OSTALO (1)

- САДРЖАЈ -

УВОД............................................................................2

1. МОРАЛ..................................................................3

1.1. Обележја морала.............................................5

1.2. Компоненте моралности.................................7

1.3. Улога морала....................................................8

2. ВАСПИТАЊЕ..........................................................9

2.1. Значај васпитања..............................................9

2.2. Улога васпитања.............................................10

3. МОРАЛНО ВАСПИТАЊЕ

3.1. Морал у домену васпитања/образовања.....11

3.2. Васпитање/образовање у домену морала...14

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА.........................................15

ЛИТЕРАТУРА...............................................................16

1

УВОД

орал је предмет већег броја наука и научних дисциплина. Он је најпре

проблем етике као филозофске дисциплине која га проучава глобално

и целовито. Морал је, такође, предмет проучавања психологије и социологије

у којима су развијене посебне дисциплине-психологија морала и социологија

морала. И педагогија моралу прилази са своје стране, он је у њеној

предметности када постане домен васпитања/образовања, као морално

васпитање.

М

Однос васпитања и морала, посматран како у историјској перспективи, тако и

у савременим условима комплексан је. Комплексност овог односа произилази

из саме сложености и значаја и морала и васпитања за друштво и појединца,

али и њих самих као друштвених појава, односно као два подсистема

глобалног друштвеног система. Односи и везе између васпитања и морала у

равни у којој је васпитање у домену морала могу се посматрати као односи

две врсте вредности: васпитање као вредност и моралне вредности.

2

1. МОРАЛ

1Корен речи морал је у латинском језику у коме мос-морис значи обичај, нарав и

понашање. У нашем језику реч морал се употребљава у неколико значења. Теоретичари

морала најчешће издвајају два:

1. Морал као облик људске праксе, људске делатности, активно човеково оцењивање

себе и других.

2. Морал као правило, пропис и норма.

Такође, реч морал се употребљава и у:

Вредносно неутралном

Вредносно одређеном сислу.

-У првом смислу употребљава се за описивање особености начина понашања неког

појединца, неке групе или њихово понашање у некој историјској епохи. Тако се, на

пример, описује морал у античком добу или у доба хуманизма.

-У другом смислу реч морал се употребљава за означавање понашања и деловања које

је морално вредно, насупрот ономе које се означава као морално неприхватљиво.

Морал се најчешће одређује помоћу појма добро односно зло, или појма унутрашња

санкција односно грижа савести. 2-Кант је морал одредио као категорички императив, као безусловну заповест, коју разум

сам по себи аутономно наређује. Морал је нешто што одређује дужност остваривања добра

као циља по себи. Морална је она делатност која се врши ради ње саме, а не из било ког

другог мотива. По Канту, сваки човек носи морал у себи и осећа се њиме обавезним.

-В. Павићевић види морал као облик њудске праксе, облик делатног, практичног

одношења човека према свету, према другим људима и према себи самом. Тако схваћен он

се манифестује у вредносном процењивању људских поступака као позитивно или

1 http/www.wikipedia.org

2 Павићевић, В., Основи етике, БИГЗ, Београд, 1974.

3

негативно вредних. Специфичност морала, као облика људске праксе јесте у томе што је

објект ове праксе сам човек.

Кључне речи у моралу, или атрибути у којима се морал исказује јесу добро или зло. Зато се

морал може одредити и као активно човеково обликовање и оцењивање себе и других као

добрих и злих.3-По Диркему морал има друштвено порекло и друштвени карактер. Он је друштвена

установа, систем норми, односно начин понашања и мишљења људи у друштву, па се

моралност састоји у томе да се буде солидаран са одређеном друштвеном групом. Диркем

морал и одређује као систем правила деловања који унатрага одређује понашање, односно

одређује како треба поступати у датом случају.

-Т. Пароснс схвата морал као најзначајнији подсистем који служи одржању друштвеног

система. Његово схватање морала произилази из његове теорије друштва. Друштво схвата

као систем интеракција појединаца који је довољан сам себи. Интеракција је регулисана

узајамним очекиваљима актера. Главну улогу у одржаљу и функционисању друштва има

вредносни систем чији је битни део морал.

Основну структуру морала чине:

1. Морални суд или оцена (добро или зло)

2. Морална норма или правило, поступак, карактер, савест

3. Морална вредност

3 Ивковић, М., Социологија образовања, ДИП НОТА, Ниш, 2003.

4

1.1. Обележја морала

Битна обележја морала су:

1. Обавезност (принудност)

2. Пожељност4Прва значи да су радње које прописују морална правила обавезне, јер нам је дужност да

их чинимо. Друга, да те исте радње имају и своју супротност, односно да морална правила

имају и другу одлику-она су и пожељна, па осећамо задовољство посебне врсте када

испуњавамо нешто што нам је дужност. Друштво врши притисак на појединца да се

покорава морал, а притисак је праћен санкцијом за прекршај морала.

Морал је обавезан друштвено, споља, хетерономно, као и обичај и право. Унутрашња

морална обавезност је специфичнија црта морала него друштвена. Више је главних

обележја унутрашње обавезности морала.

Категоричност-Морална обавеза се осећа таквом због саме себе.

Вредност-Морал обавезује, јер се њиме остварује једна вредност, морална вредност.

Добро као врховна морална нредност-Врховна морална вредност је само добро као

такво, морално добро у ужем смислу речи. У сваком моралу као основна вредност

узима се добро и као његова супротност зло.

Обавезност моралне норме-Посебно морално осећање је обавезност моралне норме.

Она се увиђа разумом, али се и осећа- кад морални субјекат у моралној ситуацији додђе

у прилику да примени моралну норму, он осећа њену безусловну обавезност.

Тренутачност-Особина моралне обавезе је да се она осећа тренутно.

Притисак на људску природу-Моралну обавезу човек осећа као заповест коју сам себи

издаје, при чему осећа и отпор. Морална обавеза врши притисак на човека да је

прихвати.

Људскост-Моралну обавезу прати једно посебно осећање субјекта да је он особено

биће, човек, ида зато мора да поштује морал.


5

Управо ову унутрашњу обавезност регулише морална санкција. Она се најчешће исказује

као грижа савести. Грижа савести је сложена психичка појава али у њој постоје и

интелектуални елементи. То су судови.5Моралне судове изричемо тако што процељујемо да је нешто добро или зло. То се пре

свега односи на неки поступак, понашање или карактер неког човека или нас самих. Да би

се неки поступак одредио као морално добар или рђав, потребно је имати мерило,

критеријум по коме се суди. Критеријуми су норме или правила, начин понашања којега се

треба придржавати. Морал, дакле означава људско понашање или скуп норми о том

понашању. Он подразумева оно понашање које је регулисано моралним нормама. Моралне

норме се ослањају на индивидуалну свест појединца, колективну свест заједнице , јавно

мњење, које својим одобравањем или осудом врши притисак на појединца.

Поред моралних, друштвене норме могу бити и обичајне и правне. Обичај је друштвена

норма која се ствара дуготрајним понављањем једног понашања у одређеној ситуацији,

тако да настаје свест да је то понашање обавезно. Обичајна норма се карактерише тиме

што је њено извршење препуштено вољи појединца. Морал и обичај имају дуготрајност

као зајдничку црту.

Моралне и правне норме веома су блиске и чето се упоређују. Право је скуп друштвених

норми санкционисаних државом.разлика између морала и права је у санкцији. Моралне

норме ствара неорганизовано друштво, док правне ствара држава. Моралне норме су

безусловне, док су правне условне. Такође моралне норме су аутономне док су правне

хетерономне.

5 Павићевић, В., Основи етике, БИГЗ, Београд, 1974.

6

1.2. Компоненте моралности

Свест и знање

Осећања

Аутономност у поступању

Воља

6Свест је интелектуална функција, моћ уочавања веза, односа и предвиђања. Ако би неко

људско биће било обдарено способношћу да предвиђа ефекте својих поступака и штетне

последице за друштво, а при томе га последице остављају равнодушним, оно се не би

могло уздићи до моралног бића.

Морално држање почиње када у самој личности делује осећање моралне дужности и

обавезности. Ово специфично морално осећање постоји онда када личност усваја моралне

норме не зато што мора, већ зато што увиђа да то мора да чини. Осећање моралне

дужности као осећање обавезе да се поступа по начелима добра је осећање дуга не само

према спољашњем ауторитету већ првенствено осећање обавезе према себи као могућем

носиоцу, представнику човечности, или према човечности која постоји у свима нама.

Савест је морална самооцена, морални суд личности о себи самој. У ствари, личност је

подвојена на објекат и субјекат, на онога о коме се суди и на онога који суди. Савест

укључује у себе и познавање критеријума за разликовање добра и зла. Основ гриже савести

су вредности дате у моралу које човек, који је моралан, осећа као апсолутне.

Неопходан услов моралности је и воља. Кад су формална својства воље, као што су снага и

издржљивост усмерене према друштвено признатим објективним критеријумима и

циљевима, може се говорити о врлинама или моралним особинама.


7

1.3. Улога морала

7У формирању моралности учествују све човекове психичке снаге, разум, осећања и

воља. У моралности се испољава цела човекова личност. Човек усваја морал свим својим

бићем и разумом. Основ морала је човек у целини. Човек без моралности није човек, јер је

морал саставни део човека.

Улога морала је чест спор у науци, па се као главне улоге наводе најразноврсније

ствари. Полази се од несумњиве чињенице да морал постоји у сваком друштву, али и да

није свуда подједнако јак. Оно што је, у теорији морала, неоспорно јесте нужност

постојања морала у сваком цивилизованом друштву, а оно о чему се може спорити је улога

и значај морала за друштво. Али и по том питању има све мање спорова. Тако, тврди се да

морал одржава и развија друштво, обезбеђује ред, мир, морални и друштвени живот,

учвршћује и ојачава друштво, одржава друштвену солидарност и постојећи друштвени

поредак, обезбеђује правду, остварује заједничке друштвене интересе, обезбеђује линију

друштвеног поретка и сарадње и др. Ако се пажљиво анализирају наведене улоге, може се

видети да је реч о улогама које подразумевају једна другу. Углавном се морал сагледава

као средство за одржање, опстанак и развој друштва.

Р. Лукић наводи три главне друштвене улоге морала. Прва и најважнија је

одређивање идеала човека и друштва, друга, обезбеђење спонтане поузданости у односима

међу људима и трећа остварење човечности у дрштву.

Човек остварује себе само у друштву, у односу са другим људима, па отуда морал

прописује оно што је он дужан да чини у том смислу. Однос човека према другом човеку

пристиче из идеала. Људско друштво не може да постоји без морала. Људи једни друге

подједнако признају за морална бића. Без обзира на супротности интереса, чланови

моралне заједнице имају један заједнички интерес-да живе у моралној заједници.

Морал не јача друштво увек. Ако је морални идеал супротан условима који обезбеђују

опстанак друштва, онда морал слаби друштво и доводи га до пропасти.


8

2. ВАСПИТАЊЕ

8Васпитање је једна од основних, егзистенцијалних активности човека. Стара је колико

и људско друштво и представља битан фактор и услов процеса човековог очовечења,

развоја и хуманизације друштва, а истовремено је и њихова последица. Оно је историјско-

цивилизацијска тековина и карактеристика човека и друштва, њихово одређујуће својство.

Такође, васпитање је историјска појава и цивилизацијска категорија. Оно својим

посредовањем чува и негује идентитет одређеног друштва, омогућује везу између

генерација, прошлости, садашњости и будућности. Друштвени континуитет не би био

могућ да није васпитања. Васпитање је посредник у преношењу културног наслеђа што је

услов за опстанак и деловање садашњих и будућих генерација.

2.1. Значај васпитања

Специфичност људског рода јесте дуги период детињства у коме је неопходно

обезбедити дуготрајну и свестрану заштиту, бригу и оспособљавање младих за живот.

За људе је карактеристична неразвијеност инстиката природних основа живота

значајних за опстанак и одржање.

Васпитање је нужно и због све веће количине знања коју у току индивидуалног живота

треба усвојити и све већег броја способности које треба развити за сналажење у

савременим условима живота.

Значајно је и због међусобног зближавања и повезивања људи, њихове успешније

комуникације и предупређивање негативних појава као што су агресивност, егоизам,

грамзивост, издајство, асоцијалност итд.

8 Поткоњак, Н., Општа педагогија, Ц ентар за усавршавање руководилаца у образовању, Београд,

1996.

9

2.2. Улога васпитања

9Васпитање, активност која обједињује појединачне и друштвене циљеве и интересе

има неколико основних и најбитнијих улога у свим социо-системима, без обзира на ниво

развијености, националну, верску, идеолошко-политичку, културну и било коју другу

карактеристику.

Омогућавање и подстицање испољавања и развоја природних могућности сваког

појединца, његове генетске разноврсности и свестраности,

Преношење културног наслеђа или традиције која је издржала проверу претходних

векова и свега значајног за развој уже или шире социјалне групе или заједнице којој

личност припада,

Оспособљавање сваког појединца за обављање конкретних радних улога у

друштвеној подели рада и да радом обезбеди свој материјални положај и социјални

статус,

Изграђивање вредносног система и савести којим ће се одликовати личност и на

основу којег ће бити прихваћена у социјалној средини,

Обезбеђивање људских потенцијала и кадровске основе за даљи развој науке и

хуманизовање свих облика друштвеног живота,

Трансформисање васпитног процеса у виши квалитет оспособљавањем сваког

појединца за свесну, креативну и аутономну активност сталног самоучења,

самоусавршавања и саморазвијања.

9 Б. Влаховић, Ј.Ђорђевић, Б. Јовановић, Н. Лакета, Н. Трнавац, Н. Поткоњак, Општа

педагогија, Учитељски факултет, Београд, 1996.

10

3. МОРАЛНО ВАСПИТАЊЕ

10Однос васпитања и морала, посматран како у историјској перспективи, тако и у

савременим условима комплексан је. Комплексност овог односа произилази из саме

сложености и значаја и морала и васпитања за друштво и појединца, али и њих самих као

друштвених појава, односно као два подсистема глобалног друштвеног система. Зато је

анализа васпитања и морала могућа бар у две равни:

1) Анализа оних односа до којих долази када је морал у домену

васпитања/образовања,

2) Проучавање веза и односа када је васпитање/образовање домен морала

3.1. Морал у домену васпитања/образовања

Расправа о моралу у домену васпитања у ствари је расправа о моралном

васпитању/образовању, схваћеном као процес стицања знања о моралним нормама, али и

као процес усвајања моралних норми, моралних вредности и моралног понашања.

Човек је умно биће које има своју друштвену и моралну димензију, које живи и ради

према законима лепог и које има своју физичку основу за укупни развој. Зато су основна

подручја развоја личностикогнитивни, афективни развој и психомоторни развој

Васпитање је процес стварања човека као моралног бића. Оно просвећује човека,

открива му положај у свет, пружа му основу за поглед на свет. Тиме му омогућава да боље

одреди улогу и место морала за себе и за друштво у коме живи и да изгради сопствени

морал. Кроз васпитање се стварност не само констатује већ и оцењује, препоручују се

ставови и норме. 10 Ђорђевић, Ј., Морално васпитање-теорија и пракса, Савез педагошких друштава Војводине, Нови

Сад, 1996.

11

Морално васпитање је саставни део целокупног васпитања. Циљ моралног васпитања је

повећање нечијег знања о морално исправном понашању.

Садржај и циљ тог васпитања одређени су моралним нормама које владају или тек настају

у друштву.

Постоје три основна односа у којима су конституисане моралне вредности које су

често исказиване и моралним нормама:

1) Однос појединца према друштвеној заједници

2) Однос појединца према другим људима

3) Однос човека према самом себи

1) Развија се: родољубље, отаџбинствољубље, толетантност према другим народима,

позитиван однос према имовини,позитиван однос према радним обавезама итд.

2) Развија се: другарство, пријатељство, хуманизам, солидарност, однос разумевања и

уважавања према различитим половима, однос разимевања и љубави према

ближњима, толерантност итд.

3) Развија се: одговорност, савесност, упорност, одлучност. Храброст,

самопоштовање,самокритичност, искреност итд.

Садржај моралног васпитања обухвата:

o Опште-вредносно васпитање,

o Грађанско васпитање,

o Патриотско васпитање,

o Идејно-политичко васпитање

Е.Диркем расправља о:

Васпитању духа дисциплине,

Развијању осећања привржености друштвеним групама и

Формирању аутономије воље.

12

11Морално васпитање као процес усвајања морала, слично процесима усвајања осталих

културних творевина, одвија се у две етапе.

Прва, у најранијем детињству, углавном је несвесна или подсвесна. У њој је јединка

поистовећена са друштвом. Друштво и породица као део друштва, углавном је хомогено,

што доприноси његовом стапању са јединком. У овој фази дете опонаша групу, без свести

да се прилагођава друштвеној околини. Оно усваја и моралне норме понашања али није

свесно свих његових особених црта.

У другој фази дете се све више одваја од друштва, индивидуализује се па се и процес

усвајања моралних норми све више индивидуализије.

Знање моралних норми и изграђивање моралне свести само су формативна основа за даљи

рад на неговању моралних осећања, изграђивању моралне свести и оспособљавању у

моралном поступању.


13

3.2. Васпитање/образовање у домену морала

12Односи и везе између васпитања и морала у равни у којој је васпитање у домену морала

могу се посматрати као односи две врсте вредности:

Васпитање као вредност,

Моралне вредности

Прихватимо да су вредности све оне творевине које могу да задовоље неку људску тежњу

а да при томе не доведу до осујећења неке друге њој једнаке или важније тежње, онда и

само васпитање је вредност. Тако посматрано, образовање у домену морала појављује се

као морална вредност.

Васпитање је битно вредносно обележје процеса изграђивања и формирања личности.

Вспитање као вредност има интенционални карактер, па се и по томе значајно разликује од

основних вредносних категорија. Васпитање је вредност помоћу које се напредује у

вредносном изграђивању личности. Па ипак, васпитање као вредност занемарено је у

теорији вредности. Много више је разматрано когнитивно него вредносно изграђивање и

формирање личности и поред тога што је човек одређених вредносних претпоставки циљ

васпитно-образовног процеса. У њему се човек реализује као биће које стиче знање,

заузима ставове и инкорпорира вредности. Отуда сасвим је прихватљиво да су и циљеви

васпитања вредности.


14

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

нање о природи, друштву и човеку и његовом мишљењу, што представља

знање у најширем смислу, али и знање о природи и суштини морала, па

знање о смислу захтева који извиру из моралних норми, што представља

посебно знање-специјализовано, као и морална осећања и морална свест,

основа су и упориште морала и моралних норми, али и снажан мотив

моралног понашања. Доследно одређењу образовање/васпитање основа,

упориште и мотив моралности. У том смислу, дакле, васпитање се појављује

као вредност што у овом случају представља моралну вредност.

З

15

ЛИТЕРАТУРА

Ивковић, М., Социологија образовања, ДИП НОТА, Ниш,

2003.

Павићевић, В., Основи етике, БИГЗ, Београд, 1974.

Ђорђевић, Ј., Морално васпитање-теорија и пракса, Савез

педагошких друштава Војводине, Нови Сад, 1996.

Б. Влаховић, Ј.Ђорђевић, Б. Јовановић, Н. Лакета, Н. Трнавац,

Н. Поткоњак, Општа педагогија, Учитељски факултет,

Београд, 1996.

www.wikipedia.org

16

Documents

OSTALO (1)