Osnovi zastite od pozara

Значај и циљ заштите од пожара Материјална штета настала пожарима је достигла забрињавајући ниво и последњих година се стално повећава. Пожари се у потпуности не могу уклонити, а најефикаснији начин заштите добара и смањења материјалне штете је предузимање одговарајућих мера заштите. Да би се предузеле адекватне мере заштите од пожара, морају се знати узроци пожара и пожарне опасности, ако уклонимо узроке пожара, пожарне опасности сведемо на минимум, осигурамо довољно средстава и уређаја за гашење пожара и обучимо људство у руковању са уређајима и средствима, тада постижемо циљ заштите од пожара тј. смањење штетних последица ватре. Овакав начин заштите од пожара можемо да дефнишемо као скуп мера и радњи нормативне, управне, организационо, техничко-технолошке и друге природе које се организују и спроводе на свим местима и објектима који су изложени опасностима од пожара.

Термини и дефиниције (извод из стандарда SRPS Z.CO.OOl)

Заштита од пожара представља скуп организационих и техничких мера намењених за превентивну заштиту и гашење. Превентива од пожара представља скуп свих мера које имају за циљ спречавање настајања и ширења пожара. Да би се спровела успешна заштита од пожара морају се познавати општи термини и феномени пожара. Термини и дефиниције из области заштите од пожара дати су у стандарду SRPS Z.CO.OOl, а општи термини за појаве приликом пожара дати су у стандарду SRPS ISO 8421 део l. -ватра - спољна видљива манифестација горења при којој се јавља усијање, пламен, дим, чађ и слично. -пламен - видљива светлосна појава сагоревања чврстих материја, гасова и пара. -отворена ватра - ватра која је потенцијална опасност за настанак пожара. -отворен пламен - пламен настао у слободном простору изван огњишта. -паљење - почетак процеса горења. -тињање - горење чврстих материја без појаве пламена. -почетни пожар - почетни стадијум пожара који је могуће у већини случајева угасити приручним средствима или ручним апаратом за гашење. -пожар - ватра која је настала ван контролисаног огњишта или је продрла ван контролисаног огњишта и проузрокује материјалну штету. -пожар из нехата - пожар који је настао услед несмотрености или недовољне будности (врло често и из незнања) на радном месту.

2 Основи заштите од пожара -намерни пожар - пожар који је настао подметањем од стране познатог или непознатог лица. -извор паљења - носилац енергије неопходне за паљење (пламен, искра, загрејана површина, процес самопаљења и сл.) -самопаљење - паљење материје без присуства спољњег извора паљења услед самозагревања насталог од хемијских, физичких или биолошких процеса. -горење - брзо хемијско везивање материје са кисеоником из ваздуха пропраћено појавом топлоте и светлости. -ширење пожара - развијање и пут пожара преко површине. -брзина ширења пожара - повећање обима, површине или запремине захваћене пожаром у функцији времена. -брзина ширења пламена - брзина ширења пламена изражена у cm/s или некој већој јединици у зависности од врсте материје која гори. -иптензитет пожара - јачина пожара дефинисана брзином ширења и висином температуре. -самопаљив- особина материје да се услед хемијских, физичких или биолошких процеса сама пали. -горив-особина материје да ватри повећава топлотни биланс. -негорив-материја која у ватри не повећава топлотни биланс. -тешко горив- особина материје да по уклањању извора паљења још врло кратко гори и сама се гаси. -запаљив - особина материје да се запали под дејством извора паљења. -тешко запаљив - особина материје да може горети сама у дужем временском присуству извора паљења. -отпоран према пламену - својство горивог материјала да после обраде заштитним средством постаје тешко запаљив. -отпоран према пожару - материја или елеменат конструкције чије се особине под дејством пожара немењају.

Општи део 3 -прескакање пожара - преношење пожара са једног објекта на други зрачењем помоћу летећих запаљивих комада или директно пламеном уз помоћ ветра. -пожарно оптерећење - количина топлоте која се ослободи при потпуном сагоревању материја изражена по јединици површине простора за који се пожарно оптерећење израчунава. -узрок пожара - појава која је довела до настајања пожара (наведене појаве су дефинисане јединственом методологијом за статистичко праћење пожара и експлозија). -утврђивање узрока пожара - низ потребних радњи за утврђивање пожара (на основу трагова после пожара, разговора са лицима која су радила у објекту, ватрогасцима који су гасили пожар и другима). -температура горења - температура сагоревања материје. -температура паљења - најнижа температура гориве материје при којој се материја, њена прашина, гас или пара на ваздуху пале. -експлозија - нагла реакција оксидације или разлагања која производи повећање температуре или притиска или и једно и друго истовремено. -дефлаграција - врста експлозије која се шири брзином мањом од брзине звука. -детонација - врста експлозије која се шири брзином већом од брзине звука. Карактерисана је по ударним таласима. -отпорност према пожару - период времена у коме елеменат конструкције задовољава услове предвиђене стандардом за испитивање отпорности према ватри. -пожарни сектор - део објекта подељен противпожарним преградама одређене отпорности са циљем да се пожар ограничи на мању површину. -пожарни зид - преградни зид за раздвајање пожарних сектора. -врата отпорна према пожару - врата конструисана тако да имају одређену отпорност према пожару у одређеном временском периоду, са маханизмом који их држи увек затвореним или аутоматским уређајем за затварање. -заштитни премаз - средство које успорава паљење неког елемента, чиме се тај елеменат само површински премазује.

4 Основи заштите од пожара -заштитно средство против ватре - средство за премаз или импрегнацију горивих материја са циљем успораваља паљења и горења. -бубриви заштитни премаз - заштитни премаз који под дејством топлоте бубри и тиме спречава додир кисеоника из ваздуха са горивим материјалом који се штити. -импрегнација против пожара - натапање материјала или конструкције средством за успоравање горења.

Топлота - узрочник пожара До пожара долази када на материју, која може да гори, делујемо топлотом уз присуство кисеоника. На тај начин се температура загреване материје повећава и када достигне температуру паљења долази до пожара. Ова топлота може се постићи на више начина : 1. Топлота добијена од друге материје или предмета директним додиром са пламеном или ужареним материјалом. Топлота добијена на овај начин је у великом броју случајева узрок пожара., као на пример : упаљена цигарета, шибица, пећи, шпорети, пегле, сијалице, заваривање и резање метала итд. Најбоља мера заштите, од овог узрока пожара, је уклањање гориве материје од извора топлоте, или уклањање извора од гориве материје. 2. Топлота ослобођена „експлозијом“. Кад се код сагоревања топлота ослобађа великом брзином говоримо о експлозији“. Да би се дошло експлозије, потребно је споља довести енергију активирања. Том приликом, развија се велика количина топлоте која се преноси на суседне материје, чиме се проширује пожар. Материје, које могу произвести експлозију, сврстане су у следеће групе : - експлозиви и пиротехнички материјали, - паре лакозапаљивих течности и гасова и - прашине метала и органске прашине. Најбоља мера заштите, у овом случају је, уклањање свих извора паљења у средини где се налазе експлозивне материје. 3. Топлота добијена хемијским реакцијама. Поједини елементи или једињења имају особину да, кад се хемијски међусобно споје у нову материју, ослобађају извесну количину топлоте, која представља опасност за избијање пожара. Код ових материја треба водити рачуна нарочито у фази ускладиштења (да се налазе на прописном растојању и одвојене) и транспорта (да се не расипају и не мешају).

Општи део 5 4. Топлота добијена хемијском или биолошком разградњом појединих материја. Постоје материје које, ако су неправилно ускладиштене, почињу да се усиед хемијских или биолошких реакција загревају тако да већа количина топлоте која се при томе издваја остаје у унутрашњости материје, а мања одводи у околину. Услед тога долази до повећања температуре у унутрашњости материје а кисеоник , који садржи сама материја, омогућава запаљење. Најтипичнији облици самопаљења су присутни код: - масти и уља, - материја биљног порекла, - угља и - разних хемијских материја. Превентивне мера код самопаљења су добра вентилација и редовна контрола и мерење температуре у унутрашњости материје склоне самопаљењу 4. Топлота добијена преласком електричне енергије у топлотну енергију. Електрична енергија при пролазу кроз проводник или приликом коришћења у машинама и уређајима, трансформише се делимично у топлотну енергију. Према томе, свакој вредности електричне струје, одговара један одређен пораст температуре. Тај пораст температуре се мора ограничити, како повећана температура не би оштетила изолацију и околне предмете и материјале. Произилази, да електрична енергија може бити узрок пожара када ствара топлоту преко граничне вредности, с тим да се достигне температура паљења материје која се налази у непосредној близини (материјал изолације, конструктивни елементи зграде, запаљиве и експлозивне материје). Узроци паљења могу бити : - загревање електричних проводника, намотаја и других уређаја кроз које протиче електрична струја - примарни кратки спој, - велики прелазни отпори и - варничење. Најсигурнија мера заштите је постављање осигурача у струјно коло и на тај начин спречавање преоптерећења елкетричних водова као и њихово сувишно загревање. 5. Топлота настала атмосферским пражњењем. При атмосферском пражњењу електрицитета (муња или гром), развијају се високе температуре што може довести до упале предмета и објекта на којима се изврши пражњење електрицитета. Мера заштите од атмосферског пражњења је постављање громобранске инсталације. Основни циљ громобранске инсталацие је заштита материјалних добара и људи у објектима и око њих. Громобранска заштита се поставља на објектима који знатно надвисују околину (високе зграде, фабрички димњаци, силоси, осматрачнице и др.), на објектима који су лако запаљиви или може доћи лако до пожара или експлозије (објекти за прераду дрвета, млинови, фабрике и складишта боја, лакова, експлозива, запаљивих течности и др.), на објектима у којима се скупља или борави већи број људи (велике стамбене зграде, болнице, биоскопи, школе и др.), на објектима који

6 Основи заштите од пожара представљају нарочиту културну, историјску или економску вредност (музеји, библиотеке, архиви, споменици, електране, фабрике и др.). 6. Топлота настала пражњењем статичког електрицитета. Статички електрицитет настаје најчешће трењем између два тела, односно њиховим раздвајањем. Количина наелектрисања зависи од брзине одвајања материјала, величине додирних површина, релативне влажности ваздуха итд. На електрични неутралном телу у близини наелектрисаног тела, под дејством електричног поља долази до раздвајања електрицитета. Када дође до критичне вредности електричног поља, долази до наггле јонизације у ваздуху, између наелектрисаних тела и почетка пражњења, односно појаве варнице, која ако има довољну енергију може да одведе до пожара. Постојање наелектрисања не мора само по себи да представља опасност од пожара или експлозије. Да би статички електрицитет био узрок паљења треба да су испуњени следећи услови: мора да постоји ефективна количина статичког електрицитета, односно извор електрицитета, тела на којима се може скупљати разнородни електрицитет и ствара потенцијална разлика, мора доћи од електричног пражњења у облику варнице одговарајуће енергије и да се варничење догоди у запаљивој смеши или према горивом материјалу. Као извор статичког електрицитета могу се појавити материјали у облику прашине, који кроз левке или пнеуматске транспортне уређаје (пластичне цевоводе), затим непроводљиви каишеви погонских уређаја и транпортера, када се налази у стању кретања, возила при кретању, све врсте кретања, код којих долази до релативне промене положаја површина у додиру, обично од различитих материјла, течних или чврстих, од коих бар један мора бити лош проводник електрицитета. Велик број технолошких процеса је угрожен од стварања и пражњења статичког електрицитета, па се нагомилавање статичког електрицитета у производним погонима, спречава применом заштитних мера: уземљењем, одржавањем одговарајуће влаге у ваздуху, јонизацијом ваздуха, антистатичком препарацијом и повећањем проводљивости лоше проводљивих материјала. Уземљење се мора примењивати на свим проводљивим деловима уређаја, без обзира на то да ли се примењују и друге мере заштите од статичког електрицитета.

1. Основи теорије горења Шта је заправо ватра? Опште је познато да је откриће поступака за паљење ватре једна од кључних тренутака у еволуцији људског рода. Старогрчка књижевност нам је оставила Мит о Прометеју у коме се описује како је Прометеј украо ватру боговима и поклонио је људима. Питање дефиниције ватре је у прошлости остало без правог одговора, иако је било много покушаја да се дају адекватна објашњења, које је савремена наука одбацила. Старогрчки научници су сматрали да је ватра један од основних елемената (остали елементи су били вода, ваздух и земља). Посебно је интересантна „флогистонска теорија“, која се заснива на тврђењу да сваки материјл, која може да гори, садржи у себи једну посебну супстанцију „флогистон“. Када дође до горења, према овој теорији, из запаљеног материјала, у облику пламена, излази „флогистон“. Опште је познато, да никоме није успело да издвоји ову супстанцију, па је ова, као и друге сличне теорије, напуштена. Прави одговор на ово питање дат је, нешто касније, од стране француског научника Лавоазијеа. Он је доказао да је сагоревање хемијски процес при коме материјл, која гори, хемијски реагује са кисеоником, при чему долази до појаве пламена и ослобађања топлоте. 2. Топлота и температура Када се два тела додирују, од којих је једно топлије од дугог, временом се хладније тело загрева, а топлије хлади. Очито је, да топлота прелази са топлијег на хладније, док се температуре тела не изједначе. Шта подразумевамо под појмом топлота, а шта под појмом температура? Топлота је у непосредној вези са материјом, тј. у непосредној вези са кретањем молекула. Тела су састављена од честица - молекула, а ови од атома. Број атома, и у најмањој количини материје, је огроман. Ако се овоме дода чињеница да се молекули крећу великим брзинама, може се претпоставитри како је кретање унутар материје, хаотично. Кретање зависи од растојања међу молекулима и од привлачих/одбојних сила које делују међу њима. Приивлачне силе које постоје међу молекулима називају се кохезионе силе“. Чврста тела имају највеће кохезионе силе, код течности су мање, а код гасова су тако мале да се практично могу занемарити. Растојања међу молекулима су најмања код чврстих тела, код течности су већа, а код гасова су највећа. Молекули чврстих тела се крећу осцилаторно. Код течних молекули „клизе“ један поред другог, док са код гасовитих материја, с обзиром на велика растојања међу молекулима и практично занемарљиве кохезионе силе, молекули крећу великим брзинама при чему се међу собом сударају, одбијају се један од другога, ударају о зидове суда у коме се налазе итд. Када чврсто тело загревамо, тј. када му додајемо топлоту, оно под одређеним условима мења своје агрегатно стање и прелази у течно. Даљим загревањем, течност прелази у гасовито стање, док са одвођењем топлоте, брзина молекула се смањује и процес одвија у супротном смеру. Из овога следи да је топлота у непосредној вези са кретањем молекула и атома. Величина која карактерише унутрашњу кинетичку енергију честица једне супстанце, назива се ТЕМПЕРАТУРА. Температура је физичка величина која показује колики је степен загрејаности тела. На бази напред изнетог произилази:

8 Основи заштите од пожара а) ТОПЛОТА је процес преноса енергије молекула; б) ТЕМПЕРАТУРА, којом се мери степен загрејаности тела, је мера за кинетичку енергију молекула неке супстанце. Топлота и температура су уско повезане - оне су узрок и последица, с тим што је пренос топлоте узрок услед кога се неком телу мења температура. Када се у пракси говори о преносу топлотне енергије, мисли се на количину топлоте тј. меру унутрашње енергије коју једно тело предаје другом телу. Јединица за мерење количине топлоте назива се „џул“. Принцип рада класичних уређаја за мерење температуре - термометра заснива се на чињеници да се тела при загревању шире, а при хлађењу скупљају (користе се ту сврху разне материје као жива, алкохол, итд.). Пирометри су уређаји за мерење високих температура. Принцип њиховог рада заснива се на чињеници да се загревањем мењају електропроводљивост матерјала (термоелектрични пирометар) односно мења таласна дужина светлости коју тело зрачи (оптички пирометар). 3. Начини преношења - прелаза топоте Постоје три основна начина преношења топлоте : Провођење - кондукција, која је карактеристична за чврста тела, јер се топлота преноси са делића на делић. Уствари, врши се преношење енергије теко што први молекули предају део своје кинетичке енергије суседним молекулима који имају мању енергију. Струјање - конвекција је пренос топлоте који карактеристичан за течности и гасове. Објашњење лежи у томе што се код загравања посуде са течношћу (односно гасом) делови у доњој зони загревају и као лакши (од оних хладнијих делова) се крећу на горе, а на њихово место се спуштају - долазе хладнији слојеви. Зрачење топлоте - радијација је пренос топлоте који се јавља без посредовања материјалне средине. Свако тело зрачи топлотну енергију ако је загрејанија од своје околине, а у супротноом случају абсорбује енергију топоте. Интензитет зависи од облика, величине и боје тела. 4. Физичко деловање топлоте Ширење и скупљање тела. Познато је да се чврста тела при повећаној температури шире, а при хлађењу скупљају. Ово је од посебног значаја, јер се у условима пожара код металних конструкција као и код армирано-бетонских, стварају унутрашњи напони, што треба имати у виду код изведбе конструкције у зависности од објекта, технологије, а самим тим и пожарног оптерећења (линијско ширење), као и

Теорија горења 9 код гашења пожара. Код течности, за разлику од чврстих тела може се говорити само о запремиском ширењу, а коефицијент ширења течности је знатно већи од коефицијента ширења чврстих тела (опасно због могућности експлозија посуда, за ТНГ на пример). Код гасова, као и код течности, долази само до запреминског ширења, које је правилно, у свим смеровима. Шта се дешава код загревања посуде са константном запремином? Притисак гаса није ништа друго него учестано ударање молекула гаса о зидове суда у коме се он налази. При повећаној температури, брзина кретања молекула гаса се повећава, што значи да је ударање молукула о зидове суда чешће и јаче - интензивније. Код хлађења је ефекат обрнут. Промена агрегатног стања. Притисак и температура условљавају агрегатно стање у коме се налази материја - чврсто, течно, гасовито. Тачка топљења је температура на којој чврста тела почињу да прелазе у течно агрегатно стање. Услед загревања кохезионе силе слабе и тело прелази у течни облик. Тачка топљења је константна и карактеристична вредност (Аg 916°C, Аu 1064°C). Слична појава се дешава и при прелазу течног у чврсто стање, па су тачка топљења и тачка очвршћавања неког тела исте температурне вредности. Температура кључања је најнижа температура на притиску од 1 бар, при којој течност почиње да кључа, а очитава се када се одвоји прва кап кондензата. Тачка кључања је константа и карактеристична (под нормалним усиовима) за сваку течност (етар 35°C, бензол 80°C). Механизам ослобађања - кидање кохезионе силе је идентичан топљењу. Као што се хлађењем течност преводи у чврсто стање, тако се исто хлађењем паре поново може добити течност. Критична температура је температура изнад које гас, под било којим притиском, не може прећи у течно стање. Критични притисак је притисак који је потребан да би се неки гас превео у течно стање при критичној температури (кисеоник - 118°C и 51 бар). Остале промене. Потребно је указати на још неке промене код одређених материјала. Посматрајмо на пример зид где је као везивно средство употребљен малтер. Очврснути малтер је калцијумкарбонат. При условима пожара он се распада на угљендиоксид и калцијумдиоксид (негашени креч). Везиво губи своја својства, а настали калцијум-оксид се може врло лако, код интервенције, испрати водом. Или код метала, услед високе температуре, долази до промене у кристалној грађи метала, што је од директног утицаја на отпорност и ломљивост метала. 5. Услови горења и његови продукти Да би се процес горења одвијао, потребно је да су испуњени следећи услови: 1. присуство материје која може да гори (горива материја), 2. присуство материје која потпомаже горење (кисеоник),

10 Основи заштите од пожара 3. топлотна енергија да би се постигла температура паљења гориве материје. Ако било који од ових услова елиминишемо, нема пожара. На овој констатацији базирају се све тактике гашења. Сагоревање може бити потпуно и непотпуно. При потпуном сагоревању, које се обично одиграва при пожарима на отвореном простору, услед циркулације ваздуха богатог кисеоником. врши се потпуна оксидација, а поред угљендиоксида, као продукт сагоревања, ствара се и водена пара. Као продукт потпуне оксидације угљен-диоксид се не може даље оксидисати (незапаљив је). При непотпуном сагоревању долази до делимичне оксидације (део материје се оксидише а део се распада), при чему настају запаљиви продукти као што је угљенмоноксид који може даље оксидисати. 6. Горење чврстих, течних и гасовитих материја Запаљиве материје се могу јавити у три агрегатна стања : - чврсте: сумпор, дрво, угаљ, текстил, папир и др., - течне : бензин, пропан, ацетон, и др., - гасовите : бутан, пропан, ацетилен, водоник и др. Проанализираћемо ток горења за свако од поменутих агрегатних стања : Горење чврстих материја. Ток горења зависи у првом реду од састава материје. Хемијски елементи који могу да горе, а који су под нормалним условима у чврстом стању, горе тако што се директно једине са кисеоником из ваздуха. Неке чврсте материје горе тако што прво промене агрегатно стање, пређу у течно стање, испаравају и у смеши саваздухом сагоревају (восак). Међутим, за чврсте материје је карактеристично сагоревање дрвета. Сагоревање се дели на следеће фазе: паљење дрвета, сагоревање дрвета, заштитна фаза и фаза догоревања дрвета. 1. До паљења долази на 250-300°С, при чему, под утицајем извора паљења, долази до угљенисања појединих делова дрвета, што је праћено ослобађањем топлоте и има за последицу паљење других делова дрвета и одржавање горења. 2. У другој фази, топлота се преноси у унутрашњост дрвета. Гасовите материје испаравају - избијају на површину дрвета и у смеши са ваздухом сагоревају. 3. Трећа фаза („заштитна“) се манифестује кроз појаве које су последица издвајања за извесно време, да би се након тога повећао пламен (долази до распламсавања) и још интензивнијег сагоревање, што се тумачи тиме да се дрвена маса испод угљенисаног слоја толико загрејала да је распрсла слој угљеника. 4. Фазом догоревања дрвета престаје сагоревање гасовитих материја које се издвајају. Приступ кисеоника је олакшан и сада долази до пуног сагоревања, развија се угљен диоксид, а како сам процес није праћен пламеном, назива се тињањем дрвета.

Теорија горења 11 Горење запаљивих течности. Ово горење се одвија тако што течност прво пређе у гасовито стање, па настале паре у смеши са ваздухом сагоревају. Што течност брже испарава, биће нижа температура на којој изнад течности има довољно пара које у смеши са ваздухом, могу сагоревати. Температура паљења течности је најнижа температура на притиску од 1 бар при којој се, изнад површине течности, ослободи довољна количина запаљивих пара, да са вазаухом створи смешу која ће се под утицајем извора паљења прнетог са стране, запалити. Када ослобођена топлота при сагоревању доводи до даљег испаравања течности тако да изнад њене површине стално налази довољно паре која даље испарава, говоримо о температури горења. Горење запаљивих гасова. Горење гасова има најједноставнији ток. Потребно је да се гасовита матерја нађе у одговарајућој смеши са кисеоником и да се смеша загреје до температуре паљења. Повишењем температуре, ионако мале кохезионе силе, међу молекулима, се кидају, судари су све чешћи и јачи и у једном моменту достижу такву снагу да се молекули распадају, при чему се настали слободни атоми премештају и стварају нове атомске групе продуката сагоревања. То је моменат када долази до хемијске промене, до оксидације - односно када запаљиви гас почиње да гори. 7. Експлозије Под појмом „експлозије“ подразумева се нагла реакција оксидације или разлагања која производи повишење температуре или притиска, или и једно и друго истовремено. Значи, хемијске промене које се одигравају врло брзо (тако рећи тренутно), а при којима се ослобађају велике количине топлотне енергије уз стварање надпритиска, при чему долази до промене агрегатног стања материје која експлодира (чврсто-течно прелази у гасовито), називају се експлозијама (овде су изузете нуклеарне експлозије и експлозије парних котлова – до којих доводе физичке промене). Ако се експлозија шири брзином мањом од брзине звука, говоримо о дефлаграцији. Уколико је брзина сагоревања мања од брзине звука имаћемо „експлозију без ударног таласа“. Од посебноог су интереса експлозије које настају услед паљења смеше : „ваздух - паре запаљивих течности или запаљиви гасови“ односно „ваздух - прашина горивих чврстих материја“. 1. Да би смеша „ваздух - пара запаљиве течности“ могла да експлодира, морају бити испуњена два услова: a) мора у смеши постојати одређени однос компонената; b) смеша мора доћи у додир са извором паљења.

12 Основи заштите од пожара Минимална концентрација запаљивих пара или гасова у ваздуху при којима смеша постаје, под одређеним условима, експлозивна, назива се „доња експлозивна граница“ (гаса или течности). Даљим повећањем концентрације, смеша остаје експлозивна, али до једне нове, веће концентрације, изнад које више није експлозивна иако дође у додир са извором паљења. Ова тачка назива се „горња експлозивна граница. Подручје између ове две тачке се назива „експлозивни интервал“. 8. Самопаљење Паљење материје без присуства спољњег извора паљења услед самозагревања насталог од хемијских, физичких или биолошких процеса назива се самопаљење. Код неких органских материја, при одређеним условима, могу наступити реакције због којих у њиховој унутрашњости, долази до постепеног повећања температуре. Ово повећање температуре врши се без утицаја спољних извора топлоте, па га називамо „самозагревањем“. Међутим, оно може достићи и узети такав облик да на карју дође до појаве горења тј. ватре. Ову појаву као што смо рекли називамо „самопаљење“. Свако самозагревање не мора имати за последицу и самозапаљење. Поменутим процесима подложне су многе материје, као нпр: лигнит, дрвене струготине, масти, разне врсте уља, фини прах појединих метала (алуминијум, гвожђе, магнезијум) у присуству влаге или уља, плута, памук натопљен уљем или мастима, сено итд. Најчешћи су случајеви самопаљења сена, затим лигнита, као и разних текстилних отпадака натопљених уљима. Процес самопаљења за различите материје; временски различито траје. Док код ланеног уља траје свега неколико часова, код уљаних погача неколико дана: дотле код сена траје седмицама односно код угља месецима. Размотримо самопаљење сена. Процес има више фаза. У почетку, сено се загрева услед рада микроорганизама. Када температура достигне око 110°С, не постоје више усиови за живот и рад, ни једне врсте микроорганизама, тј. завршено је самозагревање услед биолошких промена. Даље самозагревање је последица физичких и хемијских промена, а одвија се услед тога што се при поменутим променама издваја угљеник, затим метан и угљен-моноксид. Ови процеси су потпомогнути катализаторима, док трагови гвожђа имају улогу преносиоца кисеоника. До паљења долази на границама угљенисања. Спречавање самопаљења је једноставно. Неопходна је повремена контрола температуре у унутрашњости сена. Ако су температуре око 60°С, рачуна се да је стање нормално а ако су око 80°С онда је то индикација да је самозапаљење близу. Тада треба приступити „растурању“ ускладиштеног, сена. Вештачким путем се може повећати отпорност сена према самозагревању и самозапаљењу, и то тако што му се додају мале количине раствора кухињске соли или се врши убризгавање угљен-диоксида.

ПРОПИСИ ИЗ ОБЛАСТИ ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРА У српском законодавству почевши од Душановог законика (проглашен на Сабору у Скопљу 21. маја 1349, пет година касније 1354, на сабору у Серезу, допуњен новим одредбама) посвећивала се велика пажња заштити од пожара. Навешћемо два члана овог закона који се баве овом материјом 99. О запаљивању: Ко се нађе да је ужегао кућу, или гумно, или сламу, или сено, да то село да запаљивача, аколи га не да, да плати оно село што би запаљивач платио. 100. О запаљивачима гумна: Аколи ко ужеже изван села гумно, или сено, да плати околина, или да даде запаљивача. Душанов законик је престао да се примењује после окупације наше државе 1459. године. Заштита од пожара, у нашој садашњој држави, је уређена Законом о заштити од пожара (Службени гласник СРС, бр. 37/88 и Службени гласник РС, бр. 48/94), као и Законом о промету експлозивних материја (Службени лист СФРЈ број 29/76) и Законом о превозу опасних материја (Службени лист СФРЈ бр.20/84), као и подзаконским прописима: Уредбом о основама, мерилима и условима за разврставање организација и органа у одговарајуће категорије угрожености од пожара (Службени гласник СРС, бр. 58/89), Правилником о минимуму садржине општег дела програма обуке радника из области заштите од пожара (Службени гласник РС, бр. 40/90), Правилникoм о стручном испиту радника који раде на пословима заштите од пожара („Службени гласник СРС, бр. 48/84) и др. Навешћемо две важне одребе из садашњег закона. Заштита од пожара обухвата скуп мера и радњи нормативне, управне, организационо-васпитне и друге природe, а организује се и спроводи на свим местима и објектима који су изложенм опасностима од пожара. Право и дужност сваког грађанина је да гаси настали пожар. Када грађанин примети пожар дужан је да га угаси, ако то може да учини без опасности за себе или другога. Онда када не може сам да угаси пожар, дужан је да о пожару одмах обавести ватрогасну јединицу, станицу милиције или ма који општински орган. У гашењу пожара грађани су дужни да поред помоћи коју дају кроз своје лично учествовање ставе на располагање: алат, превозна и друга техничка средства која могу користити при гашењу пожара. Законом прописане мере заштите од пожара могле би се груписати на оне које претходе самом процесу рада (изградња и реконструкција објеката и увођење, односно измена постојеће технологије), затим мере заштите у току радног процеса (спровођење, односно примена прописаних и наложених мера, одржавање у исправном стању и наменска употреба уређаја, опреме и средстава за гашење пожара), као и мере обуке запослених и провера њиховог знања у области заштите од пожара. Доношење техничких норматива и стандарда држава је поверила Заводу за стандардизацију. До сада је донет велики број техничких прописа којима се ближе регулишу поједина техничка питања и нормативи у области заштите од пожара. Навешћемо само неке од њих: Правилник о техничким нормативима за хидрант-ску мрежу за гашење пожара (Службени лист СФРЈ бр.30/91); Правилник о изградњи просторија за спаљивање течности и о ускладиштењу и претакању запаљивих

14 Основи заштите од пожара течности (Службени лист СФРЈ, бр.20 /71 и 23/71); Правилник о техничким нормативима за складишта запаљивих и опасних материја (Службени лист СФРЈ бр.9/81); Правилник о смештају и држању уља за ложење (Службени лист СФРЈ бр.45/67); Правилник о изградњи станица за снабдевање горивом моторних возила и о ускладиштавању и претакању горива (Службени лист СФРЈ, бр.27/71 и 29/71); Правилник о изградњи простројења за течни нафтни гас и о ускладиштавању и претакању течног нафтног гаса (Службени лист СФРЈ бр.24/71 и 26/71); Правилник о техничким нормативима за специјалну заштиту електроенергетских постројења од пожара (Службени лист СФРЈ бр.16/66, 58/72 и 24/75); Правилник о техничким нормативима за изградњу надземних електроенергетских водова (Службени лист СФРЈ бр.51/73 и 69/73); Правилник о техничким мерама за електроенергетске инсталације у постројењима са специјалним условима (Службени лист СФРЈ бр. 25/67); Правилник о Југословенским стандардима за противексполозијску заштиту (Службени лист СФРЈ бр.18/81); Правилник о техничким нормативима за заштиту високих објеката од пожара (Службени лист СФРЈ бр.7/84); Правилник о техничким нормативима за уређаје за лакирање прскањем или потапањем и за уређаје за сушење (Службени лист СФРЈ, бр.12/79 и 69/8О); Правилник о техничким нормативима за уређаје за аутоматско затварање врата или клапни отпорних према пожару (Службени лист СФРЈ бр.35/80) и још низ техничких прописа.

КЛАСИФИКАЦИЈА ГРАЂЕВИНСКИХ ОБЈЕКАТА ПРЕМА СТЕПЕНУ УГРОЖЕНОСТИ ОД ПОЖАРА И ОБАВЕЗЕ ЊИХОВИХ КОРИСНИКА

Ради утврђивања одговарајуће организације и предузимање мера потребних за успешно функционисање и спровођење мера заштите од пожара у предузећима, установама и другим организацијама, Закон о заштити од пожара (у даљем тексту: Закон), разврстава грађевинске објекте (у даљем тексту објекте) у четири катсгорије угрожености од пожара утврђује и одређене обавезе корисника објекта. Полазећи од технолошког процеса и врсте материјала који производи, прерађује или ускладиштава у објекту, као и од врсте материјала употребљеног за изградњу објекта и од значаја објекта, у Закону се врши следеће разврставање објеката у следеће категорије. Категорија Опис прва објекти у којима се производе, користе

или ускладиштавају експлозивне материје, запаљиве течности и гасове, и друго

друга објекти у којима се производе чврсте гориве материје без стварања експлозивних смеша прашине, затим објекти у којима употребљавају и држе мање количине запаљивих течностн свих

Прописи из области заштите од пожара 15

врста, као и објекти у којима се окупља или борави већи број лица (болнице, већи хотели, робне куће, спортски објекти, биоскопи, позоришта и слично)

трећа објекти у којима се производе и прерађују ватроотпорне и ватросталне материје, као и остали пословни објекти у којима су смештена правна лица и установе

четврта сви остали објекти који нису обухваћени претходним категоријама угрожености, а значајни су са становишта заштите од пожара (угоститељске и занатске радње, продавнице, сервиси, мањи пословни и јавни објекти)

Разврставање објеката у одговарајуће категорије угрожености од пожара врши надлежни орган унутрашњих послова. Правна лица чији су објекти разврстани у прву категорију угрожености дужни су да донесу план заштите од пожара да организују службу заштите од пожара и да имају ватрогасну јединицу с одговарајућим бројем запослених. Правна лица чији су објекти разврстани у другу категорију такође су обавезни да донесу план заштите од пожара и да имају одговарајући број запослених у служби заштите од пожара (стална дсжурства, непосредно гашење пожара и превентивне мере). Послодавци разврстани у трећу и четврту категорију угрожености морају да имају најмање једног запосленог који непосредно организује и спроводи превентивне мере заштите од пожара (референт за заштиту од пожара за трећу категорију, радник задужен за послове заштите од пожара за четврту категорију.). Поред категоризације објеката према угрожености од пожара (која је, као што смо већ рекли дефинисана Законом и разврстава објекте у четири категорије) примењује се и класификација технолошких процеса према угрожености од пожара (која се први пут спомиње у: Правилнику о техничким нормативима за хидрантску мрежу за гашење пожара и разврстава технолошке процесе у пет категорија). Према угрожености од пожара технолошки процеси се класификују на: Kl - представља категорију технолошког процеса према угрожености од пожара у које спадају погони у којима се ради са материјалом који се може запалити или експлодирати под дејством воде или кисеоника, лако запаљивим течностима чија је тачка паљења испод 23°С и гасовима и паром чија је доња граница ексолозивности испод 10% (V/V), на пример: погони у којима се ради са металним натријумом или калијумом, фосфором и карбидом, погони за производњу вискозних влакана, екстракцију бензином, хидрирање, рекуперацију и ректификацију органских растварача и складишта бензина, угљен-дисулфида, етра, ацетона и слично.

16 Основи заштите од пожара К2 - представља категорију технолошког процеса према угрожености од пожара у коју спадају погони у којима се ради са лако запаљивим течиостима чија је тачка паљења између 23°С и 100°С и запаљивим гасовима чија је доња граница експлозивности изнад 10% (V/V), погони у којима се обрађују чврсте запаљиве материје, при чему се развија експлозивна прашина, на пример: пумпна постројења н станице за течне материје чија је тачка паљења између 23°С и 100°С, погони у којима се ствара угљена прашина, дрвене струготине, брашно, шећер у праху, синтетички каучук у праху и сл.; КЗ - представља категорију технолошког процеса угрожености према пожару у коју спадају погони у којима се ради са запаљивим течностима чија је тачка паљења 100°С до 300°С и чврстим материјама температуре паљења до 300°С, на пример: погони за механичку обраду дрвета и производњу хартије, погони за производњу текстила, погони за регенерацију уља за подмазивање, складишта горива и мазива, средстава за транспорт угља, затворена складишта угља, пумпне станице за течности чија је тачка паљења 100°С до 300°С, гараже за аутомобиле и јавни пословни и стамбени објекти који могу да приме више од 500 лица. К4 - представља категорију технолошког процеса угрожености према пожару у коју спадају погони у којима се ради са течностима чија је тачка паљења изнад 300°C, чврстим материјама чија је тачка паљеља изнад 300°С, и материјама које се прерађују у загрејаном, размекшаном или растопљеном стању, при чему се ослобађа топлота праћена искрама и пламеном, на пример: погони за топљење, ливење и прераду метала, гас-генераторске станице, одељења за испитивање мотора са унутрашњим сагоревањем, котларнице, трансформаторске станице и погони у којима сагорева чврсто, течно и гасовито гориво, као i јавни пословни и стамбени објекти који могу да приме од 100 до 500 лица. К5 - представља категорију технолошког процеса угрожености према пожару у коју спадају погони у којима се ради са негоривим материјама и хладним мокрим материјалом, на прнмер: погони за механичку обраду метала, компресорске станице, погони за производњу негоривих гасова, мокра одељеља индустрије текстила и хартије, погони за добијање и хладну обраду минерала, азбеста и соли и за прераду рибе, меса и млечних производа, водне станице и објекти који могу да приме од 20 до 100 људи. Искористићемо прилику да посебно истакнемо да се у нашој „стручној литератури о заштити о пожара као и у нормативним документима (различити интерни правилници) односно у техничким извештајима две наведене класификације јако често мешају. Зато ће мо читаоца још једанпут подсетити на неколико очигледних разлике између наведених класификација:

1. једна се односи на објекте а друга на технолошке процесе; 2. по првој имамао четири а по другој пет категорија; 3. испред редног броја у другој класификацији пиче се слово К.

При пројектовању грађевинских објеката, технолошких процеса, инсталација, уређаја и постројења, адаптација и реконструкција, пројектантске организације су дужне да примењују мера за заштиту од пожара прописане законом и прописима донетим на основу закона (нормативе, стандарде, техничке прописе, као и услове

Прописи из области заштите од пожара 17 утврђене за одређену локацију). При пројектовању и изградњи стамбених зграда и објеката за јавну употребу (робне куће, хотели, биоскопи, позоришта, библиотеке, школе, болнице, као и спортске концертне и друге дворане), морају се обезбедити услови за сигурну евакуацију људи у случају пожара и уређаји и средства за гашење пожара. Након изградње објекта, одобрења за коришћење, односно стављање у погон изграђеног, адаптираног или реконструисаног објекта, односно инсталација, уређаја и постројења може се издати тек кад надлежни орган за унутрашње послове утврди да су у њима спроведене мере заштите од пожара предвиђене у инвестиционо-техничкој документацији. Сагласност на инвестиционо-техничку документацију даје се за цео објекат, а када се објекат гради по деловима, за део тог објекта, ако тај део представља технучку целину и може се самостално користити, односно ако градња целог објекта траје више година. Уз захтев за давање сагласности на инвестиционо-техничку документацију подноси се и посебан елаборат у коме се на сажет и целовит начин на основу графичких приказа, прорачуна и текстуалних објашњења приказује све мере заштите од пожара предвиђене у инвестиционо-техничкој документацији, ради оцене предвиђеног, односно одабраног система заштите од пожара, његове функционалности и ефикасности.

НОРМАТИВНА АКТА ПРАВНИХ ЛИЦА КОЈА РЕГУЛИШУ ЗАШТИТУ ОД ПОЖАРА

Закон утврђује обавезу послодавца (без обзира на категорију угрожености), да донесе општи акт о организацији, мерама и пословима у вези са спровођењем заштите од пожара (члан 7. став 5.) и истовремено детаљније уређује његову садржину (члан 8.). Послодавци који нису обавезни да донесу План заштите од пожара, поменутим општим актом уређују и тсхничку опрему и средства за гашење пожара и поступак у случају пожара. Тај општи акт се обично назива Правилник о заштити од пожара. Правилник о заштити од пожара Сва правна лица, без обзира колико су пожарно угрожена, дужна су да донесу нормативни акт, којим уређују мере и послове у вези са спровођењем и унапређењем заштите од пожара. Овим актом дужна су да уреде следећа питања: • мере заштите од пожара, • организацију, делокруг и овлашћења ватрогасне јединице, службе заштите од

пожара, односно права и обавезе референата и радника задужених за организовање и спровођење превентивних мера заштите од пожара,

• права и обавезе пословодног органа, радника са посебним овлашћењима и одговорностима и осталих радника у вези са спровођењем заштите од пожара,

• начин упознавања радника са мерама и опасностима од пожара и поступком у случају пожара,

• начин извођења теоретске и практичне обуке и провере знања у вези са поз-навањем прописа из области заштите од пожара, као и руковањем апаратима, средствима и опремом за гашење пожара,

18 Основи заштите од пожара • поступак у вези са издавањем одобрења за извођење радова заваривања, резања

и лемљења на привременим местима, • начин вршења унутрашње контроле спровођења заштите од пожара, као и

дужности, овлашћења и одговорности радника који ту контролу врше, • одговорност радника због непридржавања прописаних мера заштите од пожара,

и • дужности радника у случају избијања пожара и учешће у гашењу пожара.

План заштите од пожара За разлику од правилника, планове заштите од пожара не морају да имају сва

правна лица, већ само она чији се објекти налазе у тзв. првој или другој категорији угрожености од пожара. Кроз планове заштите од пожара, на основу снимљеног стања врши се процена степена угрожености од пожара за сваки конкретни објекат, указује на недостатке које треба отклонити, а затим предвиђају мере које треба предузети како би се стање унапредило. У плану се кроз кратке и јасне приказе даје стање снабдевања водом, путева, пролаза и прилаза, техничке опреме и средстава за гашење пожара. Посебан део плана садржи датаљно разрађен поступак гашења пожара. Овај поступак се разрађује кроз два аспекта. Први је на макро плану, имајући у виду укупне опасности у објектима организација удруженог рада и потребу организовања свих расположивих снага и средстава. Други је на микро плану, када се поступак разрађује за сваки кокретни објекат или, чак, поједине делове објекта и у њему одређују обавезе у поступању:сваког радника, за свако радно место. Из тих разлога закон и предвиђа обавезу да ови планови морају бити усаглашени са општинским плановима заштите од пожара, о чему дају мишљење општински органи за унутрашње послове. План заштите од пожара мора да буде усаглашен с општинским плановима заштите од пожара, а на план се обавезно прибавља мишљење надлежног органа унутрашњих послова. Органи унутрашњих послова су иначе задужени да контролишу и прате реализовање свих мера и задатака утврђених планом заштите од пожара и предузимају мере прекршајног прогона одговорних лица у случају неспровођења истих. Недоношење плана заштите од пожара и општег акта о заштити од пожара, затим неусаглашавање плана заштите од пожара са општинским планом заштите од пожара, као и доношење плана заштите од пожара без претходно прибављеног мишљења општинског органа, санкционисано је прекршајном одговорношћу послодавца и одговорног лица у њему. Поред наведених нормативних аката обично се захтева од правних лица да донесу Правилник о извођењу обуке запослених из области заштите од пожара, о коме ће бити речи у поглављу о обуци запослених. Остала интерна нормативна акта доносе у зависности од угрожености од пожара објекта или технолошког процеса и то су на пример: Правилник о извођењу радова заваривања, резања и лемљења (који се доноси ако се такви радови одвијају у објекту), План евакуације и спасавања,...

Прописи из области заштите од пожара 19 ОБУКА ЗАПОСЛЕНИХ ИЗ ОБЛАСТИ ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРА Послодавци су обавезни да запослене упознају са опасностима од пожара на радном месту, са мерама и употребом средстава и опреме за гашење пожара, поступком у случају пожара и са одговорношћу због непридржавања прописаних или наложених мера заштите од пожара. Обука запослених из области заштите од пожара врши се најмање једанпут у три године, с тим да се најмање једном у току године изврши практична провера знања. Обука се врши прсма програму који доноси послодавац по прибављеном мишљењу надлежног органа за унутрашње послове. Време одржавања обуке и провере знања обавезно се пријављује надлежном органу за унутрашње послове. Запослени су дужни да присуствују обуци и провери знања из области заштите од пожара. Само кроз практичну обуку сваки радник може бити припремљен да када то затреба, дејствује на прави начин и у право време. Обавеза обуке запослених је уведена Законом а прецизније дефинисана Правилником о минимуму садржине општег дела програма обуке радника из области заштите од пожара (Службени гласник РС, бр. 40/90). Општи део обуке се изводи минимално у оквиру 5 часова теоријске и 2 часа практичне наставе. Поред њега се у случају већег степена угрожености од пожара, предвиђа посебни део обуке који правно лице дефинише „Правилником о извођењу обуке запослених из области заштите од пожара. У посебном делу обуке се разматрају специфичности пожарне опасности, као и средства и опрема за гашење и дојаву пожара у конкретном објекту. Поред стандардне обуке запослених, за раднике који имају посебне дужности и одговорности у заштити од пожара (запослени у служби заштите од пожара, референти заштите од пожара,...), предвиђена је посебна обука која је дефинисана Правилникoм о стручном испиту радника који раде на пословима заштите од пожара (Службени гласник СРС, бр. 48/84). Обука се изводи са 220 часова теоријске и 50 часова практичне наставе. У оквиру теоријске наставе је предвиђено и 35 часова за вежбе и консултације. На крају завршене обуке, која траје три месеца, се полаже стручни испит који се састоји из пет теоријских делова и једног практичног. Испит се полаже пред комисијом МУПа. Пре доношења „Правилника о стручном испиту радника који раде на пословима заштите од пожара” (Службени гласник СРС, бр. 48/84), област школовања кадрова за рад у области заштите од пожара, ван професионалних ватрогасних јединица није била законски добро регулисана. Постојали су различити курсеви при добровољним ватрогасним друштвима као и код произвођача ватрогасних справа и опреме на којима су се стицале различите интерне квалификације. Садржај већина тих курсева се састојао углавном из елемената тактике гашења пожара, са акцентом на практичном делу, и делимично из сервисирања ватрогасних справа и опреме. Кандидат који је после четвородневног курса петог дана полагао теоријски тест и практичан део испита добијао је звање „испитаног ватрогасца, које је било у складу са „Правилником о стручним испитима професионалних ватрогасаца” (Службени гласник СР Србије, број 41/71), који је престао да важи ступањем на снагу „Правилника о стручном испиту... “.Увођењем стручног испита желело се да се тежиште у области заштите од пожара

20 Основи заштите од пожара пребаци са репресивних мера (гашење пожара) на превентивне мере које обухватају на нивоу правног лица предвиђање могућих пожара као и предузимање техничких и организационих мера за њихово спречавање.

ОРГАНИЗОВАЊЕ ПОСЛОВА ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРА

Ватрогасне јединице Ватрогасне јединице морају имати предузећа која производе, користе или ускла-диштавају експлозивне материје, запаљиве течности и запаљиве гасове, затим, она у чијим се технолошким процесима стварају експлозивне материје, односно она чији су објекти изграђени од таквог материјала који је погодан за брзо ширење и преношење пожара, као и она које су од интереса за одбрану државе. Циљ оснивања ових ватрогасних јединица је у следећем: • да гасе пожаре и спашавају људе и имовину угрожене пожаром, • да предузимају или учествују у спровођењу превентивних мера на спречавању и

сузбијању узрока који би могли да доведу до избијања пожара, и • да учествују у спречавању и сузбијању других елементарних несрећа и

спашавању људи и имовине угрожених овим несрећама. Правно лице може основати:

• професионалну ватрогасну јединицу • добровољну ватрогасну јединица.

Професионалну ватрогасну јединицу сачињавају радници чија је искључива дужност да раде на пословима спровођења превентивних мера заштите од пожара и спашавања људи и имовине угрожених пожаром (професионални ватрогасци).

Добровољну ватрогасну јединицу оснива добровољно ватрогасно друштво, које су основали радници тог предузећа. Чланови добровољне ватрогасне јединице су радници којима ово није редовна дужност, већ добровољна активност као чланова ватрогасног друштва, коју обавља ван редовног радног времена, а у случају пожара у радној организацији, учествује у акцији гашења пожара без обзира да ли се налазе на раду или не (добровољни ватрогасци). Ватрогасне јединице учествују у гашењу пожара и на објектима других радних организација. Служба заштите од пожара

Службе заштите од пожара се организују у предузећима у којима постоје опасности од избијања пожара и угрожавања живота људи и имовине у већем обиму, као што су оне организације које производе и прерађују чврсте гориве материје, које употребљавају и држе мање количине запаљивих течности, у чијим објектима се скупља или борави већи број лица (болнице, хотели, робне куће, биоскопи. позоришта, концертне дворане и си.).

У служби заштите од пожара могу бити обједињени, поред послова гашења пожара и спровођења превентивних мера заштите од пожара, и послови физичко-техничког обезбеђења. Служба заштите од пожара врши следеће задатке:

Прописи из области заштите од пожара 21 • предузима превентивне мере заштите од пожара, у циљу заштите људи и

имовине; • организује, спроводи и унапређује заштите од пожара, ради повећања степена

безбедности; • стара се о спровођењу и примени мера и прописа утврђених Законом о заштити

од пожара и другим законима, техничким прописима, одлукама, плановима и правилницима заштите од пожара;

• учествује у обуци свих запослених радника; • врши контролу исправности и функционалности уређаја за гашење пожара,

ватрогасних справа и опреме, апарата за гашење пожара, хидраната и друге опреме којом располаже предузећ;

• контролише да ли су на свим одређеним местима постављени знаци упозорења, опасности и забране, упуства за руковање апаратима за гашење пожара, обележене зоне опасности, означени правци кретања, проходни противпожарни путеви, означени резервни излази за случај пожара и др;

• врше повремену контролу и обилазак објеката ради сагледавања пропуста у примени превентивних мера и дају писмене налоге за отклањање уочених недостатака;

• врше дневне и ноћне обиласке у циљу надзора над спровођењем мера заштите од пожара, а против прекршилаца подносе пријаве дисциплинској комисији и инспекцијским органима;

• обавештава писмено директора и одговорна лица у предузећу, као и органе управљања о утврђеним недостацима и налазима инспекцијских органа, ради предузимања мера за њихово отклањање;

• организује и непосредно учествује у гашењу пожара и пружању помоћи у случају елементарних и других несрећа у објектима предузећа. У служби заштите од пожара могу бити обједињени и послови физичко-

техничког обезбеђења, гашења пожара и спровођења превентивних мера заштите од пожара. Радник који руководи ватрогасном јединицом или службом заштите од пожара мора да има најмање вишу школску спрему, односно VI степен стручне спреме, а радник на организовању и спровођењу превентивних мера заштите од пожара из члана 7. став 1. Закона најмање вишу школску спрему односно VI степен школске спреме - техничке струке, као и да има одговарајуће радно искуство на пословиам заштите од пожара. Радници ватрогасних јединица, радници служби заштите од пожара, као и други радници служби заштите од пожара, морају да имају најмање средњу школску спрему, односно одговарајући IV или III степен стручне спреме. Радници који се први пут примају или распоређују на рад на послове заштите од пожара не смеју бити старији од 35 година.

22 Основи заштите од пожара Референти за заштиту од пожара

Референти за заштиту од пожара у предузећима у којима не постоји ни ватрогасна јединица ни служба заштите од пожара, врше све оне послове и задатке који су набројани код службе заштите од пожара. Референт за заштиту од пожара и радник задужен за организовање и спровођење превентивних мера заштите од пожара мора да има најмање средњу школску спрему, односно дговарајући IV или III степен стручне спреме - техничке струке и одговарајуће радно искуство на пословима заштите од пожара. Запошљавање на пословима заштите од пожара

Лице које први пут заснива радни однос, као и лице које је у другој организацији и органу провело на раду до годину дана, прима се на рад на послове заштите од пожара у својству приправника. Приправнички стаж за приправника са средњом школском спремом, односно одговарајућим IV или III степеном стручне спреме, траје девет месеци од чега шест месеци на практичном раду, а три месеца на организованој стручној настави из области заштите од пожара. Приправнички стаж за приправника са вишом (VI степен стручне спреме), однсоно восиком стручном спремом (VII/1 степена стручне спреме), траје годину дана од чега девет месеци на практичном раду, а три месеца на организованој стручној настави из области заштите од пожара. По завршеном приправничком стажу приправник је дужан да положи стручни испит најкасније у року од шест месеци по истеку приправничког стажа.

Лице примљено на рад на послове заштите од пожара са радним искуством дужим од једне године, које нема положен стручни испит за рад на овим пословима, полаже стручни испит по програму за приправника, када проведе три месеца на организованој стручној настави из области заштите од пожара, а најкасније у року од годину дана од дана ступања на рад.

Приправник, односно лице примљено на рад на послове заштите од пожара, које је у добровољној ватрогасној јединици најмање пет година добровољно учествовало у оперативним задацима заштите од пожара, односно ако има одговарајућу школску спрему односно одговарајући степен стручне спреме за вршење послова заштите од пожара, може да полаже стручни испит и без похађања стручне наставе из области зашите од пожара.

Приправнику, односно раднику примљеном на рад на послове заштите од пожара, који у прописано року не положи стручни испит, престаје радни однос.

ЗАКОНСКЕ ОБАВЕЗЕ У СПРОВОЂЕЊУ ПРЕВЕНТИВНИХ МЕРА ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРА

Законом о заштити од пожара, техничким прописима, подзаконским актима, плановима и правилницима, утврђен је веома велики број превентивних мера у циљу заштите живота људи и имовине од пожара.

Прописи из области заштите од пожара 23 Уређаји, опрема и средства за гашење

Сва правна лица морају имати одговарајуће уређаје, опрему и средства за гашење пожара. Врсте уређаја, опреме и средстава, као и места на којима се она постављају, одређује се у зависности од површине простора, врсте процеса производње, технологије и присутних опасности од пожара и експлозије. Врло је битно да се уређаји, опрема и средства за гашење пожара увек одржавају у исправном стању, да се наменски користе, да се налазе на посебно означеним местима и да су увек доступна за употребу. Ручни и превозни апарати и остала ватрогасна опрема и средства којима располаже правно лице морају се редовно сервисирати и контролно испитивати и о томе водити посебна евиденција. Уређаји и инсталације за откривање, дојаву и гашење пожара

У објектима у којима се користе или производе запаљиве течности или експлозивне материје, или пак, стварају експлозивне смеше као и другим објектима посебно пожарно угроженим, уграђују се уређаји и инсталације који су намењени за откривање, јављање и гашење пожара. Ови уређаји и инсталације се одржавају у исправном стању и редовно се врши провера њихове исправности о чему се води посебна евиденција. Електричне, вентилационе, топлотне и друге инсталације

У свим производним и пословним зградама и просторијама, стамбеним и другим објектима у којима су уграђене електричне, вентилационе, топлотне, громо-бранске, канализационе и друге инсталације као и димоводи и ложишта, морају се одржавати у исправном стању према техничким прописима. У објектима у којима су уграђене гасне и нафтоводне инсталације посебно се мора водити рачуна да су оне изведене тако да не представљају опасност од пожара и експлозија. Смештање запаљивог материјала

Запаљиви материјал се не сме смештати на простору који је удаљен од објекта мање шест метара. Исто тако, запаљиви материјал је забрањено смештати и на таванима зграда, степенишном простору, ходницима и осталим пролазима. У просторијама или објектима где се држи запаљив и други материјал, обавезно се обезбеђују слободни пролази и прилази и уређајима за гашење пожара. Смештање експлозивних материја, запаљивих течности и запаљивих гасова

Објекти у којима се производе, прерађују, користе или држе експлозивне материје, запаљиве течности, запаљиви гасови или други лако запаљиви материјали спадају у оне објекте који су најугроженији од појава пожара и експлозије. Стога се ови објекти могу градити и користити само уз посебно писмено одобрење органа унутрашњих послова као надлежни за контролу примене мера у области заштите од пожара. Ови објекти се граде на посебним локацијама удаљеним од стамбених, производних и јавних објеката. У објектима и просторијама у којима се производе, прерађују, користе или држе експлозивне материје, запаљиве течности, запаљиви

24 Основи заштите од пожара гасови и други запаљиви материјали или се пак стварају експлозивне смеше, забрањено је: • пушење, употреба отворене ватре, светиљки са пламеном и средства за паљење; • коришћење уређаја и инсталација које могу изазвати пожар и експлозију; • употребљавати алат који варничи; • коришћење грејних уређаја са отвореном ватром, ужареним и прекомерно

загрејаним површинама и • држање и смештај материјала који је склон самозапаљењу.

На видним местима истичу се одговарајућа упозорења или знаци забране којима се спречава обављање наведених опасних радњи или коришћење неадекватних уређаја и опреме. Ватрогасне страже

Законом су обавезне организације удруженог рада да у одређеним случајевима када се одвијају неке од опасних активности, предузимају посебне мере безбедности. Тако се за време одржавања јавних скупова, приредби, сајмова и сличних окупљања већег броја људи због постојања опасности од избијања пожара, организатори обавезују да обезбеде ватрогасну стражу. Ватрогасна стража се обавезно организује у току процеса рада када је повећана опасност од избијања пожара. Повећана опасност постоји и када се обављају радови на претакању и манипулацији са запаљивим течностима, гасовима и експлозивима (утовар и стовар). Поред овог, посебно треба имати у виду да је ова обавеза нарочито предвиђена код извођења радова заваривања, резања и лемљења ван места за то одређених (радионица). Ватрогасну стражу сачињавају лица која су стручно оспособљена за гашење пожара (ватрогасци). Ова лица морају имати одговарајућу опрему и средства којима могу благовремено угасити сваки почетни пожар. Обука радника

Једна од низа значајних превентивних мера које се предузимају у области заштите од пожара је свакако обука радника. Законом о заштити од пожара прописана је обавеза за предузећа и државне органе да све запослене раднике упознају са опасностима од пожара на радном месту, затим са мерама, употребом средстава и опреме за гашење пожара, поступком у случају пожара, као и са одговорношћу због непридржавања прописаних или наложених мера заштите од пожара. Обука се мора спровести најмање једном у три године, с тим да се најмање једном у току године мора извршити практична провера свих радника. Свако правно лице је обавезно да усвоји Правилник о извођењу обуке запослених из области заштите од пожара.

ОБАВЕЗЕ У СПРОВОЂЕЊУ МЕРА ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРА

Директор правног лица Директор правног лица (у органима државне управе - функционер који

руководи органом управе) непосредно је одговоран за спровођење мера заштите од пожара а нарочито за:

Прописи из области заштите од пожара 25 • примену прописаних мера, као и мера наложених од стране инспекцијских

органа; • одржавање у исправном стању и наменску употребу уређаја, опреме и средстава

за гашење пожара; • оспособљеност радника за минимум знања у руковању опремом и средствима за

гашење пожара, упознавање радника са опасностима од пожара и начином употребе уређаја, опреме и средстава за гашење пожара.

Радници са посебним правима, обавезама и овлашћењима Радници са посебним правима, обавезама и овлашћењима су:

• одговорни за стање заштите од пожара у организационој јединици којом руководе;

• дужни да у делокругу свога рада организују и контролишу рад радника, на начин који обезбеђује потпуну заштиту поверене му имовине и безбедност радника са аспекта заштите од пожара;

• дужни да при организовању процеса рада контролишу и обезбеђују примену и доследно придржавање прописаних и наложених мера заштите од пожара, а у случају уочених недостатака благовремено предузимају одговарајуће мере за отклањање недостатака;

• дужни да обезбеђују сарадњу са службом заштите од пожара ради доследне и благовремене примене свих утврђених или наложених мера заштите од пожара;

• дужни да обезбеде да сви радници организационе јединице буду обучени из области заштите од пожара;

• дужни да одстране радника са радног места који се не придржава прописаних мера заштите од пожара

Права и обавезе осталих радника Права и обавезе осталих радника су да:

• предузимају, спроводе и придржавају се прописаних мера заштите од пожара, • учествују у оспособљавању (обучавању) и вршењу провере знања за непосредно

примењивање мера заштите, отклањања узрока појава угрожавања као и њихових последица;

• у току рада и по завршетку радног времена, стално прате и контролишу рад, функционисање и исправност машина, уређаја, инсталација и других средстава у непосредној и широј радној околини и да сваки квар или неисправност одмах пријаве надлежном органу односно служби, у циљу отклањања њихове неисправности, које могу да угрозе безбедност људи и друштвене имовине;

• пажљиво рукују са опасним материјама и да предузимају мере заштите при њиховом коришћењу;

• се старају да приступ њиховим радним местима буде слободан како би се у случају потребе могло приступити гашењу пожара.

26 Основи заштите од пожара Одговорност за неспровођење мера заштите од пожара

Одговорност пословодног органа, радника са посебним овлашћењима и одговорностима и осталих радника може да буде: дисциплинска, материјална, прекршајна и кривична.

Дисциплинска и материјална одговорност у области заштите од пожара утврђује се другим општим актима предузећа.

НАДЗОР НАД СПРОВОЂЕЊЕМ МЕРА ЗАШТИТЕ ОД ПОЖАРА

Задаци и овлашћења органа за унутрашње послове Управни надзор се остварује преко овлашћених службених лица органа за

унутрашње послове односно инспектора заштите од пожара. У вршењу надзора над законитошћу рада, надлежни орган управе за унутрашње послове остварује увид у општи акт којим се уређује организација, мере и послови у вези са спровођењем заштите од пожара ради утврђивања његове саглас-ности са овим законом, на основу овог закона донетим прописима, одлукама скупштина локална самоуправа техничким нормативима и стандардима и другим прописима из области заштите од пожара. Када надлежни орган за унутрашње послове утврди да овај акт о заштити од пожара није сагласан са Законом о заштити од пожара, дужан је да наложи организацији удруженог рада и другој самоуправној организацији и заједници да најкасније у року од 60 дана ову утврђену несагласност отклони. Инспекцијским надзором остварује се напосредан увид у: • организованост служби заштите од пожара, • организованост, техничка опремљеност, кадровска оспособљеност и спремност

ватрогасних јединица, • спровођење мера заштите од пожара у свим објектима у складу са законом и

другим техничким прописима, • одређивање локације објеката у којима се држе или ускладиштавају

експлозивне материје, запаљиве течнорти и гасови, • реализовање обавеза утврђених општинским планом или планом заштите од

пожара предузећа, • одржавање у исправном стању опреме и средстава за гашење пожара и

хидрантске мреже, • одржавање у исправном стању свих уређаја и инсталација код којих може доћи

до пожара и експлозије. Надлежност Министарства за унутрашње послове. Министарство за унутрашње

послове спроводи: • инспекцијски надзор над спровођењем прописа о заштити од пожара

упредузећукоје се баве производњом за војне потребе; • даје сагласност на инвестиционо-техничку документацију и локацију за

објектепредузећакоје се баве производњом за војне потребе, у погледу заступљености мера заштите од пожара;

Прописи из области заштите од пожара 27 • даје сагласност на инвестиционо-техничку документацију за нафтоводе и

гасоводе који повезују подручје две или више међуопштинских регионалних заједница, односно подручја међуопштинске регионалне заједнице са територијом града Београда;

• учествују у вршењу увиђаја код већих пожара и предузима мере за утврђивање узрока пожара и отклањање штетних последица и

• уз прибављање мишљења надлежних органа у покрајини даје сагласност на инвестиционо-техничку документацију за нафтоводе и гасоводе који повезују територију аутономних покрајина са подручјем Републике Србије ван територија аутономних покрајина.

Начин и поступак вршења инспекцијског надзора Инспекцијски прегледи се врше непосредним прегледом објеката радних и

других организација. Ови инспекцијски прегледи могу бити: основни, редовни и контролни. Основни преглед се врши при првом обиласку објеката предузећа. Редовни преглед се врши сваке године у одређеном броју обилазака а у зав-исности од пожарног оптерећења предузећа. Овим прегледом се констатује стање заштите од пожара као и новонастале промене у односу на стање утврђено основним прегледом. Контролним прегледом се констатује које мере заштите нису извршене, или делимично извршене, а утврђене су претходним редовним или основним инспекцијским прегледом. Редовни и контролни прегледи се најчешће обављају кроз један јединствени преглед. Предузеће је дужно да инспекторима омогући несметан рад и пружи им потребне податке и обавештења. Израда записника и налагање мера

По извршеном инспекцијском прегледу инспектор је дужан да сачини записник. Један примерак записника уручује се радној организацији код које је извршен инспекцијски преглед. Након тога инспектор је дужан да пружи могућност радној организацији да се изјасни о недостацима који су констатовани у записнику (осим ако се не ради о скраћеном поступку). У пракси је прихваћен још један вид изјашњавања радних организација на нађено стање и мере које треба предузети. Наиме, након израђеног записника, саставља се предлог мера и рокова за отклањање уочених недостатака у области заштите од пожара и исти достављају радној организацији на изјашњавање. Овим се радној организацији пружа могућност да ангажује већи круг стручних лица који би учествовали у потпунијој оцени сагледаних недостатака као и дали своја мишљења о предложеним мерама за отклањање недостатака и уједно се изјаснили на предложене рокове за извршење ових мера. Након тога надлежни орган за унутрашње послове доноси решење о налагању мера заштите од пожара и одређује рокове за њихово извршење, наравно, имајући у виду примедбе и предлоге које им је дало предузећ. На решење општинског секретаријата за унутрашње послове може се изјавити жалба од 15 дана Министарству унутрашњих послова Републике Србије а

28 Основи заштите од пожара против решења Републичког секретаријата за унутрашње послове може се покренути спор. Тужба се подноси у року од 30 дана Врховном суду Републике Србије. Посебне мере које могу налагати органи унутрашњих послова

Општински секретаријати за унутрашње послове су овлашћени да налажу предузимање свих мера прописаних Законом о заштити од пожара и другим техничким прописима. Поред тога, наведеним законом дата су им овлашћења да могу решењем одредити предузимање и следећих мера заштите од пожара: 1. Да забрани употребу оруђа и средстава од којих прети непосредна опасност за избијање пожара или експлозије, док се не предузму мере да се опасност отклони; 2. Да забрани вршење одређених послова у објекту, просторији, односно простору од кога очигледно прети опасност за избијање и ширење пожара, ако се другим противпожарним мерама (преуређивање објекта, просторије, постављањем противпожарних запрека и сл. ова непосредна опасност не може отклонити; 3. Да се изврши преграђивање и друге адаптације на објектима у циљу спречавања избијања и ширења пожара; 4. Да забрани пушење и употребу отворене ватре и светиљке са отвореним пламеном на одређеном месту; 5. Да се изврши набавка неопходно потребне ватрогасне опреме и средстава за гашење пожара као и њихово одржавање у исправном стању; 6. Да забрани употребу уређаја, опреме и средстава за гашење пожара ако не одговарају југословенским стандардима или ако не поседују атест одређене стручне установе; 7. Да одреди и друге мере које имају за циљ да спрече непосредно избијање и ширење пожара. Жалба против решења којим су наложене мере под тач. 1, 4, 6, и 7. не одлаже њихово извршење. Што значи да се мера мора извршити одмах или у одређеном року и жалба нема никаквог утицаја на њено извршење. Подношење захтева за покретање прекршајног поступка

Ако предузеће или друго правно лице и грађани нису спровели прописане или, од стране органа унутрашњих послова, наложене мере, надлежан орган за унутрашње послове подноси захтев за покретање прекршајног поступка. Прекршајни поступак води општински судија за прекршаје. По жалби, у другом степену поступак води веће за прекршаје. Захтев за покретање поступка може се поднети против предузећа и другог правног лица, одговорних лица у радној организацији и појединаца који су сво-јим чињењем или нечињењем извршили прекршај у области заштите од пожара. Одговорност за спроводење прописаних и наложених мера

За спровођење прописаних мера (законима, одлукама, техничким прописима, нормативима и стандардима) као и мера наложених од стране органа за унутрашње послове, одговоран је сопственик односно корисник објекта, организација за газдовање објектима у друштвеној својини а у организацијама удруженог рада, другим

Прописи из области заштите од пожара 29 организацијама и државном органу инокосни пословодни орган, односно старешина органа и лица одређена општим актом организације, односно органа.

Пословодни органи и радници који имају посебна овлашћења и одговорности у радним организацијама и другим организацијама и заједницама и функционер који руководи органом управе, сваки у свом делокругу, непосредно су одговорни за спровођење мера заштите од пожара а нарочито за примену прописаних и наложених мера, одржавање у исправном стању и наменску употребу уређаја, опреме и средстава за гашење пожара, као и за упознавање радника са опасностима од пожара. Мандатне казне

Законом о заштити од пожара су предвиђена два случаја у којима инспектор заштите од пожара може на лицу места казнити појединца и то: 1 ако поступа противно истакнутим упозорењима о мерама забране пушења, употребе отворене ватре, светиљке са пламеном и средстава за паљење и ако употребљава алат који варничи, и 2 ако смешта запаљиви материјал на простору који није удаљен најмање шест метара од објекта или дела објекта, или ако запаљиви материјал смешта на степенишном простору, пролазима и на тавану.

КЛАСИФИКАЦИЈА ПОЖАРА У НАШИМ ТЕХНИЧКИМ ПРОПИСИМА

Према стандарду JUSZ.CО.003, који је важио до почетка деведестих година овог века, пожари се разврставају у пет класа, према врсти горивих материја које могу бити обухваћене пожаром, како је приказано у табели. Класа Опис ПримерА пожари чврстих запаљивих

материја (пожари са стварањем жара

дрво, папир, слама, текстил, угаљ и слично

B пожари запаљивих течности (пожари без жара)

бензин, уља, масти, лакови, восак, смоле, катран и слично

C пожари запаљивих гасова градски гас, ацетилен, метан, пропан, бутан и слично

D пожари запаљивих метала алуминијум, магнезијум и њихове легуре, натријум, калијум и слично

Е пожари на уређајима и инсталацијама под електричним напоном

електромотори, трансформатори, разводна постројења и слично

Данас се класификација пожара према врсти горивих материја које могу бити

обухваћене пожаром врши према стандарду SRPS ISO 3941 који је идентичан са претходним JUS ISO 3941 објављеним у „Службеном листу СРЈ бр 5/94. Овај стандард класе A, B, C и D дефинише на исти начин као и претходни али не издваја пожаре на

30 Основи заштите од пожара уређајима и инсталацијама под електричним напоном у посебну класу. Међутим најновији противпожарни прописи донети у Сједињеним Америчким Државама и Швајцерској предвиђају три класе пожара: А - пожари чврстих запаљивих материја; B - пожари запаљивих течности и гасова и С - пожари на уређајима и инсталацијама под електричним напоном. Уколико овакву класификацију прихвати и Европска унија, можемо очекивати да она ускоро буде прихваћена и код нас.

Списак најважнијих прописа који дефинишу заштиту од пожара у нашој држави.

1 Правилник о минимуму садржине општег дела

програма обуке радника из области заштите од пожара

Сл. гласник СРС, бр. 40/90

2 Правилник о техничким нормативима за хидрантску мрежу за гашење пожара

Сл. лист СФРЈ, бр. 30/91

3 Правилник о изградњи постројења за течни нафтни гас и о ускладиштавању и претакању течног нафтног гаса


4 Правилник о изградњи постројења за запаљиве течности и о ускладиштавању и претакању запаљивих течности


5 Правилник о изградњи станица за снабдевање горивом моторних возила и о ускладиштавању и претакању горива


6 Правилник о мерама заштите од елементарних и других већих непогода које мора да садржи техничка документација за изградњу инвестиционих објеката


7 Правилник о методологији за процену опасности од хемијског удеса и од загађивања животне средине, мерама припреме и мерама за отклањање последица

Сл. гласник РС, бр. 60/94

8 Правилник о начину поступања са отпацима који имају својства опасних материја


9 Правилник о организацији и устројству, начину вршења службе и дисциплини у територијалним ватрогасним јединицама


10 Правилник о посебним мерама заштите од пожара у пољопривреди


11 Правилник о смештају и држању уља за ложење Сл. лист СФРЈ, бр. 45/67

12 Правилник о техничким нормативима за системе за одвођење дима и топлоте насталих у пожару


13 Правилник о техничким нормативима за стабилне инсталације за дојаву пожара

Сл. лист СРЈ, бр. 87/93

Прописи из области заштите од пожара 31 14 Правилник о техничким нормативима за уређаје за

аутоматско затварање врата или клапни отпорних према пожару


15 Правилник о техничким нормативима за заштиту електроенергетских постројења и уређаја од пожара


16 Правилник о техничким нормативима за заштиту од пожара и експлозије при чишћењу судова за запаљиве течности

Сл. лист СФРЈ, бр. 44/83 и 60/86

17 Правилник о техничким нормативима за заштиту високих објеката од пожара


18 Правилник о техничким захтевима за системе за гашење пожара пиротехнички генерисаним аеросолом


19 Правилник о условима за бављење пословима унапређења заштите од пожара


20 Правилник о ватрогасно-спасилачком обезбеђењу и ватрогасно-спасилачкој служби на аеродрому и летилишту


21 Правилник о вођењу евиденција из заштите на раду Сл. гласник РС, бр. 2/92 и 7/99

22 Упутство о образовању радних јединица за заштиту од елементарних и других већих непогода у миру


23 Уредба о мерама заштите од пожара при извођењу радова заваривања, резања и лемљења

(Сл. гласник СРС, бр. 50/79

24 Уредба о основама, мерилима и условима за разврставање организација и органа у одговарајуће категорије угрожености од пожара

Сл. гласник СРС, бр. 58/89 и 4/90 ис.

25 Уредба о превозу опасних материја у друмском и железничком саобраћају


26 Закон о експлозивним материјама, запаљивим течностима и гасовима

Сл. гласник СРС, бр. 44/77, 45/85 и 18/89 и Сл. гласник РС, бр. 53/93, 67/93 и 48/94

27 Закон о промету експлозивних материја Сл. лист СФРЈ, бр. 30/85, 6/89 и 53/91 и Сл. лист СРЈ, бр. 24/94 и 28/96

28 Закон о промету експлозивних материја Сл. лист СФРЈ, бр. 30/85, 6/89 и 53/91 и Сл. лист СРЈ, бр. 24/94, 28/96 и 68/2002

32 Основи заштите од пожара 29 Закон о заштити од елементарних и других већих

непогода Сл. гласник СРС, бр. 20/77, 24/85, 27/85, 6/89 и 52/89 и Сл. гласник РС, бр. 53/93, 67/93 и 48/94

31 Закон о заштити од пожара Сл. гласник СРС, бр. 37/88 и Сл. гласник РС, бр. 53/93, 67/93 и 48/94

32 Наредба о хомологацији возила намењених за превоз опасних материја у односу на њихове специфичне конструкционе карактеристике


33 Правилник о техничким нормативима за хидрантску мрежу за гашење пожара


34 Правилник о техничким нормативима за пројектовање, грађење, погон и одржавање гасних котларница

Сл. лист СФРЈ, бр. 10/90 и 52/90

35 Правилник о техничким нормативима за системе за одвођење дима и топлоте насталих у пожару


36 Закон о цевоводном транспорту гасовитих и течних угљоводоника


Средства за гашење пожара Горење неке материје се дефинише као њено брзо хемијско везивање са кисеоником из ваздуха пропраћено појавом топлоте и светлости. Горење ће престати када се елиминише било који од услова који су неопходни за сагоревање, тако да можемо дефинисати гашење као скуп поступака који се предузимају у циљу прекидања процеса горења. Напомињемо да гашење није једини процес чије дејство доводи до прекида процеса горења. Наравно, горење може да престане услед сагоревања комплетне материје која гори или због дејства атмосферских падавина али такве процесе не можемо да назовемо гашење. Материју коју уводимо у процес горења, зато што има способност да одстрани било који од неопходних услова за горење, и да га прекине, називамо средство за гашење пожара. До престанка процеса горења долази у три случаја: - ако одстранимо гориву материју - ако горивој материји онемогућимо приступ кисеоника и - ако уклонимо извор паљења. Средства за гашење пожара су материје које се употребљавају за заустављање процеса горења на најбржи начин. Она морају да испуне неке опште услове да би служиле за гашење и то : - да гасе ефикасно; - да су употребљиве за гашење већег броја материјала - да су постојана при чувању и складиштењу; - да не стварају отровне продукте приликом свог распадања или при гашењу; - да не подржавају горење; - да им је употреба једноставна. Начини деловања средстава за гашење пожара су:

1. ХЛАЂЕЊЕ 2. УГУШИВАЊЕ 3. РАЗБЛАЖИВАЊЕ 4. ИНХИБИРАЊЕ - антикаталитички начин 5. ИЗОЛАЦИЈА ЗАПАЉЕНЕ МАТЕРИЈЕ 6. СКИДАЊЕ ПЛАМЕНА

Угушујуће дејство. Ово дејство се састоји у томе што материју за гашење убацујемо у жариште пожара у виду гаса, магле, праха или пене и тиме покривамо горућу површину и спречавамо потпуни или делимични приступ кисеонику из вадуха и тиме одстрањујемо један од услова за настајање горења, што доводи до прекида процеса горења.

34 Основи заштите од пожара Расхлађујуће дејство. Поступак је сличан као и у претходном случају само што вршимо расхлађивање, односно одводимо топлоту са запаљене материје. Оног тренутка када је снижена температура запаљене материје испод температуре паљења, процес горења престаје. Антикаталитичко дејство. Произилази из способности материје, коју употребљавамо за гашење, да делује у процесу горења антикаталитички, тј. прекида процес горења тако што спречава спајање (оксидацију) запаљене материје са кисеоником. Ово објашњење је најједноставније, с обзиром да научно још није потпуно доказан антикаталитички ефекат при гашењу пожара. Разблаживање је поступак у коме разблажујемо запаљену материју и доводимо је у стање када престаје да буде горива. Овај начин се примењује код гашења запаљивих течности, које се разблажују водом. Cкидање пламена се може постићи механичким деловањем снажног млаза или експлозијом. Изолација запаљене материје се врши тако што се слојем средства прекрива гориво и тиме се смањује дејство топлотног зрачења пламена према гориву. Класификација средстава за гашење пожара Постојање великог броја средстава која се користе за гашење пожара компликује њихову класификацију. Најчешћи критеријуми за поделу средства за гашење пожара су: 1. агрегатно стање; 2. намена; 3. начин деловања. 1. Према агрегатном стању средства за гашење пожара делимо на: 1.1. чврста (земља, песак, прах); 1.2. течна (вода, пена); 1.3. гасовита (угљендиоксид, пена, прах, халони, водена пара). 2. Према стандарду SRBS.CО.003, пожари се разврставају у четири класе, према врсти горивих материја које могу бити обухваћене пожаром :

Средства за гашење пожара 35 2.1. Класа А - пожари чврстих запаљивих материја (пожари са стварањем жара - дрво, папир, слама, текстил, угаљ и слично). За гашење пожара класе А користе се вода, песак, халони и прах. 2.2 Класа B - пожари запаљивих течности (пожари без жара - бензин, уља, масти, лакови, восак, смоле, катран и слично). За гашење пожара класе Б користе се вода, пена, прах, халони и угљендиоксид. 2.3. Класа C - пожари запаљивих гасова (градски гас, ацетилен, метан, пропан, бутан и слично). За гашење пожара класе Ц користе се прах и халони. 2.4. Класа D - пожари запаљивих метала (алуминијум, магнезијум и њихове легуре, натријум, калијум и слично). За гашење пожара класе Д користе се специјалнe врста праха и песак. 2.5. У прописима неких других земаља посебно се разматрају пожари на уређајима и инсталацијама под електричним напоном (електромотори, трансформатори, разводна постројења и слично). За гашење тих пожара користе се угљендиоксид, прах и халони. 3. Према начину добијања средства за гашење пожара делимо на: 3.1. Природна (земља, песак и вода) 3.2. Индустријска (угљендиоксид, пена, прах, халони и водена пара) Вода као средство за гашење пожара Од свих средстава за гашење пожара, за заштиту од пожара највећи значај и улогу има вода. Она је не само нејфикасније средство за гашење, већ скоро увек постоји могућност да се при гашењу користи било из природних извора, било из водоводне мреже, резервоара или бунара. Поред ових, вода има и других предности, јер се помоћу ње могу, у смеши са другим супстанцама-екстрактима, добити нова средства за гашење (хемијска и ваздушна пена). Tехника за гашење пожара водом је најстарија и веома развијена. За гашење водом постоје разноврсни уређаји од ручног апарата, до великих стабилних инсталација (спринклер и дренчер). Физичке особине воде. Чиста вода при температури од 4°C и притиску од 1бар има своју највећу густину и највећу тежину од 1 кг. При загревању преко 4° C она се шири, а ако се охлади испод 0°C вода прелази из течног у чврсто стање (лед, снег). При смрзавању вода се шири за 1/11 своје запремине. Када се загрева преко 100°C при притиску од 1 бара, она прелази из течног стања у гасовито стање (водена пара). Температура испаравања - кључања повећава се и опада пропорцијално притиску

36 Основи заштите од пожара ваздуха. Специфична топлота воде је количина топлоте која је потребна да се 1 килограм воде загреје за 1 степен од 14.5-15.5° C. Јединица за специфичну топлоту је К-џул по килограму и степену келвиновом КЈ/кг.К. Топлота потребна да 1 литар воде пређе у пару, на температури испарења од 100° C је 2.26 МЈ и зове се топлота испаравања. Вода која се користи за гашење поседује знатну електричну проводљивост, која је већа што је више електролита. Вода се може користити за гашење на електричним постројењима САМО АКО ЈЕ СТРУЈА ИСКЉУЧЕНА. Деловање воде при гашењу пожара. Воду при гашењу убацујемо у жариште и прекривамо горећу површину. Том приликом се врши расхлађивање запаљене материје, односно одвођење топлоте, а кад се снизи температура запаљене материје испод тачке паљења престаје даљи процес горења. Том приликом вода прелази из течног у гасовито стање, прекрива гориву материју и спречава потпуно или делимично продор кисеоника из ваздуха, врши угушивање чиме престаје даље горење. Од свих познатих материја, вода има највећу специфичну топлоту. Због те своје особине она може да прими велику количину топлоте па је веома погодна као средство за гашење пожара. Расхлађујући ефекат воде при гашењу пожара заснива се на способности воде да одузима загрејаном телу топлоту. Прелаз воде у пару врши се на сталној температури од 100°C, а то значи да ће вода имати сталну температуру од 100°C, све док и последња кап не промени агрегатно стање. Деловања водене паре при гашењу пожара. Потпуним испаравањем 1 литра воде, образује се око 1700 литара водене паре, која прекрива предмет који гори у виду парног покривача, и смањује струјање ваздуха, а тиме и приступ кисеонику, те на тај начин постиже допунски ефекат угушења. Топлота која је потребна да вода пређе у пару одузима се од материје која гори, односно од топлоте пожара - жара и тако се смањује температура. Магла. Систем заштите воденом маглом може бити ефикасан за гашење пожара, контролу пожара, хлађење и спречавање пожара. Овај систем је врло ефикасан код гашења пожара, хемијских ( угљоводоника ) и пластике, као и дрвета. Ефекат хлађења и апсорбције топлоте веома је велики, тако да ће температура бити ниска. Најчешће се користи за запреминско гашење и ради по принципу угушивања пожара. Водено распршивање за гашење пожара поред свеже воде, угушује и са произведеном паром, и разблажује неку запаљиву течност или комбинује оба фактора. Хемијске особине потребне за гашење:

1. отпорност на мржњење 2. отпорност на корозију 3. ефикасност гашења 4. хемијско деловање воде са горивим срединама

Додаци за побољшање особина воде:

Средства за гашење пожара 37 1. Додаци против мржњења – антифриз 2. антикорозивни додаци 3. додаци за конзервацију против алги Могућност снижавања тачке смрзавања воде. За гашење пожара се користи вода из природних извора као што су реке, језера, мора или океани, затим хидрантске и водоводне мреже, као и из ватрогасних возила и противпожарних базена. Да би се избегло смрзавање воде која се држи у противпожарним базенима, њој се додају материје које ће снизити температуру смрзавања. Као средство за снижење температуре смрзавања најчешће се користе: соли, органске материје и алкохол – ( чија концентрација у раствору мора бити испод 30% због запаљивости) Реаговање воде са запаљивим супстанцама

• Натријум и калијум реагују чак и са влагом. Зато се чувају испод слоја керозина.

• Магнезијум и алуминијум приликом гашења реагују са водом и дају водоник. Реакција је бурна и издваја се кисеоник са угљен-диоксидом, па се не смеју гасити прахом( натријумбикарбонатом).

• Усијано гвожђе и ужарени угаљ стварају праскави гас разлагањем воде на 2000°С, реагују и са воденом паром.

• Калцијум-карбид - даје ацетилен са водом • Уља и масти реагују бурно са водом. • Калцијумоксид и сумпорна киселина - прскање услед повећања температуре.

Ватрогасни ефекети воде:

• Хлађење- узрок добре топлотне апсорпције воде су велика специфична топлота и велика топлотна испаравања.

• Угушивање- испаравањем запремина воде се повећава 1700 пута - кисеоник из ваздуха се истискује из зоне жаришта пожара са воденом паром.

• Разблаживање- за материје растворљиве у води. • Раздвајање (раслојавање)- под механичким утицајем компактног воденог

млаза се врши одвајање запаљивог система од извора паљења. • одношење пламена- механичким деловањем снажног млаза.

Област примене воде за гашење Користи се за гашење:

• Тињајућих материјала (дрво, текстил, слама)

38 Основи заштите од пожара

• Мазута са температуром кључања преко 80°Ц • Електропостројења са поштовањем безбедности • У затвореном простору, бродовима – као пара

Вода се не сме користити за гашење:

• Лаких метала • Ацетилена из карбида • Металоорганских једињења • Белоусијаних једињења и угља

Уз мере опреза вода се може користити за гашење: • Електрике • Прашкасте материјале- распршена због експлозије • Тињајуће материјале (због стварања паре и опекотина) • Горивих течности у резервоарима са неприкидним млазом (могућа експлозија

разлагањем) Предности воде:

• велики топлотни капацитет- за хлађење • распрострањена – ниска цена • хемијски неутрална, неотровна • лако се транспортује • користи се механичка енергија млаза

Недостатци: • смрзавање • не гаси запаљиве течност испод 80°C кључања • штета коју може проузроковати • бубрење супстанци, повећање тежине, обрушавање • Материје у облику праха се тешко гасе јер не продире

СРЕДСТВА ЗА КВАШЕЊЕ

• Побољшање особине квашења – додавање овлаживача. Води као средству за гашење пожара може се, додавањем специјалних супстанци, побољшати способност гашења. Једно од побољшања састоји се у повећању моћи квашења, јер тиме вода добија способност продирања у ситне поре материје која гори и на тај начин се повећава ефекасност гашења водом. Ово је нарочито важно код гашења пожара неких материја, као што су: угаљ, сирови памук, лан и слични материјали. Тада је потребно гасити пожарно језгро у дубини наслаге материјала, тако да вода доспе до места где је извор пожара. У пракси се ова вода назива "мокром" или продорном водом. Поред повећане способности квашења и могућности прелажења, мокра вода има предност над обичном водом и због тога, што је за гашење потребна мања количина воде и

Средства за гашење пожара 39

што има већу сопособност разливања по површини. Да би вода добила већу способност квашења треба јој смањити површински напон. Површински активне материје се деле на:

• Ањон активне- сапуни, органски сулфати и сулфонати- детерџенти • Катјон активне- соли високомолекулских органских једињења која садрже

азот • Нејонске активне- полиоксиједињења, прости полиестри, полиамини • Амфотерне- алкилбетаин, сулфобетаин

За повећање способности квашења користе се синтетичка средства која су стабилнија од сапуна и лако се мешају са водом. Недостатак им је што потпомажу корозију.

Ватрогасна ефикасност овлаживача

• Угљену прашину, гуму и тканине скоро је немогуће угасити без овлаживача или са великим утрошком воде.

• Код тињајућих пожара - вода са овлаживачем продире и локализује пожар • И поред предности овлаживачи се код нас ретко користе.

Област примене:

• Где има воде • За материјале који слабо квасе – дрво, памук, папир, дрвена прашина, шуме • Смањује утрошак воде • Смањује време трајања пожара • Приликом коришћења овлаживача се не сме користити пена

Пена као средство за гашење пожара У савременој заштити од пожара пене играју значајну улогу. У гашењу пожара запаљивих течности, нарочито нафте и нафтних деривата, пена представља поуздано средство за гашење. Усавршена апаратура за пене са различитим бројем пенушања као и низ нових екстракта допринели су да се пена и сада веома много користи за гашење пожара. Пена се састоји од мехурића чију опну чини емулзија, а унутрашњост мехура је испуњена угљендиоксидом или ваздухом. У зависности од садржаја мехурића, пене делимо на хемијске и ваздушне. Врсте пене: 1. ХЕМИЈСКА ПЕНА а. мокри поступак (из два раствора) б. суви поступак (из прашка)

40 Основи заштите од пожара 2. ВАЗДУШНО- МЕХАНИЧКА ПЕНА 3. ВИСОКО ЕКСПАНЗИОНА ПЕНА – ЛАКА; СРЕДЊА 1. Хемијска пена

a. Мокри поступак Мешање две одвојене течности пре почетка гашења Хемијска пена има у мехурићу угљендиоксид, створен хемијском реакцијом. Мешају се кисели (амонијумсулфид) и алкални раствор (карбонати, бикарбонати). У кисео раствор се додаје додаје сумпорна киселина против мраза, а у алкални раствор се додаје пенушавац (беланчевина), супстанца против бактерија и гликол против мраза. У ручним, преносним и превозним апаратима уобичајен је начин стварања хемијске пене, хемијском реакцијом између натријумбикарбоната и алуминијум сулфата. Натријумбикарбонат и алуминијум сулфат налазе се растворени у води у одвојеним просторима апарата. При мешању ова два раствора ствара се, у унутрашњости апарата, гас СО2. Овај гас, као погонско средство, избацује пену из апарата. Створени мехурићи испуњени су СО2 гасом, а опну мехурића чини водени раствор.

- Користи се ретко - Компликовано припремање - Cена висока - Период могућег коришћења око 10 година

б. Суви поступак је мешање сувих супстанци са водом Мешају се вода, киселе и алкалне соли. Добија се иста реакција као и код мокрог поступка. Предности сувог поступка:

• Нема корозије • Може се чувати 5-10 година • Складиштење без резервоара • Отпорност на мраз • Број упењавања 6-7%

1. Ваздушно - механичка пена • Добија се у топовима, ејекторским путем. Ваздух потербан за стварање пене

усисава се водом кроз отворе топа за пену.

Средства за гашење пожара 41 Ваздушна пена, коју још називају - механичка, због начина стварања, има у својим мехурићима ваздух. У савременој заштити од пожара она игра значајну улогу. Томе је допринела не само усавршеност апаратуре, већ и низ нових екстракта које производи хемијска индустрија, чиме је омогућено добијање ваздушне пене различитог броја упењавања. Број упењавања је од 1 до 2000, а сама подела пена врши се према броју упењавања. Тако се број упењавања 1 до 20 назива тешком, а 20 до 200 средњом и 200 до 2000 лаком пеном. Свака од њих има своје предности у односу на пожар и захтеве гашења. Ваздушне пене се стварају поступком који има две фазе: прва је стварање смеше воде и одређеног екстракта, а друга стварање пене од добијене смеше. Прву фазу врше уређаји који се називају мешачи, дозатори и пропорцинатори, док другу фазу - стварање пене, врше уређаји који се називају комет-цеви, млазнице за пену (мобилне и стабилне), бацач-монитори пене (топови), расипачи пене и генератори пене (пеногенераторири).

3. Високо експанзивна пена – лака пена Настаје мешањем 3-6% пенушавца и воде са ваздухом уз помоћ вентилатора.

• У смешу воде и пенила се додаје компримовани ваздух • У ручним апаратима се компримовани ваздух налази у ампули • Оплемењивачи: стаклене куглице, рашигови прстенови и сл. се додају ради

стабилности пене За способност гашења пеном важне су њене следеће особине: број упењавања, стабилности, течљивост-вискозност и постојаност, на температури пожара. Стабилност. Не постоји неогранично постојана пена. Ова особина није ни пожељна. Исто тако, није пожељно ни брзо распадање мехурића пене. Потребно је постепено распадање, да би се вода поступно издвајала, како би се гашење обављало хлађењем. Стога је потребно да стабилност пене буде у одређеним границама, а распадање треба да се одвија на следећи начин: непосредно после стварања, пена треба да је стабилна, како би покрила жариште пожара, после тога започиње распадање и издвајање воде, а тиме и хлађење; када је отприлике половина воде издвојена из пене, брзину распадања ваља успорити и покривач пене још дуже време оставити. Стварно распадање одвија се у функцији времена по експоненцијалном закону. Број мехурића који се распадну у јединици времена про- порционалан је укупном броју мехурића. Распадање пене обично се мери полувременом распадања, односно за које се време распадне 50% мехура. Постојаност на температури. На температури пена треба да има отпор-ност, да се не спече или брзо распада, а сама отпорност зависи од интензитета зрачења, броја пенушања и напонске силе мехура.

42 Основи заштите од пожара Способност течења и клизања. При гашењу тражи се од пене да тече и клизи по површини објекта који гори или површини горива. Тако на пример, код резервоара горива великог пречника пена треба да клизи од зида резервоара према центру огледала горива, задржавајући своју стабилност, како би створила покривач. При томе она не сме имати већу брзину при излазу из доводног отвора, да не би узбуркала запаљиву течност. Исто тако, пена мора клизити преко чврстих површина, па макар оне некад биле и необрађене. Способност течења - клизања пене, поред стабилности, важна је особина за успех покривача и површине објекта кога гасимо, од издвојене воде при распадању, ствара танак водени слој по коме клизи пена. Пена не треба да се распада сувише брзо, већ постепено. Врсте пожара који се гасе пеном. Хемијска пена погодна је за гашење нафте и нафтних деривата, као и свих пожара А и Б класе. Међутим, она даје мали ефекат при гашењу запаљивих течности са којима се меша вода, као што су : метил и етил алкохол, акрилонитрил, етил ацетат, метил, етил кетон, ацетон, бутилалкохол, изопропи етар и други, због тога што се опна мехура при паду на површину запаљиве течности раствара, јер је опна водени раствор. У том случају долази до брзог распадања течности. Тешка пена је подесно средство за гашење пожара класе Б, а ограничено подесно средство за гашење пожара класе А. Тешка пена се користи за гашење:

- запаљивих течност - дрвета - гуме - папира - пластике - јамских окана - заштиу резервоара - бродова - као заштита од топлотног зрачења - за покривање авионских писта

Не сме се користити за гашење пожара:

• електричних инсталација – јер има добру електричну проводљивост. • лаких метала – јер реагује са њима.

Средства за гашење пожара 43 Лака пена је подесно средство за гашење пожара класе В и електричних инсталацијс , а ограничено подесно средство за гашење пожара класе А. Средња и лака пена се користе за гашење :

- у подрумима - бродовима - за угљену прашину - сушаре за житарице - за таложење радиоактивног материјала из ваздуха - за пожар угљендисулфида - за електрична и електронска постројења - боје и лакове - библиотеке и архиве - руднике

Недостаци :

• Лако се одува ветром • Брзо се распада у додиру са сувим предметом • Приликом рада пеногенератора усисава се и дим

Када се постави питање коју пену применити у разним случајевима гашења, односно са којим бројем пенушања, онда треба узети у обзир особине пене различитог броја пенушања и захтеве гашења. Ако се тражи гашење са растојања (гашење бацачима - топовима) онда се мора користити тешка пена. При гашењу резервоара горива може се десити да узгонске силе пламена понесу на горе лаку пену, због њене мање специфижне тежине, чиме се отежава стварање прекривача, ако то већ није и сасвим немогуће. Поред тога, количина издвојене воде, односно однос између створене пене и оне која се распада може код лаке пене бити неповољна. Ако се поред тога тражи течљивост-клизање, односно протицање пене, онда се предност даје тешкој пени. Тешка пена има највећу примену при гашењу пожара свих врста запалљивих течности (бензин, бензол, етерична уља, масти, боје и лакови), а посебно великих резервоара. Ово је зато што тешка пена има веће расхладне дејство (због већег садржаја воде), већу способност течења-клизања и већу специфичну тежину од средње и лаке пене, што омогућава прекривање површине довољним слојем пене за успешно гашење. Међутим, то се постиже само ако се располаже довољним капацитетима да би се, према искуственим нормама, доводила довољна количина пене на јединицу површине у јединици времена. Гашење се најчешће врши стабилним или полустабилним системима за тешку пену. Домет млаза опада са бројем пенушања, па се самим захтевом тактике гашења, одређује број пенушања који треба да садржи пена. Када је реч о гашењу резервоара горива, у новије време, користи се и средња пена са бројем пенушања, а о њеној примени постоји и технички пропис. Тешка пена се користи и код пожара других запаљиивих материјала, нарочито у хемијским

44 Основи заштите од пожара индустријама где се захтева покривање површине, као и код низа објеката где се захтева покривање површине, затим тамо где је потребно расхладно дејство. То је, на пример, случај код пожара запаљивих течности које се преливају преко врелог материјала. Исто тако, тешка пена користи се и за гашење пожара чврстих материјала (класа А), као што су дрво, угаљ, папир, текстил, слама и др. Средња и лака пена ретко се користе код пожара у слободним просторима, а најчешће се употребљавају код затворених просторија, као што су: канали и шахтови, подруми, хале, машинска одељења, силоси хладњаче и слично. Пена улази и у мање отворе и пукотине, а пошто се креће у правцу надирања свежег ваздуха, то значи да се креће ка пожару. Деловање пене при гашењу пожара. Дејство гашења пеном је делимично загушујуће, а делимично расхладно. Расхладно дејство добија се у више фаза. У почетку се пена на температури распада и водене капљице падају кроз слојеве течности и испаравају. На тај начин настају мехури паре који струје навише и врше изједначвање - смањење температуре. Затим долази до стварања водене паре која потискује ваздух изнад течности и одваја гасовиту фазу од течне, односно чврсте. Ово одвајање - изоловање гасовите фазе је најважније и поред расхладног дејства има и то својство да спречава стварање гаса. При гашењу пожара чврстих материја које стварају жар, расхладне дејство има значајнију улогу, јер при распадању пене, које се врши полако, издвојена вода испарава, а потребна топлота за испаравање одузима се од површинског материјала који гори и тиме га расхлађује. Ватрогасни ефекат пене 1. Тешка пена - хлађење - изолација

• Ефекат хлађења доминира приликом тињајућих пожара чврстих материја, и гашења пожара нафте и течности које се могу прегрејати.

• Изолационо дејство се постиже захваљујући слоју пене који се формира и спречава присту кисеоника жаришту пожара.

2. Високо – експанзиона пена - ефекат угушивања

• Ефекат хлађења је слаб. Одлична за тињајуће пожаре. Топлотна изолациона моћ.

Подела екстракта пене. По својој намени екстракти пене се деле на : 1. Протеинске екстракте (само за тешку пену), који се произведе на бази беланчевина. За производњу протеинских екстракта употребљавају се беланчевине животињског и биљног порекла. Беланчевине животињског порекла добијају се најчешће из крви

Средства за гашење пожара 45 рогате стоке и праха од костију, док се за производњу синтетичког екстракта употребљава феталкохолсулфат, органски сулфат, итд.). 2. Синтетички екстракт: Тутоген, Кометекстракт, Ницерол, Пурене, Фоам-цомпаунд и други, а совјетске ознаке су Пол, Пол А, Пол Д. Код нас у земљи најширу примену има екстаркт "Тутоген У-30". Особине екстракта. Према величини PH фактора сви екстракти су неутрални или скоро неутрални. То значи да се не мора вршити заштита унутрашњих површина резервоара и посуда за екстракт, а уколико и постоји заштитни премаз, он не сме имати примесе цинка. Дозирање се најчешће врши у опсегу 3% до 6%. Правило је да већи проценат екстракта даје пену већег броја упењавања. Екстракт се после отапања (уколико се замрзао) може опет употребити. Просторију где се држи екстракт треба грејати, јер се смрзнут не може користити. Поред тога његова способност мешања са водом опада снижавањем температуре. У принципу треба избегавати међусобно мешање екстаркта без обзира што се они могу мешати ако су исте базе, као што је протеинска. Није дозвољено мешање екстракта протеинске базе са синтетичким. Време полураспадања је такво да омогућује успешно гашење које треба да траје 10 до 15 минута. Вискозност је зависна од температуре. Радни притисак даје се у одређеним границама. Те границе значе и то, да код различите апаратуре за исти екстракт треба имати различите притиске. Може се, на пример, користити и већи притисак ради већег домета бацача, (иако се може користити притисак од 5 бара као и онај од 8 бара). Уосталом овај распон је неминован за једну инсталацију која на разним местима, због различитог отпора, може имати различит пад притиска. Начелно, већина екстракта даваће пену већ на 3 бара, мада она неће бити квалитетна. Сви екстракти раде и са морском водом, али се код неких број пенушања нешто мало смањује, док код других повећава. Мора се знати да ли пена, односно екстракт, може гасити алкохоле, етере, естере и кетоне. Ово је важно код стабилних постројења, јер би алкохол брзо разарао мехуре пене уколико екстракт није постојан на наведене запаљиве течности. Зато постојаност пене према алкохолу, естеру, етеру, етру, кетону, односно према одређеним запаљивим течностима мора бити наглашена у проспекту, јер се пена, која није постојана на ове запаљиве течности, комбиинује са специјалном пеном ("алкохол" - пена). Екстракти, по правилу, могу веома дуго (10 и више година ) да се одрже и са успехом користе и после дугог низа година. При томе, екстракт се не таложи нити

46 Основи заштите од пожара очвршћава при дну, па га стога није потребно ни мешати, али треба избегавати да се посуда (резервоар) дуже времена држи отворена. Угљендиоксид као средство за гашење пожара Угљен-диоксид – СО2 има велику примену у гашењу пожара. Као средство за гашење користи се у ручним апаратима и специјалним ватрогасним возилима и стабилним противпожарним уређајима. При гашењу просторија хемијских погона и складишта, где се гашење врши просторним загушивањем, као и при гашењу електричних уређаја и пожара, где средство за гашење не треба да наноси штете материји која гори, СО2 гас још увек има највећу примену. Физичке особине угљендиоксида. При атмосферском притиску од 1 бара и температури од 0°С угљен-диоксид је гас без боје и мириса, 1.5 пута тежи од ваздуха. Извире из земље, а може се добити и различитим хемијским процесима. Као средство за гашење користи се у облику гаса, снега и аеросола. При температури од -56оС и притиску од 5.3 угљендиоксид се може налазити у сва три агрегатна стања (такозвана тројна тачка). При мањем притиску и нижој температури није могућа течна фаза угљендиоксида. При температури од 31.5°С и притиску од 7.43 бара, угљен-диоксид се може налазити само у гасовитом стању и не може се повећањем притиска превести у течно. Снижење температуре испод -57.5°C угљен-диоксид почиње да се кристалише и претвара у снег, док се на температури од -79.5°C и О бара притиска, ствара "суви лед". Променом притиска и температуре мења се агрегатно стање угљендиоскида. У течно стање се може превести при температури од 0°C и притиску од 35.54 бара на -20°Cпри притиску од 20 бара на -50°C при притиску од 6.97 бара итд. При обичној температури и притиску од 1 бара, 1 килограм угљендиоксида заузима око 500 литара запремине.

Врсте пожара који се гасе угљн-диоксидом. Угљендиоксид је подесно средство за гашење пожара класе Б, C. СО2 гас има велику примену при гашењу пожара у хемијској индустрији, у лакирницама и индустријским погонима, а поготово где се користе прашкасе материје - у цевима (против експлозије у цевима)

Не сме се користити за гашење: • Код прецизних електронских елемената - старење чипова • У кокпиту авиона • магнезијума, титанијума, урана, плутониијума и сл.

- Деловање угљендиоксида при гашењу. Гашење угљен-диоксидом је траје веома кратко, јер се брзо достиже коцентрација потребна за гашење. За горење већине материјала потребан је проценат кисеоника од 13% запремине. Основни ефекат

Средства за гашење пожара 47 гашења угљендиоксидом је угушујући, док је расхладни ефекат занемарујући. Mорамо бити пажљиви приликом руковања апаратима напуњеним СО2 гасом јер изазива опекотине од хладноће. . Опасности при употреби угљендиоксида за гашење у затвореним просторијама. Када се користи СО2 за гашење пожара у затвореним просторијама, постоји опасност по здравље лица која су остала у просторији, а исто тако и за онога ко гаси пожар, уколико није упознат за штетним деловањем СО2 гаса. Јер, за гашење пожара потребна нам је концентрација 25-30% а већ при 2-4%-тној запреминској концентрацији човек дише oтежано док се код 4-6% јавља главобоља, зујање у ушима и блага несвестица, од 6-10% је могућа смрт . Концентрација од 20% изазива брзу смрт. Лоша особина угљен-диоксида је, такђе, што изазива ефекат стаклене баште - утиче на глобално загревање Складиштење угљендиоксида. Складиштење угљендиоксида врши се у челичним боцама. Посебно се угљендиоксид може складишти у великим резервоарима - цистернама, са мањим притиском (25 бара) али се онда мора вршити хлађење тих резервоара. Један од најважнијих момената, када је у питању пуњење челичне боце угљендиоксидом, јесте степен пуњења. Степен пуњења означава запремину у коју се смешта 1 килограм угљендиоксида. Тако на пример, степен пуњења 1.34 значи да се 1 килограм угљендиоксида смешта у 1.34 лиитара запремине. Прах као средство за гашење пожара Упоредо са повећаниим опасностиима од пожара и развојем индустрије јавља се и потреба за новим средствима за гашење, јер сама вода није могла да послужи као једино ефикасно средство за гашење. Исто тако, увођењем пене и СО2 гаса као средства за гашење нису у потпуности били задовољени сви услови гашења. Тако су многи захтеви, који не могу бити испуњени, или су делимично испуњени при гашењу водом, пеном или СО2 задовољени употребом праха за гашење као што су: могућност гашења електричних уређаја под напоном, потпуна неотровност и нешкодљивост у односу на човека и материјале, отпорност према смрзавању и могућности гашења и при најнижим температурама, могућност гашења скоро свих врста пожара и велика моћ гашења (скоро тренутно елиминисање пламена). Ова способност праха до сада није објашњена, премда постоји неколико теорија о томе. Теорија антикаталитичког ефекта је најближа објашњењу овог феномена. Према њој се на површини зрнаца праха гасе реакциони ланци пламена.

48 Основи заштите од пожара У почетку је употреба праха била ограничена само на ручне апарате за гашење. Развојем противпожарне технике, омогућено је увођење већих количина праха на ватрогасним возилима. У последње време уводе се и стабилна постројењна за гашење пожара великих капацитета, и то са аутоматским активирањем. Постоје три врсте параха према намени:

1. ВСЕ прашак : Састоји се од 95-98% натријум-бикарбоната NaHCO3 1-3% Магнезијум –стеарата за побољшање хидрофобних особина 1-3% Хемикалија за побољшање флуидности ради дужег очувања

• Уместо Na често се ставља K који поседује већу ватрогасну способност, али је хидроскопнији теже се чува и има склоност слегању.

• Пошто прашкови не расхлађују - додаје им се пена (само паршкови који могу са пеном). Пена спречава поновно паљење.

• Са ВСЕ прашком могу се гасити само пламени пожари и пожари гасова, али не тињајући.

2. АВCDЕ прашкови – универзални :

• Производе се углавном на бази амонијум - фосфата. • За пожаре метала је потребна посебна тактика. За гашење Na и K се не може

користити. • Хемијски састав АВCDЕ прашкова се разликује у зависности од произвођача.

Због тога није дозвољено мешање два АВCDЕ прашка различитих произвођача, као ни АВCDЕ са ВCЕ јер може доћи до згрудвавања.

3. М прашкови :

• Разликују се по принципу гашења од осталих прашкова. • М прашкови се користе за гашење калијума, натријума, урана, литијума, где

се се не могу успешно применити АВCDЕ паршкови. • Ови прашкови ступају у интракцију са металом или прекривају жариште

сопственом растопином.

Основне особине праха су:

Физичке особине прашкова: а. величина честице

Средства за гашење пожара 49 б. хидрофобност Карактеристике примене су:

– флуидност (ситније честице- већа ефикасност) – способност складиштења (влажност, притисак) – отпорност на трешење – компатибилност са пеном – електрична проводљивост (у млазу и растопини) – ватрогасна ефикасност – абразивно деловање (на машине)

Хемијске особине:

– корозивна особина (не сме је бити) – компатибилност са пеном – токсичност- нису токсични, изузев неких за метале

- Постојаност и дуготрајност. Прах се може употребити чак и када се неколико година налази у телу апарата. Он мора добро истицати, не сме да се згрудва у апарату, уколико прах није апсорбовао влагу. Ову особину антихигроскопности лако је проверити : количину од две супене кашике праха стави у воду и остави две недеље па када се после тога пажљиво из воде извади, мора још увек да има једно суво језгро. - Електрична изолација. Од праха, као средства за гашење, тражила се особина високе изолације од електричне струје, како би лица која гасе пожаре на уређајима јаке струје, била заштићена. То даље значи да облак праха, који се мора створити при гашењу, не спроводи електрични ток. Испитивања преношења струје високог напона преко млаза праха показала су веома малу проводљивост, која не представља опасност за лица која врше гашење. За сваку врсту праха се прописује дозвољени електрични напон електричне инсталације, који се сме гасити. Теоретски, при разним околностима гашења, може се појавити ток струје као код гашења мокрих изолатора или гашења трансформатора у слободном простору. У језгру пожара прах може да се запече и на тај начин да омогући спроводљивост тока електричне струје. Према томе, може се закључити да се преко облака праха не може створити електрични ток, али под условом да при том није присутан пламен. Уколико је истовремено присутан пламен, услови се мењају. За овај случај још нису дата објашњења и не располаже се потребним резултатима и мерним величинама. Ватрогасна ефикасност прашкова

• Ватргасна ефекат је образовање « ЗИДА » који прима енергију ватре, а фосфати стварају стакласти слој на запаљеној материји. Тај стакласти слој затвара шупљине материје и спречава приступ ваздуха.


• Код метала има изолациони ефекат. Врсте пожара који се гасе прахом. За гашење пожара код нас се користе следеће врсте праха: БCЕ; АБCЕ и АБCД. Ознака је направљена према могућностима гашења пожара. БCЕ прах је подесно средство за гашење пожара класе Б и C а ограничено подесно средство за гашење класе Е. АБCЕ прах је подесно средство за гашење пожара класе А, В и C а ограничено подесно средство за гашење класе Е. АБCД прах је подесно средство за гашење пожара класе А, В, С и Д (пожари запаљивих метала алуминијум, магнезијум и њихове легуре, натријум, калијум и др.) а ограничено подесно средство за гашење класе Е. Деловање праха при гашењу пожара. Механизам гашења прахом је комплексан поступак и има неколико ефеката, који ни досад нису у потпуности испитани. Раније се гашење прахом приписивало углавном ефекту загушивања и хлађења. Сматрало се да до тога долази због продуката распадања на температури, по формули :

2NaHCO3 = Na2HCO + H2O + CO2

што значи да се ослобађа водена пара и гас СО2. Загушујуће дејство које се јавља зато што облак праха смањује удео кисеониика у ваздуху није од великог значаја. За способност гашења прахом од одлучујућег утицаја је величина зрна и турбулентно кретање праха. Када се пречник зрна смањио од 400 микрона на 40, повећала се способност гашења за 4 пута. Даље смањење величине зрна није доводило до повећања способности гашења. Сасвим фина зрна смањиће способности гашења. При бацању на пожар, највећи утицај има турбулентно кретање праха. Узбуркани прах и створени слојеви на једном пожарном објекту проузрокује брзо изједначавање температуре и брзо одвођење велике количине топлоте на хладнију околину периферије пожара. Поред овог одвођења топлоте, постоји и прекидање реакције сагоревања. То настаје зато што зрна прашине, као страна тела у пламену, прекидају механизам горења. Учесници у реакцији, у додиру са зрнима праха, губе део своје енергије активирања, што одводи до прекида реакције. Зрно праха делује као гранични зид, слично као што камена прашина зауставља експлозију гасова у руднику. То значи да се на површини зрна праха гасе реакциони ланци и на тај начин прах делује антикаталитички. Активирање праха. Да би се могло остварити успешно потискивање праха услов је да се створи одређена смеша праха и погонског гаса. Да би се прах избацио из посуде у довољној количини у јединици времена и на довољно растојање, употребљава се погонски гас који ће извршити ову функцију. Погонски гас је најчешће угљендиоксид, азот или ваздух. Који ће се од погонских гасова, СО2 или азот, користити у појединим апаратима и уређајима за гашење прахом зависи од захтева и услова експлоатације. Код СО2 веома брзо расте притисак са температуром, што условљава топлотну изолацију боца СО2. Док је ова особина СО2 гаса непожељна, његова предност садржана је у његовом енергетском потенцијалу. С друге стране, код

Средства за гашење пожара 51 азота притисак повремено и полако расте са температуром. То је његова предност код експлоатације апарата при већим температурама. Међутим, енергетски потенцијал азота, за исту количину и исти притисак, мањи је од енергетског потенцијала СО2 гаса.

Предности гашења прахом:

– гасе све пожаре, а нарочито течности и гасове – праве изолацију од зрачења пламена – могу се чувати на температури од -50°C до +60°C – нису токсични – могу се транспортовати кроз цевоводе – БCЕ погодан за таложење киселе магле

Мане гашења прахом: • јако запрашивање, па се забрањује коришћење у компјутерским

центрима и на електричним постројењима • у ткаоницама и библиотекама прави штету • немају расхладно дејство, осим ако се користе са пеном

Халони као средство за гашење пожара

Халогенизирани угљоводоници, кратко названи "халони", одавно су познати као средство за гашење. Као средство за гашење први пут су га употребили Немци у другом светском рату. После рата, нису били прихваћени од стране многих стручњака због свог штетног - отровног деловања на људе. Познат је случај "тетра-хлоругљеника", који је забрањен за употребу јер је стварао, при гашењу, отровни гас "фозген". Данас су и остали халони забрњени, али се утврдило да су најштетнији халони који садрже бром. Ова забрана је натерала стручњаке - произвођаче да убрзају истраживања и пронађу замену за халоне који неће имати штетно деловање а који ће задржати добро позната својства гашења, какав је НАФ. Најпознатији су: Халон 1211 (CF2ClBr – дифлуорохлорбромметан), Халон 1301 (CF3Br – трифлуоробромметан) и halon 122 (CF2Cl2 – дифлуородихлорометан). Код нас у земљи користи се халон 1211 за пуњење ручних и превозних апарата; као и халон 1301 за стабилне инсталације.

Халогени угљоводоници - халони - су халогена једињења која садрже један или

више атома једног од халогених елемената: флуора, хлора, брома или јода. Ако се у угљоводоничном једињењу атоми водониика замене атомима неког халогеног елемента, добијено једињење имаће промењена хемијска и физичка својства. Присуство халогених елемената даје једињењу стабилност, инертност и велику способност гашења пожара. Како су хемијске формуле халона превише дугачке за свакодневну употребу, то је уобичајено да се, уместо хемијског назива, користе бројне или словне ознаке халона. Бројне ознаке халона дају заступљеност атома угљеника и

52 Основи заштите од пожара халогених елемената у молекулу једињења, а бројеви читани с лева на десно, дају кључ. Тако први број означава број атома угљеника, други број атома флуора, трећи хлора, четврти брома, а пети јода. Ако некога од наведеих елемената нема у једињењу, на том месту ће стајати нула. Ако нула треба да се нађе на крају, она се изоставља. Атоми водоника се такође изостављају. Физичке особине халона. Физичке карактеристике халона 1211 и 1301 су : - При нормалним температурама (20°C) халони 1211 и 1301 испаравају и при томе су сопствени притисци њихових пара довољни за избацивање из посуда. Зато се морају држати у затвореним посудама и њима се мора манипулисати у затвореним системима. - Специфичне тежине течности халона 1211 и 1301 су веће од 1, па је, за исту количину халона, потребан мањи простор - резервоар. - Оба халона припадају средствима за гашење која су позната као испаравајуће течности. Тачка испаравања 1301 је нижа од халона 1211 и због тога притисак паре хлалона 1211, на нормалној температури, износи 2.53 бара, а халона 1301 -14.63 бара. Различите температуре испаравања, имају утицаја при гашењу. Притисци расту са температуром. Са повећањем температуре смањује се и густина течности и повећава густина паре, док се не достигну критичне темпе-ратуре. На критичним температурама фазе густине паре и течности постају једнаке и престаје да постоји течно стање. Изнад критичне температуре халони се понашају као гасови и не могу бити претворени у течности, било којим притиском. Токсично дејство халона. Токсично дејство халона на људе је важна карактеристика, јер се људи, у тренутку гашења, могу наћи у просторији са одређеном концентрацијом пара халона, било особље које ту ради, било ватрогасци у акцији гашења. Одређене концентрације халона, у одређеном тренутку гашења, могу бити опасне за људе. Зато при примени халона ваља знати које су дозвољене концентрације, у ком времену трајања, где почињу опасне концентрације, и коначно, које су концентрације смртоносне. Ово се мора узети у обзир при пројектовању заштите од пожара халонима и морају се предузети одговарајуће мере безбедности за људе. Халони делују токсично и у свом природном (нераспаднутом) стању и приликом настанка продуката распадања. Ови продукти настају под дејством температуре при гашењу пожара. Зато се ова два токсична дејства посебно третирају, иако се током једног пожара, могу појавити оба. Почетни ефекти при мањим концентрацијама су поспаност, губитак координације покрета и смањена ментална бистрина. При већим концентрацијама и дужем излагању почињу ефекти анестезије и постоји ризик онесвешћивања (15-20%). Опоравак на свежем ваздуху је брз и потпун. Токсичност производа разлагања 1211 и 1301 мора се узети у обзир, тим пре што је она много већа од токсичности природног, нераспаднутог халона. Ова чињеница је важна за

Средства за гашење пожара 53 ватрогасце који гасе пожар халоном, као и за лица која би се могла наћи изложена овим производима. Количина створених производа разлагања зависи од примењене концентрације халона, температуре и дужине трајања гашења. Постоје прецизна упутства како за коришћење халона 1211 и 1301 у заштити од пожара тако и за потребне мере безбедноати, како би се избегли ризици који постоје. Опасности при употреби халона у затвореним просторијама и начин заштите. Опште прихваћене препоруке за максималне концентрације халона 1211 и 1301 у просторијама са запреминским ефектом гашења, а којима могже очекивати присуство људи су: Халон 1211 4-5% (запр.) и Халон 1301 7-10% (запр.). Ове количине људи могу удисати у трајању од једног минута. Зато се заузело становиште да се халон 1211 не употребљава у стабилним системима са запреминским ефектом гашења оних просторија у којима бораве људи, а да се халон 1301 до 10% концентрације дозвољава са ограничењем. Пројектанти противпожарног система са запреминским ефектом гашења халоном, за просторе у којима бораве људи, морају токсичност халона ставити у први план. Угрожену зону, особље мора напустити у року од једног минута, у случају гашења пожара халонима 1211 и 1301. Остале мере безбедности зависиће од начина примене халона, од тога да ли се гашење врши на отвореном или затвореном простору, да ли постоји присуство људи у затвореном простору итд. Према свим тим условима гашења, односно степену ризика за људе, одговараће и степен мера безбедности. Гашење пожара у затвореној просторији, било ручним апаратима било стабилним уређајима, захтева преузимање безбедоносних мера. При гашењу пожара ручним апаратом, а у зависности од величине пожара, количине халона и трајања гашења, као и других отежаних услова (висока температура и сл.), ватрогасац треба да има адекватну заштитну опрему. За просторије где се гашење врши стабилним аутоматским системом запреминском концентрацијом и где постоји присуство људи, морају се предузети посебне мере безбедности. Ово стога што се активирање ових уређаја врши са осетљивим детекцијама, а време пражњења је веома кратко (највише 10 секунди). Халони растварају масти, па делују директно на мозак

• преко дисајних органа делују на мозак, јетру, бубреге • преко једњака понекад делују • преко коже ретко делују

Електрична проводљивост. Халони немају скоро никакву електричну проводљивост. Зато су посебно погодни за гашење пожара електронских постројења, као што су: рачунски центри, односно компјутери, електрокоманде и централе, кабловски шахтови, генератори, компресори, турбине итд. Добре особине халона су :

- Испаравање након гашења - Отпрност на мраз


- Велика ефикасност у гашењу. То значи са мањим количинама може угасити - пожар. - Потпуна или нешкодљивост халона за опрему и материјале је њихова највећа

предност. У првом реду, за њих је карактеристично: одсуство корозије, влаге, запрљаности (где је чишћење проблем), хемијских реакција (осим неких), одсуство термичког шока.

- Електрична непроводљивост је веома добра и може бити пресудна при гашењу пожара електричних уређаја.

- Остале добре особине при гашењу су стабилност на високим температурама, - Одсуство повраћаја пламена.

Врсте пожара који се гаси халоном. Халони су подесно средство за гашење пожара класе Б. C и Е. Пожари где се искључиво морају приментити халони, као средство за гашење јесу пожари електронске технике, као што су: компјутери, фини командни електроелементи, радио и телевизијски уређаји, телекому-никациони уређаји у поштама и низ других. Ови уређаји не могу се гасити ни прахом, јер се уређаји запрљају, а прах услед температуре, запече. Ово се може проширити на све уређаје, машине и материје где се тражи потпуна нешкодљивост и могућност да машине могу одмах после пожара бити поново употребљени. Халони имају велику примену код свих стабилних противпожарних постројења где се тражи велика ефикасност гашења, са што мањим количинама средстава за гашење. То су пре свега авиони и бродови и сва друга превозна средства. Значајну и посебну примену халони имају и код војних објеката, ако што су авиони, бродови и подморнице, тенкови и остала војна средства и објекти. Користи се још за гашење: бензина, нафте, лакова, реактивног горива, природног гаса и за пригушење експлозија. Деловања халона при гашењу пожара. Механизам гашења халонима није могао бити објашњен до сада познатим ефектима гашења (ефекат хлађења, загушивања, раздвајања итд.). Иако механизам гашења халонима није досад у потпуности познат, ипак постоји довољно доказа да се он заснива на физичко-хемијској реакцији која се назива физичко-хемијска инхибиција. Овај ефекат гашења припада антикаталитичким ефектима гашења. При овој реакцији халогена једињења се везују активним радикалима у пожару и на тај начин кидају ланчану реакцију процеса сагоревања. На састанку ХТОC-а који су одржани у Копенхагену 25. новембра 1992. и Торонту 6. јула 1993. године усвојене су допуне Монтреалског протокола (1989) којим је забрањена производња халона 1301 од 1. јанурар 1994. године, због штетности за људе и човекову околину (нарочито озонски омотач). Овај протокол су прихватиле све државе које су производиле халон осим Кине која је имала дозволу да га производи до 2005 године.

Средства за гашење пожара 55 Изузетна ефикасност у гашењу уз пропсане обавезе да се са гашењем отпочне што раније, учинила је халоне незамењивим било којим другим познатим медијумом за гашење пожара. Међутим, уочено је да поред разлагања извесне количине халона при гашењу на високим температурама на јако токсичне продукте, постоји ујош један негативан ефекат које прати халоне у било каквом стању, јесте дугогодишње уништавајуће дејство на озонски омотач око земље. Последице пробијања и ширења рупе у озонском омотачу доводе до повећаног ултравиолетног зрачења земље, до повећања просечне температуре, до промене климе, топљења ледника, до подизања нивоа мора и даљих последица ових појава. Инерген као средство за гашење пожара Инерген је смеса која се састоји од три гаса : 52% Азота, 40% Аргона и 8% угљен-диоксида. Поређење инергена и ваздуха дајемо у следећој табели: Инерген Ваздух азот 52% 78% кисеоник 0% 21% аргон 40% 0.4% угљен-диоксид 8% 0.4% Инерген не шкоди људима, не загађује околину, није токсичан, не изазива корозију, нема ризика при гашењу електричних уређаја, не оштећује електронску опрему при гашењу, нема ограничен рок употребе, не оштећује озонски омотач, не изазива маглу при гашењу пожара, има ниску специфичну проводљивост. Лабораторијска испитивања су доказала да не утиче на дисајне органе и кардиоваскуларни систем код људи, тако да људи за време гашења могу да буду у просторији која се штити. Инерген прекида процес горења на тај начин што испуњава затворени простор, истискује ваздух и тако мења квантитет гаса у затвореном простору. Смањује количину кисеоника испод 13%, до нивоа на коме већина запаљивих материја неће више горети. Истовремено повећава количину угљендиоксида између 2 и 4.5 % и тиме стимулише људско дисање. Оптимални резултати при гашењу се постижу кад је концентрација кисеоника у простору који се штити између 12 и 14%, а концентрација угљендиоксида између 3 и 5%.

56 Основи заштите од пожара Приручна средства за гашење У приручна средства за гашење пожара спадају: песак, разни прекривачи, земља и сва друга средства која се могу употребити за гашење а налазе се у непосредној близини места где је избио пожар. Песак је врло добро средство за гашење разних врста пожара класе Б и Д. Нарочито је ефикасан при гашењу разних метала (натријум, калијум, магнезијум, алуминијум) и њихових легура. Такође успешно гаси запаљиве проливене течности нафтних деривата и то на равним или мало нагнутим површинама. Ефекат гашење песком је угушујући, а то значи да морамо добро прекрити површине које гасимо, како би спречили приступ кисеоника из ваздуха. Песак за гашење треба раније припремити и поставити на места која су пожаром угрожена и то у прикладним металним сандуцима, са довољним бројем лопата или посудама за брзо преношење и употребу на месту пожара. Треба знати да је сув и ситан песак нејефикаснији и да се у зимском периоду мора извршити заштита песка од згрудњавања додавањем 2% калцијум хлорида. Прекривачи су најстарија средства за гашење пожара. Гашење са њима је искључиво на принципу угушивања, јер се пожар на тај начин гаси прекидањем даљег дотока кисеоника из ваздуха. Они могу бити израђени од вуне, азбеста а у новије време се израђују од стакластих влакана. Ако је могуће, корисно је вунене прекриваже натопити водом, како би се спречило да их пламен запали. Прекри-вачи се могу ефикасно употребити за гашење пожара запаљивих течности у боцама, бурадима или другим посудама, гашење пожара аутомобилских мотора и гашење пожара на особама. Земља се користи за гашење пожара класе Б и Д. Нарочито ефикасно гаси пожаре разниих метала и њихових легура, као и пожаре запаљивих проливених течности на равним површинама. Принцип гашења земљом је угушујући, што значи да онемогућује даљи продор кисеоника из ваздуха и на тај начин прекида даље горење. Ситна и сува земља је најефикаснија за гашење пожара.

4. ТАКТИКА ГАШЕЊА ПОЖАРА 4.0 Увод Борба са пожаром је тешка, опасна и увек неизвесна. Међутим, од посебног значаја je правилан начин гашења, који се мења од служаја до случаја, од објекта до објекта. У интервенцијама гашења учествује све мање људи, али се примењује све савршенија техника и средства за гашење. Гашење пожара захтева организовану, стручну и смишљењу акцију сваког појединца и екипе у целини, како би исход био успешан. Класификација пожара, са гледишта ватрогасне интервенције, врши се на више начина: по фазама развоја пожара; по величини пожара; по месту настајања пожара или по врсти запаљене материје. Појаснићемо сваки од наведених начина : Класификација по фазама развоја пожара. Сваки пожар има три фазе и то : почетну, разбукталу и фазу живог згаришта. Почетна фаза пожара каракатерише се малим интензитетом изгарања, релативно ниском температуром и спорим ширењем ватре. Дужина трајања ове фазе није строго одређена и зависи од онога што гори (на пример чврсте материје временски најдуже сагоревају). Разбуктала фаза се разликује од претходне по томе што је интензитет изгарања пожара највећи. Обично у овој фази, долази до рушења носеће конструкције а често и целог објекта. Пожар у разбукталој фази је тешко локализовати, па су за гешење потребне јаче снаге и више средстава. Фаза живог згаришта представља завршну фазу у којој је главна маса гориве материје изгорела и нема више услова за стварање нових жаришта ватре. Интензитет изгарања се постепено смањује, температура опада и пожар се гаси. Међутим обавезна је контрола згаришта, како би се утврдило има ли скривених жаришта испод рушевина или пепела. Класификација по величини пожара. Према величини пожара, пожари се могу поделити на : мале, средње, велике и катастрофалне (блоковске) пожаре. Мали пожар је онај када је захваћена мала количина горивог материјала (поједини предмети, мале површине и мала количина горива). Ако се одмах приступи гашењу, може се без тешкоћа угасити разним приручним средствима или ручним ватрогасним апаратима. Средњи пожар је онај у којем су ватром захваћене једна или више просторија неког објекта, или веће количине гориве материје, односно мање површине на отвореном простору. За гашење пожара ове величине потребно је ангажовање ватрогасне јединице једног оделења (или вода) која може дејствовати са два или три млаза воде (или пене). Велики пожари су пожари у којима је захваћен кров, читав спрат, већи подрумски простор или читав објекат. На отвореном простору ови пожари обично захватају веће површине или веће количине горива (већа складишта, пожари различитог текућег горива, велики пољски и шумски пожари итд.). За гашење ове врсте пожара користи се ватрогасна јединица јачине вода или чете, са одговарајућом опремом уз примену 6-12 млазева воде (или пене) и употребом осталих специјалних средстава за гашење. За евентуалне друге интервениције (спашавања људи и имовине)

58 Основи заштите од пожара неопходна је и додатна специјална опрема и возила. Катастрофални (блоковски) пожари су они пожари који су захватили више објекта, већи комплекс шума, ако и велике површине отворених складишта. Гашење ових пожара захтева бројне и добро опремљене ватрогасне јединице, а често и ангажовање становништва, војске и јединице цивилне заштите, уз масовно коришћење технике. Гашење таквог пожара може трајати данима. Класификација пожара по месту настајања. У зависности од емста настанка, пожаре делимо на: унутрашње и спољне пожаре. Унутрашњи пожари су они који се развијају у затвореном простору (простори у згради, објекту или у шупљинама конструкција ). Унутрашњи пожар може прерасти у "спољни" пожар, када ватра експлозијом, рушењем или на неки други начин пробије преграду пожарног сектора. Спољни пожари настају када су захваћени спољни делови објекта или се пожар у потпуности развија на отвореном простору, изван зграда. Овде спадају пре свега шумски пожари, пољски пожари, пожари отворених складишта, пожари на превозним средствима итд. Класификација пожара по врсти гориве материје. Према врсти гориве материје тј. њене пожарне карактеристике као и према могућностима гашења применом одређених средстава за гашење, пожари се разврставају у четири основних класе и то: А, В, С и D, о чему је детаљно говорено у поглављу о средствима за гашење пожара. 4.1. Основна правила поступања ватрогасних јединица Пријем дојаве пожара. Информација о пожару може ватрогасној јединици бити пренета на више начиина, ако нпр. телефоном, аутоматским дојавним системом или радио везом, преко дежурна службе органа унутрашњих послова.Најчешћи облик дојаве пожара је телефоном, на посебно утврђен број (нпр. 93), а обично дојаву врше грађани. Овај вид дојаве праћен је честим злоупотребама тј. лажним дојавама. У принципу, дојаву треба проверити позивом особе која је дојавила пожар. Међутим, ово није увек могуће јер је дојава често са јавне телефонске говорнице. У тим случајевима, када се сумња у веродостојност информације, шаљу се минимале потребне снаге са комбинованим возилом, да би могле започети интервенцију, уколико је дојава тачна. Провера се може извршити и преко патрола саобраћајне милиције, које су у том патролном рејону. Други облик, који се користи код посебно пожарно угрожених објеката или са објеката од посебног интереса, састоји се у повезивању штићеног објекта са централом која је смештена у ватрогасној јединици, аутоматском везом, која у случају пожара аутоматски ступа у дејство. Ватрогаса јединица интервенише по унапред разрађеном плану интервенције. Слабост овога система је могућност појаве лажних аларма. Трећи начин дојаве је преко дежурне службе органа унутрашњих послова, директном телефонском линијом - без

Тактика гашење пожара 59 посредника. Ове су информације у принципу поуздане али често непотпуне јер дежурни у ОУП-у по правилу не тражи детаљну информацију - податке који су битни за брзу, адекватну и упешну интервенцију. Дежурни ватрогасне јединице, кои прима дојаву, мора бити искусан ватрогасац како би за што краће време сазнао све битне податке везане за пожар, што му даје могућност процене које снаге да пошаље на интервенцију. Обично су то следећи подаци : тачна адреса, односно место пожара; евентуални подаци о најкраћим путевима којима се може доћи до тог места; шта гори или какав материјал гори; има ли људи у животној опасности; ко јавља о насталом пожару и са којег броја телефона? Свака дојава се у принципу снима што служи као документ у одређеним случајевима. Алармирање. У случају аларма, даљи поступци су до детаља одређени правилима службе. Узбуна се изводи звучним сигналима - ручном или електричном сиреном или светлосним сигналима. На знак узбуне ватрогасци на најбржи могући начин долазе у гаражу, узуимају личну опрему и заузимају места у возилима која су одређена за интервенцију. У циљу постизања брзине, потребно је чешће вршити вежбе уз давање лажних аларма. Распоред људства по возилима је усаглашен са распоредом по сменама. Време поласка се процењује од 40 до 60 секунди. Излазак и вожња до места пожара. Врста и тип возила се одређује према примљеној дојави или по унапред разрађеном плану. Уколико је информација непотпуна шаље се универзално возило (вода, пена, прах) које може самостално да започне и успешно оконча интервенцију гашења. Сви остали су са опремом у приправности. Руководиоцу гашења, дежурни који је примио дојаву, даје посебни формулар на коме је адреса на којој је пожар избио (а евентуално и разрађен план акције гашења ако се ради о објекту од посебног значаја). Додатне информације се могу дати у току вожње, радио везом. Руководилац акције гашења се по правилу налази у првом возилу. Командно возило даје уобичајене сигнале и води колону, с тим што вожња треба да буде брза али пре свега сигурна, уз поштовање семафора. Ако је интервенција изузетно хитна, може се водити и једносмерним путем, у правцу који је за општи саобраћај забрањен, уз стални рад сирене возила, како би упозорили остале учеснике у саобраћају. Ватрогасна возила се за време вожње не смеју претицати. У току вожње обавештења појединаца да је пожар угашен и слично, не смеју се узимати у обзир. Заустављање возила и њихов повратак у току вожње може наредити само командни центар. У урбаним срединама поставља се пред ватрогасну јединицу захтев да се од момента пријаве пожара, до најудаљеније тачке града стиже за 15 минута. У том циљу, граде се и сателитске ватрогасне станице како би се градско ткиво равномерно покрило. Ако у току вожње дође до евентуалних саобраћајних незгода (судар, гажење пешака итд.), на лицу места остаје заменик командира оделења, да би обавио све формалности, при чему се обележава тачан положај возила, а ватрогасно возило наставља пут ка објекту у пожару јер се у њему може наћи више људских живота угрожено. По доласку не место интервенције, возило се паркира тако да су

60 Основи заштите од пожара излаз и улаз слободни. Возила не смеју бити изложена дејству ватре (топлотног исијавања и варницама). Позицију возила одређује руководилац гашења. Припрема за правилну акцију гашења. Да би интервенција гашење била успешна, морају се поштовати следећа начела: 1. упознати се са ситуацијом на лицу места да би се добио општи увид у ситуацију, због чега се мора извршити извиђање, 2. извршити процену ситуације, на темељу извиђања, 3. поставити план гашења пожара и донети одлуку о примени истог, 4. издати одређене команде за рад, да би се исти реаализовао. Извиђање. Руководилац гашења мора по доласку на место пожара сагледати ситуацију и прикупити потребне информације, а пре свега о величини опасности која прети људима, животињама и имовини (предметима), као и јачини властитих снага и средстава потребних за гашење пожара. Величина опасности одређена је пре свега величином пожара, врстом материјала који горе, конструкцијом објекта, издрљивошћу граница пожарног сектора и слично. Јачина влатститих снага (људство, опрема, средства) су руководиоцу гашења позната и он тачно зна са чиме и у коликој мери може рачунати. Међутим, појединости за постојеће опасности и околности које могу настати у току гашења су му потпуно непознате. Из ових разлога, битно је установити: Где гори? Шта гори? Како гори? Да ли су људи или животиње угрожени? Да ли постоје посебне опасности по учеснике гашења? Да ли су угрожена материјална добра изузетне вредности (новчане или културно-историјске)? Да ли постоји опасност од проширења пожара? Да ли постоји опасност од рушења? Да ли постоје неке од посебних опасности (радиоактивна, хемијска или биолошка контаминација)? Какви су путеви за интервенцију и евакуацију? Ови подаци се могу добити и из оперативног плана уколико је исти сачињнен. Извиђање мора бити активно, а извиђачку групу сачињавају, поред руководиоца гашења, обично још 2-3 ватрогасца. Извиђачи уочавају елементе, важне за успешну и безбедну интервенцију, као например: количине и боје дима, карактеристика пламена, интензитет топлотног исијавања, правац струјања, пуцкетања, експлозије и друге карактеристичне знакове, мирисе итд. Процена ситуације. Процена ситуације се заснива на свим прикупљеним сазнањима и од битног је утицаја на исход интервенције. Основни задатак је да се дефинише шта треба учинити да се уочене опасности отклоне и којим редом, с обзиром на расположиве снаге. План (концепција) гашења и одлука о гашењу. На основу процене ситуације доноси се одлука о начину интервенције. Она мора бити кратка и јасна, а дефинише: да ли извршити напад или одбрану (пасивну или активну); поделу задатака у оквиру расположивих снага (ко шта ради); начин снабдевања средствима за гашење (ако је вода - водозахват, начин допреме итд.); која опрема и средства ће се користити у интервенцији (врсте возила, заштитна опрема, вода - пена, распршени млаз); путеви

Тактика гашење пожара 61 прилаза за интервенцију (директан улаз у објекат, преко крова срушеног објекта, са лестава, са задње стране објекта итд.); какав је облик навале и какав је наступ јединице (унутрашња навала, комбинoвана или спољашња навала, релејни наступ, одвојени наступ итд.). Поред ове тзв. "нормалне одлуке" која се базира на елементима извиђање, могуће су и "моменталне" одлуке које се доносе у току интервенције када на пример прети опасност по људске животе, наглог ширења пожара, рушења или експлозије итд. Команда за рад. Наређење - команда се даје да би се план гашења и одлука реализовали. Команда мора бити гласна, разумљива, категорична, кратка, реална и потпуна. Битно је, да команда дефинише недвосмислено: ко треба да извши задатак, шта треба да се изврши, где и са којим средствима.У принципу, руководилац гашења не издаје директна наређења људству, већ руководиоцима појединих јединица (командири чете - командиру водова - ови командири одељења итд.). Такође није дозвољено њихово директно ангажовање на гашењу (нпр. руковање млазом), већ се треба посветити праћењу интервенције гашења, усмеравању исте и бризи о безбедности непосредних извршиоца. Како у току акције може доћи до промене ситуације, могуће су измене наређења у циљу прегруписавања и преоријентисања снага. Ово прегруписавање, у зависности од потреба, може бити делимично или потпуно. Начелно, уколико је могуће настале проблеме ресити убацивањем резервних снага, прегруписавање у току саме акције треба избегавати. Битно је обезбедити, нарочито код већих пожара, одговарајуће резервне снаге, које би у случају потребе могле одмах да се укључе у интервенцију гашења, као и резервна возила и пумпе, како би се извршила измена оних које у току интервенције откажу. Завршетак гашења, припрема за повратак и повратак јединице. Када су главна жаришта савладана, обавјају се одређене радње да би се згариште прегледало, раскрчило и распремило. Пажљивим прегледом се утврђује има ли заосталих жаришта, делова конструкција склоних рушењу које се подупиру ( а ако то није могуће треба их порушити), евакуисана имовина се враћа у просторије, уколико су оне у употребљивом стању. Уколико постоји сумња да би се пожар могао поново јавити, треба оставити ватрогасну стражу, која са одговарајућом опремом и средствима може брзо и ефикасно интервенисати. Потребно је обезбедити сталну везу страже са јединицом. Повратак оделења, водова или појединих јединица, може се наредити и пре окончавања акције гашења, уколико се процени да је пожар локализован и да се са мањим снагама може успешно гасити. У том случају, руководилац гашења наређује "припрему за повратак", која се састоји у скупљању ватрогасних црева и смештању истих у возила, скуплајњу опреме и справа које су коришћене код интервенције. Тек када се провери да је сва опрема враћена у спремнике возила (најбоље упоређењем са листом инвентара), наређује се повратак. Логично, обавезна је претходна провера да ли су сви људи на месту и да ли је распремање извршено правилно. У овој фази руководилац прикупља и све елементе који су му потребни за састављање извештаја о акцији гашења. Пошто је све обављено, руководилац гашења наређује улазак у возила

62 Основи заштите од пожара и повратак. Возила у повратку иду најкраћим путем, поштујући све саобраћајне прописе, без употребе алармних сигнала (сирена и светла). Поредак је исти као и при одласку на интервенцију. По доласку у ватрогасни дом, врши се прање возила и опреме, пуњење средства за гашење, замена употребљивих црева и контрола исправности алата, опреме а пре свега заштитних средстава. Возило се пуни горивом и потпуно чисто и поново спремно за интервенцију се ставља у гаражу, окренуто у смеру излаза из гараже. Људство се такође доводи у стање потпуне мобилности (замена мокре одеће и обуће), санирање повреда итд. После сваке акције обавезно је сачињавање извештаја, а са целом јединицом анализа интервенција гашења. 4.2. Основна правила развоја пожара Без обзира на то где је пожар настао, постоје одређене заједничке карактеристике, које се пре свега односе на развој самог пожара, ширење ватре и појаве које га прате. Да би се почетни пожар развио, потребна му је топлота, довољно ваздуха и време тј. што је запаљиви материјал ближи ватри, изложен дуже времена, под претпоставком да има довољно ваздуха, долази до проширења пожара на околину, стварање већих жаришта уз развијање високе температуре. Изнад ватре долази до струјања загрејаног ваздуха и гасова који се нагло дижу у вис, при чему хладни ваздух из околине струји према жаришту. Ово струјање доноси стално нове количине кисеоника, што утиче на продужетак процеса гашења. Код пожара на отвореном простору, увек је присутна довољна количина ваздуха (кисеоника) за његов развој, брзо ширење и потпуно изгарање. На правац ширења пожара, од битног је утицаја ветар, који је присутан у моменту избијања пожара, тј. његов смер. Уколико је ветар јаче снаге, он ће топлотна исијавање усмерити на једну страну (правац његовог дејства), па ће се сви објекти на том правцу наћи изложени повишеној температури, затим искрама и летећим угарцима. Уколико се у жаришту нађу велике количине горивог материјала, ослободиће се огромне количине топлоте, ваздушно струјање ће бити интензивно и достићи ће велику брзину тако да се у жаришту ствара вакуум, који повећава доток свежег ваздуха према жаришту, при чему долази до тзв. "пожарне олује". Ова појава је изузетно опасна за људе на интервенцији јер могу бити увучени у жариште или угушени услед недостатка кисеоника. За разлику од овога, код пожара у затвореном простору настаје постепено повећање температуре и загревање свих предмета који су у том простору, а исто тако и свих делова објекта (под, зидови таваница, прозори итд) При овоме долази до струјања топлог ваздуха навише, и уз таванице у друге простотрије, односно кроз отворе на плафону на друге етаже. Међутим, уколико је просторија затворена, у њој постепено долази до нагомилавање топлог (ужареног) ваздуха односно гасовитих продуката сагоревања и дима. Услед сталног загревања долази до пораста притиска, што може довести до пуцања прозорског стакла, рушења зидова и врата, а што опет доводи до проширења пожара и по хоризонтали и по вертикали. У тренутку отварања прозора и врата (или ломљења стакла) настаје тренутно сагоревање ових гасова у виду пламена, који пали све пред

Тактика гашење пожара 63 собом и проширује пожар. Поменуто загревање унутрашњости објекта, може довести до загрејавања носећих конструкција и губитка њихових носећих својстава, што има за последицу рушење или деформацију објекта као и даље ширење пожара. Пожар може да се прошири спољашњим и унутрашњим путевима тј. кроз прозоре, са крова, преко зидова или конструкција односно врата, међуспратне конструкције, вентилационе отворе, лифтовске и степенишне просторе, цеви, електро инсталације итд. Суштински фактори, који утичу на развој пожара су: хемијски састав гориве материје, њена количина и стање у којем се налази; количина кисеоника (ваздуха) која је присутна и струјање у зони пожара (што је више кисеоника то се ватра брже развија); топлота која се ослобађа при горењу, њена јачина која зависи од топлотне вредности гориве материје, те количине и брзине сагоревања; - објекат или терен где се пожар развија (отворени или затворени простор); временске прилике (ветар, киша), експлозије и друге појаве (рушење, гасови и слично). Познавање временског и просторног тока развоја пожара је битан фактор за избор адекватне акције гашења, па ћемо се нешто дуже позабавити истима. У првој фази пожара, не постижу се максималне температуре горења. Све материје које се налазе у зони пожара нису загрејане изнад тачке запаљења, неке горе а неке не, иако су створени услови да се брзо запале. У другој фази, пожар се проширио на све гориве предмете у одређеном простору, јер су исти достигли тачке запаљења. Постигнута је максимална температура горења. У трећој фази, пожар још увек траје, али постепено температура у центру – жаришту пожара опада јер нема више горивих материја, а пожар се шири и помиче ка границама пожарног сектора. У четвртој фази, долази до осетног пада температуре у центру пожара, пошто су све гориве материје изгореле. Максималне температуре су сада на границама пожарног сектора, па из тих разлога од овга места и треба почети са гашењем. У првом временском интервалу, пожар се шири и развија унутар простора где је избио. Простор се пуни димом и продуктима горења, температура и притисак расту (уз могућност експлозије). У другом временском интервалу долази до продора ватре кроз места најмање отпорна на ватру, ватра захвата нове просторије а уз доток нових количина ваздуха ватра прелази у развијени пожар. У трећем временском интервалу, ватра јењава у простору где је настала, долази до рушења објекта, преношења на друге просторије и спратове и стварање нових жаришта. 4.3. Пожарни сектори и могућности за проширења пожара Пожарни сектор предстваља део објекта одељен противпожарним преградама одређене отпорности од осталих делова објекта, са циљем да се пожар ограничи на мању површину. Ово значи да границе пожарног сектора представљају одређене препреке за даље ширење пожара. Границе пожарног сектора су у принципу и места где ће ватрогасне јединице пружити ватри отпор, уколико не успеју да пожар

64 Основи заштите од пожара локализују унутар сектора. Ако се ватра задржи и угаси унутар сектора у коме је затечена, интервенција гашења се сматра успешном. Приликом пожара у објектима, пожарни сектор ограничавају увек основни елементи конструкције, зидови и таванице. Услед дејства ватре, могуће је рушење појединих елемената, при чему пожар прелази у други пожарни сектор, итд. Дејство топлоте, приликом пожара у објектима, у највећој мери је усмерено навише, па су затy таванице највише угрожене. Деловање по хоризонтали, на ободне зидове је нешто слабије, али још увек довољно да угрози суседне просторије, док је могућност прогоревања пода присутна (при чему се пожар преноси на ниже етаже), али је потребно знатно дуже време. Отпорност према пожару се изражава у минутама (на пример 30' или 90'), а начин испитивања је дефинисан ЈУС-ом. У суштини отпорност према пожару, изражава минималну временску издржљивост конструкције у пожару, у току којег један елемент или цела конструкција продужава да врши своју функцију иако је изложена дејству ватре. Пожарно оптерећење .је количина топлоте која се ослободи при потпуном сагоревању материјала, изражена по јединици површине простора за који се пожарно оптерећење израчнава. Да би се оно одредило, треба обухватити не само ускладиштени материјал, већ и намештај, гориви материјал у конструкцијама, инсталацијама и другој опреми. Од њега зависи, пре свега, колика ће се температура достићи у затвореном простору, као и могућност даљег ширења пожара. 4.4. Тактичка примена средстава за гашење пожара Већ смо рекли да се данас за гашење пожара углавном користе: вода, пена, угљендиоксид, суви прах и халони. Сада ћемо описати њихову правилну примену у гашењу пожара. Тактичка примена воде за гашење. Воду можемо употребити за гашење већине пожара, при чему је не можемо користити за гашење калијума и натријума, јер се они у додиру са водом пале водоник), затим пожаре металних карбида као и пожара на електричним инсталацијама. Такође, вода се не препоручује ни за пожаре лакозапаљивих течности, затим усијане металне масе итд. Форме у којима воду употребљавамо за гашење су: пуни млаз, комбиновани млаз, распршени млаз и водена магла. Пуни млаз се добија када вода истиче из млазнице у којој струји, у пуном и затвореном облику. Овај облик млаза се користи када су потребне велике количине воде у релативно кратком времену или када је потребно постићи механички ефекат млаза. Важи правило, што је млаз ужи а притисак већи, то је његов учинак већи. У првој трећини, млаз је пун и затворен, у другој трећини је раздвојен и добија облик лука, док је у трећем делу потпуно раздвојен и мале снаге. С обзиром да само компактан млаз има потребну енергију за гашење, то се задњи део млаза користи углавном за хлађење резервоара, зидова објеката, локализацију пожара итд. Дужина млаза зависи од : пресека завршног дела млазнице који обликује млаз (усника),

Тактика гашење пожара 65 притска, врсте млазнице и пресека ватрогасних црева (цеви). Поред овога, на дужину млаза утиче и ветар тј. његов смер и јачина. Највећи домет млаза је при углу млазнице од 35°. Према тактичком занвату, "пуни" млаз може бити : - купасти, који се користи када гасимо јака појединачна жаришта. Карактерише га повећани притисак и велике количине воде, - цик-цак пуни млаз, који се користи када хоћемо да направимо трасу или када гасимо већу површину са већом количином воде, - лепезасти пуни млаз користимо код гашења великих пожара. Распрешени млаз се карактерише малим притиском и великим количинама воде. Осовна улога му је да гаси пожар на великим површинама, ако и да расхлађује друге објекте и предмете да их пожар не захвати. Овај млаз има врло добар учинак гашења, због велике површине коју распршена вода заузима у простору, чиме се повећава ефекат хлађења. Комбиновани млаз се састоји од пуног и распршеног млаза. Оваква комби¬нација омогућава ватрогасцима лакши боравак у атмосфери пожара, јер га распршени део штити од топлоте, а пуни млаз гаси пожар. Водена магла има улогу да одузме предмету топлоту као и да истовремено онемогући приступ ваздуха. Што су честице-капи воде ситније то је овај ефекат већи, јер су ове честице дуже изложене дејству топлоте (јер спорије падају). За добијање водене магле користе се центрифугалне пумпе високг притиска и специјалне млазнице. Предности водене магле над пуним млазом, код гашења су пре свега у већој површини покривања, већој способности гашења и хлађења (која је 125 пута већа), могућности гашења пожара запаљивих течности, већој заштити људи на интервенцији, мањој штети на објекту и предметима, спречавању експлозије прашина и пара запаљивих течности и гасова итд. Неодстаци би били: мали домет млаза, слаба продорност у запаљени предмет, велики губици притиска и неефикасност код већих пожара на отвореном простору. Тактичка примена пене за гашење пожара. Без обзира на врсту пене, ефекат гашења ће бити постигнут тек када доведемо више пене него што је могу температура и пламен уништити. Просечно време за овај вид гашења је 15 минута. Начелно, пену на упаљену површину не треба бацати са велике висине и обавезно у довољној количини, уколико желимо ефикасну интервенцију. Пена је најефикасније средство за гашење пожара запаљивих течности (са изузетком алкохола и ацетона, где су потребне веће количине-8 лит/м2/мин), док се не примењује за пожаре електричних инсталација и метала у праху. Тактика примене угљендиоксида за гашење. Угљендиоксид се примењује првенствено за гашење пожара на електричним уређајима високог и ниског напона, а затим пожаре алкохола, карбида тј. свих оних материја које се спајају са водом. Делује

66 Основи заштите од пожара угушујуће и расхлађујуће. Гашење се мора применити из непосредне близине, од ивице пожара према центру пожара. Уколико је у питању велики пожар, угљендиоксид је неефикасан јер услед струјања одлази у атмосферу. У принципу, треба га користити у затвореним просторијама. Тактика примене праха за гашење. Суви прах је универзално средство за гашење пожара и користимо га за гашење пожара материја свих агрегатних стања. Делује угушујуће, јер фактички прекрива упаљену површину, што потпомаже и угљендиоксид који се ослобађа код распадања праха. Поред овога, прах делује и антикаталитички (прекида ланчану реакцију горења), а донекле и расхлађујуће (ослобођена водена пара). Код примене праха, основни захтев је да се у што краћем времену избаци што више праха на запаљени објекат, с тим да облак прах буде што гушћи. Тактика примене халона за гашење. Халон даје одличне резултате гашења код пожара свих класа, али се због скупоће ређе масовно употребљава. Посебно се препоручује за заштиту рачунарских центара (компјутера), затим техничких гасова, запаљивих течности итд. Као и угљендиоксид, примењује се углавном у затвореним просторијама, јер делује угушујуће а делимично и антикаталитички. При употреби, препоручује се употреба апарата за заштиту дисајних органа. Код употребе апарата за гашење пуњеног халонима, ако је у питању пожар запаљивих течности, млаз треба усмерити на зид посуде, а онда га брзо пренети на ћелу површину, чиме се у релативно кратком времену постићи концентрација потребна за гашење. 4.5. Тактички захвати гашења пожара Основни циљ дејства ватрогасне јединице је гашење жаришта пожара уз спречавање ширења пожара. У том циљу, примењује се неколико основних тактичних захвата при гашењу пожара, унутар објекта или споља. Спољна навала. Спољна навала на пожар примењује се онда када се не могу употребити главни улази и степеништа, а пожар је унутар објекта. За пожаре на отвореном простору, ово је најчешћи вид интервенције. Унутрашња навала. Овај тактички захват примењује се у принципу, онда када је то могуће, код свих пожара у објектима, коришћењем нормалних улаза, степеништа и ходника, свих помоћних улаза и евакуационих степеништа, као и аутомеханичких лестава за улаз преко балкона или кроз прозоре, како би се интервенисало изнутра. Овакав вид акције даје добре резултате јер релативно брзо долазимо до центра пожара. Комбинована навала. Комбинована навала примењује се у оним ситуацијама када треба интервенисати истовремено споља и изнутра.

Тактика гашење пожара 67 Напад и одбрана. Посебно је битно, да ли ће се, код једне од наведених навала, применити напад или одбрана. Ако се одлучи да се примени напад, онда су могуће три варијанте: фронтална навала, обухватна и концентрична навала. Фронтална навала се примењује када не постоји опасност од проширења пожара, а гашење се може ефикасно остварити. - Обухватна навала има за циљ да се пожар "обухвати" са 2-3 стране одговарајућим млазевима, а користи се често код већих пожара. Концентрична навала се примењује када пожар треба ограничити, заокружити и коначно угасити. Користи се често код већих пожара или на отвореном простору. Локализација пожара. У интервенцијама када немамо довољно средстава за гашење пожара, тј. не можемо извести напад, у циљу заштите објекта изводи се локализација пожара, која може бити активна и пасивна. Активна локализација се састоји у томе што снаге усмеравамо на стишавање ватре на најопаснијим секторима. Пасивна локализација се састоји у томе што снаге усмеравамо на заштиту угрожених објеката, које још није захватио пожар, што се најчешће обавља хлађењем угроженог објекта са млазевима воде. 4.6. Тактички наступи ватрогасног вода. Ватрогасни вод се састоји од 3-4 ватрогасна одељења, са три до десет ватрогасних возила, тако да има релативно велике могућности за решавање основних тактичких задатака, нарочито код већих пожара (могућа је примена возила са разним средствима за гашење, акција спашавања људи, спашавање имовине итд.). Могући тактички наступи ватрогасног вода су: одвојени наступ, паралелни наступ, серијски наступ, релејни наступ и комбиновани наступ. Одвојени наступ ватрогасног вода. Одвојени наступ ватрогасног вода се примењује код већих пожара, где се захтева интервениција са две или три стране, са задатком да се пожар заокружи. Свако одељење, из састава вода наступа независно, са свог извора воде (или другог средства за гашење) и ради на свом сектору. Да би се ова варијанта применила, потребан је довољан број извора воде, док му је предност у томе што чланови поједних одељења не сметају један другом. Паралелни наступ ватрогасног вода. Код паралелног наступа ватрогасног вода, два одељења паралелно наступају дејствујући са истог извора воде, било преко једног возила или једне пумпе. Капацитет пумпе мора бити такав да задовољи потребе 6 млазева воде, да би се угрожени објекат брзо обухватио са свих страна. Овакав начин није могућ из хидрантске мреже, јер су на располагању мале количине воде. Предност оваквог наступа су у: потпуном искоришћењу капацитета пумпе; штедњи погонског горива; прегледнијем секторти рада и могућности остављања резерве (једно возило или пумпа).

68 Основи заштите од пожара Серијски наступ ватрогасног вода. Овај начин гашење се примењује онда, када је потребно за што краће време добити млазеве воде, а извор воде је удаљен, постоји знатна висинска разлика између водозахвата и места пожара, што проузрокује пад притиска по дужини цевног вода итд. У том случају, прво одељење заузима најповољнији положај за гашење и отпочиње акцију гашења, користећи воду из резервоара ватрогасног возила. За то време, друго одељење осигурава снабдевање водом прво одељење, с тим што по потреби и оно може да се укључи у акцију гашења преко разделнице и потисног црева. Релејни наступ ватрогасног вода. Кад је водозахват не превеликој удаљености (или знатној висинској разлици) од пожара, да ценрифугална пумпа ту удаљеност (односно висину) не може савладати, користи се релејни наступ. При овоме, прво се одељење припрема за навалу на пожар, а друго одељење се прикључује на извор воде и полаже потисно црево до друге пумпе (или возила). Пумпе би требало да су истог капацитета, најјача пумпа се ставља на извор воде. Код одређивања растојања од пумпе до пумпе, треба узети у обзир губитке притиска због висинске разлике и дужине потисног вода. Код овог наступа, могуће су две варијанте у зависности да ии користимо 'затворени" или "отворени" систем допремања воде. Уколико су све пумпе међусобно повезане цревним водом (црево излазни отвор једне пумпе повезује се усисним отвором друге пумпе) говоримо о затвореном систему допремање воде, а уколико потисно црево из једне пумпе улази у резервоар или базен) крај друге пумпе, одакле се вода преко усисног црева транспортује пумпом и потисним водом даље, говоримо о „отвореном" систему. Предности „отвореног" система су у томе што нема пуцања црева, капацитет пумпе се у потпуности искоришћава итд. Опасности приликом гашења пожара и заштита људства. При пожарима су присутне различите опасности, којима могу бити угрожени сами објекти и њихова околина, као и људство које у објекту борави, односно интервенише. Објекти и околина су угрожени пре свега од експлозија и рушења као и преноса. пожара, док су људи угрожени непосредно ватром, димом и другим токсичним продуктима горења, као и евентуалним повредама које могу бити последица одређених рушења, ударног експлозивног таласа итд. У принципу, акција гашења и спасавања људи теку паралелно. Међутим, уколико нема довољно људства, обавезно је прво приступити акцији спасавања па тек онда акцији гашења, посебно због могућности настанка панике која увек има катастрофалне последице. У том циљу, пре свега се искључују електричне и гасне инсталације, врши се подупирање зидова, таваница, степеништа итд. Уколико дође до изненадног рушења зидова, димњака и таваница, треба брзо стати у оквире врата или прозора. Код обрушавања малтера или стакла, треба остати на месту, јер код бежања или легања на под, људско тело представља већу мету него код мировања, па су могућности повређивања веће. Од топлоте и пламена штитимо се провизорним заклонима или млазом воде, али увек у сагнутом положају. Уколико поједини делови кровне или међуспратне конструкције висе, претећи да падну и

Тактика гашење пожара 69 повреде нас, рушимо их сами, директно - пуним млазом воде. Уколико се очекују у пожару токсични продукти, обавезна је употреба заштитних средстава. Посебно треба водити рачуна о садржају објекта тј. да ли у њему има киселине, компримованих гасова итд. који могу довести до секундарних експлозија и опекотина друге природе. У случају сазнања за ове садржаје, обавезна је примена заштитних одела, рукавица, наочара итд., Акција гашења са спољашње стране не даје добре резултате, па се ови пожари обично гасе изнутра, што је скопчано са опасностима код улажења у просторије угрожене пожаром. Нарочито, обавезно је коришћење изолационог апарата за заштиту дисајних органа (често и заштитних наочара), а у просторије се може ући тек када је обезбеђен млаз воде за дејство. Посебну пажњу треба посветити отварању врата на просторијама, јер постоји могућност да пламен и топли гасови нагло крену и захвате ватрогасце. У просторију угрожену пожаром, улазе најмање два ватрогасца, најчешће млазничар и његов помоћник. За случај потребе спашавања, мора ући у погнутом ставу, уз стално осматрање простора испред и изнад себе. Пут за повратак мора бити стално обезбеђен. На пожар се дејствује тек када је ватра откривена, а интервенција мора бити брза, прецизна и одговарајућа. У акцијама гашења је од посебног значаја ефикасан рад млазничара, јер он представља ударну снагу јединице и често је у ситуацији да од његовог рада зависи коначан исход интервенције. Млазничар мора да буде покретљив, стручан, искусан, храбар и способан, са смислом за процену ситуације и брзо доношење одлуке. Сваког момента мора бити свестан како и зашто дејствује, без некорисног разбацивања средстава за гашење. Избор врсте млаза и начин деловања се морају прилагодити конкретној ситуацији, о чему често он мора да одлучи. Помоћник млазничара је стално уз њега, а својим радом је дужан да олакша интервенцију гашења млазничару. Млазничар и помоћник представљају тим који мора бити уигран, потребно је да лако и брзо схватају намере колеге и да су увек спремни на заједничко прихватање свих ризика као и стално узајамно пружање евентуалне помоћи. Напад се може извршити са једне или две стране, како би се пожар брже угасио. Када су главна жаришта угашена трба прекинути гашење, отворити врата и прозоре да се простор проветри, а затим распршеним млазом или воденом маглом окончати гашење пожара (отвори за одвођење дима и топлоте могу се отворити и пре интервенције гашења, уколико се не појачава пожар). Руководилац гашења мора бити стручан, самоиницијативан, одлучан и способан да организује успешну интервенцију гашења. Личним примером и ауторитетом мора да покреће све људе. Посебан му је задатак да води бригу о повереним му људима и средствима, а пре свега њиховој безбедности. Од његове способности да правилно процени ситуацију и одабере адекватан, оптималан начин дејства у односу на распо¬ложиве снаге, ако и главни правац дејства, зависи коначан исход акције гашење и спашавања.

70 Основи заштите од пожара 4.7. Снабдевање водом Успешно снабдевање водом је један од пресудних фактора за успешну интервенцију гашења. Из овог разлога, по доласку не место пожара, снабдевање водом преко пумпи и ватрогасних возила, успоставља се из пожарних хидраната градског (индустријског) водовода или изворишта за снабдевање водом. Одмах се полажу доводне пруге, без обзира што још нису дефинисани правци дејства. Поред њих се постављају моторне пумпе као и возила одређене за снабдевање водом. Поред овога, постављају се справе опрема за осветљавање места интервенције, затим се обезбеђују средства везе. По завршеном извиђању и доношењу одлуке, врши се постављање возила на места за интервенцију. Комбинована и друга возила се постављају што ближе пожару тј. месту интервенције али на сигурној удаљености, тако да не буду угрожена пожаром. Што су возила ближе месту интервенције, контакти мотористе и млазничара су бољи, а преглед рада на интервенцији знатно лакши. Возила треба тако поставити да је могуће њихово брзо маневрисање и покретање, с тим да се не угрожава јавни саобраћај. Пре почетка интервенције, објекат треба искључити из мреже електронапајања што чини обавезно стручно лице - електричар. Унутрашње пожаре карактерише велика концентрација дима и других продуката горења, затим висока температура и опасност од појачања интензитета пожара, чим дође до довода свежег ваздуха, као и ширење пожара по хоризонтали и вертикали. Црпење воде. Потребне количине воде треба да буду на располагању увек у свако доба дана и ноћи, лети и зими. Црпилиште треба да буде ориступачно, да не буде превише нечисто и да висина црпења не буде изван дозвољене границе. Сва црпилишта се могу поделити у две групе : 1. Самостална, која се даље деле на природна (потоци, реке, језера, баре и мора) и вештачка (копани и бушени бунари, надземни и подземни резервоари ихидрантска мрежа). 2. Водоводна постројења. За црпилиште је врло важно да има урађене прилазне путеве, а при изради црпилишта увек треба водити рачуна о најнижем водостају на реци. Потоци су исто тако природна црпилишта. Њих има много више него река, али су они најчешће недовољно дубоки и са малом количином воде. Да би се отклонио овај ,,недостатак“ на потоцима се израђују одговарајуће бране. Највеће потешкоће настају на потоцима који немају довољно велике дубине, јер у летњим и зимским сушним данима остају без воде, или се код ниских температура замрзава сва количина воде. Ове појаве није могуће избећи, и сњима се обавезно мора рачунати. Копани и бушени бунари су вештачка црпилишта у којима ниво воде не сме пасти испод 6 метара од коте терена. Прилив воде у бунару

Тактика гашење пожара 71 мора се доказати пробним црпљењем воде у најнеповољније време (после дужег сушног периода). Ако се потребна количина воде не може обезбедити из једног бунара, дозвољено је спајање вода из више бунара. Резервоари су исто тако вештачка црпилишта воде и користе се тамо где је немогуће воду за гашење обезбедити на други начин. Они су ограничене запремине, а по положају могу бити: надземни, подземни и полуукопани. Надземни и полуукопани резервоари морају имати термоизолацију или грејаче да у зимском периоду неби дошло до смрзавања воде у њима. Резервоари се обично постављају на вишем нивоу од објекта да би се поред потребне количине воде обезбедио и довољан притисак. Притисак зависи од висинске разлике између резевоара и објекта (за сваких 10 м висинске разлике по 1 бар). Вода се са црпилишта до места где се користи са гашење најчешће потискује пумпама, а доводи цевоводима или ватрогасним цревима. Пумпа служи за потискивање воде са нижег на виши положај или са нижег на виши притисак (кад пумпа служи за повећање притиска). Приликом рада пумпа мора да савлада извесни напор за савлађивање губитака који се јављају при кретању воде кроз цевоводе. Укупни губици су једнаки збиру локалних губитака (у вентилима, коленима, засунима и др.), дужинских губитака (у цевима илли цревима) и губицима услед савлађивања висинске разлике. Укупни губици су једнаки укупном паду притиска који мора да савлада пумпа. Код већих пожара, где акција гашења траје дуже или ако су изворишта воде на великој удаљености од места интервенције, приступа се релејном снабдевању водом. Релејно снабдевање водом је у ствари транспорт водене масе од изворишта до места интервенције при чему треба обезбедити непрекидно снабдевање водом довољног капацитета и са притиском од најмање 40 мВС на млазницама. Начин постављања релеја и број пумпи углавном зависи од растојања и конфигурације трена. Прорачуном отпора долази се до потребног броја пумпи. При раду са релејом неопходно је придржавати се правила. На усисном прикључку сваке наредне пумпе притисак треба да буде око 15 МВС. Уколико притисак буде знатно већи, услед сабирања притисака из пумпе у пумпу, може се догодити да притисак толико нарасте да изазове распад система. Велики притсци најчешће изазивају пуцање црева или спојки које могу веома озбиљно да повреде учеснике интервенције. Сав расположиви притисак се користи на савлађивању висинске разлике и отпора трења, све до 1.5 бара. Са овим притском вода улази у другу пумпу и тако даље до следеће пумпе, а на крају се што ближе пожару поставља пумпа која може дати што већи притисак ради гашења. Код постављања прве пумпе мора се водити рачуна о савлађивању отпора ради црпљења воде. Међусобно растојање пумпи је мање што је успон терена већи. За контролу притиска коју ствара пумпа користи се контролни уређај који се зове манометар. Манометар се поставља на излазном делу пумпе. На његовој скали су означене вредности притиска у барима. Користе се и за мерење притиска на местима потрошње, где се вода претвара у водени млаз за гашење. Утицај географских и атмосферских прилка на могућност усисавања. Приликом коришћења воде из одређених дубина знатног утицаја имају и надморска висина и промена атмосферских притисака. На свакој тачки земљине површине

72 Основи заштите од пожара атмосферски притисак није свуда исти, па према томе тај притисак ни на површини воде неће бити увек једнак. Израчунавање потребне количине пене за гашење пожара резервоарских простора разних димензија. С обзоиром да немамо наших норматива за израчунавање количине пене за гашење пожара за резрервоарским просторима, користимо се страним прописима (ДИН - нормама, НФП-а прописима и другим). - Потребна количина воде (по ДИН-у 14.493) : Основа за израчунавање количине воде је површина коју треба покрити пеном. Ако се штити истовремено више одвојених објеката онда се прорачун врши према димензијама највећег објекта. Потребна количина воде мора се обезбедити за рад од 120 минута. 1) Потребна количина воде за резервоаре са чврстим кровом За резервоар са чврстим кроовм пречника до 20 м треба 6.6 л/мин воде за сваки квадратни метар површине резервоара. Код резервоара пречника преко 20 м још по 0.2 л/мин воде по квадратном метру површине. 2) Потребна количина воде за резервоаре са пливајућим кровом За резервоаре са пливајућим кровом потреба воде је 6.6 л/мин, за сваки квадратни метар површине прстена. 3) Потребна количина воде за прихватне базене (танкване) За танкване је потребно обезбедити 3 л/мин, воде по квадратном метру површине прихватног базена (нето површина се добија ако се од бруто површине целог базена одузму све површине које се одноосе на резервоаре у базену), кад су стојећи резервоари у базену, односно 6.6 л/мин, по квадратном метру површине при¬хватног базена кад су лежећи резервоари у базену. Потребна количина и залихе екстракта пене. Потребна количина екстракта пене се прорачунава по литрима у минути и то из количине протока воде у л/мин и процентуалног мешања-дозирања. Проценат екстракта зависи од врсте екстракта, а прописује га произвођач. Укупна количина залихе екстракта пене треба да буде два пута већа од оне која се предвиђа за једнократно дејство гашења потребно да се највећа површина покрије пеном у трајању од 30 минута. На бази потребне количине воде и потребне количине екстракта пене за најнеповољнији случај (гаси се пожар на највећем резервоару и танквани) врши се димензионисања резервоара за воду и резервоара за екстракт.

Тактика гашење пожара 73 4.8 Израда скица лица места пожара После избијања пожара и гашења места пожара ради лакшег утврђивања узрока пожара мора се извршити по доласку на место догађаја скицирање положаја објекта који је био захваћен пожаром. Скицирање положаја објекта који захваћен пожаром треба да обухвати : 1. Положај објекта који гори у односу на суседне објекте – изглед; 2. Унутрашњи распоред делова објекта и просторија у самом објекту у односу на суседне објекте; 3. Положај земљишта око објекта који је био захваћен пожаром у односу на Околину; Скицирање објекта обухвата : 1. Целокупни изглед објекта, 2. Чеони изглед и изглед дуже стране објекта, 3. Основа објекта, 4. Грађевински део објекта, састав, материјал (зидови, кров); 5. Намену, просторија објекта и садржај; 6. Ситуацију на месту избијања пожара (просторије које су захваћене пожаром, жаришта, највероватније место избијања пожара, трагови итд.). Скицирање пожарног простора треба да нам омогући тачан положај просторије где је избио пожар и тачан положај топлотног извора. Ово обухвата обезбеђење трагова при гашењу пожара. Трагови који остају на месту пожара и појаве које се уочавају у пожару, врло су битне за налажење центра пожара, а касније и за расветљавање читавог случаја, па их зато треба сачувати при интервенцији гашења. Према начину и месту настајања сви трагови се могу поделити на: трагове у околини места пожара; трагове на спољашњем зиду објекта; трагове у изгорелом објекту; и трагове у центру пожара. Трагови у околини места пожара. Трагови у околини места пожара могу бити: трагови стопала извршиоца; разне посуде са средствима за поспешивање пожара; делови објекта; делови инсталације и слично. Трагови на спољашњој страни објекта. Ови трагови су нам важни јер нам показују места почетка пожара (или је пожар почео на спољашњем делу објекта или поред објекта па се пренео на објекат, или је пожар почео у објекту па су спољашњи трагови на објекту настали као последица унутрашњег пожара). Трагови на спољашњој страни објекта су: кровни елементи, покривке, носачи кровне конструкције и њихова нагорелост, деформације и оштећења. Она страна која је више нагорела или која се више деформисала или оштетила, налази се ближе центру пожара; прозори, врата и други отвори и црни венац гарежи око њих говоре да је

74 Основи заштите од пожара пожар почео у објекту; сва оштећења на спољашњој страни зидова (опао малтер, промена боје услед високих температура, на прозорима и вратима). Трагови у изгорелом објекту. Трагови у изгорелом објекту обухватају прво трагове на статичким деловима и елементима објекта и то : - носаче кровних покривача, - доња површина крова, - горња површина таванице и њених носача, - канале за одовђење производа сагоревања из ложишта. Трагови у центру пожара. Трагови у центру пожара су важни јер нам служе да утврдимо начин на који настала топлота као и састав и особине материјала који се први запалио. Ради расветљавања узрока пожара потребно је веома пажљиво сачувати и најситнији траг, ради анализе и даљег рада. 4.9. Израда оперативног плана гашења и спасавања Гашење пожара у индустријским и другим привредним објектима врло је сложен задатак, повезан с посебним опасностима и тешкоћама. Ако се унапред познати подаци о опасностима, потешкоћама и могућностима гашења пожара, све те информације су изузетно корисне у току гашења пожара. Из тих разлога потребно је израдити Оперативни план гашења и спасавања. Тај план треба да буде тако израђен да садржи практична решења акције гашења или спашавања за сваки појединачни објект, или групу објеката, у оквиру привредне организације или чак места. Да би се такав план могао израдити, потребно је систематско изучавање подручја, објеката, технолошког процеса и осталих околности. Из тога произилази да је правилна анализа стања и процена угрожености од пожара основа за израду оперативног плана гашења пожара, а садржи : - микро и макро локацију, - технолошки процес производње, - грађевинско-конструктивне карактеристике, - енергетска постројења и развод, - уређаје и оперну за откривање и дојаву пожара и гашење пожара, - електро и громобранске уређаје и инсталације, - снабдевање водом, - стање саобраћајница (путеви, прилази, пролази). Оператвини план гашења садржи :

Тактика гашење пожара 75 1. Поделу објеката или групе објеката на секторе, подручје, зоне угрожености са становишта могућности ширења, односно преношења пожара у циљу спречавања, локализације и гашења пожара; 2. Мере и радње које предузима технолошко и друго људство у тренутку избијања пожара; 3. Мере и радње ватрогасне јединице у оквиру радне организације; 4. Мере и радње за активирање ватрогасних снага изван радне организације, као и јединица цивилне заштите (дочек, провођење до места пожара, сарадња код гашења и спасавања); 5. Разраду употребе специјалне опреме за заштиту ватрогасаца, опреме и справа за разваљивање и рушење, опреме и справа за спашавање и осветљавање згаришта; 6. Разрада опреме и средстава за гашење пожара (вода и остала средства); 7. Разрада поступака за искључење електро и осталих енергетских постројења, те разрада поступака у случају рада у радиоактивним срединама; 8. Мере и радње које треба предузети након што је пожар угашен; 9. Мере и радње које треба предузети да би се утврдио стваран узрок пожара; 10. Разраду задатака ватрогасне јединице у вези с одржавањем ватрогасне опреме у исправном стању и рада на стручном усавршавању властитх кадрова, као и осталих чланова радне организације. Оперативни план састоји се из текстуалног и графичког дела. До сада изложене тезе односе се на обраду текстуалног дела плана. Графички део оперативног плана садржи: 1. Подела објеката на секторе, подручја и зоне угрожености на плану : - основе просторије на најнижем нивоу (сутерен, подрум), - основе свих етажа и - основе највише етаже, и тавана; 2. Распоред просторија с технолошким процесом или присуством лако запаљивих и експлозивних материја као и радиоактивних материја;

76 Основи заштите од пожара 3. Распоред места за искључивање струје, као и затварање вентила на постројењима експлозивних, отровних, радиоактивних и осталих материја; 4. Распоред хидраната било у просторији или изван просторије, те резервоара и других места за снабдевање водом било у кругу објеката или изван објеката (посебно означити место резервне воде); 5. Распоред ручних и превозних апарата за гашење пожара, остале опреме и средстава за гашење пожара у свим просторијама објекта, или у склопу радне организације као целине (резервна опрема и средства); 6. Место ватрогасних јединица било у кругу радне организације или у месту с правцима најбржег могућег доласка у случају позивања због пружања помоћи; 7. Разрада тактичког наступа ватрогасног одељења, самосталне или у саставу веће формације, вода, чете и бригаде; Разрада плана евакуације људства и материјалних добара. Потребно је уцртати путеве и правце излажења на слободни простор у појединим ситуацијама и пружања прве помоћи унесрећенима. Саставни део оперативног плана је табеларни преглед који садржи расположиве снаге, опрему и средства за поједине случајеве гашења пожара. 4.10. Упутства за гашења пожара у индустријским објектима Гашење подрумских пожара. Гашење пожара у подрумским просторијама има своје специфичности, како у погледу самог гашења тако и у погледу заштите људи. Због самог положаја подрумских просторија, које су обично испод нивоа земљишта, у њима се задржава дим и продукти сагоревања. Поред овога, подруми могу бити у више нивоа, преграђени на разне начине, а по правилу у њима се могу наћи најразличитије материје. Често су претворени и у складишне просторије. Након обављеног извиђања, у подрум улази навална група (под условом да је обезбеђена доводна пумпа и вода за гашење до млазнице). Жариште пожара се открива по увећаном интензитету топлотног зрачења, по пуцкетању, по светлости или пламену или краткотрајним дејством млаза. Чим су сузбијена главна жаришта, врши се проветравање подрумског простора, а гашење се врши распршеним млазом

Тактика гашење пожара 77 (евентуално брентачама). За гашење се примењује "Ц" млазеви, а ретко "Б" млаз. Улазак у подрум увек треба да иде преко степеништа, које води у подрум. Навалне групе морају бити ојачане, тако да млазничари имају по два помоћника. Забрањено је одвајање од доводне пумпе јер је то једини сигуран оријентир за излазак из подрума. Дејство споља, кроз прозоре, се примењује само у оним случајевима када су изузетно тешки услови за продор у унутрашњост (висока температура), али уз услов да се са истих стварно може дејствовати на жариште пожара. Постоји и варијанта отварања таванице за интервенцију гашења, али она је ризична јер постоји опасност продора пламена на више, а дејство воде није под овим условима најповољније. Зато треба отворити више отвора, па док кроз једне иде топли ваздух и дим, кроз друге треба вршити гашење. Могућност обрушавања међуспратне конструкције је такође присутна, о чему стално треба водити рачуна да не дође до затрпавања људи на интервенцији. Уколико се у подруму налазе запаљиве течности, гашење треба вршити споља млазницом угљендиоксида или пене, без слања навалне групе у унутрашњост подрума. Остала упутства, као: примена заштитне опреме, постављање светла, уклањање дима, искључење електро и гасовода, важе и код ових интервенција. По завршетку гашења, згариште треба рашчистити а воду испумпати. Гашење пожара у димњаку. Димњак представља вертикални канал кроз који се дим и продукти сагоревања одводе изван објекта. Чађ, која се наталожи на унутрашњим зидовима димњака, може да се запали од пламена или искри из ложишта. Ово сагоревање је поступно, интензитет сагоревања расте и долази до повећања температуре (чак и до 1000°С). Ово се опет одржава на конструкцију димњака, зидови димњака пуцају, па уколико су у близини гориви елементи кровне или друге конструкције, неминовно долази до паљења истих и појаве пожара. До паљења може доћи и кроз метална врата на димоводном каналу уколико су отворена, ако и ако је уз зидове димњака прислоњен намештај и слично. За гашење пожара у димоводном каналу не сме се користити вода, јер уколико доспе у загрејани димоводни канал може доћи до експлозије, а осим тога канал испуца па је још опаснији за каснију употребу. Најчешће се примењује метода угушења, тј. сви отвори на димњаку се затворе мокрим крпама (ложиште, врата, излазни отвори, отвори на спратовима и крову), како би се утишало сагоревање. Након тога се димњачарским алатом (кугле и четке) запаљена чађ скине са зида димњака и кроз вратанца на најнижој тачки објекта се покупи и избаци изван објекта. У изузетним случајевима, може се за гашење употребити и угљендиоксид односно суви прах. Гашење таванских и кровних пожара. Извиђање код таванских пожара треба вршити опрезно, уз употребу изолационих апарата и рефлектора. Извиђањем се установљава да ли су угрожени људи, који су запаљени материјали у питању, опасност од рушења конструкције, које су зоне захваћене пожаром, услове снабдевања водом, могућност прилаза итд. Дејство се одвија у два сектора : у таванском делу (гашење) и на спрату испод тавана (заштита). Врата тавана се не смеју отворити док вода не дође до млазнице. У тавански простор се улази пузећи, и по уочавању жаришта,

78 Основи заштите од пожара краткотрајним дејстворн млаза се иста гасе. Треба гасити одозго наниже да би се вода сливала и хладила кровну конструкцију. Код интервенција треба првенствено интервенисати на носећим елементима кровне конструкције. Када су главна жаришта угашена, треба у кровном покривачу начинити отворе, да би дим и топлота изашли напоље. Код ових пожара су посебно изражене опасности од обрушвања и рушења конструкција и других грађевинских елемената. За гашење се најчешће користе "Ц" млазеви. Гашење кровних пожара има доста заједничких елемената па га нећемо посебно обрађивати, с тим што треба имати у виду пар момената, као: по потреби кровну конструкцију треба пресећи да се пожар не би пренео, да су ове интервенције теже (посебно у зимским условима), затим да се не окупља већи број људи због могућности рушења, а да је посебно отежана интервенција када је кровна покривка лим, причвршћен за дашчану подлогу. Гашење пожара на електричним уређајима и постројењима. За гашење пожара на електричним уређајима ниског напона, треба применити угљендиоксид. Слично је и код оних са напоном од 60-250 Волти, где постоји опасност од струјног удара преко млаза воде, па се користи угљендиоксид. Уколико претходно искључимо довод електричне енергије, гашење се може обавити и воденом маглом или пеном. Прах је препоручљив само за напоне до 1000V. Код интервенције, у зони водова ниског напона, треба пазити на "напон корака", тј. ако водови падну на земљу представљају опасност и на удаљености до 20м. За све интервенције на електроуређајима и инсталација.м обавезно је коришћење специјалне заштитне опреме (гумене чизме, гумене рукавице за одређене напоне, гумена простирка, мотка за одстрањивајне жице под напоном и клешта за сечење жице под напоном. Ако дође до удара електричне струје при чему је неко повређен, обавезно је да се прво струја искључи па да се изврши спашавање повређеног. У противном, могу и спасиовци бити угрожени. Пожари на кабловима су праћени димом, токсичним продуктима и температуром око 500°Ц, што отежава гашење. Слично је и код паљења трафо уља. У оба случаја препоручује се за гашење угљендиоксид, суви прах и евентуално и пена, односно вода у форми магле. Гашење пожара у текстилној индустрији. Осново средство за гашење пожара у овој грани индустрије је вода као и лака (односно средња) пена. Како ову индустрију карактерише велики број запослених, и то углавном жена, неопходно је извршити брзу евакуацију као и евентуално спашавање људства. Први задатак је ограничити преношење пожара ван сектора где је избио. Ово у принципу није тешко јер су све фабрике ове врсте, у новије време, грађене тако да свака фаза обраде представља посебан пожарни сектор (магацин сировина, предионица, ткаоница, дорада, магацин готове робе). Гашење се врши преко универзалних млазница, јер је честа потреба за распршеним млазом док се пуни млаз ретко користи. За вентилационе канале и поједине делове технологије, користи се лака пена. Због великих количина дима, препоручује се употреба генератора за извлачење дима. Посебно су опасни пожари у

Тактика гашење пожара 79 предионицама, где се врло брзо шире (због присутне прашине и великог броја вентилационих канала). За разлику од напред изнетог, у погонима дораде се препоручује примена праха и пене за гашење . Електрични уређаји и инсталације се гасе угљендиоксидом, уз обавезу да у току интервенције сви буду искључени. Посебно је важно, да се код складишта сировина (нпр, памука) пожарна језгра могу јавити и неколико дана после интервенције па је зато обавено постављање ватрогасних стража. Гашење пожара у хемијској индустрији. У данашњим условима развитка хемијске индустрије, као и широкој лепези сировина, полупроизвода и готових производа са најразноврснијим хемијско-физичким особинама, који се производе применом различитих техолошких поступака, тешко је дати универзално, генерално решење за успешну интервенцију. Па ипак, може се сматрати да се код већине технолошких процеса, врло успешно може применити за гашење угљендиоксид, затим суви прах и пена. Класичне методе гашења и обична техника су често недовољно успешни, па је зато потребна претходна разрада плана интервенције гашења. Ако узмемо да размотримо индустрију за производњу и прераду пластчних маса, видећемо да се термопластичне масе у условима пожара топе, почињу да цуре, што се посебно одражава на ток пожара, јер му ово помаже да се прошири. Код термостабилних материјала, уочљиво је да приликом пожара горе, али се не топе. За гашење се могу користити вода (пуни као и распршени млаз), пена и халони. Интервенцију гашења треба усмерити у зону задимљавања. Улазак у погоне хемијске индустрије на интервенцију без заштитне опреме није дозвољен. По могућности треба обезбедити вентилирање угроженог простора, јер су настали продукти токсични. Да би се спречило разливање растопљене пластичне масе, и даље ширење пожара, треба песаком извршити насипање ивице пожара. Посебно треба обратити пажњу на гашење оних материја које имају позитиван биланс кисеоника и којима за сагоревање није потребан ваздух (кисоник). Сва општа правила и важе код ове врсте интервенције. Гашење пожара у дрвној индустрији. Са преласком на сложеније фазе у обради дрвета, расту и пожарне опаснсоти односно могућности за избијање пожара (најмање су на стовариштима сирове грађе, расту у пилани, знатно су веће у механичкој обради, а највеће код фарбања и лакирања). Према месту где је пожар избио, одређује се и средство за гашење. У механичкој обради основно средство је вода, док се у лакирницама користи угљен-диоксид, прах, пена и евентуално и распршена вода. Пожари се карактеришу великом брзином ширења и могућности настанка експлозија (примарних и секундарних). Из ових разлога се код интервенција гашења у механичкој обради препоручује распршени млаз, а у осталим случајевима пуни млаз. У принципу, ови пожари захтевају велике количине воде, а по могућству са јаком ударном снагом. Млазничар је изложен опасности од експлозије, топлотног исијавања и повреда од обуршавања. За пожаре у складиштима боја и лакова, најбоље је користити пену.

80 Основи заштите од пожара Гашење пожара у фабрикама шећера. Основно средство за гашење пожара у фабрикама шећера је вода. Места где може доћи до пожара су везана за суву фазу прераде - сушење резанаца, производњу шећера у кристалној форми, паковању и код ускладиштења. Због опасности од експлозије шећерног праха, код интервенције треба користити распршени млаз. Ови пожари су у принципу „троми" и дају могућност за успешну интервенцију гашења. Посебних опасности у току инервенције нема. Гашење пожара у млиновима. За разлику од индустрије шећера, гашење пожара у млиновима обилује тешкоћама и опасноситма. Ово је условљено пре свега самом технологијом, јер прерада почиње на највишој етажи и спушта се наниже. Опасности су пре свега од експлозивне прашине, затим присутни статички електрицитет (који прати пнеуматски транспорт), путеви за преношење пожара су бројни (пластични цевоводи, запаљива конструкција, каблови итд.). Пожар се шири великом брзином, по површинама где су прашина и брашно. У служају пожара, млин треба зауставити, а струју искључити. Извиђањем утврдити где је жариште, а гашење вршити са распршеним воденим млазом или воденом маглом. Постоји опасност од урушавања. Посебну пажњу посветити евекуацији и спречавању преношења по вертикали. Гашење пожара у рудницима. Када говоримо о пожарима у руднику, мисли се пре свега на руднике угља, где је ова опасност нарочито изражена и велика, јер може горети угаљ, затим дрвене преграде, електричне инсталације и уређаји, а често долази и до експлозија (било од угљене прашине или метана). Гашење пожара може се тешко остварити, а најчешће се користи вода у форми распршеног млаза, затим водена магла, а такође и суви прах. Врло често се користи: метод зазиђивања рударског окна, на сигурној удаљености од ватре, са једном или више преграда, а у настале коморе се убацује угљендиоксид (вода није препоручљива, јер се ствара пара па може да се створи надпритисак). Приликом интервенције, обавезна је употреба заштитне опреме, посебно за заштиту дојавних путева. Посебно треба разрадити тактику употребе вентилације, која може да се по појединим секцијама искључи, да не би појачавала пожар, уз обезбеђење безбедне евакуације. Додатне опасности су од експлозије метана као и евентуалног приручног магацина експлозива. 4.11. Упутства за гашење пожара у јавним објектима. Гашење пожара у биоскопима. У биоскопима се пожар најчешће јавља у пројекционој кабини, где се налазе уређаји за пројекцију филмова као и у самој биоскопској сали. Узроци могу бити везани за електронапајање уређаја, неодржавање, претерано оптерећење (ређе за филмове јер су све новије копије од незапаљивог материјала), док су у сали углавном узрочници заборављени опушци, а понекад и непрописно изведена расвета. Такође може доћи и до пожара на клима уређајима. Основну опасност представља моогућност изазивања панике, при чему, како искуство показује, настрада велики број људи. Имајући ово у виду, основно је спречити панику,

Тактика гашење пожара 81 што је задатак целокупног особља у биоскопу. У служају пожара, предузима се следеће: искључује се кино-пројектор, заим се сви пројекциони отвори, према дворани, затварају се металним поклопцима (аутоматски или ручно), пали се светио у дворани, искључује се довод електричне енергије за кабину, интервенише се мобилном опремом да се ватра не прошири изван кабине. За то време разводници отварају врата на дворани и обезбеђују ред при евакуацији. Ако до пожара дође у биоскопској дворани, када нема публике, акције гашења се одвија преко главних комуникација као и евакуационих путева и помоћних излаза. Уколико су пожаром захваћене старе филмске траке, које сагоревају (нпр. у кинотекама), обавезна је употреба заштитне опреме (изолирајућих апарата) и претходно искључење објекта из електро напајања. Варогасна возила на интервенцији треба поставити тако да не ометају јавни саобраћај. Гашење пожара у позориштима. С обзиром на врсту и тип, позоришта се разликују по величини и начину изградње. Тако, мала камерна позоришта немају посебну позорницу, сценска техника је скромна док се за разлику од њих, велике позоришне куће имају ротационе бине, снажне рефлекторе, савремена решења озвучена итд. У принципу, све просторије позоришта можемо поделити на два самостална комплекса: сценски део и гледалиште. У сценски део спадају позорница, гардеробе за глумце, остава за кулисе, технички део итд. У гледалиште спадају сала, фоаје, гардероба, бифе и друге просторије. Позорница је изграђена од дрвених елемената (даске и гредице) а може бити опремљена механизацијом за дизање и спуштање као и за ротирање. Ободни зидови су, нормално, од негоривог материјала. Позорница и дворана су повезане отвором димензије 10(30) X 8 (15) м. На позорници се налазе изведене галерије, затим уређај за спуштање разних завеса (хоризонти), који се постављау по дубини итд., на које су често монтирани светлосни и звучни ефекти. Пред позорницом је портал у коме су смештене штофане завесе, а у неким позо-риштима налазе се и челичне или азбестне завесе, које у случају пожара на позорници, одвајају позоришну дворану. Све конструкције објекта су у принципу отпорне на пожар. Могућности избијања пожара су углавном везане за сценски комплекс (око 85% свих пожара). На том простору могућа су четири вида развоја пожара и то : 1) Позорница није одвојена од дворане металним (или азбестним) завесама. Без обзира на место избијања, пожар се у року 5-10 мин. проширује на читав простор, укључујући и дворану (салу); 2) Код овог случаја, ватра се шири кроз димне отворе, али противпожарна завеса од метала (или азбеста) штити гледалишни део; 3) Најнеповољнија варијанта наступа онда када је дошло до пожара на позорници која нема димне отворе, а од сале (дворане) није одвојена металном (или азбестном), тако да се пожар преноси директно у салу;

82 Основи заштите од пожара 4) Овај вид је наставак случаја под 3), с тим што се овде руши конструкција

позорнице, при чему долази до продора свежег ваздуха из дворане на бину, при чему се пожар распламсава. И овде, као и у биоскопима, основно је спречити панику.

Приликом пожара на позорници, пожар се врло брзо шири, како на приземље тако и на галерије и балконе. Разводници и особље треба брзо да спусте металну (илли азбестну) завесу, обавесте ватрогасце, организују евакуацију гледалаца и глумаца, покушају да пожар угасе приручним средствима и отворе вентилације за избацивање дима. Ватрогасна јединица, након извиђања, почиње са интервенцијом и то тако, да док се из два правца спречава ширење пожара у дворану и према гардеробама, трећи део екипе врши гашење на позорници и онемогућава вертикално ширење пожара (например преко завеса). Вода за гашење се користи из хидрантске мреже као и ватрогасних возила. Препоручује се распршени млаз (ређе пена). Посебно су тешки за гашење делови где се раде кулисе (радионице). Опасност представља могућност обрушавања кровне конструкције. Вентилационе отворе треба отворити, а довод струје искључити. Гашење пожара у болницама, школама и дечијим установама. У конструк-тивном и грађевинском смислу, болнице се карактеришу релативно високим степеном отпорности на ватру. У начелу, ови објекти се граде тако да се болесничке собе повезују на заједнички ходник, који насвојим крајевима има везу са степеништима. Основну опасност за избијање пожара предстваљају разне лабораторије и приручни магацини у којима се користе или држе лакозапаљиве течности (алкохол, етар, бензин-чисти). У савременим болницама ове опасности су увећане јер постоје посебне гасне инсталације (за етар, кисеоник), које у случају пожара могу погодовати ширењу истог. Могућности и путеви за ширење пожара и продуката сагоревања су многобројни (степенишни простори, лифтови, вентилациони и клима канали). Посебан проблем представља могућност панике и евакуације тешких (непокретних болесника). Код доласка на пожар, у објекте овог типа, ватрогасна јединица треба да наступи тихо, без непотребних коришћења звучних сигнала (посебно сирене), како не би непотребно узнемирили болеснике. Код постављања потисних пруга, избегавати степеништа и ходнике (ради лакше евакуациије), већ исте пост-ављати споља, по фасади. Евакуацију болесника у принципу треба избегавати. Међутим, уколико је иста неопходна, треба је обавити ефикасно, брзо и хладнокрвно, а пре свега безбедно. Уколико се ради о интервенцији у заразним одељењима, након интервенције је обавезно заштити људе, а справе и опрему дезнфиковати, према упутству здравствене службе. Примењује се тактика гашења пожара у затвореним просторијама, с тим што се користе прах, угљендиоксид, пена, распршена вода или водена магла. Од посебног значаја је да медицинско особље буде обучено за почетне интервенције гашења (са мобилном опремом или унутрашњим пожарним хидрантима), као и за поступак у случају евакуације.

Тактика гашење пожара 83 У дечијим јаслицама, интернатима и школама опасности и развој пожара су у много чему слични оним у болницама. Пре свега, конструктивна и архитектонска решења су слична (материјал отпоран на пожар, све учионице везане на ходник, који има 1-2 степеништа, и овде постоје лабораторије у којима се могу наћи запаљиве течности итд). Основни је задатак држати евакуационе путеве неугрожене (ходници, степеништа итд) и спречити у зачетку сваку појаву панике. Уколико има пуно деце, коју треба извести из објекта, евакуација се мора изузетно брижљиво организовати. Од посебне је важности да се утврди да ли су сва деца на броју тј. евакуисана из опасног простора. Треба применити млазеве за брзо гашење, јаке снаге. Текође треба обезбедити добро осветљење. Самоиницијативно спашавање појединаца (низ олуке и слично) треба спречити. Гашење пожара на сајмовима. Ови пожари могу бити врло неугодни и лако постају катастрофални. Велики број људи, огромна количина разноврсне робе, различите вредности и степена запаљивости, велики магацини, провизорно изведене инсталације грејања и расвета, бачени опушци и коришћење разних техичких уређаја, који може имати и људске жртве, уколико дође до панике. С обзиром, на вредност робе, треба интервенисати са распршеним млазом или воденом маглом, а у изузетним случајевима и пеном. Објекат треба искључити из електро мреже. Ватрогасна јединица мора да има разрађен план акције гашења за сваку халу (павиљон). Гашење пожара у продавницама и робним кућама. Пожари у овим објектима лако достижу огромне размере угрожавајући људске животе и наносећи катастрофалну материјалну штету. Само гашење је компликовано због разноврсности робе и различитог понашања исте у пожару, што отежава избор средстава за гашење. Поред овога, за уређење ентеријера се углавном користе декоратвини запаљиви материјали, што погодује брзом ширењу пожара и знатно отежава гашење, јер су њихови продукти сагоревања често токсични. Опасност од панике, великог броја могућих путева за ширење дима и ватре, чине акцију гашења још сложенијом. Пожари се гасе млазом или воденом маглом, а по потреби и пеном, односно прахом. Обавезна је употреба заштитне опреме. Основни правци дејства су на евакуационе путеве, са кратким млазевима. Ако се ради о вишеспратним робник кућама, постоји опасност од рушења међуспратних конструкција и крова. Гашење пожара на складиштима грађе и огревног материјала. Пожари на складиштима дрвене грађе, карактеришу се: великом пожарном површином, великом зоном топлотног деловања и великом зоном задимљавања. Брзине ширења пожара се крећу од 0.5 м/мин, чиме опожарена површина расте за 20-50 м2/мин. Облик пожара може постићи разне форме (кружни облик, правоугаони, квадратни, недефинисани). Битни фактори су влажност дрвене масе, брзина ветра као и врста дрвета. За гашење пожара ове врсте, најефикасније средство је вода и ваздушна пена (1-3%). Такође, може да се користи сва расположива техника, укључујући и булдожере. Посебно важну улогу има хидрантска мрежа. Након утрвђивања правца и јачине ветра,

84 Основи заштите од пожара прилазних путева и могућности повлчења, одређују се снаге, средства врсте тактичког захвата Од посебног значаја је утврђивање линије заустављања ширења пожара. То је обично међупростор између две групе наслага, ширине око 25 м (може бити и мањи, зависно од ситуације). Акција се обично одвија у два правца : прво, гашење пожара и друго, заштита незапаљених наслага. Код гашења, битно је оборити пламен, тј. довести пожар у стање да нема "пламених језика", а затим да се угаси жар унутар наслага, што условљава потребу за великим количинама воде у почетку гашења пожара. Да би гашење било успешније, потребно је разбацати упаљену наслагану грађу, а онда гасити распршним млазом. Слично се интервенише и код пожара пиљевине и струготине. Гашење пожара у гаражама и аутосервисима. Карактеристика пожара у гаражама и аутосервисима је да се веома брзо шире, при чему се развијају велике количине дима и угљенмоноксида, што отежава гашење и чини га изузетно опасним. Посебно је тешко интервенисати уколико се ради о подземним гаражама са више нивоа. Узроци избијања пожара могу бити различити, као што су: грешке при поправци, разливање бензина, употреба апарата за заваривање, кратак спој на електроинсталацијама итд. За гашење пожара треба употребити ручне апарате са прахом, угљендиоксидом или пеном, при чему треба покушати да се упаљено возило уклони из гараже на слободан простор. Уколико то не успе, треба наставити гашење са поменутим апаратима уз истовремено коришћење воде са пожарним хидрантима за расхлађивање суседних возила. Због великог топлотног исијавања, и то углавном навише, посебна опасност постоји од рушења међуспратних конструкција, као и ширења пожара кроз вентилационе канале.На повећање пожарне угрожености утичу често друге материје које се могу наћи у гаражи (боце са компримованим гасовима - ацетиленом и кисеоником, затим посуде са запаљивим течностима, масти и уља итд.). Начелно, акцију гашења треба усмерити истовремено на гаражни (радионички) простор који је у пожару, и таваницу, односно бочне зидове, како би се спречило ширење пожара. Најчешће се користи за гашење водена магла или млаз пене (посебно light-water). Коришћење заштине опреме је обавезно. 4.12. Упутства за гашење пожара на саобраћајним средствима Гашење пожара на аутомобилима. До пожара на аутомобилима у току вожњо најчешће долази на електроинсталацијама, карбуратору, бензинској пумпи или на резервоару горива, као и на роби која се превози. Узроци су најчешће кратки спој. прегрејавање мотора или последица судара, односно превртање возила. Пожар се веома брзо шири због разливеног горива и запаљених елемената на самом аутомобилу (гума, пластика, текстил). Гашење је често отежано уколико су путници повређени, непокретни, па треба прво њих спашавати. У почетној интервенцији могу се користити покривачи, капути, песак, земља или приручни апарат. Ако је пожар настао

Тактика гашење пожара 85 на електричној инсталацији, возило треба одмах зауставити, угасити мотор и скинути клеме са акумулатора. Када дође до паљења мотора услед прегрејавања поступак је сличан, с тим што треба спречити да се пожар пренесе на резервоар горива. Уколико је пожар настао у карбуратору треба прекинути довод горива у карбуратор а гашење обавити на један од описаних начина. Код пожара, који су последица судара, треба искључити мотор и напустити возило јер су присутне опасности од експлозије пара разливеног горива. Гашење се обавља на један од описаних начина. Посебну пажњу треба посветити заштити околине да се пожар не би пренео на суседне објекте. За заустављање разливања запаљивих течности треба користити песак и земљу, а гашење вршити у смеру ветра, при чему најбоље рзултате даје гашење пеном и прахом. Гашење пожара на железници. Транспорт железницом обухвата разне материје, од којих су многе запаљиве или експлозивне. Поред овога велики број путника, затим објеката изграђених у непосредној близини пруге (станице, магацини итд), отежава интервенцију гашења и повећава могућност за проширење пожара. У основи, тактика гашења пожара на објектима железнице је иста као и при гашењу других пожара, уз поштовање одређених специфичности које су присутне. Пре свега, треба спречити панику и обезбедити мирну евакуацију и спашавање путника. Из зоне пожара треба уклонити вагоне, а посебно цистерне са запаљивом течностима и гасовима као и вагоне са запаљивим и експлозивним материјалом. Запаљене вагоне треба одвојити од композиције и извући маневарком на споредни колосек. а ако постоји могућност угрожавања транспорта на другим колосецима, треба обуставити сваки саобраћај. Уколико је до пожара дошло у току кретања композиције, требају се у првој станици, на споредном колосеку откачити запаљени вагони, с тим да се не угрозе објекти станице, након чега треба приступити интервенцији гашења. За гашење се могу користити сва средства која одговарају за материју која гори (прах, пена, вода, угљендиоксид ). Принцип код интервенције је да се уз гашење истовремено штите од преношења пожара млазницама распршене воде други објекти, и вагони или цистерне. 4.13. Упутства за гашење пожара експлозивних материја, запаљивх течности и гасова Пожари експлозивних материја. Пожари експлозивних материја су у принципу ретки, јер се код изградње објеката за производњу експлозивних материја и складишта предузима низ превентивних мера (неварничећи и елктропроводљиви подови, врата и прозори, ефикасна вентилација, електроуређаји и инсталације у сигурносној заштити, максимална примена мернорегулационе технике, висока аутоматизација итд.), затим забрана употребе отворене ватре, радова заваривања, алата који варниче итд. Међутим, уколико до пожара ипак дође, постоји опасност од детонације. Из овог разлога, гашење пожара се врши пре свега преко стабилних уређаја за гашење - са угљендиоксидом, халоном или распршеном водом (спринклер, дренчер). Ватрогасна интервенција се мора обављати са сигурног растојања, а околина се мора

86 Основи заштите од пожара благовремено евакуисати. Уколико пожар избије у близини експлозивних материја, неопходно је вршити стално хлађење водом ускладиштеног експлозива. Употреба заштитне опреме је обавезна. Пожари запаљивих течности. Запаљиве течности имају веома широку примену било као течна горива, сировине или готови производи у индустрији као погонско гориво за саобраћајна средства, као енергетска горива итд. Према њиховим особинама, тј. према тачки запаљивости поделили смо их у неколико група, о чему је било детаљније говора у делу у коме су разматране запаљиве материје. Код пожара запаљивих течности могу настати следеће ситуације: - експлозија смесе пара или гасова са ваздухом, - пожар пара са мирном горећом површином (разливена течност), - пожар у облику бакље. Експлозије смеше пара и ваздуха могуће се у апаратима, разним резервоарима, деловима постројења и силично. Горење у облику бакље настаје само код постројења која реде раде под притиском, а горење у облику млаза јавља се код уређеја и постројења у којима се запаљива течност такође налази под надпритиском. Наведени пожари истичу се и променама физичко-геометријских величина. Бакља се карактерише дужином, пречником, чврстоћом пламена, усмереношћу, температуром и интезитетом топлотног струјања, која су нарочито изражена. Ослобођена топлота, код овог као и код осталих облика, угрожава објекат пре свега што загревањем долази до пада носивости конструкције и рушења објекта, односно постројења. Експлозија је најопаснији пожар на постројењима и уређајима где се ради са запаљивим течностима. У таквим случајевима под утицајем ударног таласа запаљива течност се може пренети на знатна удалљења од места настанка експлозије. Код пожара запаљивих течности основно је правило да се смањи односно онемогући даљи доток запаљиве течности на гориву површину, као и да се смањи укупна количина запаљиве течности из запаљеног резервоара и њеним одвођењем у други резервоарски простор. Као основно средство за гашење пожара запаљивиих течности користи се пена и то на бази протеина, затим синтетска пенила као и флуорпротеинска и флуорсинтетска пена. Добре резултате даје и гашење прахом, односно угљендиоксидом, уколико се ради о пожару у затвореном простору. Вода се користи углавном за хлађење других суседних резервоара да не би дошло до преношејна пожара, као и за испирање запаљиве течности, са разливених површина. Постоји могућност и гашења воденом паром тако што се иста уводи у резервоаре у делу изнад "запаљеног огледала" при чему долази до гашења пожара. С обзиром не велику калоричну моћ горива, присутно је интензивно зрачење топлоте, што отежава интервенцију и условљава гашење са веће удаљености. Из ових разлога препоручљива је употреба заштитних одела као и друге заштитне опреме. Посебну пажњу треба обратити на чињеницу да су ивице мателних посуда или резервоара загрејане, често и усијане. Ово условљава да се пожар поново јави на површини, уколико се користи СО2 или прах, јер се ослобођене паре запаљивих течности одмах пале у додиру са усијаним металом. Међутим, пена је топлотни изолатор који изолује пламен док се не прекине испаравање, с тим што у одређеној мери она и хлади

Тактика гашење пожара 87 површину течности и обимне зидове посуде. Приликом пожара сирове нафте треба обратити пажњу на могућност експлозивног избацивања течности из запаљеног резервоара која је последица присуства воде у сировој нафти, при чему код сагоревања расте садржај парне фазе у унутрашњости запаљиве течности, тј. услед загрејавања вода прелази у пару. У једном моменту може се створити такав надпритисак парне фазе да долази до изливања-ерупције нафте из резервоара и проширења пожара на све суседне објекте. Посебну опасност представљају пожари на пумпним станицама за снабдевање возила горивом јер су исте често лоциране у ужем градском ткиву у непосредној близини стамбених и других објеката. Запаљиве течности које се растварају или мешају са водом могу се лако уга¬сити слабим млазом једноставним доливајнем воде у резервоар, при чему се логично мора водити рачуна да не дође до изливања запаљиве течности из резервоара (шпритус, алкохол, ацетон итд.). Пожари ових течности не могу се успешно гасити пеном јер се пена брзо раствара услед везивања воде која се меса са течношћу. Препоручљиво је гашење угљендиоксидом, прахом или воденом маглом. Пожари запаљивих гасова. Гашење пожара запаљивих гасова, који су често компримирани, тј. под одређеним надпритиском, у посебним посудама, је врло сложено и тешко. Бакљу запаљивог гаса, који излази из посуде, у принципу не треба гасити јер незапаљени гас може бити опаснији од запаљеног, због тога што се брзо шири и може изазвати експлозију-пожар на местима која су знатно удаљена од места изласка гаса. У овим случајевима треба се ограничити на хлађење посуде водом, а кад се бакља смањи треба покушати са гашењем уз употребу инертног гаса (СО2, халон, уз додавање азота ради инертизације). Уколико се не може прекинути доток разливеног текућег гаса исти треба усмерити на слободан простор и гасити га пеном уз истовремено интензивно хлађење посуде, арматура, носача и цевовода. Гашење пожара бутан-пропана водом није ефикасно, пракса је показала да је најефикасније средство прах, као и халони. Код интервенције гашења потребно је средства и уређаје за гашење поставити на места где не могу бити угрожени топлотним исијавањем, евентуалном експлозијом, а људе треба заштити заштитном опремом. 4.14. Упутства за гашење шумских и пољских пожара Шумски пожари. Карактеристике шумског растиња, тј. да ли се ради о четинарским или листопадним шумама, битно утичу на осетљивост у погледу могућности избијања пожара. Најподложније пожарима су шуме црногорице због присуства смоле, сувих иглица и маховине, као и шуме у којима има доста осушеног дрвећа, посеченог дрвећа и које су изложене ветру. Гашење шумских пожара је тежак и компликован задатак јер ови пожари се најчешће дешавају далеко од комуникација, у пределима који су тешко приступачни, где нема извора за гашење пожара, касно се откривају када пожар већ достигне веће размере итд. Шумски пожари избијају по правилу у доњем делу растиња и шумској простирци, а тек касније се шире по

88 Основи заштите од пожара крошњама дрвећа. Шумске пожаре из ових разлога делимо на: подземне, површинске или пузеће и крунске пожаре. Подземни пожари настају у наслагама тресета испод површине тла, при чему се споро шире али брзо и лако претварају у површинске шумске пожаре. Површински пожари се јављају најчешће у летњим и јесењим данима када је површина прекривена сушеном травом, наслагама лишћа и другим горивим отпацима. Ширење ових пожара у почетној фази је споро. Кад постоји више горивог материјала на приземном слоју површински пожар прераста у горње делове стабла, затим и круе дрвећа, при чему се нагло шири и тешко га је зауставити. У зависности од линијске брзине ширејна горења, шумске пожаре делимо на слабе (до 2 км на сат) средње (до 5 км на сат) и велике (преко 5 км на сат), при чему се пламен уздиже од 1.5 до 2 м изнад површине земље, а дубина горења прелази преко 2 м. Ширење пожара се у правилу одвија врло снажно. Најефикасније средство за гашење је вода, а могу се користити и посебна хемијска средства која се обично употребљавају за дејство на линији ширења пожара. Мањи пожари по површини гасе се, осим применом разних средстава, и затрпавањем замљом или ударањем гранама и специјалним металним метлама по жаришту. Гашење подземних пожара се изводи тако што се копањем рова запаљено подручје изолује од тресета. Ров се може напунити водом, а захваћена површина пожаром се може прекрити земљом. Гашење крунских пожара је изузетно тешко и компликовано. Најбоље резултате код гашења оваквих пожара даје употреба специјалних авиона који имају резервоаре запремине од око 5 тона воде и који у налету ову количину воде бацају на упаљену шуму, при чему вода поред гашења има и ударно дејство.Да би се ватра локализовала често се праве празни простори у виду прошека и површинске препреке довољне ширине. Ширина просека требада износи најмање две висине стабала која се налазе на месту где се прави одбрамбени појас (20 до 40 м). Стабла се тако секу да се обарање врши према пожару. Сав запаљиви материјал се у том појасу чисти, крешу гране, а по могућности површину треба прекопати. За овакве радове сечења препоручује се употреба механизоване опреме, пре свега моторних тестера. док се за копање прошека препоручује употреба булдожера. Највећа ширина просека треба да је у правцу ширења ватре, као и у смеру доминатног ветра. За локализацију пожара често се примењује и метода сусретних - супротних ватри, при чему се намерно врши паљење шуме у контра смеру од кретања ватре, тако да се два пожара сусретну а створени заштитни појас на коме је сагорело раслиње онемогуаћава даље преношење пожара. Ако постоји могућност снабдевања водом у зони пожара, заштитни појас се ствара тако што екипа од три члана ради на следећи начин: један члан кваси терен у ширини од 50 цм, други члан се креће иза првог и пали појас са стране пожара, а трећи гаси ватрене скокове преко заштитног појаса. Да би се постигао што бољи успех код гашења шумских пожара, потребно је благовремено извршити организацију становништва према шумским рејонима као и распоред опреме и средстава за гашење пожара, затим организовати везу и утврдити организацију службе осматрања, патролирања и активрања, односно руковођења гашењем.

Тактика гашење пожара 89 Пољски пожари и пожара на пољопривредним газдинствима. Пожари на житним пољима и површинама засејаним другим пољопривредним културама као и пожари непокошене траве и трске, називају се пољским пожарима. Ови пожари се карактеришу великом брзином ширења јер са ради о отвореном простору, а посебно уколико има ветра. Од ових пожара могу бити угрожебни и други објекти као нпр. стамбени, складишта, магацини, депоније итд. С обзиром на велику брзину ширења, затим недостатак одговарајућих извора за гашење (по капацитету и броју) као и прилазних путева, интервенција ватрогасаца се углавном ограничава на спречавање ширења пожара, а реде на интервенцију гашења пожаром захваћеног комплекса. Ово се постиже на тај начин што се око запаљеног простора направе одбрамбени процеси који спречавају проширење ватре. Као и код шумских пожара, ово се може обављати најефикасније булдожерима. Уколико нема потребне механизације, потребан је велики број људи и доста алата, с тим што се може на појединим секторима ширења пожара приступити и локалним интервенцијама гашења, уколико постоје приступни путеви или могућности коришћења воде преко моторних пумпи. Најуспешније се гашење обавља распршеним млазом воде. Пожари сена и сламе се такође каркатеришу брзим ширењем и интензивним зрачењем топлоте, што отежава гашење. Посебно треба водити рачуна о правцу ветра, тако да се истовремено врши локализовање пожара и спречавање преношења пожара на суседне објекте или стогове (односно камаре сена и сламе). Ово се постиже квашењем, покривањем мокрим простиркама или уклањањем горивог материјала из зоне пожара. Ако нема довољно воде угрожени објекти могу се покрити пеном. Код ових пожара не препоручује се употреба компактног млаза већ распршеног млаза. Кретање, пењање, по камарама сена или сламе је забрањено јер постоји могућност унутрашњег пожара тако да се може десити да дође до пропадања ватрогасаца у само жариште пожара. Уколико до пожара дође за време вршидбе, основни задатак је спашавање машина и уређаја, затим уклањање неовршеног и овршеног жита и спречавање преношења пожара на суседне објекте. Најчешћи узроци пожара су нехат (опушак, употреба отворене ватре), прегрејавање ротирајућих елемената, издувна цев на трактору итд. Пожари на сеоским газдинствима су веома различити с обзиром на узроке, али се карактеришу великом брзином ширења, што се објашњава присутношћу знатних количина горивог материјала, близином објеката, непостојањем баријера за спречавање ширења пожара, итд. Интервенција гашења је отежана јер су, по правилу, извори напајања водом лимитирани капацитетом и могућношћу коришћења. Модернизација пољопривреде условила је повећање укупне вредности тако да су ови пожари по висини материјалне штете достигли озбиљне размере и представљају знатну ставку у укупном износу материјалне штете у нашој земљи. Приликом пожара у шталама основно је спашавање угрожене стоке која се приликом пожара узнемири, тешко јој се прилази. Поред овога, крупна стока је везана за јасле, пролази су уски и недовољни па је често потребно рушењем омогућити прилаз до стоке и њено ослобађање - евакуацију. За спасавање и извођење стоке треба ангажовати особље које познаје животиње.

90 Основи заштите од пожара 4.15. Упутства за гашење пожара материја које се тешко гасе Лаки метали. У ову групу сврстани су метали као калијум, натријум, магнезијум, алуминијум и легуре. Опште је познато правило да се за гашење пожара ових материја не могу применити вода и репа, о чему је било већ говора код средстава за гашење пожара. Ни прах на бази натријумовог бикарбоната се не може применити пошто и он развија воду код повишених температура, која не сме доћи у додир са наведеним елементима. Угљендиоксид реагује са калијумом, натријумом и магнезијумом. Магнезијум гори у атмосфери угљендиоксида уз издвајање угљеника који сагорева. Лаки метали експлозивно реагују халонима (халогенираним угљоводницима). Према неким сазнањима најбоље резултате код гашења даје уситњена камена со, затим племенити гасови (аргон, криптон, неон итд.), те неке врсте силиконских уља. Међутим, због неекономичности ретко се која од њих у пракси користе. Пожари лаких метала карактеришу се високим температурама од 1200 до 3000°С, што отежава приступ за гашење. За гашење се користи суви графитни прах, камена прашина. Обавезна је употреба заштитне опреме од топлотног исијавња и заштита дисајних органа. Фосфор. Постоје две алотропске модификације фосфора: бели и црвени фосфор. Бели фосфор веома лако оксидише и лако се пали чим дође у додир са кисеоником из ваздуха, при чему особађа отровни гас фосфорпентоксид. При сагоревању могуће је распрскавање упаљене масе, што представља посебну опасност за ватрогасце јер, поред отровних својстава, изазива тешке опекотине. Чува се и транспортује под водом. Црвени фосфор је знатно мање опасан, међутим код сагоревања треб предузети исте мере заштите. Гашење пожара фосфора је врло тежак и сложен захват, јер се фосгор сам накнадно пали. Пламен фосфора се може угасити водом или пеном, али када вода или пена испаре или одтеку, фосфор се поново пали. Најефикаснији начин гашења пожара се састоји у превлачењу површине пожара танком опном или слојем пене или неке друге заштитне материје, тако да се створи зашитни слој између фосфора и атмосфере. Пракса је показала да баријум-сулфат са кредом, уз додатак течног натријумовог стакла, даје одличне резултате код гашења оваквих пожара. Такође, може се употребити и гвоздени сулфат у облику праха или раствора, при чему треба додати одређена средства за стабилизацију. За гашење пожара црвеног фосфора препоручује се раствор разређеног бакарног сулфата или амонијумкомплекса бакарних соли - сулфата. Очито је да гашење има низ проблема, а пре свега је то што је потребно унапред имати наведена средства за гашење пожара као и чињеницом да је потребна велика опрезност приликом акције гашења. Сумпор. Сумпор је запаљива материја која може да у условима пожара представља одређену опасност, што условљава примену одређених мера заштите приликом интервенције гашења. Уколико се загреје до температуре од 200оС, долази

Тактика гашење пожара 91 до самозапаљења. Сагорева блештавим пламеном са доста дима који је надражљив за очи и органе дисања. Основна компонента, сумпордиоксид, је тежа од ваздуха па се акумулира у нижим просторима. Ово условљава обавезну примену изолационих апарата. За гашење се примењује распршени млаз воде јер примена пуног млаза може довести до разбацивања сумпора и до проширења пожара, а у изузетним случајевима, и до експлозије сумпорног праха. Целулоид. Целулоид је материја која садржи 50-70% нитроцелулозе, 15-35% камфора и 0-15% омекшивача боје и пунила. Код пожара целулоида евидентне су опасности од отровних гасова, високе температуре и могућности горење под разним условима. У условима непотпуног сагоревања јавља се угљендиоксид, угљенмоноксид, азоти оксид, цијановодонична киселина и паре камфора, које се поред особине да сагоревају, одликују и високом токсичношћу. Температура која се развија код пожара целулоида износи 1700ОС. Као средство за гашење препоручује се вода, уз напомену да постоји више врста целулоида. Ефекат гашења постиже се када се пуним млазом разори слој настале сагореле покорице, а тако разбијено жариште се тек тада хлади. Ови пожари захтевају за гашење велике количине воде. Обавезна је употреба заштитне опреме. Калцијум-карбид. У светској ватрогасној терминологији уобичаио се израз пожар карбида, под којим се подразумева сагоревање ацетилена који се развија услед деловања воде на калцијум-карбид. Из овог разлога вода се не може применити за гашење ових пожара већ се користи само угљендиоксид или прах. Халогенирани угљоводници (халони) који у својој молекули садрже хлор нису погодни за гашење јер се на повишеним температурама ствара калцијум-хлорид и угљеник. При томе настаје поново калцијум-карбид као и велика количина дима, што је праћено прскањем ужарених делова карбида. Негашени креч. Негашени креч у додиру са водом ослобађа знатне количине топлоте. Из ових разлога, иако негашени креч сам не гори, пожар треба гасити само сувим средствима.

СИСТЕМИ ЗА ДОЈАВУ ПОЖАРА Правилником о техничким нормативима за стабилне инсталације за дојаву пожара објављеном у Службеном листу СРЈ, бр. 87/93 прописани су: 1) захтеви који морају бити испуњени при пројектовању, пословању и одржавању стабилних инсталација за дојаву пожара; 2) поступак и начин означавања и обележавања уређаја и делова система за дојаву пожара; 3) техничке мере надзора стабилних инсталација за дојаву пожара; 4) начин руковања и одржавања система и уређаја; 5) минималан број и начин размештња јављача пожара; 6) минимални захтеви који се односе на повезивање стабилне инсталације за дојаву пожара са технолошком и електротехничком опремом; 7) захтеви које морају да испуне контролне књиге прегледа и испитивања стабилне инсталације за дојаву пожара.

Изрази употребљени у наведеном правилнику имају следеће значење: Аутоматски јављач пожара је део стабилне инсталације за дојаву пожара, који непрекидно или у одређеним временским размацима прати одговарајуће физичке или хемијске промене омогућујући откривање пожара у надзираном простору. Ручни јављач пожара је уређај за ручно узбуњивање (алармирање) којег укључује човек након откривања пожара. Елемент за узбуњивање (алармирање) је уређај, који у случају пожара даје звучне (сирена, звоно, ... ) и/или светлосне сигнале. Преносни водови су спољне везе с деловима стабилне инсталације за дојаву пожара, а служе за пренос информација и напајање енергијом. Надзирна површина је површина пода, коју надзире један аутоматски јављач пожара. Подручје надзора (подручје на коме се примењују техничке мере надзора) је цело подручје надзирано стабилном инсталацијом за дојаву пожара. Дојавна зона је део подручија надзора, такав да било који јављача смештених у њој генерише исти сигнал у дојавној централи. Дојавна централа је уређај за надзор и управљање који је у вези с јављачима пожара и обавља светлосно и звучно узбуњивање и пренос сигнала о пожару на паралелне сигнализаторе и противпожарним службама. Узбуна (аларм) је звучна и/или светлосна манифестација пожарног сигнала. Лажно узбуњивање је остварење пожарног сигнала услед техничких сметњи или преваре. Селективно узбуњивање је узбуњивање једног лица или више унапред одређених лица (према плану узбуњивања). Опште узбуњивање је узбуњивање неодређеног броја лица путем елемената за узбуњивање. Двозонска зависност је утврђени поступак у случају појаве пожара, који се користи као мера за спречавање лажног узбуњивања. Активирањем

94 Основи заштите од пожара јављача из прве зоне може се извршити селективно узбуњивање или нека управљачка функција, а активирањем јављача и из друге зоне укључују се опште узбуњивање и остале управљачке функције. Контролна књига је књига за уношење свих података о редовним испитивањима, ревизијама, надоградњама, укључивању и искључивању појединих зона, као и о дојавама сметњи и пожара. Уз сваки податак уноси се датум, време и кратак опис догађаја и потпис дежурне особе. Стабилна инсталација за дојаву пожара мора бити тако пројектована и изведена да правилним избором, бројем и распоредом јављача пожара омогућује сигнализирање појаве пожара у најраније могућој фази, уз довољно велику сигурност спречавања лажних узбуњивања. Светлосна сигнализација сметњи не сме се искључивати. Она се аутоматски искључује по отклањању сметње. Осетљивост стабилне инсталације за дојаву пожара могу мењати само за то обучена лица. Пре пројектовања стабилне инсталације за дојаву пожара неопходно је израдити детаљан план узбуњивања, у којем морају бити утврђени поступци узбуњивања за време и ван радног времена, који мора бити усклађен с општим планом заштите од пожара. План узбуњивања мора у сваком тренутку осигурати следеће: упозорење лицима у опасности ради правовремене евакуације; обавештавање дежурног лица и локалне ватрогасне јединице; узбуњивање најближе ватрогасне бригаде; узбуњивање чланова особља, који имају специјалне дужности (екипе за гашење пожара и евакуацију); као и предвиђање свих мера које се предузимају у случају неисправности и/или искључивања појединих дојавних зона. План узбуњивања поставља се у непосредној близини дојавне централе. Пожарна узбуна (аларм) мора се сигнализирати светлосно и звучно на дојавној централи, свим паралелним таблоима и у локалном пожарном контролном центру. Пожарна узбуна мора бити таква да омогућује брзо проналажење места појаве пожара. Неовлашћена лица не смеју искључити уређај за пожарну узбуну. Аутоматски јављачи пожара, према принципу рада, деле се на: а) термичке јављаче, који реагују на повећање температуре; б) димне јављаче, који реагују на производе сагоревања и/или честице које лебде у атмосфери, чији се диаметар креће од 10 км (видљиви дим) до 1 км (невидљиви дим). Димни јављачи могу бити: - јонизујући димни јављачи, који реагују на производе сагоревања који утичу на промену јонизујуће струје у радиоактивној комори јављача, - оптичке димне јављаче, који реагују на производе сагоревања који доводе до апсорпције или распршивања светлости у инфрацрвеном, видљивом и/или ултраљубичастом опсегу електромагнетног спектра;

Системи за дојаву пожара 95 ц) јављаче гаса, који реагују на гасовите производе сагоревања и/или на производе разлагања услед топлоте; д) јављаче пламена, који реагују на емитовано зрачење из пламена.

Термички јављачи (детектори) пожара се деле на термомаксималне и тер-модиференцијалне. Термомаксимални детектор региструје температуру околине и када иста достигне одређену границу, на коју је јављач подешен, долази до алармног стања. Код термомаксималног детектора као сензор се користи полупроводник П-Н. Напон на сензору је сразмеран температури околине. Када напон достигне одређену вредност, електронски склоп то региструје и емитује алармни сигнал централи за дојаву пожара. Старе верзије овога јављача су користиле најчешће биметалну траку, где се аларм јављао као последица различитог издужења металних компоненти под утицајем околне температуре, при чему је долазило до затварања струјног кола. Данас је у употреби и тзв. сензорска сонда која у себи садржи течност (најчешће алкохол) и која је преко капиларне цеви спојена са флексибилним ваљком. Запремина течности варира у зависности од температуре околине (шири се и скупља), што се региструје преко микропрекидача који дају аларм-импулс побуде. Термодиференцијални детектор се користи за просторе где се очекује код појаве пожара брзи пораст температуре. Осетљивост му је већа од термомаксималног јављача. Као сензори, користе се два полупроводничка П-Н споја. Јављач садржи два слична али независна мерна система, са различитим степеном осетљивости. Један сензор прати брзе промене температуре простора а други споре. Када ова разлика достигне одређену вредност, електронски склоп то региструје и шаље сигнал у централу за дојаву пожара који централа региструје као аларм. Данас је у употреби најчешће тип јављача који у себи садржи оба склопа, тј. термомаксимални и термодиференцијални, чиме се добија максимална сигурност деловања.

Јонизациони јављач (детектор) дима се састоји из јонизационих комора у које је смештен радиоактивни извор (на пр. Аm 22241 или Rа-226). Јављач има два радиоактивна извора, од којих је један у унутрашњој а други у спољној комори. Активност једног извора је 0.075 Ci, што значи да је укупна радиоактивност 0.15 Ci. онизацијом ваздуха у коморама постижемо да само тај ваздух постане електрички проводљив:1 Јони који су носиоци електричне струје крећу се, услед своје мале масе, релативно брзо. Кад честице дима (које су битно теже и веће од јона) уђу у комору, делују на покретљивост молекула јонизованог гаса, чиме се мења отпор а тиме и струја између електрода у комори. Како смо у предаиармном стању имали "мирну" струју у обе коморе, то сада струја у једној комори мења и долази од нарушавања равнотежног стања, што се преко Винстоновог моста региструје. Ова промена стања активира полупроводничка окидачка кола, која тренутно шаљу сигнал у централу за дојаву пожара, који се у централи региструје као "сигнал аларма". Један јављач овога типа може да контролише површину од 50-70 м2, с тим да се осетљивост може регулисати.

96 Основи заштите од пожара У ову групу јављача спадају неколико врста детектора, у зависности да ли реагују на честице дима (прекид светлосног снопа ИЦ-зрака или рефлексија светлости), затим да ли региструју титрајућу светлост пламена или пак региструју ултраљубичасте зраке који се јављају код пожара. Оптички јављач (детектор) дима реагује на производе сагоревања (дим) и/или честице које лебде у атмосфери. Имплементира се као линеарни или лавиринтни димни јављач. Линеарни димни јављач се састоји од светлосног извора (трансмитера) који емитује невидљиви, модуларни инфрацрвени сноп светлости (0.7-1.3 мА) и пријемника светлости, који усмерава инфрацрвени сноп преко система сочива, затварајући електронско струјно коло. Ако дим уђе у јављач пожара, долази до прекида струјног кола што се региструје на пријемнику. Лавиринтни димни јављач реагује на светли видни дим који се појављује у првој фази одређених врста пожара. Та особина намеће строго наменску употребу. У лавиринтној комори је смештена полупроводничка диода која емитује светлост према фотоћелији која је смештена тако да на оптоелектрични претварач пада само светио које се распршава на делићима дима. Ако дим уђе у јављач пожара, долази до затварања струјног кола што се региструје на пријемнику.

Инфрацрвени јављач (детектор) пламена је намењен за откривање пожара код којих се појављују гасови и дим од материјала који садрже угљеник као што су дрво, пластичне масе, алкохол и др. Јављач је опремљен са два пироелектрична сензора који имају врло висок имунитет против утицаја сунчеве светлости, вештачког осветљења, варничења, вибрација и сл. Јављач се састоји од два пироелектрична сензора, различитих таласних дужина. Први сензор реагује на активне инфрацрвене изворе настале од сагоревања гасова карактеристика СО2 спектра од 4,1 до 4,7 ум, који настају при сагоревању дрвета, алкохола, производа од уља, пластике и си. Други сензор мери инфрацрвену енергију таласних дужина од пет до шест ум који стварају лажни сигнали (сунчева светлост, вештачка светлост и си.). Инфрацрвени јављач пламена примењив за унутрашњу и спољну монтажу. Не треба га користити за откривање пожара насталих услед горења фосфора, натријума, магнезијума и водоника.

Ручни јављачи (детектори) су веома значајан елемент инсталације за дојаву пожара чине ручни јављачи пожара. Ови јављачи, обзиром на алармну oрганизацију, имају предност над аутоматским. Дојавна централа прихвата податке о пожару од прикључених јављача и укључује звучну и светлосну сигнализацију одређујући место опасности. Дојавна централа преноси информацију о пожару преко предајног уређаја даљинске сигнализације противпожарној служби и/или преко уређаја за управљање аутоматском противпожарном инсталацијом укључује гашење. Дојавна централа непрекидно контролише правилан рад стабилне инсталације за дојаву пожара и даје звучне и светлосне сигнале упозорења при било којој неисправности. Звучни сигнал узбуне

Системи за дојаву пожара 97 (аларма) мора се разликовати од звучног сигнала квара. Дојавна централа је снабдевена следећим оптичким индикаторим: 1) индикатор узбуне (црвене боје); 2) индикатор дојавне зоне (црвене боје); 3) индикатор неисправности (жуте или беле боје); 4) индикатор укљученог стања (зелене боје); 5) индикатор искључености дојавне зоне или дела ватро-дојавног система (жуте боје); 6) индикатор напајања из резервног извора (зелене боје); 7) уређај за извођење функционалне контроле. Дојавна централа мора сигнализирати следеће кварове: 1) искључење из рада једног или више јављача; 2) квар на примарним водовима; 3) квар на извору напајања; 4) испад осигурача у функционално важним струјним колима; 5) спој са земљом. Уређај за извођење функционалне контроле мора контролисати рад: 1) индикатора узбуне и квара; 2) индикатора дојавне зоне. Основни услов, који се мора остварити код опредељења за увођење инсталације за аутоматску и ручну дојаву пожара је стално 24 часовно дежурство поред дојавне централе. Само у том случају систем се може сматрати поузданим. Светлосна сигнализација узбуне или квара се изведи тако да остаје укључена за време трајања пожара или квара, без обзира на искључивање звучне сигнализације. Сви осигурачи дојавне зоне - индикатори и уређаји за руковање морају бити видно и трајно означени. На дојавној централи за више дојавних зона мора постојати могућност једноставног искључивања сваке дојавне зоне без утицаја на нормалан рад осталих дојавних зона. Кућиште за смештај дојавне централе мора бити механички отпорно, омогућавати прегледност свих индикатора и онемогућавати неовлашћено руковање. Дојавна централа се поставља у просторији где се непрекидно дежура или мора до места с непрекидним дежурством бити осигурана паралелна сигнализација, односно аутоматски даљински пренос сигнала пожара и сметње. У просторији у којој је организовано дежурство морају се налазити: план узбуњивања, контролна књига, упутство за руковање и одржавање дојавне централе, као и оверени списак радника који су обучени за рад са централом. На дојавну централу мора се поставити натписна плочица с подацима о произвођачу, типској ознаци централе, години производње, фабричком броју и броју уверења о квалитету. Елементи за узбуњивање (алармирање) (сирене, звона, лампе, бљескалице),

98 Основи заштите од пожара предајници и пријемници даљинске сигнализације морају стално бити у исправном стању и заштићени од оштећења и блокирања. Елементи за пожарно узбуњивање морају се разликовати од елемената за остала узбуњивања. Елементи за узбуњивање морају бити црвене боје или обложени натписним плочицама пожарна узбуна. За бољи надзор и бржу оријентацију акције на гашењу пожара потребно је примењивати уређаје за паралелну сигнализацију и/или синоптичке таблое с уцртаним објектима и дојавним зонама. Паралелни таблои се постављају у случајевима када је контролу над објектом потребно остварити са више места. Ови таблои, као и централа за дојаву пожара, омогућавају брзо утврђивање места на коме је дошло до избијања пожара, с тим што за разлику од противпожарне централе имају само информативну функцију. И они се, као и противпожарна централа, постављају на местима на којима увек има присутних људи. Подручја на којима се примењују техничке мере надзора морају просторно или грађевински бити одвојена од подручја на којима се те мере не примењују помоћу противпожарних зидова и подова. Техничке мере надзора обавезно се примењују на: 1) лифтове, као и на транспортна и трансмисијска окна; 2) кабловске канале и окна; 3) клима уређаје и вентилацијске уређаје; 4) канале и окна за отпад, као и на спремнице за сакупљање; 5) коморе и просторе у зиду; 6) међустропне и међуподне просторе. Изузетно, техничке мере надзора не примењују се на: 1) санитарне просторе и праонице без запаљивих материјала или отпадака; 2) кабловске канале и окна који су недоступни људима и ватроотпорно одвојени; 3) склоништа која се у мирнодопско време не употребљавају у друге сврхе; 4) просторе који су заштићени једном од аутоматских инсталација за гашење, 5) међупросторе у стропу и поду, ако су нижи од 0,8 м, без водова за сигурносне уређаје, пожарног оптерећења мањег од 25 МЈ/м2, подељени у целине не дуже од 10 м и не шире од 10 м. Подручје на које се примењују техничке мере надзора дели се на дојавне зоне. Одређивање дојавних зона мора бити такво да се може брзо и једнозначно одредити место избијања пожара. Дојавна зона сме се распростирати само по једној етажи (изузетак су степеништа, лифтови и слична окна), а не сме бити већа од пожарног сектора нити већа од 1 600 м2. У једној дојавној зони сме бити више простора само ако су суседни, а нема их више од пет с укупном површином не већом од 400 м2, или ако су суседни, а прилази се могу лако надгледати и укупна површина није већа од 1000 м2. У наведеним случајевима обавезно је предвидети одвојене индикаторе деловања због лакшег и бржег проналажења простора у којем се појавио пожар.

Системи за дојаву пожара 99 Јављачи пожара у међуподовима и међустроповима, кабловским каналима, клима уређајима и сл, морају бити груписани у одвојене дојавне зоне. На сваком јављачу или у његовој непосредној близини мора бити уочљиво којој дојавној зони припада. Дојавна зона у примарном воду може максимално садржавати 25 аутоматских јављача пожара. Посебне дојавне зоне са ручним јављачима не смеју садржавати више од 10 ручних јављача. Избор јављача пожара зависи од очекиваних пожарних величина које се могу јавити при настанку пожара, висини простора, утицају околних погонских услова и могућих извора сметњи. Аутоматски јављачи морају бити изабрани и постављени тако да, услед дозвољених промена температуре, влажности, прашине и сл., не реагују испод предвиђеног алармног прага. Ако се у фази настајања пожара може очекивати тињајући развој с димом и мало топлоте и зрачења пламена, морају се употребити димни јављачи. Ако се у фази настајања пожара може очекивати брзи развој пожара уз јако ослобађање топлоте и интензивно зрачење пламена, могу се примењивати димни и термички јављачи или јављачи пламена или њихове комбинације. Димни јављачи се примењују у просторима у којима могу настати штете од дима, без обзира на то да ли је реч о очувању људских живота или о скупоценим уређајима осетљивим на дим. Димни јављачи и јављачи пламена могу се постављати на места на којима температура не прелази +50оС. Температура реаговања термичких јављача мора бити између 10 и 35оС изнад највише температуре која може настати природним или погонским деловањем у околини јављача. У просторима с температуром испод 0оС не постављају се димни јављачи. За такве просторије препоручују се термички јављачи пожара. Димни јављачи могу бити постављени у простору у којем брзина струјања ваздуха није већа од 5 м/с, осим ако је дозвољена примена јављача и за веће брзине. Термички јављачи и јављачи пламена не подлежу утицају брзине струјања ваздуха. Вибрације не смеју да утичу на правилан рад јављача пожара. Пре монтаже јављача треба измерити вибрације и утврдити могуће утицаје. Број и размештај јављача пожара одређују се према врсти јављача, просторној геометрији штићеног простора и условима околине. Јављачи се одабирају тако да очекиване пожаре могу детектовати у почетним фазама, а смештају тако да се спрече лажна узбуњивања. Избор одговарајуђег деловања и осетљивости јављача врши се на основу очекиваних пожарних величина у зачетку пожара, погонских услова, геометрије просторије. Избор места постављања јављача зависи од принципа деловања изабраних јављача, геометрије просторије, очекиваних утицаја ометајућих величина, као и утицаја клима канала и вентилационих уређаја и потребе доступности јављачу. Сваки јављач има одређену надзорну површину, тако да у случају пожара на тој површини јављач реагује. Надзорна површина зависи од подешене осетљивости изабраног јављача, жељене осетљивости система, утицаја ометајућих величина. Потребно је обезбедити трајно и поуздано снабдевање електричном енергијом система за дојаву пожара. Поред основног извора електричне енергије неопходно је обезбедити и резервни извор снабдевања искључиво за напајање система.

100 Основи заштите од пожара Пребацивање система са једног на други извор напајања, мора бити аутоматско. Резервни извор снабдевања мора омогућити рад система од најмање 48 сати. У циљу ефикасног рада система за дојаву мора се вршити редовно одржавање свих припадајућих делова система. Ревизија система мора се извршити најмање једанпут годишње, а контрола и провера функција јављача индикатора, алармних уређаја, резервног извора снабдевања више пута у току године (обично свака два месеца). Садржај порука на централи, код оператера, мора бити ПОТПУН, то јест мора да дефинише тачно просторију, објекат, зону у којој се пожар појавио, затим да ли је стартовао аутоматски систем за гашење (уколико у објекту постоји), да ли је искључена односно укључена вентилација, електро-напајање, нужно и панично светио итд. Да би се повећала сигурност - поузданост система, у централи су обично обезбеђени додатни сигнали: "сметње" и уређај у "квару". Најчешћи радни радни напон система за дојаву пожара је 20 V, а подручје примене од -30°C до +80°C.

Documents

Osnovi zastite od pozara