1. Објаснити смисао жаришног начина дефинисања појмова (ово испод је одговор који је био у скрипти и нисам сигурна колико је тацан, али нас две нисмо успеле да нађемо ниста друго, тацније за ово питање се нисмо ни потрудиле много, висе смо пажње обратиле на сва остала питања )

ЖАРИШНА ДЕФИНИЦИЈА нам омогућава разликовање зрелог од још неразвијеног облика исте врсте, доброг од поквареног..од оног који се само у извесном смислу и на неки начин (secundum quid) може означити истим изразом. Реч је о разликовању ...средишњих од периферних, граничних случајева. Ради се о поступку који је увео и примењивао Аристотел. Називао га је утврђивањем средишњег, жаришног знацења, које унеколико одговара ономе што је Макс Вебер назвао идеалним типом. Овим средством појмовне анализе смишљено се напушта претпоставка од које правници позитивисти, попут Ханса Келзена, обично полазе: да се изрази којима се описује и објашњава право морају неувијено и у истом смислу, подједнако протегнути на све правне појаве које би се разложно, у обичном теоријском излагању, могле назвати правом, независно од њихове развијености и склоности њихових твораца, рецимо тирана и самодржаца, да праве разлику између силе и права, права и апсолутне самовоље итд..

2. Објаснити тврдњу да је право принудни поредак

Коришћење физичке силе је оно својство по којем се право разликује од морала и осталих правила људског понашања.Сфера принуде се подудара са сфером права и државе.Принуди се прибегава једино у крајњем случају када су сва остала средства,којима се обезбеђује примена права, исцрпљена. ”Принудни” значи да је ауторитет права поткрепљен претњом принудне мере и, ако је то неопходно, употребом принуде односно одговарајућим санкцијама, као што су лишавање живота,слободе,својине,ускраћивање неке погодности на коју се има право. Држава својом принудом санкционише важећа правна правила, било да су их прописали њени органи или недржавни

субјекти.

3. Навести три карактеристике Чисте теорије права

Једна од најоригиналнијих замисли права јесте Чиста теорија права Ханса Келзена.

-Према Келзенуправна норма је раздвојена у две одвојене норме, два става о треба: по првом, одређено лице „треба“ да се понаша на одређени начин; по другом, неко друго лице „треба“ да изврши санкцију у случају да је прва норма прекршена. Нпр. Не треба красти; Ако неко украде, биће кажњен. Дакле, прва норма је садржана у другој, која је једина правна норма. Ту зависност, каже Келзен, можемо изразити означавајући другу норму примарном, а прву као секундарну.

-Обично се истиче да Келзенова теорија представља до крајности доведен позитивистички приступ праву. За разлику од Остина који је важење и примену права безао за суверену власт, Келзен је отишао корак даље и свој правни позитивизам заснива на пукој претпоставци тј. основној норми , на којој почива цео правни поредак, укључујући и важећи устав. Основна норма је, по Келзеновим речима, услов потпуности и самодовољности датог поретка тј. његове позитивности. Она је постулирана крајња норма захваљујући којој све друге норма датог поретка настају или се укидају , добијају или губе своју валидност. За правника позитивисту основ важења норме није у некој стварној чињеници, рецимо у сувереној власти, већ само у некој вишој норми. Основну норму правник нужно мора да претпостави да би открио заједнички и највиши основ валидности сваке норме или групе норми које чине дати правни систем. Тако се правни поредак појављује као хијерархијски устројен систем у којем сваки елемент изводи своју валидност из основне норме.

-Сваки правни поредак, да би било позитиван, мора у извесној мери бити у складу са стварним људским понашањем које тежи да регулише. Могућност кршења појединих норми овог поретка не може се искључити. Али постоји извесна граница која се при томе

не сме прећи а да позитивни правни поредак не изгуби своју ефикасност.

4. У каквом су односу важење и ефикасност у Келзеновој теорији?

Келзенова теорија представља до крајности доведен позитивистицки приступ праву. Његов правни позитивизам не заснива се на чињеници већ на пукој претпоставци. Реч је ОСНОВНОЈ НОРМИ. Основна норма је, по Келзеновим речима, услов потпуности и самодовољности датог поретка, тј. његове позитивности. Она је постулирана крајња норма захваљујуци којој све друге норме датог поретка настају или се укидају, добијају или губе своју валидност. Тражење основа важења норме завршава се највишом нормом, која је последњи разлог важења унутар нормативног система. За правника позитивисту, основ важења норме није у некој стварној цињеници, рецимо у сувереној власти, већ само у некој вишој норми. Основну норму правник нужно мора да претпостави да би открио заједнички и највиши основ валидности сваке норме или групе норми које чине правни систем. У унутрашњем праву, основна норма је заповест да се треба понасати онако како то утврђују творци устава. У међународном, то је начело pacta sunt servanda. Основна норма унутрашњег правног система за правника позитивисту има смисао само уколико се те наредбе суверене власти заиста извршавају. А то је већ питање ефикасности. Другим речима, једног тренутка се долази и мора се доћи до тачке у којој се основна норма, као хипотеза, преобраћа у чињеницу – практичну ефикасност. Сваки правни поредак, да би био позитиван мора у извесној мери бити у складу са стварним људским понашањем које тежи да регулише.

5. Основне тезе правног позитивизма:

-Под правним позитивизмом се подразумева она врста мишљења о праву које полази од оштре разлике између права какво јесте и права какво би требало да буде. Дакле, није по среди право какво би требало да буде, или какво је некада било, већ право какво оно уистину јесте.

-Предмет њиховог испитивања јесте право у институсионалном процесу који га доноси на свет. Дакле, само то створено право које се примењује јесте њихов предмет истраживања.

-Иако су настојали да правну теорију буквално очисте од свих ванправних елемената (метафизичких, моралних, социолошких или политичких) позитивисти су били принуђени да целокупан правни систем заснују на једној ванправној чињеници – државној суверености. То је учињено у намери да се обезбеди јединство правног поретка, а сам позитивизам учини могућим.

-Правно-позитивистичка схватања представљају скуп међусобно различитих исказа њихових многобројних представника чија је заједничка карактеристика да негирају и одбацују постојање природног права, а право сматрају искуственом појавом.

6. Шта је по Радбруху идеја права?

По Радбруху идеја права је правда. Њу треба разликовати од моралног добра које је увек својство човека и његовог карактера. Морал је увек индивидуалан или субјективан. Као смисао и сврха права, правда је друштвена и објективна и увек се тиче односа међу људима. Суштинска улога правде је да живот у друштву односно држави, учини могућним. Отуда правда, као и право које њој стреми, претпоставља друштво, док је морално искуство искључиво ствар појединца. Идеја права не исцрпљује се, међутим, у правди. Радбрух истиче да се с једнакима треба поступати једнако, а с различитим различито у сразмери са њиховом различитошћу. Али се тиме одређује само форма права. Да би се стигло до његове садржине, нужна је још једна идеја: сврсисходност. Сама сврха је одређена вредностима

којима право треба да служи. То су индивидуалне вредности, колективне вредности, и вредности дела. Како међу овим вредностима не постоји савршен склад већ одговарајућа напетост која се повремено преобраћа у сукоб, на питање о сврси и сврсисходности права може се дати само релативистички одговор. Али право као поредак заједничког живота не трпи овакав релативизам и непревазиђену различитост у схватањима , будући да мора постојати само један поредак. То се постиже правном сигурношћу, која је, као трећи саставни део идеје права, заправо позитивност права. Ако се не може утврдити шта је праведно мора се прописати шта ће бити по праву, и то од стране органа који је у стању и да спроведе оно што је прописао. Позитивност је чињеница да је право прописала нека сила и да су њено важење и обавезност поткрепљни државном принудом.

7. Објаснити антиномију између правде и правне сигурности. У ком случају, према Радбруху, правда има предност над правном сигурношћу?

Антиномија између правде и правне сигурности понекад налаже да се закон примењује чак и када је неправедан. На једној страни је захтев: „нека правда буде задовољена макар свет пропао“ , а на другој: „највише право, највећа неправда“ , у смислу да строга примена права може да доведе до најгоре неправде.

Ове антиномије се не могу разрешити тако да свака од њих има одговарајуће подручје деловања, већ оне треба заједнички да владају правом, а онај ко доноси одлуку треба да изврши избор када до антиномије дође.

Док је 1932. године антиномију између правне сигурности и правде решавао у корист правне сигурности и реда, па и по цену наношења неправде, после страшних искустава под нацистичким позитивним безакоњем, Радбрух је преокренуо однос између ових двеју вредности и дао предност правди. Дакле, у редовним

приликама које подразумевају уобичајену несавршеност закона и мање неправде у њима, правној сигурности даје се предност у односу на правду. Али, у изузетним околностима када су позитивни закони неподношљиво неправедни и такорећи злочиначки, правда мора бити изнад правне сигурности.

8. Која је улога идеје природног права?

Природно право се одређује као идеално право, надискуствено право. Из њега позитивно право треба да црпи снагу. Природно право се актуализује увек онда када у држави неки ауторитаристи постану јаки и онда ово природно право постаје сламка спаса. Природноправне мислиоце не занима форма већ садржај неке норме. Све природноправне дефиниције су прескриптивне. Природно право је особена дефиниција права чији је предмет знатно шири од предмета којим се баве правни позитивисти. Природно-правници имају за предмет свако правило које усмерава делатност људи. Правда се сматра суштином права, само је праведан закон закон. Природно право не наређује већ учи шта ваља чинити и указује на морални квалитет одређене делатности. Однос између права и морала је чвор целе теорије.

9. Које су заједничка карактеристике норми државног и друштвеног права?

Предмет регулисања (спољно и унутрашње деловање); Регулишу односе једних према другима; Захтева увек понашање које је одмерено, тачно одређено, спецификовано; Битно хетерономно правило (право обавезује без обзира на свест и вољу); Тичу се постојања спорова услед сукоба интереса, зато постоје независни органи – СУД (сваки систем норми има друштвену функцију – спречавање сукоба); Постојање санкцијекоје друштво примењује више или мање

организовано; Вредности које права остварују: правда, слобода, ред, мир и сигурност.

10. Шта је претпоставка диспозиције?

Претпоставка диспозиције је онај део правне норме који одређује чињенице или околности које морају постојати да би се диспозиција применила. У њој се описује ситуација у којој тек када се субјект нађе, за њега наступа обавеза да се понаша по правилу садржаном у диспозицији. У исто време настипа и могућност субјекта овлашћења да захтева остварење свог права. Све правне норме као свој нужан елемент садрже претпоставке диспозиције. Унашој новијој правној науци уврежено је мишљење да неке правне норме имају, а неке друге немају претпоставку диспозиције, па с епрема томе норме деле на условне и безусловне.

11. Шта су правне чињенице?

Околности и ситуације које диспозиција претпоставља у себи садрже правне чињенице. Правне чињенице јесу околности за које право везује одговарајуће правне последице. Разликују се најчешће две врсте правних чињеница а то су догађаји и правне радње.

Догађаји могу бити природни, независни од људске воље, који се не могу вољом спречити(земљотрес). Правне чињенице су само они догађају поводом којих наступају правни односи и промене у њима. И поред природних, независни могу бити и друштвени догађаји(рат).

Догађаји изазвани вољном и свесном активношћу називају се људске радње. Према природи могу бити материјалне и психичке,а у односу према праву могу бити сагласне с правом -дозвољене и противправне-недозвољене радње.

Правне чињенице морају бити доказане, утврђене, веродостојне, несумњиве. Од овог правила изузетак су претпоставке и фикције.

12. Шта је правна одговорност?

Прекршај диспозиције односно не извршење обавезе или дужности коју диспозиција предвиђа, захтева одговорност. Отуда је појам одговорности блиско везан за појам обавезе. Правна одговорност се дефинише као подложност прекршиоца диспозиције санкцији.У проблемској области правне одговорности постављају се као основна питања ко и под којим условима треба да одговара за понашање којим се не остварује правна обавеза. Одговор је: само субјект обавезе, који у том својству обавезу не изврши, може бити одговоран за учињено дело. У једној личности су: субјект обавезе, субјект одговорности и “објекат” санкције.

13.Ко одговара за извршени деликт

У праву одговара:

1. субјекат који је сопственом радњом прекршио диспозицију и изазвао забрањену последицу ( индивидуална=лична одговорност );

кривично право:

a) један или више њих који проузрокују последицу

b) саучесник ( подстрекач и помагач ).

грађанско право:

а) онај који непосредно проузрокује последицу

б) онај чије су радње повезана са проузроковањем штете

в) онај који је обавезан да надокнади штету

2. колектив коме извршилац недозвољене радње припада ( колективна одговорност ).

14. Који су основни облици виности?

Два основна облика виности: 1. УМИШЉАЈ

2. НЕХАТ

Умишљај је врста и степен виности који захтева свесно и вољно предузимање радње и остваривање последице, што значи да је једно лице одговорно ако:

a) хтело и предвидело штетну последицу

b) није хтело, али је предвидело последицу коју је изазвао својом радњом.

Нехат је степен и облик виности којим се изражава свесно и вољно предузимање радње и немар у погледу последице. Лице ће у овом случају бити одговорно иако није желело последицу, ако је:

a) било свесно могућности њеног наступања, али се надало да неће наступити или да ће моћи да је спречи

b) није било свесно могућности њеног настајања, али је могло и морало бити пажљивије у њеном предвиђању и избегавању.

Нехат је лакси облик виности од умишљаја и у кривичном праву се за нехат одговара само када је то законом предвиђено, а за умишљај увек.

15. Објаснити одговорност за опасну ствар

Одговорност за опасну ствар представља посебну врсту апсолутне одговорности, која може бити колективна или индивидуална, и чија је differentia specifica чињеница да лице, за штету, насталу од опасне ствари или делатности, одговара без обзира на кривицу. Другим речима, веза између опасне ствари или делатности и начињене штете се хипотетички успоставља. Међутим, лице које поседује опасну ствар или обавља опасну делатност, може оборити овакву претпоставку тиме што ће доказати да причињена штета не потиче од његове опасне делатности, односно ствари. Самим тим, претпоставка кривице у том случају је оборива.

16. Шта је, у нормативном смислу, санкција?

У нормативном смислу, санкција је саставни део онтолошке структуре норме, пропис којим се од прекршиоца диспозиције као примарне заповести захтева одређена радња или држање и налаже надлежном државном органу да истражи услове и изрекне санкцију, као и да, уколико је то потребно, насилно примени нормом предвиђену и пресудом изречену меру према прекршиоцу диспозиције.

17. Шта је, у материјалном смислу, санкција?

Материјални смисао санкције показује се у изрицању апстракно предвиђене санкције за конкретан случај прекршаја диспозиције и у самој примени изречене мере- конкретне радње или држања- субјекта прекршиоца (вољно извршење) или овлашћеног државног органа (принудно извршење).

18.У чему је разлика између рушљивости и ништавости правних аката?

Када говоримо, уопште, о томе на кога се санкција односи, поред санкција које се односе на појединце (санкције према лицима), постоје и санкције које се непосредно односе на правне акте. Санкције према актима састоје се у њиховом поништавању. Постоје две врсте оваквих санкција а то су рушљивост и ништавост.

Рушљиви правни акти (релативно ништави или обориви), јесу правни акти који производе правне последице, али који се због извесних недостатака, у одређеном року који се прописује и на предлог заинтересованих субјеката, могу поништити. Оваква санкција се најчешће среће у грађанском праву са правним пословима. Правне последице које рушљиви акт произвео поништавају се од поцетка (ex tunc), односно поништење правног акта има ретроактивно дејство.

Ништавост правног акта или апсолутна ништавост, са друге стране, јесте консеквенца незаконитости у свим областима права. У утврђивању ништавости акта уважавају се уставна нацела и актуелна морална схватања средине. Ништавни правни акти се поништавају ex tunc.

Сада истичемо конкретне разлике: рушљивим актом се вређа интерес оних који су акт сачинили, и самим тим, важење или поништавање противправног акта зависи од воље субјеката цији је интерес повређен. Њихово овлашћење на покретање поступка ограничено је субјективним роком од годину дана и објективним роком од три године. Ниставим актима се повређује јавни интерес и зато поступак за утврђивање ништавости може покренути свако заинтересовано лице, док су државни органи по службеној дужности обавезни да уочавају и испитују узроке ништавости. Само покретање поступка није везано за рок.

19. У чему је суштина и значај начела poena nullum crimen, nulla poena sine lege?

С обзиром на тежину санкција, у кривичном праву ово начело често добија изглед заповести: “Никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које, пре него што је

учињено, није законом било одређено као кривично дело и за које није била законом предвиђена казна.Ово начело први пут је изразила Декларација права човека и грађанина.У нашем правном систему ова одредба обухвата све врсте деликата: кривичне, прекршаје у ужем смислу, привредне И дисциплинске преступе.

20. У чему је разлика између ретрибутивних и реститутивних санкција?

Ретрибутивне санкције предтављају наношење или само претњу наношењем зла починиоцу деликта. Оне су по природи репресивне јер се састоје од одузимања или ограничавања права и добара прекршиоцу. Ретрибутивним санкцијама се врши одмазда према прекршиоцу диспозиције која треба да спречи даље вршење забрањених дела актуелног починиоца као и других чланова те заједнице (превенција).

Реститутивним санкцијама врши се поравњање довођењем настале ситуације у стање које је постојало пре учињеног деликта. Успостављање пређашњег стања уклањањем штете може се постићи натуралном реституцијом – враћањем исте такве ствари – или новчаном надокнадом одмереном према њеној вредности.

21. У чему је разлика између општих и појединачних правних норми

Критеријум за разликовање општих и појединачних норми установљен је с обзиром на одређеност субјеката, а критеријум за разврставање апстрактних и конкретних норми с обзиром на одређеност садржаја норме. Опште норме су универзалне с обзиром на адресате- субјекте права којима су упућене, а појединачне норме су упућене на тачно одређеног субјекта.

22. Навести пример једне опште и једне појединачне правне норме.

Примјери опште правне норме:

-Устав Србије, члан 6. – Нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним инт...ересима;

-члан 21. – Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације;

-члан 26 – Нико не може бити држан у ропству или положају сличном ропству;

-члан 28 – Према лицу лишеном слободе мора се поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности;

-члан 52 – Сваки пунолетан, пословно способан држављанин Републике Србије има право да бира и да буде биран;

-члан 69 – Запослени има право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, у складу са законом.

Примјери појединачне правне норме:

-Марко Петровић, са боравиштем у Београду Улица Јурија Гагарина 24/43, дужан је да се одазове на позив у војску;

-Странка Зелених Србије, са сједиштем у ул. Војислава Илића бр. 36 Београд дужна је да Агенцији за борбу против корупције у Србији достави годишњи финансијски извјештај.

-ДелтаПлус д.о.о. Београд, Балканска 43, дужно је да плати порез на имовину.

Напомена: најбоље је да свако смисли другачије примјере.

23.Какве могу бити правне норме према степену неодређености диспозиције?

Према степену (не)одређености диспозиције, односно према интензитету, разликујемо:

1. норме са строго одређеним диспозицијама – категоричке (когентне, стриктне, прецептивне) правне норме

2. норме са релативно неодређеним диспозицијама. Оне се деле на оне које имају:

а) диспозиције са неодређеним појмовима и правним стандардима

б) алтернативне диспозиције

в) диспозиције са дискреционим овлашћењем

г) диспозитивне диспозиције.

Наведене врсте поређане су према степену неодређености, од мањег ка већем.

24. Објаснити на примеру диспозитивне диспозиције.

Диспозитивне диспозиције дају својим адресатима овлашћење да промијене њихову садржину унутар граница које одређују категоричке норме. Најчешће су заступљене у привредном и имовинском праву. Нпр. Рок за исплаћивање дуга је три године, ако странке другачије не одреде. Дакле, странке могу да се договоре о трајању рока исплате, на другачији начин од оног предвиђеног у закону. Али ако то не учине, онда се примјењује законом предвиђен рок.

25. Шта су правни стандарди?

Правни стандарди су неодређени појмови који мењају своју конкретну садржину зависно од сваког конкретног случаја, али је њихова апстрактна суштина увијек иста. Неки примјери су „јавни интерес“, „тешка срамота“, „савјесна вожња“, „оправдани разлози“. Корисни су онда када није могуће унапријед одредити конкретну садржину понашања које се диспозицијом захтијева у будућим појединачним случајевима, те се њима захтијева понашање саобразно оном које би имао просечан човјек. Иако обухвата разнородна понашања, понашање које се тражи у диспозицији са правним стандардима је само једно и оно се утврђује накнадно тумачењем од стране надлежног органа, који се води представом о уобичајеном понашању просјечног човјека.

26. Објаснити норме с дискреционим овлашћењем.

Овом врстом правних норми додјељује се надлежност државним органима, најчешће управним и судским, да одлучују о правима и дужностима других субјеката. Субјекти надлежности су истовремено и субјекти обавезе, према вишем органу, и субјекти овлашћења, у односу на оне о чијим правима и дужностима одлучује. Субјекту је надлежност дата да између више

могућности, одређених неким вишим прописом, изабере само једну, која ће према његовој процени у конкретном случају најбоље задовољити јавни интерес. Резултат његове процјене је садржина једне нове норме, која онда безусловно обавезује онога коме је упућена.

Нпр. управни орган има дискреционо овлашћење да одлучи да ли ће одређеном лицу издати путну исправу или оружани лист. При томе он не може да се руководи самовољом, већ да дискрециону оцјену доноси у складу са начелом законитости (не смије да прекорачи овлашћења) и начелом цјелисходности (мора се ослањати на релевантне критеријуме у доношењу одлуке).

27. За коју правну норму кажемо да важи?

Различита схватања важења правне норме различито одговарају на ово питање:

Формалистичко становиште: изражено у Келзеновој чистој теорији права, тврди да једна норма важи ако припада систему норми који је у цјелини дјелотворан, тј. узимајући законитост/легалитет правног поретка као кључно својство. При томе се законитост дефинише као међусобна усклађеност нижих са вишим правним нормама.

Вриједносно схватање: захтијева саображеност правне норме правди, односно њену моралну исправност.

Реалистичко схватање: као критеријум узима примјењивање норми у већини друштвених односа, односно ефикасност.

Постоје и мишљења која у појам важења правне норме интегришу сва три поменута својства – заснованост на вишој норми, ефикасност и ваљаност норме с обзиром на правду као врховну вриједност којој право смјера, те на основу тога формулишу и свој одговор на постављено питање.

28. Када правна норма почиње да обавезује?

Апстрактно посматрано, правна норма почиње да обавезује када акт којим је донијета ступи на снагу. Код општих правних норми најчешће акт ступа на снагу после извјесног времена након објављивања, како би се омогућило ваљано и свестрано обавјештавање свих заинтересованих субјеката. Моменат ступања на снагу најчешће је предвиђен у самом акту. У супротном, подразумијева се да акт ступа на снагу одмах, односно моментом проглашења или објављивања. Конкретно, општа норма почиње да обавезује субјекта на којег се односи од момента када ситуација у којој је налази показује да су наступиле означене правне чињенице.

29. Када наступа правоснажност правног акта?

Правоснажност правног акта наступа или протеком рока предвиђеног за испитивање законитости појединачног акта, ако тај поступак није покренут, или доношењем конкретне одлуке која потврђује његову законитост, након испитивања уколико је поступак покренут у предвиђеном року.

30. Када правна норма престаје да важи?

Норма престаје да важи у моменту који сама предвиђа или га утврђује хијерархијски виша норма. Уколико не постоји изричита одредба, важи опште правило да норма престаје да важи када на прописан начин буде укинута: 1. Појединачне и опште конкретне норме престају да важе када буду извршене или када их, уколико нису извршене, укине субјект овлашћен за њихово доношење. 2. Појединачне и опште апстрактне норме престају да важе: а) прво изричитим укидањем, б) затим када ишчезну друштвени односи које су уређивале (тј. предмет регулисања) и в) прећутним укидањем садржаним у правилу да новодонета норма укида све

претходне са супротном садржином. При томе, разликујемо два случаја: а) правна норма престаје да важи када се донесе правна норма исте или веће правне снаге са супротном садржином и б) општија правна норма престаје да важи у ситуацијама, за субјекте и односе обухваћене посебнијом нормом, без обзира на то да ли је општија норма донесена пре или после посебне. Норма може престати да важи и у случају дуготрајног непримјењивања, које се једнако односи и на субјекте примарне обавезе и органе обавезне да се старају о примјени санкције. Ова појава назива се изобичајавање, односно обичајно укидање важења норме.

31. Шта је држављанство?

Својство по којем се физичко лице везује за одређену државу,односно за право које важи на њеној територији јесте његово држављанство.Држављанство је лично-правна веза лица са државом која настаје и престаје према прописима међународног и унутрашњег права. Стиче се најчесће рођењем на територији једне државе,али и рођењем од родитеља држављана те државе,без обзира на територију на којој је лице рођено,и прирођењем. Статус држављанина огледа се у суми права и обавеза које појединац има као припадник домаћег државноправног поретка.

32. Шта је екстериторијалност?

Екстериторијалност представља фикцију којом се замишља да се страна лица налазе на територији државе цији су држављани,као и објекти у којима стално обављају своју функцију или бораве.Начело екстериторијалности односи се на дипломатске представнике и чланове међународних организација,шефове страних држава,високе стране функционере у службеној посети,чланове међународних мисија,стране војне

трупе,међународне мировне снаге и слично

33 . Шта је правни акт?

У најширем значењу правним актима се означавају све правно релевантне радње.Правни акт подразумева психички процес, аналоган материјалној радњи, рационалан по природи и вољан по пореклу, којим се ствара правна норма у целини, њени поједини делови, или услови предвиђени за примену правних норми, као и материјализована објава произведеног садржаја. Правним актом, означава се акт стварања норме. Доношење правног акта је мешовит психофизички процес, састављен од мноштва радњи- мишљења, осећања, воље…Правни акт састоји се од два елемента- унутрашњег( психичког) и спољашњег ( материјалног). Супстрат правног акта чини његова унутрашња садржина- норма или одлука којом се једна, или више правних норми, ставља у покрет. Овај духовни садржај има двоструко бивство- оно које потиче од творца као његова намера и оно које потиче од посматрача као његово разумевање.Будући да је право средство друштвене контроле, норма мора бити исказана ауторитативним текстом и објављена од стране ауторитативних лица, односно према поступку који је прописан и од субјекта који је овлашћен. Писаним обликом правна норма се чини сазнатљивом и трајном, тако да текст правне норме, уз навођење неких споредних момената, представља спољашњи елемент правног акта.

34. Шта је форма правног акта?

Код правног акта разликујемо његову садржину и форму. Форма правног акта се дефинише као скуп материјалних средстава и поступака којима се он ствара и изражава, или, као облик постојања и постајања правне норме или које друге, појмом акта обухваћене садржине.

35. Чиме је одређена форма правног акта?

Форму правног акта одређују надлежност за доношење, поступак за доношење акта и материјализација.

Надлежност као право и дужност државног органа да нешто чини или не чини установљава се правом. Поред државних органа на стварање правних аката могу бити овлашћена и приватна лица на основу субјективног права. Расподела надлежности између државних органа и друштвених субјеката зависиће од тога да ли се основном нормом остварује јавни или приватни интерес, тј. штити добро које има општу или индивидуалну вредност.

Поступак обухвата низ одређених радњи које творац акта у његовом стварању треба да предузме. Тај поступак може бити унапред предвиђен и строго утврђен или препуштен слободном избору странака. Једино је важно да норма буде несумљиво установљена, а садржина неоспорно одеређена.

Материјализација се сатоји у предузимању материјалних радњи или употреби других средстава којим се акт изражава и чини трајним. Њачешће се акт изражава језиком. Поштовање свих елемената правне норме није пуки формализам, већ он доприноси исправности свих аката понаособ. Поступак треба да обезбеди разумно сагледавање сврхе коју право треба да оствари. Чак је и свечани елеменат форме битан јер он не служи само естетском циљ, већ треба да покаже озбиљност акта који се доноси.

36. Какви могу бити правни акти према садржини?

Према главној садржини правног акта они могу бити: они којима се стварају правне норме и акти којима се стварају и остварују услови за примену диспозиција неких норми. Акти којима се

стварају правне норме могу бити: општи и појединачни. Општи правни акти и норме представљају формалне изворе права (устави,закони, некад и обичаји). Појединачни правни акти стварају или садрже појединачну норму. Могу бити потпуни и непотпуни (да ли садрже целу норму или само неке њене делове). Облици оваквих аката су управни акт и правни посао ако се њима ствара појединачна диспозиција и судски акт ако се њима ставара санкција.

37. Шта је непотпун појединачни правни акт?

Непотпун појединачни правни акт је онај који не садржи целу норму, већ само диспозицију или само санкцију. Нпр. Судска пресуда (ствара само санкцију)...

38. Шта је правна снага правног акта?

Правна снага правног акта може се дефинисати као мера утицаја коју један акт врши на друге (од њега ниже) акте,и као мера утицаја коју трпи од других (у односу на њега виших) аката. Правни акт има онолику снагу колика је моћ органа који га доноси.

39. Од чега зависи правна снага правног акта?

Правна снага правног акта зависи од његове форме, тј. од моћи органа који га доноси и места које заузима у хијерархији правних аката.

40. Шта су формални извори права?

Под формалним изворима права подразумевају се видови

обликовања правних норми , односно поступци и начини којима се норме укључују у правно постојање и важење. Формални извор права схвата се као реализована могућност права, као правна норма, уобличена и материјализована правним актом.Формалним изворима права уобичајено се сматрају правни акти. Сваки правни акт подразумева :-Психичке процесе и материјалне радње којима се правна норма ствара-Створену правну норму-Материјални израз те правне норме.Од ова три наведена фактора формалним извором права једино се може сматрати правна норма.

Правни акт представља само начин настајања и облик постојања једне правне норме, док правна норма представља основ и узор права.У англоамеричкој литератури под изворима права се подразумевају и извори сазнања о праву. Изворима права у овом смислу означавају се подаци било које врсте, који омогућавају сазнање права. Анри Леви Брил изворе права у овом смислу назива историјским или документарним. То могу бити судски извештаји, збирке закона које доноси парламент, међународни уговори, правни часописи итд.Ипак, основно значење формалних извора права односи се на опште правне норме, као правила о понашању једне категорије субјеката права чији је број неодређен и начелно неограничен.Ова се доктрина о изворима права може означити као нормативна, јер приказује опште правне норме као чиниоце који управљају даљим стварањем и непосредном применом права.Индивидуалне норме као појединачне заповести вреде само ако потичу из општих правних норми.Признавање снаге формалним изворима права и обавезног карактера нормама које из њих произилазе карактеристично је за правну државу. Само у правној држави, у којој се власт строго држи постављених начела, могуће је да се формалним изворима права заустави и спречи произвољност у владавини и тиранија.Постоје разнолики извори права. Карбоније разликује основне и допунске изворе права. Карбоније својство основних извора права приписује закону и обичају. Они су морални, а не правни ауторитети. Правна наука и судска пракса су допунски извори

права, јер је њихова улога сведена на тумачење правних правила и помоћ у спорним случајевима.Са друге стране, Рос изворе права дели на:-Објективизиране (законодавство у најширем смислу те речи)-Делимично објективизиране (обичај и прецедент)-Необјективизиране или слободне (разум)

41. Да ли судска пресуда може бити формални извор права?

У англосасксонском типу права судска пресуда којом се решава један конкретан случај обавезна је, као и свака друга пресуда, за учеснике у том правном односу, али у исто време обавезује на једнако поступање и у каснијим истоврсним случајевима, како за заинтересоване субјекте тако и за судове. Појединачна пресуда, дакле, прераста у опште правило обавезујуће снаге као што је то и законска норма. Судска пресуда која има карактер извора права назива се прецедент. Судски прецеденти јесу пређашње пресуде које судови поштују и следе. Поставља се питање да ли су судске пресуде извор права. Греј сматра да је судска пресуда извор права не зато што је она (као таква) треба да буде постављена, већ зато што већ јесте донета. Међутим, он сматра да у англосаксонском праву, прецедент нема неотклоњиву снагу, јер се примена појединачног прецедента може одбити. Англоамеричка теорија сматра да судови нису установљени да стварају право, али да то ипак понекад чине тако што допуњују и унапређују право право које примењују. На крају се закључује, следећи Блекстона, да се установљени прецеденти морају поштовати, јер тек судска одлука од оног што је пре било неизвесно и споредно чини устаљено правило обавезујућим за будуће случајеве исте врсте. Значи да судска пресуда јесте формални извор права.

42. Који су најзначајнији извори права у англосаксонском правном систему?

Најзначајнији извори права су судска пресуда, закон и обичај. Због претежног значаја судске праксе и обичаја, англосаксонски систем права се квалификује као обичајно или прецедентно право.

43. Шта је закон у формалном смислу?

Закон у формалном смислу јесте правни акт, који је, према утврђеном поступку, поставила и ,на нарочит начин, објавила законодавна власт у држави.

45. Шта чини садржину закона?

Садржина закона јесте установљавање права и обавеза правних субјеката.То заправо значи да остали,хијерархијски нижи извори права могу прописивати само начине остваривања права и обавеза,али не могу уводити нова,укидати постојећа,проширивати их,сужавати или на који други начин мењати њихову природу.

46. Шта је устав у формалном смислу?

Појмом устава у формалном смислу обухвата се његова највећа правна снага. Све норме државно-правног поретка, односно акти којима су донете, своје важење добијају од устава. Важење устава је крајњи постулат, од којег зависи важење свих норми једног правног поретка. Све правне норме припадају истом правном поретку и зато се њихово важење може, директно или

индиректно, везати за устав.

47, Шта чини уставну материју?

Посебном формом предвиђеном за основне или уставне законе може се обухватити било који предмет подесан за правно регулисање, али се међу њима врши одабир према важности или значају за устројство државно правног поретка.Будући да се уставом конституише и институционализује политичка власт, обично садржи норме о организацији и функционисању највиших органа државне власти , норме о уређењу основних друштвено економских и политичких односа, као и оне којима се гарантује неповредивост основних права. Примереном садржином устава сматра се одређивање облика државе и утврђивање начина конституисања и надлежности највиших органа власти. Према Дајсију, устав у материјалном смислу обухвата сва правила која се директно или индиректно односе на расподелу или вршење суверене власти у држави. Уставно право се, дакле, бави структуром државне власти и општим правилима која регулишу њене различите функције, док су појединачне уредбе препуштене административном праву.У садржинској структури устава уочава се неклико различитих делова: -У уводном делу, такозваној преамбули, наводе се политичка начела и религијске или филозофске идеје којима су се уставотворци при писању устава руководили. Карактер преамбуле је пре идеолошки него нормативан.-У нормативном делу устава утврђују се облик државе, носилац суверености, устројство власти, територијална организација власти, социјално и економско уређење и слично. -Сваки устав садржи у свом оквиру и одредбе о сопственој промени. Слободан Јовановић каже да се устав мења по унапред утврђеном поступку и, уколико се уставотворна власт при мењању устава овог поступка строго држи, онда није свемоћна.-Нужан део модерних устава јесте, како каже Келзен, један каталог слобода или права грађанина. (Билл оф Ригхтс америчког Устава нпр). Смисао ових одредби је у томе да се основна права у највећој могућој мери учине неповредивим, у оној мери у којој је и

сам устав неповредив. 

48. Који уговори могу бити формални извори права? 

Само уговори којима се стварају опште правне норме могу, под извесним условима, постати извори права. Најзначајнији међу њима јесу међународни и колективни уговори. Међународни уговори далеко су најзначајнији формални извори права уговорног порекла, у новије време се као извори права уговорног карактера помињу још и такозвани колективни уговори о раду, који се закључују између послодаваца и запослених, односно њихових организација

49. Под којим условима је могуће донети уредбе са законском снагом?

Постоје 3 класификације уредби у књизи, мада их има више.а) Уредбе које се доносе на основу изричитог законског овлашћењаб) Уредбе које се доносе на основу генералног уставног овлашћења. Ову врсту уредби влада доноси кад процени да је то целисходно за примену једног одређеног закона или за примену важећих закона уопште. Прва подврста има помоћно-извршну улогу а друга допунско-стваралачку, али не може да укине важећи закон (друга подврста)в) Уредбе са законском снагом. Оне се могу доносити под одређеним условима на основу уставног овлашћења или на основуо одлуке парламента који и без уставног основа одлучује о преношењу дела надлежности на извршну власт. Услови под

којима се доносе, дејство и временско важење најчешће су ограничени. Најчешће су везане за стање државне нужде (уредбе из нужде) као што је у случају рата или нешто слично али и не морају да буду такве. Обично захтевају сагласност парламента, који их може одбацити или потврдити. Њима се може суспендовати дејство закона и права на основу устава, али само док трају предвиђене околности уз обавезу накнадног подношења законодавном телу на одобрење.

50. Шта је судска пресуда?

Судска пресуда је акт који је у формалном смислу обележен надлежношћу судског органа, и унапред одређеном, строгом и формализованом процедуром доношења. С обзиром на садржину, судска пресуда је непотпун појединачни правни акт којим се, према пропису садржаном у општој правној нопрми о последици прекршаја диспозиције, изриче појединачна санкција за конретан случај.

51. Да ли јединствена судска пракса представља формални извор права?

Судска пракса подразумева једнобразно пресуђивање истих случајева. Поставља се питање да ли она представља извор права, односно има ли (формалну) обавезну правну снагу. Једном донета, очигледно ваљана пресуда, постаје узор на којем се саображавају будуће одлуке судова. Понављање истоврсних судских пресуда је на општи начин укључено у дефиницију судске праксе. Отуда понављање, као пука устаљеност дефинише судску праксу као навику или, ако је понављање праћено са свешћу о обавезности, као обичај. Континуитет доношења пресуда којима се на једнак начин решавају случајеви исте врсте дело је руковођења

доносиоца одлуке логиком разума. Устаљена судска пракса дакле није формални извор права, јер појединачна одлука дуготрајним понављањем не постаје формално обавезна. Тренутак формирања овакве праксе тешко је одредити. Од устаљене праксе може се одступити кад год за то постоје ваљани разлози. Иако нема формално обавезну снагу, јединсвена пракса фактичким ауторитетом заснованим на убедљивости решења, односно ваљаности одлуке, постиже уважавање што наликује на обавезност формалних извора права. Зато се назива секундарни, индиректан, фактички...извор права.