OSOBINE LIČNOSTI, STAROST I POL KAO PREDIKTORI · PDF filepsihologija, 2009, vol. 42 (4), ... doi:10.2298/psi0904549c osobine liČnosti, starost i pol kao prediktori sklonosti ka

PSIHOLOGIJA, 2009, Vol. 42 (4), str. 549-566 UDC 159.923.2.072-053.6

DOI:10.2298/PSI0904549C

OSOBINE LIČNOSTI, STAROST I POL KAO PREDIKTORI SKLONOSTI KA SAMOHENDIKEPIRANJU1

Petar Čolović2, Snežana Smederevac i Dušanka Mitrović Odsek za psihologiju, Univerzitet u Novom Sadu

Samohendikepiranje je jedna od strategija koje se koriste prilikom suoča-vanja sa potencijalnim neuspehom. U radu je prikazana nova skala namenjena proceni sklonosti ka samohendikepiranju kao relativno stabilne dimenzije indi-vidualnih razlika, kao i relacije ove sklonosti sa osobinama ličnosti, polom i starošću. Na uzorku od 230 ispitanika oba pola, uzrasta od 18 do 59 godina, primenjeni su Upitnik za procenu samohendikepiranja (SH) i skraćena verzija Zakermanovog i Kalmanovog upitnika ličnosti (ZKPQ-50-CC). Rezultati kon-firmativne faktorske analize pokazuju da model koji podrazumeva četiri latent-ne dimenzije nižeg reda, obuhvaćene jedinstvenom dimenzijom višeg reda, po-kazuje zadovoljavajuće slaganje sa empirijskim podacima. Dimenzije nižeg re-da odgovaraju unapred kreiranim supskalama upitnika, a u pitanju su: Spolja-šnji hendikepi u interpersonalnim odnosima, Unutrašnji hendikepi u interper-sonalnim odnosima, Unutrašnji hendikepi u situacijama postignuća i Spoljaš-nji hendikepi u situacijama postignuća. Rezultati multivarijatne analize kovari-janse pokazali su da je Neuroticizam prediktor svih dimenzija samohendikepi-ranja. Impulsivno traženje senzacija je značajan prediktor spoljašnjih hendi-kepa u interpersonalnim odnosima i unutrašnjih hendikepa na planu postignu-ća. Nizak skor na Aktivitetu je značajan prediktor unutrašnjih hendikepa na planu postignuća. Mlađi ispitanici pokazuju izraženiju sklonost ka korišćenju unutrašnjih hendikepa, a muškarci generalno ispoljavaju veću sklonost ka sa-mohendikepiranju od žena, osim u slučaju unutrašnjih hendikepa na planu postignuća, gde ne postoje polne razlike.

Ključne reči: samohendikepiranje, Alternativni petofaktorski model lič-

nosti, starost, pol

1 Rad u okviru projekta „Psihološke karakteristike društva u tranziciji“ br. 149008, koji se re-alizuje pod pokroviteljstvom Ministarstva nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije 2 : [email protected]

Petar Čolović, Snežana Smederevac i Dušanka Mitrović

550

UVOD

Suočavanje sa događajem koji predstavlja potencijalnu pretnju samopoštovanju može isprovocirati različita ponašanja. Slika o sopstvenoj kompetenciji i sposobnos-tima je veoma važan aspekt self-koncepta i predstavlja jedan od bazičnih elemenata na kojima se zasniva samopoštovanje individue. Zato negativna evaluacija sopstve-nih sposobnosti posebno ugrožava generalni doživljaj lične vrednosti, te su brojni manevri koje ljudi mogu preduzimati kako bi sprečili ili umanjili mogućnost da se njihovi eventualni neuspesi u nekoj oblasti pripišu nedostatku sposobnosti. Samo-hendikepirajuće strategije predstavljaju grupu ponašanja usmerenih upravo na ubla-žavanje posledica potencijalno negativnog fidbeka, odnosno pojačavanje efekta po-tencijalno pozitivnog fidbeka. Berglas i Džouns (Berglas i Jones, 1978; Jones i Ber-glas, 1978) su prvi upotrebili ovaj termin, opisujući aktivno nastojanje osoba da kre-iraju prepreke ili inhibirajuće faktore sopstvenom postignuću, kako bi izbegle pripi-sivanje eventualnog neuspeha nedostatku sposobnosti, a uvećale sliku o sopstvenim sposobnostima u slučaju eventualnog uspeha. Ovi inhibirajući faktori treba da budu takvi da se mogu dovesti u vezu sa aktivnošću kojoj prethode i čije uspešno odnosno neuspešno izvođenje potencijalno govori o kompetenciji osobe. U istraživanju Ber-glasa i Džounsa ispitanici su, verujući da učestvuju u eksperimentu u kome će se ispitivati uticaj dva medikamenta na intelektualni učinak, rešavali rešive ili nerešive zadatke na testu inteligencije. Rešavanje nerešivih zadataka, uz prisustvo nekontin-gentnog fidbeka, isprovociralo je kod subjekata očekivanje neuspeha u testiranju koje je sledilo. Ovi ispitanici mnogo češće su birali lek za koji su verovali da će ne-gativno uticati na njihovo postignuće nego ispitanici koji su rešavali rešive zadatke na kojima im je uspešnost bila osigurana (Berglas i Jones, 1978). Studija Berglasa i Džounsa postavila je klasični nacrt za eksperimentalno ispitivanje strategija samo-hendikepiranja, čiji je centralni element manipulacija usmerena na provociranje oče-kivanja uspeha odnosno neuspeha u predstojećem zadatku, kao i davanje mogućnos-ti ispitanicima da izaberu neku prepreku koja bi mogla da im posluži kao izgovor u situaciji predviđenog neuspeha.

Po svojoj funkciji, samohendikepirajuće strategije bliske su načinu objašnjava-nja uzroka događaja poznatom kao atribuciona pristrasnost u funkciji osobe (self-serving bias; Weary, 1979). Ova prilično rasprostranjena pristrasnost u objašnjava-nju događaja sastoji se u pripisivanju sopstvenog uspeha ličnim karakteristikama, a neuspeha spoljašnjim preprekama, i takođe je primarno usmerena na očuvanje sa-mopoštovanja. Međutim, samohendikepirajuće strategije su sofisticiranije u odnosu na stil atribuiranja, jer se prepreke kreiraju unapred, a ne post hoc, i to, u idealnom slučaju, tako da se mogu povezati sa neuspehom, a da realno ne predstavljaju veliku prepreku za uspeh. Samohendikepirajuća ponašanja se dovode u vezu i sa nekim drugim strategijama koje se koriste u situacijama povezanim sa postignućem, kao što je, na primer, defanzivni pesimizam - motivaciona strategija koja se sastoji u postavljanju nerealno niskih ciljeva (Norem i Cantor, 1986). Pokazano je da obe

Osobine ličnosti, starost i pol kao prediktori sklonosti ka samohendikepiranju

551

strategije imaju negativan efekat na akademsko postignuće, ali da je efekat samo-hendikepiranja jači (Martin i sar., 2003).

Postavlja se pitanje da li je samohendikepirajuće ponašanje povezano isključivo sa javnim selfom i nastojanjem da se manipuliše percepcijom i atribucijama drugih ljudi, ili je njegova uloga povezana sa očuvanjem privatne slike o sebi i usmerena na samozavaravanje. Rezultati nekih studija sugerišu da je samohendikepiranje u velikoj meri povezano sa upravljanjem impresijom i da se samohendikepirajuća ponašanja pojavljuju isključivo u prisustvu drugih ljudi (Kolditz i Arkin, 1982). Međutim, neke studije pokazuju da izvesne karakteristike ličnosti mogu imati ulogu medijatora u ovom procesu. Tako, na primer, izgleda da osobe sa izrazitim narcističkim tendenci-jama koriste samohendikepiranje prvenstveno u svrhu očuvanja samouvećavajućeg atribucionog stila, a tek sekundarno u svrhu samoprezentovanja (Rhodewalt i sar., 2006).

Uprkos nekim otvorenim pitanjima u vezi sa funkcijama samohendikepiranja, većina autora se slaže da su te funkcije usko povezane sa čuvanjem samopoštovanja. Naime, istraživanja su pokazala da se samohendikepiranje intenzivira u uslovima anti-cipirane pretnje samopoštovanju (Smith i sar., 1982), ili usled manipulacija tzv. nekon-tingentnim ili nezasluženo pozitivnim fidbekom (Berglas i Jones, 1978) koji stvara nesigurnost u pogledu sopstvene uspešnosti i posedovanja odgovarajućih sposobnosti. Upravo zbog ovakvih nalaza, ispitivanju odnosa između samopoštovanja i sklonosti ka samohendikepiranju posvećena je posebna pažnja (Smith i sar., 1982; Snyder, 1985; Harris i Snyder, 1986). Pokazano je da osobe sa visokim samopoštovanjem primenjuju samohendikepirajuće strategije više u privatnim okolnostima, a osobe sa niskim samo-poštovanjem više u javnim situacijama (Tice i Baumeister, 1984, prema Harris i Snyder, 1986). Neki rezultati sugerišu da različiti ljudi koriste samohendikepirajuće strategije iz različitih razloga, te da ih osobe sa niskim samopoštovanjem koriste u cilju zaštite samopoštovanja u situacijama kada opažaju da postoji mogućnost lošeg obavljanja neke aktivnosti, a osobe sa višim samopoštovanjem u cilju povećanja vred-nosti sopstvenog uspeha (Tice, 1991). Neki autori upućuju na značaj ne samo nivoa samopoštovanja, već i sigurnosti sa kojom osoba vrši samoprocenu i samoevaluaciju, i pokazuju da muškarci sa nesigurnijim samopoštovanjem pokazuju veći stepen samo-hendikepirajućeg ponašanja nego oni sa sigurnijim samopoštovanjem, dok se kod žena ova veza ne uočava (Harris i Snyder, 1986). Rezultati istraživanja (Burušić i Brajša-Žganec, 2005) pokazuju da osobe nižeg samopoštovanja i manje izražene jasnoće pojma o sebi češće koriste samohendikepiranje.

Važno pitanje odnosi se na efekte samohendikepirajućih ponašanja. Pokazalo se da samohendikepiranje, uz još neke kognitivne strategije, utiče na afekat i motivaciju, dovodeći do smanjenja uloženog truda (McCrea, 2008). Rezultati longitudinalnih stu-dija sugerišu da su dugoročni efekti samohendikepiranja na prilagođavanje uglavnom negativni. Naime, učestalo korišćenje ovih strategija dovodi do nižeg postignuća, gde su medijator delimično i nerazvijene radne navike; osobe koje pokazuju izraženiju tendenciju ka samohendikepiranju sklonije su manje adaptivnim strategijama prevla-davanja stresa kao što su povlačenje i negativni fokus. Rezultat svega ovoga je sveu-kupna lošija prilagođenost, koja povratno uvećava sklonost ka samohendikepiranju


552

(Zuckerman i sar., 1998). I u istraživanju Zakermana i Tsaia pokazano je da se samo-hendikepiranje i maladaptiranost uzajamno pojačavaju, kao i da osobe koje imaju izra-ženiju sklonost ka samohendikepiranju pokazuju veću sklonost ka zloupotrebi sup-stanci i manje intrinzičke motivacije za obavljanje svog posla nego osobe sa niskim skorovima na merama samohendikepiranja (Zuckerman i Tsai, 2005).

Pokazano je da faktori koji doprinose pojavi samohendikepiranja mogu poticati iz situacije u kojoj je kod osobe isprovocirano stanje nesigurnosti u vezi sa budućim uspehom, kao i da javnost situacije u kojoj se izvodi aktivnost ili daje fidbek u veći-ni slučajeva pogoduje pojavi samohendikepiranja. Raspoloženje je još jedan od fak-tora koji utiču na pojavu samohendikepirajućeg ponašanja; raspoloživi podaci poka-zuju da u situaciji indukovanog pozitivnog afekta postoji veća sklonost ka samohen-dikepiranju, što ukazuje i na neke negativne konsekvence pozitivnog afekta u situa-cijama postignuća (Alter i Forgas, 2007). Brojne stabilne karakteristike ličnosti ta-kođe se dovode u vezu sa sklonošću ka samohendikepiranju. Tako je studija u kojoj su subjekti bili britanski i libanski studenti pokazala da na sebe usmereni perfekcio-nizam i nisko samopoštovanje predstavljaju značajne prediktore samohendikepiranja (Pulford i sar., 2005). Pronađeno je i da je samohendikepiranje pozitivno povezano sa Neuroticizmom, posebno sa skalama Depresivnosti, Samousredsređenosti, Impul-sivnosti i Vulnerabilnosti, a negativno sa Savesnošću, i to posebno subdimenzijama Kompetentnosti, Dužnosti i Samodiscipline, a rezultati sugerišu da konstrukt samo-hendikepiranja predstavlja medijator negativne veze između Neuroticizma i Saves-nosti (Ross i sar., 2002). Povezanost samohendikepiranja sa neuroticizmom prona-đena je i u istraživanju Burušića (Burušić, 2004), u kome je uočena i relacija sa in-troverzijom. Narcističke ličnosti su sklonije samohendikepirajućim ponašanjima (Rhodewalt i sar., 2006).

Istraživanja uglavnom dosledno pokazuju da muškarci koriste samohendikepi-rajuća ponašanja više nego žene (McCrea i sar., 2008a; McCrea i sar., 2008b), kao i da žene imaju izraženiji kritički stav prema osobama koje pokazuju samohendikepi-rajuće ponašanje, opažaju ove osobe kao nemotivisane i pokazuju veću sumnjičavost u vezi sa motivacijom za ovakva ponašanja (Hirt i sar., 2003).

U literaturi su opisane različite strategije samohendikepiranja. U najopštijem smislu, može se govoriti o hendikepiranju na osnovu unutrašnjih ili spoljašnjih fak-tora. Unutrašnji hendikepi mogu biti nedovoljno ulaganje napora u ostvarenje nekog zadatka (Tice, 1991), preterano ulaganje napora kad je poznato da ono može umanji-ti mogućnost uspeha (Smith i sar., 2009), zloupotreba supstanci (Jones i Berglas, 1978; Sordini i sar.,1986), psihosomatske smetnje (Organista i Miranda, 1991), ank-sioznost, (Smith i sar., 1982), socijalna anksioznost (Snyder i sar., 1985), gojaznost (Baumeister i sar., 1990), depresivnost (Weary i Williams, 1990). Izbor spoljašnjeg hendikepa predstavlja kreiranje nekih prepreka u samoj situaciji, kao što je postav-ljanje nedostižnih ciljeva ili biranje loših uslova. Osnovne oblasti u kojima je opaže-no korišćenje samohendikepiranja grubo se mogu podeliti na situacije postignuća i interpersonalne situacije. Međutim, ove dve oblasti se ne mogu uvek jasno razdvoji-ti, pogotovo s obzirom na već pomenute rezultate koji pokazuju da i u situacijama postignuća upravo prisustvo drugih ljudi često provocira samohendikepirajuća pona-


553

šanja. Neki autori ističu razliku između bihejvioralnog samohendikepiranja i samo-hendikepiranja koje se zasniva na verbalnom iskazu, pri čemu se prvi oblik može uočiti u ponašanju osobe koja, u situaciji potencijalnog neuspeha, aktivno kreira prepreku uspehu, dok se drugi uočava u verbalnim izjavama o određenim otežavaju-ćim faktorima, na primer o prisustvu izražene anksioznosti i sl. (Hirt i sar., 1991).

Rezultati istraživanja Smederevac i saradnika (2003) pokazali su da izbor od-ređene strategije samohendikepiranja, u situaciji kada je ispitanicima omogućeno da biraju između različitih hendikepa, oblikuju neke karakteristike situacije, kao i neke osobine ličnosti. Subjekti koji su birali spoljašnje uslove kao hendikep procenjuju sebe kao efikasnije u odnosu na druge. Osobe koje su birale odustajanje i psihofizič-ko stanje kao hendikepe imaju negativnu procenu sopstvene dopadljivosti. Rezultati sugerišu da postoje dve vrste samohendikepirajućih strategija: jedna koju koristi većina ljudi u situaciji potencijalnog neuspeha, a sastoji se u traženju alibija u spo-ljašnjim okolnostima, i druga koja je determinisana većim stepenom negativnog afe-ktiviteta i negativne slike o sebi, a manifestuje se isticanjem lošeg psihofizičkog sta-nja kao opravdanjem za neuspeh.

Sklonost ka samohendikepiranju se tretira kao relativno stabilna karakteristika individualnih razlika, a najpoznatija mera te sklonosti je Skala samohendikepiranja (Self-Handicapping Scale; Jones i Rhodewalt, 1982). Međutim, neka istraživanja su pokazala da u situacijama koje nisu povezane sa akademskim postignućem ova skala ne predstavlja dobru meru crte samohendikepiranja (Martin i Brawley, 1999), te da je područje njene primene ograničeno na akademski kontekst. Stoga je konstruisan novi Upitnik za procenu samohendikepiranja (Smederevac i sar., 2009), koji je na-menjen proceni tendencije ka samohendikepiranju u različitim oblastima funkcioni-sanja i uz korišćenje različitih hendikepa. Namera je bila da se proveri da li je mo-guće ovu karakteristiku shvatiti šire i obuhvatnije, te može li se ova skala primenji-vati u različitim kontekstima, a ne samo u kontekstu akademskog postignuća.

Jedan od ciljeva ovog istraživanja je provera metrijskih karakteristika novo-konstruisane Skale samohendikepiranja. Drugi cilj je ispitivanje prediktora sklonosti ka samohendikepiranju - tačnije, utvrđivanje mogućnosti predikcije ovog fenomena na osnovu osobina ličnosti, pola i starosti. Kao referentni okvir za merenje osobina ličnosti izabran je Alternativni petofaktorski model Marvina Zakermana (Aluja i sar., 2006; Zuckerman, 2002).

METOD Uzorak

U istraživanju je učestvovalo 230 ispitanika, uzrasta od 18 do 59 godina

(AS=31,39; SD=10,59). Uzorak je obuhvatio 135 žena (58,7%) i 95 muškaraca


554

(41,3%). Među polovima nema starosnih razlika (ASm=30,27; SDm=9,83; ASž=32,18; SDž=11,06; t(228)=-1,34, p>0,1). Instrumenti

Upitnik za procenu samohendikepiranja (SH; Smederevac, Mitrović, Topić i Vuk, 2009) obuhvata 34 stavke sa petostepenim Likertovim skalama za odgovore (Prilog 1). Svaka stavka upitnika predstavlja kombinaciju spoljašnjih, odnosno unut-rašnjih uzroka kojima osoba opravdava potencijalni neuspeh u interpersonalnim od-nosima, odnosno situacijama postignuća. Shodno tome, stavke su grupisane u četiri skale. Prva skala obuhvata stavke koje se odnose na samohendikepiranje spoljašnjim uzrocima u interpersonalnim odnosima (primeri stavki: „Da se osobe iz okruženja ne upliću, imao bih uspešniju emotivnu vezu“; „Ne stižem da se posvetim prijatelji-ma jer imam puno obaveza“). Drugom skalom obuhvaćeni su indikatori samohendi-kepiranja unutrašnjim uzrocima u interpersonalnim odnosima („Ljudi me izbegava-ju jer u njihovom prisustvu uglavnom ćutim“; „Moja stidljivost je toliko izražena da je za mene bolje da izbegavam kontakte sa ljudima“). Sadržaj stavki treće skale pod-razumeva samohendikepiranje unutrašnjim uzrocima u situacijama postignuća („Lenjost me sprečava da postignem više“, „Sklon sam odustajanju ako nešto ne mogu savršeno da uradim“), dok se četvrta skala odnosi na samohendikepiranje spo-ljašnjim uzrocima u situacijama postignuća (primeri stavki: „Da nemam loš odnos sa pretpostavljenima, bio bih uspešniji“; „Nedostatak podrške mi otežava da budem uspešan u mnogim stvarima“). Skale, kao i upitnik u celini, imaju zadovoljavajuću reprezentativnost, pouzdanost i homogenost (Tabela 1).

Tabela 1. Reprezentativnost, pouzdanost i homogenost skala upitnika SH

Skala MSA1 α2 β3 H14 H25 N Spoljašnji hendikepi u interpersonalnim odnosima 0,86 0,83 0,84 0,33 0,83 10 Unutrašnji hendikepi u interpersonalnim odnosima 0,93 0,92 0,92 0,49 0,91 12 Unutrašnji hendikepi u situacijama postignuća 0,83 0,73 0,74 0,28 0,93 7 Spoljašnji hendikepi u situacijama postignuća 0,82 0,80 0,81 0,45 0,94 5 Upitnik u celini 0,93 0,94 0,94 0,31 0,67 34 Legenda: 1normalizovani Kajzer – Majer – Olkinov koeficijent reprezentativnosti; 2Cronbach - koeficijent pouzdanosti (tip interne konzistencije); 3Lord – Kaiser – Caffrey- koeficijent pouzdano-sti prve glavne komponente; 4prosečna interkorelacija stavki; 5 Momirović - relativna veličina varijanse prve glavne imaž komponente

Zuckerman-Kuhlman Personality Questionnaire - 50 - CC (ZKPQ-50-CC; Aluja i sar., 2006) obuhvata 50 stavki sa binarnim formatom odgovora. Upitnik predstavlja skraćenu verziju upitnika ZKPQ (Zuckerman, 2002) i sadrži pet 10-ajtemskih skala namenjenih proceni dimenzija alternativnog petofaktorskog modela ličnosti (Aktivitet, Agresivnost/Hostilnost, Socijabilnost, Impulsivno traženje senza-cija i Neuroticizam/Anksioznost). Metrijske karakteristike upitnika su zadovoljava-juće (Tabela 2).


555

Tabela 2. Reprezentativnost, pouzdanost i homogenost upitnika ZKPQ-50-cc

Skala MSA1 α2 β3 H14 H25

Aktivitet 0,78 0,75 0,76 0,23 0,75 Agresivnost/Hostilnost 0,75 0,66 0,67 0,16 0,77 Socijabilnost 0,74 0,72 0,72 0,20 0,68 Impulsivno traženje senzacija 0,79 0,72 0,74 0,20 0,78 Neuroticizam/Anksioznost 0,84 0,79 0,80 0,28 0,84 Legenda: 1normalizovani Kajzer – Majer – Olkinov koeficijent reprezentativnosti; 2Cronbach - koeficijent pouzdanosti (tip interne konzistencije); 3Lord – Kaiser – Caffrey- koeficijent pouzdano-sti prve glavne komponente; 4prosečna interkorelacija stavki; 5 Momirović - relativna veličina varijanse prve glavne imaž komponente

REZULTATI

Faktorska valjanost upitnika proverena je konfirmativnom faktorskom anali-zom sprovedenom na matrici interkorelacija stavki upitnika SH, u modulu SEPATH statističkog programskog paketa Statistica 8.0 (StatSoft, 2007). Za procenu parame-tara korišćen je kombinovani metod generalizovanih najmanjih kvadrata - maksi-malne verodostojnosti. Fit modela procenjivan je, u skladu sa preporukama Klajna (Kline, 2005), pomoću pet indikatora fita: hi-kvadrata, komparativnog indeksa fita, korena prosečne kvadrirane greške aproksimacije (RMSEA) i korena iz kvadriranih standardizovanih reziduala (RMSSR), kojima je pridodat i GFI („goodnes-of-fit“) indeks Jereskoga i Serboma (Jöreskog i Sorbom, 1981 prema Kline, 2005).

Model podrazumeva četiri dimenzije nižeg reda, koje predstavljaju dimenzije samohendikepiranja i obuhvaćene su jedinstvenom dimenzijom višeg reda. Pokaza-telji fita sugerišu da je model prihvatljiv (χ²(523)=859,49, p<0,001; RMSEA=0,053 (0,046 – 0,059); CFI=0,90; RMSSR=0,056). Sve stavke imaju značajna i visoka op-terećenja latentnim dimenzijama prvog reda, koje su visoko zasićene faktorom dru-gog reda (Slika 1).


556

Slika 1. Procene parametara modela latentne strukture Upitnika za procenu samohendikepiranja

(I – Spoljašnji hendikepi u interpersonalnim odnosima; II – Unutrašnji hendikepi u interperso-nalnim odnosima; III – Unutrašnji hendikepi u situacijama postignuća; IV – Spoljašnji hendikepi u situacijama postignuća; S – generalni faktor samohendikepiranja)


557

Relacije između dimenzija samohendikepiranja, osobina ličnosti, pola i starosti ispitane su multivarijatnom analizom kovarijanse (Tabela 3). Kategorijalni prediktor u analizi bio je pol, skup kontinuiranih prediktora činili su starost i sumacioni skoro-vi na skalama upitnika ZKPQ-50-CC, a kriterijske varijable bile su sumacioni sko-rovi na skalama Upitnika za procenu samohendikepiranja.

Tabela 3. Multivarijatni efekti prediktora

Vilksova lambda F

Broj stepeni slobode (efe-

kat)

Broj stepeni slobode (greš-

ka) p

Konstanta 0,57 4,66 4 219 0,00 Starost 0,93 4,40 4 219 0,00 Aktivitet 0,86 9,17 4 219 0,00 Agresivnost/Hostilnost 0,95 2,64 4 219 0,03 Socijabilnost 0,98 1,35 4 219 0,25 Impulsivno traženje senzacija 0,93 3,91 4 219 0,00 Neuroticizam/Anksioznost 0,90 5,88 4 219 0,00 Pol 0,93 4,12 4 219 0,00

Sve prediktorske varijable imaju značajne multivarijatne efekte, izuzev skora

na skali Socijabilnost.

Tabela 4. Parcijalni doprinosi prediktora

Spoljašnji hendikepi u interpersonalnim odnosima (R=0,33,

p<0,01)

Unutrašnji hendikepi u interpersonalnim od-

nosima (R=0,36, p<0,001)

Unutrašnji hendikepi u situacijama postig-

nuća (R=0,50, p<0,001)

Spoljašnji hendike-pi u situacijama

postignuća (R=0,33, p<0,01)

ß t p ß t p ß t p ß t p

Konstanta 7,33 0,00 8,41 0,00 12,52 0,00 7,47 0,00

Starost -0,12 -1,76 0,08 -0,15 -2,28 0,02 -0,23 -3,71 0,00 -0,06 -0,83 0,41

Aktivitet 0,04 0,59 0,56 -0,04 -0,69 0,49 -0,30 -5,10 0,00 -0,04 -0,54 0,59

Agresivnost/ Hostilnost 0,00 0,00 1,00 -0,12 -1,80 0,07 -0,06 -1,00 0,32 0,04 0,65 0,52

Socijabilnost -0,04 -0,51 0,61 -0,12 -1,75 0,08 -0,05 -0,80 0,43 -0,11 -1,55 0,12

Impulsivno traženje senzacija

0,16 2,18 0,03 0,04 0,51 0,61 0,15 2,26 0,02 0,00 -0,01 0,99

Neuroti-ciz./Anksioznost

0,14 2,04 0,04 0,26 3,67 0,00 0,28 4,30 0,00 0,19 2,66 0,01

Pol (muški) 0,21 3,09 0,00 0,22 3,27 0,00 0,07 1,10 0,27 0,25 3,67 0,00

...

PSIHOLOGIJA, 2009, Vol. 42 (4), str. 549-566 UDC 159.923.2.072-053.6

Skup prediktora objašnjava približno 11% varijanse skorova na skali Spoljašnji hendikepi u interpersonalnim odnosima (Tabela 4). Značajne parcijalne doprinose imaju pol, pri čemu muškarci postižu više skorove (ASm=22,52; ASž=19,25), kao i Impulsivno traženje senzacija i Neuroticizam/anksioznost (oba sa pozitivnim predz-nakom). Skor na skali Unutrašnji hendikepi u interpersonalnim odnosima sa predik-torskim skupom deli približno 13% varijabiliteta (Tabela 4), pri čemu značajne par-cijalne doprinose predikciji imaju Neuroticizam/Anksioznost (sa pozitivnim predz-nakom), pol (muškarci postižu više skorove; ASm=25,79; ASž=22,48) i starost (sa negativnim predznakom). Značajne parcijalne doprinose predikciji skorova na skali Unutrašnji hendikepi u situacijama postignuća, koja sa prediktorskim skupom deli približno 25% varijanse (Tabela 4), imaju Aktivitet i starost sa negativnim predzna-kom, i Neuroticizam/anksioznost i Impulsivno traženje senzacija sa pozitivnim predznakom. Naposletku, pol (muškarci postižu više skorove; ASm=12,27; ASž=10,29) i Neuroticizam/Anksioznost značajno doprinose predikciji skora na ska-li Spoljašnji hendikepi u situacijama postignuća, koja sa skupom prediktora deli približno 11% varijanse (Tabela 4).

DISKUSIJA

Iako se prvobitna koncepcija sklonosti ka samohendikepiranju zasnivala na ve-likom broju istraživanja čiji rezultati su ukazivali na zastupljenost ove strategije u domenu postignuća (Arkin i Baumgardner, 1985), značaj ove strategije je postepeno počeo da se uočava i u drugim oblastima života, a jednu od važnijih svakako pred-stavljaju interpersonalni odnosi. Većina studija koje se bave samohendikepiranjem bazirana je na eksperimentalnom dizajnu, a jedna jedina skala za procenu samohen-dikepiranja (Jones i Rhodewalt, 1982) poseduje ozbiljne koncepcijske i psihometrij-ske nedostatke (Strube, 1986). Novokonstruisana skala za procenu samohendikepi-ranja trebalo bi da baci novo svetlo na ovaj kognitivni i bihejvioralni obrazac suoča-vanja sa potencijalnim neuspehom. Različite vrste mogućih alibija generalno se mo-gu svrstati u unutrašnje i spoljašnje, a oblasti se mogu podeliti na postignuće i inter-personalne odnose. Skalom je obuhvaćena sklonost ka samohendikepiranju kao sta-bilan obrazac suočavanja sa realitetom i pretpostavljeno je da će četriri dimenzije samohendikepiranja biti povezane sa bazičnim osobinama ličnosti.

Spoljašnji hendikepi na planu interpersonalnih odnosa podrazumevaju nalaže-nje izgovora za nemogućnost uspostavljanja stabilnih emocionalnih veza poziva-njem na nedostatak vremena, aktivan socijalni život, ali i preferenciju partnera koji su iz nekog razloga nedostupni. Nedostižni partneri mogu biti ili osobe koje već imaju partnera, ili osobe koje ne žive u istom mestu, ili popularne ličnosti koje ne pripadaju istom kulturnom i socijalnom miljeu. Na taj način se individua unapred osigurava u slučaju potencijalnog neuspeha, a neuspeh je nakon takvih izbora više nego izvestan. Osobine ličnosti koje predstavljaju značajne prediktore ove vrste sa-


559

mohendikepiranja su Neuroticizam i Impulsivno traženje senzacija. Generalno su osobe s visokim neuroticizmom sklonije da koriste sve ispitivane strategije samo-hendikepiranja i to je rezultat koji je u skladu sa rezultatima dosadašnjih istraživanja u ovoj oblasti (Ross i sar., 2002; Burušić, 2004). Kada su u pitanju interpersonalni odnosi, može se reći da samohendikepirajuće strategije imaju značajnu ulogu u sni-žavaju potencijalne napetosti koja može uzrokovati negativnu sliku o sebi i uticati na samopoštovanje individue. Osoba je sklona traženju izgovora u nekim spoljašnjim okolnostima za probleme u relacijama sa drugim ljudima, koje, na osnovu prethod-nog iskustva, predviđa da će imati. Impulsivnost kao osobina ličnosti očituje se u ponašanjima koja omogućuju stvaranje idelanih spoljašnjih alibija za potencijalni neuspeh emocionalnih veza. Impulsivnije osobe, sklone traženju senzacija, najčešće nemaju sklonost ka stabilnim emocionalnim vezama, a svakodnevica i rutinski od-nosi ne predstavljaju dovoljan okidač za snažne afektivne reakcije, kojima obično teže. Ali, stil života u kome dominira tendencija ka druženju, zabavama, traženju različitih vrsta senzacija može predstavljati idealan alibi za neuspeh u uspostavljanju stabilnijih emocionalnih veza. Značajan prediktor ovog oblika samohendikepiranja je i pol. Naime, muškarci su skloniji kreiranju životnog stila u kom će ostati malo prostora za stabilnije emocionalne angažmane. Ovaj rezultat je takođe u skladu sa rezultatima dosadašnjih studija (McCrea i sar., 2008a; McCrea i sar., 2008b) u koji-ma se pokazuje da su muškarci generalno skloniji samohendikepiranju od žena. Ve-rovatno je da muškarci ulažu više kognitivnog i bihejvioralnog napora kako bi odr-žali relativno visok nivo samopoštovanja.

Kada su u pitanju unutrašnji interpersonalni hendikepi, značajan efekat ostva-ruju pol i starost, a od osobina ličnosti – Neuroticizam. Budući da su unutrašnji hen-dikepi uglavnom determinisani osobinama kao što su stidljivost, trapavost, nesigur-nost ili bolešljivost, veza sa Neuroticizmom se može tumačiti i delimičnim prepo-krivanjem sadržaja ova dva domena. Međutim, sklonost da ponašanja ili osobine koje su disfunkcionalne koriste kao alibi za potencijalne neuspehe na planu interper-sonalnih odnosa češće će ispoljavati upravo osobe koje takva ponašanja i osobine imaju u svom uobičajenom repertoaru, te je verovatnije da veza sa Neuroticizmom nije samo posledica sličnosti u predmetu merenja ova dva instrumenta, nego gene-ralne sklonosti osoba sa visokim Neuroticizmom da svoje osobine tumače kao izgo-vor za potencijalne i stvarne probleme. Ovaj rezultat je saglasan sa rezultatima pret-hodnih studija, koje su pokazale da se neki fenomeni koji se mogu povezati sa povi-šenim neuroticizmom, kao što su socijalna anksioznost, testovna anksioznost i dep-resivni simptomi, intenziviraju onda kada mogu poslužiti kao hendikepi u situacija-ma očekivanog neuspeha, dok su manje izraženi kada ne predstavljaju uverljivo ob-jašnjenje tog neuspeha (Snyder i sar., 1985; Smith i sar., 1982; Weary i Williams, 1990). Ako se samohendikepiranje posmatra kao strategija čiji je osnovni cilj oču-vanje samopoštovanja, onda bi se moglo reći da je za osobu prihvatljivije da se po-ziva na vlastitu stidljivost ili anksioznost, nego da prizna kako nema hrabrosti da preuzme inicijativu. Slika o sebi i samopoštovanje će se lakše održati pozitivnim ako se neuspeh u interpersonalnoj sferi tumači trajnim osobinama, jer uz takvo tumače-nje implicitno ide uverenje da se na to ne može uticati. Time se održava iluzija o


560

nemogućnosti promene, a vlastita odgovornost za budućnost interpersonalnih odno-sa umanjuje. Polne razlike u sklonosti korišćenja unutrašnjih hendikepa na planu interpersonalnih odnosa su izražene i, kao i u slučaju ostalih vrsta samohendikepira-jućih strategija, govore u prilog tome da su muškarci skloniji ovakvoj vrsti ponaša-nja. Od muškaraca se obično očekuje da preuzmu aktivnu ulogu u interpersonalnim odnosima i, u slučaju kada ne poseduju odgovarajuće predisponirajuće karakteristi-ke, kao što je sklonost ka preuzimanju inicijative ili odlučnost, oni mogu odgovarati na zahteve okoline na pasivan način, koji se može pravdati osobinama ličnosti. Ta-kođe, sa starošću opada tendencija ka samohendikepiranju u interpersonalnoj sferi, što se može dovesti u vezu sa procesom sazrevanja i životnim promenama koje pos-tepeno dovode do većih odgovornosti, stabilizacije profesionalnih, partnerskih i os-talih uloga, i smanjuju tenziju koja potiče od usredsređenosti na sebe i nesigurne samoevaluacije. Time se smanjuje i motivacija koja leži u osnovi samohendikepira-nja.

Postignuće je važan aspekt funkcionisanja, u kom se konstantno testiraju uve-renja o vlastitim sposobnostima. Stoga je ubedljivost jedna od najkorisnijih osobina idealnog hendikepa u ovoj oblasti. Spoljašnji hendikepi na planu postignuća gene-ralno nikada nisu dovoljno ubedljivi. Međutim, prenošenje odgovornosti na druge osobe iz okruženja može imati i te kako korisne efekte. U tom kontekstu, drugi ljudi mogu da se posmatraju kao nesposobni, neprijateljski usmereni ili nedovoljno zain-teresovani, a u svakom od ovih slučajeva predstavljaju alibi za neostvarivanje vlasti-tih ciljeva. Neuroticizam je jedini prediktor iz domena osobina ličnosti spoljašnjih strategija samohendikepiranja na planu postignuća. Moguće je da ove osobe imaju visoka očekivanja od ljudi iz okruženja, na koja oni retko mogu uspešno da odgovo-re. Na taj način se često može unapred osigurati potencijalni neuspeh, a da se ne dovede u vezu s vlastitim sposobnostima. Izraženija sklonost muškaraca ka ovoj vrsti samohendikepiranja može se dovesti u vezu sa većim kulturološkim zahtevima koji se postavljaju pred njih u pogledu obezbeđenja egzistencijalnih uslova za život.

Unutrašnji hendikepi koji se koriste kao alibi za potencijalni neuspeh na planu postignuća imaju mnogo višu cenu od spoljašnjih. Osoba je prinuđena, kako bi bila ubedljiva, da potencijalni neuspeh pripiše svojim osobinama. Koje to osobine mogu biti prihvatljivije za individuu od doživljaja sebe kao nedovoljno sposobnog ili inte-ligentnog? Neke od njih su lenjost, perfekcionizam, problemi s koncentracijom ili nedovoljna organizovanost. Ako ove osobine posmatramo u funkciji izgovora, onda je sigurno da je za samopoštovanje individue mnogo lakše da prihvati sebe kao lenju osobu nego kao nesposobnu. Ili, mnogo je lakše posmatrati sebe kao perfekcionistu okupiranog detaljima koji ga sprečavaju da bude efikasan, nego sumnjati u vlastite sposobnosti. Pored neuroticizma kao osobine koja predstavlja generalni predisponi-rajući činilac sklonosti ka samohendikepiranju, važni prediktori iz domena osobina ličnosti u slučaju unutrašnjih hendikepa na planu postignuća su i Impulsivno traže-nje senzacija i niski skorovi na dimenziji Aktivitet. Drugim rečima, u pitanju su osobe koje imaju izražen problem sa samodisciplinom i odlaganjem trenutnog zado-voljstva zarad dugoročnijih ciljeva. Takve hedonističke tendencije predstavljaju re-alnu prepreku ka postignuću, ali mogu biti i ubedljiv alibi za nepostizanje željenih


561

ciljeva. Ovo je jedina vrsta samohendikepirajućih strategija u kojoj nisu uočljive polne razlike. Drugim rečima, pretnja samopoštovanju usled sumnji u vlastite spo-sobnosti na planu postignuća predstavlja važan okidač za traženje alibija u vidu unu-trašnjih hendikepa i kod muškaraca i kod žena.

Jedan od osnovnih rezultata ovog istraživanja predstavljaju pokazane polne ra-zlike u sklonosti ka samohendikepiranju. Naime, muškarci su skloniji da koriste raz-ličite strategije samohendikepiranja kao stabilni obrazac suočavanja sa potencijalnim i stvarnim problemima, posebno na planu interpersonalnih odnosa. Ostaje nejasno da li su muškarci vulnerabilniji na pretnje samopoštovanju, ili skloniji da izbegavaju odgovornost u emocionalnim vezama. Drugim rečima, moguće je da implicitni kul-turološki i socijalni pritisci kojima su izloženi pripadnici muškog pola u odnosu na ulogu koju imaju u partnerskim odnosima stvaraju osnovu za stalno testiranje afek-tivnih i kognitivnih kapaciteta, što može predstavljati pretnju samopoštovanju koja se želi izbeći. Međutim, ista vrsta pritisaka može da uzrokuje i potrebu da se izbega-va odgovornost za relacije sa ljudima iz okruženja.

Na planu postignuća situacija je ipak drugačija. Polne razlike se uočavaju samo u odnosu na primenu spoljašnjih strategija samohendikepiranja, ali ne i unutrašnjih. Ako se ubedljivost posmatra kao odlučujući kriterijum za izbor odgovarajuće strate-gije, onda se može zaključiti da su žene i muškarci na planu postignuća jednako skloni korišćenju unutrašnjih strategija, koje imaju veću cenu. S druge strane, muš-kraci su skloniji od žena da primenjuju spoljašnje strategije, koje manje koštaju ali nisu dovoljno ubedljive. Ovakav rezultat se može dovesti u vezu s rezultatima studi-je koja je pokazala da su žene kao procenjivači skeptičnije od muškaraca kada je u pitanju motivacija osoba koje koriste samohendikepiranje (Hirt, McCrea i Boris, 2003), što bi moglo navesti na zaključak da će one same, ukoliko koriste samohen-dikepirajuće strategije, to činiti uz korišćenje uverljivijih hendikepa. Nešto veća pronicljivost koju žene pokazuju kada je u pitanju opažanje samohendikepirajućeg ponašanja mogla bi delimično objasniti i generalno manju izraženost ovakvog pona-šanja kod žena.

Starost predstavlja značajan prediktor sklonosti ka samohendikepiranju u slu-čaju unutrašnjih, ali ne i kod spoljašnjih hendikepa, nezavisno od oblasti u kojoj se samohendikepiranje javlja. Mlađe osobe su sklonije od starijih da primenjuju unut-rašnje strategije samohendikepiranja. Ovakva tendencija bi se mogla objasniti time što se mlađe osobe nalaze u periodu kada je potrebno da se pozicioniraju u odnosu na vlastito postignuće i da donesu važne životne odluke u vezi s budućim partner-skim odnosima. Implicitno se suočavaju s pritiskom da nemaju previše prava na gre-ške, a odluke koje donesu uticaće na kvalitet njihovog budućeg života. Napetost koja neminovno raste u tom životnom dobu sigurno stvara potrebu da se koriste ubedljivi, unutrašnji hendikepi, kako bi se individua lakše suočila sa mogućim neuspesima. S druge strane, starije osobe već dugi niz godina žive u skladu s izborima koje su dav-no napravile, a životno iskustvo je doprinelo smanjenju vulnerabilnosti na neuspeh.

Neuroticizam kao osobina ličnosti predstavlja osnovni predisponirajući činilac sklonosti ka samohendikepiranju. Cilj samohendikepiranja je svakako pokušaj sni-ženja napetosti usled pretnje, stvarne ili iracionalne, koja može da ugrozi samopoš-


562

tovanje individue. Stoga će osobe koje su vulnerabilnije na ovakvu vrstu pretnji sva-kako češće biti prinuđene da koriste različite mehanizme zaštite. Međutim, osobine kao što su Impulsivno traženje senzacija i Aktivitet takođe doprinose, na različite načine, sklonosti ka samohendikepiranju. S jedne strane, Impulsivno traženje senza-cija omogućuje stvaranje životnog stila u kome veliki broj spoljašnjih stimulusa ima odlučujuću ulogu za afektivno angažovanje, ali istovremeno kreira i veliki broj po-tencijalnih korisnih hendikepa. Aktivitet je osobina koja se pokazala veoma značaj-nom na planu postignuća i, paradoksalno, omogućuje osobama sa nedostatkom sa-modiscipline da koriste isti nedostatak kao alibi.

Na kraju, važno je naglasiti da samohendikepirajuće strategije koriste svi ljudi u situacijama koje ugrožavaju samopoštovanje. Međutim, postoje individualne razli-ke u sklonosti da se ove strategije uvrste u uobičajen repertoar ponašanja. Kada se osobe suočavaju sa većim brojem potencijalnih pretnji samopoštovanju, samohendi-kepiranje će biti češće. Ono može prerasti u životni stil i povratno onemogućiti oso-bu da uspešno funkcioniše u važnim oblastima života, kao što su interpersonalni odnosi i postignuće. Drugim rečima, kada se umereno koriste, samohendikepirajuće strategije mogu biti veoma korisne i imati adaptivnu ulogu, ali u slučaju kada posta-nu uobičajen obrazac ponašanja, postaju disfunkcionalne i onemogućuju razvijanje šireg repertoara reakcija na zahteve realnosti.

LITERATURA

Alter, A. L., & Forgas, J. P. (2007). On being happy but fearing failure: The effects of mood on self-handicapping strategies. Journal of Experimental Social Psychology, 43, 947–954.

Aluja, A., Rossier, J., Garcia, L. F., Angleitner, A., Kuhlman, M., & Zuckerman, M. (2006). A cross-cultural shortened form of the ZKPQ (ZKPQ-50-cc) adapted to English, French, German, and Spanish languages. Personality and Individual Differences, 41, 619-628.

Arkin, R. M., & Baumgardner, A. H. (1985). Self-handicapping. In J. H. Harvey & G. Weary (Eds.), Attribution: Basic Issues and Applications. London: Academic Press.

Baumeister, R. F., Kahn, J., & Tice, D. M. (1990). Obesity as a self-handicapping strategy: Personality, selective attribution of problems, and weight loss. Journal of Social Psychology, 130, 121 – 123.

Berglas, S., & Jones, E. E. (1978). Drug choice as a self-handicapping strategy in response to noncontingent success. Journal of Personality and Social Psychology, 36, 405-417.

Burušić, J. (2004). Doprinos crta ličnosti i jasnoće pojma o sebi objašnjenju samo-hendikepiranja kao načina ponašanja. Suvremena psihologija, 7, 31-44.


563

Burušić, J. i Brajša-Žganec, A. (2005). Odnos samohendikepiranja, samopoštovanja i jasnoće pojma o sebi. Psihologijske teme, 14, 83-90.

Harris, R. N., & Snyder, C. R. (1986). The role of uncertain seif-esteem in self-handicapping. Journal of Personality and Social Psychology, 51, 451-458.

Hirt, E. R., Deppe, R. K., & Gordon, L. J. (1991). Self-reported versus behavioral self-handicapping: empirical evidence for a theoretical distinction. Journal of Personality and Social Psychology, 61, 981-991.

Hirt, E. R., McCrea, S. M., & Boris, H. I. (2003). “I know you self-handicapped last exam”: Gender differences in reactions to self-handicapping. Journal of Personality and Social Psychology, 84, 177–193.

Jones, E. E., & Berglas, S. (1978). Control of attributions about the self through self-handicapping strategies: The appeal of alcohol and the role of underachieve-ment. Personality and Social Psychology Bulletin, 4, 200-206.

Jones, E. E., & Rhodewalt, F. (1982). The Self-Handicapping Scale. Princeton: De-partment of Psychology, Princeton University.

Kline, R. (2005). Principles and Practice of Structural Equation Modeling. New York, London: The Guilford Press.

Kolditz, T. A., & Arkin, R. M. (1982). An impression management interpretation of the self-handicapping strategy. Journal of Personality and Social Psychology, 43, 492-502.

Martin, A. J., Marsh, H. W., & Debus, R. L. (2003). Self-handicapping and defensi-ve pessimism: A model of self-protection from a longitudinal perspective. Contemporary Educational Psychology, 28, 1–36.

Martin, K. A., & Brawley, L. R. (1999). Is the self-handicapping scale reliable in non-academic achievement domains? Personality and Individual Differences, 27, 901-911.

McCrea, S. M. (2008). Self-handicapping, excuse making, and counterfactual thin-king: Consequences for self-esteem and future motivation. Journal of Personality and Social Psychology, 95, 274–292.

McCrea, S. M., Hirt, E. R., Hendrix, K. L., Milner, B. J., & Steele, N. L. (2008).The worker scale: Developing a measure to explain gender differences in behavioral self-handicapping. Journal of Research in Personality, 42, 949–970.

McCrea, S. M., Hirt, E. R., & Milner, B. J. (2008). She works hard for the money: Valuing effort underlies gender differences in behavioral self-handicapping. Jo-urnal of Experimental Social Psychology, 44, 292–311.

Norem, J., & Cantor, N. (1986). Defensive pessimism: Harnessing anxiety as moti-vation. Journal of Personality and Social Psychology, 51, 1208-1217.

Organista, P. B., & Miranda, J. (1991). Psychosomatic symptoms in medical outpa-tients: An investigation of self-handicapping theory. Health Psychology, 10, 427-431.

Pulford, B. D., Johnson, A., & Awaida, M. (2005). A cross-cultural study of predic-tors of self-handicapping in university students. Personality and Individual Dif-ferences, 39, 727–737.


564

Rhodewalt, F., Tragakis, M. W., & Finnerty, J. (2006). Narcissism and self-handicapping: Linking self-aggrandizement to behavior. Journal of Research in Personality, 40, 573–597.

Ross, S. R., Canada, K. E., & Rausch, M. K. (2002). Self-handicapping and the Five Factor Model of personality: mediation between Neuroticism and Conscientiou-sness. Personality and Individual Differences, 32, 1173–1184.

Smederevac, S., Mitrović, D., Topić, A. i Vuk, M. (2009). Skala samohendikepira-nja. Nepublikovani materijal. Novi Sad: Filozofski fakultet.

Smederevac, S., Novović, Z., Milin, P., Janičić, B., Pajić, D., & Biro, M. (2003). Tendency to self-handicapping in the situation of expected failure. Psihologija, 36, 39-58.

Smith, J. L., Hardy, T., & Arkin, R. (2009). When practice doesn’t make perfect: Effort expenditure as an active behavioral self-handicapping strategy. Journal of Research in Personality, 43, 95–98.

Smith, T. W., Snyder, C. R., & Handelsman, M. M. (1982). On the self-serving fun-ction of an academic wooden leg: Test anxiety as a self-handicapping strategy. Journal of Personality and Social Psychology, 42, 314-321.

Snyder, C. R. Smith, T. W., Augelli, R. W., & Ingram, R. E. (1985). On the self-serving function of social anxiety: Shyness as a self-handicapping strategy. Jo-urnal of Personality and Social Psychology, 48, 970-980.

Sordini, E. J., Tucker, J. A., Vuchinich, R. E., & Rudd, E. J. (1986). Alcohol con-sumption as a self-handicapping strategy in women. Journal of Abnormal Psychology, 95, 346-349.

StatSoft, Inc. (2007). STATISTICA (data analysis software system), version 8.0. www.statsoft.com.

Strube, M. J. (1986). An analysis of the Self-Handicapping Scale. Basic and Applied Social Psychology, 7, 211-224.

Tice, D. M. (1991). Esteem protection or enhancement? Self-handicapping motives and attributions differ by trait self-esteem. Journal of Personality and Social Psychology, 60, 711-725.

Weary, G. (1979). Self-serving attributional Biases: Perceptual or response distorsi-ons? Journal of Personality and Social Psychology, 37, 1418 - 1420.

Weary, G., & Williams, J. R. (1990). Depressive self-presentation: Beyond self-handicapping. Journal of Personality and Social Psychology, 58, 892-898.

Zuckerman, M. (2002). Zuckerman-Kuhlman Personality Questionnaire (ZKPQ): An alternative five factorial model. In: B. DeRaad, & M. Perusini (Eds.), Big Five Assessment (pp. 377 - 396). Seattle: Hogrefe and Huber Publishers.

Zuckerman M., Kieffer, S. C., & Knee, C. R. (1998). Consequences of self-handicapping: Effects on coping, academic performance, and adjustment. Jour-nal of Personality and Social Psychology, 74, 1619-1628.

Zuckerman, M., & Tsai, F. F. (2005). Costs of self-handicapping. Journal of Personality 73, 411-442.


565

ABSTRACT

PERSONALITY TRAITS, AGE AND SEX AS PREDICTORS FOR SELF-HANDICAPPING TENDENCY

Petar Čolović, Snežana Smederevac and Dušanka Mitrović Department of Psychology, University of Novi Sad, Serbia

Self-handicapping is one of the strategies people use when facing potential fai-lure. Paper presents new scale for assessing self-handicapping tenedency as relatively stable trait, as well as its relations with personality traits, sex and age. Self-handicapping questionnaire and shortened form of Zuckerman-Kuhlman Personality Questionnaire were administered to 230 participants of both sexes, age 18 to 59. Confirmatory factor analysis shows that model with four latent dimensions, encompassed by a higher-order latent dimension, fits the data well. Those lower-order dimensions correspond to originally created scales: External handicaps in in-terpersonal area, Internal handicaps in interpersonal area, Internal handicaps in achi-evement area and External handicaps in achievement area. Results of MANCOVA shows that Neuroticism is predictor of all dimensions of self- handicapping. Impul-sive sensation seeking predicts choice of external handicaps in interpersonal area, as well as internal handicaps in achievement area. Latter is predicted also by low Activity. Younger subjects show significantly higher tendency to use internal handi-caps, and men in general show more self-handicapping tendency than women, except in choosing internal handicaps in achievement area, where sex shows no sig-nificant effect.

Key words: self-handicapping, Alternative five-factor model of personality,

age, sex

RAD PRIMLJEN: 13.09.2009.


566

PRILOG 1 Stavke Upitnika za procenu samohendikepiranja

Zbog bolešljivosti nisam uspešan u mnogim zadacima. Zaokupljenost detaljima me usporava u raznim aktivnostima. Loša saradnja sa kolegama otežava mi napredovanje. Bio bih prihvaćeniji u društvu da me nije stid da izrazim svoje stavove. Ne stižem da se posvetim prijateljima jer imam puno obaveza. Da nemam tako puno prijatelja mogao bih više vremena provesti sa partnerom. Imao bih veći krug prijatelja da nisam povučen. Lenjost me sprečava da postignem više. Pred važne događaje imam problema sa spavanjem. Čak i kada nisam dobro pripremljen, veče uoči važnog događaja provodim zabavljajući se. Otežano disanje me ometa tokom javnog nastupa. Da nemam poteškoće sa organizovanjem vremena, postigao bih mnogo više. Da nisam stidljiv imao bih više sreće u ljubavi. Da nisam nesiguran saradnici bi me više poštovali. Privlače me javne ličnosti (pevači, glumci ili druge zvezde) s kojima su male šanse da

stupim u kontakt. Finansijska nesigurnost mi narušava odnos sa partnerom u emotivnoj vezi. Prilika za započinjanje ljubavne veze mi iskrsne baš kada nemam vremena da se tome

posvetim. Kad imam neku obavezu, nešto privlačnije mi odvuče pažnju. Sklon sam odustajanju ako nešto ne mogu savršeno da uradim. Da nemam loš odnos sa pretpostavljenima, bio bih uspešniji. Postižem manje nego što sam očekivao. Nisam dovoljno efikasan jer izaberem nesposobne saradnike. Višak kilograma me ometa da nađem partnera. Ljudi me izbegavaju jer u njihovom prisustvu uglavnom ćutim. Imao bih više uspeha u ljubavi da mi se ne dopadnu oni koji su za mene nedostižni. Da se osobe iz okruženja ne upliću, imao bih uspešniju emotivnu vezu. Blokiram se kada moram nešto javno da kažem. Nedostatak podrške mi otežava da budem uspešan u mnogim stvarima. Mnoge osobe sam odbio svojom trapavošću. Dešava mi se da zbog stidljivosti ne mogu da započnem razgovor sa osobom koja mi se

dopada. Moj ljubavni život bi bio bolji da nisam sklon vezama na daljinu. Moja stidljivost je toliko izražena da je za mene bolje da izbegavam kontakte sa ljudima. Više me zainteresuju one osobe suprotnog pola koje ne obraćaju pažnju na mene od onih

koje mi prilaze. Sklon sam da “bacim oko” na nekog ko je već zauzet.

Documents

OSOBINE LIČNOSTI, STAROST I POL KAO PREDIKTORI · PDF filepsihologija, 2009, vol. 42 (4), ... doi:10.2298/psi0904549c osobine liČnosti, starost i pol kao prediktori sklonosti ka