaj da sve manje i manjerazume svet u kom živi.

*„Alberte?”Gledala ga je stojeći oslonjena o kuhinjski pult. Albert je sedeo

gledajući u sto i odbijao da podigne glavu.

Ne vladajući sobom, prišla mu je i otvorenom šakom ga ošamarilapo desnom obrazu. Udarac je bio tako snažan da ju je preplašio,preneraženo je ustuknula da bi se potom pribrala i prišla muraširenih ruku. Ustao je i krenuo joj u susret. Stajali su tako zagrljeni,a ona ga je tapšala po kosi.„Nisam ništa uradio”, rekao je promuklo.Čula je dete u njemu, i strah nedužnog.„Znam”, prošaputala je.„Šta se onda dogodilo?”Razmislila je o njegovom pitanju, pomislila da ima odgovor na to, ali

nije nameravala da mu ga saopšti.„Ništa... Sad je gotovo s tim, pogrešili su...”Čula je sebe kako se ponavlja, razmišljajući o mikrofonima koji

hvataju njene reči i verovatno ih prenose do Gunile Strandberj.„Ali oni imaju svedoke?! Za silovanje? Kako sad...”Utišala ga je.„Zaboravi to sada, šta je bilo bilo je. Svi prave greške, pa i

policajci.”Potapšala ga je po glavi.„Udario me je”, rekao je Albert tiho.Sofi je trepnula kao da joj je nešto uletelo u oko. Primorala je sebe

da ostane mirna i nastavila je da ga mazi po glavi.„Šta si rekao?”„Policajac me je u automobilu udario u lice.”Odjednom više uopšte nije videla spoljašnji svet, već samo nešto

što je počinjalo da tinja unutar nje. Kao da je u sebi ugledala nekunovu boju. Počela je da oseća tu boju, kako je peče, napinje,pritiska... ispunjava. Onda se pretvorila u ogroman i jarko obojenbes. Ne onakav bes koji je nešto ranije proistekao iz njeneuznemirenosti, već vatreni gnev koji joj je ispunilo svaku ćeliju, širiose i osvajao prostor i potisnuo sve ostalo. Što je najčudnije, zbognjega je uspela da se opusti i usredsredi.„Ovo nikome nećemo pričati. Obećaj mi to”, prošaputala je.„Zašto?”„Zato što ja tako kažem.”Albert se izvukao iz zagrljaja, delovao je zbunjeno.„Zašto?”, ponovio je.

„Jer ovo je nešto drugačije”, prošaputala je.„Šta?”Albert je očekivao odgovor, ali ga nije bilo. Natmurio se, okrenuo i

napustio kuhinju.Telefon je zazvonio. Mama Ivona s druge strane linije postavljala je

uobičajena „kako si” pitanja. Sofi je odgovarala očekivanim „dobrosam” odgovorima.„Da li dolazite u nedelju?”Ivona je zvučala kao mučenica dok je postavljala ovo pitanje. Sofi je

pokušala da zvuči kao i obično.„Da, u sedam... kao i uvek.”„Da, ali obično dođete u pola osam. Nije to toliko važno, ali sada

treba da večeramo...”Sofi je prekinula majku.„Doći ćemo u sedam, ili pola osam.”Pozdravila ju je i prekinula vezu. Tada je nešto puklo u njoj. Sofi je

tresnula telefon o pod. Nije se razbio, pa ga je bacila još jednom, pazatim zgazila. Stezala je vilice, ali nije osećala ono osećanjepročišćenja koje je trebalo da oseti pošto je dala oduška sebi, većsamo isti onaj bes i nemoć kao i pre nego što je telefon udario u pod.Albert ju je posmatrao iz dnevne sobe. Pogledi su im se susreli.

Sofi se sagnula i pokupila delove polomljenog telefona.*

Prozori su bili otvoreni, Jens je usisavao stan, usisivač se kotrljaopo podu i tepisima. Pokušavao je da pronađe mir, a on bi seponekad pojavio dok sređuje stan. Ali ne i danas. Osim toga, već jebilo prilično čisto, pošto je usisavao prethodnog dana. Zvuk stvarikoje je cev usisavala bio je prijatan. Zveketale su kroz crevo iupadale u kesu u usisivaču. Tada bi osetio neku vrstu zadovoljstvazbog toga što ono čime se bavi ima neku funkciju. Ali danas nije bilotakvih zvukova. Samo su se on i usisivač kretali okolo po stanu kaoneki stari bračni par.Učinilo mu se da je čuo neki zvuk kroz muziku sa stereo-uređaja i

brujanje motora. Načuljio je uši ali nije čuo ništa, pa je nastavio saspremanjem. Ponovilo se. Nogom je isključio usisivač i oslušnuo –čulo se zvono na vratima.

Sofi je stajala u kuhinji. Govorila je jasno, sažeto i detaljno. Ispričalaje šta se Albertu dogodilo u policiji. Smatrala je da je to neshvatljivo.„Policajci kažu da imaju svedoke i da devojčica ima četrnaest

godina”, nastavila je.Jens je video njen strah. Davao je izraz čitavom njenom licu.

Odjednom je delovala starije, krhko... preplašeno.Lončić za espreso zapištao je na šporetu, pripremajući se za

krešendo. Ali on ga nije čuo, pokušavao je da raspetlja Sofinu priču.Na kraju je Sofi morala da mu skrene pažnju na lončić. Šištanje muje doprlo do svesti i raspršilo misli. Podigao je lončić s plotne.„Je li moguće da se to dogodilo?”, upitao je pošto je uzeo dve

šoljice s police.Odmahnula je glavom kao da je njegovo pitanje potpuno umobolno.„Sasvim si sigurna?”Nešto joj je blesnulo u očima.„Pobogu, naravno da sam sigurna.”Jens ju je osmotrio, nedotaknut njenim brecanjem.„Ali da li se nešto slično moglo dogoditi?”Sofi je zaustila da ga prekine.„Ne, sačekaj, Sofi. Možda se nešto sitno, bezopasno, nešto

bezazleno moglo dogoditi?”Sofi je htela da porekne, ali se zaustavila i duboko udahnula.„Ne znam...”, rekla je slabašno.Jens ju je neko vreme pustio da sabere misli.„Dođi”, rekao je, uzeo šoljice i krenuo ka garnituri za sedenje u

jednom uglu stana.Pokazao joj je da sedne na sofu, spustio šoljice na sto, pa seo u

fotelju naspram nje.„Da li se moglo dogoditi nešto bezazleno, na primer da je Albert

prišao nekoj devojci, flertovao s njom?”„Ne znam”, ponovila je.„Šta kaže Albert?”Podigla je glavu, a zatim je ponovo spustila.„Kaže da tu nema nikakve devojke. Nikog nije upoznao, jedva da je

s bilo kim pričao. I otišao je na žurku zato što je tamo trebalo dabude jedna druga devojka.”„Ko je to?”

„Njegova sadašnja devojka, zove se Ana.”„Može li ona da posluži kao alibi?”„Ne, moj sin nije imao hrabrosti da joj priđe.”„Šta on misli?”„Ništa jasno. Prvo je imao teoriju da je neki dečak s kojim se

posvađao hteo da mu smesti... Ali veruje i u ono što sam mu jarekla.”„Šta si mu rekla?”„Da je policija pogrešila.”„I to je progutao?”Pitanje joj se nije dopalo, pa nije odgovorila ništa. Umesto toga su

utonuli u tišinu, ispili kafu, i svako se bavio razmišljanjima u sebi.Jensa razmišljanja nisu nikuda dovela, bila mu je potrebna pomoć dabi shvatio.„Dakle, policija je pratila Ektora dok je bio u bolnici?”„Da.”„Ti i Ektor ste se sprijateljili, a policija je to primetila?”Sofi je klimnula glavom. Nije znala na šta cilja.„Kontaktirali su sa tobom i zatražili da im budeš doušnik.”Ćutala je.„Zatim su ti ozvučili celu kuću?”Nije joj se dopadao ton u njegovom glasu.„I počeli su da te prate?”Gledala je u ruke. Namestila je prsten da stoji kako treba.„A sada prete da će protiv tvog sina podići optužnicu za silovanje?”Zavalio se u fotelju.„To zvuči ambiciozno”, rekao je.Pogledala ga je i pokušala da proceni da li zvuči sarkastično.„Šta ti misliš?”, upitao je.„Možda.”„Šta možda?”„Možda je ambiciozno.”„Izgleda da su više za petama tebi nego Ektoru?... Zbog čega to

rade?”„Ne znam.”Promenio se. Kao da odjednom više nije imao snage da bude

razuman. Kao da nema vremena za nju.

„Policija ti preti i prisluškuje te, u vezi si sa osumnjičenimkriminalcem, a moraš da budeš cinkaroš zbog toga što ti je policijauhvatila sina u klopku?”„Sofi!”„Ne znam. Kakva mi to idiotska pitanja postavljaš?”„Valjda imaš neku ideju? Sigurno ti je ta misao pala na pamet,

barem neki put?”Isprva nije ništa odgovorila, ali ipak je znala kako stvari stoje.„Nisam došla ni do čega, ne vidim izlaz. Koliko god lupala glavu oko

toga, uvek je ishod da će se neko loše provesti. Ne želim da budetako. Nisam uradila ništa, baš ništa, ne želim nikog da žrtvujem.”„Ali jasno je da je žrtva nužna?”Pogledala ga je u oči.„Da... naravno.”„Pa zašto onda ne žrtvuješ njega? Uradi kako je policija tražila od

tebe. Daj im sve informacije koje imaš, omogući im da ga upecaju – istvar je završena. Ti i tvoj sin ćete se vratiti normalnom životu.”Pogledala ga je kritički.„Da li bi ti tako uradio?”Odmahnuo je glavom.„Ne. Tu ne bi bio kraj, ostatak života bih bio u bekstvu, kako od

pandura tako i od Ektorove bande. Oni nikada ne bi odustali.”„Eto”, rekla je ravnodušno.Sofi je izvadila neku cedulju i pružila je Jensu. Prihvatio ju je i

pročitao: Pazi se.„Gde si ovo našla?”„U svom poštanskom sandučetu.”„Kada?”„Jutros.”„Pre nego što su odveli Alberta?”Klimnula je glavom. Ponovo je pogledao cedulju kao da će razumeti

nešto što tu ne piše.„Ko je ovo napisao?”„Ne znam.”Jens je bio zbunjen. Spustio je ceduljicu na sto i nagnuo se u stolici

ka njoj. Sedeo je raširenih nogu s laktovima na kolenima.

„Da sam na tvom mestu, prikupio bi što je moguće više informacijao najvećoj opasnosti, a to je u ovom trenutku policija. Zatim bih se naneki način konfrontirao s njima.”„A kako?”Slegnuo je ramenima.„Konfrontacija je u ovom slučaju i to da ih malo izbaciš iz

ravnoteže... Možda da nešto saznaš.”„A zatim?”Jens je ustao iz fotelje i krenuo u kuhinju.„Ne znam...”

17Karlos je jeo supu odeven u potpuno novu trenerku. Mogao je da

jede samo tečnu hranu. Sedeo je u omiljenoj fotelji s krpom prekokolena. Na TV-u se prikazivao film s Terensom Hilom i BadomSpenserom. Bad je obarao negativce otvorenom šakom, praćenpreteranim zvučnim efektima. Terensov loše nasnimljen engleskigovor bio je upropašćen dodatnom sinhronizacijom na švedski.Karlos se zakikotao gledajući tuču, a lice ga je zabolelo.Iz predsoblja se začulo zvono na vratima.Andeš i Hase su se ljubazno osmehnuli kada im je Karlos otvorio.„Karlos Fuentes?”, upitao je Hase.Karlos je klimnuo glavom. Hase mu je mahnuo policijskom

značkom.„Ja sam Kling, ovo pored mene je Klang. Možemo li da uđemo?”„Već sam razgovarao s policijom, dolazili su u bolnicu.”Hase i Andeš su se progurali pored Karlosa i krenuli pravo u

kuhinju. Karlos je gledao za njima.„Šta hoćete?”Kling i Klang su sedeli i klatili se na kuhinjskim stolicama. Karlos je

ostao da stoji naslonjen na radnu površinu.„I ni za jednog se ne sećaš kako je izgledao?”Karlos je odmahnuo glavom.„Šta si rekao, koliko su imali godina?”Andeš je postavio pitanje. Karlos je razmislio.„Tinejdžeri...”„Trinaest ili devetnaest”, pitao je Andeš.„Pre devetnaest, možda sedamnaest.”„Sedamnaest?”, ubacio se Hase.Karlos je klimnuo glavom.„I tek tako su te pretukli sedamnaestogodišnjaci?”Karlos je ponovo klimnuo glavom.„Auh”, rekao je Hase.Karlos nije znao da li ga zavitlavaju.„Ali mora da si video bar nešto? Neko lice...”Karlos je zavrteo glavom.„Sve se dogodilo brzo.”

„Nacionalnost? Šveđani?”Karlos se pravio da razmišlja.„Mislim da su bili useljenici, ali imali su kapuljače na glavama.”Karlos se lako počešao po vrhu nosa.„Uvek ti useljenici”, rekao je Hase.Andeš je prelistavao beležnicu reda radi.„I vraćao si se kući s posla?”„Da...”„Gde radiš?”„Ja sam vlasnik restorana, zove se Trasten.”„A te večeri je sve bilo mirno u Trastenu? Nije bilo neke tuče? Ništa

se naročito nije dogodilo?”Karlos je odmahnuo glavom i ponovo prešao kažiprstom preko

nosa – brzo, jedva primetno.„Ne. Restoran se zatvorio u jedanaest, otišao sam tamo da

zaključam. Mirno subotnje veče.”„Naravno da je bilo tako, Karlose”, rekao je Andeš sa osmehom.Karlos je pokušao da mu uzvrati osmeh.„Odakle si ti, Karlose?”, upitao je Hase.„Iz Španije... Poreklom sam iz Malage.”„Zar se i kralj ne zove Karlos?”Karlos je pokušao da shvati neki smisao u pitanjima.„Ne, zove se Huan Karlos...”„Da, ali deo imena mu je i Karlos”, dodao je Hase.Karlos nije bio u stanju da ih prati.„Dakle, ništa se nije dogodilo?”, ponovo je pitao Andeš.Karlos je pogledao Andeša i odmahnuo glavom.„Sve je bilo kao i obično?”, upitao je Hase.Karlos je gledao čas jednog, čas drugog.„Pa već sam vam rekao!”„Zar nije postojao neki porno glumac koji se zvao Don Karlos?”Karlos je pogledao Hasea, nije znao da li ovaj očekuje neki odgovor

od njega.„Ne znam”, rekao je tiho.Andeš je ispitivački posmatrao Karlosa.„Jesi li nekad studirao psihologiju?”Karlos je odmahnuo glavom.

„Psihologiju? Nisam.”Andeš je pokazao na Hasea.„Mi jesmo, mi smo ti psiholozi. Škola psihologije Kling i Klang.”Karlos se potpuno izgubio.„Tamo se između ostalog uči da je jedan od najočiglednijih znakova

laži kada se neko češe po vrhu nosa.”Karlos je opipao nos.„Baš tako. Sve vreme se češeš po vrhu nosa, Karlose, na samom

vrhu tog jebenog malecnog živca koji oživi svaki put kada slažemo.”„Ja ne lažem”, rekao je.„Odakle poznaješ Ektora Gusmana?”, upitao je Hase.„Ektora?”Andeš i Hase su čekah.„On je moj stari poznanik, ponekad jede kod mene u restoranu.”„Kako bi ga opisao?”„Ništa specijalno, običan čovek”„Šta to znači običan čovek?”Karlos se počešao po vrhu nosa.„Jednostavno običan. Radi, jede, spava... Ne znam.”„Jesi li se prošle subote video sa Ektorom?”„Ne.”„Ali je valjda bio u restoranu?”„Nije kada sam ja tamo došao. Ja sam stigao kasno, da zatvorim.”„Je li te večeri imao društvo? Znaš li nešto o tome?”Karlos je odmahnuo glavom.„Ne znam.”„Neka žena? Sofi?”Karlos je odmahnuo glavom, zahvalan što ne mora da laže.„Ne znam”, rekao je suvo.Andeš je ustao i prišao Karlosu. Posmatrao je njegovo povređeno

lice. Karlos se osetio ugroženo, ali se borio da ostavi suprotanutisak. Hase se pojavio iza Andeša, i obojica su zurili u njega.„Dobro su ciljali...”, prošaputao je Andeš.Karlos ih je upitno gledao.„Mislim na te momke koji su te napali. Udarali su te samo po licu?”Karlos je klimnuo glavom.„Nemaš drugih povreda?”

Karlos je odmahnuo glavom.„Treba da nosiš ovo.”Andeš je podigao mikrofon.„Možeš ga nositi u džepu ili gde god hoćeš, ali najviše trideset

metara od ovog.”Andeš mu je pokazao neku kutijicu. Karlos je očajnički zavrteo

glavom.„Nažalost, o tome ne odlučuješ ti, Karlose. Nosi mikrofon i jezik za

zube. Uključuj ga kada si u blizini Ektora i Arona i napuni gainformacijama.”Hase i Andeš su napustili kuhinju i krenuli ka ulaznim vratima.„Ne možete ovo da radite”, prošaputao je Karlos.Andeš se okrenuo.„Naravno da možemo. Možemo da radimo šta hoćemo. Pa čak i

ono drugo.”„Koje drugo?”Hase je hitro prišao Karlosu, zgrabio ga za vrat i nekoliko puta ga

postrance udario pesnicom u glavu. Začuo se snažan zvuk udaracau meso, po slepoočnici, uvu i obrazu. Karlos se stropoštao nakuhinjski pod. Tamo je ostao da zbunjeno sedi, sve mu je igralo predočima i video je samo siluete Klinga i Klanga kako izlaze iz stana.Karlos je nastavio da sedi i pokušavao da se smiri. Puls mu je

udarao suviše brzo. Odjednom je osetio pritisak u grudima, disanjemu se pojačalo, srce je brže lupalo i pojavila se vrtoglavica. Nanesigurnim nogama je uspeo da stigne do kupatila. Srce kao da jehtelo da mu iskoči iz grudi. Drhtavim rukama je istresao pet pilula izbočice s lekovima za srce. Progutao je tri i obema rukama se osloniona umivaonik i duboko disao, i ubrzo mu se kucanje srca maloujednačilo. Karlos je pogledao svoj odraz u ogledalu. Čovek potučenna sve načine. Sada je imao dve mogućnosti, uz možda i treću ubudućnosti, ali zasada su postojale dve: Ektor ili Hankeovi. Trećaalternativa za ubuduće mogla bi da bude policija, ali nije mogao darazjasni sebi šta oni znaju a šta ne znaju. Sada je bio prinuđen dapodigne gard. Karlos je odmeravao Ektora u odnosu na Hankeove:ko je od njih jači, ko će pobediti? Nije imao pojma o tome, nije čakznao ni zbog čega se borba vodi, znao je samo da je prodao svog

gazdu, od njega dobio batine, i da su zatim s njim kontaktiralipolicajci, koji kao da znaju više od onog što žele da kažu.Karlos je pogledao svoje izubijano lice. To je uradio Ektor... Možda

su sada kvit.Karlos je izašao iz kupatila. Ne, uopšte nisu kvit... Znao je to u

svom srcu. Ali srce više nije bitno, sada je u pitanju mnogo više odtoga. Otišao je u kuhinju, otvorio flašu vina i ispio veliku čašu. Zasadneće nikog pozvati, pustiće da prođe još malo vremena, da vidi kakose stvari razvijaju. Potom će odlučiti kome će sesti u krilo.

*Na stolu je ležala hrpa papira. Ektor je čitao. Pred njim je pravnik

Ernst sedeo na stolici. Na kraćem kraju je bio Aron, koji je svepregledao čitajući dvaput.„Osnovao sam firme na Karibima i u Makauu”, rekao je Ernst.

„Registrovane su kao investicione kompanije, a vlasnici ste ti, Tijeri,Dafne, i tvoj otac. Ti poseduješ pedeset jedan procenat, Adalbertočetrdeset pet, što će pripasti tebi u slučaju njegove smrt. Važi iobrnuto, u slučaju tvoje smrti, tvoji procenti će pripasti njemu. Tijeri iDafne zajednički poseduju četiri procenta i članovi su kompanije.Potpisali su punomoćja koja imam ovde...”Ernst je stavio četiri papira na sto.„Ovo ti daje puno ovlašćenje za uplate i isplate novca u kompaniji.”Ektor je žurno potpisao dokument.„Šta će se dogoditi ako i ja i otac umremo?”„Onda će neko drugi dobiti sve. O tome ćeš odlučiti kad to nađeš za

shodno. Ovde su papiri, samo treba da ih popuniš i potpišeš kadaodlučiš koga si odabrao.”Ektor je preleteo pogledom ovlašćenja. Uzeo je papire, presavio ih,

stavio u koverat, a koverat u svoju aktovku.Aronu je zazvonio telefon.„Da?”„Nećemo ostvariti zacrtane ciljeve”, rekao je Svante Karlgren i

prekinuo vezu.*

Pozvao je broj, dao im je informacije. Sada misle da ga imaju ušaci. Ali nisu u pravu, on je samo želeo da dobije na vremenu.

Isprva se osećao loše kada bi pomislio na onu jebenu kurvetinukoja ga je izdala. Želeo je samo da je zgrabi za glavu i razlupa je ozid, da joj kaže da niko, baš nijedan dripac nikada nije uspeo danasamari Svantea Karlgrena. Ali ona jeste. Duboko je uzdahnuo,osetio se satrveno. Takođe je želeo da ubije čoveka koji mu je pretio,želeo je da ga ubije baš kako treba. U poslednje vreme je razmišljaosamo o tome kako da se izvuče iz ovog. Upoređivao je ideje,razmatrao ljude za to: ruska mafija, motociklistička banda... jer valjdanjih treba zvati kada si u škripcu? Ali niko od njih ne bi mogao da mupomogne, shvatao je to. Razmatrao je i da lično upuca čovekasvojom sačmarom, puškom marke Pardi kojom je nekada loviofazane. Puška je bila dobro održavana, čuvao ju je u ormanu zaoružje u podrumu. Upucaće tog skota u lice – dva hica će bitidovoljna. Ali Svante je znao da ni to ne bi funkcionisalo, nadrljao bikao i svi koji postupaju u afektu.Svante Karlgren je okrenuo interni broj koji je vodio do Estensona u

odeljenju za bezbednost. Estenson se javio sa A?„Svante Karlgren ovde.”„Aha! Dobar dan!”„Zovem te jer imam jedno pitanje, nije reč o kompaniji već imam

jednog prijatelja kome moram da pomognem u nečemu.”„Dobro?”„Je li to izvodljivo?”„Da... mislim da jeste.”„Ti si bio u nekoj privatnoj kompaniji za obezbeđenje pre nego što si

došao kod nas?”„Tako je.”„Kako se tamo radi?”„Zavisi na šta mislite.”„Jeste li se bavili pronalaženjem ljudi?”„Između ostalog, da.”„Da li ste bili fleksibilni?”„Pojasnite.”„Da li ste bili fleksibilni, šta tu ima da se pojašnjava.”Estenson je ćutao sekund predugo.„U tom slučaju bih rekao da jesmo bili fleksibilni.”„Imam jednog prijatelja kome je potrebna pomoć.”

„To ste mi već rekli.”„Možeš li da mi daš neko ime?”„Živković, Hokan Živković.”„Hvala.”„Svante.”„Da?”„Pokušavate li to nešto da mi kažete?”Svante se nasmejao.„Ne, zaista je onako kako sam rekao... Želim da pomognem jednom

drugaru u nevolji, ali razumem da si morao da pitaš.”Svante je prekinuo vezu, okrenuo broj Hokana Živkovića i

predstavio se kao Karl XVI Gustaf.6 Rekao je da mu je potrebnapomoć kako bi pronašao jednog čoveka kome ne zna ime, i ostaviopodatke o izgledu i automobilu koji vozi.„Pokušaćemo da vam pomognemo u tome, ali će vas anonimnost

dodatno koštati.”„A zašto?”„Zato što je jednostavno tako.”„Aha.”Hokan je dao Svanteu broj kancelarije, a Svante je obećao da će

novac leći na Hokanov račun već sutra.*

U jednom skoro nenameštenom stanu u naselju Fašta sedelo jesedam pouzdanih osoba za kompjuterima i bez pokrića prodavaloakcije Eriksona iz sto trideset šest različitih depoa, preko šifrovanihkonekcija. Sve su još začinili i finansijskim instrumentima koji suobrazovali polugu za pad vrednosti Eriksonovih akcija. Bili su gotovido pet sati. Odmah zatim je berza zatvorena, a Eriksonove akcije suprethodno čitavog dana strujale okolo skoro nepromenjene.Aron i Ektor su sve nadgledali. Rastali su se i loše spavali te noći,

pa se zatim sastali sa sedmoricom poverljivih u istom stanu sledećegjutra.Televizor u stanu prikazivao je jutarnje novosti. Voditeljka je govorila

glasom punim razumevanja o pogrešnim prognozama u Aziji i ostaloza šta nikog od njih nije bilo briga. Pritajena nervoza koja je u njimačučala od juče sada je popustila. Kada se berza otvorila u devetujutru, prionuli su na posao i ponovo kupili akcije, a prodali opcije i

garancije koje su kupili prethodnog dana. Zadovoljno su posmatralimonitor koji je prikazivao ponašanje Eriksonovih akcija – grafikon jeizgledao kao staza za ski-skokove.

18Bilo je devet sati uveče kada se začulo zvono na vratima. Ektor je

stajao ispred s najlon kesom iz tržnice u jednoj ruci i šampanjcem udrugoj. Osmeh mu je bio iskren, kao da je nešto osvojio. Njoj su krozglavu prolazile razne misli. Albert... Jens je negde u blizini...mikrofoni... Ne sada...„Doneo sam hranu”, rekao je i podigao kesu u levoj ruci.Pokušala je da mu se osmehne.„Zdravo, Ektore. Otkud ti ovde?”„Nisam hteo da jedem sam.”„Aron?”„Tu je negde.”Sofi mu je pogledala preko ramena.„Uđi.”Sedeli su u kuhinji. Iznela je na sto čaše, tanjire i pribor. Ektor je

raspakovao hranu na stolu. Nabadali su zalogaje iz kartonskihpakovanja, pili šampanjac i razgovarali. Sofi je sve vreme bilasvesna mikrofona postavljenog na kuhinjski luster iznad njih.Situacija je predstavljala izazov za njene živce, ali se on, na njenoolakšanje, ponašao obično. Kao prijatelj koji je navratio i doneonešto da prezalogaje. Nije ni pokušavao da nagovesti nešto drugo,sam se služio, ulivao je nekakav mir i više joj je gledao u usta nego uoči dok je govorila.„Vidiš kako je to lako”, rekao je.Progutala je zalogaj.„Šta je lako, Ektore?”„Lako je sedeti ovako zajedno.” Glas mu je bio drugačiji, ozbiljniji.Obuzeo ju je nemir, slabašno se osmehnula.„Da... lako je.”„Sofi?”„Da?”Tražio je prave reči.„Nameravao sam da ti kupim poklon, možda nakit...”Pokušala je da ga prekine, ali joj je on rukom pokazao da želi da

završi.

„Da te počastim nečim ličnim, putovanjem, pozorištem, šetnjom sručkom, ne znam. Ali svaki put kada bih se odlučio za nešto, došla bisumnja. Sumnja koja mi govori da taj nakit, ili to pozorište ili šta jeveć, nisi prava ti. Da si ti nešto drugo, nešto što ne poznajem, neštošto ne mogu da dobijem koliko god pokušavao. I zbog toga se neusuđujem. Ne usuđujem se da pogrešim u strahu da te ne izgubim.”Spustila je pogled ka tanjiru, uzela zalogaj nečeg, gledala što dalje

od Ektora.Obratio joj se šapatom da bi joj privukao pažnju.„Kada ćemo ozbiljno razgovarati? Razgovarati o nama, o onome

što se dogodilo...”„Zdravo.”Glas se začuo iza njih. Odjednom je u kuhinji stajao Albert, kao da

je poslat s nebesa, i upitno gledao prvo Sofi, a zatim Ektora.„Zdravo, Alberte.”„Zdravo.”„Ovo je Ektor.”„Zdravo, Ektore”, rekao je Albert običnim glasom i iz ormarića

izvadio tanjir a iz fioke pribor za jelo. Ektor ga je pratio pogledom.Albert je bez stidljivosti seo za sto i nakratko pogledao Ektora u oči.„Ektor? Zar to nije pseće ime?”, upitao je stavljajući hranu na tanjir,

a oči su mu se malo zažarile.„Naravno”, odvratio je Ektor. „To jeste pseće ime. A kakvo ime je

Albert? Čini mi se da smo nekada imali magarca koji se tako zvao.”I tako su se upustili u razgovor i šale kao da su do tančina

poznavali jedan drugom smisao za humor, kao da se oduvekpoznaju – među njima je postojalo neko zajedništvo kog sigurnouopšte nisu bili svesni.Ektor se smejao, Albert se smejao i pričao. Sofi je sve to pratila s

radosnim osmehom i silnim strahom.*

Veče je bilo toplo. Jens je sedeo na klupi na Trgu Stoksund. Porednjega je prošlo nekoliko svečano odevenih mladića i devojaka sastudentskim kapama na glavi. Jedna devojka koja je držala u ruciflašicu soka s dodatkom alkohola jedva je održavala ravnotežu navisokim potpeticama. Vikala je dok je govorila, a izgledalo je da jeostali uopšte ne slušaju.

Jens je čekao da se mrak još spusti, ali on nikako nije dolazio.Sačekao je da pripiti klinci nestanu s vidika pre nego što je uzeo svojcrni tanki ranac, ustao i prošetao puteljcima prema Sofinoj vili.Prošao je pored nje na odstojanju, popeo se na jedno uzvišenje iušao u neko dvorište odakle je imao pregled okoline. Porodicanajverovatnije nije bila kod kuće. Unutra su tu i tamo svetlele noćnelampice – izgleda da je to u ovom kraju bilo pravilo kada su kućeprazne. Jens je otišao do žbunja u gornjem delu travnjaka, zavukaose unutra i legao na stomak, zatim je izvadio dvogled iz ranca ipočeo da osmatra okolinu.Primetio je saab, izoštrio na njega i ugledao čoveka za volanom.

Automobil je bio izdvojen, parkiran iza drveća. Ne bi ga ni primetioda ga nije tražio. Jens je dvogledom kružio po autu tražeći neštoneobično na njemu. Proširio je područje za pretragu i sadaposmatrao veći prostor tražeći ljude, ali nije ih bilo.Plan mu je bio jednostavan, da se približi, fotografiše čoveka i zatim

ga identifikuje uz Harijevu pomoć. Od toga će početi... Tip u autu jenajverovatnije pandur. Ali Jens više nije mogao da se pouzda uverovatnoću. Da bi razrešio ovu priču, potrebne su mu činjenice.Jens je odmakao dvogled i skrenuo pogled ka Sofinoj vili. Primetio

je neki pokret u kuhinji i ponovo primakao dvogled očima.Ugledao je Ektora Gusmana. To je bilo poslednje što bi Jens

očekivao. Ektor, Sofi i Albert sedeli su za stolom. Ektor? Onda je iAron sigurno u blizini. Gde? Jens je dalje pretraživao pogledomokolinu, brzo i intenzivno. Čovek u saabu nalazio se zapadno odSofine vile. Jens severno. Pretraživao je jug i istok, nigde na vidikunije bilo parkiranog automobila niti Arona. Vratio se na Sofinukuhinju. Ektor se sklonio od prozora. Zatim brz prelaz na saab, paponovo na istočni deo područja. Ako je Aron ovde, to drastičnomenja situaciju.A jeste bio. Jens ga je video kroz dvogled kako peške dolazi putem

sa istoka. Išao je običnim hodom, pravo ka panduru u saabu. Jens jepratio Arona dvogledom. U glavi je predstavio sebi nekolikozamislivih scenarija. Uvideo je da može da uradi samo jedno.Pogledao je Arona, pa nastavio dalje do saaba, pokušao da izračunaodstojanje, a samim tim i koliko vremena ima pred sobom. U pitanjusu bile sekunde, ništa više od toga. Osim toga nije mogao da krene

najbližim putem... i morao je da se prikrada. A Aron je umeo da čujeljude koji se prikradaju... Jebiga.Jens je ustao i potrčao preko uzvišice paralelno sa Aronom koji je

dole išao putem. Povećao je brzinu, a samim tim i zvuk koji jeproizvodio. Ali taj rizik je morao da prihvati, jer je trebalo da stignepre Arona, i to mnogo pre njega. Morao je i da se približi autuotpozadi kako bi stigao da se sakrije kada Aron naiđe. Zato je trčaou širokom luku, a trebalo je da pređe dvostruko veće rastojanje negoAron. Bio je prinuđen da se kreće više nego dvostruko brže odnjega... a pritom i tiho.Jens je trčao kroz šiblje, prošao kroz nekoliko dvorišta i posle

nekoliko trenutaka našao se naspram saaba koji je bio parkiran dole.Tražio je Arona, nije ga ugledao, pa je požurio napred. Uputio sepravo ka jugu i ubrzao u pravcu jedne padine s travom vlažnom odrose, krenuo nizbrdo dok mu je saab bio s leve strane. Okliznuo se isasuljao, u trku se uspravio i pojurio dalje ka saabu. Sada je ugledaoArona nešto dalje na putu, hodao je pravo ka njemu i autu. Jensu jepredstojalo parče od dvadesetak metara puta gde će biti potpunoizložen. Sagnuo se što je bolje mogao i tako požurio, približavajućise autu nešto iskosa otpozadi. Nadao se da je čovek u njemu nečimzauzet i da neće pogledati u retrovizor... kao i da je dovoljno pognutda ne privuče Aronovu pažnju.Jens je ciljao na zadnja vrata i molio se bogu da nisu zaključana.

Zgrabio je kvaku i cimnuo vrata. Hvala ti! Uskočio je na zadnjesedište i sagnuo glavu iza vozačevog naslona.„Vozi odavde, odmah!”Čovek je bio smiren i spokojan.„Šta?”„Upali kola i vozi, upravo ti se približava Gusmanov telohranitelj!”Jens je malo podigao glavu i video Arona kako se približava.Čovek za volanom je delovao otupelo.„Pogledaj levo!”Čovek je poslušao. Činilo se da je tada shvatio.Saab se naglo upalio i krenuo. Jens je ostao na podu. Otvorio je

ranac i izvadio svoju beretu 92, zatim je prislonio čoveku bok.„Okreni retrovizor od mene.”

Prošlo je nekoliko sekundi pre nego što ga je čovek razumeo.Okrenuo je retrovizor pričvršćen za vetrobransko staklo.Neko vreme su se vozili tako. Čovek je delovao neobično mirno.„Daj mi tvoj novčanik.”„Ja sam policajac”, rekao je bunovno.„Kako se zoveš?”„Laš.”„A prezime?”„Vinge.”Jens mu je prislonio cev iza uva.„Novčanik.”Ležao je na instrument-tabli. Laš ga je dohvatio i pružio ga Jensu

preko ramena.„I telefon...”Laš mu je dodao svoj mobilni telefon. Jens je sve strpao u džep.

Zatim mu je zatražio oružje, koje je ispraznio. Šaržer je ćušnuo udžep pantalona, a pištolj ispustio na pod.„Kuda ćemo?”„Samo vozi.”Laš je tako i učinio. Jens je ležao na zadnjem sedištu i nije mogao

da vidi kuda idu.„Ko si ti?”, upitao je Laš.Jens mu nije odgovorio.„Zbog čega si me upozorio?”„Jezik za zube.”Četvrt sata su nasumično krstarili ulicama pre nego što mu je Jens

rekao da stane.Laš je prišao automobilom pločniku i zaustavio se, a Jens se u

istom trenutku nagnuo napred između sedišta i izvukao ključeveautomobila iz brave za paljenje.„Gledaj samo pravo”, rekao je i ostavio Vingea s hiljadu pitanja u

glavi. Jens se žurno udaljio od saaba i nestao među raslinjem nekogdvorišta.Kada je bio izvan vidika, zaustavio se i osvrnuo. Ponovo su bili u

kraju u kojem stanuje Sofi. Njena vila je bila dva ugla odatle. Pandurje očigledno vozio samo u krug.

Jens je požurio do svog auta parkiranog kod trga. Želeo je da štopre ode odatle i ne naleti na Arona ili Ektora. Seo je za volan,uključio se na auto-put kod Invernesa, izvadio identifikacionu karticuiz novčanika. Policijska legitimacija: Laš Vinge. Pogledao jefotografiju, to je taj tip, gurnuo je legitimaciju nazad u džep, izvadioVingeov mobilni telefon i počeo da lista imenik. Pronašao je nekolikoimena: Andeš, Doktor, Gunila, Mama, Sara... i tu je bio kraj –neobično oskudan telefonski imenik. Jens je pogledao poslednjeupućene i primljene pozive. Laš nije bio baš marljiv korisnik telefona,pa je pronašao samo nekoliko poziva pod imenom Gunila. Prešao jena odbijene pozive, bilo ih je tri od Sare i dva Nepoznata.Jens se popeo na most za Stoksund, otvorio prozor i bacio ključeve

od kola i šaržer preko ograde mosta.*

Albert ih je napustio i prešao u dnevnu sobu.„Baš imaš finog sina”, rekao je Ektor. Zatim je počeo da govori o

važnosti ranog pronalaženja ispravnog stava prema svetu oko sebe,i kako tada sve ide samo od sebe i sve ispada kako treba. Uporedioje Alberta sa sobom.Sofi ga je prekinula.„Sada želim da odeš, Ektore.”Nije razumeo.„Treba da idem?”Klimnula je glavom, a on je tražio nešto u njenom izrazu lica.„Zašto?”„Zato što tako hoću. Ne želim da više dolaziš ovamo.”Ektor ju je posmatrao nabranog čela i sklopljenih šaka.„Okej”, rekao je, pokušavajući da zvuči kao da njene reči nisu toliko

važne. Pribrao se i ustao. Ali je ostao da stoji uz ivicu stola.„Ne znam šta sam uradio?”Izbegavala je njegov pogled.„Nisi ništa uradio. Samo želim da odeš.”Očigledno mu nije bilo pravo. Ali nije pravio dramu od toga, već je

okrenuo broj na telefonu, nešto promrmljao na španskom i napustiokuću. Aron ga je ispred sačekao kolima.Ostala je da sedi za kuhinjskim stolom, ni sama nije znala koliko

dugo.

„Mama, hoćeš li na kraju umreti sama?”Bilo je u njemu nekakvog razočaranja kada je ušao u kuhinju i seo

nasuprot njoj. Nije ništa odgovorila, već je ustala i počela darasprema hranu.„Čega se toliko plašiš?”„Ne plašim se, Alberte. Ja sama odlučujem o svom životu,

shvataš?”Čula je koliko je oštro i pogrešno zvučala.„Koje on uopšte?”„Već sam ti rekla.”„Ali stvarno?”Nije odgovorila ni na to. Najradije bi rekla Za ime božje, Alberte,

molim te, ćuti! Čuju sve što kažemo!Ali je samo pokazala prstom ka dnevnoj sobi u nekakvom

neuspelom pokušaju kazne. Imao je već previše godina da ga takoućutkuje, i nije je razumeo. Umesto toga samo je uzdahnuo, ustao iizašao iz kuhinje.Sofi je prosula penušavo vino u sudoperu.

*Stan je izgledao kao neko staro skladište sa stubovima koji su

pridržavali relativno visok plafon i bio prostran, otvoren i spartanskinamešten. Hari je stanovao u oronulom potkrovlju naKungsholmenu. Tamo je stanovao otkako ga je Jens poznavao,možda poslednjih petnaest godina. Hari je bio samouk i celog životaje radio kao privatni istražitelj. Veći deo sedamdesetih i polovinuosamdesetih godina imao je bazu u Londonu, a zatim je iz nekograzloga odlučio da se vrati kući.Tek se bio probudio i vukao se po velikoj otvorenoj prostoriji u

filcanim papučama i kariranom kućnom ogrtaču. Njegova retkačupava kosa živela je sopstveni život, daleko od Harijeve pažnje.„Već sam stavio kafu, ali malo će potrajati, jer sam zaboravio da

skinem kamenac s tog sranja.” Harijev glas je bio promukao i iskrzankao da bi u svakom trenutku trebalo da se nakašlje.Električni aparat za kafu u kuhinjici uznemirujuće je glasno krckao.

Četiri kompjutera su bila uključena. Hari se oteturao do njih češućise po glavi.„Šta imaš?” Zakašljao se.

Seli su za radni sto, svaki u svoju stolicu.„Legitimaciju i jedan telefon.”Hari je ispružio ruku.„Legitimaciju.”Jens je spustio legitimaciju Laša Vingea Hariju u ruku. Hari ju je

prihvatio i zagledao sa svih strana. Podigao ju je naspram svetlalampe za čitanje koja je stajala na polici iza njegovih monitora.„Prava je, dakle tip je najverovatnije pandur. Jesi li mu video lice?”„Samo sa strane, ali to je on na slici.”Hari je zevnuo razjapivši usta i počeo da kuca po tastaturi, svaki

čas bacajući poglede na legitimaciju.„Kako si došao do ovoga? Rekao si da ćeš samo slikati.”„Situacija se promenila.”„To se događa”, rekao je Hari i nastavio da kuca, očigledno

nezainteresovan. Otvorio je fioku kod svojih nogu i izvukao nekusvesku s kožnim koricama u lošem stanju, spustio naočare za čitanjesa čela i počeo da prelistava strane. Na sve strane su bile zabeleškeispisane sitnim slovima. Okrenuo se Jensu i glavom mu pokazaoprema aparatu za kafu, koji je prestao da ispušta zvuke. Jens jeustao i otišao tamo.Hari je pronašao ono što je tražio, upisao korisničko ime i lozinku

na nekom sajtu i pritisnuo enter. Potom je upisao Laš Vinge, pazatim i njegov matični broj. Strana se otvorila i ubrzo se ukazala slikaiz Vingeovog pasoša. Jens se vratio sa šoljicama kafe.„Laš Krister Vinge, pozornik, policijska stanica u Husbiju”, rekao je

Hari.Jens se nagnuo i čitao sa ekrana.„Kakav je ovo sajt?”„Pandurski registar zaposlenih...”Jens se vratio u stolicu, Hari je nastavio da čita.„Bio je pozornik u Vesterortu do pre neki mesec. Sada je u

kriminalističkoj policiji, u vezi s Državnom kriminalističkomupravom...”„Ne znam naročito mnogo o policiji, ali zar se tek tako može

prelaziti iz jednog u drugi sektor?”, upitao je Jens.„Nemam pojma... to su ti panduri, koga je briga, jebiga”, promrmljao

je Hari i otpio gutljaj kafe, spustio šoljicu i ponovo prionuo na kucanje

po tastaturi.„Ovo će malo potrajati”, rekao je.Jens je ostao da sedi. Hari je kucao, pogledao Jensa, još malo

kucao, pa se ponovo okrenuo ka njemu.„Tamo u ćošku imaš igračke, idi i igraj se.”Jens je shvatio.Duž jednog zida stajao je sklopljen sto za stoni tenis, rasklopio ga

je i počeo da igra sam sa sobom. Bilo je lepo usredsrediti se na zvukodskakivanja pingpong loptice. Postajao je hipnotičan. Jens više nijerazmišljao ni o čemu, samo je puštao lopticu da poskakuje izmeđunjega i zida. Zatvorio se, koncentracija mu je bila usmerena samo najedno, da ta jebena loptica shvati da protiv njega nema šanse. Alinije ispalo tako, jer ga je Hari pozvao, pa je izgubio koncentraciju iloptica je pobedila. Odskočila je sa stola i otkotrljala se po podu kasvojoj besmislenoj slobodi.Kada je Jens ponovo seo na stolicu, Hari je na ekranu imao

nekoliko otvorenih strana u umanjenim prozorima.„Laš Vinge je prilično nevidljiv tip, nema ničeg zanimljivog o njemu.

Pandur je, prešao je u Državnu kriminalističku iz Vesterorta.Pregledao sam zdravstvene kartone i pronašao jednu skorašnjuposetu. Stari kartoni nisu ažurirani, pa je teško naći posete lekarupre 1997. godine. Bilo kako bilo, išao je nedavno kod doktora zbogbolova u leđima i nesanice. Uzima sobril i citodon prema onom štomogu da vidim ovde.”„Šta je to?”„Sobril je sredstvo za umirenje, izaziva zavisnost... To je bendžos,

ljudi se od njega potpuno navuku na bendžos.”„A taj drugi?”„Citodon je tableta protiv bolova koja izgleda kao alvedon, a takav

ima i ukus... Ali je u stvari kodein. U telu se pretvara u morfijum.”„Otkud sve to znaš, Hari?”„To nije tvoja stvar”, promrmljao je i nastavio da kuca po tastaturi,

klikće mišem i pretražuje pljosnati, dvodimenzionalni digitalni svetpred sobom. Onda se izgleda pokajao zbog svog neljubaznogodgovora.„Moja bivša je bila tabletomanka... Imala je čitavu apoteku kod

kuće. A od te apoteke samo joj je bilo sve gore svakim novim

danom.”„A onda?”„Na kraju više nisam mogao da je prepoznam, a ni ona nije

prepoznavala sebe.”„Žao mi je.”Hari se okrenuo ka Jensu i pogledao ga u oči.„Da, to jeste žalosno”, odgovorio je sasvim iskreno i vratio se

kompjuteru.Jens je krajičkom oka posmatrao Harija. Obično je bio veoma sažet

kada su u pitanju bile privatne stvari.„Dakle, ovo je policajac zavisan od tableta?”, upitao je.Hari je odmahnuo glavom.„Ne, ne, ne mora da znači da je tako. Ne navučeš se onog dana

kada uzmeš prvu pilulu... Većina se izvuče ako ih upotrebljava samokratko i u manjoj količini.”„Još nešto?”Hari je odmahnuo glavom.„Ništa, osim toga da je neoženjen, stanuje na Sedermalmu i

napisao je neki rad o međuetničkim problemima u Husbiju dok je biopozornik, ili ulični pozornik, ili kako to već danas zovu, jebiga... Imadozvolu za vožnju taksija, relativno slabo stoji finansijski, a sudeći ponjegovoj platnoj kartici, ponekad kupuje filmove na Internetu, kao ihranu preko nekog jeftinog lanca za dostavu.”Jens je pročitao oskudne informacije sa ekrana.„Hteo bih više pojedinosti. Može li se saznati na čemu radi sada? S

kim radi... I za koga?”„Možeš da ih pozoveš i pitaš”, odvratio je Hari.„Hoće li mi odgovoriti?”„Najverovatnije neće.”„Okej. Proveri mi i jednu policajku, Gunilu Strandberj.”Hari je prionuo na kucanje.„Ko je ona?”„Mislim da mu je šefica, ona je Sofin kontakt.”Hari se zaustavio na jednoj strani, spustio niže i počeo da čita.„Gunila Strandberj, zaposlena od sedamdeset osme godine.

Izgleda da je prešla uobičajeni put... Pozornica u Stokholmu, painspektorka u nekoj policijskoj stanici u Karlstadu nekoliko godina

sredinom osamdesetih... Vratila se u Stokholm, počela da radi uDržavnoj kriminalističkoj upravi, postala komesar... Suspendovana uiščekivanju istrage 2002. godine na dva meseca, zatim se vratila naposao.”„Kakve istrage?”„Ne znam, na ovoj strani je registar zaposlenih u policiji. Tu stoje

samo suve činjenice.”„Možeš li da pronađeš neku drugu stranu s više informacija?”„Ne mogu.”Hari je prešao na drugi prozor i ponovo potražio njeno ime. Kliknuo

je na nekoliko sajtova, smanjio ih i poređao jedan uz drugi poekranu.„Neudata, stanuje na Lidingeu. Ima brata koji se zove Erik... Ništa

zanimljivo u zdravstvenom kartonu... Izgleda da nikada nije bilabolesna.”Hari je nastavio da kuca po tastaturi.„Ima nekoliko opomena zbog neplaćanja, ali inače dobro stoji

finansijski. Članica Amnesti internešenela i redovno uplaćuje Hjumanrajts voču i Unicefu... Možda je i članica Udruženja ljubitelja božura.Njeno ime je u registru članova.”Hari se protegao.„Ovo je neka manje-više dobrostojeća tetka koja aljkavo plaća

račune, brine se za situaciju u svetu, retko je bolesna, i voli božure...To je sve što imamo.”

*Laš nije bio u šoku, nije čak ni drhtao. Tako je uvek bilo kada bi na

raspolaganju imao ketogan. Bio je prazan, ništa nije osećao. Čak nikada mu je hladan čelik cevi pištolja pritisnut na telo... Prazan.Nije znao kako da nazove svoje stanje. Možda je iznenađen? Da,

sigurno da je iznenađen. Iznenađen je što mu je neki nepoznatnaoružan čovek upao u auto i oduzeo mu telefon, legitimaciju iključeve od kola... iznenađen je.Otvorenih usta je zurio u noć, vukući se za donju usnu. Znao je

koliko je propao, osećao je to. Pre svega zbog tableta, ali i zbogsvega ostalog što se dogodilo. Odvijalo se brzinom svetlosti, i u rokuod nekoliko nedelja uprskao je sve. Iščezlo je i ono malo što je imaood života. Njegovi odnosi su upropašćeni, emotivni život mu je u

potpunom rasulu, a i motorika je počela da mu otkazuje poslušnost.Duša je mrtva i sahranjena negde duboko u njegovom unutrašnjempaklu. Ni misli više nisu pripadale njemu. Kao da je u njemu jedinojoš ostalo ono što je neko drugi strpao unutra. Nije mogao daprepozna sebe... To više nije on... ali nije ni neko drugi. Ko je bioonaj tip? Nije od Ektorovih... Možda neki prijatelj? Prijatelj kojipomaže Sofi? A zbog čega?Pustio je donju usnu. Zurio je preda se. Možda je iznenađen ipak

pogrešna reč – on nije baš ništa.Laš je pustio da sati prolaze. Samo je sedeo tu. Ali neka trunčica

smisla počela je da se ukazuje usred njegove konfuzije uzrokovanedrogom. Ostao je bez telefona, novčanika, šaržera iz pištolja,ključeva od kola... sve je nestalo, zajedno s njegovom ličnošću idušom... zajedno s njegovim ranijim životom. Možda je to znak?Znak promene? Da sada treba ponovo da počne, iz početka, odnule... Da shvati šta se zaista događa oko njega, da izabere stranu.Iznenada mu je sinulo da je na njemu da svim ovim upravlja kako

on sam želi. Laš je ugledao budućnost, u sebi je shvatao šta odsadtreba da radi, ili šta je prinuđen da radi.Pružio je ruku iza sebe i podigao svoje ispražnjeno službeno oružje

s poda ispred zadnjeg sedišta, iskočio iz kola, obišao oko njih iotvorio vrata prtljažnika. Zatvorio je čičak-trakom omalenu torbu ukojoj se nalazila oprema za prisluškivanje, podigao je i krenuo kanekom obližnjem dvorištu, pa tamo spustio torbu iza jedne breze.Laš je seo i izvukao pertle iz patika, vezao ih u jednu dužu pertlu,ustao i vratio se do saaba, otvorio poklopac rezervoara, gurnuopertlu što je dublje mogao, izvukao je i omirisao – benzin, kakavfantastičan miris...Gurnuo je drugi kraj najdublje što je mogao. Pertla je nekoliko

centimetara virila iz rezervoara. Pogledao je nazad ka drvetu ipokušao da izračuna putanju za bekstvo. Ima možda tri-četirisekunde. Ne, više. Pet-šest...Izvadio je upaljač i zapalio kraj natopljen benzinom. Pertla je gorela

brzo, brže nego što je računao. Laš je potrčao kao nikad ranije,dugim koracima, dok mu je u glavi brujalo od panike.Eksplozija je bila potmula i duboka kao da je neko bacio težak tepih

preko celog tog kraja. Talas pritiska učinio mu se kao neki topao i

peckav nalet vetra na leđima dok se bacao na tlo preko torbe saopremom za prisluškivanje. Okrenuo se na mestu gde je ležao.Vatreni stub se uzdizao nekoliko sekundi. Vrh mu je ličio na pečurku,a plamenovi su lizali naniže i ka unutra. Potom je iščezao u večernjojpomrčini. Saab je goreo. Čulo se šištanje, krckanje i škripanje.Zadnje staklo je nestalo, vrata od prtljažnika su se otkinula sa šarke.Plastika je počela da se topi, staklo je pucalo, levi zadnji točak jebljuvao gumu u plamenu. Razrogačeno je posmatrao vatromet.

*Sofi je sanjala da je naftni kotao u podrumu eksplodirao. Ispred

spavaće sobe naletela je na Alberta.„Šta je to bilo?”, upitao je.„Ne znam.”Sišla je u prizemlje, ali tamo nije videla ništa neobično. Nastavila je

niz stepenice u podrum, tražila pogledom, njušila u potrazi za nekimčudnim mirisom, ali ni tu nije bilo ničeg. Čula je Albertov glas kako jedoziva spolja.Kada je izašla, ugledala je odsjaj iznad drveća u susednom bloku.

Snažan, žućkast sjaj.Krenuli su u tom pravcu.Veća grupa bunovnih ljudi stajala je i posmatrala vatru. Još ih je

dolazilo iz okolnih ulica. Sofi je videla automobil u plamenu, neki starisaab.Albert je sreo druga, raspričali su se i svaki čas smejali. Ona je

zurila u zapaljeni auto i osluškivala vatrogasne sirene u daljini, kao ipucketanje i šištanje plastike, gume i metala.On je stajao tačno iza nje.Laš je posle eksplozije ustao i taman je hteo da se udalji odatle

kada mu je palo na pamet da će ona sigurno doći tu. Zaustavio se,okrenuo i sakrio u mraku. Odatle je posmatrao kako ljudi izlaze izobližnjih vila. Laš je sakrio torbu, razbarušio kosu i vratio se.Sada je bio stanovnik vile koji se probudio zbog eksplozije, obukao

se i izašao da vidi šta se to događa.U prvi mah je nije video, pa je postao nestrpljiv. Laš je pokušao da

se umiri slušajući komentare ostalih. Uglavnom su bili šaljivi. Neko jezatražio vatru da upali cigaretu. Jedan muškarac je rekao nešto osaabu, akcijama i bankrotu. Laš nije shvatio šalu, ali izgleda da svi

ostali jesu. Još ljudi se priključivalo gomili gledalaca u posmatranjuspektakla. A tada je ugledao i nju.Došla je peške putem, iskosa i njemu s leđa. Bacio je pogled na tu

stranu, video da Albert ide ispred nje, ugledao njenu lepu priliku.Osmehnuo se, osetio je to na sebi. Prekinuo je s tim, okrenuo se nadrugu stranu i zurio u vatru, posmatrajući je ispod oka dok je stajalanešto dalje od njega. Laš se polako privlačio sve bliže njoj krećući seizmeđu ljudi.Sada je stajao tačno iza nje i zurio joj u potiljak, a taj njen deo mu je

bio tako privlačan. Kosa joj je bila skupljena u punđu, a vrat ogoljen.Poželeo je da ispruži ruku i pomiluje ga, izmasira ga, prstom dodirnemalo ulegnuće.„Sofi?”Prišla joj je neka žena u kućnoj haljini.„Pa ovo nije normalno! Šta se dogodilo?”Laš je slušao.„Zdravo, Sisi, nemam pojma, probudio me je udar.”„I mene.”Dugo ju je prisluškivao u slušalicama i posmatrao je kroz

teleobjektiv, bio blizu nje dok je spavala, ali nikada je nije video naovaj način – običnu, budnu, Sofi. Nastavio je da pomno prati sitnepokrete njenog tela, sitna obeležja njenog ponašanja, pa se ponovoosmehnuo.Sisi je iz džepa kućne haljine izvadila paklu cigareta.„Uspela sam ovo da zgrabim, hoćeš i ti?”„Da, hvala.”Zapalile su cigarete i posmatrale automobil u plamenu. Sisi je

skrenula pogled, povukla dim, okrenula se i susrela Lašov čudniosmeh. Odmerila ga je od glave do pete.„A šta se ti kog đavola ceriš?”Sofi se takođe okrenula i pogledala Laša. Zurili su jedno u drugo.

Oborio je pogled, okrenuo se i brzo se izgubio među gomilom ljudi.Sisi je otpuhnula dim.„Kakva je sad ovo spodoba, jebote?”Sofi je znala... Znala je ko je on. Uplašila se. Mislila je da će biti

krupniji, stameniji, više nalik policajcu, kako god oni izgledali. A ne

kao ovaj kog je upravo videla, bledog i nestalnog pogleda, čudnogdržanja, praznih očiju.„Nemam pojma”, odvratila je i potražila ga pogledom po masi. Ali

Laš Vinge je iščezao.*

Zid. Vrtlog od svih tih slika, imena, crtica, zabeleški... Kakav haos,pomislio je dok je smirivao disanje. Usredsredio se na Sofine slike.Koraknuo je unazad, primetio neki tračak smisla koji je na trenblesnuo, poželeo je da ga uhvati, ali ga je izgubio... Jebiga!Laš je pisao po zidu: Muškarac, 35-40 godina, Šveđanin, naoružan,

smiren. Povukao je liniju do Sofi. Izmakao se, gledao, pokušavao dase seti. Je li prepoznao glas čoveka u automobilu? Pogled mu sezadržao na fotografiji muškarca s kojim se Sofi videla naStrandvegenu. Misli su mu se rojile po glavi. Vreme je teklo,koncentracija popuštala. Zaključak je odbijao da se pojavi.Laš je otišao u kupatilo i uzeo još jednu dozu. Ovoga puta mu se

učinilo da je uspeo da smućka koktel za koncentraciju. Sasuo jepilule u sebe, pogledao se u ogledalo i mumlavo pevušio New York,New York. Bio je bled, otromboljen i imao je žute bubuljice oko usta– dopadalo mu se to što vidi.Ponovo zid. Laš je nastavio da radi, traži, istražuje. Češao je

bubuljice, noge su mu se neprestano kretale, škrgutao je zubima kaojebeni los koji preživa. Postoji li neki obrazac koji nije primetio? Nekikod koji prožima sve ono što je ispisao po zidu? Kao da je on samnesvesno stvorio šifru koja da je odgovor na sve ono što ne razume?Možda se nalazi tamo u haosu na zidu? Možda postoje i drugiodgovori? Laš je osetio kako ga obasjava inteligencija droge. Zatimse zaustavila. Kao da je Ingo Johanson istupio iz slike naslonjene nazid, koraknuo prema njemu i odlučno ga udario desnicom po licu.Laš je pogrbljeno sedeo na stolici nesposoban da razmišlja, ili da

se barem pokrene. Bio je mentalno slomljen, morfin mu je usporavaomozak. Bale su mu curile iz uglova usta. Zurio je u noge, video mrljeod trave na kolenima farmerki... kao kada je bio dečak! Laš senasmejao tome, mrlje od trave na kolenima! Doza je bila prejaka.Umor mu se uvlačio u vrat i ramena i nastavljao dalje niz telo, ugrudi, stomak, noge, stopala, do najudaljenijeg kutka Laša Vingea.

Skliznuo je sa stolice i pao na kolena, zatim se prevrnuo i dočekaona ruke. Od toga ga zaboleše zglobovi i podlaktice.Pod radnim stolom je ugledao usamljeni kabl koji nije bio ni za šta

pričvršćen. Laš je zurio u kabl. Davao mu je niz nejasnih asocijacijakoje su mu proletale pred očima.Dopunio se ketoganom i benzićem... i još nečim. Prekomerna doza

koja bi trebalo da bude dovoljna. Ali doza mu nije donela stanje komje težio. Umesto toga je doživeo da ga neki spoljni pritisak stiska,tako se u svakom slučaju osećao. Nije mogao da se pokrene, nijemogao da razmišlja, bio je teži nego implodirana zvezda. A tada seponovo pojavio Ingo. Ovoga puta je ispalio neku geteboršku šalu,zamahnuo levicom, fintirao i dočekao ga desnim aperkatom. Nastaoje mrak.Telefonsko zvono ga je prodrmalo i vratilo iz neprozirnog i

bezvučnog mraka. Laš je pogledao sat; mora da je bio u nesvestimnogo dugih sati. Zvono se ponovo začulo. Bilo je šuplje i prodorno.Podigao se na kolena. Telefonsko zvono je urlalo. Odupro se o sto ipodigao na noge, pa nesigurnim korakom krenuo preko parketa, akrsta i kolena su ga boleli.„Da?”„Laš Vinge?”„Da?”„Zovem se Gunel Nordin i zovem iz Srećnog novčića. Nažalost,

moram da vas obavestim da vam je majka preminula jutros.”„Aha... Žao mi je što to čujem.. .”Laš je prekinuo vezu i otišao u kuhinju ne znajući zašto. Možda je

nešto tražio, a telefon je ponovo zazvonio. Šetao je naokolopogledom kako bi se setio šta traži. Telefonsko zvono se oglasilo.Pogledao je u plafon, zatim u pod, tražio je tamo gde je stajao, zatimnapravio okret od trista šezdeset stepeni. Telefon je zvonio. Ne, nijemogao da se seti šta traži, iako mu je mozak radio punom parom.Zvono se ponovo oglasilo. Podigao je slušalicu.„Da?”„To sam ponovo ja iz Srećnog novčića, Gunel Nordin...”„Da?”Laš je gledao dole oko svojih nogu.„Ne znam jeste li razumeli šta sam vam upravo rekla.”

„Da, rekli ste da mi je majka umrla.”Obraz ga je zasvrbeo kao da ga je upravo ujeo komarac. Češao se

snažno i nervozno noktima.„Hoćete li da dođete ovamo? Da je vidite pre nego što je odnesu?”Pogledao je nokte, bilo je malo krvi na njima.„Ne, ne, nema potrebe, možete je odneti.”Gunel Nordin je nakratko zaćutala.„Nažalost, moram vas zamoliti da dođete i pobrinete se za neke

stvari, da potpišete neke papire i preuzmete Rosine lične stvari.Hoćete li moći da to učinite ove nedelje? ”„Da... moći ću.”Laš je nastavio da se vrzma okolo, tražeći nešto.„Moram još nešto da vam kažem...”„Da?”„Rosi... vaša majka je oduzela sebi život.”„Aha... Okej.”Ponovo je prekinuo vezu. Šta to, do đavola, traži?Laš je otvorio frižider, dočekala ga je prijatna hladnoća. Dugo je

stajao tu, nije znao koliko. Telefon je ponovo zazvonio; ovoga puta jezvučao glasnije. Zurio je u agregat u dnu frižidera. Čuo je kakokrcka.Telefonsko zvono je zakreštalo, prodiralo u njega, remetilo mu

duševni mir. Čuo je sam sebe kako je kriknuo nekim urlikom izdubine, ispunjenim gnevom kao da dolazi s dna ambisa. Iznenadiloga je što ume da tako urlikne, to mu se nikada ranije nije dogodilo.„Da?”„Laše, šta se to dogodilo juče?”Glas je pripadao Gunili.„Juče? Ništa, koliko je meni poznato.”„Tvoj auto je izgoreo.”„Moj auto?”„Saab je sinoć izgoreo u Stoksundu.”„Kako to?”„Ne znamo. Svedoci kažu da je eksplodirao. Kada si otišao kući? ”„U jedanaest.”„A oprema? ”„Bila je u saabu. Gde je auto sada?”

„Odvezen je i sad je na prihvatnom punktu u policiji iz Tebija.Pregledaće ga, ali znaš koliko to dugo traje.”Nije to znao.„Ko je to mogao da uradi, Laše?”Laš je glumio zbunjenost.„Nemam pojma... Huligani, neki balavci... Ne znam, Gunila.”„Koliko je snimljenog materijala nestalo?”„Ništa naročito vredno, sve sam ti već zapisao.”Gunila je još nekoliko trenutaka bila na vezi, a zatim je prekinula.

*Jens je želeo da nastavi da spava, ali telefonsko zvono nije

odustajalo. Protegao se da dohvati slušalicu i oborio svoj staribudilnik, koji tresnu o pod. U brzini je stigao da vidi položaj kazaljki, akad je tome pridodao sunčevu svetlost koja se probijala kroz zavese,izvukao je zaključak da je oko podneva.„Da...”„Jesam li te probudila?”„Ne, ne, već sam ustao.”„Možemo li da razgovaramo?”Jens je pokušao da poveže kockice u glavi.„Da li zoveš s telefona koji sam ti dao?”„Da.”„Prekini vezu, pozvaću te.”Skinuo je sa sebe veliki beli pokrivač i spustio stopala na meki

itison. Spavaća soba mu je bila svetla poput unutrašnjosti cirusa.Sve je bilo belo izuzev jedne slike u prigušenim tamnocrvenimtonovima: bila je to kopija Marka Rotka koja ga je potpuno očaravala.Jens se protegao, ustao i izašao iz sobe. Počešao se po glavi ipočeo da isteže razne delove tela. Na sebi je imao samo pamučnebokserice boje slonovače, velike i široke, s dugmadima, ručnošivene u Turskoj. Kupio je dvadeset komada od krojača. Ponjegovom mišljenju, to je bio najbolji odevni predmet koji je ikadakupio.Prešao je u kuhinju, otvorio jednu fioku i iz nje izvadio novu SIM

karticu, pocepao plastičnu foliju i karticu ubacio u svoj mobilni ispodbaterije, pa je pozvao Sofi.„Noćas je ovde izgoreo jedan automobil”, rekla je čim se javila.

Bunovnost ga je i dalje držala u čvrstom stisku.„Izgoreo? Kako to?”„U pola jedan me je probudila eksplozija. Albert i ja smo otišli tamo,

videli smo automobil u plamenu, saab. Vatrogasci su došli da gaugase.”„Saab?”„Da.”„Neobično.”„Može se reći... Imaš li neke veze s tim?”„Nemam.”Jens je razmišljao o prethodnoj večeri.„Ali bio sam tamo nekoliko sati ranije. Uostalom, to već znaš, rekao

sam ti.”„Šta se dogodilo?”„U tom saabu je sedeo jedan čovek, policajac. Trebalo je da se

približim i fotografišem ga. Sve je trebalo da se desi krišom, tako daon ništa ne primeti. Takav je bio plan.”„Ali? ”„Planovi retko ispadaju onako kako ih je čovek zamislio.”„Dakle?”„Video sam Ektora u tvojoj kuhinji. Zatim se pojavio Aron, koji je

hodao okolo po bloku. Kretao se tačno ka čoveku u saabu.”Sofi je iščekivala.„I tako sam bio prinuđen da nekako sklonim policajca. Da je Aron

posumnjao u njega i pronašao opremu za prisluškivanje u autu –znaš i sama šta bi dalje bilo.”„Šta se dogodilo?”„Uskočio sam u saab i naterao ga da vozi odatle.”„I onda?”„Izašao sam iz kola nekoliko uglova dalje i vratio se do grada.”„I to je sve?”„Da, to je sve. Imam njegovo ime”, odvratio je Jens.„Kako se zove?”„Laš Vinge.”„Kako izgleda?”„Sačekaj...”

Jens je izašao u hodnik, uzeo vozačku dozvolu Laša Vingea, stavioje na sto u predsoblju, fotografisao je bez blica i poslao joj.Ćutali su svako sa svoje strane veze. Slušao je njeno disanje, a

zatim je njen telefon zapištao.„To je on. Videla sam ga juče, stajao je među posmatračima dok je

auto goreo.”Odgovor ga je iznenadio.„Jesi li sigurna?”„Jesam. A vozio je i volvo one večeri kada je Ektor nestao. Videla

sam ga i još negde... Ne znam gde, možda u Jurgordenu. Je li tevideo?”„Ne, legao sam iza sedišta.”Jens je razmišljao.„Mora da je sam sredio auto.”„Zbog čega?”„Možda zbog toga što se osećao izigrano kada sam mu maznuo

stvari.”„Šta si mu uzeo?”„Telefon, novčanik i šaržer iz pištolja... i ključeve od kola. Sve što

mu je drago.”„Šta će sada biti, Jense?”Čuo je njenu uznemirenost.„Hoće li policija sada biti opasnija?”„Možda smo imali sreće.”„Kako to?”„Taj policajac Laš će ovo prećutati. Zadržaće sve za sebe, možda

zato što ga je sramota. Zato je i zapalio auto.”„Ili možda i neće biti tako”, odvratila je ona tiho. „Tvoj postupak će

možda sve pogoršati, naročito za Alberta. Jesi li razmišljao o tome?”„Jesam. Ali nasuprot tome sam stavio mogućnost da te Aron i Ektor

razotkriju. To bi bilo gore.”Čuo je kako joj koraci odjekuju po asfaltu. Nije znao šta da kaže.„Šta radiš danas?”, izletelo mu je. Pokajao se čim je izrekao te reči.„Idem na posao.”Pokušao je da smisli šta bi još rekao, ali mu nije pošlo za rukom.„Čujemo se, Sofi.”Prekinula je vezu.

19Sara je čekala u kafiću s druge strane ulice, sedeći tako da može

da nadgleda ulaz, kada je ugledala Laša kako izlazi. Pogledom ga jepratila kako se udaljava ulicom. Učinilo joj se da je nešto drugačije uvezi s njim, bio je nekako ukočen – delovao je bolesno.Sara je sačekala da nestane s vidika. Tada je ustala, izašla na

trotoar, brzo pogledala na obe strane i prešla ulicuSvedenborjsgatan. U liftu je skinula naočare za sunce i pogledala seu ogledalu. Masnica od njegovog udarca pokrivala joj je čitavo desnooko. Jedan deo podliva sada je poprimao zelenkastu boju. Izgledalaje jezivo.Sara je otključala vrata svojim ključem, ušla u stan, pod nogama joj

je ležala stara neotvorena pošta, stolica s naslaganim loncimastajala je usred predsoblja. Vazduh je bio ustajao i zagušljiv.Prešla je u radnu sobu, bila je zamračena i u neredu. Na podu je

ležao nenamešten dušek. Čaršav je živeo sopstvenim životom,ležeći na parketu. Bili su tu i umazani jastuk bez jastučnice i ćebebačeno pored dušeka. Tanjiri s bajatom hranom, čaše, upotrebljenipapirni ubrusi... Gospode bože.A sav taj rad? Svuda haos od papira i slika... i taj zid, potpuno

ižvrljan. Sara je duboko udahnula, privukla stolicu, sela i posmatralametež. Iznenada ju je obuzela tuga zbog toga što je čovek koga jetoliko volela sada izgubio tlo pod nogama. Zbog toga što je ovo sadanjegov život, propadanje. Ali tuga je bila kratkotrajna, želela je daoseti saosećanje, ali nije mogla. Umesto toga je osetila mržnju,mrzela ga je zbog onoga što joj je učinio. Sara je ugledala fotografijeneke žene koja se zove Sofi, videla je fotografije nekog muškarcakoji se očigledno zove Ektor. Još imena, još fotografija, Gunila,Andeš, Hase, Albert, Aron... I jedan čovek bez imena koji sedi naklupi kraj vode, izgleda da je na Strandvegenu. Sara je kružilapogledom po zidu, ne uspevajući ni o čemu da stvori jasnu sliku. Aonda, tu je i tekst! Svuda tekst, ispisan sitnim rukopisom tamo gde jebilo mesta, neki delovi su i precrtani – manijački precrtani. Bilo je idrugačijeg teksta, napisanog većim, debljim slovima, kao da je pisaou različitim duševnim raspoloženjima.

Uključila je njegov kompjuter. Znala je lozinku još od pre, kada suga delili. Pritisnula je enter. U iščekivanju da se kompjuter pokrene,počela je da otvara fioke radnog stola. Sve je bilo izmešano i lišenologike. U najnižoj je pronašla fasciklu na kojoj je neko nacrtao cvet.Otvorila ju je. Odštampane fotografije u A4 formatu. Čitava fasciklaje bila puna slika jedne iste žene. Okrenula se i pogledala zid... Sofi.Sara je nastavila da prelistava fascikle. Stotine fotografija Sofi urazličitim situacijama. Sofi vozi bicikl, Sofi u kuhinji, fotografija jenapravljena spolja. Sofi šeta, Sofi radi u vrtu. Sofi ulazi na neki velikiulaz, možda u bolnicu... Sofi vozi kola i... Sofi spava. Šta kog...Krupni plan njenog usnulog lica. Fotografija je morala biti slikanaizbliza, u njenoj spavaćoj sobi. Pa ovo je bolesno, ovo je opsesija...Nastavila je da pretražuje fioke, pronašla je dva para svilenih

gaćica od skuplje vrste koje nisu pripadale njoj. Vratila ih je namesto, pronašla svesku, otvorila je i listala. Pesme... Lašov nečitkirukopis. Loše pesme, naivan jezik:... letnja livada... žedan izvoranajdublje ljubavi... Tvoja lepa kosa koja toplotom obasjava zlo usvetu... Ti i ja, Sofi, zajedno protiv celog sveta...Sara je zurila sa osećajem gađenja. Kompjuter se pokrenuo. Na

desktopu se nalazio veliki broj foldera nazvanih po datumima.Otvorila je jedan od njih. Folder je bio pun audio fajlova. Kliknula jena prvi, i zvuk je potekao iz kompjuterskih zvučnika. Sara je slušala,u početku su se čuli samo ambijentalni zvuci, posle nekog vremenaje začula korake po parketu, otvaranje nekih vrata, vreme jeprolazilo, uključio se televizor, pa se iz daljine čuo ženski glas koji jojje bio poznat kako čita vesti. Ostavila je fajl da pušta zvuke bezsadržaja, a ona je ustala i pogledala lica na zidu.Znala je da je Gunila Lašova šefica, ali ko su ostali? Andeš i Hase

su mu možda kolege...Sve je kretalo od Sofi. Pratila je linije, čitala Lašove beleške... Slika

je počela da se ukazuje.Alberte, dođi da nešto pojedemo.Sara se preplašeno trgnula, glas je dopirao s kompjutera, bio je

jasan i kao da je govorio blizu nje. Sara je osluškivala, čula je kakoneko vadi tanjire iz ormana, je li to Sofi? Usledila je tišina, zatim sesnimak završio. Prišla je kompjuteru, odabrala drugi fajl i začulatelefonski razgovor, Sofi je razgovarala s nekim koga zna, smejala

se i postavljala kratka pitanja. Razgovor se sastojao od ogovaranja,zvučao je kao da Sofi s prijateljicom razgovara o nekom ko seobeznanio na nekoj zabavi. Sara je kliknula na drugi fajl. Sofi jepreslišavala nekog momka o Drugom svetskom ratu, a ovaj jesigurno odgovarao na sva pitanja osim na jedno o paktu Molotov-Ribentrop. Pogledala je fotografiju tinejdžera na zidu, to je Albert.Delovao je spokojno, veselo i zadovoljno. Kliknula je na još jedanfajl, čula se muzika s nekog uređaja. Novi fajl, dečak Albert je jeosendviče s drugom, bolestan humor i napadi smeha koji sesmenjuju. Potom još jedan fajl. Ponovo samo ambijentalni zvuci, paonda zvuk nečeg što je delovalo kao šamar. Razgovor izmeđudečaka i Sofi. Čula je reči silovanje, dokaz, gradska policija,saslušanje... Sara je usredsređeno slušala, pa pustila sve iz početka– i tako pet puta, isti fajl. Gospode bože...Kopirala je što je više mogla audio fajlova na USB. Izvadila je foto-

aparat iz džepa i fotografisala zid, slike, pesme...Kopirala je sve što je mogla pre nego što je krenula odatle.

*Ponovo je preuzeo svoj V70. Stajao je tamo gde ga je i ostavio

nedelju dana ranije, na nekom parkingu u Aspudenu.Lašu je auto proklizao kada je zakočio pred staračkim domom

Štetni novčić. Vozio je brže nego što je mislio, pa je bio prinuđen daiz sve snage nagazi kočnicu kada je shvatio da je pogrešno proceniobrzinu. Divljanje u centru grada? Skliznuo je preko asfalta i zaustaviovolvo tik pre nego što je udario u jedan parkiran automobil. Dvaklinca su prošla pored njega i pokazala mu podignut palac. Laš jepredugo oklevao. Njegov odgovor s podignutim palcem stigao biprekasno.Pronašao je neku medicinsku sestru u staračkom domu, predstavio

se i rekao da je došao po lične stvari svoje majke. Sestra je klimnulaglavom i rekla da će mu ona otključati. Sledio ju je, imala je velikuzadnjicu, nije mogao da odvoji pogled od nje. Otključala je Rosinusobu, i Laš je zakoračio unutra.„Kada budete gotovi, siđite do recepcije, treba da potpišete neke

papire.”Zatvorio je vrata za sobom, odmah prešao u Rosinu spavaću soba,

tamo otvorio fioku u kojoj je držala recepte i zgrabio sve. Brzo je

listao, ksanor, lirika, sobril, stesolid, ketogan.Laš je gurnuo recepte pod jaknu, prešao u kupatilo, i u ormariću sa

ogledalom pronašao depolan, neotvoren ritalin, još pomalo odsvačeg, halsion i fluskand u tablama bez kutije. Na najvišoj polici jeugledao neku bočicu, protegao se da je dohvati, pročitao etiketu,hibernal... Prepoznao je bočicu. Starija vrsta. Hibernal... Nekosećanje se na trenutak pojavilo i podjednako brzo nestalo. Sve jenagurao u džepove. Na srednjoj polici se iza čaše sa četkicom zazube nalazilo još nešto, još jedna stara bočica. Litijum – praviklasik...Začulo se kucanje na vratima. Laš je brzo sve doveo u red i iz

nekog nedokučivog razloga pustio vodu u toaletu.Ispred je stajao čovek s bradom u crnoj košulji. Beli četvorouglić na

okovratniku bleštao mu je pravo u lice.„Laš Vinge? Ja sam Johan Riden, sveštenik.”Laš je zurio u njega.„Smem li da uđem?”Laš je napravio mesta svešteniku Johanu, koji je imao ljubazan

osmeh na licu, i zatvorio vrata za njim.„Moje saučešće.”Prošlo je neko vreme pre nego što je Laš shvatio šta je čovek hteo

da kaže.„Hvala...”„Kako se osećate?Kako se osećam? Kako se osećam...Laš je jedino mogao da zaključi da ne oseća ništa, ali valjda ne

može tako da kaže. Pogledao je sveštenika u oči. Nešto je počelo daraste u Lašu, i ukazala se njegova strana u kojoj se uvek osećaosigurno: laž.Laš je uzdahnuo.„Pa, kako se čovek oseća kada ga napusti neko blizak... Prazno,

tužno... žalosno.”Johan je lagano klimnuo glavom kao da tačno zna šta Laš želi da

kaže. Laš je nastavio pognute glave.„Čudan je osećaj izgubiti majku.Johan je sve ubrzanije klimao, a Laš odmahnu glavom.„Ali... Ne znam”, izustio je tiho, zadovoljan svojom predstavom.

Laš se zagledao u lice sveštenika Johana koje je zračilo ljudskošću,dostojanstvom i poverenjem. Do đavola, koliko li je samo dugo tomorao da vežba u ogledalu?„Naravno, kako bismo uopšte mogli to da znamo, Laše?”Laš je delovao tužno.„Vaša majka je izabrala da sama okonča svoj život... Nema potrebe

da vi osećate krivicu zbog toga. Bila je bolesna, bila je umorna, došlaje do kraja životnog puta.”„Jadna mama...”, prošaputao je Laš.Potražio je Johanov pogled i video da mu sveštenik veruje.

Sveštenik je verovao Lašu... uostalom verovao je i u Boga.Laš je napustio Srećni novčić bez osvrtanja. Odvezao se do

najbliže apoteke i uzeo sve što je mogao da dobije na recepte,nadajući se da matora apotekarka u svom kompjuteru neće videti daje korisnica recepta mrtva. Nije to učinila. Samo napred, nova doza.

*Predstavio se kao Alfonse. Bio je mlad, možda mu je bilo dvadeset

pet godina, a osmehivao se samouvereno kao da smatra da je ovajživot neizmerno zabavna pojava.„Ja sam Ektor”, odvratio je Ektor dok se rukovao sa Alfonseom.Alfonse se osvrnuo po kancelariji i seo.„Knjige?”„Ja sam izdavač, posedujem izdavačku kuću.”Alfonse je ispustio neki tihi zvuk i osmehnuo se.„Izdavač...”, rekao je tiho za sebe.Ektor je posmatrao Alfonsea, razmišljajući kako može na njemu da

uoči izvesne porodične crte.„Učiš na strica.”Alfonse je teatralno pogledao Ektora, kao da ga je ova primedba

povredila.„Nadam se da ipak ne ličim.”Osmehnuli su se jedan drugom.„Kako je don Ignasio?”„Izvanredno. Upravo je kupio nov avion i srećan je kao dete.”„Drago mi je što to čujem. Pozdravi ga i prenesi mu moje čestitke.”Ektor se namestio u stolici.

„Da porazgovaramo o poslu kojim si došao, a zatim bih te radopozvao na večeru, ako nemaš neke druge planove.”„Hvala ti, Ektore, ali ne danas. Stokholm je pun mojih zemljaka s

kojima treba da se vidim.”„Koliko dugo ostaješ ovde?”„U ovom gradu živi jedna žena na koju sam strašno slab, pa ću

odsesti kod nje. Jutros sam shvatio da je toliko lepo probuditi setamo i doručkovati s njom da ću ostati nešto duže nego što samplanirao.”„Onda ćemo imati vremena za večeru.”„Najverovatnije. I sasvim sigurno ćemo se saglasiti oko posla kojim

dolazim.”Neko vreme su gledali jedan drugog. Ton u Alfonseovom glasu se

promenio.„Don Ignasio je zabrinut”, rekao je tiho. „Pita se zbog čega ste

prestali s porudžbinama. Verovali smo da će vaše skladište uParagvaju dosad biti ispražnjeno, ali već dugo nismo dobili nikakvuporuku od tebe ili tvog oca. Želeli bismo da se uverimo da je sve podkontrolom... Kao i šta se događa, i naravno da se uverimo da ste vidobro i da se niste uvalili u nevolje.”Ektor je uzeo tompus.„Imali smo problema s našom rutom.”Alfonse je čekao dok je Ektor uvlačio dim.„Preoteli su nam je.”„Ko?”„Nemci...”Alfonse je posmatrao Ektora.„Dobro, i?”Ektor je ispustio dim.„To je zamršena priča, upravo smo povratili kontrolu, ali neko vreme

nećemo koristiti tu putanju dok se stvari ne slegnu.”„Koliko dugo?”„Ne znam.”Alfonse je klimnuo glavom.„Don Ignasija će obradovati kada bude čuo da je s vama sve u

redu... ali ja sam se sada uverio da ste dobro, tako da... dozvoli dase izrazim ovako: don Ignasio smatra da postoji ugovor. Taj ugovor

podrazumeva da vas mi snabdevamo vitaminima i transportujemo ihdo Sijudad del Estea. To je posao koji stalno traje. Vi ste ga sada iznekog razloga zaustavili. Don Ignasio ne želi da ide toliko daleko dato nazove kršenjem ugovora, ali... Pa, razumeš me.”Ektor se protegao.„Ja to ne smatram ugovorom. Nismo se dogovorili ni o kakvim

rokovima... Dogovorili smo se o ceni. Don Ignasio je uvek dobijaosvoj novac od nas, zar ne?”„I na tome je zahvalan, veoma zahvalan.”„A mi smo zahvalni za lakoću s kojom sarađujemo s vama”, rekao

je Ektor.Alfonse je bio dobro odeven i pristojan. Izgledao je dobro, kao

Južnoamerikanac imao je gustu tamnu kosu i markantne crte lica,izraženu bradu, jagodice koje su mu davale neki privlačan oštarizgled. Žene su ga najverovatnije smatrale zgodnim. Odavao jeutisak smirenosti, uprkos svom gotovo neprekidnom osmehu. AliEktor je iza svega toga video ludilo. Umeo je na kilometar da uočiludilo u čoveku. Video je to čim je Alfonse kročio u prostoriju. Odmahje to video i u don Ignasiju Ramirezu kada ga je prvi put sreonekoliko decenija ranije. Sviđala mu se ta crta kod ljudi, s takvima jeosećao neku vrstu međusobne pripadnosti, srodstva. Ektor jezaključio da mu se Alfonse sviđa.„U tom slučaju imamo problem”, rekao je Alfonse.Ektor je slegnuo ramenima.„Ne znam je li to problem, smatrajte to samo zastojem.”„U našem jeziku ta reč ne postoji. Don Ignasio računa na vaš

novac, u zamenu za njegove usluge. Ako vi nameravate danapravite zastoj, kao što si rekao, to nema nikakve veze saugovorom koji već postoji.”„Ali dragi Alfonse, mi nemamo nikakav ugovor.”„Don Ignasio smatra da imamo, a kada on nešto smatra, onda tako

i jeste...”Ektor je razmišljao.„Mogu li nečim da te poslužim?”Alfonse je odmahnuo glavom.„Kakve to poteškoće imate, možemo li mi da vam pomognemo?

Ako vam ti Nemci prave probleme, mi vam možemo pomoći?”

Ektor je razmišljao o ponudi znajući da bi se kasnije ispostavilo dapomoć Kolumbijaca ima visoku cenu.„Ne, sami ćemo se snaći, u pitanju je sitniji problem.”„Ispričaj mi...”Ektor je povukao dim tompusa.„Iz nekog razloga koji nam nije poznat, oni su se umešali i preuzeli

celu stvar, podmićujući, a verovatno i preteći ljudima s naše linije.Potom smo mi intervenisali i vratili ono što je naše, ali je ispalo maloburno. Kapetan broda koji smo koristili sada želi da se primiri naneko vreme.”Alfonse je neko vreme u sebi razmišljao.„U tom slučaju postoje dve mogućnosti”, rekao je.Ektor je čekao.„Jedna je da se pobrinete da nam platite – dopunićemo vam

skladište u Paragvaju, a vi ćete ga pustiti na tržište pre nego štostigne naša nova pošiljka.”„A druga?”„Druga je da pozovemo vaše nemačke prijatelje. Izgleda da su

zainteresovaniji za posao nego vi.”Ektor i Alfonse su ispitivački posmatrali jedan drugog. Ektor je

uzdahnuo i osmehnuo se što je tako lako upao u zamku.„Nastavljamo kao i dosad”, rekao je Ektor. „Dopunite nam skladište,

ja ću poslati novac, samo mi dajte malo vremena.”Alfonse je napravio gest zahvalnosti.„Dakle, kako ćeš se družiti sa svojim zemljacima u Stokholmu? Da

ti dam neki predlog?”, upitao je Ektor.„Ne, već su rezervisali sto, idemo negde na večeru.”Pogledao je na sat.„Zatim ćemo plesati salsu u nekom klubu čijeg imena se ne sećam.

Hoćeš li da nam praviš društvo?”„Hvala, ali imam drugih obaveza.”„Dakle, napravićemo dogovor pre nego što krenem kući?”„Da, kad god ti bude odgovaralo.”Alfonse je nekoliko trenutaka zurio u Ektora.„Izgledaš mi kao dobar čovek, Ektore Gusmane.”„I ti meni, Alfonse Ramirezu.”

Alfonse je napustio Ektorovu kancelariju, sišao na ulicu i skrenuodesno. Hase Berjlund je sačekao da doterani Kolumbijac maloodmakne pre nego što je ustao, smotao novine koje je dotad čitao ikrenuo za njim.

*Gunili je telefon zazujao u džepu. Nije prepoznala broj na ekranu.„Da?”„Je li to Gunila Strandberj?”„A ko pita?”„Zovem se Sara Jonson i želela bih da se vidim s vama.”„Da li se poznajemo?”„Ne. Moj bivši radi za vas.”„Da?”„Laš Vinge.”Lampica se upalila. Sara Jonson... Gunila je znala da je ona

honorarna novinarka. Laš joj je na razgovoru za posao pričao o njoj.Gunila ju je tada proverila: Sara Jonson, honorarna novinarka uoblasti kulture koja retko išta objavljuje.„Da, naravno, nešto ste posebno hteli?”„Da.”„A to je?”„Želim da se vidimo i popričamo.”Gunila je pokušala da nešto pročita iz tona u glasu. Žena je bila

napeta i nervozna. Pokušavala je to da prikrije izražavajući seodlučno ali neodređeno.„Gde biste želeli da se vidimo, Saro?”„Možemo se videti na Jurgordenu, na mostu za Jurgorden.”„Aha? Kada?”„Za jedan sat.”„Toliko je hitno?”„Jeste.”„Onda smo se dogovorile.”Gunila se smešila kada je završila razgovor, ali taj osmeh joj je brzo

nestao šlica.Erik i Gunila su parkirali pred Gostionicom. Sara Jonson ih je

čekala ispred. Bila je u jeftinoj i ispranoj bluzi iz nekog masovnoglanca za prodaju odeće, s tamnim naočarima za sunce i u suknji do

kolena. Zaboravila je da obrije noge, a neočešljana kosa joj je bilaaljkavo skupljena u punđu.Sarina ruka je pri pozdravu bila hladna i vlažna. Uplašenost je

prosto izbijala iz nje – tamne naočare su je samo delimično štitile.„Dobro, Saro, hoćemo li da uđemo i sednemo?”, upitala je Gunila.„Ne. Htela bih da malo prošetamo.”„Naravno, vreme je lepo.”Krenuli su ka mostiću preko kanala.„Koliko već dugo ti i Laš živite zajedno?”„Više ne živimo zajedno.”„Žao mi je što to čujem.”Sara je bila odsutna. Gunila i Erik su to primetili, pogledi su im se

nakratko sreli.„Ne znam odakle da počnem”, rekla je kada su prešli pešački most.Gunila je ćutke čekala nastavak.„Laš se promenio.”„Kako to?”„Ne znam, to nije ni važno, ali na osnovu toga sam počela da tražim

odgovore.”Sara je i dalje bila nervozna.„On i dalje radi za vas, zar ne?”Gunila je klimnula glavom.„Onda znate da je mnogo bio odsutan, radio noću, spavao danju...

Izgubili smo kontakt.”„Ako želite, mogu da promenim njegov raspored...”Sara je odmahnula glavom.„Ne radi se o tome, kao što sam rekla, mi više ne živimo zajedno...”U glasu joj se osećalo da je povređena.„A zbog čega, ako smem da pitam?”Sara se okrenula ka Gunili, zastala i skinula naočare za sunce.

Gunila joj je videla oko.„Šta se dogodilo?”„Šta mislite?”Gunila je posmatrala podliveno oko.„Laš?”Sara nije ništa odgovorila, samo je vratila naočare i nastavila da

hoda.

„Počela sam da pretražujem njegove stvari, njegove privatne stvari.Pokušala sam da pronađem razlog za njegovu promenu.”Gunila je slušala.„Što sam više tražila, to sam više shvatala da se bavio nečim što

je... kako da kažem, izlazilo iz okvira njegovih stvarnih zadataka.”„Kako to mislite?”„Mislim da imam sliku onoga što se događa.”„Aha, a šta se to događa?”Sara je hodala pognute glave, a onda je podigla pogled.„Ja sam novinarka.”„Da, znam to.”„Meni je kao novinarki dužnost da prijavljujem zloupotrebu vlasti.”Gunila je podigla obrvu.„Joj, to zvuči baš plemenito.”Sara je prešla na stvar.„Znam šta radite... Prisluškujete, pretite i progonite.”„Sada mi nije najjasnije na šta mislite”, rekla je Gunila.„Mislim na Sofi, mislim na Ektora.”Sara nije imala pojma kako stvari zaista stoje. Imala je samo imena,

samo mutne informacije koje je prikupila preslušavanjem fajlova skompjutera. Znala je da se odvijalo nekakvo prisluškivanje, a imalaje i nešto malo informacija o Gunilim ranijim istragama koje jepronašla u policijskom registru – i to je sve što joj je bilo poznato. Alito nije nameravala da kaže Gunili. Ovo je bila njena ekskluzivnareportaža, ovo će je izbaviti iz dosade kulturne rubrike i doneti jojnešto bolje. Postaće novinar istraživač, poštenjačina koja građanimaotkriva zloupotrebu vlasti. To joj je više ležalo, to je bila ona, SaraJonson.Gunila je uspela da sakrije svoje iznenađenje.„Mogu vam reći da mi istražujemo mnoštvo različitih slučajeva,

među kojima u ovoj fazi istrage neka nose obeležje stroge tajnosti, irazotkrivanje takve istrage predstavlja krivično delo. Ako želiteinformacije, dobićete ih, ali kasnije, i ne u onoj meri koja bi mogla daugrozi naše istrage i saradnike koji rade na njima.”Sara je izvukla svoju sledeću kartu.„Albert... Prisluškivanja, gradska policija... Silovanje. Pa on ima

samo petnaest godina!”

Gunila je zurila u nju. Sara je očitavala svaku reakciju s njenog lica.Da li je pogodila u centar? Možda...„Šta ste rekli?”„Čuli ste šta sam rekla.”Erik je pokušao da spase situaciju.„Mi vodimo istragu. Radimo u tajnosti. Ova istraga sadrži osetljive

delove. Morate da ono što ste videli ili čuli zadržite za sebe dok vamne damo znak da to objavite”, rekao je.Sara je ostala smirena. Osetila je da je pogodila bolnu tačku, i

tražila je odgovor u Gunilinim očima.„Ozvučavanje kuće, nezakonito prisluškivanje, Sofi... Šta vi uopšte

radite?”Gunila je zurila u Saru, u njenom izgledu je odjednom bilo nečeg

žalosnog.„Molim?”Sarina nervoza se umirila, izvadila je svoj najjači adut.„Da li vam ime Patrisija Nordstrem nešto znači?”Gunila je pokušala da zadrži ravnodušan izraz lica, ali osmeh joj je

ispao lišen veselosti, krut i neprirodan.„Patrisija Nordstrem je nestala pre pet godina”, nastavila je Sara.

„Nestala je dok ste vi radili s njom. U materijalu nema ničeg štoukazuje na to da je njen nestanak imao veze s Kraljem kasačkihtrka, ona je nestala dok ste vi radili s njom. Da li isto važi i za Sofi?Hoće li i ona nestati?”Sara je bacila sve karte na sto. U stvari nije imala pojma o onome

što priča, znala je jedino da u svemu tome postoji nešto trulo,shvatila je to istog trenutka kada je Laš počeo da radi na tomslučaju. Od pozornika je za jedan dan prešao u Kriminalističkupoliciju, što je neobično. Iz Laša se pretvorio u nekog drugog, što jetakođe neobično...Gunilin pogled kao da je bio prikovan za Saru. Ona se zatim

okrenula i otišla odatle. Čak je i Erik bio iznenađen, i mogao je samoda krene za njom.Gunila je bila melanholična kada su izašli s parkinga i krenuli nazad

ka centru grada.„Ta glupava, glupava devojka”, rekla je za sebe.Erik je ćutke sedeo za volanom.

„Zbog čega sada?”, nastavila je.Erik je znao da ne očekuje nikakav odgovor od njega.„Zar ne shvata?”Gunila je zurila ispred sebe.„Znači opet ista priča?”, nastavila je.Prošli su toranj Kaknes.„Kako je samo uspela da sazna sve to?”Gunila je uzdahnula i utonula u misli.„Do đavola”, prošaputala je za sebe.„A Patrisija Nordstrem? Kako je saznala za nju?”, upitao je Erik.Gunila je spustila štitnik od sunca.„To se može pročitati kod policije. Tamo i dalje ima nekih sitnica

koje nisam uspela da uklonim. Ne znam kako ih je dobila, možda ihje jednostavno zatražila. Ali to nije važno. Shvatila je nešto što nijesmela da shvati.”„Je li joj Laš pomogao?”„Ne znam, ne verujem... Video si šta joj je uradio.”Gunila je neko vreme razmišljala.„Šta je rekla pre nego što je pomenula Patrisiju?”„Prisluškivanje...”„Pre toga?”„Albert...”„Otkud može da zna za Alberta?”, upitala je.Erik nije imao odgovor.Gunila je uzdahnula i podigla štitnik protiv sunca.„Sačekaćemo s Lašom. Držaćemo ga na odstojanju... kao i obično.

Ali Sara...”Erik je ušao na Strandvegen.„Možda je vreme da Hans prođe vatreno krštenje.”Erik je nešto potvrdno promrmljao.„Do đavola”, ponovo je prošaputala za sebe.

*Ralf Hanke je bio loše volje. Kao i uvek kada bi se to dogodilo,

istrajno bi ćutao. Ljudi u njegovoj blizini to su doživljavali kaoelektricitet u vodu pod visokim naponom. Svi su ga se klonili.Posmatrao je centar Minhena kroz panoramski prozor na sedmom

spratu. Vreme je bilo tmurno. Donji delovi sivih oblaka bili su gotovo

u njegovoj visini. Da je nekoliko spratova više, ne bi video ni prstpred okom – što uostalom možda i ne bi bilo loše. Često je sedeo iposmatrao ovaj isti prizor kada ne bi uspeo da dovede misli u red.Retko je išta primećivao u tom posmatranju, jednostavno je boljerazmišljao kada je ostatak sveta nešto niže od njega. Danas je bio udžemperu. To se retko događalo, ali kada bi se dogodilo, uživao bi utome. Možda zbog toga što je izbegao da nosi odelo, što se osećaokao da ima slobodan dan. Ali džemper je na njega uticao i nekakodrugačije. U Ralfu je stvarao posebno rasploženje. Misli su mupostajale jasnije, um hladniji, ljući, baš kao danas. A jasna hladnamisao u ljutitom raspoloženju olakšavala je donošenje odluka uživotu.Interfon je zakrčao.„Gospodine Hanke?”Miran glas njegove sekretarice ispunio je prostoriju.„Da, frau Vagner?”„Gospodin Genc je ovde.”Vrata kancelarije su se otvorila, Roland Genc je ušao unutra, došao

do fotelje i izvadio nekoliko papira iz torbe. Nisu se pozdravili. Niti suto ikada radili. Ne iz neučtivosti, samo zbog prećutnog sporazuma dasu takvi kada rade – nema pozdravljanja.Ralf je i dalje stajao kraj prozora. Tmurno vreme u kombinaciji sa

svim onim problemima navelo ga je da poželi čašicu. Pogledao jegrad.„Jesi li za piće?”Roland je podigao pogled s papira, iznenađen pitanjem.„Kada smo prestali da pijemo preko dana?”, upitao je Ralf.Roland se zamislio.„Negde devedesetih... Baš kada su nestale i kravate, čini mi se.”Ralf je krenuo ka svom radnom stolu.„Dve dobre stvari”, uzdahnuo je.Seo je.„Dakle?”„Naravno, zašto da ne?”Ralf je pritisnuo dugme interfona.„Frau Vagner, dva singl malt viskija bez leda.”„Da, gospodine Hanke.”

Ralf je zauzeo položaj koji je izražavao strpljenje, ukrstivši prste.Roland je prelistavao svoje papire.„Plaćeno nam je za tri galerije u Velikoj Britaniji... I dalje imamo

poteškoća s Hamburgom i izgradnjom mosta... U pitanju jehidraulika, to zahteva vreme. Dobićemo ugovor sa Amerikancima, alii tu moramo biti strpljivi, jer svi žele da učestvuju.”Ralf jedva da je slušao, vrteo se na stolici i ponovo se zagledao

kroz prozor. Roland je mleo u pozadini. Posle nekoliko minuta Ralfga je prekinuo.„To može i da sačeka... Šta se događa u Švedskoj?”Roland je podigao pogled s papira.„U Švedskoj? Ništa novo...”„A šta se poslednje dogodilo?”Roland je prebirao po mislima.„Mihailov drugar leži u bolnici.”„Hoće li propevati?”Roland je odmahnuo glavom.„Neće.”„Kako znaš?”„Mihail tako kaže.”„Nismo ništa čuli od njih.”Roland nije ništa odgovorio.„A posrednik, onaj sa oružjem?”Roland se premestio u stolici.„Smem li da kažem svoje mišljenje, Ralfe?”Ralf je pogledom obuhvatio grad.„Izvoli.”„Zbog čega sada ne ostavimo celu tu priču na miru? Ometa nam

ostale poslove i predstavlja momenat rizika koji raste sa svakimnovim danom... A kao projekat beznačajno je sitan... Daj da toostavimo i usredsredimo se na ono što je važno.”Ralf je okrenuo stolicu ka Rolandu.„Kako se zove onaj čovek koga smo kupili?”Roland se pitao je li Ralf čuo ijednu reč od onoga što mu je upravo

ispričao.„Karlos, Karlos Fuentes.”„Ko je on?”

„Neki manje bitan lik koji poseduje nekoliko restorana. Neka vrstaparavana za Ektora, ne znam tačno kako.”„Hajde da ga još malo upotrebimo.”„Mislim da je već potrošen.”„Kako to?”„On je namamio Ektora u restoran kako bi ga uhvatili Mihail i onaj

drugi. Sigurno nisu toliko glupi da poveruju kako je to bilaslučajnost.”„Je li mrtav?”Roland je slegnuo ramenima.„Možda...”Na vratima se začulo lako kucanje. Frau Vagner je ušla s

poslužavnikom i dve čaše za viski s debelim dnom. Poslužila ih je, azatim izašla.Nisu odmah ispili, samo su mirisali čaše. Ralf je prvi gucnuo, a

Roland ga je sledio. Progutali su i zadržali ukus u ustima. Viski je utome bio najbolji – ostavljao je za sobom ukus i utisak koji je stvaraolažna sećanja i dramatično lepa osećanja o nečemu što je izvandomašaja svih ljudi. Možda se upravo zato jedan tip romantikanapijao tim pićem.Spustili su čaše.„Imamo li nekog u Španiji?”, upitao je Ralf.„Kako to misliš?”„Da li imamo u Španiji nekog kao što je Mihail?”Roland je odmahnuo glavom.„Ne.”„Pobrini se da to središ. Želim da tamo imamo nekog ko će nam

stalno stajati na raspolaganju i koga možemo da ubacimo u igru kadgod poželimo.”„Na koji način?”„Na onaj nasilni. Najbolje bi bilo da ih imamo dva-tri komada.”„Ne slažem se”, odvratio je Genc tiho.Ralf nije odgovorio na to. Čuo se samo udaljeni šum centra grada

pod njima.„A žena? Šta znamo o njoj?”„Ništa... To je samo neka žena, hoćeš li da se podrobnije obavestim

o njoj?”

Ralf je razmislio i prineo čašu ustima.„Da, uradi to.”

20Jedan beli božur se upravo rascvetao. Bio je nestvarno lep, krupan

i širok, simetričan i čaroban. Tomi Janson ga je posmatrao. Sedeo jezavaljen u jednoj od Gunilinih drvenih stolica obojenih u belo. Sto jebio postavljen u paviljonu, malom izdvojenom delu vrta u kom jemirisalo na starinske ruže i pavit.Tomi Janson je bio šef odeljenja obaveštajne službe u okviru

Državne kriminalističke uprave, onog odeljenja u kom je Gunilaradila poslednjih četrnaest godina. Formalno gledano, bio joj je šef,stari prekaljeni policajac koji je vozio amerikance i nosio 357-icu ufutroli. U životu je bio poput deteta, ali je u poslu bio profesionalac.Veoma ga je uvažavala kao šefa, ali i kao prijatelja i kolegu.Gunila je iznela poslužavnik s tek ispečenim krofnama s cimetom.

Tomi je sačekao da i ona sedne nasuprot njemu.„Čuo sam da te zovu keva.”Gunila se osmehnula.„Ko to kaže?”„Tvoj brat. Pozvao sam ga dok sam se vozio ovamo da se malo

obavestim kako vam ide.”Promeškoljila se na stolici.„Zbog čega si ga zvao?”„Zato što sam tako hteo.”Gunila je sipala Tomiju u šolju engleski čaj. Malo je srknuo pre nego

što je ponovo uzeo reč.„Već je prošlo neko vreme. Ljudi postavljaju pitanja.”„Je l’ tako?”, odvratila je Gunila.„Tužilac očekuje materijal od tebe.”„Tomi, ti znaš kako ja radim, znaš da ne želim da predam dalje

nešto što ne drži vodu u potpunosti, i što će neki stresirani tužilacpogrešno shvatiti i upotrebiti, i od čega na kraju neće ispasti ništa.”„Naravno, ali neki ljudi su mi za vratom. Ne mogu stalno da te

pokrivam.”Ptice su cvrkutale u krošnjama drveća, u celom kraju je bilo mirno.

Začkiljila je ka njemu.„Da me pokrivaš?”„Znaš šta hoću da kažem.”

„Ne, ne znam.”Tomi ju je ispitivački posmatrao.„Ne raspituje se samo tužilac”, nastavio je. „Ali ona naglas iznosi

svoje teorije. Zbog toga se neki ljudi osećaju nesigurno.”„Berit Stol?”Tomi je klimnuo glavom.„Šta kaže?”„Želiš da znaš?”Gunila ništa nije odgovorila. Tomi je pokušao da nađe udobniji

položaj u drvenoj stolici.„Kaže da ne razume zbog čega ti toliko dajemo odrešene ruke.”„A šta ti kažeš na to, Tomi?”„Kažem ono što uvek govorim, da si ti jedna od najboljih koje

imam.”„A ona na to?”Tomi je otpio gutljaj čaja i premestio težinu tela na bok.„Da ne postoji ništa što pokazuje da je zaista tako.”„Da je šta tako?”„Pregledala je sve tvoje slučajeve iz poslednjih petnaest godina i

rekla da je udeo tvojih istraga koje su dovele do osuđujućih presudadaleko ispod proseka.”Gunila je uzdahnula.„I ja pokušavam da kažem upravo to. Još nešto?”„To je sve.”„Ne, nije sve...”Gunila je nastavila da gleda Tomija u oči. Spustio je pogled.„Kaže i da je pravi razlog za to što radiš kako radiš, sa sopstvenom

grupom, bez uvida sa strane, u privatnim objektima i tako dalje, utome što je za tebe to način da izgradiš nešto čime ćeš moći dašefuješ kada se policija kroz nekoliko godina bude reorganizovala.”„Aha? I?”Tomi je slegnuo ramenima.„To ona kaže.”„Da sam ambiciozna?”Tomi je uzdahnuo.„Niko ne obraća pažnju na to... zasada. Ali ako nastavi da bude

toliko glasna, neko će se unervoziti i početi da postavlja pitanja.”

Tomi je nastavio prigušenim glasom.„Gunila, ako pipaš u mraku, ako nemaš onoliko koliko bi volela da

imaš, onda hoću da mi tako i kažeš. Već sam te štitio, a to ću iubuduće raditi... Ali ako primetim da nisi otvorena i iskrena samnom...”„Ne brini se”, rekla je tiho.Počešao se po uvu ručnim zglobom.„Ne brinem se...”Sada se ona nasmejala.„Naravno da se brineš.”Nije ništa odgovorio.„Tomi, drži se dogovora koji smo napravili na početku...”„Kakav je to dogovor bio?”„Da ne moram da podnosim izveštaje”, odvratila je Gunila.„Ko je rekao da sam došao ovamo po izveštaj?”„Zašto bi inače došao ovamo? Radi krofni?”„Da, radi krofni.”Nijedno od njih se nije osmehnulo.Tomi je razmatrao ono što je rečeno. Onda je nastavio da razmišlja,

ona je slična njemu, njih dvoje misle i donose zaključke na isti način.Nisu nikada razgovarali o tome, a bilo je mnogo toga o čemu nisu niimali potrebe da razgovaraju. Znali su da u suštini na isti načinshvataju stvari.Tomi je prekinuo zatišje.„Hoću da znam dokle si stigla, i kada računaš da ćemo se približiti

zadovoljavajućim dokazima za tvoje istrage... Takođe hoću da znamje li ti nešto potrebno.”Lice joj je odjednom dobilo neki hladan izraz.„Ma idi do đavola”, rekla je.Pravio se da ne shvata.„Molim?”„Znam šta pokušavaš, ali nećeš uspeti.”„O čemu pričaš, Gunila?”„Ako misliš da sada možeš da prikupiš informacije kako bi nekom

drugom dao da nastavi ovo, onda si se prevario.”Tomi je zavrteo glavom.„Nisam došao ovamo da bih te otpustio.”

„Nisam to ni rekla. Ali znam šta nastojiš da postigneš.”„Šta to nastojim na postignem?”„Hoćeš da se ogradiš od svega, da prikupiš informacije, a ako se

ispostavi da ne ide onako kako bi želeo, zamenićeš me. Videla samkako to radiš i ranije.”Tomi je počeo da se nervira.„Prestani s tom igrom.”„Ti prestani, Tomi. Ja mislim ono što kažem, i neću se predomisliti.

Mi imamo dogovor. Niko nema pravo da to menja... a najmanje BeritStol.”„Ma za nju ne moraš da brineš”, rekao je Tomi.Gunila je odahnula.„Hvala ti...”Zavrteo je glavom.„Ne, nije potrebno da mi zahvaljuješ. Izgleda da si pogrešno

shvatila naš dogovor.”Iz jednog dvorišta nešto dalje začuo se dečji smeh.„Kako to misliš?”„On se prevashodno odnosi na mene i ostale šefove.”Gunila ništa nije odgovorila. Pomno ju je posmatrao.„U govnima si”, rekao je.Nabrala je nos.„Koristiš neke nove izraze?”„Pa zar nisi?”Odmahnula je glavom.„Ne, nisam”, tiho je odgovorila.Svih ovih godina imali su stotinu ovakvih razgovora, a poenta je u

svima bila otprilike ista – Tomi je želeo kontrolu, a ona nije želela damu je prepusti.„Kako je Monika?”, upitala je Gunila. Glas joj je sada bio mekši.Tomi je pogledom kružio po dvorištu.„Dobro je, još nema nikakvih jasnih znakova.”„Šta kažu lekari?”Sada ju je pogledao u oči.„Kažu da ne znaju. Ali ipak znaju, tako nešto.”„I šta to treba da znači?”Tomi je počeo da govori prigušenije.

„Da je bolest tu, da je ALS7 neizlečiv, i da će Monika u nekomtrenutku, prilično uskoro, početi da pokazuje prve simptome.”Gunila je primetila njegovu tugu. Pogledao je u šolju sa čajem.„Znaš šta je najgore od svega?”, upitao je tiho.Gunila je odmahnula glavom.„Ja se bojim više nego ona.”Zatim je ponovo zavladala tišina. Preostalo je samo zujanje

insekata, šum vetra u krošnjama, pesma ptica.Tomi je ispio čaj, spustio šolju na sto i ustao. Ponovo je postao šef.„Podržaću te, Gunila. Ali gledaj da zatražiš pomoć ako ti je

potrebna.”Tomi je izašao iz paviljona i udaljio se prema kapiji.Posmatrala ga je s leđa. Bumbar je zujao iza nje.

*Bilo je pola tri noću. Laš je pomoću kalauza otvorio vrata terase; to

mu je sada već lako polazilo za rukom. Izuo je cipele, napravio dvakoraka po dnevnoj sobi u čarapama. Svi su mirno spavali. Učinio jeono zbog čega je i došao: prišao je stojećoj lampi kraj sofe i pažljivoje posmatrao izbliza. Pronašao je majušni mikrofon koji je Andešpostavio i oprezno ga skinuo palcem i kažiprstom. Smestio ga je uplastičnu kesicu i strpao je u džep, pa se vratio do vrata od terase.Jedna misao mu je pala na pamet i navela ga da zastane. Misaonisu oblikovale reči, već pre osećanja, koja kao da su mu govorila:pa ona leži tamo gore... jebiga.Laš je prišao stepenicama koje kao da su ga privukle sebi. Popeo

se šunjajući se, tiho i oprezno.Vrata njene sobe bila su odškrinuta. Laš je prislonio uvo na otvor i

osluškivao. Iznutra se čulo tiho, meko disanje. Polako je otvoriovrata, sve se odvijalo bez ikakvog zvuka. Jedan oprezan korak, i većje stajao u sobi, na itisonu.Tamo je ležala ona, skoro na isti način kao i prethodnog puta, na

leđima, s kosom rasutom po jastuku, na samo nekoliko koraka odnjega. Nastupilo je dvoumljenje. Šta on radi ovde...? Hteo je da seokrene i ode... Ali... Zurio je u nju, video lepotu, osetio kako u njemuraste čežnja, i dvoumljenje je nestalo. Laš je poželeo da se uvučekraj nje, da joj ispriča kako se oseća loše. Možda bi želela da gauteši. Jedan zvuk ga je probudio iz maštarija. Čuo je tihi šum i lepet.

Zvuk je dolazio iza zavese. Noćni leptir. Krila su mu udarala uprozorsko staklo u komplikovanoj čežnji da izađe odatle i stigne doslabog sjaja ulične svetiljke.Lašu je puls bio miran, kao i disanje... Oprezno se spustio na

kolena i na sve četiri joj se približio. Pažljivo, pažljivo, uskoro ćeosetiti njen miris. Dobio je erekciju i palo mu je na pamet da jojrukom pokrije usta... da legne preko nje, da... Ne, neće tako. Laš jeprekorio samog sebe. Ali mogao bi da... Ne, ne bi mogao... ili ipak?Borio se protiv ideje, ali je kao i uvek impuls i ovoga puta nadjačaoLaša Vingea.I dalje klečeći, otkopčao je dugme pantalona, otvorio šlic i gurnuo

unutra levicu. Nije želeo to da učini, ali jednostavno nije mogao daodoli. Laš je sklopio oči i u svojoj mašti ležao s njom. Ona je uzdisalanjegovo ime, molila za još, milovala ga po leđima, govorila mu da gavoli. Krila noćnog leptira udarala su o prozor. Laš je ljubio vazduhdok je svršavao u pantalone. Usledio je osećaj potpune praznine.Oprezno je sišao stepenicama, šunjajući se prošao kroz dnevnu

sobu i napustio kuću istim putem kojim je i došao.*

Nisu imali snage ni da pogledaju jedan drugog. Andeš je oborioglavu, a Hase je zvučno uzdisao pri svakom drugom udisaju. Sedelisu u Andešovoj hondi koja je bila parkirana u Ulici Badstugatan.Hase je prekinuo tišinu.„Jesi li ovo radio pre?”Andeš je zurio u noć, a zatim klimnuo glavom.„Kakav je osećaj?”Andeš nije želeo da govori o tome.Potražio je nešto u džepu. Pružio je Berjlundu bele pilule na dlanu.„Šta je to?”„Pomažu. Uzmi dve.”„Nikada ne uzimam pilule.”„Jesi li lud?”Hase nije razumeo.„Šta?”„Uzmi!”Andeš je viknuo ove reči, uzdahnuo, naslonio se na vrata i nastavio

da zuri u noć. Hase je uzeo pilule i progutao ih.

Vreme je sporo prolazilo. Curilo je kroz debele, teške zidove, kaoda je i samo vreme želelo da se muče. Kao da je vreme želelo da impruži mogućnosti izbora. Andeš je mrzeo to osećanje. Nemirno jepogledao na sat. Pet minuta pre dogovorenog vremena otvorio jevrata auta.„Idemo.”Napustili su automobil, došli do ulaza, ušli ukucavši šifru i popeli se

kamenim stepenicama.Na vratima je pisalo prezime Dal. Na papirnoj ceduljici pričvršćenoj

ispod pomoću lepljive trake stajalo je S. Jonson.Osluškivali su bilo kakav zvuk. Andeš je počeo kalauzom da otvara

bravu. Nije drhtao ni oklevao, tablete su delovale. Brava se otvorila.Bili su potpuno nečujni i osluškivali su svaki šum koji ne pripada tu.Andeš je spustio ruku na bravu, i pažljivo je pritiskao sve dok se

vrata nisu sama odškrinula, zatim je sačekao neko vreme i onda ihotvorio taman toliko da obojica mogu da uđu.Andeš i Hase su stajali potpuno nepomično u predsoblju. S desne

strane se nalazila omalena i uzana kuhinja, sa stolom na rasklapanjekod prozora, dve stolice na rasklapanje, i ne baš mnogo prostora začuvanje hrane. Stan je bio jednosoban, i to od manjih. Andeš jezakoračio unutra. Televizor, sofa, sto pred njom, jedna slika, jednastojeća lampa... Krevet iza draperije. Tu je ležala ona, disanje joj seslabo čulo.Skinuli su cipele i nečujno se ušunjali u sobu. Andeš se sagnuo i

otvorio fasciklu u nepromočivom povezu. Unutra je bio špric umotanu meku tkaninu. Pažljivo ga je uzeo i odvrnuo plastičnu kapicu kojaštiti iglu.Hase je bio u pozadini. Nije više onoliko teško disao, i kod njega su

tablete učinile svoje. Andeš je ustao. Pogledao je Hasea u oči,krećemo. Pošli su nečujno ka krevetu.Sara je spavala na stomaku, iz nepca su joj dopirali slabi zvuci

hrkanja. Hase je otišao do uzglavlja kreveta, pažljivo pomeriodraperiju, zavukao se iza nje i stao iznad gornjeg dela njenog tela,spreman da je zgrabi ako se probudi. Andeš je nečujno stao upodnožje kreveta. Moraće da podigne pokrivač, prvo je opreznoprobao i podigao ga za centimetar ili dva. Nije se pomerala. Andeš jepodigao još nekoliko centimetara, Sara je čvrsto spavala. Još nije

ugledao stopala, pa je podigao još malo, a Sara se refleksno ritnulau snu. Andeš je poskočio. Jedno stopalo se protrljalo o drugo, neštoje promrmljala upozoravajućim tonom, kao da nekog tera od sebe.Potom je ponovo zavladala tišina. Andeš i Hase su se zgledali.Andeš je udahnuo, usredsredio se, pravilno smestio špric u desnuruku, držeći kažiprst i srednjak na plastičnim krilcima, a palac napumpi. Sara je jedno stopalo isturila izvan pokrivača. Andeš jeklimnuo glavom Haseu da bude spreman. Hase je stao raširenihnogu i ruku podignutih u vazduh.Andeš je posmatrao špric. Tečnost je bila prozirna, neprijatno

prozirna. Čekao je, kao da okleva, kao da se pita šta to radi. Andešje spustio tanku iglu šprica na Sarin desni taban i gurnuo je jedancentimetar duboko. Reagovala je na bol, Andeš je zgrabio njenostopalo i čvrsto ga držao, dok se Hase istovremeno svom težinomnavalio na nju držeći joj ruke. Vrištala je u dušek dok joj je Andešubrizgavao tečnost u krvotok. Otimala se i tresla, Andešu je stopaloizletelo iz ruke, i dalje sa zabodenim špricem. Instinktivno se ritala saobe noge. Igla se polomila i špric je odleteo. Hase je svom snagompokušavao da je drži.Prošlo je nekoliko dugih sekundi pre nego što joj je droga stigla do

srca i uzrokovala srčani zastoj. Sara je prestala da vrišti i da se rita.Zavladala je tišina dublja nego što je ijedan od njih očekivao.Muškarci su zurili u ženu koja je ležala na stomaku u krevetu, a

zatim su nakratko pogledali jedan drugog. Hase ju je pustio iuzmakao jedan korak od nje.„Jebem ti”, prošaputao je. „Sad je potpuno mlitava!”Uzmakao je još jedan korak.„Potpuno mlitava...”, rekao je ne skidajući oči sa Sare.„Je li mrtva?”Andeš je ustao i pogledao Saru. Ležala je u skoro istom položaju

kao i kada su ušli. Glava joj je počivala na jastuku, kosa bila pomalorazbarušena, lice okrenuto udesno. Zurila je u draperiju.„Da... mrtva je.”Nastavili su tako da stoje, nepomično, bez nekog naročitog razloga,

samo zbog osećaja da ne žele da odu odatle, da umesto toga želeda zaustave vreme i premotaju ga unazad i ponište sve što su učinili.

Posmatrali su svoje izopačeno delo. Hase je glasno gutao pljuvačku,a Andeš se pribrao.„Pronađi špric, tu je negde.”Hase u prvi mah nije razumeo, samo je upitno pogledao Andeša.„Špric, pronađi špric!”Hase se bacio na traženje. Andeš je ponovo seo kraj Sarinih nogu s

minijaturnom džepnom lampom u ustima. Skinuo je rukavicu ipažljivo šakom prelazio po tabanu. Pronašao je prelomljenu iglicu iizvukao je palcem i kažiprstom, kao što se leti trn vadi detetu iznoge.Hase je pronašao špric nešto dalje. Obišli su jedan krug po stanu,

pažljivo pretražujući fioke i ormariće. Andeš je pronašao Sarin foto-aparat skriven u kovčežiću za nakit, a pronašao je i beleške idnevnik, pa sve gurnuo pod jaknu.Počistili su za sobom, napustili stan i kolima se odvezli u

stokholmsku noć. Andeš je prislonio slušalicu na uvo.„Gotovo je”, rekao je.Gunila je govorila prigušeno, možda iz poštovanja, a možda zato

što se tek probudila.„Znaš da ovo radimo radi višeg cilja. Mnogo višeg nego što ti se to

čini sada.”Andeš nije ništa odgovorio.„Kako se osećaš? ”Zaista je zvučala kao keva. Ne kao njegova keva, već nečija tuđa

keva.„Kao i prošli put.”„I to je urađeno radi višeg cilja. A ti ciljevi su povezani, to valjda

shvataš. Ovo je bilo neophodno, jer je sve na kocki.”Andeš je ćutao.„Bilo je ili ona ili mi, Andeše. Saznala je za Patrisiju Nordstrem.”Trgnuo se.„Šta?”„Da.”„Otkud to?”„Ne znam, ali verovatno je iskopala nešto iz registra.”„A Laš? Šta on zna?”„Nemam pojma. Možda više nego što mislimo.”

„Je li i on opasan?”„Šta ti misliš?”„Prema instinktu, ne... Ali ko zna.”„Da, ko zna...”Čuo je kako je uzdahnula.„Kako je Hans podneo sve to?”, upitala je.Andeš je pogledao Hasea, koji je oborene glave i praznog izraza na

licu vozio auto kroz noć.„Čini mi se, okej.”„Dobro”, rekla je tiho.Vozili su se okolo po gradu, disali, blenuli... Nijedan od njih nije hteo

da ide kući. Hase je bio natmuren. Andeš je to uočio, pa ga jenekoliko puta potapšao po ramenu.„Proći će.”„A kad?”, promrmljao je Hase.„Za nekoliko dana”, slagao je.Hase je vozio kroz gradsku noć.„Možeš li sada da mi ispričaš celu priču?”, rekao je Hase.„Šta želiš da znaš?”„Sve”, odvratio je šapatom.„Kao na primer šta?”„Počni time zbog čega ste ubili onu plavušu, curu Kralja kasačkih

trka. Jer, očigledno ste to uradili?” Glas mu je bio tih, gotovo ješaputao.Andeš je primetio da sam desnom nogom pravi nervozne pokrete.

Umirio ju je.„Nismo imali izbora. Videla je kako je jedan od naših momaka

sredio jednog od Kraljevih momaka.”„Zbog čega ste ga sredili?”, upitao je Hase.Andeš je obrisao oči.„Bio je to potpuni jebeni haos... Jedva se i sećam čega je sve tu

bilo.”Andeš je gledao kroz prozor. Kuće pored kojih su prolazili

odjednom su mu izgledale preteći.„Taj momak je bio blizak Zdenku, i prvo smo ciljali na njega. Hteli

smo da ga preobratimo u cinkaroša, ali je igrao dvostruku igru.Opasno nas je zajebao. Imao sam u njega puno poverenje, kao i

Gunila i Erik... Ali on je bio lojalan svom gazdi. Sve smo pogrešnoprocenili. Kada smo shvatili, sve je već bilo na ivici propasti, samošto nismo ispustili celo to sranje iz ruku. I tako smo počeli daobrađujemo Patrisiju Nordstrem, Zdenkovu curu. Pomogla nam je dadobijemo ono što smo hteli. Izdajniku sam namestio samoubistvo.”Andeš se nakašljao.„Ali ona je sve videla. Počela je da histeriše, na sav glas je cičala i

vrištala da ide u policiju... Sve je bilo baš sjebano.”„I šta ste uradili?”Andeš je pogledao Hasea i pustio da umesto njega odgovor da

tišina.„Kako?”Andešu prisećanje nije bilo prijatno.„Kao i novinarku, ovo večeras je bio jebeni deža vi... Ali pre toga

sam iz pištolja upucao onog skota Zdenka u glavu na hipodromuJegešru... Imao sam periku. Priča koju si čitao u večernjoj štampi oratu među bandama i ostalom bila je potpuno sranje. Maznuli smodobar deo njegovog bogatstva, sve čega smo mogli da sedočepamo.”„A gde je plavuša nestala?”Nejasni obrisi grada počeli su da dobijaju oblik kada su se na

horizontu ukazali prvi zraci sunca.„Duboko na dnu mora”, rekao je Andeš za sebe.

*Osećaj gađenja je ponovo bio tu kada se probudila. Poželela je da

odmah ode što dalje od kreveta, kao da je soba nečim zaražena.Sofi je napravila sebi šolju čaja, otišla do stepenica koje su vodile u

podrum, izvadila monitor iz njegovog skrovišta i uključila ga. Tarutina se ponavljala svakog jutra. Držala ga je u ruci ispred sebe dokse vraćala u kuhinju srčući topli čaj. Iznenada se ukazala slika. Bilaje noć, udaljena ulična lampa je prigušeno obasjavala dnevnu sobu.Čovek u tamnoj odeći prošao je pored kamere prema stepenicama,potom se snimak završio. Trajao je četiri sekunde. U trenutku sesledila i spustila šolju s čajem da je ne bi ispustila iz ruke. Sva snagaju je napustila. Usledio je novi snimak, isti čovek se pojavio izsuprotnog smera, ušao u dnevnu sobu iz pravca stepenica i nestaosa ekrana.

U sebi nije osetila neki uobičajeni strah. Ovo je bilo nešto drugo.Strah zbog kojeg je osetila mučninu, vrtoglavicu i slabost. Ponovo jepogledala, snimak je bio mračan i zrnast. Neprijateljski i preteći.Pronašla je funkciju premotavanja, pa premotala unazad i zamrznulasliku. Čovek je zastao u pozi s jednom nogom ispred druge. Kosamu je bila vlažna, bio je znojav.Nije bilo sumnje, bio je to Laš, policajac Laš...

*Svante Karlgren se brijao u kupatilu kada mu je zazvonio novi

mobilni telefon. Znao je ko je, samo je jedan čovek imao taj broj.Držao je slušalicu dalje od pene za brijanje na obrazu.„Karl Gustaf, javio se.„Ovde Hokan...”Svante je povukao potez brijačem.„Šta ti je na srcu?”„Treba mi još informacija o tom tvom tipu.”„Zbog čega?”„Zbog toga što sam već upotrebio uobičajene kanale, tražio sam i

raspitivao se, ali nigde nisam ništa pronašao. Nadali smo se da ćebiti neko koga znamo... ali izgleda da nije tako.”„Ja sam ti već platio. A ti me sad zoveš i kažeš mi da nemaš ništa.”„Nisam tako rekao.”„Nego šta si.”Svante se brijao između nosa i gornje usne.„Treba da mi daš bolji opis.”„Već sam ti dao sve što sam imao.”„Treba da se vidimo, želeo bih da pogledaš neke slike. Da zajedno

napravimo jasniji profil tog tipa.”Svante je sedeo u svom autu na parkingu kod gostionice Ćelhagen.

Prozor je bio otvoren, nekoliko ljudi je šetalo na potezu izmeđugostionice i Pomorskog muzeja. Nesvesno je lupkao prstima povolanu – mrzeo je čekanje.Jedan terenac je skrenuo pred njim. Hokan je izašao. Siva košulja,

kratka kosa na temenu, obrijan sa strane. Oči su mu bile dubokouvučene u lobanju, kao da su stalno u senci. Sa suvozačkog sedištapojavio se jedan oniži tip sa istom frizurom, ali nešto stariji.

„Hoćemo li da se provozamo mojim autom?”, upitao je Svante krozpoluotvoren prozor.Hokan je odmahnuo glavom.„Prošetaćemo.”Svante je izašao i pružio ruku. Hokan je delovao nervozno i žurno

je prihvatio ruku.„Ovo je moj kolega Lejf Ridbek”, rekao je i pokazao.Svante se rukovao i s nižim tipom.Trojica su se s parkinga uputila u pravcu kanala.Teleobjektiv je napravio jasne slike tri muškarca. Andeš je škljocnuo

dvadesetak fotografija sa zadnjeg sedišta svog auta. Znao je ko jeonaj kratko ošišani u sivoj košulji, znao je ko je i onaj mali, ali...jebiga, nije mogao da im se seti imena. Viđao ih je ranije. Visoki jebio neki polukrimos, ali to je bilo davno. Andeš je pretraživaopamćenje. Bilo mu je na vrh jezika. Imalo je veze sa istragom onekoj restoranskoj mafiji sa osumnjičenim uglješama teroristima kojisu harali okolo, i tu se negde pojavio i on. Ali ne kao terorista, većneki nejasan lik koji je počeo da preti nekoj bandi Sirijaca što jeposedovala restorane po gradu... Kako se zvao, do đavola? A mali?Andeš je pretraživao i razmišljao... sećanje se nije vraćalo.Pozvao je Rojtersverda, starog kolegu iz Sepa.„Da, ali kako se zove, jebiga?”„Živković, Hokan Živković. Priča se da je sada pošten. Vodi svoju

firmu za obezbeđenje, malo se bavi i uhođenjem za račun raznihosiguravajućih kuća, zatim praćenjima pri kojima su nalogodavcigotovo isključivo ljubomorni supružnici koji žele fotografske dokazesvojih najcrnjih strahova. Ima izvesnih dodira s dripcima od pre,ponekad im daje sitnije posliće. Ali sve je to u granicama kojesmatramo prihvatljivim.”„Kakvim dripcima?”„Švedskim dripcima. Onima koje smo uvek pratili, ali za koje smo

svi znali da su bezopasni. Kao što su Koni Blumberj, Toni Ledin,Lefe Ridbek, i ona rugoba sa zečjom usnom, Kale Ševens...”„Ko je od njih nizak, ima krompirast nos, kratko je ošišan i ima oko

pedeset godina?”„Trebalo bi da bude Ridbek.”„I s njima se Živković danas pajta?”

„Ne znam da li se pajta, ali ponekad odrađuju posliće za njega.”„Ima li među njima neki cinkaroš?”„Ima, Ridbek propeva za malo kinte i neke druge usluge. Ledina i

Ševensa treba da se čuvaš, suviše su agresivni i u ‘fazonu ubijpandura’. O Koniju Blumberju ne znam ništa osim da sam leči svojADHD hašišom i da se loži na transvestite sa sisama.”„Okej, hvala ti, Rojtersverde. Čujemo se...”Rojtersverd nije hteo da prekine vezu, bio je raspoložen za

ćaskanje i postavljanje radoznalih pitanja o tome čime se Andešsada bavi. Andeš mu je rekao da ulazi u tunel i prekinuo razgovor.Pogledom je pratio tri muškarca koja su išla prema Pomorskom

muzeju. Posmatrao ih je s leđa i pokušavao da zaključi u kakvom suodnosu. Živković je nešto objašnjavao, Svante je držao odstojanje aliga je slušao, a zatim je postalo obrnuto – Svante je neštoobjašnjavao, a Živković slušao i držao odstojanje. Lefe kao dauopšte nije slušao, samo je sve vreme bio tu, blizu Živkovića.Andeš je razmišljao o prizoru koji je video – Svante Karlgren,

Hokan Živković i Lefe Ridbek šetaju po Jurgordenu? Zbog čega?Svante je potražio Hokana i Lefea nakon što se video sa AronomGajslerom? Da li Aron i Svante Karlgren na neki način sarađuju?Poznaju li se? Ali otkud onda Živković i Ridbek? Da li planirajunešto?Ljudi su nestali Andešu s vidika. Protrljao je kratku bradu uz dlaku,

mozak je razvijao teorije.... Ili je Aron Gajsler pritisnuo Karlgrena? Ucena mora da je

ozbiljna, jer Svante bi se u suprotnom obratio bezbednosnomodeljenju u Eriksonu ili neposredno pandurima. Ali nije to učinio.Umesto toga bi Hokan Živković trebalo da pomogne Svanteu dapronađe Arona? Možda... Ali to se nikada neće dogoditi, Andeš tozna.Hvatao je dlačice u bradi, uvrtao ih, razmišljajući o svojoj teoriji.

Vredelo je isprobati je.Pokrenuo je hondu i ponovo skrenuo ka centru grada. Kada se

zaglavio u zastoju na Strandvegenu, započeo je mukotrpan rad napribavljanju telefona Lefea Ridbeka, pritom zaobilazeći svojeuobičajene kanale. Dugo je potrajalo i koštalo jebenu gomilu skupih

protivusluga pre nego što je došao do cilja. Lefe se javio poslenekoliko signala nekim kratkim zvukom koji Andeš nije razumeo.„Ridbek?”„Šta je?”„Ovde Andeš Ask.”Kratka tišina.„Ne poznajem nikakvog Andeša... Konjino.”Andeš je čuo da Lefe sedi u nekom autu, verovatno zajedno sa

Živkovićem.„Naravno da poznaješ. Bio sam u Sepu kada si ti zajebao stvar sa

Sirijcima i njihovim restoranima. Bio sam tamo i smestio tebi i onojbudaletini, kako se zvaše, valjda Hokan.”„Sećam te se, bio si mnogo bezobrazan... i ružan.”„A ti si bio jebeno smotan, Lefe. I dete bi to bolje uradilo od tebe.

Šta li si samo pokušavao?”„Šta hoćeš?”, promrmljao je Lefe.„Možda pucam u prazno, ali imam jedno pitanje. Tvoj odgovor ti

može doneti malo keša, da li pristaješ?”„Uvek možeš da pokušaš.”„U gradu su se pojavili neki mangupi koji se bave ucenjivanjem

raznih direktora kompanija. Aron Gajsler i Ektor Gusman. Gusman jenekakav knjižar u Starom gradu. Da li su ti poznati?”Andeš je čuo kako Lefe stavlja ruku preko slušalice i nešto oštro

šapuće u pozadini. Zatim je ruka odmaknuta od mikrofona. Lefe jepokušao da zvuči mirno i pribrano.„Ne, mislim da ne znam. Kako si ono rekao da se zove?”„Ektor Gusman; G-u-s-m-a-n, knjižar iz Starog grada. Drugi se zove

Aron Gajsler.” Andeš je izgovorio i ovo ime slovo po slovo i čuo kakoLefeova olovka škripi po papiru.„Izvini, nemam pojma... Nego, da ti kažem nešto, konjino.”„Da?”„Sad brzo trči kući da karaš svoju kevu.”„Oki-doki.”Lefe je prekinuo vezu.

*Erik je bio neraspoložen. Ponekad je umeo da bude takav.

Iznenada bi postao ćutljiv i povučen u sebe. Nedostupan. Možda je

to i bio uobičajen način da se izađe na kraj sa setnim raspoloženjemkada se uđe u godine. Ali Erik Strandberj je bio tužan na taj način jošod malih nogu, od smrti njihovih roditelja. Nikada nije zaista žalio,sigurno to nije ni umeo. Nije umela ni Gunila, ali je ipak pronašlanešto na šta može da se osloni. Nešto što ju je držalo dalje oddepresije i ostalog mraka. Nije znala šta je to, a nije ni imala potrebuda to sazna. Bila je snažna, i želela je i da ostane takva.Gunila je oduvek osećala odgovornost za njega – odgovornost da

mu obezbedi ono što nije umeo sam sebi da pruži. I to je i radila štoje bolje mogla čitav njihov život.Njihovi roditelji, Siv i Karl-Adam Strandberj umrli su veoma davno.

Upucao ih je neki čovek dok su kampovali kraj jednog jezera uVermlandu. Ubica, Ivar Gamlin, bio je pijan i uputio se u šumu sasačmarom nakon što je pretukao svoju ženu. Iz nekog neshvatljivograzloga upucao je bračni bar Strandberj kroz platno šatora. Gamlin jepokušao da sebi oduzme život, ali samo je oduzeo sebi mogućnostgovora i svoj dotadašnji izgled. Umro je početkom osamdesetihgodina u zatvoru, a ubili su ga drugi zatvorenici. Noge i ruke su mubile slomljene. Niko u zatvoru nije mogao da posvedoči šta sedogodilo. Ni osoblje nije imalo odgovor na pitanje kako je ubicauspeo da se probije do ćelije Ivara Gamlina usred noći.Gunila je pogledala brata dok je sedeo u najmračnijem uglu dnevne

sobe. Napolju je sijalo sunce, ali on je pronašao tamu za sebe.Otišla je u kuhinju i pripremila lak ručak po njegovom ukusu.

Haringa i krompir, hrskavi hleb, tamno pivo i kapljica žestine pravo izzamrzivača. A uz to i kafa, parče torte, a kada bi bio depresivan kaodanas, i novine za njega kako bi mogao da se pretvara da čita, kakose ne bi osećao primoranim da razgovara s njom. Pažljivo i strpljivoje mazao hrskavi hleb kako se ne bi raspao u manje komade. Erik jevoleo da namaže maslac po celom sendviču, do poslednje ivice iugla. Postavila je tanjir s haringom, čašu piva, hrskavi hleb i ledenohladnu čašicu sa uljastom rakijom na poslužavnik, unela sve to udnevnu sobu i stavila na sto kraj Erikove fotelje. Gunila je potapšalabrata po obrazu. On je nešto progunđao.Telefon je zazvonio. Andeš joj je pružio jasne i sažete informacije o

sastanku između Živkovića, Ridbeka i Svantea Karlgrena. Kao i o

njegovoj teoriji o uceni i o tome da je pozvao telefonom LefeaRidbeka i razotkrio mu Ektora i Arona, kao i gde ih može naći.„Sad nam ostaje da čekamo i vidimo jesam li bio u pravu”, rekao je i

prekinuo vezu.Ispričala je novost bratu. Nije ništa odgovorio, samo je žvakao

hrskavi hleb. Gunila je stala kraj prozora. Spoljašnji svet je bio zelen.„Moramo se pripremiti”, rekla je.Pogledom je kružila po vrtu.„Nedostajaće mi cveće, Eriče. Božuri, ruže... ceo vrt.”On je upravo bio uzeo zamagljenu rakijsku čašicu desnom rukom.„Pritegni bolničarku”, rekao je promuklo i sasuo piće u jednom

gutljaju.Njen pogled je počivao na ružama kraj drvene ograde.„Kako?”Spustio je čašicu i odgovorio hrapavim glasom.„Samo se pobrini da nešto ne uvrti sebi u glavu, ona mora da gleda

svoja posla dok mi ne budemo sasvim spremni, tako da možemo dakrenemo...”Gunila je slušala njegove reči i zadržala je tu misao u sebi dok je

prolazila kroz dnevnu sobu i izlazila na vrata ka vrtu.Kada je izašla na verandu, snažni sunčevi zraci su je zaslepeli.

*Laš se obrijao i očešljao, i pristojno se obukao. Pristojno za svaki

dan, što znači u ispeglanu i čistu odeću.Mikrofon koji je uzeo iz Sofine dnevne sobe ležao je u zatvorenoj

kesici. Pažljivo ju je gurnuo u džep, ušao u kupatilo, uradio sesavršenom kombinacijom koja se sastojala od snažne dozemorfijuma u dupe, koktela benzića u stomaku i lirike što je strujalakroz nerve. Bio je smiren, zgodan i kul u ogledalu. Žute bubuljice bilesu isceđene i očišćene. Prišao je bliže svom odrazu u ogledalu,skrama na zubima izgledala je kao tek skinuta zmijska košuljica.Otvorio je ormančić, iscedio pastu za zube na četkicu i počeoozbiljno da trlja, dok je koktel počinjao ozbiljno da deluje. Na zubimaje osećao četkicu kao vatu, bilo je prijatno, sve je bilo prijatno.Neprijatna osećanja i teškoće sada su bili negde na drugoj stranikosmosa. Isprao je usta mlakom vodom, sve je bilo savršeno. Bočicahibernala stajala je tu pred njim u ormančiću. Uzeo ju je, pogledao i

protresao. Zvučala je kao zvečka. Još ju je malo protresao, valjdatako zvuči na Kubi. Vratio ju je na mesto.Laš se spustio niz stepenice, zaokrenuo autom u Brahegatan i

lebdeći ušao u policijsku stanicu, popeo se stepenicama i ušao ukancelariju.Klimnuo je glavom prisutnima i pokušao da proceni atmosferu u

prostoriji. Video je Hasea i Andeša, koji su sedeli na stolicama ičekali. Erik je za svojim stolom delovao umorno, žmurio je ikažiprstom i palcem masirao koren nosa, možda da bi ublažioglavobolju. Hase i Andeš... Laš ih je ponovo pogledao, takođe suizgledali umorno, mada na drugi način. Hase je izgledao potpunoizmoždeno, prazno i šuplje... Glavu je oklembesio. Andeš je sedeoprekrštenih ruku i ispruženih nogu i gledao u prazninu ispred sebe.Laš je seo na stolicu, sedište je bilo meko. Eva Kastroneves mu je

prišla sa šoljicom kafe u ruci.„Nisam znala da li hoćeš mleko.”Pogledao ju je bez razumevanja, a ona nije imala volje za

nesporazume, pa mu je samo tutnula šolju u ruku.„Evo ti.”Prihvatio ju je a da nije zahvalio.„Nema na čemu”, rekla je tiho.„Hvala”, prošaputao je.Sela je na stolicu kraj njega.„Kako tebi ide?”, upitala je.Pogledao ju je. Je li se promenila? Da li je sada veselija? Zbog

čega je sela krajnjega?„Mislim da mi ide dobro. Sporo ali dobro... Čini mi se da smo sada

na dobrom putu.”Klimnula je glavom.„I ja tako mislim.”Pogled mu je ostao na njoj. Promeškoljila se.„Predomislio sam se, uzeću malo mleka”, rekao je, ustao i otišao u

kuhinju.Laš je otvorio frižider i istovremeno izvadio plastičnu kesicu iz

džepa, uzeo mikrofon između palca i kažiprsta istom rukom kojom jedržao i šoljicu kafe, dosuo mleka i ponovo izašao. Pogledom jepreleteo prostoriju, Erik je pronašao neke večernje novine i rasejano

ih prelistavao, Eva je gledala ispred sebe, Andeš i Hase su bili uistom položaju, prekrštenih ruku i sa zamišljenim izrazom lica.Laš je prišao tabli na točkovima koja se koristila u istrazi, pretvarao

se da čita neki dokument, a istovremeno je pustio sićušni mikrofonda sklizne u meki filc obaveštajne table. Okrenuo se, nasumičnokrenuo po prostoriji, posmatrao sve i svašta, pijuckao kafu iz šoljice– kao da želi da protegne noge pre nego što sastanak počne.Laš je napolju u Ulici Brahegatan, nekoliko zgrada niže, parkirao

iznajmljeni auto, reno. U prtljažniku je ispod ćebeta ležala oprema zaprisluškivanje.Vrata su se otvorila i Gunila je ušla u prostoriju napetim korakom

izvinjavajući se što kasni. Eva Kastroneves je ustala, uzela tašnu iprišla Gunili. Laš ih je posmatrao dok su šaputale nešto kraj vrata.Video je osmehe i čuo čak i smeh među ženama. Iznenadio se kadase Eva nagnula i dvaput poljubila Gunilu u obraz. Potom je otišla doErika, osmehnula mu se i potapšala ga po obrazu. Erik je promukloizgovorio bon voyage i Eva je napustila kancelariju.Gunila se pribrala.„Podeliću vas u dva tima. Andeš i Hans su prvi tim, a Laš i Erik

drugi.”Gunila je čitala s papira.„Erik i Laš će posetiti Karlosa Fuentesa, možete odmah da krenete.

Andeše, ti i Hans ostajete.”Erik je ustao zastenjavši i izašao, a Laš ga je sledio, ne baš sasvim

siguran šta se događa.Kada su Laš i Erik izašli iz kancelarije, Gunila se okrenula ka beloj

tabli i napisala Albert Brinkman i Laš Vinge.„Treba da raspravimo dva pitanja.”

*Kraj je školske godine. Svuda sunce, breze, nema ni daška vetra,

asfalt je topao.Tridesetak njegovih školskih drugova okupilo se rano izjutra u

jednom parku kraj vode. Pili su penušavo vino. Svi su se napili, nekose rasplakao, a neko ispovraćao.U grupi su prošetali do škole. On je išao sa Anom. Razdvojili su se

pre nego što su ušli u hol. Poželeo je da se okrene i potraži je ugomili ljudi, ali je odustao. Umesto toga je samo sedeo u klupi i

slušao izvođenje pesme Stiže doba cvetanja i loše sviranje na flauti.Direktor je držao govor. Rekao je da su mobing, droga i rasizam loši,a zatim se sve završilo.Albert i njegov drug Ludvig išli su kroz školsko dvorište. Velika

školska zgrada boje cigle sa svoja dva krila izgledala je lepo,naročito danas, prvog dana letnjeg raspusta. Ugledao ju je neštodalje, u grupici devojaka i osmehnuo se, a ona mu je uzvratila.Dok su on i Ludvig otključavali bicikle, u džepu mu je zapištalo.

Pročitao je poruku. Večeras ćemo biti zajedno. CmokAlbert se osvrnuo, Ane nije bilo. Vratio je telefon u džep, nije mogao

da skine osmeh s lica. Život je baš super.Albert i Ludvig su se biciklima spuštali nizbrdicom, osećali su vetar

u kosi, a svuda oko njih je bilo leto. Na uzbrdici su se sustigli inagazili pedale. Ludvig je biciklom napravio širok krug udaljujući seod Alberta, i krenuo drugim putem. Doviknuo je prvo nešto što Albertnije razumeo, pa zatim da će se Gustav pobrinuti za hranu, ali ne iza piće.Albert mu je mahnuo i nastavio pravo. S mukom se uspeo uz breg i

skrenuo na neki uzan puteljak kako bi brže stigao kući. Čuo jeautomobil iza sebe i približio se desnoj ivici puta da bi ga propustio.Ali auto ga je pratio istom brzinom. Albert je bacio pogled prekoramena. Automobil je bio volvo, a za volanom je sedeo Hase.Kroz glavu mu je proletelo mnoštvo misli. O tome da će propustiti

najbolje veče u svom životu, o onome što se dogodilo kada je prošliput sreo ovog čoveka, o tome da treba da beži...To je i učinio, pobegao je. Okrenuo se nasred puta i svom snagom

pritiskao pedale vozeći niz brežuljak. Bicikl je ubrzao, vetar mu jeodjekivao u ušima, zajedno sa zvukom volva koji je ubrzavao tamonegde iza njega.Pokušao je da smisli putanju za beg i shvatio da mu bicikl neće biti

od naročite pomoći. Na pola puta niz breg ukoso je zaokrenuo i ušaou nečije dvorište. Pustio je da ga bicikl preveze koliko može prekotravnjaka, a zatim je skočio s njega u brzini i potrčao, žurno seokrenuo, video kako se auto ponovo penje uz breg vozeći unazad.Albert je iskoristio priliku i umesto toga krenuo nizbrdo, što je daljemoguće od auta. Volvo je prestao da se udaljava i sada se punombrzinom sjurio nizbrdicom.

Albert je napravio prednost. Neko vreme je trčao pravo, a zatimskrenuo desno. Sve vreme je pokušavao da prevari automobil. Volvoje izgledao kao da okleva. Čuo ga je kada je naglo zakočio. Vrata suse otvorila, Albert je pogledao iza sebe, neki čovek je iskočio sasuvozačkog mesta i potrčao za njim. Nije ga prepoznao, ali bio jebrz. Albert je telo ubacio u najveću brzinu i trčao iz sve snage. Volvose ponovo začuo, paralelno, odozdo iskosa. Kretao se velikombrzinom.„Stoj! Policija!”, povikao je iza njega čovek čiji su mu se brzi koraci

približavali. Albert je preskočio ogradu i prešao u drugo dvorište.Nizbrdica mu je povećavala brzinu. Protrčao je pored dva deteta kojasu se ljuljala na ljuljašci. Dečak i devojčica kojima je bilo možda petgodina. Veselo su mu mahnuli. Naglo je promenio pravac. Potrčao jenazad u pravcu odakle je došao i skrenuo desno, nastavio drugimputem, preko drugog dvorišta, pa još jednim putem, potom skrenuolevo i pretrčao duž jedne livade. Nastavio je iako su mu pluća, noge isrce prosto vrištali za kiseonikom. Osvrnuo se, čoveka nigde nijebilo. Albert je primetio žbunje u jednom dvorištu i uputio se ka njemu.Mlečna kiselina je strujala u njemu. Preskočio je preko ogradepomažući se rukama i upao u nešto što je ličilo na paviljon i tamolegao ne pomerajući se i pokušavajući da ne diše preglasno.Tutnjava pulsa u ušima i glasno disanje isključivali su sve druge

zvuke. Albert je zažmurio i spustio lice na zemlju. Pustio je da gasmireno disanje vrati u normalu. Neki automobil je prošao. Pažljivo jepodigao glavu. Džip čiroki, za volanom neka keva plavuša umornogizgleda, a na zadnjem sedištu uplakano dete. Povratio je normalnodisanje. Osluškivao je korake onog drugog. Mora da ga je negdeizgubio. Albert je upravo hteo da ustane kada se još jedan automobilpribližio s leva. Polako je podigao glavu. Volvo je prošao ulicom.Hase je bio za volanom... potom su se putem začuli koraci u trku.„Blizu je”, povikao je drugi čovek.Volvo je iščezao potpisavši se na asfaltu. Albert je spustio glavu.

Šta je samo mislio? Da će im pobeći trčeći?Koraci su se približavali asfaltom. Zvučali su neodlučno. Oklevali

su, malo su hodali, pa nakratko potrčali, zaustavili se, vratili, stajalinepomično...

Albert je slušao načuljenih ušiju, ponovo je začuo korake, madaslabo, kada je čovek ponovo krenuo asfaltom u svojim pandurskimcipelama sa gumenim đonom.„Alberte?”Smiren i tih glas u blizini. Albert je pokušao da ne diše.„Alberte, znam da si tu negde... Sada možeš da izađeš. Tvojoj

mami se nešto loše dogodilo... Došli smo da te povedemo. Nemoj dase bojiš. Samo izađi. Tvoja mama želi da te vidi. Potreban si joj.”Albert je i dalje ležao s licem na zemlji. Čovekovi koraci su nestali

nešto dalje. Volvo se vratio i zaustavio.„Alberte!”, povikao je čovek.„Ma hajde, Andeše...” Bio je to Haseov glas.„Nije mogao da stigne da pretrči livadu pre nego što sam ja stigao,

to je nemoguće, ovde je negde.”„Uskači!” Hase je bio nestrpljiv.Vrata automobila su se zatvorila. Albert je nepomično ležao, oni će

se vratiti. Pokušavao je da odluči treba li da ostane tu da leži ili daustane i pronađe novo skrovište. Kuda su se odvezli? Možda samomalo dalje, i tamo se zaustavili da ga pokupe kada se ponovopojavi? Ili su odustali i otišli?Izabrao je da mirno leži. Protekla je čitava večnost. Auto se nije

čuo. Podigao je glavu i gledao svuda po svom ograničenomvidokrugu, zatim je pažljivo izvukao mobilni telefon iz džepapantalona i isključio mu zvuk. Drhtavim prstima je napisao porukuSofi:Policija me juri, sakrio sam se, jedan je isti onaj policajac kao prošli

put.Poslao je poruku i odjednom se osetio kao da će zaplakati. Nije se

plašio za vreme potere, ni dok je ležao sakriven, pokretao ga jenekakav nagon za samoodržanjem, instinkt za preživljavanjem. Alisada su se pojavili strah, jeza, osećaj usamljenosti.Ponovo automobil. Pokušao je da oslušne zvuk motora za slučaj da

je ponovo u pitanju volvo, ali nije mogao da se odluči. Auto sepribližio. Albert je pogledao u telefon: nije bilo poruka.

*Erik je predložio da pojedu po kobasicu pre nego što odu kod

Karlosa. To su i učinili, na Valhalavegenu kod Istočne stanice. Erik i

Laš zajedno. To se nikada ranije nije desilo, a pogotovo ne skobasicama u ruci.Erik je postavljao masu pitanja. Pitanja su se odnosila na Laša.

Dopada li mu se da radi s njima, da li mu se čini da istraga dobronapreduje. Bilo je tu i kamufliranih pitanja i skrivenog opipavanjakoliko Laš zaista zna o njihovim postupcima. Laš je shvatio šta Erikpokušava. Mrzeo je jebenog matorca zbog toga, mrzeo ih je svezbog toga kako postupaju s njim. Pošto nije znao ništa konkretno,nije mu bilo teško da odgovara iskreno. Ali izgleda da Erik nije biozadovoljan time. Želeo je jasnije odgovore. Odgovore koji će mupomoći da satera Laša uza zid.Bacio je pola kobasice u kantu dok je Erik sedao na suvozačko

sedište. Laš je vozio volvo i skrenuo levo u Ulicu Odengatan. Erik jezažmurio i masirao jedno isto mesto između očiju. Uzdahnuo jebolno i čkiljio na dnevnoj svetlosti.„A šta se događa s bolničarkom? Misliš li da nešto zna?”„Ne”, odgovorio je Laš.„A zašto ne?”„Zato što nema ničeg što bi ukazivalo na to. Prisluškivao sam je

čitavu večnost... Ništa, nikakvog nagoveštaja.”„Zna li da je prisluškujemo?”Laš se okrenuo ka Eriku.„Otkud ti ta ideja?”„Ne znam, zbog toga što ništa ne dobijamo od nje.”„Možda i nema ništa da nam da?”Erik je slegnuo ramenima.Parkirali su se na mestu zabranjenom za zaustavljanje ispred

Karlosovog stana u Ulici Karlberjsvegen.Pre nego što je otvorio vrata, Erik se okrenuo ka Lašu i neko vreme

ga posmatrao. Posmatranje se pretvorilo u produženo zurenje bezreči.„Šta je bilo?”, promrmljao je Laš.Erik uopšte nije izgledao kao da mu je ova situacija neprijatna.

Naprotiv, činilo se da uživa u njoj.„Ti si jebeni pajac, Laše Vinge, i to znaš, zar ne?”Laš nije ništa odgovorio. Bio je na drogama koje je dobio na recept.

Uvek su mu ulivale dodatno samopouzdanje. Mogao je da nastavi da

gleda Erika u oči. Ali Erik je samo otpuhnuo.„Šta, hoćeš da se nadmećemo u buljenju?”Laš je skrenuo pogled.Erik je kašljucnuo. Zvučalo je loše i na kraju se pretvorilo u kašalj.

Borio se za dah.„Gunila mi je rekla da bi želeo malo da proširiš vidike i dobiješ

druge zadatke. Evo prilike, jesi li spreman za to?”Laš je klimnuo glavom.„Sigurno?”„Da.”„Onda dobro, gledaj i uči, i drži jezik za zubima. Ovo poslednje je

najvažnije od svega.”Izašao je iz auta. Laš je ostao da sedi, zatim je duboko udahnuo i

krenuo za njim.Lift je bio pokvaren. Karlos je stanovao na četvrtom spratu. Krenuli

su stepenicama.Erik je stenjao i dahtao. Na trećem spratu se zaustavio, čvrsto

uhvatio za ogradu i disao s naporom. Lice mu je bilo potpuno crveno.Iznervirano je mahnuo rukom Lašu da nastavi uz stepenice.Erik je sa slušalicama na ušima preslušavao kutijicu koju su Hase i

Andeš ostavili prilikom svoje prve posete.„Pa ovde nema ničega! Samo šum i neka sranja!”Pogledao je Karlosa.„Zašto?”Karlos je oblizao usne.„Ne znam ja. Uključio sam to i držao sam ga na sebi, ali Ektor nije

razgovarao sa mnom.”Laš je sedeo na kuhinjskoj stolici i pratio ih pogledom.„On će pasti, a i ti ćeš s njim. Ja ti sada pružam priliku, Karlose.

Priliku da se izvučeš iz ovog sosa kao slobodan čovek. Ali nam utom slučaju i ti moraš pomoći. Da li me razumeš?”Erik mu se obraćao s visine, kao da govori detetu. Laš je

posmatrao masnice na Karlosovom licu.„Neko te je pretukao?”, upitao je.Karlos je upitno pogledao Laša.„Zaveži, Laše”, rekao je Erik.Erik je ponovo podigao mikrofon.

„Nosi ga uvek. Vraćamo se za dva dana, a tada treba da bude puninformacija... Izvoli.”Karlos je pogledao mikrofon koji mu je Erik pružao, a zatim u pod,

kao da traži neku drugu mogućnost.„Uzmi ga”, rekao je Erik.Karlos je odmahnuo glavom, Erika je izdalo strpljenje.„Uzmi ga, čoveče!” Erikov glas je pukao pri kraju.Laš je ustao.„Jesmo li gotovi?”Erik se okrenuo ka njemu.„Zar ti nisam rekao da držiš jezik za zubima?”Laš se podrugljivo osmehnuo Eriku.„Ti drži jezik za zubima. Ništa nećeš postići. Misliš da je ovo dobar

način rada?”Erik je iznenađeno posmatrao Laša. Krvni pritisak je rastao, usne

su mu se zacrvenele.„Ti mala pičkice”, rekao je tiho i nameravao da nastavi, kada je

izgubio ravnotežu. Promrmljao je nešto nerazumljivo. Glas mu je biomutan i potmuo. Laš i Karlos su ga iznenađeno gledali. Erik jepokušao da kaže nešto, začkiljio je kao da mu je svetlo odjednompostalo prejako. Erik je prevukao rukom preko čela, žmirnuo,zateturao se i uhvatio za naslon stolice.„Ne vidim dobro”, izustio je.„Šta?”Eriku je leva ruka počela da podrhtava, iznenađeno ju je pogledao.„Šta je sad, jebiga”, tiho je prošaputao za sebe.Pogledom je sa svoje drhtave ruke prešao na Laša, pa zatim na

Karlosa. Ispustio je neki grlen i nerazumljiv zvuk i povratio. Jednanoga mu je popustila. Prevalio se nalevo, povukavši sa sobom istolicu, i snažno tresnuo o pod. Ostao je da leži tu u sopstvenojbljuvotini i trepće.Karlos je samo zurio. Laš je prvo zurio, pa se pažljivo sagnuo.„Kako si, Eriče?”Odgovora nije bilo.„Moramo da pozovemo hitnu pomoć”, rekao je Karlos.Laš je podigao ruku ka njemu.„Eriče?”, prošaputao je.

Erik je ležao na podu boreći se za vazduh. Karlos je dohvatiotelefon s kuhinjskog zida i hteo da otkuca broj hitne pomoći. Laš jeizvadio pištolj i nemarno ga uperio ka njemu.„Hajde sad, spusti slušalicu.”Karlos je zurio u cev oružja, vratio slušalicu na zid i ustuknuo jedan

korak.„On ne može da umre ovde u mom stanu!”, rekao je Karlos.„Naravno da može.”Laš je čučnuo, dok mu je ruka s pištoljem visila između kolena i

fascinirano gledao Erika. Mahao mu je rukom ispred lica.„Eriče?”Erik je slabo pokrenuo oči i pogledao Laša. Laš mu je u očima

video nekakav molećiv izraz. Mišići butina su ga zaboleli, pa je ustaoi okrenuo se Karlosu.„Policajci su bili ovde i ranije?”Karlos je upitno pogledao Laša.„Ovde su ranije bili i drugi policajci i dali ti mikrofon. Ispričaj mi!”„Dvojica su bila kod mene pre neko veče, jedan veliki i jedan...

ljubazni. Postavljali su mi pitanja... Pretili su mi.”„Zbog čega?”Karlos je pogledao pištolj koji je visio u Lašovoj ruci.„Ne znam... Skloni pištolj.”Laš je pogledao pištolj, ali ga nije sklonio.„Nisam ga čak ni uperio u tebe.”Karlos je levom rukom pokrio oči.„Šta su te pitali?”„O Ektoru...”„Šta su pitali o Ektoru?”Karlos je sklonio dlan i pogledao Laša.„O tome da li sam ga sreo u restoranu one večeri.”„Koje večeri?”Karlos je pokazao svoje lice sa ubojima.„Pa jesi li?”Karlos je odmahnuo glavom.„Čime su ti pretili?”„Ne znam.”„Kako možeš da ne znaš?”

„Tukli su me.”„I još?”Karlos je delovao zbunjeno. Laš je pojasnio.„Jesu li pominjali još nekog?”„Koga?”„Neku ženu?”„Koju ženu?”„Sofi?”Karlos je razmislio i klimnuo glavom.„Da, pitali su jesam li je video te večeri.”„I, jesi li?”Karlos je odmahnuo glavom.„Šta si odgovorio?”Pogledao je Laša kao da ga smatra glupim.„Pa da je nisam video!”„Šta se onda dogodilo u restoranu?”Karlos je skrenuo pogled.„Ne znam.”Ponovio je rečenicu kao da je umoran od stalnog ponavljanja reči.„Hoću da mi kažeš ako ponovo stupe s tobom u kontakt.”„Zbog čega?”Laš je mlitavo uperio pištolj u njega.„Zato što ja tako kažem.”Karlos je razmislio.„Šta ću ja dobiti iz toga?”Laš je posmatrao Karlosove povrede.„Ništa. Pretpostavljam da ćeš izbeći da ponovo dobiješ batine.”Karlos je zavrteo glavom.„Šta hoćeš, Karlose?”„Zaštitu, ako se nađem u škripcu.”„Okej, dogovoreno, a tu spada i da niko ne sme da zna da je prošlo

izvesno vreme pošto se matorac srušio, a pre nego što smo pozvalihitnu pomoć.”Laš je mahnuo pištoljem Karlosu da izađe iz kuhinje.Primakao je stolicu, seo i posmatrao napregnuto telo Erika

Strandberja. Matora drtina se polako gušila. Laš mu je potražiopogled da bi se uverio da će on, Laš Vinge, biti poslednje što će Erik

Strandberj videti u životu. Erik je umro posle duge i mučne borbe, aLaš nije propustio nijednu sekundu predstave. Leš je izgledaočudno, lice je bilo neobično otromboljeno. Erik je ležao mrtav usopstvenoj bljuvotini.Laš je u tome pronalazio izvesno zadovoljstvo.

*Albert je ležao prilepljen za tlo koje je zaudaralo na zemlju i travu.Dobio je poruku od Sofi. Ostani tu gde si. Sakrij se.Čuo je korake na putu i video drugog tipa, onog koji se zove Andeš.

Nije znao gde je Hase.Albert je odlučio da ponovo potrči, jer je znao da u tome leži

njegova prednost.Nešto je zakrckalo nekoliko koraka od njega. Puls mu je snažno

odjekivao u glavi. Jedan čovek, koji god od njih dvojice to bio, stajaoje u blizini. Albert nije imao izbora. Brzo je ustao, odbacio se ipotrčao. Nije uspeo da pretrči više od deset metara pre nego što jenatrčao na ispruženu ruku, dobio udarac u grlo i bio oboren nazemlju. Snažne ruke su ga držale, a teško koleno na njegovimgrudima istiskivalo mu je vazduh iz pluća. Albert je video Haseovoiskrivljeno lice dok je gojazni čovek frktao razne pogrde tako da muje pljuvačka curila iz usta. Hase je čvrsto držao Alberta za gušu ipesnicom ga udarao u lice. Teški udarci su mu pljuštali po oku, nosu,ustima. Prestao je da udara, ali ga je i dalje stezao za vrat i pritiskaosve jače. Vazduha je brzo ponestalo. Albert je osećao da ima svemanje kiseonika u mozgu, da život polako curi iz njega. Um mu jevrištao za vazduhom... oči više nisu imale snage da se držeotvorenim.Baš kada je mislio da klizi u nesvest, Hase je popustio stisak. Albert

se prevrnuo na bok, povratio vakuum i pokušavao da ponovoprodiše.Hase ga je zgrabio sa zemlje čvrsto ga držeći za ruku.„Imam ga!”, povikao je.U istom trenutku Albert je uspeo da se otrgne. Ponovo je pojurio.

Noge su ga nosile napred iako ih nije osećao. U ustima je osećaoukus krvi, a u svim zglobovima u telu bol. Izašao je na put i začuokako neki automobil ubrzava iza njega. Uspeo je da utrči u nekodvorište. Koraci su mu bili spori i teški, ravnoteža loša. Albert je sve

vreme krajičkom oka video krupnog Hasea, koji je trčao paralelno snjim. Kada je shvatio da Hase uspeva da održi korak s njim, Albert jepreskočio ogradu da bi istrčao na put u nadi da će nekog sresti,možda zaustaviti neki auto... pronaći pomoć.Izašao je na asfaltni put i pokušao da ubrza. Volvo se pojavio s leve

strane, održavajući veliku brzinu, nije čak ni kočio. Udar je biosnažan. Auto je pokosio Alberta u visini kolena i odbacio ga uvazduh, gde je napravio polukrug iznad krova automobila i nakondugog i tihog leta pao na asfalt leđima, i potiljkom udario takosnažno da je polomio lobanju. Albertova svest se ugasila.

*Sofi je zvala, zvučala je uznemireno, rastreseno. Malo je potrajalo

pre nego što je uspeo da razume šta mu govori.Odjurio je do kola.Njen sin se krije u žbunju u nekom dvorištu, a dva pandura kruže

oko njega. Rekla mu je da ne smeju da ga uhvate, nekoliko puta muje to ponovila. Jens je pokušavao da je umiri.Nije bio daleko odatle kada su ga kola hitne pomoći pretekla

velikom brzinom. Sledio ih je. Hitna pomoć se zaustavila nekolikoblokova dalje kraj krvavog tela dečaka koje je ležalo usamljenonasred puta.

*Sofi je odgrizla komadić nokta s malog prsta. Nijedan nokat više

nije bio kao pre. Sada su bili kratki i neujednačeni.Bila je na poslu, i stajala je u praznoj sobi za pacijente. Otkako je

dobila Albertovu poruku, besciljno je tumarala po prostoriji. Sada jeiščekivala.Kroz glavu joj je proletela slika Alberta kako se u dvorištu igra s

Rajnerom. Slika je nestala podjednako brzo kao što se i pojavila.Nije shvatala zbog čega je pomislila na psa. Rajner je bio žutilabrador, i Albert ga je voleo. Kupili su psa kada je Albertu bilo dvegodine, možda kao zamenu za brata ili sestru. Albert se jurio sapsom po travnjaku svakog dana otkako je napunio šest godina, kakoleti tako i zimi. Kada mu je bilo devet godina, naučio je obrazacpsećih pokreta, pseće razmišljanje. Svaki put bi ga uhvatio. Stajalabi na prozoru i posmatrala ih. Albert je bio usredsređen, a Rajnerrazdragan.

Albert je imao dvanaest godina kada je Rajner uginuo. Plakao jesve dok mu nije ponestalo suza.Zvono mobilnog telefona prenulo ju je iz misli.„Da?”Čula je šta joj je Jens rekao, čula je njegov jasni glas koji je

objašnjavao. Noge su joj popustile pod težinom očajanja i straha.Uspela je da se uhvati za prozorsku dasku i držala se za nju kao daje uže koje je sprečava da se surva u najmračniju od svih mračnihprovalija. Potom se smračilo. Sledeće čega se sećala jeste da jebrzo trčala kroz neki hodnik. Krenula je stepenicama umesto liftom,protrčala bočnim prolazima, prošla ulazni hol i našla se naurgentnom odeljenju.Stigla je tamo baš kada su se kola hitne pomoći pojavljivala na

ulazu.Pritrčala je i odgurnula bolničarke koje su otvarale zadnja vrata

automobila.Videla je Alberta kako leži opružen na nosilima krvavog lica. Glava

mu je bila učvršćena širokom trakom preko čela, vrat uglavljen uplastičnu kragnu. Pocepana odeća koju je obukao za završetakškole bila je okrvavljena. Upravo je htela da uđe u vozilo kada ju jedruga bolničarka uhvatila za odeću i izvukla je napolje.

*Mirisi izduvnih gasova u garaži jasnije su se osećali sada kada je

napolju toplo vreme. Držala je prozor otvoren.Gunila je sedela i čekala u svom pežou u garaži kod Trga Hetorjet.

U retrovizoru je pratila kretanje Andešove honde koja joj sepribližavala i najzad se zaustavila iza nje. Andeš je otvoriosuvozačka vrata i tromo se svalio na sedište kraj nje.„Sve je otišlo do đavola”, rekao je tiho.„Hoće li preživeti?”Andeš se počešao po vratu.„Ne znam. Udarac je bio jak, pao je na leđa.”„Je li vas neko video?”„Nije.”„Jesi li siguran?”„Jesam.”Gunila je sedela potpuno nepomično.

„A auto?”, upitala je.„Oprali smo ga i sredili kao da se sudario s drugim autom. Parkirali

smo ga na sigurnom.”Gunila je oslonila lice na ruku. Andeš je zbog tišine postao

nestrpljiv.„Uzeo sam dečakov mobilni telefon. Poslao je poruku Sofi. Ona zna

da smo to bili mi.”Gunila nije rekla ništa.„Šta ćemo da radimo?”, upitao je.Uzdahnula je.„Ne znam... U ovom trenutku ne znam.”Pogledao ju je, nikada je ranije nije video takvu.„Znaš šta moramo da uradimo”, rekao je.Podigla je pogled ka njemu, a zatim ponovo zagnjurila lice u šake.„Gunila?”Nije odgovorila.„Znaš šta moramo da uradimo?”„Ostavi dečka na miru”, rekla je.Andeš je već bio upola izašao iz auta.„A zašto?”„Zato što ja tako kažem.”Za sekundu je razmislio.„Okej, za neko vreme. Ali ako se probudi, moramo i njega da

sredimo, to valjda shvataš?”Gunila je zurila preda se.Andeš je iskočio iz auta i zalupio vrata za sobom. Čula je tihe

škriputave zvuke po uglačanom betonu dok je automobil napuštaogaražu. Zvuci su zamrli i zavladala je potpuna tišina. Pokušala je darazmišlja, da pronađe neku putanju, neki pravac... Telefon jezazvonio u pregradi između sedišta i prekinuo joj misli. Gunila sejavila. Bio je to Laš Vinge, koji ju je obavestio da je Erik upravo umro.Razumela je šta je rekao, ali je ipak pitala.„Koji Erik?”

21Sofi je sedela kraj Alberta i držala ga za ruku. Bio je još više uvezan

nego u kolima hitne pomoći: kaiševi, kragna na vratu, zatezači inadrealna metalna kruna na glavi koja ga je održavala potpunonepokretnim. Obe noge su mu bile u gipsu od butina do članaka.Lekarka je ušla, zvala se Elisabet, Sofi ju je poznavala iz viđenja.

Elisabet je počela s nabrajanjem činjenica.„Mislimo da je Albert povredio dvanaesti pršljen. Utisnut je u

kičmenu moždinu, ali uopšte ne znamo tačno kakva je tamosituacija.”Albert je izgledao kao da spava.„Kost lobanje mu je slomljena. Pošto se ne usuđujemo da ga u

ovom trenutku pomeramo, ne znamo mnogo ni o tome. Samo znamoda postoji pritisak na njegov mozak. Želimo da smanjimo taj pritisak.Čim to bude učinjeno, preselićemo ga u Karolinsku bolnicu.”Za sve godine koje je provela kao bolničarka umirivala je rođake

pacijenata rečima da povrede često gore izgledaju nego što zaistajesu. I bila je iskrena, najčešće i jeste tako. Ali sada je bilo obrnuto,Albertove povrede su bile gore nego što su izgledale. Mnogo gore.Bože dragi, pomozi nam sad...Džejn je ušla u prostoriju, preplašeno pogledala Alberta i zagrlila

Sofi.Jens ju je nekoliko puta zvao na sigurni telefon. Naposletku mu se

javila, zvučao je uznemireno.„Moraš odmah da ideš odatle...”„Ne mogu da ga ostavim.”„Naravno da možeš. Razgovarao sam sa osobljem hitne pomoći,

Albert nije imao mobilni telefon kod sebe. Možda ga je uzela policija,i pročitala vaše poruke... Znaju da ti znaš. Nećeš se dobro provestikada te pronađu.”„Ne, neću ga ostaviti...”„Pozvao sam pomoć. Dva prijatelja će doći i sedeti kod Alberta u

smenama. Čuvaće ga i štititi.”Sofi je imala stotinu pitanja.„Kreći odmah, Sofi! ”Poslednje reči je izgovorio seckajući slogove.

Džejn je stajala iza Sofi kad je prekinula vezu.„Šta se događa, Sofi?”Nije ništa odgovorila.„Ima tu i nečeg drugog osim njegove nesreće, zar ne?”Sofi je razmišljala da li da joj ispriča. Sa Džejn je uvek tako radila. A

i Džejn joj je uvek uzvraćala na isti način. Istina, iskrenost... Taj lepakih je spajao. Pogledala je sestru u oči i borila se s porivom da joj svekaže.„Ne sada, Džejn... Moram da idem odavde, ne pitaj zašto. Pazi

Alberta. Dva muškarca će doći ovamo. Pusti ih neka budu tu.”Zatim se okrenula i otišla odatle, nije smogla snage da se oprosti

od Alberta. Jednostavno je otišla. Džejn je gledala za njom.Sofi je spakovala torbu u spavaćoj sobi. Žurila je, pokušavala je da

se seti šta joj je sve potrebno, najvažniji je bio telefon s direktnomlinijom do Jensa, zatim njen uobičajeni telefon, punjač. Sve jepobacala u tašnu, požurila u kupatilo i počela da puni neseser. Nekizvuk se začuo odozdo iz dnevne sobe. Ukočila se, nije puštalazvuka od sebe i osluškivala. Ništa se nije čulo, nastavila je, strpalaunutra pastu za zube, četkicu, kreme... sve što joj je palo pod ruku.Ponovo zvuk – škljocanje i zatvaranje vrata. Prestala je da diše iosluškivala. Ništa se nije čulo. Da li joj se učinilo? Nije...Odšunjala se do prozora kupatila i provirila napolje. Honda je bila

parkirana na ulici pred njenom ogradom. Udaljila se od prozora iišunjala se iz kupatila. Sada je čula kako u prizemlju krcka parket.Obuzela ju je ledena hladnoća, stajala je potpuno nepomično.„Proveri gore.”Reči je izgovorio prigušen muški glas, a zatim su koraci počeli da

se približavaju stepeništu. Samo je stajala u mestu, zarobljena naspratu. Šta da radi, da se sakrije? Da se bori? Čime? Ima protivsebe barem dva muškarca.Koraci su krenuli stepenicama. Potražila je nešto što bi mogla da

upotrebi kao oružje, ali nije pronašla ništa. Koraci su se približavali.Misao joj je proletela kroz glavu – požarne stepenice pred Albertovimprozorom. Sofi je krenula ka Albertovoj sobi dok su se istovremenoteški koraci na stepenicama približavali. Stigla je do sobe uposlednjem trenutku i tiho zatvorila vrata za sobom. Sofi je okačilatašnu ukoso preko grudi, otvorila prozor, popela se na njegov klimavi

radni sto i baš je htela da zakorači napolje kada su se vrata iza njeotvorila. Neka snažna ruka ju je zgrabila za okovratnik. Zatim ju jepovukla unazad na pod, pa je snažno tresnula na leđa. HaseBerjlund joj je kolenom pritisnuo grudi, a šakom joj stegnuo grlo.Obrazi su mu se oklembesili dok se nadnosio nad nju. Izgledao jekao pas. Pogledala ga je u iskolačene vodenaste oči i videla da uovome uživa.„Andeše!”, povikao je.Sofi je rukom prešla po itisonu ispod Albertovog kreveta, pipajući

prstima. Dohvatila je donji deo starog teleskopa i zgrabila ga kaobejzbol palicu.„Andeše!”, povikao je ponovo i na sekund odvratio lice od nje.Sofi je zamahnula iz sve snage. Teleskop je postrance udario

Hasea Berjlunda u glavu. Udarac je bio tako snažan da joj je pustiogrlo i prevalio se na stranu, na trenutak potpuno smeten i oslabljen.Sofi se izbatrgala i na kraju šutnula krupnog čoveka da bi izvukladesnu nogu ispod njegovog teškog tela. Na stepeništu su se začuliužurbani koraci. Sofi je uspela da se uspravi, a Hase je neštopromrmljao za njom. Krajičkom oka je uspela da vidi da je povratiosnagu i upravo hteo da se okrene ka njoj, pa zatim kako pruža rukuda je uhvati. Skočila je na radni sto i ne pridržavajući se rukamapožurila kroz prozor. Uspela je da desnom rukom uhvati zarđalelestve, malo je skliznula i rasekla dlan. Stisak ruke joj je popustio ipala je. Prošla je čitava sekunda pre nego što je leđima tresnula natravnjak. Sav vazduh joj je bio istisnut iz pluća i nakratko je ostala daleži. Uprkos tome što joj je čitavo telo poručivalo da ostane da leži ipovrati disanje, naterala je sebe da ustane. Grčevito je pojurila kasvom autu na šljunčanoj stazi pred kućom, uspevši da u trku izvučeključ iz džepa. Celo telo joj je bridelo i bolelo je. Sofi je daljinskimupravljačem otključala auto. Taman je uspela da sedne za volan izaključa vrata kada su muškarci istrčali iz kuće. Debelom je uvo bilokrvavo. Drugi je bio nalik na dečaka uprkos svojim godinama, i imaoje tamne, okrugle srneće oči – baš onako kako ga je Dorota opisala.Okrenula je ključ. Auto se pokrenuo. Muškarac dečačkog izgleda

izvadio je pištolj i nanišanio ka njoj. Debeli joj je doviknuo da ugasimotor i izađe iz vozila.

Sofi je prebacila u rikverc i pritisnula papučicu do daske. Šljunak jepoleteo ispod guma, i automobil je prošao kroz kapiju. Sofi jeokrenula volan i izletela na put. Tu se i dalje vozeći unazad ustremilaka parkiranoj hondi. Rikverc koji je imao samo jedan položaj urlao jepri velikom broju obrtaja. Pripremila se za sudar. Lendkruzer jeuleteo u hondin prednji kraj, sudar je bio snažan i silovit, poletela jeunapred i udarila u volan, pa je na sekund ostala bez vazduha.Ubacila je u brzinu i brzo krenula napred. Bacila je kratak pogled uretrovizor, hondina hauba je delovala uništeno.Muškarci su stajali nasred ulice. Pištolje su uperili ka njoj. Pritisnula

je papučicu za gas do kraja, automatski menjač je ubrzavao. Sofi sezaklonila za instrument-tablu i krenula pravo na njih. Andeš i Hasesu odskočili u stranu.U centru naselja Merbi ušla je kolima u garažu i parkirala se na

gornjem spratu, gde je zaključala auto i požurila u tržni centar. Tu sezaustavila i oklevala. Da siđe do stanice metroa ili pređe gore naautobus? Brzo je razmišljala. U centru Merbija je stanica metroa bilaposlednja i postojao je samo jedan izlaz iz nje. Ako voz ne dođe, aona dvojica su joj za petama, neće imati nikakvu mogućnost dapobegne.Kupila je kartu na automatu i požurila ka autobuskoj stanici; tamo

se sakrila među gomilom ljudi koji su tu čekali, sve vreme gledajući upravcu iz kog su autobusi dolazili, a bacajući kratke poglede kaulaznim vratima odakle je zamišljala da bi policajci svakog trenutkamogli da istrče i upute se ka njoj. Srce joj je tako snažno lupalo da jojse činilo da će joj uskoro probiti rupu u grudima.A onda, konačno... Veliki crveni automobus s harmonikom skrenuo

je u njenom pravcu i brekćući se zaustavio pred putnicima koji sučekali. Broj na autobusu nije joj govorio ništa, ali nije ni bilo važno.Priključila se redu i ušla u autobus, pokazala kartu čoveku zavolanom koji joj je mahnuo da prođe. Sofi je krenula ka zadnjemdelu, sela na prazno dvostruko sedište, sagnula se i molila se boguda autobus uskoro krene. Ali on to nije uradio, već je i dalje stajao saotvorenim vratima i čekao red vožnje.Disanje joj je postalo snažnije i pliće. Panika joj se približavala, i

morala je da prikupi svu snagu kako bi ostala u autobusu, iako joj jecelo telo vrištalo da istrči napolje.

Vrata su se najzad zatvorila i autobus je krenuo iz centra Merbija.Mogla je da odahne. Autobus ju je odvezao dalje od Danderida, upravcu Solentune. Sofi je sišla kod Šeberja, gde je zašla među kućekoje su sve izgledale istovetno i pozvala taksi. Pojavio se petnaestminuta kasnije, i zamolila je šofera da je odveze u centar, naSergelov trg.Platila je gotovinom, izašla u Ulici Klaraberjsgatan i sišla na plato.

Tamo je nestala u gužvi, sišla u podzemlje i ušla u metro do Slusena.Promenila je peron i vratila se do Starog grada, odakle je peškeotišla do Estermalma.On ju je dočekao na ulici, stajao je i čekao je pred svojim ulazom.

Nije plakala, samo je dozvolila da je zagrli i naslonila mu glavu narame.Liftom su se popeli do poslednjeg sprata. Posmatrao ju je u

ogledalu, nije znao kako da je uteši, i da li uopšte da pokušava. Nijemu bilo poznato kako se to radi, niko ga nije naučio tome, i uprkossvemu baš je ovo izbegavao čitav život. Sada je poželeo da to ume,sada je želeo da zna šta da uradi kako bi joj pomogao. Ali prekasnoje, ako nešto pokuša, uprskaće.Zatražila je antiseptik. Dao joj je šta je imao. Sofi je stavila zavoj na

krvavu ruku i prešla u drugu sobu. Čuo ju je kako telefonomrazgovara sa sestrom.Jens joj je spremio nešto da pojede. Bila je ćutljiva i povučena,

ostavio ju je na miru.*

U prostoriji se osećao formalin. Gunila je stajala i posmatrala svogmrtvog brata. Erik Strandberj je počivao na sjajnom metalnom ležajuu mrtvačnici i izgledao kao da spava. Poželela je da ga probudi, damu kaže da treba da krenu na posao, da će ovo biti sasvim običandan, da će zatim negde ručati, pričati o slučaju, pričati o svemuonome o čemu uvek pričaju.Šta treba da uradiš kada gledaš brata poslednji put? Treba li nečeg

da se setiš? Da pokušaš da se setiš nečeg što si zaboravio?Ispred bolnice je sela u auto i gledala kroz vetrobransko staklo ne

razmišljajući o onome što se tamo nalazi. Usledio je vrisak. Vrisnulaje iz dubine svog bića, sve dok joj nije ponestalo vazduha. Zatim sudošle suze, pa potom tuga koja joj je zapljusnula svest poput

silovitog naleta vetra. Bol je pretio da je uguši, osetila je samoću,neizmernu usamljenost koja je odbijala da popusti stisak. Pridružiojoj se i neki bezoblični osećaj nemoći. A iz tog osećaja je polakoizrastala jedna slika, slika koja joj je pokazivala da ju je njenapotpuna usamljenost u životu dovela u položaj u kom nema šta daizgubi.Zatim je bila gotova. Otvorila je prozor da pusti unutra vazduh,

nekoliko puta je oprezno udahnula, pa obrisala oči i šminku koja jojje curila niz lice. Ponovo se našminkala u ogledalu štitnika za sunce,ispravila se, duboko udahnula, pokrenula auto i otišla odatle.

*Te noći je došla kod njega. Uvukla se pored njega na sofu gde je

namestio sebi postelju i skliznula mu u zagrljaj. Tu je neko vremeležala u njegovim rukama. Zatim se izmakla i vratila u svoj krevet.Jens je gledao za njom, pokušao da ponovo zaspi, ali nije uspevao.Ustao je i pozvao Jonasa, koji je u bolnici čuvao Alberta, i rekao muda je sve u redu.U kuhinji je zapalio cigaretu i pušio duvajući dim kroz prozor.

Mobilni mu je zavibrirao na kuhinjskoj površini, ekran je prikazivaobroj iz Moskve.„Da?”„Tvoji prijatelji su otputovali za Švedsku.”Ristov glas je bio prigušen kao i obično.„U Stokholm?”„Da, na putu su...”„Kada su krenuli?”„Ne znam. Pretpostavljam juče.”„Da, da, neka samo dođu. Nikada me neće pronaći.”„Znaju kako se zoveš...”„Znaju samo da se zovem Jens.”„Putovao si u Prag pod pravim imenom... Na prvi susret s njima...”Jens se setio. Tako je radio ponekad, kada ulog nije veliki.„Iskopali su podatke u hotelu.”„Okej... Hvala ti, Risto.”Jens je prekinuo vezu i utonuo u misli.„Jebem ti...”, prošaputao je tiho.„Šta je bilo?”

Okrenuo se. Sofi je stajala pred njim i gledala ga. Pokušao je da sesmireno osmehne.

*Bilo je tri sata i dvadeset minuta noću kada je Laš gurnuo ključ u

iznajmljeni auto parkiran u Ulici Brahegatan.Vozio je kroz naizgled mrtav grad, viđao je ljude tek ponegde, a

većina je bila pijana. I on je bio pijan, ali nije razmišljao o tome.Urađen, odvaljen – zatvoren – to je postalo njegovo uobičajenostanje.Parkirao je auto tri bloka od svog stana, izvadio opremu za

prisluškivanje iz prtljažnika, ćušnuo je ispod ruke i oteturao se kući.U radnoj sobi je prebacio fajlove u kompjuter, stavio slušalice na uši

i slušao snimljenu sekvencu iz Ulice Brahegatan kojoj je i samprisustvovao – čuo je kada je Gunila zamolila njega i Erika da poseteKarlosa. Kvalitet zvuka je bio loš, nije bilo moguće čuti sve. Zvukkoraka i zatvaranja vrata. Njegovi i Erikovi koraci. Laš jeusredsređeno slušao, čuo je prepoznatljivi piskutav zvuk flomasterakoji piše po beloj tabli.„Treba da raspravimo dva pitanja.” Gunilin glas.Tišina, zatim ponovo Gunilin glas.„Pre nego što porazgovaramo o dečaku, hoću da se vratimo na onu

noć. Laš zna više nego što smo mislili. Erik će sada pokušati da gaispita.”„Zna li za Patrisiju Nordstrem?”Glas je pripadao Andešu. Laš je zapisao Patrisija Nordstrem na

papiru.„Ne znam, mislim da ne.”„Ali ona je znala?”„Da”, odsečno je odvratila Gunila.Ona? Laš je pokušavao da sklopi kockice u glavi.„Jesu li je pronašli?”, upitao je Hase.„Da, jedna prijateljica ju je pronašla”, rekla je Gunila.„Uzrok smrti?”„Srčani zastoj, baš kao što smo i hteli.”Lašu ništa nije bilo jasno.„Niko nije pravio pitanje?”, rekao je Andeš„Ne, niko... Zasada.”

Hase se nakašljao, a Gunila nastavila:„Važno je da on u ovom trenutku ne sazna ništa. Najviše bih volela

da ga sklonim odavde, ali ako on poseduje neka obaveštenja, radijebih ga zadržala kod nas, a da ne sazna za ovo.”Nekoliko sekundi ništa se nije čulo osim lupkanja flomastera po

beloj tabli. Laš je pritisnuo slušalice rukama i usredsredio se.„Moramo da pronađemo dečaka i ponovo ga uhvatimo”, rekla je

Gunila.Laš je pokušao da shvati – dečaka?„Zbog čega?”, rekao je Andeš.„Moramo da pritisnemo Sofi. Imam osećaj da bi ona uskoro mogla

da preduzme nešto drastično. To se ne sme dogoditi u ovomtrenutku.”Gunilin glas je zvučao šuplje.Laš je razmišljao... Dečaka?... Alberta! Šta nameravaju s njim?„Danas je valjda kraj školske godine”, rekao je Hase.Potom je usledilo Andešovo nejasno mumlanje i tih Gunilin

odgovor; nije mogao da razazna reči. Onda zvuk povlačenja stolicapreko poda dok su Hase i Andeš ustajali.Isključio je opremu i pokušao da razmisli o onom što je čuo,

pokušao je da razmisli o Albertu. Istovremeno kada su on i Erik otišlikod Karlosa, Andeš i Hase su krenuli u potragu za Albertom. Jesu liuspeli u tome? A zbog čega? Kakve su namere imali prema dečaku?Laš je razmišljao u punoj brzini. Da li se prilikom prisluškivanja Sofinešto naročito izdvajalo u vezi sa Albertom? Zažmurio je igrozničavo pretraživao pamćenje. Jedno tanko i nejasno sećanje muje proletelo kroz glavu, pokušao je da ga zadrži. Nije mu pošlo zarukom, iščezlo je, ali ne u potpunosti... nešto se i zadržalo... neštositno i slabašno. Začkiljio je i pažljivo prišao kompjuteru da mu misaone bi odletela, pa je upisao reči za pretragu: Albert, Sofi, kuhinja.Mnoštvo fajlova se poređalo u okviru za rezultate pretrage. Laš jepregledao datume i počeo da sluša od početka. Bilo je tu razgovoraza doručkom, razgovora za večerom, razgovora preko dana dok jeAlbert sedeo i bubao lekcije. Bilo je večernjih razgovora, Sofi natelefonu... Albert na telefonu. A bilo je i mnoštva atmosferskihzvukova koji bi pokrenuli senzor za glas, samo da bi ostavili zasobom tišinu. Preslušavao je sve fajlove, premotavao je, tražio.

Jebiga, nečeg se setio, ali nije znao čega tačno... Nečeg što jezabeležila samo njegova podsvest. A što je više slušao, to je mutnosećanje postajalo sve slabije.Posle dva i po sata nije još stigao ni do polovine fajlova. Laš je

kliknuo na sledeći fajl, preslušavao ga, premotavajući delove stišinom. Frižider se otvorio i zatvorio, Sofin glas je rekao Alberte.Usledila je tišina... A zatim i prepoznatljiv zvuk šamara.Laš je blago pritisnuo slušalice, zvuk je postao bolji, detalji su mogli

da se razaznaju. Koraci po prostoriji, neko je ustao sa stolice.„Dušo moja, šta si to uradio?”Laš je slušao.„Nisam ništa uradio.”Albertov glas je zvučao potmulo, kao da se nalazio u majčinom

zagrljaju.„Sad je gotovo s tim, pogrešili su... Pogrešili su.”Laš se ovoga nije sećao, mogao je samo da se priseti da ih je

slušao, ali nije se ovako sećao, ne na ovaj način.„Ali oni imaju svedoke?! Za silovanje? Kako sad...”Laš je čuo kako ga Sofi utišava.„Zaboravi to sada, šta je bilo bilo je. Svi prave greške, pa i

policajci.”Ponovo je nastala tišina, Laš je osluškivao.„Udario me je.”„Šta si rekao?”„Policajac me je u automobilu udario u lice.”Duga i razvučena tišina u slušalicama, fajl je stigao do kraja. Laš je

ustao, pribrao misli i ispisao na zidu ono što je upravo čuo.Intenzivno je radio do kasno u noć. Komadići slagalice su najzadpočeli da dolaze na svoja mesta.Kada je svanulo, probudilo ga je telefonsko zvono. Gunila je želela

da se vidi s njim.Zurio je u ogledalo u kupatilu i pronašao ličnost koja bi trebalo da

funkcioniše. Bio je oprezan s tabletama, na kraju krajeva, on je ipakprisustvovao smrti njenog brata... Ljudi u takvim slučajevima nisu unaročitoj formi.„Šta se dogodilo?”

Držala je ruke u krilu. Bilo je toplo, dvadeset pet stepeni u hladu.Sedeli su u bašti kafea na Trgu Estermalmstorj, bila je hladna iukočena, kao da se čeličila za slučaj da čuje nešto što bi moglo nanju da utiče emotivno. Laš je pogledao dole u sto, a zatim u Gunilu.„Došli smo tamo, Erik je pričao... i odjednom se srušio.. .”Povetarac je dunuo preko trga, ali nije doneo osveženje.„Kako se to dogodilo?”„Zar je važno?”„Zar bih te inače pitala?”Laš je počeo.„Rekao je da ne vidi dobro. Jedna ruka je počela da mu drhti i da se

trese. Govorio je nešto nepovezano, a onda se srušio.”„Šta je rekao?”„Nisam ga čuo.”„Šta si ti uradio?”„Brzo sam mu prišao i opipao puls.”„I?”„Bio je živ, pozvao sam hitnu pomoć.”„I onda?”„Seo sam kraj njega.”„Da li je nešto govorio, jesi li ti nešto govorio?”„On je bio bez svesti, ja sam mu polako pričao.”„Šta si mu govorio?”„Rekao sam mu da će sve biti u redu, da je hitna pomoć na putu, da

ne treba da se plaši.”Gunila je skrenula pogled u stranu i udahnula.„Hvala ti.”Laš nije ništa odgovorio.„A onaj čovek? Karlos, šta je on radio?”„Uplašio se i sve vreme je bio u drugoj sobi.”„Dokle ste stigli u razgovoru s njim?”„Ne naročito daleko. Erik mu je rekao da želi rezultate. Nismo stigli

dalje...”Gunila je pogledom preletela preko ljudi oko njih.„Sve dolazi na svoje, dokazi počinju da se pojavljuju. Svi sada

moramo da budemo koncentrisani na ono što radimo. Grešaka nesme da bude.”

Laš je otpio gutljaj vode iz čaše.„Da li se dogodilo nešto što mi nije poznato?”U očima joj se pojavio neki tužan izraz, zavrtela je glavom za sebe.„Strašno, Sofinog sina Alberta juče su udarila kola... Slomio je

kičmu, leži na intenzivnoj nezi, to je stvarno užasno.”Poželeo je da vikne, ali se umesto toga usredsredio na smirenost.

Mislio je na drvo koje sporo raste, na stenu koju oblikuje more... Nasve što se odvija neshvatljivo lagano.„Auh... Ko mu je to uradio?”, rekao je i zazvučao tačno onako

ravnodušno kako je i želeo.Gunila je slegnula ramenima.„Ne znam, bio je nesrećan slučaj... Vozač je pobegao.”„Strašno. Još nešto?”Pokušao je da zvuči hladno i profesionalno.„Ne, mislim da je to sve.”Gunila je gledala za Lašom Vingeom dok je hodao prema Ulici

Humlegordsgatan. Činilo joj se da se promenio, da se njegovo ranijenesigurno i plašljivo držanje sada pretvorilo u nešto drugo. Nijesigurniji, nego... Tvrđi, zatvoreniji. Bio je povučen u sebe, ali ne izamišljen, u onoj meri u kojoj je to uopšte moguće.Sačekala je da Laš nestane s vidika, pa je uzela telefon i brzo

otkucala broj Hansa Berjlunda.„Da li bi molim te mogao da počistiš sve kod bolničarke? Andeš

može da ti kaže gde su postavljeni mikrofoni. Sve mora da budeuklonjeno, ne sme da ostane nijedan trag.”Prekinula je vezu i posvetila se posmatranju ljudi oko sebe, što joj

se odmah učinilo zanimljivim. Osmehnula se kovrdžavom momku ubeloj košulji i crnim pantalonama koji je posle nekoliko sekundinerazumevanja shvatio da mu pokazuje da želi da plati račun.Laš je napustio Estermalm i odvezao se do svoje banke na

Sedermalmu, mahnuo mladom službeniku punačkog lica I zamolioga da otvori svoj sef.Izvukao je kutiju i stavio u nju mnoštvo nosača podataka s

kopiranim fajlovima dobijenim prisluškivanjem Sofi Brinkman kao iprisluškivanjem iz policijske stanice, slikama, tekstom, rezimeima...svime. Napustio je banku I kolima krenuo ka Stoksundu. Treba da ječuva...

Uverio se da nije kod kuće i parkirao se dva ugla od vile. Četvrtsata kasnije jedan auto je kratko zatrubio. Laš je pogledao levo,Hase je prošao pored njega pokazujući mu srednji prst. Laš jeispustio vazduh iz pluća i zabacio glavu. Prošlo je neko vreme,možda pet minuta, možda deset, I Hase se dovezao u njegovompravcu iz Sofine vile, usporio I spustio staklo, upola se nagnuo kaLašu dok mu je leva šaka visila napolje oslonjena na vrata auta.„Čim je ugledaš, pozvaćeš mene, Andeša ili Gunilu. Ni na koji način

se nećeš lično mešati... Razumeš?”Laš je klimnuo glavom.Hase je dobovao prstima po spoljnoj strani vrata, pa ponovo

podigao srednji prst. Ovoga puta toliko jasno da Laš ne uspe dapropusti ni sekundu njegovog produženog Fuuuck Youuuu dok seudaljavao putem. Čula se škripa guma po kamenčićima. Zatimponovo tišina.Laš je ostao da sedi u autu i blene u prazno. Ptice su pevale, ali on

ih nije čuo. Neka deca su se negde igrala uz veseo smeh i vrisku,nije čuo ni to. Jedino je čuo sopstveno rezonovanje. Ulagao je silannapor da dođe do zaključka, a onda bi sve nestalo u trenu. Mobilnimu je zazvonio u džepu. Odgovorio je mumlavim Halo.„Laše?”„Da?”„Ovde Teresa.”Bila je to Sarina prijateljica, jecala je u slušalicu.„Možemo li malo da popričamo? Nemam više snage da samo lutam

i razmišljam u sebi...”Laš nije razumeo.„Razmišljaš o čemu?”Teresa je zaplakala.„Šta je bilo, Teresa?”Zavladala je tišina.„Zar ti ne znaš?”„Šta?”Teresa je kroz jecaje izustila da je Sara mrtva jer joj je pre neku noć

otkazalo srce.Univerzum se prevrnuo naopačke, nebo se otvorilo. Odgurnuo je

vrata auta i povratio na asfalt.

*Mihailu je telefon zazvonio usred noći. Klaus je zvučao umorno, ali

bio je dobre volje.„Možeš li da dođeš da me pokupiš?”„Kako se osećaš?”„Kako se čovek oseća kada dobije metak u stomak?”, odvratio je

Klaus.„Ne znam. Znam samo kako se čovek oseća kada dobije metak u

butinu, u rame, u grudi... kao i geler u guzicu.”Zakikotali su se. Mihail je prekinuo vezu, spakovao jednu torbu i

rano ujutro se uputio ka aerodromu. Seo je na prvi let zaSkandinaviju. Našao se u Kopenhagenu, gde je prešao na sledeći letza Stokholm.Još jednom ista priča. Na aerodromu Arlanda iznajmio je auto pod

lažnim imenom, otišao kod onog fanatika za oružje u Enšedeu inabavio još jedan pištolj kome se ne može ući u trag. Odvezao se doKarolinske bolnice.Mihailu su već dojadili automobili volvo, plavokosi ljudi i kulise

socijalnog blagostanja – dojadila mu je Švedska.*

Ektor je razgovarao sa Adalbertom preko sigurne linije. Adalbertomu je ispričao da su pare iz posla sa Eriksonom na sigurnom. Ektorje u glavi izračunavao iznose, Adalberto je radio isto to.„Ektore, pre nego što nastavimo dalje... Hankeovi su tražili kontakt.

Neki Roland Genc je zvao i pitao kakav je moj odnos premapredlogu.”„Kakvom predlogu?”„To sam i ja pitao...”„I?”„Ne popuštaju.”„Na čemu smo mi sada?”Adalberto je ćutao. Ektor ga je čuo kako pije iz čaše i kako zubima

mrvi komadić leda.„Zadužio sam advokate da protiv njih pokrenu procese za sve

moguće i nemoguće stvari... Hteo bih da za promenu povedemborbu ka toj strani. Ova priča s pištoljima i automobilima postaje mi

pomalo naporna. Ali budi oprezan. Izgleda da upravo sada imaju uplanu nešto... Taj Genc je pretio. Bio je jasan.”„Moramo da se uhvatimo s njima ukoštac pre ili kasnije, tata.”„Onda kasnije. Videćemo šta će ispasti od mojih najnovijih poteza.”Ektor je zapalio tompus. Adalberto je uzeo gutljaj iz čaše.„Razgovarao sam s don Ignasiom. Sada je smiren, rekao mi je da

ste se ti i Alfonse sve dogovorili.”„Treba da se vidimo pre nego što krene kući... Sad pređi na

detalje.”Adalberto je promrmljao nešto što Ektor nije uspeo da čuje i zatim

nastavio.„Lešek i ja smo radili, linija će uskoro ponovo biti uspostavljena.

Kapetan je promenio brod.”Ektor je razmišljao.„Šta znači to da je kapetan promenio brod?”„Nema tu nikakve igre reči. Onako je kako sam ti rekao. Promenio

je brod. Prodao je stari i kupio novi. Stara pogodba važi. Roba seprevozi iz Sijudad del Estea, i on je preuzima u Paranagvi nedeljudana kasnije. Novi tovar stiže u Roterdam krajem meseca. Ponovosmo u igri.”„Je li to dobro ili loše?”„Ne znam... Ali nismo imali izbora, zar ne?”Ektor nije odgovorio na ovo.„Kako je Sonja?”„Drži se po strani.”„Kako si ti, tata?”Adalberto nije ništa odgovorio, kao da ga je pitanje donekle izbacilo

iz ravnoteže.„Onako kako zaslužujem...”, rekao je tiho.Ektor je pušio u Stokholmu. Adalberto je pijuckao piće u Marbelji.

Neko vreme su samo sedeli tako u društvu.Ektor je prekinuo vezu i razmislio u samoći. Prekinulo ga je zvono

na vratima. Aron je prošao pored radne sobe.„Očekujemo li nekog?”, upitao je.Ektor je odmahnuo glavom i izvadio revolver iz fioke pisaćeg stola.

Aron je uzeo svoj s prigušivačem s police za knjige. Krenuli su kavratima.

Aron je kroz špijunku ugledao dva muškarca. Nije prepoznaonijednog od njih, mahnuo je Ektoru, koji je prišao, pogledao iodmahnuo glavom. Aron je dao znak Ektoru da se odmakne.Gurnuo je pištolj pozadi u pantalone, otvorio vrata i ljubazno se

osmehnuo Hokanu Živkoviću i njegovom pajtašu Lefeu Ridbeku.„Da?”, rekao je Aron.Obojica su bili kratko ošišani, imali patike s gumenim đonovima,

jeftinu odeću iz jeftinog lanca muške odeće i glupave neprobojneprsluke koji su im se ocrtavali ispod jakni. Pajtaš je imao krompirastnos, bio za glavu niži od Živkovića i propisno nervozan, što jepokušavao da prikrije stalnim ljutitim izrazom očiju.„Tražimo Arona ili Ektora.”Živković je zvučao drsko.„Kojim povodom?”„Imamo jedan predlog.”„Molim vas da predlog zapišete i pošaljete nam ga, pa ćemo vam

odgovoriti, hvala.”Nameravao je da zatvori vrata kada ih je Hokan Živković odgurnuo.

Aron je pustio ljude da se proguraju i uđu, bih su nervozni i delovalipreteče. Ušli su u predsoblje i Hokan je odgurnuo Arona.Bilo je to čudno guranje, kao da mu je namera bila da uplaši Arona i

izbaci ga iz ravnoteže. Ektor je ušao u prostoriju.„Zdravo. Kako mogu da vam pomognem?”Živković i pajtaš su izgubili prisebnost. Pajtaš je izvukao pištolj i

nervozno ga držao u ruci.„Umuknite i sedite. Malo ćemo porazgovarati”, rekao je Živković.Aron i Ektor su progutali pretnje. Prešli su u dnevnu sobu i seli u

sofu. Živković i drugar su ostali da stoje.„Sada ćete me saslušati”, rekao je, šetajući okolo po sobi.Aron i Ektor su ga posmatrali, mangup je delovao jadno.„Pretili ste jednom mom klijentu.”„A kome to?”, upitao je Aron.Živković je nervozno skrenuo pogled.„Nije važno.”„Mislim da ipak jeste.”Živković nije bio pripremljen na ovo protivljenje.„Ne, nije.”

„Koje to?”Pajtaš je zamahao pištoljem ka njima.„Znate veoma dobro o kome govorim.”„A ako ipak ne znamo?”Živković se upiljio očima u Ektora.„Lefe će pucati kada mu to kažem, on je ubijao i ranije.”Ektor je iznenađeno pogledao njegovog drugara.„Lefe? Zar si ubijao i ranije?”Lefe je pokušavao da izgleda ljutite i klimnuo glavom. Živković je

nastavio s generalskim koračanjem po sobi.„Povucite pretnje, u suprotnom se nećete dobro provesti. Za to vam

dajem reč. Znamo ko ste i gde živite.”Živkoviću se nisu dopali osmesi na njihovim licima.Ektor je podigao ruku.„Sada ću vam nešto reći, vreme je da idete”, rekao je smireno i

istovremeno ustao.„Ma sedi kad sam ti rekao!”Živković se prodrao kao oficir u vojsci. Aron je ustao pored Ektora.

Osmehivali su se na njegovu drskost, osmehivali su se na njegovopotpuno neznanje o tome s kim ima posla. Živković je upravo hteonešto da kaže kada je Aron izvadio revolver iz pantalona. Sve seodvijalo brzo. Prigušivač se potmulo oglasio kada je smestio dvametka u zaštitni prsluk Lefea Ridbeka. Lefe je pao unazad i u paduispustio oružje. Ektor se u istom trenutku bacio napred, dohvatioŽivkovića za vrat i oborio ga na pod s dva snažna udarca u lice.Ektor je kolenom pritisnuo Živkoviću obraz i okrenuo mu glavu kaLefeu, koji je nešto dalje ležao na leđima i borio se za dah.„Sad gledaj šta se događa kada ljudi dođu u moju kuću sa oružjem

u ruci”, prošaputao je.Aron je raskopčao zaštitni prsluk i svukao ga s Lefea, podigao

Lefeu glavu i gurnuo mu zaštitni prsluk pod leđa. Lefe ništa nijeshvatao.Aron je pritisnuo pištolj Lefeu na srce i dvaput opalio. Zrna su mu

prošla kroz telo i zaustavila se u zaštitnom prsluku. Pod je bioneoštećen, a Lefe je umro na mestu. Živković je vrisnuo kao dete izaplakao.„Ko si ti?”, upitao je Ektor.

Hokan je suznih očiju gledao svog mrtvog pajtaša.„Zovem se Hokan Živković.”Ektor je podigao koleno i okrenuo Živkovića.„I sada si se uplašio, Hokane?”Živković nije bio u stanju da izusti ni reč.„Maločas nisi bio takav... Bio si drzak i pretio si... Vidiš kako to

može da se preokrene?”Ektor ga je čvrsto držao za vrat.„Sad pričaj.”„Nije mi rekao svoje ime”, šištao je Živković.„Kako je izgledao?”Živković je opisao Svantea Karlgrena.„A kakva je bila namera ove posete?”Ektor ga je još jače stegao za vrat.„Da vas zaplašimo. Da ga pustite, da ga ostavite na miru.”Ektor je posmatrao Živkovića, boja mu je nestajala iz lica.„A da to nismo hteli da uradimo?”„Onda bismo vas upucali.”„Ali nije ispalo kako treba... Zar ne?”Živković je odmahnuo glavom.„Sad idi kod njega i detaljno mu ispričaj šta se ovde dogodilo.

Objasni mu da ga nikada nećemo ostaviti na miru, a ni tebe...Upamti to, Hokane Živkoviću.”Ektor je pustio Živkovića, koji je ustao i napustio stan i ne

pogledavši svog mrtvog druga.Hokan Živković je izašao iz ulaza i polutrkom se uputio ka Ulici

Šelagordsgatan. Bio je bled, krv mu je curila iz nosa... Bio je sam idelovao kao da ga je neko propustio kroz šake.Andeš je pozvao Gunilu i ispričao šta je upravo video. Na drugoj

strani linije vladala je tišina.„Sam?”, rekla je kao da će joj to pitanje dati još vremena za

razmišljanje.„Da.”„Dakle, tvoj plan je možda upalio?”Andeš nije ništa odgovorio.„A drugi je ostao gore?”„Ne usuđujem se ni da pretpostavim u kakvom stanju.”

„Tako znači... onda je došao trenutak. Zar ne, Andeše?”„Mogu samo da se složim.”

22Nemac se probudio pola sata ranije, na odeljenju je vladala živost i

sve je bilo u pokretu.Lekar se zvao Patrik Berjkvist. Imao je kovrdžavu kosu, trideset

osam godina i nosio je kacigu dok se biciklom vozio na posao.Doktor Berjkvist je sedeo na ivici kreveta i osvetljavao Klausu očidžepnom lampicom koju je izvukao iz džepa svog belog mantila.Klaus je držao otvorene oči, a jedna bolničarka je čekala u pozadini.Patrik mu se obratio na školskom nemačkom.„Sećate li se kako se zovete?”Klaus je delovao iznervirano.„Da.”„Pa kako se onda zovete?”„To nije tvoja stvar.”Patrik je pokušao da zadrži vedar izraz na licu.„Tako znači? A zbog čega?”„To nije tvoja stvar.”Patrik nije bio spreman na ovakav odgovor. Pacijenti su mu

najčešće ukazivali poštovanje, a osim toga nije mu se dopadalo dabude ponižen u prisustvu bolničarki. Ugasio je džepnu lampu.„Izvadili smo metak. Imali ste sreće, nije izazvao nikakve značajne

povrede vaših unutrašnjih organa. Neko vreme ćete još osećatibolove.”„Hvala”, rekao je Klaus tiho.Patrik je klimnuo glavom.„Policija želi da razgovara s vama. Imate li snage za to?”„Nemam.”„Ja ću ih ipak pozvati, mislim da imate snage.”Doktor Berjkvist je izašao iz sobe, ušao u omalenu kancelariju

stešnjenu između dve spavaonice i pronašao broj koji je ostavilapolicija. Otkucao ga je, a na telefon se javila izvesna GunilaStrandberj. Ispostavilo se da je u pitanju veoma ljubazna žena.„Koliko je loše njegovo stanje?”, upitala je.Patrik Berjkvist je mleo sa stavom sveznajućeg doktora. Prekinula

ga je kada joj se učinilo da je dovoljno briljirao.*

Klaus je sedeo u krevetu i prelistavao švedsku žutu štampu. Gledaoje slike kralja Karla Gustafa, kraljice Silvije, Karla Filipa i Madlene,koji su svi stajali i mahali na travnjaku pred nekim belim dvorcem.Viktorija i njen suprug nisu bili prisutni. Možda su na nekomputovanju. Sve ih je znao. Njegov dečko Rudiger se ložio naevropske kraljevske kuće.Vrata su se otvorila. Andeš je klimnuo glavom kada su zakoračili u

sobu. Klaus ga je odmerio pogledom. Zatim je zgroženo pogledaodebelu svinju Berjlunda, koji ga je sledio u stopu.„Jesi li dobro?”Andeš je dobro govorio nemački. Privukao je stolicu i seo.„Ko ste vi?”, upitao je Klaus.Hase je izvadio policijsku legitimaciju.„Upucan si?”, upitao je Andeš.Klaus je nastavio da prelistava časopis. Pevačica Kiki Danijelson je

sedela kod kuće za stolom od borovine.„Kako se zoveš?”Klaus je podigao glavu, ali nije nameravao da odgovori.„Možemo ti pomoći, zbog toga smo ovde.”Andeš je pokazivao veliko strpljenje, ali Klaus je samo okretao

listove časopisa. Neki tip velike glave po imenu Krister grlio je svojumladu ženicu. Krister je očigledno voleo i Elvisa Prislija kao i daopštu švedsku ljubav prema vikendicama začinjuje pozlaćenimslavinama u kupatilu. Andeš se nagnuo i pažljivo uzeo časopisKlausu iz ruku.„Imam nešto drugo što bi trebalo da pogledaš.”Andeš je spustio trač-časopis sa strane, i iz jakne izvadio

presavijeni koverat A4 formata. Otvorio ga je i počeo da pretražujegomilu fotografija. Klaus je čekao, bacajući poglede ka Haseu, koji jestajao dalje kod prozora. Andeš je uzeo fotografiju Ektora i pokazaoje Klausu.„Prepoznaješ li ovog čoveka?”Andeš je gledao Klausa kako gleda Ektora. Klaus je odmahnuo

glavom.„Ne...”Pokazao je sliku Arona Gajslera, Klaus je odmahnuo glavom.

Andeš je pokazao sliku Sofi Brinkman. Klaus je odmahnuo glavom.

Andeš je podigao sliku nekog nepoznatog kriminalca iz policijskearhive. Na Klausu se videla reakcija, kao da je za jednumikrosekundu predugo pretraživao pamćenje. Onda je odmahnuoglavom.„Zna”, rekao je Andeš Haseu.Potom se vratio na nemački.„Ležiš ovde zbog prostrelne rane. Znamo da te je neko dovezao

ovamo, ko je to bio?”Klaus je slegnuo ramenima.„Ko te je upucao?”Klaus nije odgovorio.Andeš je pokušao ponovo.„Da počnemo iz početka. Ko te je ostavio ovde u bolnici?”Klaus je prazno zurio u njega.„Ako ispričaš kako si se našao ovde i sve što znaš o Ektoru

Gusmanu, pustićemo te, a zauzvrat će možda biti potrebno dakasnije svedočiš.”Klaus je spokojno zevnuo, protegao ruku da dohvati časopis koji je

stajao kraj Andeša i nastavio da ga lista. Zatim je podigao pogled iosmehnuo se Andešu.„Okej, kada nam doktor da znak da si dovoljno ozdravio, strpaćemo

te u pritvor, i držaćemo te tamo dok ne odlučiš da progovoriš.”Klaus se ponovo osmehnuo na isti način dok su Andeš i Hase

odlazili.Andeš i Hase su koračali hodnikom. Na suprotnom kraju su se

otvorila vrata. Neki krupan čovek im je krenuo u susret, ljuljajući se uhodu. Izgledalo je kao da mu je ovaj hodnik za broj premali.Na pola puta su se mimoišli. Gorostas ih nije pogledao, samo je

usredsređeno nastavio pored njih.Andeš je posle nekoliko koraka zastao i pogledao za njim.„Andeše?”, upitao je Hase.Okrenuo se ka njemu kao da ga i dalje potpuno obuzima neka

misao, neko sećanje.„Šta je bilo, Andeše?”Andeš se ponovo okrenuo i pogledao za Mihailom, koji je otvorio

vrata Klausove sobe.„To je on...”

„Ko?”„Ova grdosija je Klausov pajtaš, onaj koga sam video kako ulazi u

Trasten.”„Jesi li siguran?”„Nisam...”„Ali?”„Ali da pokušamo, jebiga...”Andeš je izvukao pištolj i krenuo nazad ka Klausovoj sobi. Hase je

izvukao svoj i uputio se za njim krupnim koracima.Mihail je u međuvremenu otvorio plakar, izvukao odande Klausovu

odeću i pobacao je po krevetu. Vrata iza njega su se otvorila.Okrenuo se, ugledao čoveka, ugledao ruku, ugledao pištolj uperenka sebi. Mihail je postupao instinktivno. Zamahnuo je šakom, zgrabioAndeša za ruku i povukao je ka sebi. Začuo se pucanj. Klaus jekriknuo. Krajičkom oka je video još jednog čoveka sa oružjem; i daljega je vodio instinkt. Privukao je sebi Andeša kao zaklon, sve vreme srukom na njegovom pištolju, oteo mu ga i uperio cev ka Haseu sprstom na okidaču.„Mihaile!”, povikao je Klaus. „Oni su policajci!”Mihail je olabavio prst na obaraču.„Spusti”, bilo je jedino što je rekao debeljku.Hase nije oklevao, već je spustio oružje na pod. Mihail je odgurnuo

Andeša od sebe i pokazao Haseu da sedne pored njega.„Drkadžija me je pogodio”, rekao je Klaus držeći se za rame iz kog

je krv ravnomerno tekla.Mihail je pogledom obuhvatio metež u sobi, razmislio u sebi,

dobacio pištolj Klausu, koji ga je prihvatio levom rukom. Mihail jepodigao Haseovo oružje s poda i napustio sobu.Koračao je hodnikom, nekoliko bolničarki se zaklonilo iza kreveta

na točkovima, tražio je po svim sobama i uglovima. U jednojkancelariji je ispod radnog stola poguren sedeo Patrik Berjkvist.Mihail se sagnuo, pipao rukom, dohvatio njegovu kovrdžavu kosu ipovukao ga ka sebi.„Potrebno mi je sredstvo za uspavljivanje ili anestezija. Trebaju mi i

zavoji, igle i konac i pribor za vađenje metka iz ruke.”Patrik Berjkvist je klimao glavom na sve ovo. Mihail je zgrabio

čoveka za potiljak. Krenuli su ka skladištu materijala.

Klaus je držao Hasea i Andeša u šahu pomoću pištolja. Vrata su seotvorila. Mihail je gurnuo unutra Patrika Berjkvista, koji je odmah seokraj Andeša Aska.„Ne, ne njega. Ovog!”Mihail je pokazao na Klausa i njegovu okrvavljenu ruku. Patrik je

požurio ka njemu i počeo da pregleda ranu od metka. Mihail jeotvorio tanku plavu kesu za đubre koju je držao u ruci. Izvadio je iznje staklenu flašicu tiopentala i napunio dva šprica. Jedan je zabioAndešu u butinu i ubrizgao mu drogu. Andeš je počeo besno damrmlja psovke pre nego što se skljokao. Mihail je učinio isto saHaseom, koji je zaječao kada mu je špric ušao u meso. Jedan minutkasnije obojica su slatko spavali.Patrik Berjkvist je privremeno zaustavio krv čvrsto stegnutim

zavojem oko rane.„Ovaj čovek mora odmah da bude operisan.”„Koliko brzo to možeš da uradiš?”„Za jedan sat.”„Zaboravi.”Mihail je napunio špric. Doktor Berjkvist je više puta povikao ne

kada mu je Mihail čvrsto stegnuo ruku i ubrizgao mu narkozu usistem. Lekar je histerično mrmljao, pokušao da kaže da mu jepotreban anesteziolog da ga nadgleda, da mu je potreban kiseonik.Potom je pao s rukama uz telo, svom težinom tresnuo licem na pod iostao bez svesti.Mihail je pomogao Klausu da ustane s kreveta i pomagao mu u

hodu dok su žurno napuštali bolnicu.Seli su u iznajmljeni auto ispred ulaza.„Kuda ćeš? Moramo na aerodrom!”, rekao je Klaus.„Ne možemo ovako, umrećeš.”Mihail je na mobilnom otkucao stokholmski broj telefona.

*Telefon je zazvonio. Prepoznao je glas iz slušalice. Mihail je zvučao

uznemireno i ponudio mu pogodbu. Sama po sebi nije mnogovredela. Zvučala je otprilike ovako: ako mi sada učiniš uslugu,dugovaću ti za kasnije. Jens je odbio. Ali Mihail nije odustajao i molioga je na način koji je iznenadio Jensa. Zvučao je gotovo ponizno. Alimolilac je bio Mihail, tako da nije bilo šanse...

„Žao mi je, ali to je nemoguće.”U slušalici je zavladala tišina.„Preklinjem te... Ti si jedini ko nam može pomoći. Prijatelj će mi

umreti...”Je li u Mihailovom glasu čuo nešto čovečno? Čovek će umreti. Da li

bi mogao hladno prekinuti vezu i nikad više ne pomisliti šta je mogaoda uradi drugačije? Da li bi mogao da jednostavno odbije i nastavisvoj život? Pogledao je Sofi, koja je sedela na dvosedu. Do đavola.Dao je Mihailu svoju adresu, prekinuo vezu i gorko zažalio. Deset

minuta kasnije začulo se lupanje na vratima. Oboje su prepoznalikrvavog Klausa, koga je Mihail uneo u dnevnu sobu.„Šta se dogodilo?”, upitala je.„Pogođen je u rame”, odgovorio je Mihail.Klaus je ležao na dvosedu.„Brzo, Jense, donesi mi toplu vodu i peškire i sve što imaš od

medicinskog pribora.”Jens je nestao iz sobe, Mihail je istresao sadržinu plastične kese na

sto ispred sofe. Špricevi, igle i konac, tiopental, antiseptičnasredstva, zavoji. Taman je hteo da otvori zavoj, kada ga je Sofizaustavila.„Čekaj, ja ću to uraditi”, rekla je i sela kraj Klausa, razmotala

privremeni zavoj oko njegove nadlaktice i pogledala meso oko rane.”„Treba mi pinceta ili neka mala klešta”, doviknula je Jensu.Opipala je Klausov puls, bio je slab i brz.„Gde si našao sve ovo?”Pokazala je na stvari koje su ležale na stolu.„U bolnici”, odgovorio je Mihail.Sofi je napunila špric tiopentalom. Manja doza, nije znala koliko bi

tačno trebalo da uzme.„Ti moraš da odlučiš”, rekla je Mihailu. „Možemo da ga operišemo

bez anestezije, ili ću mu dati malu dozu ovoga, ali to donosi i rizike.”Klaus je ispustio bolan jecaj.„Daj mu to”, rekao je Mihail.Sofi je ubrizgala supstancu čoveku u ruku. Klausov bol je odmah

iščezao i on utonu među oblake. Jens se pojavio s vodom ipeškirima, zajedno sa svim ostalim što je uspeo da pronađe u svomoskudnom kupatilskom ormančiću.

Pola sata i mnogo krvi kasnije, Sofi je uspela da iščačka zrno izaustavi krvarenje. Metak je pokidao mišić u ruci, ali činilo se da sukosti netaknute. Oprala je ranu, zašila je i učinila je sve što je moglas nevelikim materijalom koji joj je bio na raspolaganju. Mihail je pratioKlausovo disanje.„Hvala ti”, rekao joj je dok je skupljala stvari sa stola.„Ovo je samo privremeno, potrebna mu je medicinska nega.”Otišla je u kupatilo da se opere. Jens je pogledao Mihaila u oči.„Idemo čim se probudi”, promrmljao je Rus.Čuli su kako Sofi otvara slavinu u kupatilu. Nijedan nije imao ništa

da kaže.„Jesi li gladan?”Jens ni sam nije znao zašto je to pitao. Mihail je klimnuo glavom.Jeli su hladno predjelo za kuhinjskim stolom. Mihail je sedeo

nagnut, s levom rukom oko tanjira, i desnom rukom trpao hranu usebe.„Šta ste radili ovde?”Mihail je žvakao i viljuškom pokazao na Klausa, koji je ležao na

sofi.„Došao sam ovamo da ga povedem”, rekao je, nastavio da žvaće i

progutao zalogaj. „Juče se probudio u bolnici i pozvao me. Došaosam avionom.”„Šta se dogodilo?”Mihail se protegnuo.„Došla je policija, bili smo prinuđeni da pobegnemo...”„Ko ga je upucao?”„Policajac...”Sofi je ušla u kuhinju i pogledala Jensa i Mihaila, koji su jeli u tišini.

Nije joj se dopadalo to što vidi.„Hoće li on ponovo napasti Ektora?”Činilo se da je Mihail razumeo pitanje, pošto je odmahnuo glavom. I

dalje je posmatrala Rusa kada je rekla Jensu:„Hoću da ga nešto zamoliš.”

*Karlos je bio zadihan. Stigao je što je brže mogao kada ga je Ektor

pozvao. Sada je stajao u Ektorovom kupatilu i posmatrao leš Lefea

Ridbeka, koji je ležao u kadi savijen i iskrivljen. Ektor je stao izanjega.„Treba da ga isečeš na komade i odneseš ga u restoran. Tamo ćeš

ga samleti u mašini za mlevenje.”Karlos je pokrio šakom usta, osetio se kao da će povratiti. Aron mu

je prišao s leđa s dve papirne kese u rukama, progurao se porednjega i prostro peškir po podu kupatila. Otvorio je kese i iz njihizvadio dve ručne testere različitih veličina i spustio ih na peškir.Nastavio je s rukavicama za pranje sudova, plastičnom keceljom,kapom za kupanje, alkoholnim sirćetom, baštenskim makazama,alkoholom za dezinfekciju ruku, kesama za zamrzivač smotanim urolnu, cirkularom s tek stavljenom novom baterijom, zaštitnimnaočarima, hirurškom maskom, hlorom u prahu, belom plastičnomkantom i Stil igl čekićem s gumom obloženom drškom. Aron je nakraju izvadio vunderbaum osveživač s mirisom vanile, pocepao folijui okačio ga o tuš.„Treba da se baciš na posao pre nego što počne da zaudara”,

rekao je.Karlos je oklevao, sagnuo se, uzeo kecelju, kapu za kupanje i

rukavice za sudove i počeo polako da se oblači. Aron je izvadio nožna rasklapanje iz džepa pantalona i rasklopio ga. Imao je crnunazubljenu dršku i kratko sečivo od kaljenog ugljeničnog čelika.„Ovo je oštro”, rekao je i pružio Karlosu nož s drškom napred. „I

povraćaj u šolju a ne u kantu”, dodao je Aron dok su on Ektornapuštali kupatilo.Karlos je ostao da stoji usred puste tišine u kupatilu. Bacio je

pogled na Lefea Ridbeka u kadi. Nekoliko puta je kratko udahnuopre nego što je seo na ivicu kade, uzeo desnu ruku leša, bila jehladna. Prislonio je oštro sečivo noža na Ridbekov mali prst ipritisnuo. Išlo je lako, prst se odvojio i otpao na ivicu kade. Krv kojaje tekla iz delova tela bila je gusta i mrtva. Karlos je ponovio istipostupak s palcem. Kada se malo navikao, i ostatak prstiju je krenuoistim putem, a zatim je prešao na levu šaku.Ektor je sedeo na sofi s novinama u rukama. Aron je sedeo u fotelji.

Iz kupatila su čuli kako Karlos isprobava cirkular nalik na tinejdžerakoji turira friziran moped. Potom je usledio zvuk testere koja seprobija kroz nešto debelo, za kratko se zaustavlja, usporava, a zatim

ponovo postiže punu brzinu. Testera je utihnula, usledio je zvukKarlosa, koji se sagnuo da povraća u ve-ce šolju. A potom opetzujanje testere.Vreme je prolazilo, Ektor je čitao a Aron zurio u prazninu. Prekinuli

su ih koraci na spiralnom stepeništu koje je vodilo do kancelarije.Aron je ustao i izvadio oružje. Koraci su bili spori a da pritom nisu biliteški.Žena starosti oko pedesetak godina se popela, pogledala Ektora, a

zatim i Arona i njegov pištolj.„Možete to da sklonite”, rekla je.Aron je spustio oružje, ali ga je zadržao u ruci.„Molim za izvinjenje”, rekla je žena. „Ali nikada me ne biste pustili

unutra da sam pozvonila na vrata, pa sam bila prinuđena da uđemodozdo kroz vašu kancelariju.”Gunila je podigla prst do uva. Kroz zid se čuo zvuk testere.„Imate radove u stanu?”Oslušnula je još malo.„Ili možda komadate Lejfa Ridbeka u kupatilu?”Aron je ponovo podigao oružje, a žena je delovala ravnodušno.

Izvadila je legitimaciju.„Ja sam policajka. Zovem se Gunila Strandberj, i molim vas da

spustite pištolj, uostalom i drugi znaju da sam ja ovde.”Aron je oklevao i privukao se prozoru. Osmatrao je na sve strane,

ali nije ništa video.„Ne, nema nikoga sa mnom, došla sam sama. Došla sam da

razgovaram, ali i drugi znaju da sam ovde. Ukoliko se nešto dogodi,onda...” Napravila je pokret rukom. „Pa, znate već.”Gunila je pogledala Ektora.„Želim samo da razgovaram”, tiho je ponovila.On je presavio novine i pokazao joj da može da sedne.Gunila je sela u garnituru oko sofe. Iz kupatila su se čuli teški udarci

čekića o kosti i meso, a potom je ponovo proradila testera koja jezujala. Ektor ju je ispitivački posmatrao.„Mi se ne poznajemo?”, upitao je.„Ja poznajem vas, Ektore Gusmane. Vi ne poznajete mene.”Ektor i Aron su čekali nastavak.„I vi se pitate zbog čega sam ovde?”

Gunila se zagledala u Ektora.„Pretpostavljam iz čiste radoznalosti”, rekla je.Karlos je ponovo povraćao. Ovoga puta je glasno rigao. Gunila je

sačekala da se Karlos utiša.„Radoznala sam koliko ste novca uzeli od ucenjivanja Svantea

Karlgrena, kao i u vašim poslovima sa Alfonseom Ramirezom, zakoga znam da je ovde u gradu... Otprilike uzevši, onako, od oka?”Ektor ju je odmeravao.„Šta želite?”, upitao ju je.Gunila je napravila upitan izraz lica.„Vidim to na vama. Nešto želite, možda neki odgovor. Vi policajci

valjda to najviše volite – odgovore?”„Ne, odgovore već imam. I oni me uopšte ne interesuju.”Ektor je posmatrao Arona, koji je sa svoje strane posmatrao Gunilu.„Dakle, šta želite?”, upitao je Ektor.„Želim ono što vi imate.”„Molim?”„Koliko ste zaradili na Ramirezu i Karlgrenu?”, upitala je ponovo.Ektor nije odgovorio.„Želim deo toga”, rekla je Gunila.Ektor je sada shvatao.„A zauzvrat?”„Zauzvrat ćete moći neometano da radite sve dok sam ja u policiji.”

ČETVRTI DEO

23Suza nije bilo. Valjkom je bojio zid. Beleške, obrazlaganje, strelice...

kontekst. Sve je iščezlo ispod debelog sloja bele farbe.Sara je navraćala u stan. Videla je zid, nešto je shvatila. Onda je

pozvala Gunilu. Ubijena je. Nameravali su da uskoro ubiju i njega.Sve je kopirao, kako digitalno tako i analogno. Dve verzije. Jedna je

na sigurnom u sefu u banci. Druga je u sportskoj torbi na podu.Proverio je pištolj: pun šaržer, i još jedan u džepu jakne. Imao jeobičaj da uvek nosi pištolj u futroli za pojasom. Sada ga je nosio ufutroli okačenoj o rame, osećao je kako ga zateže preko leđa iramena.Pogledom je obuhvatio radnu sobu. Zid je bio beo poput novog

snega, soba pospremljena, nije bilo ničeg što bi moglo nekogzanimati. Podigao je crnu sportsku torbu koja je stajala na podu.Uzeo je laptop i opremu za prisluškivanje i napustio stan.Kada se našao na ulici, uputio se ka iznajmljenom autu. Da je

obraćao pažnju, možda bi primetio čoveka koji je sedeo u autunekoliko ulaza niže. Ali nije, bio je sasvim nepažljiv... Upalio je kolausredsređen pre svega na svoj lični bol.Laš je vozio iznajmljeni auto kroz grad. Saobraćaj je bio redak,

trajao je letnji raspust. Parkirao se u Ulici Brahegatan, jedan blokdalje od policijske stanice. Smestio je opremu za prisluškivanje ukrilo, proverio da li mikrofoni gore u kancelariji imaju kontakt.Premestio je opremu u prtljažnik i napustio auto s torbom i laptopomu rukama.Laš je hodao pogleda prikovanog za tlo, prešao je Karlavegen,

pešačko ostrvo i uputio se ka Stureplanu.S leve strane ga je neko gurnuo u hodu. Bilo je to lako gurkanje,

pogledao je na tu stranu, kraj njega je hodao neki krupan čovek.„Walk with me”, rekao je čovek na engleskom s naglaskom neke

istočnoevropske zemlje.Laš je osetio hladnoću, krenuo je rukom ka službenom oružju.Čovek mu je pokazao pištolj u levoj ruci. Mahnuo je Lašu da mu

preda svoj. Sve se odvijalo brzo, krupni čovek je ćušnuo Lašovpištolj u džep jakne i poveo ga kraj sebe preko ulice, prema autu

parkiranom uz ivičnjak. Mihail je otvorio zadnja vrata i gurnuo Lašana sedište.„Sedi mirno i jezik za zube”, rekao mu je Jens, koji je sedeo za

volanom.Uključili su se u saobraćaj.„Ko ste sad vi?”, upitao je.Krupni mu je odgovorio pesnicom u lice.

*Soba je bila jeziva. Nalik kabini broda s neprestanim brujanjem sa

auto-puta, uprkos izolovanim prostorima.Kada su Jens i Mihail otišli, sela je u taksi, prevezla se ka jugu

preko auto-puta za Esinge i prešla na E4, u pravcu južnih predgrađa.Motel se nalazio uz auto-put kod Midsomarkransena. Nije bilorecepcije, samo predvorje u kom su se ljudi prijavljivali pomoćukreditne kartice – ona je svoju dobila od Jensa.Sela je na krevet i čekala. Krevet je bio nalik bolničkom ležaju za

pregled, tvrd i negostoljubiv. U jedan sat je pozvala Džejn. Džejn jeuvek davala isti odgovor. Nema promena. Sofi je ugledala sebe uogledalu iznad radnog stola pričvršćenog za zid. Videla je žalosnu iiscrpljenu priliku – skrenula je pogled.Pošto je prošla čitava večnost, na vratima se začulo kucanje. Sofi je

ustala da otvori. Jens je ugurao unutra Laša Vingea, i vrata su sesama zatvorila za njima.Laš Vinge je bio smeten. Pitao se ko je. Ona ga je posmatrala,

delovao je bolesno, bio je slab i bled, imao je tamne kolutove ispodočiju – kao da je bio izgladneo. Kod nosa je imao podliv i usirenu krvu nozdrvi. Jens mu je pokazao da sedne. Laš je pronašao stolicukraj stola pričvršćenog za zid.„Mogu li da dobijem nešto za piće?” Glas mu je bio tih.„Ne”, odvratio je Jens.Laš je protrljao oči.„Znaš li zašto si ovde?”, upitao je Jens.Laš nije ništa odgovorio, već je umesto toga pogledao Sofi i počeo

da se osmehuje. Osmehivao se kao da su stari prijatelji koji se dugonisu videli. Nju je od tog osmeha uhvatila mučnina.Ranije ga je viđala samo na trenutak. Sada je bolje shvatala

kakvom tipu ljudi on pripada. Nije joj se dopao. Laš Vinge je odisao

nekom čudnom mešavinom lošeg mišljenja o sebi i lažnogsamopouzdanja. Bio je nestabilan, neprijatan... i uplašen.„Ali niste morali ovako da postupite”, rekao je.„Zašto?”Sve vreme je gledao u Sofi, a leva noga mu je nesvesno

poskakivala.„Niste morali ovako da me hvatate... Svejedno bih ubrzo stupio u

kontakt s vama...”„A zbog čega?”Spustio je pogled ka stolu.„Žao mi je zbog onoga što ti se desilo, čuo sam za Alberta. Kako je

on sada?”„Ispričaj nam šta znaš”, ubacio se Jens.Usledila je duga tišina.„Gunila je htela da ga Andeš i Hase uhvate.”„Zašto?”„Ne znam. Nešto je trebalo da se dogodi. Želeli su da tebe drže na

lancu, Sofi, tako su rekli, hteli su da se osiguraju da im nešto neprirediš.”„Šta da im priredim?”„Ne znam, pribojavali su se tebe... Plašili su se da bi mogla da

učiniš nešto nepromišljeno, jer ipak su ti pretili. Pre ili kasnije neštobi učinila.”Sofi nije shvatala.„Ali zašto baš sada?”Laš je razmislio.„Nešto treba da se dogodi...”„Pričaj iz početka”, prekinuo ga je Jens.Laš je pogledao Sofi i Jensa i nastavio da razmišlja. Spustio je

desnu šaku na sto i izgledao kao da pokušava da napravi nekiredosled u glavi. Zatim je počeo da priča. U početku je zastajkivao itražio reči, ali posle nekog zbunjivanja pronašao je tok misli, došaona pravi trag i ostao na njemu. Opisao je kako ga je pozvala GunilaStrandberj, kako je počeo da radi pod njenom komandom. Kako jepre toga bio izgubio smisao. Kako je pratio Sofi, o mikrofonima unjenoj kući, o njegovim izveštajima Gunili, o tome kako nije znao da

su oni drugi kidnapovali Alberta. Kako nije znao ništa ni o čemu, jersu ga držali izvan zbivanja.Njoj se sve to činilo nestvarno. Tu sedi čovek koji ju je progonio

poslednjih nedelja i priča joj nešto što je izvan njene moći poimanja.Polako joj se pred očima stvarala slika o tome da je onapredstavljala centralnu figuru u nečemu. Pričao joj je o ljudima kojusu nju uzimali kao polazišnu tačku u istrazi o zločinima, a ta istragakao da nije imala nikakav temelj. O tome kako je Gunila Strandberjradila i kako nije radila, o tome da je čovek koga je srela u policijskojstanici bio Erik Strandberj, Gunilin brat, i o njegovoj iznenadnoj smrti.O njihovom pokušaju da pritisnu i druge ljude u Ektorovoj blizini, obolesnoj opsednutosti time da se nešto pronađe. O Andešu Asku –istražitelju koji radi na crno, o Hansu Berjlundu – nasilniku, i o tomekako su se njih dvojica okomila na Alberta.Laš je završio s pričom, pogledao u sto i kažiprstom počeo da briše

neku nevidljivu mrlju.„Rekao si da si počeo da stvaraš sliku u glavi... Kakvu sliku?”,

upitala je.„Ne znam...” Počešao se po čelu. „Životi su nam u opasnosti. Kako

tvoj, tako i moj, Sofi... i Albertov, ali to već znaš.”Pogledao je u Sofi, pa u Jensa.„Jesi li ti napisao cedulju iz poštanskog sandučeta?”, upitala je.Klimnuo je glavom.„A bio si i u mojoj kući?”Sada je već zurio u nju.„Šta?”„Odgovori”, rekao je Jens.Laš je pognuo glavu i odmahnuo. Nastavio je da ukočeno gleda u

pod.„Ne...”, promrmljao je.„Šta ne?”„Neću da odgovorim na to”, prošaputao je.Jens i Sofi su se zgledali. Momak je pomalo uvrnut.„A saab, zbog čega si ga zapalio?”, upitao je Jens.„Upravo sam počinjao da shvatam da se događa gomila stvari u

kojima ja uopšte ne učestvujem... Kada si se ti pojavio i uzeo milegitimaciju i ostalo, u glavi sam uobličio jednu misao, jednu ideju.

Izvadio sam opremu za prisluškivanje... zapalio auto i rekao Gunilida je i oprema izgorela.”„Zbog čega?”Laš je prstom desne ruke crtao krugove na stolu.„Umesto toga sam ja počeo da prisluškujem njih.”„Koga?”, upitao je Jens.„Gunilu, moje kolege.”„Zbog čega?”Laš je prestao s krugovima i podigao pogled.„Šta si rekao?”, upitao je kao da je iznenada zaboravio sve o čemu

su upravo govorili.„Zbog čega si počeo da prisluškuješ svoje kolege?”, upitao je Jens

polako i jasno.Lašu se vratilo sećanje, progutao je pljuvačku.„Zato što sam shvatio da se događa nešto... iz čega sam ja bio

isključen.”„Šta to?”„Tada je još sve bilo suviše zbrkano da bih jasno shvatio... ali

ispostavilo se da sam bio u pravu.”Jens i Sofi su čekali.„Ubili su mi devojku.”Prestao je da crta četvorouglove.„Molim?”, rekla je Sofi.Pogledao je nju i Jensa.„Ubili su moju devojku Saru.”Mihail je vozio nazad u grad, Sofi i Jens su sedeli na zadnjem

sedištu.„Gospode bože”, prošaputao je Jens.Ona je mogla samo da se složi. Gledala je kroz prozor i posmatrala

automobile koji su im lagano dolazili u susret.*

Mihail i Klaus su otišli, rastanak je bio kratak. Zvono se začulo navratima. Jens je pogledao na sat.„Mora da je Mihail nešto zaboravio”, promrmljao je za sebe.Pogledao je kroz špijunku, očekujući da vidi dva čoveka. Ali ispred

su stajala trojica, i to od druge sorte: praznog pogleda, istovremenoumorni i iskolačenih očiju. Goša obrijane glave, Vitalij s flašom pića u

ruci, Dmitrij razmaknutih očiju. Jebem ti. Procenio je da će sepribližiti Stokholmu kasno uveče, tada je očekivao njihov dolazak.Mora da su vozili bez prekida.Jens se odmakao od vrata i ušao u kuhinju. Sofi je primetila izraz

na njegovom licu.„Šta je bilo?”Jens je streniranim pokretima prišao prozoru.„Šta je bilo, Jense?”„Stigli su ranije nego što sam računao... Moramo da bežimo

odavde, odmah.”Na vratima se začulo glasno kucanje.„Ko su sad ti?”Jens je otvorio kuhinjski prozor.„Pusti sad to. Hajde, moramo da idemo.”„Ali dozvoli meni da kažem da nisi kod kuće.”„Ne želiš to da učiniš, veruj mi.”Kucanje na vratima pretvorilo se u snažne udarce. Čitav dovratak

se tresao. Jens je pokazao kroz otvoren prozor. Sofi je želela dapronađe neku drugu mogućnost. Sada su se već čuli udarci nogom.Čuo je uzbuđene glasove Rusa. Jens je zakoračio kroz prozor,okrenuo se i pružio joj ruku. Pogledala je njega, pa ispruženu ruku ioklevala. Potom je izašla iz kuhinje i nestala.„Sofi!”, prošištao je Jens.Jedno stopalo se probilo kroz drvo ulaznih vrata, i uzbuđeni glasovi

su se sada jasnije čuli. Vratila se sa svojom tašnom, prihvatilanjegovu ruku i zakoračila na sims. Na vratima se zvuk drveta kojepuca izmešao s povicima i kricima ljudi dok su se probijali u stan.Popela se na usko proširenje sa spoljne strane. Podloga je bila

stara, napravljena od lima. Vetar je duvao u naletima. Čvrsto sedržala za tavanske prozore obložene limom koji su ukrašavali gornjideo fasade. Ulica je bila duboko ispod nje, a lim klizav. Pogledala jedole. Automobili su bili dovoljno sitni da joj prizor odmah ulije samrtnistrah. Pogledala je ka Jensu, ali obuzeo ju je isti osećaj vrtoglavice.Nebo iznad nje činilo joj se preširoko.„Moramo malo da se odmaknemo. Budi oprezna, pravi sitne

korake”, prošaputao je i krenuo ulevo.

Sofi ga je sledila. Iz stana su se čuli glasovi, Rusi su jurili okolo pocelom prostoru. Dmitrij je uznemireno kreštao, nešto se polomilo,glasovi su počeli optužujući da viču jedni na druge. Sofi je opreznogazila. Preznojavala se i drhtala. Strah od visine je rastao u njoj uobliku snažne mučnine. Jens se okrenuo i primetio strah na njoj.„Samo još nekoliko koraka. Dobro ti ide”, rekao je mirno.Polako su se približavali sledećem stanu. Fasada se promenila,

trebalo je da pređu na drugu zgradu. Jens je zastao i pokušao dapronađe način da nastave. Prostor na koji su mogli da stanu nogamajoš se više suzio i iskosio se naniže, a nije bilo ničega za držanje,samo klizavi lim s nekoliko izbočenih ivica na ona tri metra koliko imje preostajalo do sledećeg prozora. Zurila je ispred sebe, izgledalo jenemoguće. Jens je pokušao da se čvrsto drži za ivicu jednom rukom,stegnuo ju je prstima koliko je god mogao.„Ne ide”, rekla je.Srce joj je lupalo u grudima. Grlo joj se osušilo, nije mogla da guta.Jens je promenio oslonac za ruku, zakoračio nogom držeći se

čvrsto za ivicu.„Moramo da pređemo do sledećeg stana.”„Ne, nemoguće je”, preklinjala ga je.Obuzimao ju je samrtni strah. Poželela je da samo sedne i čeka da

je neko odvede odatle.Jens se jednim pokretom prebacio na drugu fasadu. Stajao je na

uzanom prostoru i čvrsto se držao pomoću ivica na limu, neko vremestojeći nepokretno kako bi osetio hoće li ovaj položaj funkcionisati.Ona ga je samo gledala. Ono što je nameravao da učini delovalo jenemoguće. Ona to nikad neće uspeti da izvede. Pogledala je dole.Svuda je videla smrt. Disala je isprekidano. Suze su joj potekle nizobraze.„Ti nisi normalan, čuješ?”, rekla je.Video je njene suze i u kakvom je stanju, još jednom koraknuo

pripijajući se telom za fasadu, nogama je pravio sitne korake,zglobovi na prstima su mu pobeleli. Jens je zastao i duboko disao.Kada je povratio mir, napravio je još nekoliko sitnih koraka. Savladaoje dva metra i približio se prozoru. Ali ne toliko blizu da bi mogao daga dohvati.

Na kraju je stigao do tavanskog prozora. Jens se zaustavio izauzeo stabilan položaj pre nego što je zamahnuo nogom i svomsnagom koju je mogao da prikupi polomio staklo. Kada je prozor većbio razbijen, morao je da se sagne da bi otvorio kvaku sa unutrašnjestrane. Pustio je desnu ruku i pažljivo savio noge, gurnuo rukuunutra, otvorio prozor i ušao. Izgledalo je kao da se sve dogodilo ujednom dugom i promišljenom pokretu.Nije ga bilo nekoliko sekundi, a onda se ponovo pojavio. Ovoga

puta je povijen stajao u prozorskom okviru i protezao se ka njojkoliko je god mogao. Time bi joj možda skratio putanju za jedanmetar, ali kakve koristi od toga? Ustala je i osetila vetar na sebi.Mahnuo joj je rukom.„Hajde sada!”Bilo joj je potrebno još vazduha, ali ju je strah onemogućavao da

diše dublje. Lupanje srca je bilo tako snažno da joj se činilo daapsorbuje sav kiseonik iz njenog tela. Sofi je izdisala vazduh, ali jeknedla u grlu ostajala.„Uspećeš, samo se čvrsto drži rukama”, rekao je.Počela je da diše ubrzano, i suze su joj ponovo navrle na oči.„Sada!”, rekao joj je Jens i mahnuo rukom.Sofi je uvidela da ima samo jednu mogućnost: da uradi isto što i on,

da pronađe nešto za šta će se uhvatiti i da se zatim prebaci pomoćunogu.„Sofi!", frknuo je.Rusi su urlali u kuhinji. Trepnula je da ukloni suze, progutala je

pljuvačku da pročisti grlo i izvela sve u jednom pokretu. Uhvatila seza izbočeni lim, a leđima se naslanjala na smrt. Bio je potrebansamo blag nalet vetra i pala bi, tako joj se činilo. Koraknula je ulevo.Podloga se tu završavala. Čvrsto se uhvatila prstima, pobeleli su.Pripremila se da promeni zahvat kako bi napravila sledeći korak iuhvatila treću ivicu. Sofi je zamahnula, levom rukom se uhvatila zaivicu lima i brzo koraknula ulevo. Stopalo je počelo da klizi, stisak nalimu je popustio. Vrisnula je i izgubila oslonac.Osetila je kako je njegova ruka grabi za kosu. Zatim je osetila i ruku

oko vrata. Na sekund je zavladala tama.Srušili su se na pod među krhotine stakla. Sofi nije mogla da se

pokrene. Ležala je preko Jensa. Njemu su oči bile iskolačene, a čelo

oznojeno. Zagledali su se jedno drugom u oči.„Uspela si”, rekao je.Ustao je i povukao je sa sobom. Požurili su kroz stan, adrenalin je

strujao kroz nju. Zaustavili su se u predsoblju. Jens joj je pokazao dasačeka. Otkucao je broj na mobilnom, govorio je engleski i rekao daje sada njemu potrebna pomoć. Nakon kratkog razgovora prekinuoje vezu i baš nameravao da izađe kada je shvatio da su vratazaključana sa spoljne strane.„Traži!”, rekao joj je.Počeli su da pretražuju predsoblje, Sofi je prekopavala kapute i

jakne, Jens pregledao fioke u komodi koja je stajala ispod velikogogledala. On nije pronašao ništa, a ni ona. Zavirio je u neki orman,ona je ponovo pogledala komodu, kao da nema poverenja u njegovusposobnost traženja. Sofi je pogledom prelazila po predsoblju, dužzidova, preko poda, dovratka, iznad elektro ormana... Tamo je najednoj kuki visio usamljeni ključ. Protegla se, dohvatila ga i isprobalau bravi. Okrenula ga je – klik – vrata su se otvorila.Krupnim koracima su se sjurili stepenicama do ulice, Jens joj je

pridržao teška drvena vrata. Potrčali su ka njegovom iznajmljenomautu i ubacili se unutra.Iste sekunde kada su krenuli kolima niz ulicu, Dimitrij je istrčao na

kapiju. Jens je nagazio pedalu i brzo se udaljio odatle. Dimitrij injegovi prijatelji potrčali su ka svom autu.Sofi je uzela telefon i otkucala broj.„Zdravo... Ja sam.”„Čujem.”„Šta radiš?”Nije odgovorio direktno, možda iznenađen njenim direktnim

pitanjem.„Ne radim ništa.”„Možemo li da se vidimo?”„Kada?”„Sada?”Ponovo je ćutao.„Ovo je baš iznebuha. Naravno, u restoranu sam.”Prekinula je vezu, Jens se probijao kroz saobraćaj.„Jesi li sigurna?”, upitao je.

„Nisam...”, odgovorila je tiho.„Zašto želiš da ideš tamo?”„Imamo li drugog izbora?”Probijao se između drugih automobila.„Uvek postoji izbor.”„Samo tamo možemo da budemo zaštićeni”, odvratila je.Jens je bacio pogled na retrovizor, Dmitrijevog auta nije bilo na

vidiku.*

Hase je sedeo u autu, uglavljen između dva druga automobilaispred Trastena i nehajno posmatrao okolinu. Dobio je jasnauputstva. Treba da čeka pred restoranom i da ne preduzima ništa.Možda će Aron Gajsler izaći i stupiti u kontakt s njim, možda će toučiniti čovek po imenu Ernst Lundval. Hase samo treba da pusti dase to dogodi i krene s njima unutra. Kada se već nađe u restoranu,plan je da je pozove i ispriča joj kako je prošlo i šta su mu rekli. Alipre svega je reč o nadgledanju prenosa novca. Gunila će svekontrolisati sa svoje lokacije, i kada sve bude gotovo, on će, ukolikobude imao priliku, upucati Ektora Gusmana i Arona, i učiniti to takoda izgleda kao samoodbrana, a zatim je slučaj završen.Andeš se nasumično smucao po gradu tražeći Sofi i Laša, njihove

glave su sada ucenjene, naročito Sofina. Moraće da bude uklonjena,što je možda šteta... Ili nije, ni sam više nije znao šta oseća. UbistvoLašove hipi devojke izmenilo ga je do srži, nešto se u njemuzatvorilo, a nešto drugo udaljilo. Ali obuzelo ga je i neizmernoosećanje krivice. Bilo je sve vreme prisutno. I želeo je da ponovoubije, kako bi mu ubijanje prešlo u naviku. Onda će se možda ikrivica ublažiti.Jedan automobil je prošao pored Hasea, ispratio ga je pogledom,

auto je pronašao prazno mesto nešto dalje ispred njega i uparkiraose. Muškarac je iskočio napolje i sačekao ženu koja je ustala sasuvozačkog sedišta. Haseu je bilo potrebno nekoliko sekundi dashvati ko je to. Prošli put ju je ipak video samo na brzinu, kada ju jeoborio na leđa i pokušavao da je zadavi. Nestali su u restoranu.Otkucao je broj Andešovog mobilnog. Andeš se uzbudio, rekao mu

da sačeka, da ne otkriva položaj i sačeka ga.

Uskoro je pored njega prošao još jedan auto i parkirao se neštoniže niz ulicu. Imao je ruske tablice, ali Hase nije reagovao na to.Umesto toga pripremao se da ubije dve muve jednim udarcem, amožda i tri. Pregledao je pištolj, bio je otkočen, a metak u cevi.

*Restoran je bio zatvoren. Ektor je sedeo za stolom zajedno sa

Aronom, Ernstom Lundvalom i Alfonseom Ramirezom. Sto im jesada bio radno mesto. Alfonse je sedeo za uključenim kompjuterom,Ernst je pregledao hrpu dokumenata, Ektor i Aron su neštoizračunavali na papiru. Svi su pili kafu osim Alfonsea, koji je pio vino.Na Ektoru se videlo iznenađenje kada je ugledao Sofi kako dolazi u

Jensovom društvu. Upravo je hteo nešto da kaže kada ga je Sofiprekinula.„Moramo da razgovaramo.”Ektor je ustao i pokazao joj da mogu da sednu nešto dalje odatle.Izvukao je stolicu za nju. Sela je, on je učinio isto s druge strane

stola, pogledao je i očekivao od nje da počne s pričom.Sofi je duboko udahnula i bacila pogled ka Jensu, koji je pronašao

mesto nešto dalje za jednim usamljenim stolom, zatim ka Ernstu iAronu i nepoznatom čoveku, svi su izgledali zaokupljeni poslom.„Da li smetam?”Ektor je odmahnuo glavom i kratko pokazao na Jensa.„Šta on radi ovde?”Sve se činilo tako pogrešno, žalila je što nije moglo da bude

drugačije.„Doći ćemo i do toga”, rekla je, pribrala se i počela da traži

odgovarajući uvod. Sofi je spustila ruke u krilo i pripremila se za onošto će možda biti njeno samoubistvo.„Moj sin Albert leži u bolnici. Udarila su ga kola, slomio je kičmu.”Ektor je na trenutak delovao uplašeno, hteo je nešto da pita, a onda

se zaustavio.Ona je prikupila snagu da nastavi.„Pre nešto više od mesec dana sa mnom je u kontakt stupila...”Nije stigla dalje od toga. Ulazna vrata restorana otvorila su se od

udarca i ostala da vise na jednoj šarki.„Džins!”

Glas je bio snažan. Dmitrij je zakoračio u restoran s pištoljem uopuštenoj ruci. Za njim je sledio Goša s koltom i Vitalij s pištoljem.Dmitrij je ugledao Jensa.„Jesam li ti nedostajao?”Jens je s gađenjem pogledao Dmitrija. Ektor i Aron su razmenili

poglede kao da pokušavaju da shvate ko su ovi ljudi.„Šta hoćeš?”Dmitrij je pokazao na sebe pištoljem i pokušao da deluje

iznenađeno.„Šta ja hoću? To uopšte nije važno... Važno je da sam sada ovde i...

ovo je bilo jebeno dugo putovanje i priželjkivao sam trenutak kada ćute ubiti, i to ne jednom nego više puta.”Sofi je primetila da Jens kuca nešto na telefonu ispod stola. Pažljivo

se osvrnula oko sebe. Aron je sedeo nepomično, nepoznati selagano klatio na stolici i ispijao oprezne gutljaje vina. Ernst Lundvalje zurio u sto. A Ektor je... samo sedeo potpuno nepomično iosmehivao joj se pokušavajući da je umiri.Jens je ustao, a Sofi je videla kako je u istom trenutku gurnuo

mobilni u džep.„Rekao sam šta sam imao Ristu, a on ti je to preneo... Ako si

prešao toliki put u nadi da ćemo nešto uraditi drugačije, onda sidžabe dolazio.”Dmitrij je zurio poluotvorenih usta. Izgledao je kao da mu je sve ovo

dosadilo, mahnuo je Goši, a ovaj je prišao Jensu i nekoliko puta gaudario koltom po glavi. Jens je pao na zemlju, a Dmitrij mu je za tiličas prišao i počeo da ga šutira. Vitalij je držao ostale na nišanu.Prebijanje Jensa bilo je surovo i impulsivno. Sofi nije želela da gleda.Jens je mislio da će udarci prestati, ali to se nikako nije događalo.

Odjednom ga je obuzeo osećaj da će umreti, da je Dmitrij tolikoporemećen da će ga tući do smrti. Jens je pokušao da se zaštiti takošto se sklupčao. Dmitrijeva cipela je pogađala svuda, u glavu, vrat,leđa, stomak. Potom je promenio taktiku i počeo da gazi Jensa policu.„Sad je dosta!” – Ektorov glas je odjeknuo prostorijom.Dmitrij se zaustavio i pogledao Ektora, sav zadihan.„Ko si ti... crnčugo?”

Sofi je videla blesak u Ektorovim očima. Nešto se raspalilo u njemu.Nije to bio običan bes, već nešto drugo što ga je prevazilazilo. Aronje primetio u kakvom je stanju i mirno zavrteo glavom. Čak je inepoznati, koji je dotad pokazivao veliko samosavladavanje,počinjao da dobija drugačiji izraz.Dmitrij je zgrabio pretučenog Jensa, podigao ga s poda i zagledao

mu se u izubijano lice.„Da samo znaš koliko sam čeznuo za ovim, taj tvoj nadmeni stav

me je toliko...”Dmitrij nije imao snage da dovrši rečenicu već je uputio Jensu

neprecizan udarac pesnicom otpozadi po glavi, tako da je ovajtresnuo na pod. Goša je u međuvremenu izvadio nekakvu kutijicu izdžepa i ušmrkavao je belo pravo s kažiprsta. Napunio je novu dozu ipružio kažiprst Dmitriju pod nos. Dmitrij je uvukao prah u sebe ikriknuo, kao da na neki način želi da sve prisutne uveri u svojusnagu. Ponovo je prišao Jensu, uhvatio ga za okovratnik, upola gapodigao, odmerio udarac desnicom i zamahnuo najviše što jemogao. Stegnuta pesnica je pogodila Jensa u oko, začuo se zvukudarca u meso. Dmitrij je uzbuđeno disao nakon snažnog udarca isagnuo se ka Jensu kako bi ga ponovio.„Dosta!”, povikala je Sofi dok su joj suze tekle niz obraze.Dmitrij ju je odjednom ugledao. Obradovao se, kao da je ona

poklon na koji ranije nije računao. Prišao joj je, pogledao je s visine iuhvatio je za bradu. Sagnuo se i uneo joj se ulice.„Jesi li ti njegova kurva?”Smrdeo je na nešto.„Ti si njegova kurva... A ako nisi njegova kurva... onda si kurva

nekom drugom. Jer kurva si u svakom slučaju!”Dmitrij je pogledao svoje pajtaše i prsnuo u iznenađen smeh, kao

da je upravo izgovorio neuobičajeno oštroumnu šalu.„Onda je kurva nekom drugom!”, ponovio je. Vitalij i Goša su mu se

pridružili u prenaglašenom smehu.Dmitrij ju je čvrsto držao za bradu.„Kad ubijem ovog na podu, jebaću te... a svi ostali će gledati.”Ektor je sada već drhtao od besa. Gledao je u sto i teško disao, a

mišići vilica mu se nisu smirivali. Mržnja je tinjala u njemu, Sofi je

krajičkom oka mogla da vidi njegovu auru, plamtela je ludilom. Aronga je pažljivo posmatrao.Dmitrij je sada izgledao zbunjeno, kao da ne može da se priseti

zbog čega je tu. Ponovo je izvadio pištolj i njime mahnuo ka stolu zakojim su sedeli Aron, Alfonse i Ernst.„A ko ste vi? Šta ovde radite? Otkud poznajete ovog dripca?”Pištoljem je pokazao ka Jensu, koji je ležao na zemlji, niko mu nije

odgovorio. Dmitrij je zakoračio ka stolu i prislonio cev Alfonseu načelo. Alfonse je ostao pribran. Dmitrij je postajao nestrpljiv pa jenapravio nekoliko koraka ka Ektoru i Sofi, držeći pištolj uperen uSofi.„Ti pričaj, kurvo!”„Skloni pištolj”, prošaputao je Ektor.Dmitrij je pokušao da imitira Ektora. Nije mu pošlo za rukom, jer je

zaboravio šta je Ektor upravo rekao. Umesto toga je prislonio pištoljSofi na glavu. Sofi je sklopila oči.Jens je napravio slab pokret ležeći na podu.„Dmitrij...”, prošištao je kroz krv i slomljenu hrskavicu.Dmitrij se okrenuo i pogledao ga.„Da?”„Risto mi je rekao da u Moskvi više niko neće da radi s tobom... Da

se svaki čas gubiš... Svaki čas”, prošaputao je Jens.Dmitrij je pogledao okolo po sobi, pa se ponovo vratio na Jensa.„Šta?”„Postoje ljudi koji ništa ne umeju, koji su nesposobni i neznalice...

netalentovani, bez ikakvog dara... koji pokušavaju da nadoknadesvoje stalne neuspehe time što će stalno grešiti... što od njih pravistalne gubitnike. Ti si jedan od njih, Dmitrij, i svi to znaju.”Jens se osmehnuo u bolovima.„Svi osim tebe, Dmitrij. Čak i tvoja majka to zna... Ona kurva od

tvoje majke! Majka ti je kurva, Dmitrij... Jebala se sa svim dripcima uonoj zabitoj selendri gde si rođen... Čak i ona zna!”Jens se nasmejao, znao je da su njegove reči dale vremena Sofi.

Možda to nije bilo dovoljno, ali šta je drugo mogao da učini? Jedinanada mu je bila da je Aron ili neko drugi naoružan i da će zapucali.Ali izgleda da to ipak nije bio slučaj.

Jens je video kako Dmitrij okreće oružje ka njemu, pogledao jepravo u mračnu cev, na sekund se pitao gde će ga metak pogoditi,hoće li boleti, koliko će vremena proći pre nego što umre. Da li ćesresti deda Esbena. I da li će se sporečkati, što su radili svaki putkada bi se videli.Dmitrijev prst se baš napinjao na okidaču kada se sa ulaznih vrata

začulo nakašljavanje. Rus se okrenuo. Ugledao je dva čoveka,jednog krupnog dripca i jednog žilavog proćelavog tipa s desnomrukom u zavoju. Držali su oružje u rukama i već su bili napravilinekoliko koraka ka unutrašnjosti restorana. Nakratko je izgledalo kaoda će se razvoj događaja zaustaviti tu, da će se sve zamrznuti baš utom trenutku, da je bog pritisnuo dugme za pauzu. Ali nije.Ektor je shvatio šta će se dogoditi. Bacio se na Sofi i povukao je na

pod. U istom trenutku se začula tutnjava dok su Mihail i Klausotvarali vatru iz ručnog naoružanja. Goša i Vitalij su pali izrešetanimecima. Krv, komadići kostiju i ruska droga iz kućne radinostiraspršili su se po restoranu.Sofi je pala na pod pôd Ektorovom težinom. Videla je Jensa kako

nešto dalje leži potpuno slomljen. Videla je kako dva mrtvaca padajumlitavih udova i izbušenih tela. Videla je Dmitrija, koji i dalje neshvata šta se događa. Videla je Jensa kako se u poslednjem naletuadrenalina istegao i zgrabio Dmitrija za ruku, povukao ga na pod irazoružao ga jednim pokretom. Potom i kako je Jens hvata Dmitrijaza kosu, privlači ga sebi i gleda u oči dok mu sistematski razbija nos,oko i zube nizom udaraca čvrstih poput kamena. Nije mogla dashvati odakle Jens crpi snagu. Ali imao ju je. I ništa ga nije moglonaterati da se odrekne svoje pravedne osvete. Dmitrij je grgotao,molio za milost i gutao polomljene zube. Sofi se okrenula ka stolu.Barutni dim i droga u prahu stvorili su izmaglicu u prostoriji. Videla jekako Aron Gajsler ustaje s poda s revolverom uperenim ka Mihailu iKlausu. Sofi i Jens su videli šta će se dogoditi, pa su istovremenopovikali.„Ne, Arone!”Sada je tek nastala zbrka.Mihail i Klaus su uperili oružje ka Aronu.„Oni nisu ovde zbog vas!”, doviknula je Sofi.

Aron je i dalje držao uperen pištolj i kao da je nije slušao. Ispalio jedva hica. Mihail i Klaus su držali pištolje u ispruženim rukama iistovremeno su pritisnuli okidače. Pucnji su zagrmeli. Aron sezaklonio iza stuba. Meci su udarili u njega, malter se rasuo na svestrane.„Nismo ovde zbog vas”, viknuo je Mihail.Aron je isturio pištolj i dvaput opalio na slepo. Meci su udarili u zid

iza Mihaila i Klausa. Sofi je vikala, Jens je vikao, Aron je ponovozapucao.„Mogu da ubijem Ektora Gusmana ovde i sada! Ali gledaj,

spustićemo oružje!”, dovikivao je Mihail.On i Klaus su spustili oružje na pod ispred sebe. Aron je sačekao

trenutak, pa zatim dvaput izvirio iza stuba. Kada je video ovu dvojicukako pokazuju da su nenaoružani, istupio je uperivši revolver uMihaila.„Zbog čega ste ovde?”Mihail je glavom pokazao ka Jensu, koji je izubijanog lica čvrsto

držao Dmitrija i davio ga. Aron je i dalje držao pištolj uperen uMihaila.„Objasni.”„Ja mogu da objasnim”, umešala se Sofi.Novi pucanj je odjeknuo prostorijom. Nastala je potpuna

zbunjenost, vika i metež među Mihailom, Aronom, Klausom iEktorom. Hase je pognut stajao u vratima, a iza njega i Andeš. Mihailih je prepoznao iz bolnice. Zgrabio je svoj pištolj s poda i upravo jenameravao da puca kada su se Hase i Andeš sakrili iza spoljnogzida.„Policija!”, doviknuo je Hase Berjlund paničnim glasom.Zavladala je tišina, a onda su se Hase i Andeš ponovo pokazali.„Policija!”, ponovio je Hase.„Ektore! Imali smo dogovor!”, povikao je Andeš.Aron je pogledao Ektora. Pogledi su im se sreli, Ektor je odmahnuo

glavom. Aron je klimnuo, pokazujući da je shvatio, pa je podigaopištolj, nanišanio Andeša i ostao tako. Mihail i Klaus su na nišanudržali Haseovo čelo. Jens je podigao Dmitrijev pištolj s poda i ležaona leđima sa oružjem u ruci, nišaneći pomoću nišana na cevi.Putanja metka prošla bi negde između Mihaila i Klausa.

„Mogu da pogodim kera tačno u srce”, promuklo je rekao Aronu.Šest pištoljskih cevi bilo je upereno u tela i glave. Haseu je prvom

ruka zadrhtala.„Spustite oružje”, rekao je, ovog puta nešto tanjim glasom.„Ne, hajde da sada vi spustite oružje na pod. Nas je četvorica, a

vas dvojica... Izračunajte sami kako će se ovo završiti”, rekao jeAron.Andeš je pokušao da se izvuče.„Mi se povlačimo. Ostavljamo vas...”„Ako počnete da se povlačite, pucamo.”Aronu je glas bio smiren, baš kao i ruka.Sofi je sve ovo pratila s poda dok ju je pritiskala Ektorova težina.

Jens je bio iscrpljen i obilno je krvario. Nije mogla da shvati kako jeuspevao da leži u tom položaju sa oružjem uperenim u policajce.Aron je repetirao pištolj umesto da ponavlja šta je rekao.Hase je položio oružje, gurnuo ga preko poda i spustio se na sve

četiri. Sada su se svi pištolji okrenuli ka Andešu. Neko vreme jegledao u cevi koje su zjapile ka njemu, slabo se osmehnuo, odustaood neke prolazne ideje, spustio pištolj na pod i zakoračio u restoran.Ponovo je nastao status kvo. Jens je shvatio da Aron nikada neće

prvi spustiti pištolj.„Mihaile”, prošištao je.Mihail je razumeo i ponovo spustio oružje. Klaus ga je sledio. Sofi

je osetila kako Ektor ustaje s nje, primetila je da ga obuzima bes dokse približava Dmitriju, koji leži onesvešćen na podu. Zgrabio je Rusaza ruku i povukao ga za sobom. Alfonse Ramirez mu se pridružio,uhvatio Dmitrija za nogu, pa su obojica nestali u kuhinji vukući ga,kao da je u tom trenutku najvažnije bilo uzvratiti udarac i ugasiti žeđza osvetom.Aron je gurao Andeša i Hasea ispred sebe prema kuhinji i

kancelariji.Sofi se pridigla u sedeći stav i uhvatila Andešov i Haseov pogled

dok su prolazili pored nje. Premestila se do Jensa i spustila mu glavuu krilo. Nije bio u sjajnom stanju. Mišići i kosti lica bili su mu izubijani,nekoliko zuba je nedostajalo, verovatno je imao mnoštvo polomljenihkostiju u telu. Disao je šištavo.

Bila je emocionalno ispražnjena, želela je da povraća, želela je daode odatle, da ode od same sebe, od svega. Sofi je sedela unapadnutom restoranu i gladila Jensa po kosi, videla je kako Klaus iMihail dižu svoje oružje s poda. Videla je leševe Rusa u čudnimpoložajima. Ernsta Lundvala, koji je sav prebledeo i prestravljenužurbano napustio restoran sa aktovkom u ruci i laptopom podrukom. Pred očima joj se ukazala Albertova nesreća, videla ga jekako leži u bolničkom krevetu, u nesvesti, usamljen, polomljen. Mislisu joj se rojile u glavi dok je primoravala sebe da zadrži zdrav razum,možda joj je upravo to što je gladila Jensa po glavi pomoglo da neizgubi dodir sa stvarnošću. Napred-nazad, sve vreme isti pokret.Koncentrisala se na njegovu kosu pod svojim dlanom. Bio je topao.Zažmurila je i pokušala da se usredsredi samo na to što radi, da neprihvata u sebe svoje okruženje ili ono što se upravo dogodilo.Napred-nazad, blago je rukom milovala Jensovu kosu...Mihail je iznenada seo kraj nje i pogledao Jensa.„Idemo sada”, rekao je tiho. Jens ništa nije rekao, njegovo izubijano

lice samo je uzvratilo pogled Mihailu.Mihail se okrenuo ka Sofi i možda primetio njen strah. Nije imao šta

da kaže, samo je ustao i krenuo ka izlazu. Klaus joj je prišao, rekaonešto na rogobatnom engleskom, a ona je razumela otprilike to dajoj je dužan jer mu je dvaput spasla život, a da on ne shvata zbogčega je to učinila. Pokušavao je da pronađe još neki način da seizrazi, ali nije uspeo. Umesto toga je izvadio olovku, nagnuo se nadjednim stolom, napisao nešto na salveti i pružio joj je. Sofi jepogledala salvetu, pročitala ime Klaus Keler i njegov broj telefona.Pogledala ga je u oči. Klaus se okrenuo i sledio Mihaila, koji jeizlazio iz restorana.Ektor se pojavio iz kuhinje zavrnutih rukava, krvavih šaka i

razrogačenih očiju. Pogledao je haos u prostoriji, pogledao Sofi, kojaje sedela na podu s Jensovom glavom u krilu. Bio je drugačiji,delovao je kao da je pod nekakvim naponom. I to pod naponom oddve hiljade volti. Nešto se u njemu rasplamsalo, nešto što nije bio ustanju da obuzda. Pogled mu se zadržao na Sofi, nju je obuzeoosećaj da je on u stvari ne vidi. Ektor je baš nameravao nešto dakaže kada se nepoznati muškarac pojavio iz kuhinje. Bio je umiven idoteran, poljubio je Ektora u obraz. Izmenili su nekoliko brzih reči na

španskom. Krenuo je ka izlazu, osmehnuo se Sofi dok je prolaziopored nje, a zatim je nestao kroz razvaljena vrata. Ektor se vratio ukuhinju.Nije mu ispričala ono što je nameravala. Sada je Andeš Ask sedeo

tamo zajedno s Hansom Berjlundom. Ljudima koji su udarili kolimanjenog sina, ljudima koji su pokušali da je ubiju...Sofi je pažljivo spustila Jensovu glavu na pod, ustala i krenula kroz

kuhinju, prošavši pored Dmitrija. Sedeo je mrtav na stolici usredkuhinje, zabačene glave. Uspela je da vidi da mu iz srca viri nož zameso, da mu jedno oko visi napolje, a da u velikoj bari ispod stoliceima nekoliko litara krvi.„Ektore Gusmane!”, čula je kako Andeš dovikuje iz kancelarije.Zastala je, vrata su bila odškrinuta. Videla je Andeša kako sedi

vezan za radijator kraj radnog stola, a Hase je bio kraj njega. Videlaje i Arona kako nešto kuca na kompjuteru. Sofi se izvila unapred iugledala Ektora razgolićenog do pojasa kako briše ruke o mokarpeškir, dok mu je krvava košulja ležala bačena na podu.„Mi treba da nadgledamo prenos...”, rekao je Andeš.Ektor ništa nije odgovorio.Andeš se borio da se izbavi iz nepovoljnog položaja.„Hoćemo li da počnemo?”, rekao je.Sofi je počinjala da shvata.Ektor je izvukao fioku komode, izvadio iz nje novu košulju i pocepao

najlon.„Meni se čini da si vezan lisicama za radijator”, odvratio je i počeo

da skida bezbrojne igle s košulje.„Samo treba da ih otključate, i uradićemo sve onako kako si se

dogovorio s Gunilom, pa mi idemo.”Gunilom? Sofi je pomislila kako je ništa ne bi iznenadilo više od

ovog.Ektor je zamahnuo rukom u pravcu restorana.„Stvari su se promenile. Neće biti nikakvog prenosa za vas, a

mislim da posle svega ovoga shvatate i zašto.” Istresao je košulju izambalaže.„Okej. Idemo odavde, nismo videli ništa”, rekao je Andeš u

bezuspešnom pokušaju da se nekako nagodi. Ektor ga nije udostojioodgovora na njegov predlog. Navukao je košulju.

„Nemoj biti glup, Ektore Gusmane!”Andešove reči su imale loš prizvuk. Aron je prestao da radi na

kompjuteru i okrenuo se ka Andešu. Ektor je ustao.„Molim?”, prošaputao je.Andeš je delovao kao da ga nije briga.„Mi vam možemo pomoći... Ako nas pustite. Zajedno ćemo izvesti

transakciju, povešćemo svedoke sa sobom, a vi ostajete slobodni.”Ektor je i podigao glavu dok je zakopčavao dugmad na košulji.„Slobodni?”, rekao je bezvučno.„Da, slobodni.”„Ti si baš neki čudan čovek. Uvek polaziš od toga da su i drugi

podjednako glupi kao ti?”Andeš je nameravao da odgovori, ali je Ektor podigao ruku. Zatim

je dovršio zakopčavanje košulje oslonivši bradu na grudi.„Ćuti”, rekao je.Ali ratoborni terijer Andeš nije bio gotov.„Pusti nas da povedemo svedoke i odemo odavde, to je jedino što

tražim.”Sofi je zaustavila dah.„Koga?”„Svedoke.”„Koje svedoke?”„Ženu koja se zove Sofi i muškarca, njenog prijatelja. Oni nemaju

nikakve veze sa ovim.”Ektor je pogledao Andeša.„Kako ti to znaš?”„Jednostavno znam.”Sofi je čula neki zvuk i okrenula se. Karlos Fuentes je stajao i zurio

u nju. Delovao je skvrčeno i skrajnuto, i stajao je nekako pogureno.Polako je zavrtela glavom pokazujući mu da treba da ćuti i da nesme da je otkrije. Karlosove oči su bile hladne. Otišao je.Ponovo je sedela kraj Jensa kada je začula zvuk iza sebe. Pojavili

su se Ektor i Aron. Ektor je na sebi imao novu košulju, kravatu, iaktovku u ruci.„Sofi?”Skoro da je šaputao.„Moraš sa mnom”, rekao je.

„Zašto?”Nije imao vremena da odgovara na to pitanje.„Policija može da stigne svakog trenutka, a oni iz kancelarije su te

videli.”Ponovo je na njemu videla onu drugu stranu, osećanja ga nisu

doticala.„A Jens?”, upitala je.„Aron će mu pomoći.”„Kuda ćemo?”„Pre svega... što dalje odavde.”Shvatila je da nema izbora. Andeš i Hase sede u kancelariji, u

restoranu su tri leša, Gunila i Ektor su sklapali dogovore... Ona tunema nikakve šanse. Je li Andeš ispričao Ektoru za nju?Sofi je pogledala Ektora, zatim Arona, i pokušala da nešto razazna

na njima. Nije uspela da vidi ništa drugo osim užurbanosti inestrpljenja.Sagnula se ka Jensu, poljubila ga u glavu, nakratko poželela da se

probudi, ustane, uzme je za ruku i povede odatle. Ali to nije mogaoda učini. Neće on ništa uraditi, bio je izubijan i bez svesti, jedva ustanju da diše sam. Sofi je ustala, uzela tašnu i krenula za Ektorom,koji je užurbano napuštao restoran.

*Miris baruta i smrti još se osećao u prostoriji.Karlos je zurio u svoj restoran. Nalazio se u kuhinji i usitnjavao

komade Lefea Ridbeka u mašini za mlevenje mesa kada su sezačuli prvi pucnji. Onda je prestao s radom i sakrio se iza kuhinjskogormana. Ali kada su se Ektor i Kolumbijac pojavili vukući Rusa izatim ga ubili, Karlos je pobegao dalje i sakrio se u kancelariji. Čuoje Ektorov telefonski razgovor sa ocem, i kako ga Ektor moli dapošalje G5 na aerodrom Broma. Karlos je ušao u salu restorana isakrio se na podu iza šanka.Nije uspevao da shvati ko je tu ko, ali prepoznao je policajce, Klinga

i Klanga. Ležao je na podu pritiskajući nos na hladan pod i molio sebogu da poštedi njegov bedni život. I bog je to učinio. Karlos je opetprešao u kuhinju, susreo Sofi, koja je prisluškivala Ektora, a zatimpronašao novo skrovište sačekavši da Ektor i žena odu odatle. Aron

je ušao u salu i podigao ranjenika Jensa. Odneo ga je na leđima inestao odatle.Sada je vladala tišina, nikog nije bilo tu, osim pokojnika i policajaca

vezanih za radijator.Osvrnuo se po tom paklu od krvi i mrtvih tela, razmislio, i drhtavim

prstima otkucao broj na mobilnom telefonu.„Genc”, javio se Roland.„Ovde Karlos... ja sam onaj s restoranom iz Stokholma.”„Da?”„Ovde ima mrtvih ljudi...”„Aha?”„Potrebna mi je vaša pomoć. Mogu nešto da vam ponudim

zauzvrat.”„Šta?”„Da vam kažem gde je Ektor.”„To već znamo.”„Pa gde je?”„U Stokholmu.”„Nije.”„Nego gde je?”„Hoćete li mi pomoći?”„Možda.”„Za nekoliko sati biće u Malagi.”„Kakvu pomoć želiš, Karlose?”„Zaštitu.”„Od koga?”„Od svih.”„Gde si sada?”„U Stokholmu.”„Idi negde, sakrij se, pa me ponovo pozovi da vidim šta mogu da

uradim... Rekao si da ima mrtvih? Ko su oni?”„Ne znam.”Genc je prekinuo vezu. U daljini su se začule policijske sirene.

Karlos je napustio restoran.

24Kuća je imala izdvojen položaj. Više je ličila na vikendicu nego na

mesto gde živi komesarka kriminalističke policije. Maločas jerazgovarao s njom telefonom, nalazila se u Ulici Brahegatan. Rekaojoj je da je svuda tražio Sofi. Zamolila ga je da uđe. Odgovorio joj jeda ne može. Potom je usledila tišina, pitala ga je šta želi.„Samo proveravam”, odgovorio je.Laš je parkirao auto nekoliko ulica dalje. Sada je ušao u njeno

dvorište i krenuo travnjakom prolazeći ispod stabala jabuka, pa seuzanom šljunčanom stazom uputio ka verandi. Brava na ulaznimvratima bila je moderna i nije mogao da je obije. Obišao je oko kuće iproverio prozore. Svi su bili zatvoreni i osigurani rezom. Laš jepronašao stepenice koje su vodile do vrata za podzemni podrum,bila su solidna ali odvojena od okvira, imala su stari prozor sa šaromu obliku mehurića, i verovatno obrtnu kvaku sa unutrašnje strane.Navukao je rukav dukserice preko šake i razbio staklo, zavukao rukui tražio. Naravno, napipao je kvaku. Otvorio je vrata i zakoračio upodrum.Laš se žurno kretao kroz prostoriju i pretraživao pogledom. Ostava,

skladište hrane, nedavno ugrađeno postrojenje za geotermalnogrejanje s potapajućim grejačem i stepenište koje vodi u prizemlje.Prešao ga je u nekoliko krupnih koraka, otvorio vrata i ušao u kuhinjukoja kao da je direktno preneta iz nekog engleskog časopisaposvećenog uređenju doma. Nov šporet u starinskom stilu, drvenipod od velikih dasaka, namazan i lakiran. Lep orman iz nekih ranijihvremena. Nastavio je kroz kuhinju, skrenuo u dnevnu sobu iprodužio pravo do radne sobe. Pisaći sto, lampa sa zelenimabažurom, orman za dokumentaciju, zaključan. Na silu ga je otvoriošrafcigerom koji je pronašao u donjoj fioci u kuhinji. Pravio je velikubuku, lim se krivio i ulegao, i najzad popustio. Mnoštvo dokumenatabilo je uredno poređano. Prelistavao ih je prstima, tražio SofiBrinkman, nije je pronašao. Prsti su nastavili do slova G, EktorGusman, ništa... Samo mnoštvo imena policajaca koji mu nisu bilipoznati. Sve je bilo složeno po abecednom redu... Listao je dalje.Čekaj, evo nečega... Berjlund. Hans Berjlund. Slika iz pasoša debelesvinje Hasea, nekoliko potvrda iz službe. U desnom uglu nalazila se

napomena napisana grafitnom olovkom. Pisalo je nasilan. Laš jedalje listao fascikle. Pronašao je Evu Kastroneves, nije bilonapomena olovkom... umesto toga samo nacrtana zvezda. Poputone koju bi učiteljica napisala u učenikovoj svesci. Potražio je slovoV. Tražio je i našao sebe. Izvadio je fasciklu i otvorio je. Fotografija jebila stara, ista ona koju je imao u svojoj policijskoj legitimaciji. U prvimah nije uspeo da svari reč koja je bila ispisana olovkom u desnomuglu, kao da je ne shvata. Pisalo je labilan.Laš je zatvorio fasciklu i vratio je na mesto. Nekoliko trenutaka u

njemu je vladala potpuna tišina, nije video ništa pred sobom. Potomse ponovo vratio u život.Seo je za radni sto i otvarao fioke: papiri, spajalice, olovke, naočare

za čitanje, metar... nekoliko ceduljica i novčića. Najniža fioka je bilazaključana, i nju je obio. Papiri, beleške, pisma, sve je uzeo. Jošjednom je pregledao sobu pre nego što je napustio prizemlje i vratiose u podrum. Tamo je pretraživao svaki ćošak i budžak. Pripišalo muse, pa je požurio s pretraživanjem. Ušao je u kotlarnicu, baterijskalampa je poigravala preko zidova, plafona, poda. Ispod stepenica senalazila ostava s priborom za čišćenje, bio je tu i stari usisivač markenilfisk s kablom okačenim na metalni držač u obliku polumeseca.Četke i lavori, krpe i sredstva za čišćenje – miris starog,nenamirisanog ajaksa prizvao je nejasna sećanja iz detinjstva koja jebrzo otresao.Ušao je u špajz pun konzervi. Ovde bi mogla da preživi nuklearni

rat. Laš je lampom osvetilo plafon, zatim se spustio i pretraživaopod. Ustao je i potražio iza konzervi... Nešto je zasvetlucalo. Udubini police, iza pasulja, kukuruza, kembelovih supa svih ukusa...Zamahnuo je rukom, konzerve su poletele. Onda je pred sobomugledao baš ono blago koje je tražio. Točkić okružen brojkama, odmasivnog čelika – starinski sef, trideset puta trideset centimetara,ugrađen u zid. Ali radost je bila kratkog daha... Kako će, do đavola,da ga otvori? Bacio je pogled na sat, možda ima na raspolaganju jošjedan sat, a možda i manje. Šta da uradi za to vreme? Danasumično okreće točkić? Pokušao je da razmisli... beleške u džepu!Laš je seo, raširio zabeleške na pod ispred sebe, držeći džepnulampu u ustima. Čitao je jebenu gomilu reči i pitanja, prelistavao je itražio, nigde nije bilo nijednog broja.

Ponovo je potrčao stepenicama u prizemlje, ušao u radnu sobu,poneo sa sobom koliko je god mogao fascikli iz ormana sdokumentacijom, vratio se u podrum i poređao ih po podu. Istoputovanje je ponovio triput. Četvrti put je sa sobom poneo i stareračune i papire koji su ležali na radnom stolu, ponevši i lampu izdnevne sobe.Kleknuo je na pod, a lampa je osvetljavala sef. Kopao je po

računima, pronašao njen matični broj, ustao i okrenuo matični broj userijama po dva broja. Prva dva suprotno od kazaljke na satu, pasledeća dva u smeru kazaljke. Zaključano. Ponovio je sve istimredosledom, ali je sada počeo u smeru kazaljke na satu. Zaključano.Pokušao je i s njenim brojem telefona, zaključano. Pokušao je sbrojem telefona i datumom rođenja... zaključano. Vreme je prolazilo.I dalje mu se pišalo. Sada je bio i znojav, bilo mu je hladno i umoriose. Spuštanje s lekova odvijalo se polako, a neprestano je škrgutaozubima.Laš je ponovo kleknuo na pod, otvorio prvu fasciklu, prelistavao i

pronašao podatke o nekom pozorniku koji se zove Sven. Tom Svenuje grafitnom olovkom bio dodeljen epitet kontraš. Stavio ga je nastranu. Otvarao je još fascikli, još policajaca, pripravnika, inspektora,policajaca iz kriminalističke... Male fotografije iz pasoša s licima kojanije prepoznavao. Guniline napomene na ivici ispisane olovkom.Usamljen, zavisan od okruženja, pasivno agresivan... Sve fascikle subile složene na istovetan način, fotografija u uglu, izvod iz uprave zaosoblje, zabeleške i ocena o vršenju službe. Pročitao ih je desetak,pokušao da pronađe nešto što se izdvaja, ali nije pronašao ništa.Vratio se Gunilinim beleškama... ništa zanimljivo. Ovo ne ide ovako,pomislio je. Laš je ustao, udaljio se korak i pogledao fascikle. Uperioje lampu ka njima. Svetlo je pokazalo da se međusobno razlikuju. Uormanu s dokumentacijom sve su izgledale žućkasto. I sada su biletakve, ali su razlike u nijansama pokazivale da su različite starosti.Osvetljivao ih je, a zatim je uzeo fasciklu koja je delovala kao da jenajviše izbledela – jer je trebalo da bude najstarija. Otvorio ju je, bilaje deblja od ostalih. Mapa je sadržala mnoštvo starih isečaka iznovina, listova ispisanih pisaćom mašinom, izbledelih fotografija.Pročitao je datum... avgust 1968. Pročitao je imena, Siv i Karl-AdamStrandberj, ubijeni na kampovanju u Norbotenu, 19. Avgusta 1968.

Strandberj? Njeni roditelji? Isprobao je na točkicu sefa brojke 68, 08 i19, zaključano, pa 19, 68, 08, 19, i dalje zaključano. Probao je usmeru kazaljke na satu, pa suprotno od kazaljke, pa onda sveobrnuto. Zaključano. Pročitao je matične brojeve roditelja, probao ihje na isti način, vreme je sada brzo prolazilo, nalazio se tu već skoročetrdeset minuta, Gunila bi mogla da se pojavi u svakom trenutku.Zaključano, zaključano, zaključano.Znoj mu je orosio čelo, srce mu je brzo kucalo, grlo mu se osušilo,

žarko je želeo da se nečim uradi i da iz duše izbaci onaj osećajprobadanja... Laš se vratio fascikli, prelistavao je isečke iz novina.Fotografija Siv i Karla-Adama Strandberja s njihovo dvoje dece,Erikom i Gunilom. Stajali su na ulazu u Skansen, negde šezdesetihgodina. Siv i Karl-Adam su se osmehivali, bili su uštogljeno odeveni,Karl-Adam je imao mali šešir na glavi i tesnu kariranu košulju,ispeglane pantalone i uglancane cipele. Siv je bila u haljini, spodignutom kosom... imala je bele cipele, i deca su se osmehivala.Laš je uspeo da prepozna Gunilu na devojčicinom licu. Delovala jesrećno. Pogledao je Erika, video je plavokosog, nasmejanog dečakakoji upravo ide u Skansen sa svojom porodicom. Dečak je bio veseo,prosto je sijao. Laša je preplavilo osećanje krivice. Ovog nedužnogdečačića je pustio da umre na podu Karlosovog stana. Laš je zurio usliku. Erik mu je uzvraćao pogled... Bacio je fotografiju od sebe idubokim disanjem raspršio neprijatnost koja je počela da se širi unjemu. Listao je dalje. Istraga... Laš je čitao: Ubijeni su hicima krozšatorsko platno... Sačmarom. Ubica se zvao Ivar Gamlin, u tomtrenutku je imao trideset jednu godinu, bio je u stanju teškogpijanstva, pre toga je pretukao svoju suprugu i zatim seo uautomobil. Izjavio je da mu se puška nalazila u prtljažniku sasvimslučajno. Koristio ju je prethodnog dana kada je lovio ptice.Jednostavno nije našao za shodno da je vrati u kuću. Laš je listaodalje, do saslušanja. Gamlin je tvrdio da se ne seća... Nešto niže naistoj strani: Gamlin je osuđen na doživotni zatvor 1969. godine... 23.novembra 1969. Laš je unosio ove brojke na sve moguće načine,zaključano... Ponovo je pogledao na sat, uskoro će biti pola šest.Osluškivao je ima li ikakvih zvuka... Brzo je listao dalje. Gamlin je1975. godine podneo molbu za pomilovanje. Odbijena je. Godine1979. Gamlinova kazna je dobila vremensko određenje, i trebalo je

da bude oslobođen u novembru 1982... Laš je brzo čitao, preletaopogledom, listao... Evo ga! Ivara Gamlina je 1981. godine ubio drugizatvorenik. Laš je listao dalje i pronašao izveštaj o obdukciji.Preleteo je izveštaj pogledom, ispostavilo se da je manje-više svakakost u Gamlinovom telu bila slomljena. Pronašao je još jedanpolicijski izveštaj, papir formata A4 ispisan mašinom. Neko je te noćiušao u Gamlinovu ćeliju. Uzrok smrti je bilo davljenje nekimpomagalom. U ovom slučaju po svoj prilici plastičnom kesom, kakoje napisao patolog koji je vršio obdukciju. Laš je razmišljao, ponovočitao i pretraživao tekst. Pronašao je ono što je tražio. Datum smrti je1981... 03... 21... Laš je okretao točkić birajući ove brojke. Predkućom se začuo automobil, zvuk guma na šljunku. Okretao je dalje.19 suprotno od smera kazaljke, 81 u smeru kazaljke, vrata auta suse zatvorila, 03 u suprotnom smeru... koraci na šljunčanoj stazi, 21 usmeru kazaljke, koraci na stepenicama. Okrenuo je bravu.Zaključano...Neko je gurnuo ključ u bravu u prizemlju. Uradio je sve isto, ali je

počeo s brojem 19 u smeru kazaljke na satu... Vrata su se goreotvorila i zatvorila. Koraci u pravcu dnevne sobe. Polako je okretaodok mu se znoj slivao niz čelo... 21 suprotno od smera kazaljke,polako je okretao bravu... ubrzani koraci... okrenuo je do kraja,škljoc! Sef se otvorio. Drugi ljudi bi pomislili da im je bog pomogao.Ali ne i Laš, on nije ništa pomislio.Gunilin glas se mutno čuo kroz drveni pod. Zvučala je uznemireno,

razgovarala je telefonom s nekim. Laš je gurnuo ruku u sef. Dveplastične fascikle, jedna beležnica, dva svežnja novčanica od hiljadukruna, pištolj i debela službena fascikla s hrbatom od tamnozelenogfilca. Uzeo je sve, natrpao ispod jakne, tiho povukao rajsferšlus,oprezno izašao iz špajza, prošao pored stepenica i sada jasnije čuoGunilin glas. Ton joj je bio odsečan i nervozan, govorila je kako jeupravo imala provalu i zahtevala da neki tehničar bude oslobođen oddrugih dužnosti i poslat njoj.Polako se povukao ka izlazu, kada su se podrumska vrata iznad

njega otvorila i začuli se koraci na stepeništu. Laš je ubrzao, potrčaokroz mrak, pronašao izlaz i uzverao se malim stepeništem. Umestoda istrči na put kojim je došao, odmah je skrenuo levo i utrčao umladu listopadnu šumu. Grančice na tankim stablima šibale su ga po

licu. Prilično je daleko stigao kada je čuo vrata kako se otvaraju zanjim. Laš nije smanjivao brzinu sve dok pet minuta kasnije nije stigaodo svog auta. Pokrenuo ga je istog trenutka kada je seo za volan iodvezao se daleko odatle, daleko od njene kuće, daleko od Gunile...daleko.

*Nalazili su se u pustom salonu, unutra je bilo sveže i izgledalo

diskretno. Sedeli su svako u svojoj fotelji i gledali jedno drugo. On jezaustio da nešto kaže, ali se predomislio, skrenuo pogled i mahnuoženi za šankom, zatraživši vodu.Pili su u tišini. Napolju su avioni svaki čas uzletali i sletali, i zvuk

mlaznih motora je na kraju prožimao sve.„Kako ti je sin?”, upitao je oprezno.Pogledala ga je.„Nije dobro.”„Šta kažu lekari?”„I dalje ništa.”„Šta si ono htela da mi ispričaš?”, upitao je tiho.„Nije važno.”Ispitivački ju je posmatrao.„Ispričaj mi.”Sofi se blago nagnula napred:„Došla sam da ti ispričam da su Mihail i njegov pajtaš tražili pomoć

od Jensa, i da nisu tu da bi naudili tebi.”Pogledao ju je kritički.„Zbog čega bi mi to ispričala?”„Zbog toga što sam bila prisutna kada su došli tamo.”„Gde?”„Kod Jensa.”Primetila je ono čudno u svojoj laži. Ali Ektor kao da nije obratio

pažnju na taj detalj.„Šta si radila kod njega?”„Znamo se odavno.”Ektor je podigao jednu obrvu.„Otkud to?”Avion s mlaznim motom proleteo je iznad njih.

„Čekala sam tebe u restoranu kada su Mihail i njegov pajtaš prviput došli, trebalo je da ti i ja ručamo, ali se ti nisi vratio. Ušla sam ukancelariju i zatekla Jensa u nesvesti na podu. Prethodno ga nisamvidela preko dvadeset godina, bila je to neverovatna slučajnost.”Ektor ju je posmatrao.„Pustila sam da tako i ostane, a zatim smo ponovo stupili u

kontakt.”Ektor nije pomerio ni mišić na licu.„Mihail je došao u Švedsku kako bi odveo svog druga iz Karolinske

bolnice”, nastavila je tihim glasom. „Policija je bila tamo, i pogodili sumu prijatelja u ruku. Mihail je imao Jensov broj, pa ga je pozvao izamolio za pomoć. Došli su kod Jensa u stan, drug je imao metak uruci. Ja sam mu pomogla.”Ektor je pustio da nekoliko trenutaka prođe u tišini.„A zatim?”„Zatim sam došla u restoran kod tebe.”„Da mi ispričaš sve to?”Pogledala ga je.„Ne, bila nam je potrebna pomoć, Rusi su nam bih za petama...

Nismo znali kuda da pođemo.”Logičan odgovor je donekle umirio Ektorove misli.„Ko su bili ti Rusi?”„Jensovi kupci.”Utonuo je u razmišljanje, dobio je neki smrknut izgled.„Jesi li ti u vezi s njim? Jeste li zaljubljeni?”Sofi je odmahnula glavom. Ali u ovom položaju nije ni bilo važno

hoće li odgovoriti s da ili ne. On je bio ljubomoran, a istovremeno seplašio da slučajno ne bude povređen. Bio je u najslabijem položaju ukom muškarci mogu da se nađu. Onom u kom se većina najradijenikada ne bi našla, i koje nikada ne žele da vide ili sami osete. Ektornije bio nikakav izuzetak. Shvatila je da je, tonući dublje urazmišljanja, vodio sebe što dalje od neprijatnih osećanja. Njegovopotiskivanje se moglo osetiti u celoj prostoriji.„Nemam poverenja u njega. On je čovek slučajnosti, i takav je još

otkako se prvi put pojavio.”„U restoranu nam je spasao živote.”

Ektor nije odgovorio na to, već je izgledao kao da se bori sa sobomkako bi je sagledao objektivno.„Ko si ti u stvari?”Pitanje nije bilo postavljeno upitnim tonom, pa je ćutala. Žena koja

ih je posluživala prišla im je i saopštila da će njihov avion uskorosleteti. Sofi i Ektor su sedeli ćutke i gledali se u oči. On zbog toga štoje tražio nešto za šta bi mogao čvrsto da se uhvati ili što bi mogao daodbaci, a ona zato što bi je sve drugo razotkrilo.Ektor je prvi skrenuo pogled i ustao.Stajali su pred velikim prozorom i posmatrali kako Golfska struja

sleće, zatim energično koči i rula ka zgradi u kojoj se nalaze.Pola sata kasnije sedeli su u avionu, nakon dolivanja goriva i

neobičnog čekiranja i bezbednosne kontrole prilikom kojih nijedandeo njihovog prtljaga nije proveren. Sofi je sedela u bež kožnoj foteljipored Ektora, razdvojena od njega prolazom. Letelica je počela darula po pisti za poletanje, a zatim ubrzala. Sofi je osetila kako jesnažna sila ubrzanja pritiska u sedište. Strmo su se uspinjali, iodjednom su se našli među oblacima i klizili kroz njih. Pogledala jedole, Stokholm je iščezavao ispod nje. Albert je bio tamo dole. Onaje sedela u avionu i udaljavala se od njega, osećala se kao da ništagore od toga nije mogla da uradi. Osećaj krivice bio je potpun,sasvim neprobojan, zacementiran u njenoj duši. Znala je da nikadaneće uspeti da ga se otarasi. Ona ga je uvukla u ovo. Bila je direktnokriva za ono što mu se dogodilo. Da je drugačije postupala, moždabi...Sofi je gledala ostrva i vodu, bacila je pogled preko neba – bilo je

plavo kao i obično. Čula je kako Ektor otkopčava pojas, kako ustajeiz sedišta i kreće ka drugom kraju kabine. Vratio se s dve čaše i dveflaše piva, ona je odbila. Vratio se u sedište, nije se potrudio da sebisipa pivo u čašu, već je otpio gutljaj pravo iz flaše.„Sletećemo u Malagu, ići ću s tobom do tate, onda moram dalje.”„Kuda ćeš?”„Negde dalje... Policija je sigurno već raspisala međunarodnu

poternicu. Ali tebi će biti dobro, tata će se pobrinuti za sve.”„Pobrinuće se za sve?”Ektor je klimnuo glavom.„A šta je to sve?”

Prošlo je neko vreme pre nego što je Ektor odgovorio.„Sve. I ti treba da se sakriješ dok se stvari ne slegnu. Tata će ti

pomoći u tome...”Avion je uleteo u blagu turbulenciju, pilot je povećao brzinu i

podigao letelicu, a niko od njih nije obratio pažnju na to.„Ali ja uskoro moram nazad kući... ”On ništa nije rekao na to, već se samo nagnuo ka prozoru, utonuo

u misli, zabrinut, možda i uznemiren. Izbegavao ju je, osećala je to, irazumela. Borio se s razmišljanjima da li joj treba verovati ili ne. Iona je radila isto. Razmišljala je o tome ko je i kakve motive zaistaima. I je li mogla drugačije da postupi.Ponovo je pogledala Ektora, on je i dalje sedeo na isti način,

gledajući kroz prozor. Videla je taj izraz lica mnogo puta ranije,koncentracija, zatvorenost koja kao da je uvek budila radoznalost unjoj. Videla je to u njemu i na slici koja ga prikazuje kao dečaka, izalbuma koji joj je pokazao na brodiću. Možda je tako zaista izgledao.Možda je to Ektor?Želela je da ga zavoli, ali se nije usuđivala jer je već videla njegovo

ludilo.

25Leševi još nisu bili pokriveni. Tomi Janson je stajao usred

restorana. Dva leša su ležala pred njim a treći je bio u kuhinji, krv nasve strane. Potpuni pokolj. Tehničari su grozničavo radili. Andeš Aski neki krupan čovek ćutke su sedeli na stolicama nešto dalje. Tomi jeprepoznao krupnog. Pandur iz gradske interventne jedinice, ako sedobro seća. Tomi im je rekao da ostanu tu i ne mrdaju se ni korak.Odbili su da pričaju. Nisu ni zucnuli. Šta kog đavola tu radi AndešAsk?Tomi je protrljao uvo šakom.„Ko je prvi stigao na lice mesta?”, upitao je obraćajući se svima

prisutnima.Antonija Miler, kriminalistička inspektorka koja je stajala nešto dalje

i pisala po beležnici, podigla je glavu.„Šta si rekao?”„Ko je prvi stigao na lice mesta?”Napravila je izraz lica kao da joj smeta u radu.„Jedna patrola, poslala sam ih pre pola sata.”„I oni su pronašli ovu dvojicu?”, rekao je i pokazao na Andeša i

Hasea. „Gde?”Antonija je pisala dalje u beležnicu.„U kancelariji, tamo dalje iza kuhinje, bili su vezani za radijator.”„A šta se dogodilo?”Uzdahnula je, zatvorila beležnicu i zatvorila hemijsku olovku.„Neko iz zgrade je prijavio da se čuje neprestana lupnjava. Patrola

je stigla, pronašla dva leša ovde u restoranu, pozvala pojačanje,potražila tragove života i obezbedila lokaciju.”„I?”„Pretražili su celu lokaciju. Pronašli su leš u kuhinji, pa zatim i onu

dvojicu, vezane u kancelariji”, rekla je Antonija i palcem pokazala naHasea i Andeša.„Onaj krupniji je kolega”, nastavila je i spustila pogled na svoju

beležnicu.„Zove se Hans Berjlund, pokazao je značku patroli koja ju je

proverila sa Okružnom centralom, sve se uklapa... Onaj drugi nemanikakvu identifikaciju.”

Tomi se osvrnuo oko sebe. Antonija je ponovo otvorila beležnicu ivratila se poslu.Andešov mobilni telefon iznenada zazvoni, Andeš je pogledao

ekran i pustio ga da i dalje zvoni. Tomi je prišao, oteo mu telefon izruke i pritisnuo dugme sa zelenom slušalicom.„Da?”, rekao je Tomi tiho.„Šta se dogodilo, jesu li i dalje tu?”Prepoznao je Gunilin glas, zvučala je usplahireno.„Zdravo, Gunila.”Na sekund je zavladala tišina.„Tomi?”„Šta se događa, Gunila?”„To se i ja pitam.”„Hoću da dođeš u restoran Trasten u Vasastanu, mislim da znaš

gde se nalazi.”Prekinuo je vezu, gurnuo telefon u džep sakoa, a Andešu uputio

gest „šta ćeš sad”. Potom je obišao lokal. Kraj jednog od leševasedeo je bradati tehničar.„Zdravo, Klase”, rekao je Tomi.Tehničar ga je pogledao i klimnuo glavom.Tomi je otišao do šanka, tamo se zaustavio i okrenuo da pogleda

celu salu. Video je razbijena ulazna vrata, leševe, rupe od metaka ičaure na podu – tehničari su sjajno obavljali svoj posao. Isprevrtaninameštaj, znači ljudi su odavde otišli u žurbi. I usred svega togasede Berjlund i Ask i ćute? Tomi ih je pogledao, izgledali su kaoHumle i Dumle.8„Vas dvojica ste pravi jebeni idioti, jeste li to znali?”, rekao je

glasno.Hase i Andeš nisu ništa odgovorili. Tomi je neko vreme zurio u njih,

pa je promrmljao još neku uvredu i prešao u kuhinju.Na stolici usred prostorije sedeo je okrvavljen čovek s nožem za

meso zabijenim u srce, nije imao više nijedan zub, lice mu je biloizubijano, desno oko mu je visilo iz duplje. Tomi se stresao od jeze.Jedna tehničarka velikih bicepsa čijeg imena nije mogao da se seti

uzimala je otiske prstiju s nečeg što je izgledalo kao zamrznutahrana.„Pronašli smo ovo u zamrzivaču”, rekla je žena i pokazala na meso.

„Aha?”, odvratio je bez razumevanja i pogledao mnoštvonaslaganih plastičnih kesa izvađenih iz zamrzivača. Izgledali su kaonekakvi fileti.„Šta je to?”„Pogledaj bolje”, odvratila je.Začkiljio je, sagnuo se i ugledao deo ljudske ruke i stopalo.„Jebem ti! Čije je to?”„Ne pripada nikome od ovih ovde, oni svi imaju ruke i noge.”„Gde ste to našli?”„Pa rekla sam, u zamrzivaču.”Kakva jebena zbrka...„Dakle, imamo četvoro mrtvih?”, rekao je.Žena je prislonila kažiprst na bradu i pogledala u plafon.„Hm, da razmislim, dva tamo, dva ovde... Dva plus dva je četiri. Da,

u pravu si, četvoro mrtvih!”Tomi nikada nije voleo ironiju ili sarkazam, jednostavno ih nije

kapirao. Nastavio je do kancelarije i seo u stolicu za radnim stolom.Sačekao je, razmislio i gladio pandurske brkove.Pola sata kasnije pred njim je stajala Gunila.„Pričaj”, rekao je.Delovala je hladno. Hladno i stegnuto.„Šta da pričam? Valjda i sam vidiš na šta sve ovo liči. Mesec dana

smo pratili Ektora Gusmana. Ovo je rezultat.”„Šta Andeš Ask radi ovde?”„Molim?”Umorno ju je pogledao. Ponekad je bila nalik na tvrdoglavo dete.„U ovom restoranu se nalaze tri leša, ili četiri, ako računamo i ruku i

nogu koje smo maločas pronašli u zamrzivaču... Šta kog đavolaAndeš radi ovde?”„Radio je za mene, honorarno.”„Honorarno?”„Da.”„Je li iko ikada honorarno radio za švedsku policiju?”„Čini mi se da je to sada najmanje važan problem za diskusiju, zar

ne misliš tako, Tomi?”Ispravio se u stolici.„Zašto ne žele da razgovaraju sa mnom?”, upitao je.

„Zato što smo se tako dogovorili.”Tomi je zavrteo glavom i napravio izraz lica kao da odustaje.Gunila je pogledala u pod, a zatim podigla glavu.„Ne znamo ko su ovi koji leže tamo. Mrtvaci su nam nepoznati.”„Šta kažu Ask i onaj drugi?”„Hans Berjlund je nadgledao restoran, a kada se začula pucnjava,

pozvao je Andeša. Kada su ušli tamo, svi su već bili mrtvi, Ektorovabanda ih je savladala i vezala.”Tomi je razmislio.„Šta ćeš dalje?”Osmehnula se.„Dobro, Tomi. Želim da nastavim kao i pre, ali prvo treba da

obezbedimo ovo mesto.”„Ali moraš da budeš u pozadini. Antonija Miler vodi ovu istragu o

ubistvu i moraćete da sarađujete, ona je glavni istražitelj.”Gunila je ustala.„Obaveštavaću te”, rekla je tiho i napustila kancelariju,Tomi je slušao udaljavanje njenih koraka.„Gunila!”Zastala je.„Da?”Tomi je noktom na palcu strugao neku izbočinu na radnom stolu.„Andeš Ask je tvoja odgovornost, ja ne znam ništa o njemu.”Nije mu odgovorila.Gunila je prošla kroz kuhinju, izbegla da pogleda leš na stolici, ušla

u salu restorana, i obeleženom putanjom otišla do ulaznih vrata.Videla je da još dva nepoznata čoveka leže mrtva na podu. Gunila jepodigla policijsku traku koja je preprečavala vrata i izašla na ulicu.Andeš i Hase su stajali kraj Haseovog auta i čekali je.„Nećemo pričati ovde.”

*Hotel Diplomat se kupao u suncu. Laš Vinge se prijavio oko podne

pod lažnim imenom.Hotel je bio preskup za njega, niko ga neće tražiti tu. Beli čaršavi,

perjani jastuci, pogled na zaliv Nibruviken, zastava se vijorila prednjegovim prozorom, kupatilo je bilo kao san, ali Laš nije uspevao daoseti nikakvu radost zbog toga što bar jednom uživa u ovakvom

luksuzu. Energiju su mu isisale dve stvari, njegov pokušaj da potisneu sebi žudnju za ketoganom, podjednako stvarnu kao što je glad zaonog ko nema šta da jede, kao i njegovo večito lupanje glave unastojanju da shvati celinu.Po podne je otišao do Ulice Brahegatan i uzeo opremu za

prisluškivanje iz iznajmljenog auta. To je bilo opasno, nalazio sepreblizu Gunili i ostalima, ali sve što je sada radio bilo je rizično, čak isam izlazak na ulicu po danu.Oprema za prisluškivanje ležala je na francuskom krevetu zajedno

sa stvarima koje je ukrao iz Gunilinog sefa. Prebrojao je novac, dvasvežnja hiljadarki, po pedeset u svakom. Pištolj je bio makarov, stariruski komunistički pištolj sa ostruganim serijskim brojem – pištolj zakrajnju nuždu. Laš ga je pregledao, magacin je bio pun, osammetaka, spustio ga je na krevet pored sebe. Zatim dve plastičnefascikle, prilično tanke, u svakoj po dvadesetak listova A4 formata,debela službena fascikla i crna beležnica. Prvo je pročitao beležnicu,sadržala je komentare i zaključke koji su ispunjavali mnoštvo strana,ispisani grafitnom olovkom sitnim slovima. Delovalo je nepovezano,kao da je Gunila zapisivala šta joj je padalo na pamet, kao da jeraspravljala sama sa sobom, kao da je pisala kako bi shvatila nekestvari. Čitao je, pokušavao da uoči obrazac, nije ga pronašao, pa jeostavio beležnicu. Pogledao je debelu fasciklu, počeo da prelistavastranu po stranu, odnosila se na Ektora Gusmana. Laš je čitao o veziza krijumčarenje koja je vodila od Paragvaja do Evrope, o ubistvima,o iznudi od nekog šefa u Eriksonu, o kontaktima u svakom krajusveta. Bilo je tu slika, saslušanja, dokaza. Priča se protezala unazadčak do sedamdesetih godina. Tu je pisalo sve o poslovima Ektora iAdalberta Gusmana... Bilo je tu dokaza dovoljnih da čovek budedeset puta osuđen. Ektor Gusman bi mogao da se nađe iza rešetakado kraja života.Laš je listao dalje, a što je više video, bio je sve više zbunjen. Na

marginama su penkalom bile upisane sume, visoke sume,osmocifrene, kao da je Gunila pokušavala nešto da izračuna. Laš jepočeo da shvata sve i ništa...Odložio je fasciklu, vratio se beležnici i ponovo počeo da iščitava

zaključke. Bilo je teško i zamršeno, ali što se više koncentrisao, to suse kockice lakše uklapale.

Čitao je o Sofi, pisalo je da je ona ključ, da će ona pokazati put, daje lepa, da je žena Ektorovih snova, žena kakvu nikada nije mogaoda ima. I ovde isto, Guniline tvrdnje o Sofinim unutrašnjimosobinama. Laš se nije slagao s njom, Gunila je pogrešno procenilaSofi... Bilo je i razmišljanja o tome kako Gunila pretpostavlja da biSofi postupila i reagovala u različitim situacijama. Ovde je Gunila pakbila u pravu, kretala se putanjama koje Lašu nikada nisu ni pale napamet. Bilo je komplikovano, ali činilo mu se da shvata čemu Gunilateži... Laš je listao dalje i pročitao nešto na šta je bio prinuđen da sevrati nekoliko puta.Laš je opterećen krivicom. Reči opterećen krivicom bile su

podvučene. On se može oblikovati. I ovo je bilo zamršeno, kao da jeGunila upotrebila svoj intelekt do krajnjih granica kako bi ga shvatila.Dok je Laš čitao o sebi, ukazivala se sve jasnija slika. On za Gunilunije predstavljao ništa, trebalo je samo da primi krivicu na sebe akoplan krene po zlu... Kakav plan?Laš je duboko disao... nasumično je prevrnuo još nekoliko listova.

Tomi primećuje moju zbunjenost. Tomi?.. .Tomi Janson iz Državnekriminalističke uprave?Zapisao je Tomijevo ime na papiru.Laš je uključio opremu za prisluškivanje u utičnicu, stavio slušalice i

smanjio jačinu zvuka. Šuštavi i tihi zvuci bez značenja. Aktivacija naglas bila je osetljiva, reagovala je na većinu stvari, mogla su to bitivrata koja su se negde zalupila, automobilski alarm na ulici, neko koje prošao hodnikom ispred sobe.Čekao je, osluškivao, pravio nemirne pokrete desnim stopalom.

Zvuk otvaranja vrata od sobe... Pogledao je na sat pričvršćen naopremi – pre četiri sata – koraci i glasovi koje je prepoznao. Gunila,Andeš i Hase, povlačenje stolica preko poda. Gunilin glas je bionapet, govorila je o provali u njenu kuću, zatim je Hase tiho mumlao.Laš se usredsredio, pričali su o Trastenu, kako je Hase čekao prilikuda uđe, kako se Sofi pojavila s nekim nepoznatim čovekom, da su trinepoznata čoveka, najverovatnije Rusi, ušla u restoran. Zvuk je biološ, možda je ventilacija izduvavala hladan vazduh. Laš je pritisnuoslušalice na uši, čuo je nejasan Haseov govor, ali je posle nekogvremena postalo jasnije.„I onda?” – Gunilin glas.

Hase je nastavio:„Kada smo ušli, dva mrtva čoveka su ležala na podu. Treći iz tog

društva bio je onaj koji je pronađen mrtav u kuhinji. U restoranu subili i Nemac iz bolnice i onaj ogromni Rus.”„A Sofi? Gde je ona bila?”„U istoj prostoriji.”„A Ramirez je sada napustio zemlju?”„Tako je.”Laš je čuo Gunilin uzdah.„A pare? Prenos?”Nekoliko sekundi je vladala mrtva tišina. Andeš je pročistio grlo:„Ja sam pokušao, ali Ektor je bio nerazuman.”„Kako je to bio nerazuman?”„Rekao je da se štošta promenilo nakon pucnjave i poginulih...”„A Karlos... vlasnik? Gde je on?”Nije bilo dogovora.„Aron?”„Ne.”„A onaj pravnik? Onaj koji vodi sve knjige, Lundval?”„Ne znamo.” Andeš je šaputao.„Šta ste rekli Antoniji Miler i Tomiju?”Laš je na papiru zapisao ime Antonija Miler.„Ništa”, rekao je Hase.Laš je pauzirao uređaj, ustao s kreveta, otišao do laptopa na

radnom stolu, ulogovao se, otišao na internet i ukucao adresu jednihdnevnih novina. Velika fotografija Trastena. Čitao je, ništa zanimljivo,policija je tajanstvena... nezvanični izvori navode troje mrtvih. Prešaoje na večernju štampu. U jednim novinama je naslov bio Pokolj, a udrugim Obračun u podzemlju. I tu je bilo isto, nikakvih informacija,samo nezvaničnih podataka o troje mrtvih.Laš je zatvorio laptop i gledao ispred sebe, shvatao je da će

pokušati da ga ubiju, da mu je sada glava ucenjena... Osetio je strahna način koji mu dotad nije bio poznat, a strah ga je vodio ka jednomosećanju koje je vodilo do drugog, a ovo do trećeg – glavni sastojcisu bili uplašenost i panika, a ta mešavina je oživela onog đavolčićakoji mu zabada igle u dušu, koji viče na njega da uzme lekove... zaime boga! A sve vreme je iza toga stajao bol, fizički bol koji mu je

izazivao sitne grčeve po celom telu... Grčeve koji su vukli i uvrtaliceo nervni sistem Laša Vingea.Ustao je iz kreveta, uzeo čokoladni kolač iz mini-bara, krenuo da

besciljno tumara po prostoriji, jede i diše duboko. Čokolada nijeimala ukus čokolade, već šećera i masti. Ipak ju je pojeo, i pomoglamu je da se nekih dvanaest sekundi bori protiv apstinencije.Laš se zaustavio kraj prozora i pogledao vodu u zalivu Nibruviken.

Video je klupu na kojoj su Sofi i Jens sedeli i razgovarali. Tamo ih jefotografisao dok je stajao u Ulici Šepargatan. Činilo mu se kao da jeto bilo u prošlom životu. Šta je novo shvatio otad?Brod za ostrvo Vaksholm zatrubio je triput i otisnuo se od keja.

Njegove misli su bile negde drugde, na nekom drugom nivou, negdeduboko gde nije mogao da dopre do njih. Laš se vratio do kreveta ipočeo iz početka. Čitao je sve iz debele fascikle, prelistavao tanjefascikle, čitao beleške. Mnoštvo cifara, možda novčanih suma,velikih, u milionima... Pregledao je sva dokumenta, banku saimenom koje je zvučalo francuski a koja se nalazila u Lihtenštajnu...Ogromne sume. Laš je listao dalje, još suma. Imena vlasnika računanije bilo na izvodu, samo broj.Laš se počešao po glavi, razmišljao, nagnuo se preko kreveta,

dohvatio crnu beležnicu i počeo da čita... počeo da čita detaljno. Prepet godina: Upsalska trgovačka banka, tri miliona kruna, pisalo jegrafitnom olovkom, uz izvestan broj čudnih reči i objašnjenja. Listaoje dalje, Krister Ekstrom i mnoštvo multimilionskih suma. I ovdečudna objašnjenja. Laš je listao, pisalo je Zdenko, Kralj kasačkih trka– svaki policajac je čuo za Zdenka, poginuo je pet godina ranije uMalmeu, upucan na hipodromu. Laš je listao, još imena, još suma...Nešto je želelo da izađe iz Laša, da se oslobodi, pojavi na svetlosti

dana, da se rodi, bila je to jedna misao, jedna ideja... ideja koja munije ni pala na pamet. Počela je da se probija iz dubine njegovepodsvesti, ta misao je predstavljala odgovor, i to odgovor za kojim jetragao još otkako je ispisao prvi red teksta na zidu radne sobe kodkuće, došao mu je kao da je sam po sebi jasan... Spustio je noge napod i napravio dva koraka do radnog stola.Brzo je pretraživao internet, ulogovao se na interni policijski server,

upisao reč za pretragu iz prvog teksta na koji je naišao, čitao različitedelove teksta koji se ukazao na ekranu: Upsalska trgovačka banka...

Pljačka... Dva čoveka osuđena... Treći osumnjičeni nađen ubijengodinu dana kasnije... osam miliona iz plena i dalje nije pronađeno...Istražitelj Erik Strandberj.Laš je u polje za pretragu upisao Krister Ekstrom. Pročitao je da se

finansijer Krister Ekstrom jedva oslobodio optužnice uslednedostatka dokaza, a predistražni postupak je vodila GunilaStrandberj.Laš je upisao i Zdenka, policijski server je bio prepun informacija,

pronašao je neki predistražni postupak koji se protezao na nekolikogodina, a odgovorni istražitelj je bila Gunila Strandberj. Laš je čitao:Zdenka je ubila nepoznata osoba na hipodromu Jegešru u Malmeu...Zdenkov novac u Švedskoj nije pronađen...Zavalio se i zurio u nešto što njegove oči nisu opažale. Da nije bio

tako izmožden, uma iscrpljenog apstinencijom i pomračenog srca,zasmejao bi se. Ali Laš Vinge na ovom svetu više nije pronalazio nitrunčicu humora.

26Kada su sleteli u Malagu i prošli kroz pasošku kontrolu, Ektor je

krenuo nekoliko koraka napred, pa su izašli na vrelinu i krenuli kagaraži.Koraci su im odjekivali s metalnim prizvukom pod niskom

betonskom tavanicom garaže. Uputili su se ka omanjem automobilukoji je bio izdvojeno parkiran nešto dalje među stubovima. Ektor je izaktovke izvadio ključeve kola i pružio joj ih.„Možeš li, molim te, ti da voziš?”, rekao joj je.Sela je za volan, povukla sedište u odgovarajući položaj, upalila

motor, spustila ruku na njegovo sedište, okrenula se i isparkiralaunazad. Oči su joj se nakratko privikle na polumrak u garaži, pa ju jednevna svetlost zaslepila kada su izašli odatle. Pratila je znakove,pronašla ulaz i uključila se na auto-put.Vozili su se i posmatrali novi svet koji se otvarao pred njima. Osetila

je kako se opušta, okrenula se ka njemu i upravo nameravala dakaže nešto kada je u automobilu nešto iznenada zapraštalo tako dasu im se uši zaglušile. On je pre nje shvatio šta je u pitanju.„Brže!”, povikao je.Kao u magli ubrzala je i počela da vozi potpuno ludački i vijuga

među automobilima. Ponovo su se začuli pucnji, sagnula se, zasuloju je staklo, ugledala je motocikl, automobil je očešao zaštitnuogradu – haos.Ektor je nogama izbio prozor, nagnuo se napolje i zapucao. Nije

znala koliko je pucnjeva bilo, ali nakon neprestanog praštanja koje jepotrajalo neko vreme, oružje je samo škljocnulo. Učinilo joj se da onviše daje sebi oduška nego što zaista misli da će njegovi hicipogoditi metu. Bacio je šaržer na pod i uzeo novi iz otvorenogpretinca, tiho opsovao za sebe i napunio pištolj, pa ga repetirao.Lomljava se začula u neposrednoj blizini; zbog pljuska metaka

zadnje staklo se raspršio stvarajući pravi pakao od srče. Vrisnula je ikrajičkom oka primetila da on pravi neke čudne pokrete.„Ektore?”Odmahnuo je glavom.„Ništa strašno”, rekao je, uperio oružje kroz polomljeno zadnje

staklo i ispalio četiri hica. Motocikl je ponovo povećao odstojanje.

Sofi je krstarila dalje, čule su se besne sirene kada bi velikombrzinom projurila pored nekog auta. Osmatrala je šta se nalazi daljepred njima i učinilo joj se da vidi zastoj. Mogućnosti su postajaleskučenije.„Šta da radim?”, povikala je.Je li to uopšte viknula? Nije mogla da se seti. On nije ništa

odgovorio, sve vreme je gledao pozadi. Zastoj pred njim postajao jesve vidljiviji. Ektor je i po treći put okrenuo broj na telefonu, svevreme osmatrajući ima li motocikla na vidiku. Najzad mu se nekojavio.„Arone, slušaj, ne mogu da dobijem tatu ni Lešeka. Pucaju na nas

na putu od aerodroma, vozimo se ka Marbelji, u autu smo ja i Sofi.”Ektor je slušao dok mu je Aron postavljao pitanja.„Ne znam. Dva čoveka na jednom motociklu... Sad me slušaj. Kaži

Ernstu da punomoćje prelazi na Sofi...”Ektor je još malo slušao, pa se iznervirao.„To je moja odluka. Punomoćje prelazi na Sofi Brinkman, a ti si

sada svedok, nadi tatu ili Lešeka. Upozori ih!”Ektor je prekinuo vezu. Pogledala ga je, odmahnuo je rukom na

pitanje koje nije ni postavila, nakašljao se i okrenuo. Motocikl jekrenuo ka njima, ponovo je ispraznio pištolj, vozač je prikočio, svevreme ista priča. Za sebe je progunđao nešto što nije uspela darazume i ubacio novi šaržer.„Smanji brzinu, namami ih da priđu bliže, pa nagazi kočnicu kad ti

budem rekao.” Glas mu je bio promukao, znoj mu se slivao.Vozač je bio siguran, kretao se cik-cak između automobila iza njih i

duboko se zanosio u krivinama, Ektor je nanišanio i ispalio dva hica,a u istom trenutku ga je zasuo novi pljusak metaka. Sofi je vrisnula,oboje su se instinktivno sagli. Ektor je izvirio, a strelac na zadnjemsedištu motocikla ponovo je nanišanio i opalio. Hici su prozujalipored njih.„Sada!”Nagazila je kočnicu, gume su zaškripale, a Sofi i Ektor su se opirali

sili pritiska.Za jedan kratak trenutak svet se zaustavio, misli su im lebdele u

autu lišene težine, strahovi su uminuli, oči su im se susrele... Apotom ih je nešto usisalo nazad u stvarnost: reski zvuk automata,

meci koji udaraju u auto, zvuk motocikla, zvuk sveta koji ih okružuje.Sve se spojilo u jednu zvučnu sliku. Ektor je opalio u pravcu vozača,vozač se brzo i vešto zaneo i obišao ih sa unutrašnje strane.„Vozi!”, povikao je.Sada je odjednom sve bilo obrnuto, Ektor i Sofi su jurili motocikl.

Strelac na zadnjem sedištu je stalno gledao nazad, Ektor se izviokroz polomljeni prozor i ispalio dva hica, motocikl se udaljio kavozilima koja su stajala u redu. Pištolj je držao u desnoj ruci, nekovreme ga je samo stezao šakom a zatim je nanišanio i brzo ispalio trihica zaredom... Ponovo je promašio. Red im je bio sve bliži, Ektor jeponovo ispraznio šaržer... Ništa se nije dogodilo.Motocikl samo što nije nestao među automobilima. Ugurao je

poslednji šaržer u pištolj, udahnuo dopola, nanišanio, zaustavio dah iopalio brzo pritiskajući okidač zaredom i ispraznio šaržer... I kaonekim čudom, neki hitac ili hici su pogodili, motocikl je iznenadazaokrenuo ukoso, prešao na stranu i podigao se na prednji točak, pazbacio sa sebe vozača i strelca pre nego što se prevrnuo. Vozač jeleđima tresnuo na ogradu koja je razdvajala dva smera puta. Strelacje preleteo u suprotnu traku, jedan kamion je bez uspeha pokušaoda zakoči i skrene, pa ga je pregazio.Istovremeno su povikali kao da je njihov tim postigao gol. Bilo je

apsurdno, ali prožimalo ih je isto osećanje oslobođenja...Sofi je u poslednjem trenutku skrenula na odvajanje sa auto-puta,

ruke su joj podrhtavale, disala je plitko. Povraćalo joj se.*

Radio je intenzivno. Na krevetu su se nalazile lepe gomiliceizveštaja, transkribovanog materijala dobijenog prisluškivanjem,celokupnim prisluškivanjem Sofi prenetim na različite medije začuvanje podataka. Mnoštvo fotografija Sofi, Hasea, Andeša, svih.Bankarska dokumentacija iz Lihtenštajna zajedno s Gunilinimistragama i beleškama. Onaj ko to pročita, shvatiće kontekst.Sedeo je za svojim kompjuterom i prebacivao materijal dobijen

prisluškivanjem u Ulici Brahegatan na USB memoriju. Prikupljao jesve što ima.Laš je pogledao krevet, obavio je dobar posao, osetio je

zadovoljstvo. Taj osećaj ga odavno nije obuzeo. Sistem nagrađivanjaje vrištao za malo pažnje. Mini-bar je bio prva nagrada. Sasuo je u

sebe jedno pivo. Bilo je hladno i skliznulo je niz grlo za tek nekolikosekundi. Sačekao je malo, a zatim se okomio na čitav frižider, oneproklete flašice žestokih pića, politrenjak crnog vina... i politrenjakbelog, šampanjac. Vreme je za provod. Sve je sasuo niz grlo.Laš je zurio u kej Nibru, mini-bar je bio prazan, a on pun pića. Ali

pijanstvo se ubrzo smirilo i nije mu dalo ono što mu je bilo potrebno.Alkohol je precenjen. Jednom nogom je pravio nervozne pokrete,škrgutao je zubima, pokušavao da umiri šake. Laš je prošetao posobi češući se po glavi, u ovoj sobi ga je tako strašno svrbelo, želeoje da ode odatle, što dalje.Sa sportskom torbom u ruci brzo je hodao kraj fasada Ulice

Strandvegen, skrenuo desno u Sibilegatan i odšetao do UliceBrahegatan i iznajmljenog auta. Opremu je smestio u prtljažnik,proverio ima li prijem s mikrofona u kancelariji, zaključao auto i vratiose istim putem. Ali umesto da skrene levo u Strandvegen i vrati sedo hotela, Laš je žustro prošetao kejom Nibru, pošao uzbrdo UlicomStalgatan, prošao pored hotela Grand i izašao na kej Šepsbru.Odlučno je krenuo ka četvrti Sedermalm.U stanu je bilo mračno, osećao se ustajao zadah, i još uvek blag

miris farbe. Otišao je pravo u radnu sobu, otključao fioku, kopao ponjoj dok nije pronašao ono što je hteo, spustio pantalone i uradio onošto mu je uvek išlo od ruke – ugurao je nekoliko supozitorija i ponovonavukao pantalone. Nije se potrudio da ih zakopča, seo je nakancelarijsku stolicu i neko vreme se polako okretao... Istom brzinomkojom je osećaj blaženstva počinjao da mu miluje um. Ali uživanje jebilo kratkotrajno, pojavilo se samo na časak. Ponovio je postupak,sagnuo se, uzeo još jednu, uzeo nešto drugo, prekopavao fioku,strpao u sebe šta god je našao. Kroz njega su proleteli osećajistraha, strepnje, rezigniranosti i potištenosti, a zatim iščezlipodjednakom brzinom. Sve je ponovo postalo meko, bez uglova iliivica na koje bi njegova iščašena osećanja mogla da se poseku.Laš se spustio sa stolice i legao na pod, nije zaspao – samo se

isključio na neko vreme.*

Dok su se približavali Marbelji, primetila je koliko je bled, gotovobeo, a oznojeno čelo mu je izgledalo kao lakirana ljuštura. Disao jebrzo i s naporom, stavila mu je ruku na čelo – hladno i vlažno.

„Ektore?”Klimnuo je glavom ne gledajući je, a ona mu je rukom prešla preko

grla i vrata, bio je natopljen znojem.„Šta ti je, Ektore?”„Ništa, samo vozi.”Posmatrala je njegovo telo i zamolila ga da se nagne napred.Oklevao je, pa se oprezno sagnuo desetak centimetara. Ugledala je

krv po čitavim njegovim leđima, po sedištu, krv koja je otekla na pod.„O, bože”, rekla je. „Gde je najbliža bolnica?”Zakašljao se.„Ne u bolnicu. Vozi kući, tamo je doktor.”„Ne, ti moraš u bolnicu, moraju da te operišu.”Sada je već zarežao.„Ne! Neću u bolnicu!”Pokušala je da ostane smirena.„Sad me slušaj, izgubio si mnogo krvi, potrebna ti je nega... inače

ćeš umreti.”Pogledao ju je i pokušao da izgleda sasvim mirno.„Neću umreti... Kod tate je lekar, on će se pobrinuti za mene, a ako

odem u bolnicu, završiću u zatvoru... tamo ću umreti. Dakle, o tomenema rasprave. Vozi, ja ću ti govoriti kuda.”Brzo je vozila kroz Marbelju, prošla je kroz grad, malo vozila

uzbrdo, pa zatim ponovo usmerila auto ka moru. Ektor joj je upočetku pokazivao put, a zatim je glava počela da mu pada.Objasnio joj je kako da vozi, gde treba da skrene, opisao joj čitav puta zatim se omlitavio, polako je počinjao da se gubi. Ona je znala štato može da znači.„Ektore!”, povikala je. On joj je rukom pokazao da je čuje.„Ne smeš da zaspiš! Čuješ li šta ti kažem?”Gledala je čas Ektora čas put pred sobom. Sofi je vozila brzo.

Jednu ruku je držala na volanu, a drugu na njegovom ramenu,tresući ga.„Čuješ li me?”Slabo je klimnuo glavom, a zatim se ponovo udaljio.Jedan auto iz suprotnog smera stvorio se pred njima na krivini, ona

je brzo skrenula; u zvuku automobilske sirene na putu iza njih čuo seDoplerov efekat. Protresla je Ektora, govorila je glasno, pokušala da

ga natera da je sluša. Nije imao snage, utonuo je u nesvest.Dovikivala ga je, udarala ga, ali nije uspevala da dopre do njega.Sofi je pokušavala da upamti put koji joj je upravo objasnio.Već se smrkavalo kada se popela dugim prilaznim putem koji je

vijugao do kuće okružene uredno podšišanim travnjacima. Vrt je bioveći nego što je mogla da pretpostavi, bio je to park na izgled bezkraja. Ogromno more se širilo s njene desne strane, a ona jeprimoravala auto da juri na granici mogućnosti.Tri auta su bila parkirana ispred kuće, jedna hitna pomoć i dva

privatna vozila, vrata vile bila su širom otvorena, pritisnula je sirenu,utrčala i povikala.Jedan čovek je strčao niz stepenice krvavih ruku i odeće, ali je

izgledao neobično pribrano.„Ektor leži ranjen u automobilu”, rekla je piskavo i zadihano.Čovek se okrenuo na stepenicama i ponovo požurio gore, povikao

nešto na španskom i vratio se s još jednim muškarcem, podjednakokrvavim i podjednako pribranim. Njih dvojica su otrčala do kola hitnepomoći, izvukli nosila iz njih, požurila do izrešetanih kola, spustilaEktora na nosila i unela ga u kuću. Sofi ih je sledila dok su se snosilima penjali uz stepenice.Kada se popela na sprat, prvo je primetila da su prozori u trpezariji

izrešetani, krhotine stakla su bile rasute po čitavom podu. Lešek jeležao na trpezarijskom stolu, dva čoveka su ga operisala. Mrtvac jeležao ispod belog čaršava na podu, a u samom dnu prostorije je nekinepoznat bradat čovek u kariranoj košulji ležao mrtav naslonjen nazid s pištoljem u ruci. Pokušala je da sve to razjasni sebi u glavi.Jedan od ljudi je strgnuo Ektoru odeću, drugi je kopao po nekoj

velikoj torbi, tražeći krvnu plazmu i očitavajući krvne grupe. Radili subrzo i uigrano. Čovek koji je stajao kraj Ektora bio je lekar.„Ja sam bolničarka”, rekla mu je.Čovek ju je pogledao, a zatim se osvrnuo po prostoriji i pokazao na

Lešeka. Krenula je tamo, Lešek je bio uspavan, na ramenu mu sevidela velika rana u mesu. Sve je bilo krvavo, prljavo i neuredno;sada je važno bilo jedino spašavati živote. Nigde higijene i ostalogluksuza na koji je inače navikla. Neka žena je stajala kraj Lešeka ipincetom vadila komadiće zrna, a čovek kraj nje je kontrolisaoinfuziju i čistio. Lešekov lekar je čuo šta je ona rekla i pokazao joj na

kupatilo. Sofi je ušla tamo, temeljno oprala ruke ne gledajući se uogledalu.Radili su intenzivno, kroz polomljene prozore je prostoriju ispunio

slankast morski vazduh, stajala je između Lešeka i Ektora kada sulekari i bolničari zatražili pomoć od nje. Brinula se da svi imaju onošto im je potrebno.„Ektor je izgubio izuzetno mnogo krvi”, rekao je lekar. „Dopunjujemo

koliko god možemo, ali ima dva metka u leđima i teško je išta reći onjegovom stanju.”Soli je zašila Lešeka, previla mu rame, a zatim su njeni radni zadaci

bili završeni, više ništa nije mogla da učini ni za koga. Ponovo jeotišla da opere ruke, a ni ovaj put se nije pogledala u ogledalu.U sobi je bilo tiho. Ektorov lekar je operisao, asistenti su radili kraj

njega.Sofi je prikupila snagu i prišla osobi pod belim čaršavom, znala je

ko tu leži, i znala je da njegov sin još nije bio svestan da je ostao bezoca. Pažljivo je podigla čaršav i ugledala Adalberta koji je delovaospokojno. Podigla je još malo, na grudima je ugledala usirenu krv, paje ponovo spustila čaršav.„Šta se dogodilo?” Postavila je pitanje Lešekovom lekaru, koji je

pušio cigaretu nešto dalje u sobi. Slegnuo je ramenima.„Došli smo... Adalberto je već bio mrtav. Onaj tamo isto.” Lekar je

pokazao na bradatog čoveka koji je sedeo naslonjen na zid, gde setrag krvi spuštao do njega.„Lešek je bio ranjen ali svestan. Ne znam šta se dogodilo, nije ni

važno. Đavo je bio ovde, to je dovoljno.” Povukao je dim, iz cigaretese čulo pucketanje.„Ko ste vi?”, upitala je.Izduvao je dim.„Ko si ti?”„Ja sam Ektorova prijateljica.”Iz nekog razloga nije želeo da je pogleda u oči.„Mi smo lekari i bolničari, danas smo radili honorarno, juče smo bili

zaposleni na drugom mestu. Već nekoliko godina imamo ugovor saAdalbertom Gusmanom... neku vrstu mirujućeg ugovora, za slučajda se desi nešto poput ovog sada.”

Prekinuo ih je zvuk s donjeg sprata kraj stepeništa, svi u prostorijisu izmenjali uplašene poglede. Ko će ovde preuzeti komandu?Začuli su se koraci na stepenicama, prisutni muškarci su pokušali dase sakriju. Spori, oklevajući koraci su se približavali. Sofi je požurilado bradatog, razdvojila mu prste, uzela revolver iz njegove hladne,ukočene šake i uperila ga ka stepeništu. Koraci su se približavali,ona je nišanila, disala, pucaće. Ukazala se glava, a nišan je biomiran i pratio je glavu koja je dobila i telo, i to vitko žensko telo.Sonja Alizade je ušla u prostoriju. Sofi je spustila oružje i ostavila

ga na pod.„Jesu li mrtvi?”, prošaputala je Sonja i sela na stolicu.„Pojavili su se bez upozorenja”, nastavila je. „Pucali su spolja.

Adalberto je pogođen dok je sedeo za jelom... Potom su upali u kućui nastavili da pucaju. Lešek je pogodio jednog od njih. Onda su injega pogodili.”„Ko to?”Sonja je razmišljala.„Ne znam. Neki čovek koji je pobegao autom.”„A ti?”, upitala je Sofi.„Ja sam otrčala dole... sakrila sam se u podrum.”Sofi joj je prišla, uzela stolicu za sebe, sela uz Sonju i uzela njenu

šaku u svoju. Tako su sedele i gledale po sobi držeći se za ruke.Mlak morski povetarac probio se kroz razbijene prozore i pomilovaoih. Sofi je pogledala Ektora, koji je ležao na nosilima i borio se zaživot.Prigušen zvuk šapa začuo se na stepeništu. Belo psetance se

pojavilo i gledalo okolo po sobi kao da nešto traži.Sonja je ispružila ruke i pas je krenuo ka njoj, i dalje oklevajući.

Tražio je, njušio, ali nije mogao da pronađe svog gazdu. Sonja sesagnula i pozvala ga. Pas je mahnuo repom i potrčao joj u naručje.Ponovo je sela na stolicu s psom u krilu i mirno ga gladila po krznu.„Ovo je Pinjo...”Sofi je shvatila da se osmehnula psu, možda zbog toga što se uvek

osmehivala psima, možda zbog toga što je prisustvo psa unelo malospokoja i normalnosti u prostoriju.Iznenada je uređaj priključen na Ektora zapištao, lekar i bolničar su

grozničavo počeli nešto da rade, a Sofi i Sonja su pogledale u tom

pravcu.„Pašče u komu.” Lekarov glas je zvučao uznemireno.Sofi je požurila, lekar je intenzivno radio. Tražio je čas jedno čas

drugo, ona mu je davala šta mu je bilo potrebno, mrmljao je i psovaokako ne može da radi sa ovako malo stvari na raspolaganju. Bolničarje ručno upumpavao kiseonik u Ektora, a Sofi je nemoćno gledalakako lekar odustaje od pokušaja da povrati Ektora. Opsovao je našpanskom, postavio neko pitanje bolničaru, pitanje na koje nije biloodgovora i koje je samo izražavalo njegovu osujećenost.„Treba ga premestiti.”„Zašto?”„Zato što je i to deo dogovora. Mora imati respirator na

raspolaganju.”„Gde ćete ga premestiti?”„Na sigurno.”„A Lešek?”Lekar je bacio pogled na usnulog Lešeka.„Ne brini se za njega.”Sofi je sedela u zadnjem delu kola hitne pomoći kraj Ektorovih

nosila, a Sonja je bila kraj nje, s Pinjom u krilu. Vozili su se krozMarbelju, tamo napolju je bleštao grad, Sofi je mogla da gleda samokroz jedan prozor na zadnjim vratima, ljudi su se zabavljali, lakiranakola su svetlucala pod večernjim neonskim osvetljenjem, restorani,bašte sa stolovima, motocikli, mopedi, vrelina, muzika, mladi i starizajedno.Držala je Ektorovu ruku u svojoj, htela je nešto da kaže, bilo šta,

želela je da veruje da on može da je čuje kroz zidove nesvesti,želela je da veruje da oseća njenu ruku u svojoj. Posle nekogvremena ga je pustila. Uzela je telefon i pozvala Džejn. Drugomrukom se čvrsto držala za Ektorova nosila. Džejn je bila bunovnakada se javila. Rekla je da je u bolnici, da tamo i spava. Da su obamuškarca i dalje tu. Da je sve vreme neko tu, i da rade u smenama.Niko drugi nije pitao za Alberta ili nju. Mogla je i da umiri Sofi rečimada Albert izgleda kao da mu je dobro. Spokojno spava.Napustili su grad i uputili se ka brdima, našli su se okruženi

prirodom, vozili su po mraku, prošli grad Ohen i nastavili kroz tamu.Nakon jednog sata su usporili, i kola hitne pomoći su se zaustavila.

Sofi je čula otvaranje i zatvaranje vrata auta, korake napolju, zatim jelekar povukao i otvorio zadnja vrata, a topao večernji vazduhzapahnu joj lice. Pokazao joj je da mogu da izađu iz kola.Bilo je to neko staro imanje, renovirano, belo kao zeba i crvenog

krova, osvetljenih prozora. U dvorištu je stajao mali auto, jedan odonih kakve voze samci, neugledan, s malim gumama i tankimvratima. Neko ih je čekao unutra. Vrata je otvorila žena.Uneli su Ektora na nosilima. Sofi i Sonja su išle iza. Žena koja ih je

primila brzo je pregledala Ektora u hodniku i pokazala da ga unesu udnevnu sobu. Bila je to velika prostorija belih kamenih zidova i podapokrivenog opekom, nameštena u španskom stilu, ogoljena u svojojjednostavnosti. Sofi je ugledala bolničku opremu, defibrilator, dvastalka za infuziju, respirator, a nešto dalje i veliki bolnički krevet.Ektora su preneli na krevet. Žena je privukla uređaje na točkićima,

priključila infuziju i pričvrstila kateter negde ispod pokrivača. Lekar injegovi asistenti su priključili respirator i kratko porazgovarali saženom, a zatim napustili kuću i udaljili se kolima hitne pomoći.Žena je još jednom proverila Ektora, a zatim se okrenula ka Sofi i

Sonji.„Zovem se Rajmunda i brinuću se o Ektoru. Od večeras ja radim

ovde. Do juče sam radila u jednoj privatnoj bolnici, a tamo sam dalaotkaz pre četiri sata, kada sam primila telefonski poziv.”Govorila je tiho i razgovetno.„Ovo mesto je bezbedno, samo nekoliko ljudi zna za njega, a tako

će i ostati.”Sofi je pogledala Rajmundu. Bila je vitka, imala je tridesetak godina

i crnu kosu koja joj je dopirala do korena vrata. U njoj je bilo nečegispravnog i ozbiljnog. Delovala je dobro, stabilno... lojalno.Sofi je prošaputala hvala.Cvrčci su pevali kada je Sofi kasnije te noći otišla na spavanje u

jednu od soba.Iz Soline tašne na stolu začulo se zujanje. Ustala je i krenula ka

njoj. Telefon koji je dobila od Jensa svetleo je u tašni okružennovčanikom, nakitom, šminkom i računima.„Jense?”„Ne, ovde Aron.”„Ektor je...”

„Znam sve, gde si sada?”„Na imanju... Gore u brdima.”„Ko je sve tu?”„Rajmunda, Ektor, ja i Sonja.”„Ostani tu. Policija je ogradila Adalbertovu vilu. Lešek je na putu ka

vama.”„A ti?”„Dolazim tamo što brže mogu, moram zaobilaznim putem pošto

sam na poternici.”„A Jens?”„Zakrpio sam ga što sam bolje mogao... biće dobro.”Nastala je tišina.„Sofi.”„Da?”„Moraćemo da porazgovaramo kada se budemo videli.”Prekinuo je vezu.

27Sunčevi zraci su polako klizili preko parketa. Gunila ih je mirno

pratila. On je ležao na podu bez pokrivača, sklupčan kao dete umaterici. Polako, polako, svetlost mu se penjala uz rame, zatimprešla na bradu. Činilo joj se da je putovanje svetlosti po LašuVingeu kao simfonija bez zvuka. Kao i obično, strpljivo je čekala.Zraci su počeli da mu se uspinju po obrazu i naposletku mu dodirnulisklopljeno oko. Videla je pokrete iza kapka, progutao je pljuvačku,otvorio oči, pogledao u pod, zažmurio, pa ponovo progutao.„Dobro jutro”, meko je prošaputala.Ugledao ju je kako sedi na stolici i posmatra ga. Laš se upola

pridigao i dalje sedeći na podu, bunovan, s mamurlukom odmorfijuma i ispražnjen kao vakuum.„Šta radiš ovde?”, izustio je šištavo.„Tražila sam te, nisi se javljao, pa sam htela da vidim kako si.”Pogledao ju je mutnim očima.„Kako sam?”„Tako je.”Laš je pokušao da razmisli, kako je uopšte ušla? Jesu li ga sinoć

pratili?„Laše?”Pogledao ju je i poželeo da ima više vremena, da razradi plan kako

da se postavi prema njoj.„Nisam baš dobro”, odgovorio je tiho.„Zašto nisi?”„Ne znam. Valjda sam previše radio.”Streljala ga je pogledom, a zatim podigla pakovanje tableta koje joj

je ležalo u krilu.„Šta je ovo?”„Samo neki lekovi”, odvratio je.Ispitivački ga je posmatrala.„Imaš punu fioku ovoga?”Na to nije ništa odgovorio.„Ovo nisu uobičajene stvari, Laše... Jesi li bolestan?”Poželeo je da kaže rak u poodmakloj fazi. Oni koji su imali rak u

poodmakloj fazi mogli su da rade šta žele. Ipak ne, ona već zna sve

o njemu.„Nisam.”„Pa zašto onda uzimaš morfijum?”„To je moja stvar.”Zavrtela je glavom.„Nije, sve dok radiš za mene.”Sada joj se zagledao u oči, bile su na neki način zatvorene, prazne

i mrtve. Kao da se neko uvukao tamo iza i spustio zavese. Jesu li jojoči uvek bile takve? Nije znao, samo je znao da je ona sada tu, da jeopasna, i da najverovatnije nije došla tu sama. Da mu je pištolj vandomašaja. Da ona možda zna da on zna. Možda je pronašlamikrofon u Ulici Brahegatan... Možda ga sada čeka smrt?Laš je pogledao kutijice s tabletama u njenom krilu. Setio se kako je

lagao sveštenika u Sretnom novčiću, kako je bilo lako lagati kada sekoristi stvarnost. Istina je najbolja laž.„Laše? Odgovori mi na pitanje.”Sedeo je na podu i trljao oči.„Šta hoćeš da znaš?”„Hoću da znam šta si radio ovih dana, hoću da znam zašto mešaš

morfijum, benzo i lekove za smirenje?”Pustio je da prođe neko vreme.„Izvini, Gunila...”, prošaputao je.Ispitivački ga je posmatrala.„Zbog čega mi se izvinjavaš, Laše?”„Izvini što sam te izneverio...”Njena smirenost se pretvorila u napetu radoznalost.„Kako si me to izneverio?” Sada je i ona šaputala.Laš je nekoliko puta teško udahnuo.„Kada sam bio mali...”, počeo je. „Kada sam imao možda deset-

jedanaest godina, davali su mi lekove za spavanje, droge. Majka ihje dobijala na recept... Ubrzo sam postao zavisan. Kasnije, krajemsrednje škole, pomagali su mi da prestanem... ali bilo je prekasno.Veći deo života živeo sam trezveno. Izbegavao sam alkohol, nikadanisam uzeo neki jači lek. Nedavno sam se obratio lekaru zbogbolova u leđima”, nastavio je Laš, „a kada me je lekar pitao,pomenuo sam nesanicu. Uvek sam patio od nje, i tako... Nisam

razmišljao. Prepisao mi je nešto protiv bolova i za smirenje, i uzeosam to.”Pogledao ju je, i dalje ga je slušala.„Nisu to bile naročito opasne stvari, ali kao da sam tada pritisnuo

dugme. Uživao sam... uživao sam kako nisam još od... i ne sećamse otkad. Ceo sistem mi je reagovao na tablete, reagovao je iprihvatao... Zatim je sve počelo da se zahuktava. Posle nekolikonedelja sam se navukao... Domogao sam se jačih preparata. Otadsam na njima.”„Pomenuo si da si me izneverio?”Pogledao je u pod i jedva primetno klimnuo glavom.„Nisam obavljao svoj posao, ovde sam ležao poslednjih dana,

izbačen iz stroja... Zvao sam te odavde, rekao sam ti da tražim Sofi,ali sam te lagao.”Gunila je istovremeno tragala za blefom i istinom. Nakon nekog

vremena se opustila, on je to primetio.„Nije važno, Laše”, rekla je. „Nije važno...”, ponovila je.Gunila je ustala, pogledala ga, izgledala kao da hoće nešto da

kaže, ali umesto toga je počela da šeta po sobi. Laš ju je pratiopogledom.„Gunila”, rekao je.Okrenula se.„Izvini.”Procenjivala je njegove reči.„Ne želim da izgubim ovaj posao. Već si mi pružila šansu... pruži mi

još jednu, molim te.Nije ništa odgovorila, samo je nestala u predsoblju. Laš je čuo

otvaranje ulaznih vrata. Andeš Ask je zakoračio u radnu sobu,osmehnuo se Lašu, napravio se da puca u njega kažiprstom, a zatimkrenuo s Gunilom napolje. Ulazna vrata su se zatvorila, u stanu jezavladala tišina.Nepomično je ležao sve dok zvuci njihovih cipela na stepenicama

nisu utihnuli. Laš je tada ustao, pokupio tablete, malo sačekao,napustio stan i krenuo ka metrou. Paranoično se vozikao na svestrane, svaki čas menjajući vozove i pokušavajući da zametne trag.Kada je bio siguran da je sam, vratio se u hotel na Strandvegenu,okačio obaveštenje Ne ometaj na vrata, drhteći do kostiju, svestan

da je za dlaku spasao kožu. Laš je shvatao da je vreme sadapresudno. Prionuo je na posao i počeo da razrađuje plan za svojedalje postupke.

*Lešek je pržio slaninu.Jedna ruka mu je bila u povezu, ali je uspevao da sve uradi

levicom. Rajmunda je sedela u fotelji i čitala neku knjigu Eni Pru, dokje Sonja spavala u sofi, Ektor ležao u krevetu, možda u nekoj drugojdimenziji.Sa stereo-uređaja tiho se čuo Šopen, po Rajmundinoj odluci. Rekla

je da Ektor treba sve vreme da sluša lepu muziku. Sofi je slušalasedeći na ivici sofe. Na snimku je svirao Bernštajn, drugi koncert... Uf-molu. I sama je kao dete svirala njegove delove. Prestala je dasvira negde u srednjoj školi, nije mogla da se seti zbog čega.Sofi je ustala i prišla Lešeku, koji je okretao slaninu u tiganju i

prazno blenuo u masnoću sav ojađen. Lako ga je potapšala pozdravom ramenu.„Hoćeš da ja spremim jelo?”, upitala ga je. Odmahnuo je glavom.Izvadila je tanjire iz kredenca i počela da postavlja sto kada se

napolju začuo automobil. Lešek je bio brz, skinuo je tiganj s plotne,uzeo pištolj s police sa začinima i hitro krenuo ka prozoru. Vrata autasu se otvorila, a s vozačkog mesta je izašao Aron. Lešek se opustio,izašao i krenuo mu u susret. Sofi je kroz prozor video kako su jedandrugog potapšali po leđima i zatim se upustili u razgovor koji jepokrenuo Lešek; verovatno je detaljno objašnjavao šta se svedogodilo prethodnog dana i noći.Aron je ušao, zagrlio Sonju i izmenio nekoliko reči s njom. Upoznao

se s Rajmundom i seo kraj Ektora, pa mu nešto tiho govorio našpanskom, gladeći ga po kosi. Susreo je Sofin pogled.„Hajdemo nas dvoje u šetnju.”Napustili su kuću, krenuli uzbrdo peščanim putem. Aron je držao

ruke u džepovima, Neko vreme su išli tako, a kako su dospevali naveću visinu, postajalo je sve svežije. Sofi je gledala u zemlju, šljunakje bio drugačiji, više je vukao na smeđe i bio sitniji od šljunka uŠvedskoj, ali je istovremeno u njemu bilo i mnoštvo krupnijegkamenja. Pokušavala je da ga izbegava u hodu.„Ima li novosti o tvoj sinu?”

Odmahnula je glavom.„Šta kažu lekari?”„Ne znam”, odvratila je.Malo je sačekao pre nego što je prešao na stvar.„Ektor mi je preko telefona rekao da ti treba da dobiješ punomoćje,

znaš li zašto?”Nije ništa odgovorila, samo je odmahnula glavom.„Ni ja. Barem u početku nisam znao.”Sada ga je pogledala.„Pala su mi na pamet dva moguća razloga, veoma različita.”Nastavio je posle nekoliko koraka.„Videla si mnogo toga, svašta si čula, možda si i shvatila nešto što

ne bi trebalo da shvatiš, ne znam. Možda je Ektor shvatio da nemožemo da te pustimo da ideš kud ti se prohte, možda je punomoćjenačin da te zadržimo kod sebe, u blizini, gde ne možeš da namnaudiš.”Brzo ju je pogledao.„To je bio moj prvi zaključak. Ektor je znao da je ranjen...”Aron je pustio da prođe nekoliko trenutaka.„Ali može postojati još jedan razlog”, dodao je. „Ne znam je li i dalje

važio u trenutku kada me je pozvao iz auta...”Povetarac joj je zalepršao kosu. Ponovo ju je namestila.„Ektor je često pričao o tebi, pre svega ovoga... O tvojim

osobinama... tvojim kvalitetima. Cenio te je na neki način na koji,koliko ja znam, nije cenio nijednu ženu pre.”Spustila je pogled.„U tebi je video nešto drugo.”„Šta?”, prošaputala je.Aron je slegnuo ramenima.„Ne znam. Ali on je video nešto.”Već su se popeli na priličnu visinu i imali su pogled na dolinu koja

se prostirala nekoliko stotina metara u daljinu, obrasla tamnozelenimrastinjem. Aron je zastao i odmarao oči ovim prizorom.„Rekao je da ne shvataš kakva si u stvari.”Obrazloženje joj je bilo nejasno.„Kakva je sad to priča? To su samo reči”, odvratila je.„Nisu, kada dolaze od njega.”

Zadržao je pogled na nekoj tački u daljini.„Imao je neku nameru s tobom. Ali ja je nisam shvatao, i nije mi

najjasnije šta je hteo da kaže u našem poslednjem razgovoru.”„Zar moraš da shvatiš?”Pogledao ju je.„Da, moram.”U pogledu mu se pojavila neka nova oštrina. U sebi je doneo

odluku.„Staviću te u neku vrstu karantina dok se stvari ne srede ili dok se

Ektor ne probudi kako bi objasnio svoj izbor.”„A šta to znači?”„Punomoćje ti daje delimično pravo odlučivanja u našem poslu. To

znači da ćeš učestvovati i biti upućena u ono čime se bavimo, a akoučestvuješ, onda više nisi nikakva pretnja, to je otprilike to.”„A ja? Šta to znači za mene?”„To znači da ćeš mi pomagati. Ja moram da ostanem ovde i krijem

se dok se stvari malo ne smire.”„Šta ja treba da radim?”„Ne smemo dozvoliti da svet pomisli kako je on izvan igre, to bi

moglo biti katastrofalno po nas i mnoge druge ljude koji zavise odnjega. Ti ga poznaješ, zar ne?”„Kako to misliš?”„On tebe poznaje”, rekao je. „Onda i ti poznaješ njega?”„Mislim da je tako”, rekla je oprezno.„A onda znaš i šta bi on uradio?”Je li upravo primetila nešto molećivo u Aronu? Nekakvo preklinjanje

koje je izvirilo iz pozadine?„Možda. Ali i ti ga poznaješ, Arone.”„Tako je, ali na drugi način... Uradićemo ovo zajedno.”„A kasnije?”Razmislio je.„Ne znam.”„A šta znaš?”, upitala je.Pogledao ju je.„Ako mi propadnemo, i ti ideš s nama na dno. Otprilike tako.”Razmislila je o njegovim rečima, sve je zvučalo tako besmisleno.„Ektor ima sina”, rekla je.

Aron je klimnuo glavom.„Lotara Manuela”, rekao je.„Zašto ne on? Zašto ne ti? Zašto ne Sonja, Lešek, Tijeri, Dafne...

Ernst?”Aron ju je pogledao u oči i slegnuo ramenima. To je bio njegov ceo

odgovor.Pokušala je da razvrsta misli.„A ako ja odbijem? Ako odem odavde i nikada se ne osvrnem?”„To, nažalost, nije moguće”, rekao je.„Zašto nije?”„Zato što mi je Ektor rekao da ti treba da dobiješ punomoćje, i tako

će i biti.”„Valjda imam nekog izbora?”Odmahnuo je glavom.„Nemaš”, rekao je tiho.Zurila je u njega. Neko vreme ju je gledao u oči, a zatim je skrenula

pogled.„Policija zna ko sam”, rekla je. „Videli su me u restoranu.”„Taj rizik ćemo morati da preuzmemo. Ti policajci žele naš novac.

Njima ti nisi važna. Lešek će te pratiti kući, on će te štititi u slučajupotrebe.”„A ti?”, upitala je.„Ja ću se kriti i govoriću ti šta treba da radiš.”Imala je hiljadu pitanja, hiljadu molbi.„Uvešću te u naš posao. Ovde u brdima ćemo se nekoliko dana

pozabaviti time, a onda ćemo videti kako se sve razvija uStokholmu.” Okrenuo se i krenuo nazad peščanim putem.Ona je ostala da stoji ispunjena mislima koje su se sudarale ne

pronalazeći oslonac. Posle nekog vremena krenula je za njim sporimkoracima. Aron je zastao na putu i sačekao je. Išli su uporedo.„Oni su zlostavljali mog sina, Arone. Pregazili su ga kolima.

Verovatno će ostati obogaljen do kraja života.”Aron nije ništa odgovorio.„On nije ništa uradio”, prošaputala je. „To je nepravedno...”Aron je u ruci imao presavijen papir i pa joj je pružio punomoćje

koje je potpisao Ektor. Sofi je prihvatila dokument i gurnula ga udžep.

Ostatak puta do kuće prešli su u tišini.*

Bilo je jednostavno pratiti Andeša Aska. Po završetku poslanavratio je do prodavnice Seven-ileven na uglu ulica Odengatan iSveavegen, kupio večernju štampu, piće i slatkiše, proćaskao stinejdžerkom za kasom i kratko se zaustavio kod Italijana s kariranimstolnjacima da pokupi picu. Potom je produžio do stana naspramparka Vanadislunden.Laš je ušao u zgradu i fotografisao bravu na Andešovim vratima,

bila je tipa ASSA, ne baš najnovija. Sledećeg dana je pronašaoistovetnu kod jednog bravara na Kungsholmenu, kupio je i uhotelskoj sobi vežbao kako da je obije. Ispostavilo se da je ovajzadatak težak i potrajao je, iako je posedovao najbolji alat za ovajcilj. Radio je do duboko u noć i poželeo da se rodio s tri ruke.Sledećeg dana, dok je sunce izlazilo negde iznad Jurgordena, Laš

je prvi put otključao bravu. Predano je vežbao čitavo prepodne, uvreme ručka, i dobro zagazio u poslepodne, kada je najzad uspeo daobije bravu za manje od sedam minuta.Doveo se u red i peške se uputio ka Sveavegenu. Bilo je pola četiri

po podne kada je po drugi put ušao u ulaz, odvezao serasklimatanim liftom do trećeg sprata, povukao rešetku u stranu izakoračio pred vrata stana Andeša Aska.Andeš je imao dva suseda, Norina i Grevelijusa. Kod Norina je

vladala tišina, a kod Grevelijusa se čuo potmuli šum s TV-a.Navukao je kapu na glavu, izvadio kalauze, kleknuo na hladankameni pod, nekoliko puta duboko udahnuo i počeo s radom. Laš jenapredovao metodično, sve se razvijalo baš kako treba, kalauzi supronalazili prava mesta i gurali iglice u bravu. Vrata na spratu iznadotvorila su se i zatvorila, lift je počeo da se uspinje s mukom. Laš jemorao da prekine, izvukao je kalauze i sakrio se na stepeništu dokse lift spuštao. Zatim je imao svojih sedam minuta nasamo sbravom. Škljocnula je.Laš je obuo nazuvice, stavio masku preko usta i navukao rukavice,

pa zakoračio u predsoblje kod Andeša Aska.Bio je to dvosoban stan s relativno prostranom kuhinjom. Bacio je

pogled u dnevnu sobu. Sofa sa spljoštenim jastucima, zakošen iiskrivljen Ikein sto. Vitrina s prašnjavim staklenim figuricama na

jednoj polici. Slike poznatih umetnika na zidovima. Ogroman TV sravnim ekranom, veliki zvučnici na podu i manji, za visoke tonove, naplafonu. Andeš voli suraund zvuk. Laš je prešao u spavaću sobu.Nerazmešten krevet, navučene zavese, džepna knjiga na noćnomstočiću, Godina zeca od Pasiline. Laš je primetio da kraj zida stojiputna torba. Sagnuo se i otvorio je. Odeća, pasoš, novac... Andešnamerava da šmugne.Ponovo je otišao do kuhinje. Laš je seo na stolicu, zidni sat se

polako kretao, skinuo je masku sa usta i ostavio je da visi oelastičnoj pantljici oko vrata. Šum saobraćaja sa Sveavegena bio jeuspavljujući, i Lašu je pala glava.Posle nekoliko sati probudio ga je zvuk guranja ključa u bravu.

Ulazna vrata su se otvorila, pa se ponovo zatvorila. Andeš senakašljao u predsoblju, zatim je usledio zvuk spuštanja ključeva nakomodu, izuvanja cipela, otvaranja rajsferšlusa – šuštavi zvuknajlona dok je skidao jaknu. Glasan uzdah, pa miris tek ispečenepice. Koraci iz predsoblja. Andeš je poskočio kada je krajičkom okaugledao Laša, razmahnuo je rukama po vazduhu kao da se brani, akartonska kutija s picom je tresnula na pod.„Šta je sad ovo?! Jebem ti, kako si me uplašio!”Andeš je zurio u Laša, istovremeno ljut i uplašen.„Šta radiš ovde?” Zbunjeno se osvrnuo oko sebe. „Kako si ušao,

jebote?”Laš je držao Gunilin makarov uperen u njega.„Uđi i sedi.”Andeš je oklevao, pogledao u cev, zatim u kutiju s picom koja mu je

ležala pod nogama. Laš je klimnuo glavom ka jednoj stolici, Andeš uprvi mah nije shvatio, zatim je zakoračio u kuhinju i oklevajući seo.„Kako si ti, Andeše?”, upitao je Laš, uperivši mu cev pištolja u

stomak.„Šta si rekao?”Laš nije ponovio pitanje. Andeš je progutao knedlu.„U kom smislu?”„U svakom smislu.”Andeš je primetio masku za usta koja je visila Lašu oko vrata.„Pa, dobro sam... Ne razumem, Laše?”Zvučao je uplašeno.

„Šta to ne razumeš?”„Pa ovo! Šta radiš ovde... s pištoljem?”Andeš je pokušao da se osmehne.„Pa valjda znaš?”„Ne, ne znam!”Sada je odjednom zvučao besno.„Jesi li ljut, Andeše?”Andeš je gestikulirao rukama.„Ne, ne, izvini, nisam ljut. Samo sam... iznenađen.”Andešu se ponizni osmeh vratio na lice, iskrivljen i ružan.„Hajde, Laše, šta ti je sad? Možemo ovo da rešimo. Molim te, skloni

pištolj.”Laš ga je bezizražajno posmatrao ne menjajući položaj pištolja.„Kako da rešimo ovo?”, upitao je.„Kako god hoćeš, ti odlučuješ”, odvratio je Andeš očajnički.Laš je napravio zamišljen izraz lica.„Šta to u stvari treba da rešimo?”Andeš nije razumeo.„Šta?”„Šta treba da rešimo? Rekao si da možemo ovo da rešimo. Šta to?”Andeš je zurio u Laša.„Ne znam, ono zbog čega si došao.”„Šta misliš zbog čega sam došao?”„Ne znam!”Andeš je pogledom prešao na Lašove nazuvice, strah mu se popeo

u grlo.„I te kako znaš...”„Ne, ne znam!” Andešov glas je bio za nijansu previsok.Laš je pustio da prođe nekoliko sekundi, napravio je dugu i mučnu

dramsku pauzu.„Sara.”Andeš je pokušao da izvede iznenađen osmeh.„Aha? A ko je to?”Laš je zurio u Andeša.„Prestani”, rekao je mirno.„Ne znam o čemu pričaš, Laše.”

Andeš je loše lagao kada je uplašen. Laš mu je to pokazaogrimasom, a što je najčudnije, Andeša kao da je to opustilo. Sedeoje ćutke, jednim okom bacajući poglede kroz kuhinjski prozor i disao.„Nisam to ja uradio. Nego Hase... A Gunila je izdala naređenje. Ja

nisam imao nikakve veze s tim.”„Šta se dogodilo?”Andešu su se usta osušila.„Sara je shvatila nešto što je pročitala s tvog zida. Sve si zapisivao

na zid... Zar ne?”Laš nije odgovorio.„I onda je Gunila izdala naređenje. Cura je znala sve, čak i za nešto

čime se Gunila bavila pre, bila je to neka devojka... Patrisija, neznam kako beše prezime... nije mi ni to poznato.”Laš je odmahnuo glavom.„Ne, Sara nije ništa znala, razume se da je blefirala.”Andeš nije shvatao.„Ti si i sam video zid, zar ne? Kako bi neko uopšte mogao da

razume bilo koji deo onoga što tamo piše? Jedva da je bilo ikakvogkonteksta... Sve sam to ispisao u potpunom haosu dok sam biourađen! Ona ništa nije shvatala, ja nisam ništa shvatao...”„Ali sada shvataš?”Laš je klimnuo glavom.„Da, sada shvatam.”Andeš je delovao ponosno.„Jesi li iznenađen?”Laš nije imao odgovor na to, samo je slegnuo ramenima.„Shvataš li koliko smo lukavi?”Laš je podigao glavu.„Zašto mi niste dozvolili da učestvujem?” Lašov glas je bio skoro

molećiv.„Dozvolili bismo ti, Laše, naravno. Samo smo morali da budemo

sigurni. Ali ni sada nije kasno, pridruži nam se, uradićemo ovozajedno.”„Ali ste Saru ubili?”Andeš je pogledao u pod.„Okej, Laše, sad razmisli. Gunila je naš problem. Zajedno možemo

to da promenimo, ti sam ne možeš ništa, ja imam pristup svemu.

Samo skloni pištolj. Uradićemo ovo zajedno, Laše, smestićemo je uzatvor jednom za svagda... Okej?”Laš je oklevao, razmišljao je, a zatim pogledao Andeša.„Kako bismo to izveli?”Andeš je ugledao otvor, i trunčica samopouzdanja mu se povratila.

Pogledao je pištolj, a zatim i Laša.„Prikupićemo sve što imamo, napravićemo plan, prijavićemo je, ti

ćeš ćutati za mene, ja ću ćutati za tebe...”„A Hase?”„O tome ti odluči, Laše. Možemo da ga eliminišemo, ja to mogu da

uradim za tebe. Seti se da ti je on ubio devojku, a ne ja.”Laš je klimnuo glavom za sebe.„Da, to je svakako dobra ideja.Andeš se osmehnuo sa olakšanjem i pljesnuo se dlanom po butini.„Odlično! Tako je, Laše! Sada ćemo, jebiga, da je smestimo u

zatvor, i uradićemo to zajedno, kao tim, ti i ja.”Andeš je odahnuo i počeo da se klati na stolici.„Odakle da počnemo?”, upitao je Laš.Andeš je bio brz.„Važno je da ne izazovemo sumnju kako kod Gunile tako ni kod

Hasea... Nekoliko dana ćemo raditi sve kao inače, sastajaćemo seuveče, planiraćemo, a zatim ćemo se odlučiti za plan kojeg ćemo sepridržavati. Sve će ispasti dobro, samo ako budemo to radili zajedno,ti i ja, Laše!”Laš je oklevajući malo spustio oružje.„Andeše, izvini što sam došao ovako sa oružjem.”Andeš je mahnuo rukom, uveren da je njegovo nagovaranje

delovalo na idiota Laša Vingea. Ali onda je Laš podigao pištolj,pustio da mu nekoliko sekundi samo leži u ruci, a onda je nanišanio isigurno ga pogodio u poluotvorena usta. U kuhinji se začuo snažanprasak. Metak se probio kroz Andešovo grlo i vrat i zaustavilo se uvratima od frižidera iza njega. U kuhinji je zavladala potpuna tišina.Andeš je iznenađeno posmatrao Laša. Stolica na kojoj se klationašla se u bestežinskom prostoru na ničijoj zemlji, gde se nekovreme klackala na dve zadnje noge pre nego što je gravitacijanaposletku postala previše snažna, pa je stolica pala unazad itresnula o kuhinjski pod zajedno sa Andešom Askom.

Laš je namestio masku za usta, zatim je ustao, prišao mu i sagnuose nad njim. Andeš je zurio u Laša, a lokva krvi se širila po poduispod njegove glave.„Ti si baš neki magarac, Andeše, pa zar si mislio da sam toliko

glup?”Laš je osetio slab zadah opečenog mesa.„Sad stani i sagledaj situaciju... Ja sam živ, ti umireš.”Andeš je pokušao nešto da kaže, ali nije se začuo nikakav zvuk,

samo su se usta micala s naporom, kao kod ribe na suvom.„Ne čujem te, Andeše”, prošaputao je. „Ideš u pakao. Ubijao si

žene. U bolnici leži dečak koji će možda ostati bogalj do kraja života.Možda tamo dole imaju podrum za takve kao što si ti.”Laš je strpljivo posmatrao kako život ističe iz Andeša Aska na pod

pokriven linoleumom. Kada je umro, Laš je ustao, otvorio kuhinjskiprozor, obrisao oružje kuhinjskom krpom, sve vreme zureći uAndešov leš, koji je ležao tu. Šta je osećao? Kajanje? Ne...Rasterećenje? Ne, nije osećao ništa. Laš je pojačao kuhinjski radiodo kraja. Bio je podešen na prvi program.Ponovo se sagnuo kraj Andeša, stegao desnu šaku mrtvaca oko

pištolja, uperio cev ka otvorenom prozoru, iskrenuo svoju ruku daljeod oružja, kako bi raspršeni barut što više završio na Andešovoj ruci.Laš je povukao okidač. Vesti s radija su prigušile prasak, metak jeodjurio kroz prozor, iznad parka Vanadislunden, nastavio putanjupreko Istočne stanice i počeo da propada negde iznad Lidingea.Susedi su možda čuli dva pucnja. Ali tako je to... Svedoci najčešćegreše. Svi policajci polaze od toga. Svedoci su glupavi.Zatvorio je prozor, pogledao Andešov položaj u prostoriji, izračunao

kako bi pištolj najverovatnije ispao iz njegove ruke. Spustio ga je napod nešto dalje od tela. Zatim je prešao u spavaću sobu, uzeoAndešovu putnu torbu, raspakovao je i vratio odeću u orman, pasošu fioku radnog stola, pa je zatvorio praznu torbu i gurnuo je podAndešov krevet.Laš je počeo da se povlači ka izlazu iz stana, skinuo je tanke

gumene rukavice i masku za usta i tiho zatvorio vrata za sobom.Laš je čvrsto spavao te noći, i probudio se u pola šest ujutru.

Poručio je da mu donesu kafu u sobu, hrana mu nije bila potrebna.

Sačekao je do osam sati, pa zatim okrenuo broj na telefonu. Čovek sdruge strane veze imao je mnogo pitanja, a Laš je odolevao.Istuširao se i ispeglao košulju. Košulja mu je bila glatka i zakopčana

do grla dok je stajao pred ogledalom u kupatilu i češljao se kako bimu kosa delovala barem malo urednije. Bio je urađen ali podkontrolom, češljao se lagano...Cipele su mu bile uglancane, pantalone je izvukao ispod dušeka.

Izgledao je pristojno, isprobavao je lice u ogledalu, a s time nikadanije imao problema kada je urađen. Uvežbavao je određeni izgled.Izgled koji će biti teško definisati. Laš je pronašao nešto prazno ibesadržajno, pa je zakopčao košulju, uzeo sako koji je visio onaslonu stolice i obukao ga. Dok je izlazio, pokupio je sportsku torbus kreveta i napustio sobu.Dnevno svetlo je bilo opasno za njega. Ali nije imao izbora. Moralo

se dogoditi po danu kako osoba s kojom se sastaje ne bi gajilanikakve sumnje. Laš je izabrao Trg Marijatorjet, otvoren prostor kojije mogao da nadgleda.Stajao je na stepeništu na vrhu neke zgrade i dvogledom

pretraživao park. Na satu je bilo 11.44. Sastanak je bio dogovoren zapola dvanaest. Dvogledom je posmatrao ljude. Uglavnom su tu bilemame s dečjim kolicima, deca koja se ljuljaju, i poneki tata kojipoguren drži za ruku jednogodišnjaka koji tvrdoglavo hoće da hodasam. Potražio je dublje u parku u pravcu Ulice Sankt Paulgatan.Užurbani ljudi, grupica nasmejanih tinejdžera, nekoliko penzionerakoji su sedeli na klupama.Laš je usmerio dvogled ka Ulici Hornsgatan, ni tamo nije bilo ničeg.

Automobili, ljudi koji su šetali bez cilja, debeli turisti iz provincije kojisu jeli sladoled kraj omalenog kioska.Spustio je dvogled i pogledao na sat. 11.48, da li da ide? Još

jednom je bacio pogled na park... I tu je, usred njegovog vidnogpolja, usamljen čovek sedeo na klupi. Laš je izoštrio. Čovek je sedeos jednom rukom položenom na naslon klupe, imao je poludugu kosus ćelom na temenu. Čovek se malo okrenuo, Laš je ugledaopandurske brkove. Nego šta, to je on.Laš je otkucao broj na telefonu. Stavio je slušalicu na uvo i

posmatrao čoveka kroz dvogled, pa je video kako je ovaj posegnuoza telefonom u džep, pronašao ga i javio se.

„Tomi?”„Aha.” Gotovo nečujno.„Malo kasnim, tu sam za pet minuta...”Laš je prekinuo. Ponovo je pogledao Tomija Jansona kroz dvogled.

Tomi je i dalje sedeo na klupi i zurio u ljude u parku. Nije nikogpozvao, nije dao nikakav znak. Samo je sedeo tamo i čekao –smoren, nestrpljiv i zagrejan. Laš je napravio krug dvogledom okonjega. Posmatrao je ljude u blizini. Pretražio je drveće na drugojstrani kod starog bioskopa, nije video ništa. Izgleda da je Tomi došaosam.Spakovao je dvogled u torbu i spustio se stepenicama. Laš je

zakoračio na sunce i krenuo ka klupi na kojoj je sedeo Tomi.Susedna klupa je bila prazna, Laš je seo tu. Tomi je bacio pogled kanjemu, a zatim nastavio da posmatra park. Laš je čekao i čekao,ništa nije delovalo neobično. Tomi je uzdahnuo i pogledao na sat.Laš je ustao, prišao i seo kraj njega.„Ja sam Laš.”Tomi je bio iznerviran.„Ti si neki nadmen mangup, Laše. Ne sviđa mi se što si me pustio

da ovako sedim i čekam te. Šta hoćeš?”Tomi je govorio dijalektom iz četvrti Sedermalm, možda ga je keva

rodila baš tu gde sada sede.„Hoću da razgovaram s tobom o nekoliko stvari.”„Da, rekao si to preko telefona... Ti radiš za Gunilu, pa zašto ne

razgovaraš s njom? Valjda ti je poznat komandni lanac?”Laš se osvrnuo, mnoštvo ljudi je bilo u pokretu. Odjednom je

ponovo osetio nervozu.„Možemo li da odemo negde drugde?”Tomi je frknuo.„Zaboravi, ovde sedim prekovremeno... Iznesi šta imaš inače idem.”Laš se pribrao i pogledao Tomija. Sumnja je narasla u njemu poput

iznenadne poplave. Da li se obratio pravom čoveku ili je na putu danapravi najveću grešku u životu?„Imam neke informacije”, rekao je Laš.„O čemu?”„O Gunili.”Bora na čelu nije promenila oblik.

„Aha?”„Gunila ne vodi nikakvu istragu, sve je u stvari prevara”, rekao je

tiho.Tomi ga je ispitivački posmatrao.„Zbog čega to kažeš?”„Zbog toga što sam radio za nju poslednjih nekoliko meseci.”Tomi je sumorno pogledao Laša.„Misliš da četvorica mrtvih u Vasastanu nisu deo istrage?”„Istraga se jeste vodila u vezi sa ubistvima, ali nju to nikada nije

zanimalo.”„Kako to misliš?”, upitao je Tomi.Laš je hteo da mu predstavi potpunu sliku.„Sve je počelo kada smo ozvučili kuću bolničarke.”Nervoza nije iščezavala s Tomijevog čela.„Kakva bolničarka?”Laš je bio napet.„Čekaj, pusti me da ispričam... Ektor Gusman je ležao u bolnici.

Gunila je bila tamo, zainteresovala se za jednu bolničarku saodeljenja koja je očigledno uspostavila nekakvu vezu s Gusmanom.Bilo kako bilo, ozvučili smo bolničarkinu kuću, ja i Andeš Ask.”Tomi je slušao, njegova nervozna bora se polako pretvarala u

radoznalu boru.„Meni je naloženo da pratim bolničarku, Gunila je bila sigurna da će

ona i Ektor razviti neku vrstu veze, a to se i dogodilo. Bila je u pravuuopšte uzevši, ali ništa nije isplivalo na površinu, ni prisluškivanjemni praćenjem.”Tomi je hteo nešto da kaže, ali je Laš nastavio.„Vreme je prolazilo, Gunila je bila pod sve većim stresom kada se

ispostavilo da se ne pojavljuje ništa što bi nam moglo biti od koristi.Pozvala je u tim matorog siledžiju iz interventne jedinice koji je tadaradio na aerodromu Arlanda, Hasea Berjlunda, koji je postao oružjeu njenim rukama zajedno sa Erikom i Andešom. Kada se frustracijapojačala, neobično je reagovala.”„Na koji način?” Tomijev glas je bio prigušen.Laš je kružio pogledom po parku.„Ustremila se na bolničarkinog sina.”Tomi je sve teže pratio priču.

„Hase i Erik su ga doveli na saslušanje, lažno saslušanje. Smislilisu priču kako je momak silovao neku devojku.”Tomi nije znao više šta da misli.„Na taj način su je upecali... Mislim da su pokušali da je nateraju da

ocinkari Ektora, a da zauzvrat sinovljevi problemi iščeznu, takonešto.”Tomi je razmišljao.„I je li to učinila?”Laš je slegnuo ramenima.„Ne znam... mislim da nije, mislim da nije znala bogzna šta.”Tomi se potapšao po desnoj butini.„Okej, Laše, to je baš zajebano, ako si mi rekao istinu. Gunila je

uvek koristila nekonvencionalne metode, ali sada je otišla predaleko.Nemoj nikom da pričaš o ovome. Ja ću porazgovarati s njom. Hvalati što si mi javio.”Tomi je ustao i pružio ruku.„Sve ovo će ostati između nas, okej?”Laš je pogledao Tomijevu ruku.„Sedi, nisam još ni počeo s pričom.”Laš je dao Tomiju Jansonu sve što je imao, od početka do kraja.

Izlaganje je potrajalo dvadeset minuta.Tomi je samo zurio. Izraz na licu mu se promenio.„Auh, jebem ti...”, šaputao je.Sada više nije gladio pandurske brkove, već je rukom trljao

neobrijane obraze.„Jebem ti...”Pogled nije skretao s Laša.„I kažeš da sve imaš na traci?”„Imam snimke na kojima govori o Sarinom ubistvu u prisustvu

Andeša Aska i Hasea Berjlunda. Pominje se i ubistvo PatrisijeNordstrem. Na snimku su i razgovori o tome kako su smestilibolničarkinom sinu, kako su ga pregazili, o neograničenom praćenju,o celom njenom načinu rada. Postoje i napomene i knjigovodstvenebeleške o nekoliko miliona koliko su ona, njen brat i Andeš Ask ukraliprilikom istraga koje su vodili tokom godina.”Tomi je po deseti put tiho opsovao za sebe.„A dečak? Je li i dalje u bolnici?”

Laš je klimnuo glavom.„Gadno je nadrljao.”Tomi je uzdahnuo i pokušao da složi kockice u glavi.„Šta ćeš da preduzmeš?”, upitao je Laš.Pitanje kao da nije dobro leglo Tomiju Jansonu, jer ga nije dočekao

s dobrodošlicom.„Ne znam... U ovom trenutku još ne znam”, rekao je tiho.„Naravno da znaš.”Pogledao je Laša.„Je li tako?”„Ona je ubica, zločinac... i policajac. Ti si joj šef, dakle, ona je u

tvojoj odgovornosti.”„O čemu pričaš?”„O tome da imaš dva izbora.”„A to su?”Laš je sačekao da par penzionera prođe ispred njih.„Jedan je da je smestiš iza rešetaka zbog ubistva, iznude,

nezakonitih pretnji, provale, ugrožavanja za vreme sudskog procesa,prisluškivanja... tu je cela lista. A ti ćeš je, kao njen šef, pratiti unjenom padu, može se pretpostaviti da ćeš i sam završiti izarešetaka kada sve ovo bude pročešljao svaki policajac i novinar uceloj zemlji. Niko neće poverovati da baš ništa nisi znao o ovom.”„Ali zaista je tako. Ništa nisam znao.”„Misliš da će ikoga biti briga za to?”Tomi se zavalio na klupi.„A šta je druga mogućnost?”, upitao je tiho.Laš je očekivao ovo.„Druga mogućnost jeste da je pustiš da nestane.”Laš se nagnuo ka njemu.„Izbeći ćeš probleme, pitanja, odgovornost. Jednostavno će

iščeznuti. Zbog starosti, tuge za Erikom, šta god. Ali ona će nestatiodavde, negde daleko. U zamenu za ćutanje o ovome hoću njenposao... ili nešto bolje od toga, gore u Kriminalističkoj policiji. Hoćuda mi ti budeš direktno pretpostavljen. Neću da mi stojiš nad glavomdok radim. Posle nekoliko godina hoću da budem unapređen.Na Tomijevom licu se pojavila gorčina.

„Ti si pozornik koji je iz nekog neobjašnjivog razloga dospeo uGunilinu grupu. Nemaš nikakvog iskustva, nikakvu istoriju slučajeva,ništa. Kako da to, jebiga, objasnim kada me budu pitali?”„Moraćeš nešto da smisliš.”Tomi se ugrizao za usnu.„A kako mogu da znam da je to što si mi rekao istina? Možda mi

sad samo pričaš izmišljotine?”Laš je dodao Tomiju sportsku torbu.„Pogledaj sam, pa me pozovi, najbolje još večeras”, rekao je Laš.Tomi je pokušao da razmisli. Laš je ustao i otišao odatle. Tomi je

gledao za njim, zatim je ustao sa sportskom torbom u ruci i uputio sena drugu stranu.

28U crkvi su svirali Forea, mimohod je već počeo. Gunila je stala kraj

uzglavlja kovčega, spustila cvet na poklopac i naklonila se glavom,prema svim pravilima. Nekoliko matoraca u policijskim uniformamakoje im nisu pristajale stajalo je usred tridesetak ljudi koji su seopraštali od idiota Erika Strandberja.Laš je posmatrao ovaj prizor s jedne klupe u dnu crkve. Tomi

Janson je stajao u redu za mimohod, a imao je bar toliko ukusa dase pojavi u sakou.Laš je pokušao da uhvati Gunilin pogled dok je sedala. Učinilo mu

se da su im se oči na trenutak susrele. Ili ipak nisu? Laš jeposmatrao Tomija Jansona, hoće li se odati, da li će joj pokazati dazna? Ali Tomi se samo ljubazno, tužno i sigurno osmehivao Gunili,pa ju je čak i potapšao po ramenu dok je prolazio pored nje. Bravo,Tomi.Kada je mimohod bio završen, prisutni su napustili crkvu.Gunila je stajala kraj izlaza i primala izveštačene izraze saučešća.

Laš ju je i zagrlio.„Hvala ti što si došao”, rekla je tužno.„Imaš li minut?”, upitao je Laš.Pošto je Gunila bila gotova s primanjem saučešća, povukli su se u

stranu ispred crkve. Pronašli su mesto ispod jedne zelenike.„Kako si?”, upitao je ljubazno.Uzdahnula je.„Osećam se tužno, ali i dobro, bila je to lepa sahrana.”„I ja tako mislim”, rekao je Laš prijateljskim glasom.U crkvenom dvorištu je vladala potpuna tišina. Blagi letnji povetarac

im se provlačio kroz kosu.„Sačekao sam pola sata pre nego što sam pozvao hitnu pomoć.

Pola sata sam sedeo i čekao da ti brat umre.”Dok joj je to govorio, gledao ju je u oči, glas mu je bio prigušen.„Imao je moždani udar... Ležao je tamo na podu. I danas bi bio živ

da sam pozvao hitnu pomoć. Ali ja sam čekao.”Gunila je prebledela, a Laš se osmehivao.„Baš se mučio, Gunila.”Zurila je u njega.

„A zamisli, Andeš Ask se ubio tvojim starim makarovom? Otkudto?”Gunila nije uspevala da sabere misli, i baš je zaustila da nešto

kaže. Laš ju je preduhitrio.„Sad smo valjda kvit?”, rekao je.Nije ga razumela, samo je začkiljila.„Šta je, ne razumeš?”Gunila je polako odmahnula glavom.„Sara... Ubila si Saru.”Laš je zurio u oči Gunile Strandberj. Na njima kao da su bili

navučeni zastori. Laš je pokazao na Tomija.„On zna sve što si radila. Dao ti je vremena da pobegneš do

večeras. To je svakako najbolja ponuda koju ćeš dobiti. Prihvati je.”Tomi je stajao u grupici ljudi, gledao prema Lašu i Gunili i gotovo

neprimetno im klimnuo glavom. Ona se okrenula ka Lašu.„Ti nemaš ništa, Laše. Nikada ti ništa nisam dala. Imaš li ikakvog

pojma zašto si uopšte dobio priliku da učestvuješ u ovome?”„Zato što me je lako oblikovati?”Gunila ga je iznenađeno pogledala.„Uzeo sam jedan od mikrofona iz Sofine kuće i postavio ga u

kancelariju u Ulici Brahegatan. Sve je snimljeno: Albertovokidnapovanje, prisluškivanje, Sarino ubistvo, pa ubistvo PatrisijeNordstrem... Sve je tu. Crno na belo. Imam i tvoje beleške i papire izbanaka. S novcem koji ste ti, Andeš i tvoj brat pokrali svih ovihgodina.”Gunila je nepomično stajala i ukočeno gledala Laša, pokušavajući

da pronađe misli i reči. Zatim se okrenula i otišla odatle.Laš je gledao za njom, pa se vratio ka crkvi. Pronašao je jednu

klupu, seo i izvadio telefon, napunio pluća kiseonikom i polakoispustio vazduh. Oglasila su se crkvena zvona, a on je podigaotelefon i okrenuo broj. Signal iz slušalice je zvučao kao da zoveinostranstvo.Javila se s Halo. Unervozio se kada joj je čuo glas. Nespretno se

predstavio. Ona mu je odgovarala odsečno i nije uopšte zvučalaradosno što ju je pozvao. Laš se izvinio i rekao joj da je sve sređeno,i da sada može da bude sigurna. Upitala ga je na šta misli, a on joj jeobjasnio šta je uradio.

„Neko vreme me neće biti”, rekao je Laš.Sofi je ćutala.„Možda možemo da se neki put vidimo i porazgovaramo kad se

budem vratio?”Sofi je prekinula vezu.

*Presedali su na drugi avion na međunarodnom aerodromu Ruzinje

u Pragu. Lešek je poveo sa sobom nju i Sonju u VIP salu, gde sunešto prezalogajili i odmorili se, jer su imali još dva sata do leta zaStokholm.Sofi je pokušavala da čita novine. Onda ih je presavila, ustala i

šetala okolo da protegne noge. Zatim je stala kraj prozora i gledalaka sali za dolaske. Ljudi su se dole neprekidno kretali u nekoj vrstiorganizovanog haosa. Ovo putovanje se bližilo kraju, ali nije se takoosećala. Umesto toga je stalno imala osećaj da je nešto upravopočelo, da će se nešto krupno tek odmotati. Utapala je pogled umore ljudi ispod sebe. Posle nekog vremena se okrenula. Videla jeLešeka kako spava na trosedu i Sonju kako prelistava neki nedeljnik.Sela je kraj njih i uzela novine sa stola. Sonja je podigla pogled sačasopisa, osmehnula se Sofi, pa nastavila sa čitanjem.Sa Arlande se odvezla pravo u Karolinsku bolnicu. Džejn i Hesus

su sedeli u Albertovoj sobi i čitali svako svoju knjigu. Džejn je ustala idugo grlila Sofi.Albert je i dalje bio bez svesti. Noge su je izdale, morala je da

sedne. Albert je delovao tako spokojno, možda je sanjao lepe snove,ponadala se da je tako, jer je jedino još tome mogla da se nada.Uzela ga je za ruku, vreme je iščezlo. Hiljadu i jedna misao koja ju jeobuzimala prethodnih dana skupila se u jednu jedinu želju, koja jeimala različite oblike i izraze – da Albert preživi na ovaj ili onaj način.Dugo je sedela tu, možda satima. Potom je napustila sobu. Išla je

hodnikom, prošla pored nekog muškarca s jarećom bradicom ikratkom kosom koji je sedeo na stolici naslonjen na zid. Uhvatio jojje pogled i zaustavila se.„Ja sam Jensov prijatelj”, rekao je nenametljivo pre nego što je

stigla išta da ga pita, „i nastaviću da se brinem da se tvom sinu ništane dogodi.”

Skrenuo je pogled kao da je njihov razgovor završen. Nije znala štada kaže, a htela je da kaže nešto, pa je šapatom izustila samo hvala.Otključala je vrata vile i zakoračila unutra. Dočekala ju je tišina

izuzev pucketavih zvukova koji su se uvek čuli u kući. Ušla je ukuhinju i zaustavila se na sredini prostorije. Poželela je da ga pozovei kaže mu da je stigla. On bi joj odgovorio, iz dnevne sobe ili sasprata. Odgovorio bi ljutito, iako nije zaista ljut, zatim bi ona počelada slaže hranu u frižider ili da postavlja sto... ili bi samo sela u stolicui uzela da čita neki nedeljnik koji je upravo kupila. On bi sišao ukuhinju i našalio se s njom. Ona bi ga pitala za domaće zadatke irekla mu da bi što pre trebalo da se ošiša. Na to joj ništa ne biodgovorio, a njoj bi to bilo sasvim okej.Ali... ništa se nije čulo. Tu nije bilo nikog osim nje. Osetila je da se

nalazi pred slomom. Nije to želela, borila se i tražila nešto u samojsebi.Došli su u petnaest minuta posle sedam, kako to gosti obično rade.U njenoj dnevnoj sobi su se nalazili Sonja, Lešek, Ernst, Dafne i

Tijeri. Lešek je zauzeo mesto kraj prozora i odatle osmatrao dvorištei put. Ernst je posmatrao jednu sliku. Ostali su gledali fotografije napolici i razgovarali.Posmatrala ih je iz kuhinje gde je upravo završavala sa

spremanjem večere. Bila je to šarena grupica ljudi, ali to je sada bilanjena grupica ljudi. Prijatelja? Ne... Uopšte ne. Neprijatelja? Ne, nito. Osetila se usamljeno, kao da samo igra svoju ulogu. Možda su toradili i ostali.Razgovarali su i jeli. Sofi je slušala sumornu temu razgovora. Svi su

se slagali da treba da se pritaje, da čekaju i vide šta će biti saEktorom. Hankeovi će umreti, pitanje je bilo samo kako i kada.

29Laš se odjavio iz hotela i platio delom gotovine koju je našao kod

Gunile.Napustio je grad i stigao u kliniku Berjšegorden kasno uveče.

Dobrodošlicu mu je poželelo dvoje ljudi u pedesetim godinama,jedan muškarac i jedna žena. Bili su topli, normalni, ulivali supoverenje. Očekivao je nešto drugo, možda potpunu suprotnostovome.Zamolili su ga da im dozvoli da mu pregledaju prtljag, pustio ih je da

to učine.Laš je ostatkom Gunilinog novca platio jednomesečni tretman, i

sledećeg jutra se našao u krugu s još jedanaest muškaraca izrazličitih delova zemlje, iz različitih okruženja, različitog izgleda.Predstavili su se imenima i nervozno ispričali zbog čega su tu, svi subili navučeni na tablete koje se dobijaju na recept ili druge droge. Svisu bih uplašeni i pitali se šta ih čeka.Prvi dan je prošao dobro. Obuzeo ga je osećaj da se nalazi na

pravom mestu i da će dobiti pomoć. Tog popodneva je razgovarao sjednim instruktorom. Bio je to poverljiv razgovor, barem sainstruktorove strane. Zvao se Danijel, nekada je bio narkoman narecept i prodavac osiguranja iz Smolanda. Zbog toga je znao krozšta Laš prolazi i rekao mu je da će dobiti pomoć ako želi da promeniživot.Laš nije razumeo mnogo, ali je bio preplavljen osećanjem da se

nalazi na dobrom i humanom mestu, gde vlada nekakav kolektivnirazum. Razum kakav bi i on želeo da povrati.Drugog dana mu je u početku bilo teže. Zadatak mu je bio da

napiše svoj istorijat o drogama i zavisnosti, ali otpor mu je popustiokada je čuo druge kako pričaju. Svi su bili otvoreni, osećajni i iskreni.Laš je uveče pisao toliko da mu se olovka usijala, pa je počeo da se

oseća rasterećeno i zahvalno. Što je više pisao, to je slika postajalajasnija, a smatrao je da tu sliku može da promeni. Da život ubudućemože da postane nešto drugo, nešto bolje.Čvrsto je spavao te noći i sanjao snove koje je prepoznao i

probudio se sa željom da doručkuje.

Po podne trećeg dana pojavili su se apstinencijalna kriza iporicanje. Sada je Laš već zaboravio ono pozitivno osećanje. Danijelje to uočio i pokušao da ga vrati na pravi put. Ali Laš Vinge je imaopodrugljivi osmeh prilepljen na lice. Danijel i ostali ljudi uBerjšegordenu odjednom su mu postali neprijatelji. Upoređivao se snjima. Oni su svi idioti i članovi sekte. On nema ništa zajedničko ni sjednim od njih. Oni su slabi i mozgovi su im isprani, a svoju vlastmogu da nabiju sebi u dupe. Želja za bekstvom je odjekivala ivrištala u njemu, a te noći je pobegao kroz prozor spavaće sobe,stigao do parkinga i svog auta. Otići će kući i uraditi se na nekolikodana, a posle će moći da ponovo prestane, što ne bi trebalo da budeproblem. Sada uostalom zna da ovo mesto postoji, i neće iščeznuti.Osim toga, valjda on ima pravo da odlučuje o svom životu. Nije dananosi štetu nekom drugom.Laš je stigao u stan i sručio u sebe alkohol i sve tablete koje je

uspeo da pronađe. Mozak je usporio, pa je Laš puzio po podu upotrazi za mravima i drugim insektima s kojima bi mogao da ćaska.Povratio je u umivaonik, bio je to lep i očišćujući osećaj. Potom jesasuo u sebe hibernal. Znao je šta je u pitanju, hemijska lobotomija.Pilule su funkcionisale baš onako kako je i trebalo. Laš je sedeo napodu i čitavu večnost zurio u prazno, nije bilo čak ni nagoveštaja bilokakvih osećanja. On, Laš Vinge, samo je sedeo tu, nije ništa osećao,mislio niti očekivao. Bilo je to jedno veliko ništa u kom nije bilo bašničega. Zatim je nastupilo zamračenje, kao i obično.Sledećeg jutra se probudio na podu kuhinje sa osećajem hladnoće

među nogama. Opipao se rukom, farmerke su mu bile vlažne ihladne, da, upišao se.Mobilni telefon je zazvonio na parketu kraj njega, protegao je ruku

da ga dohvati.„Zdravo, momak.”Tomijev glas. Laš je obrisao bale iz ugla usta.„Zdravo”, odvratio je promuklo.„Jesi li se odjavio odande?”Laš je pokušao da pribere misli.„Kako znaš?”„Ja pratim svoje ljude, trebalo je da mi kažeš, Laše. Mi se brinemo

jedni o drugima... Nisi sam, ako si to mislio. Kako si?”

Laš se počešao ispod nosa kažiprstom.„Ne znam, valjda okej.”„Navratiću do tebe”, rekao je Tomi.Laš nije stigao da protestuje.Tomi se pojavio pola sata kasnije. Doneo je hranu i piće u obliku

kifle i dva soka sa ukusom jabuke. Sedeli su u dnevnoj sobi iotvoreno razgovarali, Laš u jednoj fotelji, Tomi u sofi. Tomi je rekaokako smatra da bi Laš trebalo ponovo da pokuša, da posao nećeiščeznuti u međuvremenu, da on kao šef ima mogućnost i da platiLašu tretman. Laš je pažljivo slušao. Tomi je postavljao pitanja oLašovoj zavisnosti, o tome koje tablete uzima, kako je došao do njih,koje su najjače. Laš je odgovarao što je bolje umeo. Ponovo jeizvukao svoju priču o tome kako je postao zavisan još u mladosti,kako je izgubio kontrolu pošto je ponovo počeo s relativnobezopasnim stvarima. Tomi je slušao i vrteo glavom.„Kakav pakao, jebote”, rekao je tiho.Laš se gotovo složio s tim.„Ali to ćemo rešiti”, rekao je Tomi i lako pljesnuo dlanom po nozi,

žmirnuo, ustao i otišao u toalet.Laš je ostao sam, pa je zevao i protezao se.Kada se Tomi vratio, prošao je iza Laša. Laš nije ništa shvatio kada

ga je snažan udarac pogodio u potiljak. Još manje je shvatao kadamu je Tomi zgrabio obe ruke, zavrnuo mu ih na leđa i svukao ga sfotelje na pod. Laš je snažno udario licem u pod dok ga je Tomipritiskao svom težinom. Pokušao je da se odbrani, ali je Tomi imaoprednost. Tomi je imao zdravu snagu, a Laš je bio omamljentabletama. Borba je bila nepravedna. Laš je zbunjeno protestvovao,a Tomi mu je odgovorio da drži jezik za zubima, pa je zatim izvukaopar lisica iz futrole na pojasu i pričvrstio ih Lašu oko članaka narukama.„Šta radiš, šta sam ti uradio, jebiga? Tomi?”Tomi je ponovo nestao iz dnevne sobe. Laš je ležao opružen na

stomaku.„Tomi!”, povikao je. Nije bilo odgovora. Laš je osluškivao, čuo je

kako Tomi otvara ulazna vrata i izlazi u hodnik. Je li otišao?„Tomi? Ne odlazi!”

Laš je ležao ruku vezanih na leđima i pokušao da razmišlja. Obrazmu je dodirivao hladan pod.„Tomi!”, ponovo je povikao posle nekog vremena, osećajući na licu

svoj dah koji se odbijao od parketa.Laš je čuo neke prigušene zvuke iz kuhinje, zvučalo je kao

došaptavanje između dve osobe...„Tomi, molim te! Zar ne možemo da razgovaramo?”Lašov glas je bio slab. Ležao je licem na podu. Vreme je prolazilo,

nije znao koliko je već prošlo, ali iznenada mu se učinilo da vidiobrise čoveka u hodniku. To nije bio Tomi, silueta je pripadala nekojženi. Začkiljio je i prepoznao je, to je Gunila... Stajala je na ulazu udnevnu sobu, oslonjena o dovratak, s tašnom o ramenu.Sada je počinjao sve da shvata, a ranije se dok je razmišljao nije

usuđivao ni da se dotakne te mogućnosti. Odjednom je počeo dadiše silovito i napregnuto. Nekoliko puta je glasno uzdahnuo, izakašljao se kada mu se srce od straha zgrčilo u grudima.„Šta ti radiš ovde?”, jedva je uspeo da izusti.Tomi se progurao pored Gunile i ušao u sobu. U ruci je držao pištolj

s dugim prigušivačem pričvršćenim na cev. Laš je pokušavao daiskašlje samrtni strah, ponovo se upišao i pokušavao da se podigneu sedeći stav, ali mu to nije uspevalo s rukama vezanim na leđima.Umesto toga je pravio grčevite pokrete na klizavom i tvrdom podu,kao foka na suvom. Pokušao je da se raspravlja s Tomijem, ali sumu od straha reči bile slabašne i nerazumljive. Pokušao je nešto dakaže Gunili, pokušao je da objasni da je sve ovo preterano... da netreba sad da umre, da to nije u srazmeri sa onim što je učinio. Aliona ga nije slušala ili nije razumela šta hoće da kaže.Tomi je stao iza Laša, povukao ga u sedeći položaj, postavio

prigušivač na jedan centimetar od njegove desne slepoočnice,pogledao Gunilu, a ona je klimnula glavom. Laš je ponovo pokušaonešto da kaže. Iz njega je izašao samo šištav zvuk vazduha koji jemirisao na mračni užas koji mu je razdirao grudi.Tomi je pritisnuo okidač, plop – zvuk sličan kao kad bi neko malo

snažnije otpuhnuo dim. Zrno je prošlo pravo kroz Lašovu glavu iudarilo u zid dnevne sobe nešto dalje. Tanak mlaz krvi je snažnošikljao iz Lašove leve slepoočnice. Gunila je zurila. Laš je klonuo na

pod. Tomi je oprezno ustuknuo, a zatim je brzo radio. Sagnuo se iotključao lisice, pa obrisao mesto na kom je stajao.Gunila se osećala suprotno od onog što je očekivala. Mislila je da

će osetiti prijatnost gledajući ga kako umire, ili olakšanje, osećaj daje ovo odmazda za ono što je učinio Eriku. Ali nije bilo tako. Samo jeosećala prazninu i tugu. Zamolila je Tomija da baš ovako smrsikonce Lašu, da ona bude poslednje što će videti u životu, da u tomtrenutku shvati da nikada ne bi mogao da je pobedi, da je to unapredodređeno. Možda je to shvatio, a možda i ne, ali ona se u svakomslučaju osećala drugačije nego što je očekivala. Bilo je nečegtragičnog u tome što se Lašov jadni i bedni život završava ovakožalosno. Već joj je bilo dosta smrti.„Hvala ti, Tomi”, rekla je tiho.Pogledao ju je.„Kako se osećaš?”Nije ništa odgovorila. Tomi je ustao s lisicama u jednoj ruci i

pištoljem u drugoj i pogledao je u oči.„Nedostaje mi Erik”, rekla je tiho.Tomi je uzdahnuo. Pogledi su im se susreli. Podigao je pištolj. Nije

morao da nišani, samo je povukao okidač. I još jednom, oružje je istoonako kratko i snažno otpuhnulo, a trzaj je podigao prigušivač zaugao od petnaest stepeni. Metak je pogodio desnu polovinuGunilinog čela.Nekoliko trenutaka je stajala nepomično. Kao da se toliko

iznenadila da ju je silina tog iznenađenja održavala u životu ukratkom trenutku pre nego što su joj noge popustile. Srušila se baštamo gde je i stajala, poput marionete kojoj su ispustili sve konce.Oči su joj ukočeno zurile ukoso ka plafonu, a krv joj je tekla iz rupena čelu.Tomi je teško disao, srce mu je snažno lupalo, usta su mu se

osušila, borio se protiv osećanja koja su pokušavala da izađu napovršinu. Probao je da se pribere, potiskivao je i tiho sebi mrmljaošta treba da uradi, šta je zapamtio da treba da uradi, ništa se nijesmelo prepustiti slučajnosti. Tomi je pogledao Gunilu, pa Laša. To susamo dve mrtve stvari, uveravao je sebe.Tomi je odvrnuo prigušivač, gurnuo ga u džep, spustio oružje na

pod, uzeo krpicu iz plastične kese u džepu i lako njom prevukao

preko okidača, tamo gde su se nalazili nevidljivi tragovi baruta.Prešao je krpicom prekrivenom barutom po Lašovoj desnoj šaci naonom mekanom mestu između palca i kažiprsta. Tomi je smestiopištolj u Lašovu šaku i razmotrio kako bi trebalo da leži s obzirom daje Laš Vinge izvršio samoubistvo. Lisice je ostavio u Lašovojspavaćoj sobi. Tehničari će pronaći sitne, gotovo nevidljiverazderotine na člancima njegovih ruku, pa će par lisica u spavaćojsobi odvesti misli ka onome na šta svi pomisle kada vide lisice uspavaćoj sobi.Pognut kraj Gunilinog tela, pretražio je njenu tašnu, u potrazi za i

najmanjim nagoveštajem nečega što ima veze sa slučajem iliistragom. Znao je da ona ne bi trebalo da tako nešto nosi sa sobom,i da je podjednako oprezna kao i on sam.Pozvao ju je pošto je pregledao materijal koji je dobio od Laša u

parku kod Marijatorjeta. Nije pravio dramu od toga, samo joj je rekaoda zna čime su se ona i Erik bavili i da želi deo kolača. A ona je,pošto ga je poznavala, samo upitala koliko. Valjda Erikova polovinanije previše? Okej, odgovorila je.Pošto joj je samouvereni Laš Vinge na sahrani ispričao kako je

pustio njenog brata da umre, dodala je tačku na kraj sporazuma,želela je da odluči kako će Laš umreti. To nije predstavljalo naročitproblem. Ali je nju ubio s velikom tugom. Jer on je osećaozajedništvo s Gunilom. Ipak, ovo se nije moglo izbeći. Tomi jepoznavao Gunilu, ona bi mu u nekoj kasnijoj prilici zatražila da jojvrati svoj deo, jer jednostavno je takva. Morao bi stalno da seosvrće. Ali glavni razlog je bilo to što je video iznose u dokumentacijikoju je dobio od Laša. Tada je uvideo nešto što nije mogao daprenebregne. Njegova supruga Monika. Novac spašava živote... Saovim će možda moći da joj kupi negu, da joj produži život, moždačak i izleči njenu sklerozu. A postojao je i treći aspekt, sitan a opetkrupan. Neki nejasan osećaj koji je povezivao sa onim „imam samodva slaba piva u frižideru, a hteo bih da se napijem”. Osećaj manjka.U suprotnom se ne bi ni upuštao u celo to sranje. Sve ili ništa. Akada je dobio sportsku torbu od Laša Vingea na Marijatorjetu i kodkuće iste večeri pregledao materijal, ugledao je višak. Višaknadohvat ruke. U toj sekundi je put postao vidljiv. Kristalno jasan.

Eva Kastroneves je bila u Lihtenštajnu. Predstavljala je pritajeniresurs sa zadatkom da se pobrine za Gusmanov novac. Ali kada jeovaj poduhvat otišao do đavola, dobila je drugi zadatak. Nakonrazgovora s Gunilom prenela je novac na skriveni račun kojim jeTomi mogao da raspolaže po svom nahođenju. Sada će Tomi pozvatiEvu i reći joj da mu prebaci i Gunilin novac, a da sama zadrži desetprocenata. Ako bude tvrdoglava, on će kontaktirati sa Interpolom,koji će je juriti do kraja sveta. On kod sebe ima sportsku torbu punudokaza u kojima se na svakom drugom papiru pojavljuje njeno ime.Eva Kastroneves se neće buniti. U to je bio siguran.Tomi je napravio krug po stanu Laša Vingea i ponovo proverio da u

njemu nema ničeg u vezi sa slučajem. Tako se i ispostavilo, stan jebio čist. Razmislio je o svemu što bi mogao da zamisli kaointeresantno tehničarima. Znao je kako rade, ponekad su umeli dabudu zaista nezgodni u pronalaženju raznih sitnica.Kada se Tomi osetio sigurno, ostavio je Laša i Gunilu, sišao do

ulice i uskočio u svoj bjuik skajlark GS, upalio ga i pustioosmocilindarski motor da zagrmi među zgradama. Pritisnuo jekočnicu desnom nogom i ubacio menjač u položaj D. Budženi motorje zatresao ceo automobil kada je zupčanik legao na pravo mesto.Odvezao se odatle i uputio se kući, gde su ga čekale Monika i

devojke. Večeras prave roštilj na verandi. Klimnuće glavomsusedima Kristeru i Agati preko ograde dvorišta, dobaciće neku šaluKristeru, koji će se nasmejati, uvek je to radio. Potom će preslišatiVanesu iz engleskog, koji je dobila kao dodatni zadatak preko letnjegraspusta. Ona će zadirkivati Tomija zbog njegovog izgovora, on ćepreterivati sa švedskim naglaskom, smejaće se. Emili će se zalepitiza kompjuter. On će joj reći da se izloguje. Neko vreme će se duriti,ali i to će proći. Pošto malo budu gledali televiziju, Monika ćepredložiti bekgemon i kafu na verandi, uz parčence onog rolata nakoji su se oboje navukli. Monika će pobediti u igri. Onda će otići ukrevet da tamo čitaju, on neki časopis o automobilima, a ona neštood Džin M. Oel. Pre nego što ugase svetlo, on će je pomilovati poobrazu i reći joj da je voli, ona će mu uzvratiti nekim ljubaznimrečima, snažna uprkos svojoj uvek prisutnoj bolesti... Otprilike tako.Sve će još neko vreme biti baš kao i obično. Onda će on prionuti naposao i spasti svoju ženu od laganog gušenja.

Tomi se probijao bjuikom kroz stokholmski saobraćaj. U glavi jeračunao koliko je otprilike sada nafatiran. Došao je do dve brojkeispred šest nula. Dve relativno velike brojke. To je bio krupan zalogajza momka rođenog u Johanshuvu krajem pedesetih godina, koji jekrišom pušio cigarete robin hud, slušao Džerija Vilijemsa i mislio dasu Fantom i Bigls baš kul.

*Tiho mu je pevušila, prala ga, češljala mu kosu i svaki dan ga

oblačila u čisto. Nastavila je da mu čita knjigu koju je čitao donesreće. Pronašla ju je kraj njegovog kreveta, sa obeleživačemmeđu stranama.Vrata Albertove sobe u bolnici bila su odškrinuta. Jens je zastao i

pogledao unutra. Prizor majke kraj besvesnog sina svaki put je biopodjednako žalostan. U ruci je imao karte za neku igru koje je kupiodole u kiosku; umislio je da bi on i Sofi mogli da igraju karte kako biubili vreme. Ali sada kada se našao tu, kao da se pred njim uzdigaonekakav zid, nevidljivi zid koji ga sprečava da kroči u sobu. I koji gasprečava da postane deo njenog i Albertovog života. I da se jednomza svagda suprotstavi svojim strahovima i zakorači u toplinu.Sedela je i čitala, sklonila je pramen kose s lica. Bila je tako lepa

kada nije znala da je posmatraju...Jens se okrenuo i izašao u hodnik.

*Atmosfera je bila turobna i napeta. Muškarci su razmišljali. Sedeli

su u istoj prostoriji kao i obično, konferencijskoj sali, na koju je BjernGunašon polagao pravo kao sobu za pušenje. Bjern Gunašon je bioTomijev šef. Otpuhnuo je dim iz lule pre nego što je prekinuo ćutanje.„Šta znamo, Tomi?”Tomi je dotad sedeo pogleda prikovanog za sto, zavaljen u stolicu.

Oči su mu još nekoliko trenutaka bile prikovane za neku nevidljivutačku pre nego što je podigao glavu.„Laš Vinge je bio labilan. Gunila ga se pribojavala. Rekla mi je to

uzgred. U tom trenutku nisam obratio naročitu pažnju na to. Ali on jeočigledno bio svojeglav i smatrao je sebe suviše dobrim za radnezadatke koje je dobijao. Zvao ju je, slao joj mejlove, bio je agresivan ipretio je. Osim toga, nedavno su mu umrle majka i devojka ukratkom razmaku. Izgleda da ga je to još više izbacilo iz ravnoteže.”

Gunašon je slušao i pušio. Tomi je nastavio.„Vinge se prijavio na jednu kliniku za odvikavanje od zavisnosti i

pobegao odande posle samo nekoliko dana. Imamo registrovannjegov poziv Gunili iste večeri kada je stigao kući. Možda ju je zvaoda zatraži pomoć, ne znam. Bilo kako bilo, očigledno je onasledećeg jutra došla u njegov stan. Ubio ju je iz pištolja i oduzeo sebiživot. Sve ukazuje na to da je delo počinio pod uticajem veomasnažnog medikamenta...”„Kakvog medikamenta?”„Droge na recept... Bio je urađen, pošto je inače bio zavisnik od

takvih stvari. Izgleda da je tip imao prethodni istorijat u toj oblasti. Neznam naročito mnogo o tome, ali se prema Gunilinim rečima ponovootrgao kontroli. Možda je imalo neke veze s majkom i devojkom.”„A šta je sa istragama?” Gunašon je puckao lulu.Tomi je obrisao nevidljivu trunku iz oka.„Tu već postaje malo neobično. U kancelariji u Brahegatanu nema

gotovo ničega. Sve je prazno, izuzev nešto malo izveštaja opraćenju, nekoliko fotografija i sličnog materijala o istrazi.”„Zašto?”Tomi je napravio dramsku pauzu i podigao glavu.„Ne znam.”„Šta misliš?”Na Tomiju se ukazala neka napetost, kao da mu ono što namerava

da kaže nanosi fizički bol.„Dakle?”, upitao je Gunašon. Lula mu je sve vreme stajala u

zubima.„Možda Gunila i Erik i nisu imali ništa, možda nisu stigli ni do čega...

Ili u svakom slučaju nisu stigli onoliko daleko koliko je želela daverujemo.”Ovo poslednje je izgovorio s prizvukom pravdanja, kao da mu je

teško da loše govori o mrtvima.„Zbog čega to misliš?” Gunašonov glas je bio promukao.„Imaj u vidu da nas je ubedila u takav način rada. Progutali smo

celu priču i dali joj odrešene ruke. Možda se stidela što stvari ne iduonako dobro kako se očekivalo. Ili je želela da i dalje dobija sredstva,pošto je znala da ih neće dobijati ako ne bude napretka.”Tomi je slegnuo ramenima.

„Ali ne znam”, dodao je.Gunašon je duboko uzdahnuo. Istresao je popušen duvan u šaku i

bacio ga u kantu pored sebe.„A ubistva u Trastenu? ”,upitao je.„To vodi Antonija Miler. Dao sam joj sve što sam imao od Gunile,

dakle, ono malo što smo našli. Nadamo se da će nam tehničkoodeljenje pomoći.”„A taj Gusman je pobegao?”„Da. Stavljen je na poternicu kroz sve kanale. Otac mu je ubijen u

svojoj kući u Marbelji približno u isto vreme kada se dogodila ipucnjava u Trastenu. Ova rasprava se očigledno proteže dalje negošto smo mislili.”Bjern Gunašon se namrštio.„A Hans Berjlund?”„Nestao”, odvratio je Tomi.„Zašto?”Tomi je zavrteo glavom.„Ne znam. Već je imao gomilu sranja na grbači pre nego što ga je

Gunila angažovala. Izgleda da je dezertirao.”Nekoliko trenutaka je vladala tišina.„Pa gde je onda?”Tomi je zavrteo glavom.„Nemam pojma.”„A šta je sa Askom? Šta je kog đavola Andeš Ask radio u tom

poslu?”Tomi je ponovo napravio dramsku pauzu pre nego što je odgovorio.„Pitao sam Gunilu kada sam je sreo u Trastenu. Rekla mi je da je

pomagao u nekim zadacima praćenja. Da nije htela da preopteretiljudstvo.”Gunašon je podigao pogled.„Baš tako je rekla, da ne preoptereti ljudstvo?”Tomi je klimnuo glavom.„Zbog čega se onda Ask ubio?”, upitao je Gunašon.„Zbog čega se ljudi ubijaju? Ja ne znam, ali on nije prvi kolega koji

je krenuo tom prečicom. Znaš i sam njegovu prošlost. Niko više nijehteo da ga angažuje, pa ni da ima bilo kakva posla s njim posle

debakla u Sepu. Bio je kao zaražen, potrošen, usamljen...Pretpostavljam da je bio baš jebeno umoran od svega.”Tomi je uočio kratko klimanje glavom čoveka naspram njega.

Fenomen jebeno umoran bio je dobro poznat Gunašonu.Gunašon je duboko udahnuo.„Tomi, zar ne misliš da u ovom slučaju ima baš previše znakova

pitanja?”Tomi je pustio da prođe nekoliko trenutaka.„Mislim.”To je bio ceo odgovor. Sa ulice su se u daljini čuli automobili. Oni su

i dalje sedeli u zgradi policije na Kungsholmenu. Bjern Gunašon jeponovo gurnuo lulu u usta i po navici uvukao vazduh.„Šta da radimo?”„Ne možemo da uradimo mnogo. Ovo je tragedija, Bjerne. To je

delo ludaka, a taj ludak se zove Laš Vinge, i kraj priče. Što se tičeGuniline istrage o Gusmanu, nastavićemo sa onim što imamo. Istovaži i za Trasten.”Gunašon je, držeći šibicu u pripravnosti, progovorio dok mu se lula

klackala u zubima:„Naravno, treba delom i sebe da krivimo za ovu tragičnu priču.

Gunila je htela da radi bez nadzora, i to smo joj dozvolili. Tako smojoj dozvolili da pretrpi neuspeh. Da je ona opet samo odustala od togsindroma odlikašice i zamolila nas za pomoć kada je uvidela da daljene može, možda bi danas sve bilo drugačije.”Tomi je pročitao svog šefa. Gunašon je negde u dubini bio

preplašen. Plašio se da će morati da preuzme odgovornost za čitavtaj haos. Baš to je Tomi i priželjkivao.„Ja ću se pobrinuti za ovo, Bjerne. Potrudiću se da sve ispadne

kako treba.”Gunašon je ponovo upalio lulu i nekoliko puta snažno povukao, a

dim je bio skoro plav. Ispitivački je posmatrao Tomija dok je nikotinradio svoj posao na njegovom jeziku i obrazima.„Gunila i Erik su nam bili bliski prijatelji, Tomi. Bili su na dobrom

glasu. Želim da i sećanje na njih bude takvo.”Tomi je klimnuo glavom.

EpilogAvgustPrenela je Alberta sa suvozačkog sedišta u invalidska kolica. Znala

je da to mrzi. Mnoge delove svakodnevice smatrao je ponižavajućim.Ali bio je hrabar i nikada nije pokazao slabost ili očajanje. Ponekad bije to i uplašilo, jer se pribojavala da drži tugu u sebi.Ali i dalje je imao onaj sjaj u očima, primetila je to kada se dve

nedelje ranije probudio u bolnici. To je raspršilo svu njenuzabrinutost, jer se njen Albert probudio, njen Albert je postavljaopitanja i ljutio se kada je shvatio kako njegov život sada izgleda, kojise posle dva dana rasplakao, a posle četiri dana se prvi put našalio snjom. Tada je na nju bio red da tuguje. Zatim su usledila njegovapitanja. Ispričala mu je sve, još od dana kada je srela Ektora ubolnici, zatim o Gunili i pretnjama, sve do njenog bekstva u Španiju.Slušao je i pokušavao da shvati.Tom i Ivona su bili naporni. Stajali su kraj vrata auta i pokušavali da

budu od pomoći. Stajali su joj na putu, pa ih je zamolila da uđu ukuću i sačekaju tamo.Nedeljnog popodneva su opet svi bili tu, Džejn i Hesus, Tom i

mama, Albert i ona. Ivona je bila srećna i razdragana, Tom isto tako.Pas Ret je lajao, Džejn i Hesus su ćutali i držali se po strani. Vrataverande su stajala otvorena, sto je bio postavljen na najsvečanijinačin, a toplo veče se uvlačilo u trpezariju – sve je bilo onako kakotreba da bude... skoro.Posmatrala je svoje najbliže oko stola. Albert je čitao poruku na

telefonu koji je držao u krilu. Ivona je istrajno klimala glavom nanešto što je Hesus upravo ispričao. A Tom – koji je osetio da gaposmatra – nasmešio joj se. A tu je bila i Džejn – koja je nepostavljajući suvišna pitanja pokazala ogromnu snagu i stabilnost.Počela je da funkcioniše. Imala je običaj da to uradi kada se dogodinešto ozbiljno. Tada bi se iz smušenog vilinog konjica pretvorila uoličenje smirenosti i preuzimala bi kontrolu tamo gde bi se drugi ljudipogubili. Džejn je bila kao stena, ali retki su znali za to.Ponovo je pogledala Alberta. Telefon mu je na trenutak zapištao, on

je pročitao poruku i odgovorio kucajući palcem.

Zatim je prvi put posle dosta vremena pogledala i sebe. Negde jeugledala svetlo, blistavo svetlo koje je prepoznala. Svetlo nije gorelo,nije bilo zaslepljujuće, samo je meko i toplo prebivalo u njoj,uljuljkano u osećanje koje joj je govorilo nešto o njoj, a što je ranijezaboravila. Osećaj koji je nagoveštavao da bi mogla da iskorači izsvog straha, iz svoje izolacije koju je sama uzrokovala, kao i da jesnažnija nego što se usuđivala da uoči. Da joj nije potrebno darazume strah da bi ga se otarasila, da ga može samo napustiti utišini, ostaviti ga, oprostiti se od njega. Sve to se nije dogodilo nakonnekog dugotrajnog razmišljanja u kom je rečima imenovala pojmove.Bilo je kristalno jasno. Promenila se, svukla staru kožu ličnosti.Promena se događala postepeno. Shvatila je da je prestala da seodupire. Sve se menja, i to se stalno događa u celom svemiru poceo dan, do beskonačnosti. Od promena se niko ne može odbraniti,pa ni ona. Osećala je u sebi bes, toplinu, silinu, prazninu i odlučnost,sve u isto vreme. I to joj se činilo potpuno prirodno.Sofi je pogledala Alberta, koji joj je uzvratio pogled, pa joj se

osmehnuo široko i iskreno. Pitala se zbog čega, dok nije shvatila dase i ona osmehuje.Vozili su se kući u suton. Iako je noć bila topla, osećalo se da je

nastupilo drugo godišnje doba, u kom mrak dolazi ranije. Godišnjedoba u kojem zeleno lišće na drveću oklembešeno visi s tankihgrana, doba baš pre nego što nastupi vidljiva promena, kada listoviviše nemaju snage, baš pre nego što popuste stisak.Parkirali su se ispred vile i ponovili postupak, iz auta u invalidska

kolica, pa uzbrdo rampom koja vodi do ulaznih vrata. Htela je sve daradi sam. On se slobodno kretao po kući iz koje su bili uklonjeni svipragovi, a na stepenicama je ugrađen lift.Sofi je zaključala vrata u celoj kući dodatnim bravama koje je

ugradila i uključila alarm u svim ostalim sobama osim u svojoj.Kada je Albert zaspao, javio se Aron. Ispričao joj je šta se događa u

svetu oko njih, postavljao je pitanja i informisao je. Slušala ga je irazgovarala s njim, razgraničavala i pokušavala da pronađe najboljarešenja kao odgovore za njegova pitanja. Raspitala se ima lipromena kod Ektora, ali je odgovor bio odrečan. Ležao je povezanna mašine koje su ga održavale u životu.

Skuvala je čaj. Pila ga je u samoći i prebacivala sebi. To će uvekraditi, krivica je nikada neće napustiti. Poželela je da je Jens tu. Alion je negde iščezao. Dobila je poruku od njega. Nešto kao: Prinuđensam da otputujem na neko vreme. Prinuđen, pomislila je. Ja samtakođe prinuđena. Svi su prinuđeni.A usred svega toga se brinula o Albertu i stalno se osvrtala preko

ramena. Tako je izgledao njen život.Probudila se osam sati kasnije i doručkovala na verandi. Kiša je lila.

Sedela je zaštićena balkonom, ispijala čaj i osluškivala vodu s neba.Sofi je začula zvuk guma na šljunku s druge strane kuće, pa korakekoji se približavaju. Kada se začulo zvono na ulaznim vratima, ustalaje i oslonila se na zid verande.„Evo me!”Iza ugla se pojavila žena njenih godina, ili možda neku godinu

mlađa. Bila je prilično visoka, imala je tamnu kosu, duboke čizme iuske farmerke. Nakit joj je bio pre bižuterija nego klasika, kako jeSofi uspela da vidi kada je žena lagano potrčala kako bi se sklonilaod kiše.„Uh”, rekla je kroz smeh kada se stepenicama popela na verandu i

dlanom obrisala kapljice sa odeće.„Gospode bože! Ja sam Antonija Miler, kriminalistički inspektor”,

rekla je i pokazala da joj je šaka potpuno mokra.„Sofi Brinkman”, odvratila je Sofi.„Da li vas prekidam?”„Ne, izvolite sedite, doručkujem.”Sofi i Antonija su sedele na verandi, Sofi ju je ponudila čajem, a

Antonija je prihvatila.„Baš vam je lepo ovde”, rekla je.Izgledala je kao da zaista misli to što je rekla.„Hvala”, odgovorila je Sofi. „Fino nam je.”Sofi je primetila da se Antonija pita ko su to mi.„Živim ovde sa sinom, već sam godinama udovica.”Antonija je klimnula glavom.„Shvatam, ja sam neudata i živim u dvosobnom stanu u centru...

koji gleda na jug. Ovog leta se svakog jutra budim s pitanjem zaštostanujem u sauni.”

Antonija je protegla ruku i dohvatila krišku hleba iz male kotarice,zagrizla ga i pogledala cveće i drveće.„Ovde bih mogla da živim.”Sofi je čekala, a Antonija je to primetila.„Izvinite... Ja vodim istragu o ubistvima. U pitanju je trostruko

ubistvo u Vasastanu, u restoranu Trasten, sigurno ste čitali o tome?”Sofi je klimnula glavom.„To je baš zamršeno... A ja pipam u mraku... Takav je uopšte moj

posao, stalno pipanje u mraku.”Antonija je ispila gutljaj čaja i spustila šoljicu.„Kao što ste sigurno takođe čitali, dogodilo se još jedno ubistvo u

tragičnom obračunu dvoje policajaca.”Kiša je sipala oko verande.„Da, poznato mi je to, i moje ime se pojavilo negde, i vi ste sada

došli da mi postavljate pitanja.”„Tako je”, rekla je Antonija.„Bojim se da nemam naročito mnogo da vam pružim. Ali ću

pokušati da vam pomognem što bolje mogu.”Antonija je izvadila malu beležnicu iz džepa jakne i otvorila praznu

stranu. Bilo je nečeg jednostavnog u vezi sa Antonijom Miler. Bila jeopuštena i imala je iskrene oči. Sofi je shvatila da joj se dopada, i toju je uplašilo.„Kako izgleda, istraga Gunile Strandberj nije dovela ni do čega.

Ostavila je veoma malo istražnog materijala iza sebe... Ali u tommaterijalu se povremeno pojavljuje vaše ime.”Antonija ju je pogledala, pa zatim upitala:„Kako ste vas dve stupile u kontakt?”„Pronašla me je u bolnici u kojoj radim, u Danderidu. Ispričala mi je

da vodi istragu o nekom Ektoru Gusmanu. On se nalazio na momodeljenju, sa slomljenom nogom posle saobraćajne nesreće. To jebilo krajem maja, početkom juna...”Antonija je slušala.„Gunila mi je postavljala pitanja o njemu i to je bilo sve.”„Jeste li poznavali Ektora?”„Pomalo sam ga upoznala dok je ležao kod nas. Ponekad je tako s

pacijentima, čovek izgradi odnos s njima. Sve vreme znamo da netreba da to radimo... ali to je lakše reći nego učiniti.”

Antonija je pisala u beležnicu.„A zatim?”„Pozvala me je nekoliko puta i postavljala mi pitanja na koja nisam

imala odgovor. Ektor je pušten iz bolnice, pa me je pozvao na ručak.”Sofi se nagnula da popije čaj.„Pozvao vas je na ručak?”Sofi je klimnula glavom.„Da...” .Antoniji se rodila jedna misao.„Kakav je bio?”Sofi nije skretala pogled sa Antonije.„Šta znam, ljubazan, pun života... gotovo šarmantan.”Antonija je zapisivala u beležnicu.„A Lejf Ridbek?”, rekla je iznenada, ne podižući pogled.„Molim?”„Da li vam ime Lejf Ridbek nešto govori?”Sofi je odmahnula glavom.„Ne, koje to?”Antonija je pogledala Sofi i zapisala nešto u beležnicu.„Pronašli smo tri ubijena muškaraca u Trastenu, ali pored njih i

četvrtog kada smo pretražili lokal, on je ubijen ranije. Nedavno mi jepotvrđen njegov identitet, zvao se Lejf Ridbek”„Aha... Ne, nikada nisam čula to ime”, odvratila je Sofi.„Laš Vinge?”Sofi je odmahnula glavom.„Ne, ni to ime nikada nisam čula, ko je to?”Antonija nije odmah odgovorila.„Laš Vinge je bio policajac koji je ubio Gunilu Strandberj, mada

njegovo ime nije još objavljeno.”Antonija je nastavila s postavljanjem pitanja. Bila su mnogobrojna,

kratka, bez mnogo sadržaja i bezopasna. Antonija Miler ništa nijeznala, nije imala od čega da počne. Nije znala ko je radio na slučaju.Nije imala nikakvih saznanja o Ektoru, u stvari nije imala nikakvihsaznanja ni o čemu... A tako je želela da zna, želela je da stvori sebisliku. Sofi je to čula u njenom glasu, videla je to po načinu kako jeprimoravala sebe da bude suzdržana.

Sofi je odmahivala glavom na sva Antonijina pitanja, kao nedužnabolničarka koja nema pojma ni o čemu.Prekinuo ih je Albert, koji je u kolicima izašao na verandu.

Preplanuli dečak u invalidskim kolicima pomalo je izveo iz ravnotežekriminalističku inspektorku Antoniju Miler.„Zdravo, ja sam Antonija!”, rekla je pomalo preterano veselo, pa je

ustala i rukovala se sa Albertom.„Ja sam Albert”, odvratio je on.Sofi ga je zagrlila jednom rukom.„Ovo je moj sin, ostala mu je još jedna nedelja letnjeg raspusta.

Rekla sam mu već da je vreme da se vrati u pravi dnevni ritam, alion me ne sluša.”Zatim ga je poljubila u čelo.

O autoruAleksander Sederberj je radio kao televizijski scenarista i urednik

na švedskoj televiziji. Rad na adaptacijama poznatih kriminalističkihromana inspirisao ga je da se i sam oproba u ovom žanru.Andaluzijski prijatelj, prvi deo trilogije o Sofi Brinkman, proglašen jeza najbolju knjigu Frankfurtskog sajma knjiga 2011. godine.Sederberj živi na jugu Švedske sa suprugom i decom.

Napomene

[←1] Šved.: Lasse liten – naziv poznate švedske dečjepesme. Lase je nadimak od imena Laš. (Prim, prev.)

[←2] Ndrangeta – mafija iz italijanske oblasti Kalabrije.(Prim, prev.)

[←3] FASS – internet sajt sa informacijama o lekovimau Švedskoj. (Prim, prev.)

[←4] Šved.: Säpo – Švedska državna bezbednost.(Prim, prev.)

[←5] Šved.: Kalle Anka – ime Paje Patka u Švedskoj;norv.: Anders And. (Prim, prev.)

[←6] Švedski kralj. (Prim, prev.)

[←7] Amiotrofična lateralna skleroza. (Prim, prev.)

[←8] Likovi iz stare dečje emisije na Švedskoj televiziji.(Prim, prev.)

Table of ContentsPrologPRVI DEO1234567DRUGI DEO89101112131415TREĆI DEO16171819202122ČETVRTI DEO23242526272829EpilogO autoru

Napomene