OSNOVI MEĐUNARODNOG PRAVA

1. Pojam međunarodnog prava

Međunarodno pravo je sistem pravnih normi koje uređuju odnose subjekata u međunarodnoj zajednici. Sistemski karakter međunarodnog prava- čine ga veći broj pravnih normi i pravila koja su uzajamno povezana i sistemski organizovana. Norme možemo podeli po stepenu opštosti i stepenu obaveznosti.

Po stepenu opštosti: 1. pojedinačne norme i ravila 2. opšte norme međunarodnog pravaa) zabrana pretnje silom i upotreba sile- izuzetci: upotreba sile u samoodbrani, prinudne mere Saveta Bezbednosti, upotreba sile u ostvarivanju prava naroda na samoopredeljenje;b) mirno rešavanje sporova- sloboda izbora mirnog rešavanja sporova: diplomatski (rešenje osaje u rukama koje se spore); pravosudno (strane koje se spore moraju da se saglase da međunarodni sud reši spor);c) saradnja u skladu sa poveljom;d) ravnopravnost i samoopredeljenje – ravnopravnost između istovetnih jedinki;e) neintervencija;f) suverena jednakost- jednakost pred međunarodnim pravom;g) ispunjavanje obaveza u dobroj volji.

Po stepenu obaveznosti: 1. Kogentne norme ( apsolutno obavezujuće) – norme koje je prihvatila i priznala čitava

međunarodna zajednica država kao normu od koje nije dopušteno nikakvo odstupanje i koja se može izmeniti samo novom normom opšteg međunarodnog pravila iste prirode.

2. Dispozitivne norme i pravila- obavezujuća norma od koje jeste dopušteno odstupanje ukoliko postoji saglasnost zainteresovanih subjekata; kada su našli drugo rešenje koje im više odgovara.

2. Karakteristike međunarodnog prava Međunarodno pravo u odnosu na unutrašnje ima svoje specifičnosti. Unutrašnje pravo je postavljeno vertikalno i počiva na hijerarhiji vlasti. Pojedinac je dužan da se povinuje pravu, a u njegovom pravu učestvuje preko institucije ili političkih partijakojima pripada. Međunarodni poredak postavljen je horizontalno i u njegovom stvaranju učestvuje više od 180 država i brojne međunarodne organizacije. Međunarodno pravo služi kao sredstvo koordinacije i kontrole određenih društvenih odnosa i procesa u međunarodnoj zejednici, kako bi se omogućilo funkcionisanje svetske privrede i obezbedio svetski mir. Specifičan normativni sistem, uloga mu je usklađivanje odnosa, ono u sebi nosi elemente kompromisa između različiti država, odnosno njihovih vladajućih struktura. Ne mešanje u unutrašnje stvari država predstavlja jedno od osnovnih načela međunarodnog prava. Međunarodno pravo je pretežno pravo koordinacije, a unutrašnje pravo, pravo subordinacije. Bit međunarodnog prava tvore recipročni odnosi država, kao njenih osnovnih subjekata. 1. Reciprocitet predstavlja element same baze međunarodnog prava, i u tom smislu

1

izrastao je u opšti pravni princip. Reciprocitet unosi ravnotežu među subjektima međunarodnog poretka, u sebi sadrži i proporciju. 2. Reciprocitet predstavlja osoben pravni mehanizam u multilateralnim ekonomskim, posebno trgovinskim odnosima, koje precizno utvrđuju prava i obaveze učesnika u jednom pravnom poslu, ali u okviru međunarodnog režima. 3. Reciprocitet predstavlja strategiju u odnosima velikih sila u najosetljivijim sferama života, kao što su naoružanje, razoružanje, savezi. 4. Reciprocitet predstavlja standard ponašanja suverenih jedinki i u tom smislu održava civilizacijski nivo članova međunarodne zajednice.Međunarodni poredak, kao što je to naglašeno, nije zasnovan na hijerarhiji vlasti, nego na suverenoj jednakosti država. Otuda u međunarodnoj zajednici ne postoji ni vrhovni zakonodavni organ. Sloboda suverenih država je samo relativna, volja država trpi značajna ograničenja u vidu kogentnih normi. U međunarodnom pravu ne postoji obavezno sudstvo. Nadležnost međunarodnih sudova je fakultativna, što znači pristup sudu ustanovljen saglasnošću spornih strana.Pored suda mehanizmi za rešavanje sporova: mirenje, dobre usluge i posredovanje. Međunarodna zajednica nema čvrstu ni složenu organizaciju kao što to imaju pojedine države u pogledu zaštite svog pravnog poretka.

3. Prirodno pravna škola

Prirodno pravo reguliše odnose između ljudima, a zasnovano je na zdravo razumu. To pravo svojstveno svim ljudima nastalo je kad i ljudski rod. Prirodno pravo nije povlačilo razliku izmeđi prava koje bi važilo samo za pojedinca, ili pak samo za državu. Ono je zastupalo ideju zajednice ljudskog roda, prelazeći preko podele na države i njihova interna pravila. Od ovih pravila dolazi do odstupanja tek kod španskih bogoslova u XV i XVI veku. Suarez ističe da je čovečanstvo podeljeno na različite narode i između njih ne postoji neka urođena mržnja i koji sačinjavaju jedno moralno jedinstvo, a potčinjeni su prirodnom pravu.Iako je država samostalna jedinka, ona je istovremeno član svetske zajednice. Prvi naučnik koji je razradio teoriju međunarodnog prava bio je Grocijus. Države kao ni pojedinci ne mogu živeti izolovano. Sama priroda dovodi čoveka do uzajamnih odnosa. Bog je po njemu stvorio čoveka, usadio mu osećaj društvenosti. Priroda teži svom očuvanju.To je prvi prirodni zakon, koji koji nam nameće obavezu da ne činimo bilo šta što bi bilo u suptotnosti , ne samo sa sopstvenim interesima, već i sa interesama drugih. Grocijus je prvi izvor prirodnog prava našao u održanju čoveka, a drugi u slobodnoj volji Boga. Pošto se zajednica stalno menja, a prirodno pravo je stalno, te ono može biti dopunjeno pozitivnim pravom. Jovan sterija Popović isticao je da narodi kao i ljudi iamaju svoja prirodna prava. Osnovno pravo „prapravo“ jeste samostalnost, a sastoji se u pravu na sopstvenu teritoriju, na nezavisnost od bilo kog drugog naroda, na sopstveno ime, na sopstveni ustav, i sopstvenu vladu. Drugo osnovno pravo je pravo „celosti“ iz koga sledi da je narod sebi cilj, a ne sredstvo za druge narode.Le Fir- nemoguće je izgraditi sistem prava bez jednog minimuma filozofije i metafizike. Čovek dolazi do saznanja o prirodnom pravu kroz razum i posredstvom svog duha. Po Le Firu pravo je fenomen svojstven i karakterističan samo čoveku.Po tumačenju Grocijusa i njegovih sledbenika prirodno pravo je prethodilo čoveku, ono je nastalo nezavisno od ljudske volje. Sa druge strane njegova pravila su posledica ustanova koje su stvorili ljudi tokom svoje evolucije. Prirodno pravo je sinteza pravičnog, etičkog.

2

4. Pozitivno pravna škola

Pozitivno pravo je proizvod saglasnosti država. Teorija autolimitacije razvila se je u Nemačkoj. Najizrazitiji predstavnik Jelinek. Pravo je po njemu volja državne zajednice, a ne proizvod više sile. Svaki akt, kroz koji država stvara pravo, obavezan je i za podanike i za državu. Država stvara pravo, a zatim je tim istim pravom vezana. Država je po njemu subjekt zajedničkih volja i kao sveopšta volja ne može biti vezana nikakvim zakonom. Država se može u svakom trenutku osloboditi obaveze koju je stvorila, a da pri tome ne krši nikakvo pravo. Naime svaki akt državne volje, je i ograničenje te volje. To ograničenje nije nametnuto spolja, ono proizlazi iz unutrašnje prirode volje. Ta volja ostaje na snazi toliko dugo dok ne usledi drugi akt volje koji se prvi ograničava. Priroda životnih odnosa između država počiva na prirodi i cilju države. Ako se ti ciljevi ne mogu ostvariti pri postojećim pravnim propisima, država je slobodna da raskine ugovor ili odbaci odnosno pravno pravilo. -----------------------------------------------------------------------------------------------------------Kelzen je početkom XX veka „čistu teoriju prava“. Po njegovom shvatanju pravna nauka mora biti sačuvana od stanih elemenata, moralnih, psihloških, socijalnih, koji mogu da izazovu samo konfuziju. Pravna nauka ima zadatak da odgovori na pitanje šta je pravo, a šta je dobro i pravično to je zadatak morala. Svaka pravna norma ima svoj logični smisao i svoju bazu samo u drugoj normi, ali to ne može da ide u beskonačnost. Svaki pravni poredak ima svoju poslednju normu koju Kelzen naziva „osnovom normom“. Sve osnovne norme pojedinih nacionalnih pravnih sistema zasnivaju se na opštoj normi međunarodnog poretka. Otuda svi nacionalni poretci potčinjeni su međunarodnom pravnom poretku. Obaveze pojedinih država imaju svoju bazu u ugovorima, a ugovori u običajnom prvilu pacta sun servanda. A obavezna snaga međunarodnog običajnog pravla počiva na osnovnoj pretpostavci, na hipotezi da je međunarodni običaj pravno stvarajuća činjenica. Ova hipoteza može biti nazvana osnovnom normom. Ona je samo pretpostavka pravnika radi objašnjenja pravnih odnosa između država. Kelzen je do osnovne norme došao posmatranjem društvenog života. Povlači razliku između sfere realnosti i sfere ideala. U sferi realnosti važe zakoni kauzaliteta. U sferi ideala, koja ima za zadatak da odredi ono što treba da bude, zakonima kauzaliteta odgovaraju norme.

5. Sociološka teorija

Socijološke teorije međunarodnog prava pojavile su se kao reakcije na strogi pozitivizam. Duboke promene u međunarodnom pravu od kraja I sv. rata uzdrmale su temelje na kojima je počivao strogi pozitivizam kao međunarodno pravna doktrina. Veliki broj teoretičara uzima kao polaznu tačku svog proučavanja međunarodnu zajednicu, odnosno međunarodno društvo, i mnogobrojne društvene činioce, od značaja za razumevanje porekla, stabilnosti, promena i nastanka prava kao društvene pojave. Suština teorija međunarodnog prava svodi se na odnos i uzajamni uticaj između socijalnih, političkih, ekonomskih, psiholoških činilaca, s jedne strane, i prava sa druge.Prvi značajni prilog sociološkom istraživanju međunarodnog prava dao je Maks Huber.Po njegovom shvatanju veze izeđu društvene stvarnosti i prava najuočljivija je baš na terenu međunarodnog prava, mnogo više nego na nacionalnom planu, jer ovde objektivni pravni predak počiva na volji subjekta. Država kao subjekt prava istovremeno je i tvorac prava. Državno pravo je usmereno ka određenom cilju, međunarodno pravo i konkretni pravni odnosi između država održavaju interese i odnose snaga pojedinih država. Međunarodni poredak je zbir ugovornih pravila koje države poštuju, ili krše,

3

zavisno od opšte situacije. Međunarodno pravo je poredak koji ne odgovara trenutnim odnosima između dveju država pojedinačno, već prosečnom i trajnom karaktetu između država.Švarcenberger prilazi analizi kroz društvene oblike, povlači razliku između društva i zajednice. Kriterijum razlikovanje je psihološke prirode: društvo je sredstvo da se postigne cilj, zajednica zahteva samopožrtvovanje i ljubav. Društvo karakterišu i velike razlike u pravima i dužnostima članova. Pravo društva je pravo sile. Funkcija prava u zajednici je koordinacija, jer je u porodici, crkvi moguće regulisati odnose bez spoljne sankcije. Treći tip prava- pravo reciprociteta, koje predstavlja kompromis između ova dva ekstremna tipa, prava sile i prava koordinacije.Međunarodno društvo, koje je preraslo u svetsko društvo vezuje sila. Nasuprot tome države kao zajednice vezuju jaki osećaji, kao što su ideološki ili nacionalni. Švarcerberger smatra da je prvenstvena funkcija međunarodnog prava da potpomogne suprematiju snaga i hijerarhiju uspostavljenu na bazi sile. Međutim međunarodno pravo nije samo pravo sile, već i pravo reciprociteta i koordinacije.Milan Bartoš- međunarodno pravo stoji negde između morala i prava, ali sa tendencijom razvoja ka pravu. Osnov međunarodnog prava leži u ravnotežnosti snaga.De Višer- Međunarodna zajednica je poredak koji postoji samo u svesti ljudi. Da bi se međunarodna zajednica mogla smatrati pravnom zajednicom, potrebno je da ima kontrolu nad pravnom upotrebom sile, što uključuje tri stvari: opšti pristanak na razliku između zakonite i nezakonite upotrebe sile, uspostavljanje jednog sistema mirnih promena, organizaciju za kolektivno suzbijanje agresije. Ukazuje na složenost društvenih odnosa iz kojih je izniklo međunarodno pravo, na njihovo stalno menjanje, a samim tim i potrebu menjanja pravnih pravila, koje po svom sadržaju moraju da odgovaraju socijalnim potrebama.

6. Odnos međunarodnog i unutrašnjeg prava

Dva osnovna teorijska pravca dualizam i monizam.

Dualizam

Prema dualističkoj teoriji međunarodno i unutrašnje pravo predstavljaju dva nezavisna i različita pravna sistema, kako po svom osnovu, predmetu regulisanja, tako i po izvorima. Međunarodno pravo reguliše recipročne odnose između država, a unutrašnje između pojedinaca unutar države, kao i odnose pojedinaca i državnih organa. Izvor međunarodnog prava počiva u zajedničkoj volji države, izražene u zakonu ili drugim pravnim aktima. Prema Tripelu, pravila međunarodnog i unutrašnjeg prava ne mogu doći u sukob, pošto pripadaju različitim pravnim porecima, koji su u bliskom kontaktu, ali nikada ne mogu doći jedan iznad drugog. Jedno međunarodno pravilo može postati unutrašnje tek preuzimanjem od zakonodavnih organa države . Postoji opšra saglasnost da su unutrašnja pravila u saglasnosti sa međunarodnim.

Monizam

Monistička teorija polazi od ideje da međunarodno i unutrašnje pravo predstavljaju integralne delove jednog jedinstvenog pravnog sistema. Pristalice ističu da ne postoje suštinske razlike između ove dve grane, budući da obe, regulišu ponašanje pojedinaca, samo u međunarodnoj zajednici ponašanja pojedinaca se pripisuju državi.

4

Teorija o primatu unutrašnjeg prava - Nastala je u Nemačkoj krajem prošlog veka. Poslužila je kao opravdanje nemačkom imperijalizmu.Teorija o primatu međunarodnog prava – pojavila se krajem I svetskog rata i danas je veoma rasprostranjena. Ideja o primatu međ.prava proizašla je iz teorijskih shvatanja. Kelsen, Kunc izvode primat iz hijerarhije pravnih normi i delegiranju nadležnosti nacionalnim pravnim porecima od strane međunarodnog pravnog poretka. Digi iz međunarodne solidarnosti, Džesup polazeći od ideje univerzalnosti ljudskih problema i složenih odnosa u međunarodnoj zajednici.

7. Pojam i klasifikacija izvora međunarodnog prava

Izvori prava u međunarodno pravnoj doktrini upotrebljavaju se u dvostrukom smislu: u materijalnom i formalnom. Pod izvorima u materijalnom smislu podrazumevaju se društvene činjenice iz kojih proizlazi pravo, ili kako bi se pojednostavljeno reklo, osnov celokupnog pravnog poretka. Pod izvorima u formalnom smislu podrazumevaju se konkretni pravni akti kroz koje se manifestuju pravna pravila, i dati sledeći postupak koji predviđa međunarodno pravo za nastanak pravnih normi.Pravni akt nastaje kroz određenu pravnu tehniku i sastoji se iz dva elementa: volje subjekta i instrumenta kroz koji se manifestuje volja. Valjanost formalnih izvora uslovljena je ispunjenjem uslova, predviđenih postojećim pravnim poretkom. Fromalni izvori prava kao što je već rečeno, donose se putem pravnih akata. Zajednička osobina svih pravnih akata je da predstavljaju volju subjekta međunarodnog prava, ali oni podležu pod različite pravne režime. Pod pojam izvora prava mogu se podvesti samo oni pravni akti kojima se stvaraju pravne norme, tj. Koji utvrđuju prava i obaveze subjekata međunarodnog prava.Klasifikacija prema članu 38.statuta međunarodnog suda pravde: a) međunarodne konvencije; b) međunarodni običaj; c) opšta pravna načela koja priznaju prosvećeni narodi; + kao pomoćno sredstvo d) sudske odluke i učenja najpozvanijih stručnjaka međunarodnog javnog prava.-----------------------------------------------------------------------------------------------------------Izvori u materijalnom smislu- društvene činjenice koje dovode do stvaranja neke pravne norme. Prirodno pravna teorija (Bog je sve podario, sva prava potiču od ljudskog razuma). Pozitivno pravna teorija ( U svakom važećem zakonu. Kelzen pra norma-osnovna norma).Izvori u formalnom smislu- Pravni akti ( koji sadrže pravne norme). Izjava volje jednog subjekta prava kojim se menja pravni status drugog subjekta prava (izjave volje koje proizvode pravne posledice). Menjaju pravno stanje, menjaju njihova ovlašćenja i obaveze. Opšta norma- norme koje ne prestaju da važe zato što su jednom primenjenebeć važe za sve buduće istovetne slučajeve i sve dok ne budu izmenjene. Elementi pravnog akta: a) psihički proces formiranja volje- volja mora da bude podudarna, jednaka, stvarnoj izjavi volja. b) Materijalizacija forme- neophodno je da subjekti saznaju svoja prava i obaveze.Klasifikacija- Preme članu 38. MSP- 1) međunarodne konvencije; 2) međunarodni običaji; 3) opšta pravna načela priznaa od strane civilizovanih naroda; + kao pomoćno sredstvo za utvrđivanje pravnih pravila = sudske odluke, doktrine najpozvanijih stručnjaka javnog prava raznih naroda.(nije sadržana opšta norma i nije izvor prava). Odluka suda ima obaveznu snagu samo prema stranama u sporu, i u odnosu na taj poseban slučaj.

5

8. Međunarodni ugovori kao izvor međunarodnog prava

Međunarodni ugovor predstavlja pravni akt, proizvod saglasnosti volja dvaju ili više subjekata međunarodnog prava, izražene preko nadležnih organa u cilju stvaranja recipročnih prava i obaveza. Termin ugovor pokriva sve sporazume zaključene između subjekata međunarodnog prava. Identifikacija ugovora moguća je sa formalno pravne strane- kroz analizu postupka zaključenja ugovora, ovlašćenog lica i samog instrumenta; i sa materijalno pravne strane- kroz analizu pravnog učinka koji se želi ostvariti ugovorom.Međunarodni ugovor na osnovu međunarodnog javnog prava mogu zaključiti jedino subjekti međunarodnog prava. Pravo ugovaranja predstavlja stributet suvereniteta država. Ugovorni kapacitet poseduju države i međunarodne organizacije, posredstvom subjektiviteta. Centralnu tačku u nastanku ugovora predstavlja volja subjekta. Volja se mora kretati u granicama pozitivnog prava, a sam ugovor kao instrument potčinjen je pravilima međunarodnog prava u pogledu valjanosti postupaka i okončanja. Ugovori su glavni mada ne i jedini metodi putem kojih spoljna politika jedne zemlje poprima formalnu strukturu, obezbeđujući na taj način čvrst i kontinuiran okvir svoje aktivnosti, što omogućuje dugoročno planiranje spoljne politike. Veza između prava i politike nigde nije takoreljefno ocrtana kao na terenu međunarodnih ugovora. U svakom ugovoru treba razlučiti predmet i cilj. Predmet ugovora su prava i obaveze, dakle norme, ali su one samo sredstvo da se ostvari određen društveni cilj. Spoljnoj manifestaciji volje, prethodi faza izgradnje volje. Na formiranje volje utiču objektivni uslovi društvenog života ili subjektivne snage koje razumom i intelektom, svesnom aktivnošću, usmeravaju ili menjaju odnose u međunarodnoj zajednici. Za međunarodno pravo od odlučujućeg značaja je spoljna manifestacija volje za koju su vezane određene pravne posledice. Saglasnost volja dvaju ili više subjekata, ili izričit pristanak na određeni pravni akt smatran je temeljnim stubom međunarodnog poretka. Konsenzus-suglasje,sklad. Tehnika konsenzusa se primenjuje u međunarodnim organizacijama kao metod usvajanja teksta bez glasanja. Vrši se usaglašavanje određenog teksta i to između grupa država, a ne pojedinačno.Ugovori se mogu podeliti na: a) ugovore zakone – trajna pravila,opšti interes, isti motivi i ciljevi, postojanje sankcija, sadrže opštu normu i trajno regulišu odnos među subjektima.b) ugovori pogodbe – partikularni interes, različiti motivi i ciljevi, uređuju užu oblast, zaključuju se na uži rok, njihova sadržina se iscrpljuje ispunjenjem cilja i predmata ugovora.Tradicionalno međunarodno pravo razlikovalo je dvostrane i višestrane ugovore, na osnovu broja država potpisnica.

9. Običajna pravna pravila

Međunarodna običajna pravila predstavljaju najstariji izvor međunarodnog prava. Prva pravna pravila u međunarodnom pravu stvorena su putem običaja. Član 38 MSP definiše običaj kao dokaz opšte prakse koja je prihvaćena kao pravo. Dva bitna elementa običajnih pravila: mateijalni ili objektivni, i psihički ili subjektivni. Materijalni element se manifestuje kroz opštu praksu, a psihički kroz svest o obaveznosti. Ta dva elementa su nerazdvojna. Običajno pravo je najstariji izvor međunarodnog prava i istorijski se javlja kao nejgov osnov. Opšta praksa mora da se izražava kroz jednoobrazno, sukcesivno ponavljanje istog spoljnjeg akta, od strane članova međunarodne zajednice. Što se tiče dužine roka u pogledu nastanka ne postoji neko utvrđeno pravilo.

6

Konstantna, jednoobrazna međunarodna praksa. Sama praksa nije dovaljna za nastanak običajnih pravila, potrebno je da ona bude praćena pravnom svešću subjekta međunarodnog prava o njihovoj obaveznosti. Pravna svest uzima se kao osnovni kriterijum razlikovanja običajnih pravnih pravila od prostih običaja, kao i pravila kurtoazije. Akti koji grade običajna pravila moraju biti izvršavani od strane nadležnih organa subjekta međunarodnog prava. Smatra se da običaji mogu nastati samo u praksi država. Priznanjem subjetiviteta taj prag je proširen. Običajna pravila mogu proizaći i iz međunarodnih ugovora. Tradicionalna teorija međunarodnog prava je u oničajnom pravu prećutan sporazum članova međunarodne zajednice. Shvatanje ističe da običaj predstavlja izvor prava i za države koje nisu učestvovale u njegovom formiranju, te da su države, koje naknadno ulaze u međunarodnu zajednicu, vezane pravilima običajnog pravila i nemaju mogućnost izbora. Nastanak običajnih pravila je zakonodavni proces, dakle konstitutivne a ne deklarativne prirode. Običajna pravna pravila nastaju na bazi prećutne saglasnosti država, što drugim rečima znači da volja država predstavlja odlučujući element, ali samo u fazi nastanka. Kasniji običaj dokida raniji.

10. Opšta pravna načela

Opšta pravna načela koja priznaju civilizovani narodi na osnovu člana 38 stav c) MSP predstavljaju treći izvor međunarodnog prava koji, kao što je rečeno, ulazi u kategoriju glavnih izvora. Pristalice prirodnopravne škole smatraju da je ovaj stav potvrda prirodnopravnih ideja i shvatanja , i napuštanja pozitivnizma u oblasti međunarodnog prava. Pristalice strogog pozitivizma smatraju da međunarodnopravna pravila mogu nastati isključivo saglasnošću volja država odnosno subjekta međunarodnog prava; otuda da bi se opšra pravna načela smatrala sastavnim delom međunarodnog pozivinog prava treba dokazati da njihova valjanost počiva, bilo na izričitoj volji država, tj. Međunarodnim ugovorima ili prećutnim, na međunarodnim običajnim pravima.Opšta pravna načela izvedeni su pojmovi, gde volja država samo posrednim putem dolazi do ozražaja. To su apstraktne norme izvedene iz niza pravila koje se primenjuju u unutrašnjim porecima država, koje ulaze u sastav međunarodne zajednice. Sama činjenica da su u pitanju norme , priznate u unutrašnjim porecima, daje tim pravilima karaktet pozitivnog prava.Prilikom uvršćenja opštih pravnih načela u red izvora pošlo se je od postavke da je međunarodni poredak još nepotpun i nedovoljno izgrađen, da odricanje od pravosuđa mora biti isključeno iz međunarodnog poretka, isto onako kao što je isključeno iz unutrašnjeg poretka. Da sud ne bi došao u situaciju da se proglasi nenadležnim , a izjavi da stvar nije jasna- zbog nedostatka primenjivih pravila, sudu je data mogućnost da primeni načela unutrašnjih pravnih poredaka, kako bi popunio eventualne praznine u pozitivnom međunarodnom pravu. Tu ulaze načela iz sudskog postupka, načela presuđene stvari, načelo prema kome tužena strana mora da dokaže svoje pravo, načelo naknade štete, zloupotreba prava, načelo o neosnovanom bogaćenju.đČlan 38.stav c) predstavlja nepresušiv izvor kome sudija može pribeći u nedostatku ugovornih i običajnih pravila. Unutrašnji poreci pojedinih država podložni su stalnoj evoluciji, razvijaju se zavisno od potreba datog društva, i to brže nego međunarodnopravni poredak. Menjaju se pravila i načela na kojima su unutrašnji poreci zasnovani, a to je moment o kome sudija mora da vodi računa. OPN predstavljaju vrlo dinamičku pravnu kategoriju, čija je valjanost uslovljena priznanjem tih načela u unutrašnjim porecima.

7

Ovde se radi o iznalaženju zajedničkih elemenata u skupini pravila koja regulišu jedno određeno pitanje u unutrašnjim pravnim porecima država članica međunarodne zajednice, prvenstveno država u sporu. Sudijin zadatak je da putem uporednog metoda istraživanja sistematiše važeća pravila unutrašnjih poredaka, koje se odnose na jedno određeno sporno pitanje, i tu odabere ono što je zajedničko državama u sporu.

11. Jednostrani pravni akti

Jednostrani akti predstavljaju manifestaciju volje samo jednog subjekta prava. Jednostrani akt može biti delo kolegijalnog organa, na primer vlade ili parlamenta ili individualnog na primer šefa države ili ministra inostranih poslova.Kirterijum za razlikovanje je broj subjekta koji ga donose. Da bi mogli biti priznati kao prVNO relevantne činjenice na međunarodnom planu, moraju biti izdati od strane ili u ime države. Jednostrani akti donose se postupkom koji predviđa unutrašnji pravni poredak i za ocenu ovih akata akcenat je na materijalnoj strani, tj. na sadržini pravnog akta, a ne na formalnoj tj. procesu njegovog donošenja.U unutrašnjim pravnim porecima jednostrani akti predstavljaju glavni izvor prava; dok su u međunarodnoj zajednici, pravne norme po pravilu rezultat saglasnosti. Jednostrani akti država imaju za cilj očuvanje interesa celokupne međunarodne zajednice. Jednostrani akti država su veoma rasprostranjeni oblik diplomatskog opštenja u međunarodnoj zajednici. Jeddnostrani akti predstavljaju materijalni element u nastanku običajnih pravila. Pomoću jednostranih akata država definiše svoj stav u odnosu na neku pojavu ili problem. Jednostranim aktom država priznaje, izražava saglasnost sa jednim određenim zahtevom, jednom faktičkom ili pravnom situacijom, u kojoj država koja daje priznanje nije učestvovala. Saopštenje ili notifikacija predstavlja izvor obaveštenja za druge države o činjenicama ili događajima koji mogu biti od značaja ili izazvati određene pravne posledice. Tim putem država obaveštava međunarodnu zajednicu o promenama u svojok zemlji, obliku vladavine, prekidu diplomatskih odnosa. Saopštenje- članice kojima je saopštenje poslato ne mogu se kasnije pozivati na činjenicu da im određene stvari koje sadrži akt nisu bile poznate. Odricanjem se jedna država dragovoljno lišava nekog svog subjektivnog prava ili zahteva.Predmet jednostranog akta može biti klasifikacija jedne određene situacije, zahteva ili akta suprotnog međunarodnom pravu. U ovom slučaju jednostrani akt ima oblik protesta. Protest može imati za cilj i sprečavanje formiranja jednog određenog običajnog pravila.

12. Odluke međunarodnih organizacija

Aktivnost međunarodnih organizacija manifestuje se i kroz donošenje pravnih akata. Tradicionalno međunarodno pravo počivalo je na običajnim pravilima i ugovorima i poznavalo je samo dva normativna procesa: proces nastanka običajnih pravila i proces zaključenja ugovora. OPN i jednostrani akti nastaju procedurom kju predviđa unutrašnji pravni poredak. Međunarodne organizacije pojavile su se na međunarodnoj sceni u kasnijoj fazi razvoja međunarodne zajednice. Veliki broj međunarodnih organizacija poseduje svojstvo subjekata i mogu zaključivati međunarodne ugovore, bilo sa državama članicama i nečlanicama, bilo sa drugim međunarodnim organizacijama. Treba razlikovati i ugovore koji su formulisani od strane međunarodnih organizacija, ali se ona u tim ugovorima ne pojavljuje kao ugovorna strana.

8

Obe vrste ugovora u kojima se organizacije pojavljuju, donose se kroz postupak koga tradicionalno međunarodno pravo nije poznavalo ali su pojmovno ovi akti obuhvaćeni članom 38 stav 1.Međunarodne organizacije mogu donositi jednostrane akte bez neposredne saglasnosti država .Nadležnost za donošenje akata proizlazi iz ugovora o osnivanju organizacije ili dodatnih protokola. Međutim ti akti su često formulisani na jedan uopšten način i ne sadrže izričite odredbe za pojedine akcije. Nadležnost UN od ciljeva organizacije i ovlašćenja koja prećutno otuda proizlaze.Jednostrani akti MO donose se procedurom glasanja u nadležnim organima. Mogu biti pojedinačni i opšti. Pojedinačnim pravnim aktom najčešće se konkretizuju i sprovode u život pojedine odredbe o osnivanju organizacije. Oni mogu biti usmereni ka unutrašnjem funkcionisanju organizacije, na pr. akt o formiranju pomoćnih organa, o imenovanju funkcionera, a mogu biti upućeni i spoljnjem svetu, pojedinim državama-preporuke o mirnom rešavanju sporova, obustavi vatre.Opšti akti mogu takođe da sadrže pravila nužna za unutrašnje funkcionisanje organizacije-pravila procedure, pravila o finansiranju organizacije.Oni nesumnjivo predstavljaju izvor prava i bazu za regulisanje pravnih odnosa unutar organizacije. Najveći problem predstavljaju opšti akti koji sadrže nova pravna pravila doneta u okviru dugoročnih ciljeva, ili programa akcije odnosne organizacije.

13. Kodifikacija međunarodnog prava

U nauci međunarodnog prava dugo je preovladavalo mišljenje da pod kodifikacijom treba shvatiti sistematisanje i sakupljivanje pravnih pravila u jednu zakonsku celinu, zavisno od materije koju regulišu. Kodifikacije bi se prema ovom shvatanju svodila na strogo formalni metod pravne tehnike. Praksa je pokazala da je teško, čak i nekorisno samo sakuptit pravila, a da se pritom ne popune praznine. Klasifikacija treba da bude istovremeno i metod za dalji progresivni razvoj međunarodnog prava. Rad na kodifikaciji kod UN i DN pojačao je ovaj teorijski spor. Kompromis je postignut kroz Statut komisije za međunarodno pravo, gde se teorijski razdvaja kodifikacija od progresivnog razvoja. Progresivni razvoj po ovom statutu može se upotrebiti samo u slučajevima kada se radi o redigovanju konvencija o onim pitanjima koja još nisu regulisana međunarodnim pravom, ili u pogledu kojih još nije dovaljno razvijeno pravo u praksi država. Međutim kada se radi o preciznijem formulisanju i sistematizovanju pravila međunarodnog prava, u oblastima u kojima već postoji značajna praksa država, presedan i doktrinarna gledišta treba upotrebiti izraz kodifikacija. Značaj kodifikacije leži u preciznom utvrđivanju smisla i domašaja pravila, kako bi se postiglo jedinstvo u tumačenju i primeni prava, ali istovremeno i u potrebi da se pravila prilagode savremenim uslovima međunarodnog života. Kodifikacija se vrši putem ugovora, što znači da je pismena potvrda međunarodnog prava. Ako se ostane strogo na terenu kodifikacije, onda ona ima samo deklarativni značaj, vezuje sve države bez obzira da li su ugovor prihvatile; ali ako se prilikom kodifikacije popunjavaju praznine tada kodifikacija ima konstitutivni značaj i ugovor vezuje samo države koje su ga prihvatile. Kodifikacija međunarodnog prava može biti opšta, celokupnog međunarodnog prava, a može biti i delimična samo pojedinih pitanja.Međunarodno pravo poznaje: a)doktrinarnu kodifikaciju- prvi ozbiljan pokušaj engleski filozof Bentam, koji je 1789. objavio svoj plan međunarodnog kodeksa; Petruševečki je objavio 1861. predlog

9

kodeksa. Potom je Blunči 1868. objavio rad „kodifikovano međunarodno pravo civilizovanih država“; Fiore 1889. b) poluzvanična, vršena od strane pojedinih profesionalnih organizacija- rad Instituta za međunarodno pravo osnovanog 1873., Svetsko udruženje za međunarodno pravo.c) zvanična kodifikacija međunarodnog prava vršenu od strane države- Francuska je 1792. poverila opatu Gregoru izradu deklaracije međunarodnog prava. Uspešne delimične kodifikacije izvršene su u Evropi na Bečkom kongresu 1815. Pariski kongres 1856. značajan po kodifikaciji pravila pomorskog prava. Kodifikacija pravila o zaštiti ratnih zarobljenika, civilnog stanovništva, bolesnika i ranjenika u suvozemnom i pomorskom ratu 1949. U periodu između dva svetska rata rad na kodifikaciji međunarodnog prava dat je DN, ali nisu postignuti konkretni rezultati.UN- Kodifikacija je po osnovu člana 13. Povelje poverena GS, a da bi odgovorila zadatku Gsje obrazovala Komisiju za međunarodno pravo, kao svoj pomoćni organ. Komisija će ispitivati celokupno područje međunarodnog prava, ako smatra da je jedno pitanje nužno ili poželjno za kodifikaciju ona će svoju preporuku podneti GS. Komisija je do sada uspešno okončala rad na kodifikaciji pravila iz oblasti prava mora, diplomatskih i konzularnih odnosa, ugovornog prava. Po ovim pitanjima zaključene su međunarodne konvencije.

18. Osnovna prava i dužnosti država – pojam i klasifikacija

Sveukupnost prava i obaveza koje države poseduju u međunarodnoj zajednici dele se na osnovna i ugovorna prava. Ugovorna prava proizlaze iz konkretnih akata – ugovora, koje države zaključuju sa drugim članovima međunarodne zajednice. Obim, sadržina i trajanje tih pravila zavise od ugovornih odredaba. Osnovna ili bitna prava su ona koje države stiču od trenutka svoje pojave u međunarodnoj zajednici, bez posebnog ili izričitog priznanja. Ta prava proizlaze iz proste činjenice – koegzistencije država i odnosa koje ta koegzistencija nameće. Ideja osnovnih prava javlja se prvi put u prirodnoj pravnoj školi XVII i XVIII veka. Teorijska obrada pripisuje se Vatelu. Kao što je pojedinac vezan izvesnim prirodnim zakonima, koje postoje nezavisno od njegove volje, tako su i države u svim svojim međunarodnim odnosima vezane izvesnim pravima, koje su prethodile stvaranju država. Svi narodi sačinjavaju univerzalnu ljudsku zajednicu, koja je potčinjena pravilima: a) da svaki narod mora doprineti sreći i usavršavanju drugog; b) da svaka nacija mora posedovati slobodu koju joj je dala priroda.Klasična doktrina posmatrala je osnovna prava kao apsolutna- da su večna i nepromenjiva, posedovnjem tih prava stiču svojstvo međunarodne ličnosti; neprikosnovena- ni jedno drugo pravilo ne može biti u suprotnosti sa osnovnim pravima; neotuđiva- gubitkom tih prava država se isključuje iz međunarodne zajednice i gubi svojstvo pravne ličnosti.Zavisno od istorijskog razvoja društva menjala se i sadržina osnovnih prava. To je predstavljalo najveću teškoću u sistematisanju tih prava. Konferncija u San Francisku 1945. predlog da se povelji pridoda deklaracija o pravima i dužnostima država. Iako ne postoji jedinstven stav u pogledu klasifikacije osnovnih prava u osnovi doktrinarnih shvatanja nalaze se sledeća pravila: pravo na suverenost i nezavisnost, pravo na jednakost, pravo na samoodržanje, pravo na saobraćaj, pravo na poštovanje.

10

Pravo na samoodržanje

Uključuje pravo država da preduzmu sve potrebne mere političkog, ekonomskog ili socijalnog karaktera, unutar postojećeg pravnog poretka, kako bi obezbedile svoju egzistenciju. Pravo na samozaštitu i pravo na samoodbranu. Mere samoodbrane može preduzeti samo kao odgovor na oružani napad, povredu teritorijalnog suvereniteta i političke nezavisnosti. Mere samozaštite država može preduzeti u slučaju nužde-epidemije, elementarnih nepogoda, zaštite čovekove sredine. Pravo na samoodbranu podrazumeva preduzimanje svih onih mera kojima je cilj jačanje odbrambene moći država.

Pravo na saobraćaj

Svaka država suvereno odlučuje hoće li sa drugim državama uspostaviti saobraćaj, održavati ekonomske odnose. Saobraćaj predstavlja pravo koje proizlazi iz prava samoodržanja.

Pravo na poštovanje

Država kao pravna ličnost ima pravo na poštovanje svog dostojanstva, državnih obeležja, novca, ustav i unutrašnjeg zakonodavstva.

19. Pravo na suverenost i pravo na jednakost

Pravo na suverenost

Kristalizacija pojma suvereniteta, kao vrhovne vlasti nad državnom teritorijom i nad stanovništvom, nezavisne od ma koje druge vlasti, ograničene pravilima međunarodnog prava, predstavlja dug istorijski proces. Fenomen suvereniteta je rezultat dubokih vrenja u Evropi u preiodu XII-XVII kada su postavljani temelji novog poretka.Suština političke borbe, koju su vodile mlade nacionalne države, svodila se na pitanje poretka vlasti. Na definitivno teorijsko oformljenje suvereniteta uticale su pored političkih- socijalni, filozofski, psihološki, ekonomski kao i razvoj nauke u celini.Francuska pravna škola uzima Bodena kao tvorca i arhitektu teorije suvereniteta. U delu „šest knjiga o rebublici“ definisao je suverenitet kao najvišu vlast nad podanicima, neograničenu zakonima. Biti suveren znači biti iznad zakona zemlje i imati mogućnost promene zakona. Ali država kao član šire ljudske zajednice potčinjena je božanskom i prirodnom pravu, koja vezuje sve narode. Drugim rečima suverenitet je ograničen božanskim i prirodnim pravom. U eri buržoaskih revolucija napuštena je ideja o državi kao nosiocu suvereniteta i kao nosioc proklamovan je narod.U XVIII i XIX veku jedan deo doktrine razvija tezu o neograničenom, apsolutnom suverenitetu, koji je na međunarodnom planu značilo neograničenu slobodu akcije i pravo intervencije u poslove drugih zemalja. Bila je prihvaćena u politici imperijalističkih sila. Ideja apsolutnog suvereniteta nespojiva je sa idejom organizoane međunarodne zajednice i demantovana je u praksi. Celokupan sistem međunarodnog prava predstavlja ograničenje suvereniteta. Suverenitet ograničen na međunarodnom terenu pravilima međunarodnom prava. Sud u sporu Nemačke-Austrije o carinama- suverenost je najviša vlast, nerazdvojna od pojma nezavisnosti.

11

Ideja o kraju suvereniteta nije nova. Javila se u periodu između dva svetska rata u okviru nacističke ideologije i imala je za cilj da posluži kao opravdanje za neograničenu intervenciju. Staljinistička epoha- suverenitet tumačen u kontekstu klasne borbe.Zaštita ljudske okoline, tehnološka revolucija, masovne migracije, intezivna kulturno prosvetna saradnja dovele su do ograničenja suvereniteta, ali ne i do ukidanja država.Suverenost u savremenom poretku predstavlja, dakle, pravilo, a ograničenje suvereniteta izuzetak. Suverenost još uvek predstavlja osnovno načelo međunarodnog prava. Suverena država i danas predstavlja centar delatnosti u svetu, faktor u političkom, vojnom, i ekonomskom pogledu.UN kao organizacija počiva na suverenoj jednakosti svih članica. Ali istovremeno unosi ograničenja. Kao pravna kategorija suverenitet ima svoj kvalitativni i kvantitativni vid. Kvalitativni se manifestuje u slobodi država, da u granicama opšteg međunarodnog prava uređuje svoje odnose, da bude vezana samo svojom sopstvenom voljom. Kvantitativni vid sastoji se u seriji atributa: pravo na samozaštitu i samoodbranu, trajan suverenitet nad prirodnim bogatstvima, pravo zaključenja međunarodnih ugovora, aktivno i pasivno poslanstvo. Suverenost je ustavni pojam koji izražava vrhovnu vlast nad teritorijom i stanovništvom.

Pravo na jednakost

Javlja se kao logična posledica, kao jedan vid prava na suverenost. Prirodno pravna škola polazila je od jednakosti ljudi, kao uređenog i nasleđenog kvaliteta čoveka, i tako shvaćen pojam prenela na međunarodni teren. Putendorf, Volf, Vatel vezuje pravo na jednakost za pojam suvereniteta.Pozitivisti prihvataju jednakost država kao pojam izveden iz prava na suverenost. Ta jednskost manifestuje se u podjednakom položaju država kao parničnih stranaka u sporovima pred međunarodnim sudovima, u pravu država da bez izričite saglasnosti ne mogu biti vezane međunarodnim ugovornim obavezama, da ugovor ne može biti menjan bez njihove saglasnosti, da svaka država ima samo jedan glas na međunarodnim konferencijama. Bilo je teško obezbediti jednakost, s obzirom na faktičku nejednakost među državama u pogledu teritorije, ljudstva, prirodnih bogatstava i ekonomskog potencijala zemlje, vojne moći. U međunarodnom pravu veoma je teško ostvariti punu pravnu jednakost, bez jednog minimuma jednakosti uslova. Prvi pokušaj da se te disproporcije ublaže susrećemo u DN, a mnogo jačem obimu u UN.U članu 2.tačka1. Povelje UN suverena jednakost proklamovana je kao osnovno načelo Organizacije. Povelja pokušava da nejednakost uslova života svojih članova ublaži kroz obavezu pružanja ekonomske i drugih vidova pomoći nedovoljno razvijenim zemljama. Načelo jednakosti država potvrđeno je u mnogobrojnim međunarodnim dokumentima. Njegova sadržina je pobliže određena Deklaracijom principa međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji država, usvojenoj od strane GS 1971. Akcenat je ovde stavljen na ravnopravnost svih članica međunarodne zajednice, nezavisno od razlika ekonomske, socijalne ili političke prirode.Suverena jednakost obuhvata sledeće elemente: države su pravno jednake; uživaju prava svojstvena punom suverenitetu; poštovanje ličnosti drugih država; teritorijalni integritet i politička nezavisnost nepovredivi; slobodno bira i razvija svoj politički, ekonomski, i kulturni poredak; svesno ispunjavanje međunarodnih obaveza, život u miru sa ostalim državama.

12

20. Nadležnost država

Pojam nadležnosti sa stanovišta međunarodnog prava razlikuje se od nadležnosti na unutrešnjem pravu. Na unutrašnjem planu povezano je sa zakonodavnom funkcijom, zasniva se na hijerarhiji drđavnih organa i obaveznom sudstvu Međunarodni sistem dejstvuje u svetu pravno jednakih autoriteta, a sudska nadležnost je fakultativna. U međunarodnom pravu nadležnost znači priznanje istih prava svim državama unutar njihovih granica i u prostorima koji predstavljaju opšte dobro čovečanstvo. Međunarodno pravo proizišlo je iz pluralističkog sistema država organizovanih na teritorijalnoj osnovi i teritorijalni princip bio je polazna osnova i temelj daljeg razvoja međunarodnog prava. Osnovno načelo od koga se pošlo u izgradnji međunarodnog poretka je da države imaju punu slobodu da regulišu odnose unutar svojih fuzičkih granica. Nadležnost država omeđava prostor i obim vlasti država, unutar i van njenih granica, a tu vlast država vrši u ime suvereniteta. Nadležnost se prostire i van fizičkog prostranstva države. Prema tome država poseduje: a) teritorijalna nadležnost; b) personalnu; c) nadležnost koju država vrši u opštem interesu. Teorija o teritorijalnoj i personalnoh nadležnosti zasniva se na vezi države kao subjekta međunarodnog prava i njene teritorije, odnosno van njenih državljana. Treći oblik nadležnosti država vrši u ime međunarodne zajednice. Tu pre svega spada nadležnost u kažnjavanju dela koja ugrožavaju opšte interese: piraterija, otmice aviona, trgovina drogama, trgovina robljem, genocid.

Teritorijalna i personalna nadležnost

Teritorijalna nadležnost država pojavljuje se u dva vida: pozitivnom i negativnom. Pozitivni vid ogleda se u isključivoj vlasti države nad licima i stvarima na njenoj teritoriji koju država obezbeđuje monopolom prinude. Negativan vid se ogleda u zabrani mešanja u unutrašnje poslove drugih zemalja i uzdržavaju se od akata prinude u odnosu na tuđu teritoriju, kako bi se omogućilo podjednako pravo vršenja teritorijalne nadležnosti koegzistirajućih članova međunarodne zajednice. Teritorijalna nadležnost države je apsolutno pravo u tom smislu što mora biti poštovano od strane drugih država, odnosno subjekata međunarodnog prava. Države su postepeno putem običaja i ugovora, a takođe i putem unutrašnjeg prava ograničavale dobrovoljno svoju nadležnost. Ograničenja mogu biti opšta – nametnuta svim članicama međunarodne zajednice putem običajnih pravnih pravila i legislativnih ugovora. Ograničenja mogu biti specijalna – obavezivati na bazi ugovora samo ugovorne strane.Država poseduje nadležnost u odnosu na sva lica koja prebivaju na njenoj teritoriji, bilo oni državljani ili stranci, sa izuzetkom lica koja na osnovu međunarodnog prava uživaju imunitet.U odnosu na državljane personalna nadležnost je nezavisna od fizičkog prostranstva države. Zakoni države se protežu na sve državljane bez obzira gde žive. Državljanin podleže vojnoj obavezi, obavezama porodičnog prava. Personalna nadležnost ograničena je teritorijalnom nadležnošću države na čijoj teritoriji to lice boravi. Jer ako bi država pokušala da ostvari svoju nadležnost nasilnim putem došla bi u sukob sa suverenitetom druge države.Pravna pomoć-pravila kurtoazije, međunarodna učtivost, bilateralne ili multilateralne konvencije. Pravna pomoć ostvaruje se diplomatskim putem: zahtev se dostavlja preko nadležnog organa ministarstvu spoljnih poslova, koji ga posredstvom diplomatsko konzularnih predstavnika predaje ministaru spoljnih poslova druge zemlje. Državljani koji borave van teritorije svoje zemlje uživaju diplomatsku i konzularnu zaštitu svoje zemlje.

13

Domen isključive nadležnosti

Područje ili domen gde su države zadržale punu slobodu u pogledu regulisanja odnosa, naziva se domen isključive nadležnosti država. Povelja UN ističe da se ničim ne ovlašćuje UN da se upliću u pitanja koja se nalaze strogo u okviru unutrašnje nadležnosti svake države, niti nalaže članovima da takva pitanja iznose na rešavanje prema propisima Povelje. Povelja ne precizira koja se pitanja ulaze u domen isključive nadležnosti, predviđa jedan izuzetak da isključiva nadležnost ne može biti prepreka preduzimanja prinudnih mera potrebnih za obezbeđenje ili vaspostavljanje mira. Ograničenja nadležnosti suverenih država mogu proizaći iz opšteg međunarodnog prava, ali i iz bilateralnih ugovora koji mogu ograničiti unutrašnju nadležnost. Ljudska prava – pitanje od opšteg međunarodnog interesa.

21. Međunarodna odgovornost država

Unutrašnji ravni poredak povlači razliku između građanske i krivične odgovornosti. Cilj građanske odgovornosti je naknadaprourokovane štete; krivična odgovornost ima cilj kažnjavanje , primenu krivičnih sankcija. Na unutrašnjem planu postoji politička odgovornost-odgovornost vlade pred parlamentom. Na međunarodnom planu postoji građanska odgovornost država i ona ima istu funkciju kao građanska odgovornost u unutrašnjem pravnom poretku. Može se govoriti i o političkoj odgovornosti država. U međunarodnom pravno poretku postoji krivična odgovornost, ali država kao pravno lice ne može biti krivično odgovorna, niti se protiv nje može voditi krivični postupak. Krivilna odgovornost svodi se na individualnu odgovornost pojedinca. Formiranjem DN i UN, javlja se nova vrst odgovornosti, koja je rezultat kršenja međunarodnih normi od suštinskog značajaza obezbeđivanje mira u svetu. Taj vid odgovornosti može imati u vidu kolektivnu osudu jedne određene akcije od strane grupe država ili međunarodne organizacije, a može da izazove primenu kolektivnih sankcija, uključujući i vojne mere od strane UN. Kad je u pitanju međunarodni zločin i kršenje jedne ugovorne norme možemo govoriti o političkoj, političko pravnoj i građanskoj odgovornosti država i individualnoj krivičnoj odgovornosti pojedinca.

Elementi i oblici odgovornosti

Da bi se postavilo pitanje odgovornosti države na međunarodnom planu potrebno je: a) da postoji radnja ili propust kojim je prekršena međunarodna norma; b) da se radnja ili propust može pripisati državi; c) da je tom radnjom ili propustom prouzrokovana šteta trećoj državi ili njenom državljaninu i d) da su u cilju dobijanja zadovoljenja iscrpljena sva pravna sredstva unutrašnjeg pravnog poretka odgovorne države. Država je odgovorna za štetu koju su na njenoj teritoriji pretrpele druge države ili njeni državljani ukoliko je šteta izazvana kršenjem pravila međunarodnog prava, nakom što je oštećeno lice iscrpelo sva pravna sredstva koja mu pruža unutrašnji poredak odnosne države.Tradicionalno međunarodno pravo uzimalo je protivpravni akt kao izvor građanske odgovornosti. U savremenim uslovima može se postaviti pitanje odgovornosti države za štetu koju je pretrpela druga država ili njen državljanin koje proizlaze iz pravno dozvoljenih radnji, ili akata koji nisu zabranjeni međunarodnim pravom. Građanska odgovornost države može proizaći es delicto ali i sine delicto.Odgovornost sine delicto ima nezavistan pravni osnov: proizlazi iz suverene jednakosti država, iz dužnosti država da garantuju sigurnost za sve aktivnosti koje se preduzimaju

14

unutar ili van njene teritorije ali pod njenom kontrolom. Države imaju suvereno pravo da eksploatišu svoje domaće resurse, ali ako te aktivnosti izazovu transgranično zagađenje ljudske okoline i druge države pretrpe štetu, država na čijoj teritoriji je obavljena delatnost biće odgovorna.Protivpravni akti- šteta koju pretrpi strana država ili njen državljanin može proizaći iz delatnosti zakonodavnih, sudskih i izvršnih organa. Oštećeno lice ili država ne ulazi pritom u parnicu sa neposredno odgovornim licem, nego sa državom koja je logočno odgovorna za delatnost svojih organa. Akti državnih organa mogu biti pozitivni ili negativni ( činjenje ili uzdržavanje). Do odgovornosti kroz delatnost zakonodavnih organa može doći ako jedna država donese zakon koji nije u skladu sa njenim međunarodnopravnim obavezama ili propusti da donese zakon koji je potreban da bi izvršila svoju obavezu. Što se tiče sudova postoje dva slučaja kada se može postaviti pitanje međunarodne odgovornosti u pogledu sudskih odluka: a) u slučaju uskraćivanja pravosuđa, kada sud odbije da pružu sudsku zaštitu strancu; b) u slučaju teškog kršenja međunarodnopravnih obaveza od strane sudova, koji se mogu ispoljiti u rđavom postupku prema strancu, proizvoljnom tumačenju unutrašnjih zakona na štetu stranca. Za akte svojih izvršnih organa ukoliko su počinjeni u granicama nadležnosti tih organa.Odgovornost države za propuste zakonodavnih, izvršnih i sudskih organa nazivamo direktnom odgovornošću. Država može biti i indirektno odgovorna ako preuzme odgovornost za akte ili propuste drugih država. Treći vid odgovornosti je vikarna odgovornost. Da li i u kojoj meri država može biti odgovorna za propuste koji se dese na njenoj teritoriji, za akte privatnih lica. Potrebno je saznanje određenih činjenica da bi se moglo postaviti pitanje o odgovornosti. U slučaju pobune ili građanskog rata u jednoj zemlji, država ne snosi odgovornost za štetu koju pretpe stranci, bilo da je šteta prouzrokovana od pobunjenika ili državnih organa, prilikom prinudne mere u cilju uspostavljanja javnog poretka.

Diplomatska zaštita

Odnos koji se stvara na međunarodnom planu između izvršioca dela i oštećenog lica je odnos države prema državi. Oštećeni pojedinac može da ostvari svoja prava samo posredstvom države, čiji je državljanin. Država ima pravo da štiti svoje državljane kada su oštećeni radnjama protivnim međunarodnom pravu, koje je izvršila druga država , a od koje nisu uspeli da dobiju zadovoljenje uobičajenim putevima. Država može da koristi pravo supstitucija samo u odnosu na svoje državljane. Pravo da štiti imovinu i čast svog državljanina je diskreciono pravo, a ne obaveza; na državi je da u svakom konkretnom slučaju odluči da li će se supstituisati namesto oštećenog pojedinca ili ne. OUN može da se supstituiše namesto svojih službenika, u odnosu na državu članicu, ili nečlanicu UN-a.

Pravni osnov obaveznosti

Izgrađene su dve doktrine po pitanja osnova odgovornosti: subjektivna i objektivna. Subjektivna teorija nastala je u krilu klasične škole međunarodnog prava. Grocijus je pokušao da pojam krivice prilagodi prirodi međunarodnog odnosa. Svako društvo je odgovorno za dela pojedinaca koji ga sačinjavaju, samo ako je tome doprinelo svojim sopstvenim postupcima ili svojom nepažnjom. Onaj ko kontroliše druge saučesnik je u delu ukoliko je mogao , i bio obavezan da to spreči, ali propustio da to učini. Država je odgovorna za protivpravna dela, počinjena na njenoj teritoriji, ukoliko je znala, a nije sprečila izvršenje, ili ukoliko nije kaznila izvršioce.

15

Prema objektivnoj odgovornosti koju je razvio Anciloti, za postizanje odgovornosti nije bitna krivica, niti direktna ili indirektna veza između volje i akcije pojedinca; nije bitna ni namera tog lica; odgovornost proizlazi iz jedne jedine činjenice-kršenja međunarodnopravne obaveze od strane države. Ova teorija je napadnuta strogog formalizma. Trećna kompromisna teorija-nepravilno je tražiti jedan jedinstveni pravni osnov za međunarodnu odgovornost država, nego treba poći analizom svakog konkretnog slučaja, ili grupe slučajeva, da se utvrdi da li odgovornost pretpostavlja postojanje subjektivne krivice ili je treba zasnovati na objektivnom kritetijumu uzorka.

Posledice odgovornosti

Povreda prava jedne države ili njenog državljanina povlači obavezu naknade štete u odgovarajućem obliku. Ovo načelo je jedno od osnovnih načela međunarodnog prava. Naknada može biti materijalne ili moralne prirode. Povreda moralnog prava- svečano izvinjenje, odavanje počasti zastavi strane države, administrativnim merama, ili krivičnim sankcijama protiv lica koja su prouzrokovala povredu prava.Povreda nekog materijalnog prava povlači za sobom obavezu naknade koja se može sastojati: a) u povraćaju u pređašnje stanje; b) naknada u novcu, ili drugom istovetnom predmetu. Povraćaj u pređašnje stanje je teško ostvariti, pa se praksa orijentisala na naknadi u novcu. Zamisao naknade je uspostavljanje stanja koje je postojalo pre izvršenja protivpravne radnje. Za utvrđivanje visine naknade nužno je poći od stvarne štete koju je pretrpelo oštećeno lice.

22. Sukcesija država- pojam i pravni izvori

Pod sukcesijom podrazumevamo ustanovu vezanu za promenu teritorijalnog suvereniteta, posredstvom koje država, koja stiče teritoriju, ulazi u izvesne pravne odnose države, kojoj je ta teritorija ranije pripadala. Sukcesija je dakle pravna ustanova, koja se nadovezuje na promenu teritorijalnog suvereniteta. Za sukcesiju je od prvorazrednog značaja pravni osnov, tj. zakonistost teritorijalnih promena, jer od toga zavisi definitivan prenos prava i obaveza. Teritorijalne promene mogu biti rezultat različitih okolnosti: a) spajanja više država u jednu jedinstvenu; b) razdvajanje, dobrovoljno; c) pripajanje samo jednog dela državne teritorije drugoj državi. Najkarakterističniji oblik u savremenim uslovima predstavlja otcepljenje kolonija od metropole i stvaranje nezavisnih država. Preuzimanja prava i obaveza od strane nove države u zavisnosti je od načina sticanja nezavisnosti, statusa teritorije pre proglašenja nezavisnosti, kao i metoda kolonijalne administracije. Od izuzetnog je značaja da li se nova država pojavila na međunarodnom sceni kao rezultat pregovora između nje i metropole, da li je nezavisnost stekla na bazi odluke UN ili kroz oružanu borbu naroda. Slučaj bivših kolonija se rešava najčešće na bazi ugovora između metropole i države. Pojavom MO na međunarodnoj sceni susrećemo se sa ustanovom sukcesije i u odnosu na nove subjekte međunarodnog prava. Pojam sukcesije ne treba mešati sa pojmom kontinuiteta države, a sa tim i identiteta države. Problem kontinuiteta svodi se na međunarodni status države, na pitanje da li data države koja je pretrpela izvesne promene produžava svoj život, ili nestaje sa međunarodne scne, a na njenoj teritoriji se pojavljuje novi subjekt. Reč je o egzistenciji ili nestanku države. Kod sukcesije radi se o nasleđivanju prava i obaveza prethodne države. Kada je reč o sukcesiji, može se pojaviti više naslednika ili država sukcesora, dok na kontinuitet može pretendovati samo jedna država. Teritorija nove države koja se pojavljuje na međunarodnoj sceni treba tek da se definiše, ona siče pravo samo na osnovu običajnih pravila i tek joj predstoji ulaženje u ugovorne procese. Stara država koja

16

produžava život zadržava isti status iste ugovorne odnose članstvo u međunarodnim organizacijama. Kada se jednom konstatuje i prizna nestanak države, ona gubi sva prava prethodne države i ta prava se ne mogu naknadno revitalizovati ili vaspostaviti.Sukcesija dolazi od reči successio što znači nasleđivanje ili nasledstvo prava. Proces sukcesije posmatran je kao prenos suvereniteta. Država sukcesor sticanjem područja ne ulazi u isti pravni odnos koga je imala prethodna država, s obzirom da sve pravne obaveze koje proističu iz javnog prava nije moguće preneti na državu sukcesora, naročito ne one, koje proizlaze iz jednostranih manifestacija volje prethodne države. Pravila o sukcesiji nastala su putem obilajnog prava. UN su prišle kodifikaciji ove materije. Na konferenciji u Beču 1978. potpisana je Konvencija o sukcesiji država u odnosu na ugovore, a 1983. Konvencija o sukcesiji država u odnosu na državnu imovinu, arhive i dugove. Međutim nijedna još nije stupila na snagu.

23.Sukcesija država- međ.ugovori, javna dobra i imovina, javni dugovi, stanovništovo, stečena prava.

Međunarodni ugovori

Ugovori predstavljaju proiyvod saglasnosti volja dveju ili više subjekta međunarodnog prava, zasnovani su na reciprocitetu, pa potpunim nestankom države kao subjekta međunarodnog prava nestaju i ugovori koje je zaključila. Moguće je da ugovori prethodne države ostanu na snazi u odnosu na državu sukcesora, ali samo ako ih je ova izričito prihvatila, i to u pismenoj formi.Poseban režim izgrađen je za legislativne ugovore, ugovore koji sadrže apstraktna pravna pravila, doneta u interesu celokupne međunarodne zajednice. Ovi ugovori obavezuju i državu sukcesora. Ovi ugovori nisu personalnog karaktera, već su instrument za stvaranje objektivnog prava, pa otuda ni njihova važnost ne može zavisiti od eventualnih teritprijalnih izmena. Specifičan status imaju legislativni ugovori kojima se osnivaju MO. Članstvo u MO je dobrovoljno, a ta dobrovoljnost se ne može pretpostavljati. Država se suvereno izjašnjava o svom budućem statusu, bilo putem diplomatske note ili pisma, ili prećutno.Bečka konvencija unosi novine u ovu materiju. Povlači razliku između novih država, čija je teritorija pre sukcesije bila zavisna teritorija, za čije međunarodne odnose je bila odgovorna prethodna država; i države koje se pojavljuju na sceni kao posledica sjedinjenja više država ili pak razdvajanja ili otcepljenja. U prvom slučaju na osnovu načela samoopredeljenja i suvereniteta nova država ima punu slobodu da reguliše svoje odnose sa drugim državama i ugovori prethodne države je ne vezuju. Nasuprot tome ujedinjenje više država u jednu jedinstvenu, i u slučaju otcepljenja delova teritorije i stvaranja jedne ili više država, Konvencija usvaja princip ugovornog kontinuiteta. U pogledu ugovora koji su na trajan način vezani za određenu teritoriju, ustanovljavaju se obaveze o korišćenju odnosne teritorije ili prava u korist drugih država, Bečka konvencija usvaja princip kontinuiteta. Osnovi kriterijum za definisanje ovih ugovora, teritorijalnih ugovora, je veza koja mora da postoji između teritorije i prava i obaveza.

17

Javna dobra i imovina

Država kao pravna ličnost može da poseduje pokretnu i nepokretnu imovunu u svom javnopravnom i privatnopravnom kapacitetu. Država može posedovati i osnovati razna preduzeća, agencije, korporacije. Definicija javnopravne i privatnopravne imovine vrši se u skladu sa unutrašnjim propisima zemlje. Ukoliko dođe do potpunog nestanka države, celokupna imovina prethodne države, pokretna i nepokretna, prenosi se na državu sukcesora, odnosno deli se između država naslednica. Javna dobra, železnice, finansijska sredstva, koja su se nalazila na teritoriji ranije države i pripadale toj državi prenose se na državu naslednika. Država sukcesor može njima slobodno upravljati. Ukoliko ta sredstva raspolažu dugovima, država je nužna da izađe obavezama u susret. Ukoliko se radi o secesiji jednog dela državne teritorije pitanje deobe imovine je krajnj osetljivo. U tom slučaju se prenosi samo deo imovine koji je lociran na tom delu teritorije. U slučaju otcepljenja teritorije prenosi joj se onaj deo pokretne imovine koji je u funkciji te teritorije. Javni fondovi, ukoliko je reč o potpunom nestanku države, prenose se na državu sukcesora. U slučaju parcijalne sukcesije, deoba se vrši zavisno od prinosa pojedinih delova prethodne države. Dobra i imovina prethodne države koja se nalaze van teritorija, automatski se prenose na državu sukcesora, ukoliko je reč o potpunom prestanku. Ako je reč o parcijalnoj sukcesiji, vlasništvo ostaje nepromenjeno.

Javni dugovi

Sa teritorijom država sukcesor prima i javni dug. Obaveza plaćanja javnih dugova izvodi se iz ekonomskog kontinuiteta, čiju osnovu i garanciju čini ekonomski kapacitet teritorije. Prenos dugova je složena operacija, pri čemu pored ekonomskih momenata uzimaju se u obzir i: priroda duga, pravni status teritorije pre promene, obim teritorijalnih izmena. U slučaju kompletnog nestanka jednog subjekta, dug se u celosti prenosi na novog subjekta. U slučaju raspada ili podele, sukcesori odgovaraju za dug solidarno. Kao kriterijum za deobu duga uzima se ekonomski kapacitet, prostranstvo teritorije, brojnost stanovništva. Veoma često pitanje javnih dugova rešava se ugovorom. Posebni režim primenjuje se na dugove učinjene u ratne ciljeve. Država sukcesor nije obavezna da preuzme ove dugove.

Stanovništvo

Teritorijalne promene povlače, po pravilu, promenu državljanstva stanovnika te teritorije. Moguće je i da država sukcesor može svojim unutrašnjim propisima da predvidi da li će stanovništvo pripojenih oblasti automatski steći državljanstvo, da li u određenom roku, ili pod određenim uslovima. Država sukcesor ne može potegnuti svoje državljanstvo na druga lica, sem ona koja su imala domicil na pripojenoj teritoriji. U novije vreme moguće je biranje državljansva državne prethodnika ili države sukcesora, u određenom vremenskom roku. Obično se uzima rok od jedne do dve godine nakon cediranja teritorije, unutar koje stanovništvo odrđene teritorije može da se opredeli za staro ili novo državljanstvo.

Unutrašnji pravni poredak

Promenom suvereniteta nad određenom teritorijom prestaje aktivnost političkih ustanova i organa ranije države, i prekida se veza sa ranijim pravnim poretkom. Na prisjedinjene teritorije država sukcesor proširuje svoje političko uređenje i svoje zakonodavstvo. Uobičajeno je da se ustanovi prelazni period za uvođenje novog zakonodavstva.

18

Privatnopravne obaveze-pojam stečenih prava

Privatnopravne obaveze država mogu biti veoma različite: a) dugovanja prema licima ili društvima; b) obaveze koje proizlaze iz koncesija, tj. ovlšćenja koja država daje drugoj državi, društvu, korporaciji, ili pojedincima, u cilju iskorišćenja ekonomskih bogatstava zemlje, izgradnje, ili iskorišćavanje saobraćaja ili snadbevanja energijom.Obaveze se mogu zasnivati na ugovorima jabvnopravne prirode, na privatnopravnim ugovorima.Ustanova stečenih prava nije jasno definisana ni pojmovno precizirana, ni u teoriji ni u praksi. Stečena prava pripadaju kategoriju subjektivnih prava, a njih nema bez objektivnih, što znači bez određene pravne norme iz koje proizlaze subjektivna prava. Suština tih prava svodi se na ovlašćenja, interese, prava pojedinaca koje objektivno pravo štiti. Tvorci objektivnog prava na međunarodnom planu su države, i samo pravila koja proizađu iz saglasnosti volja dvaju ili više država, imaju pravnu snagu, i to samo u njihovim uzajamnim odnosima.Pojam stečenih prava u unutrašnjim porecima država odnosi se na prava svojine koja se materijalno mogu izraziti. Stečena prava su zamišljena kao barijera protih zahvata države u privatnu svojinu.

25. Prava čoveka – razvoj i kodifikacija

Ljudska prava se mogu definisati kao skupina principa, standarda, i normi, kojima je cilj zaštita čoveka, njegovog dostojanstva i obezbeđivanje životnih uslova koji čoveku omogućuju da zadovolji i razvije svoje duhovne i biološke potrebe. U današnjem stepenu razvoja postoji ugovorni sistem ljudskih prava. Ljudska prava predstavljaju skupinu moralnih principa i njihovo opravdanje počiva na moralnoj viziji ljudskog roda i ljudske prirode. Ljudska prava su izvorna, univerzalna i neotuđiva. Pojedinac ih poseduje na osnovu proste činjenice da je ljudsko biće. Ljudska prava nisu statična kategorija. Borba za ljudska prava stara je koliko i istorija i delile su sudbinu odnosa u međunarodnoj zajednici i razvoja međunarodne zajednice. Magna Charta libertatum se pominje kao početni korak u razvoju ljudskih prava. Ali poreklo ideje o ljudskim pravima treba tražiti u antičkom svetu. Sve do XVIII veka ljudska prava svodila su se na privilegije koje su garantovane pojedinim staležima. Tek građanskim revolucijama prihvataju se ideje o jednakim pravima za sve građane. U Deklaraciji o nezavisnoti SAD 1776. trinaest američkih država proklamovale su : „ da su svi ljudi stvoreni jednaki, da su im od Tvorca podarena izvesna neotuđiva prava, i da među ta prava spadaju život, sloboda i traganje za srećom. U Deklaraciji čoveka i građanina iz 1789. konstatuje se: „ svi su rođeni i ostaju slobodni sa jednakim pravima. Smisao svih političkih udruživanja je očuvanje prirodnih u neotuđivih prava čoveka: prava na slobodu, svojinu, sigurnost i suprotstavljanje nasilju.“ Međutim događaji koji će uslediti: jačanje apsolutističkih vladavina, kolonijalna osajanja, pojava totalitarnih režima potisnuće u pozadinu prava čovaka. Problem čovekove ličnosti polako izbija na međunarodnu scenu pod uticajem snažnog razvoja industrijalizacije, tehnološkog napretka i usavršavanja ratne tehnike, kao i humanističkog pokreta. Od kraja I svetskog rata proces zaštite čoveka uzima šire razmere. Ljudska prava su ušla u domen međunarodnog prava putem ugovora u procesu međudržavnih odnosa. Ona se ostvaruju kroz unutrašnji pravni poredak. Država sa svojim aparatom je pozvana i osposobljena da rešava međuljudske odnose i stvori uslove za dostoja život čoveka. Pojedinac ima pravo učešća u političkom životu, ali ima i određene obaveze prema društvu i državi. Jednakost, sloboda i slično su apstraktne kategorije koje mogu biti realizovane i zaštićene samo kroz aparat države. Unazad nekoliko decenija u svetu je oformljen pokret za ljudska prava.

19

Modreni sistemi komunikacija doveli su do tešnjih međuljudskih kontakata. Živimo u multietničkom i multikulturnom svetu.Atlanska povelja i Deklaracija UN postavile su problem zaštite čovekove ličnosti na jednoj široj osnovi. To je izraženo u Povelji UN koja je u celini prožeta idejom zaštite i unapređenja ljudskih prava i sloboda. Kao jedan od osnovnih ciljeva organizacije UN postavljeno je razvijanje poštovanja prema ljudskim pravima i prema osnovnim slobodama za sve bez razlike na rasu, pol, jezik, ili veru. Poseban ovlašćenja su data Ekonomsko-socijalnom savetu da obrazuje komisije za privredna i socijalna pitanja i za razvijanje prava čoveka. Države članice obavezale su se da će preutimazi zajedničke i pojedinačne korake radi postizanja navedenih ciljeva. Povelja ne precizira šta je sadržina osnovnih prava. 1948. GŠ je prihvatila na predlog komisije Univerzalnu deklaraciju o pravima čoveka. Deklaracija predstavlja akt donet redovnom procedurom, ali ona pre sadrži apel državama da vode računa odredbama deklaracije, nego pravnu obavezu.Međutim na pravnom terenu prava čoveka su ostala nezaštićena. Značaj Deklaracije kao prvog međunarodnog sveopšteg akta o pravima čoveka.Deklaracija obuhvata klasična građanska i politička prava: pravo na slobodu, život, bezbednost ličnosti, jednakost pred zakonom, pravo na podjednaku zaštitu, zabrana mešanja u privatni život, porodicu, stan, prepisku, pravo na slobodu kretanja i izbora stanovanja, pravo da napusti zemlju i da se u nju vrati, pravo na slobodu svesti, savesti i veroispovedanja, pravo mirnog zbora i udruživanja. Ekonomska i socijalna prava: pravo na socijalno osiguranje, pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na jednaku platu za jednaki rad, pravo sindikalnog organizovanja, pravo na odmor, pravo na životni standard, pravo na školovanje... Građanska i politička prava imaju svoju bazu u buržoaskim društvima, dok su ekonomska i socijalna proizvod revolucionih zbivanja.Nova ljudska prava: pravo na očuvanje čovekove sredine, kako bi se osigurao dalji život čoveka na ovoj planeti. Ljudska prava solidarnosti.1965*- Konvencija o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije1966- Međ. prakt o ekonomskim, kulturnim i socijalnim pravima; građ. I polit. Prava1973- Konvencija o sprečavanju zločina apartheida1984- Konvencija protiv mučenja1989- Konvencija o minimalnim pravima u postupanju sa zatvorenicimaU okviru Savet Evrope 1950. usvojena je Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.11969. Organizacija Američkih Država – Američka konvencija o ljudskim pravima; 1981 Afrička povelja o pravima čoveka i naroda. Diskriminacija- nedopušteno pravljenje razlike između pojedinac, grupa, država po osnovu vere, rase, etničke pripadnosti, uskraćivanje prava jednima ili davanje prednosti i privilegije drugima. Diskriminacija kao krivilno delo. 1965*.-stupila na snagu 1969.

26. Zaštita pojedinih kategorija lica- zabrana trgovine robljem, poližaj izbeglica i apatrida

Zabrana trgovine robljem

Prvi rezultati u pogledu zaštite čovekove ličnosti postignuti su na području zabrane ropstva. Na Bečkom kongresu 1815. države učesnice osudile su trgovinu crnim robljem sa stanovišta načela čovečanstva i opšteg morala, kao pojavu koja ponižava Evropu. Prvi višestrani ugovor donet je na konferenciji održanoj u Londonu 1841.

20

Aktom o Kongu 1885. i Briselskim generalnim aktom 1890. zabrana je proširena na basen Konga, istočnu obalu Afrike i Indijski okean. Najpotpunije odredbe o zabrani ropstva sadrži Konvencija o suzbijanju ropstva, doneta u Društvu naroda 1926. Ujedinjene Nacije usvojile su 1956. Dopunsku deklaraciju o ukidanju ropstva, trgovine robljem i ustanova i prakse slične ropstvu. Nešto kasnije prišlo se zabrani trgovine robljem- ženama i decom. Ugovori u Parizu 1904. i 1910., potom pod okriljem DN 1921. i 1923. usvojena je Konvencija o suzbijanju trgovine punoletnim ženama. 1949. na zasedanju GŠ UN usvojena je konvencija o suzbijanju trgovine ljudskim bićima. Međunarodni pakt o građanskim i političkim (1966) pravima potvrđuje zabranu ropstva.Konvencija od 1926. i dopunska od 1956. definišu ropstvo kao stanje ili položaj nekog pojedinca nad kojim se vrše atributi prava svojine ili izvesnih od njih, a rob je pojedinac koji ima taj status ili taj položaj. Konvencija postavlja kao svoje ciljeve- iskorenjivanje ropstva, i prakse slične ropstvu. Za neposrednu primenu konvencije potrebna su dodatna unutrašnja akta, države same preuzimaju obavezu da donesu odgovarajuće zakonske propise, u cilju sprovođenja odredaba Konvencije.

Položaj izbeglica i apatrida

Problem izbeglica stavljen je pred međunarodnu zajednicu posle I svetskog rata kada su se milioni ljudi našli van svoje zemlje. Problem nije isključivo pravni, ima svoj politički, ekonomski, socijalni i humanitarni vid. Posle II svetskog rata u Evropi se našlo preko 11 miliona izbeglica. DN prilazilo je ovom problemu sporadično, od slučaja do slučaja, prvo rešavano pitanje ruskih izbeglica, pa turskih, jermenskih, nemačkih, i to putem pojedinačnih pravnih akata. U Ženevi 1951. godine usvojena je Konvencija o statusu izbeglica, jija je stupila na snagu 1954. Odnosila se samo na izbeglice koje su taj status stekle pre 1951. Akcija proširenja Konvencije. 1967. potpisan je protokol na osnovu koga su u pogledu međunarodno pravne zaštite obuhvaćene sve postojće a i buduće izbeglice. UN su 1951. formirale Komesarijat- Ured za izbeglice i imenovale Visokog komesara za izbeglice kao privremenu ustanovu ( mandat mu je produžen, deluje i danas). 1952. GŠ je prihvatila statut Visokog komesarijata, prema kome ovo telo ima nezavisan status, depolitizovan je i u svom radu mora se rukovoditi isključivo humanitarnim i socijalnim motivima.Komesarijat pruža pravnu zaštitu i humanitarnu pomoć izbeglicama.

Pod pojmom izbeglica podrazumeva se lice koje prebegne na stranu teritoriju usled progona na rasnoj, verskoj i nacionalnoj osnovi, ili zbog svog političkog shvatanja i pripadnosti određenoj društvenoj grupi. Izbeglica je stranac u svakoj zemlji u kojoj se nađe. Pravo na međunarodnu zaštitu ima izbeglica koji je došao u sukob sa unutrašnjim poretkom svoje države, ali ne i lice koje dođe u sukob sa poretkom koje počini zločin protiv mira, ratni zločin ili zločin protiv čovečnosti. Isto tako i lica koja su kriva za postupke koje su u suprotnosti sa ciljevima i načelima UN ne mogu se pozvati na Konvenciju. Države ugovornice Konvencije preuzele su obavezu da izbeglice neće proterati sa svoje teritorije, izuzev u slučaju nacionalne bezbednosti ili potrebe javnog poretka, ali u ovom slučaju moraju im dati razuman rok, kako bi tražile prijem u drugu državu. Ni u kom slučaju, države ne može da vrati izbeglicu u zemlju gde bi njegov život i sloboda bili ugroženi. Izbeglica mora da se povinuje zakonima zemlje u kojoj se nalazi. Zabrana političke aktivnosti izbeglice. Izbeglica ima pravo izbora mesta boravka i slobodu kretanja. Da bi omogućila slobodno kretanje izbeglica država na čijoj teritoriji se nađe izbeglica, snabdeće izbeglice putnim ispravama, prema posebnom obrascu utvrđenom konvencijom.

21

Države na čijoj teritoriji borave duže vreme, dužne su da im pruže i svu administrativnu pomoć u pogledu izdavanja uverenja koja inače redovno izdaju nacionalne vlasti. Okončanje izbegličkog statusa moguće je kroz asimilaciju i naturalizaciju. Drugi način predstavlja dobrovoljna repatrijacija u zemlju koju su napustile. Treći način je preseljenje u treću zemlju.

Apatridi su lica bez državljanstva. Pojam apatrida vezan je za pravne momente. Jedno lice može ostati bez državljanstva, bilo da je rođeno od roditelja čije državljanstvo nije regulisano; bilo da je otkazalo državljanstvo u jednoj zemlji, a da nije steklo u drugoj; ili usled sukoba zakona ili sukcesije države.Državljanstvo je veza između države i pojedinca, pa i između pojedinca i međunarodnog poretka, to je status iz koga za pojedince proizlaze određena prava i obaveze u odnosu na državu. Lica bez državljanstva lišena su tobaveze ali i pravne zaštite od strane države. 1954. – Konvencija o pravnom položaju lica bez državljanstva. Stupila na snagu 1960.Lice bez državljanstva ne može se proterati iz države u kojoj boravi sem u slučaju kada to nalažu razlozi državne bezbednosti ili javnog reda. Države ugovornice obavezale su se da će olakšati u granicama mogućnosti asimilaciju i naturalizaciju lica bez državljanstva, a će ubrzati proces naturalozacije i smanjiti troškove ovog postupka.

27. Zaštita pojedinih kategorija lica- manjine

Pod manjinom se podrazumevaju grupe pojedinaca, državljana date države, koji se od brojno preovlađujuće grupe državljana razlikuju po svom etničkom poreklu, jezuku, nacionalnoj ili verskoj pripadnosti. Često se obeležja nacionalnih manjina javljaju skupno, ali mogu se itdvojiti grupe koje sjedinjuje samo jedna od osobina. Tokom istorijskog razvoja manjina izbijali su kao dominantni problemi pojedini atributi manjina, najpre verski, zatim nacionalni, a danas u UN se prešlo na etnički atribut( zajedničko poreklo, tradicija, kultura, jezik). Etnički atribut se uzima kao najznačajnije obeležje manjine. Pripadnost jednoj manjini moguće je ceniti na osnovu subjektivnih elemenata- izjave jednog lica o pripadnosti određenoj manjini ili na osnovu objektivnih elemenata- postojanja određenih činjenica koje objektivno uslovljavaju pripadnost jednog lica manjinskoj grupi. Novija praksa uzima subjektivne elemente kao osnovu za ocenu pripadnosti određenoj manjinskoj grupi, ali ih dopunjava objektivnim elementima. Pripadnost jednoj nacionalnh manjini ne mora proizaći posredstvom predaka ili pripadnosti porodici, nego isto tako može biti razultat vaspitanja, odnosno stvar subjektivnog osećanja. Sa druge strane samo subjektivni elementi mogu biti zlouptotrebljeni, otuda jedino kombinacija ovih dvaju elemenata pruža solidan osnov za ocenu pripadnosti jednoj manjini. Za pripadnike manjine nužni su višestruki objektivni kriterijumi- vezanost za zemlju kroz generacije, kulturni spomenici. Pripadnici manjina moraju biti državljani države u kojo žive.Ustanova zaštita manjina pojavila se u doba verskih ratova, kada je na međunarodnom planu trebalo obezbediti bar minimalnu versku trpeljivost. Neki vezuju nastajanje ove ustanove za Vestfalski mir 1648. U mnogo izrazitijem vdu manjinsku zaštitu srećemo u XIX veku, u doba snažnih nacionalnih pokreta i porasta težnji podjaramljenih naroda za stvaranjem svojih nacionalnih država. Problem nacionalnih manjina proizašao je iz sukoba ideala tog vremena- stvaranja homogene nacionalne države i stvarnosti- etničke heterogenosti. Ideja o opštoj zaštiti manjina javila se je tek posle I svetskog rata kao posledica sve snažnije afirmacije načela samoopredeljenja naroda. DN po prvi put ustanovljava jedan relativno celovit sistem zaštite nacionalnih manjina. Ali on nije obuhvatio sve države.

22

Obaveze prema manjinama nametnute su poraženim državama: Bugarskoj, Mađarskoj, Austriji, Turskoj. Analogne obaveze preuzele su: Češka, Slovačka, Grčka, kraljevina SHS, Rumunija. Obaveze u pogledu manjina preuzele su Albanija, Litvanija, Estonija, Letonija prilikom prijema u DN putem jednostranih deklaracija. Ovi akti garantovali su manjinamajednakost pred zakonom i zabranu diskriminacije u odnosu na rasu, veru ili jezik, pravo na upotrebu maternjeg jezika u javnom saobraćaju, pravo nastave na matenjem jeziku, pravo osnivanja veskih i socijalnih ustanova. Teorija međunarodnog prava nije jedinstvena u pogleduocene pravnog položaja manjina. Jedni su im priznavali subjektivitet, drugi su ih opisivali samo kao objekt zaštite. Analiza prethodnih pojmova pokazuje: a) prava o kojima je reč su priznata nacionalnim manjinama kao gupama, mada se ona ostvaruju kroz pojedinačne radnje; b) obaveze koje su preuzele države imale su međunarodni karakter i stavljene su pod garanciju DN; c) peticija u slučaju povrede prava mogli su podnositi pojedinci pripadnici manjine ili pak grupa kao takva.; d) Sporovi koji su odatle proizlazili smatrani su međunarodnim. To znači da su manjine posedovale izvesna obeležja subjektiviteta. Obaveze u odnodu na manjine nametnute su samo malim državama.Osim toga težište sistema prebačeno je na prava manjina, a dužnosti manjina ostale su van pravnog regulisanja.Povelja UN ne pominje izričito manjine niti zaštitu manjina. Problem zaštite manjina uključen je u opšti sistem zaštite čoveka.Vek u kome živimo je vek čoveka pa sledstveno tome državama treba nametnuti ograničenje suverentiteta na sva ljudska bića, ne samo manjine. Ipak težak položaj i progon manjina uslovio je UN da se pozabavi ovim pitanjem. U okviru UN 1947. formiran je Potkomitet za sprečavanje diskriminacije i zaštitu manjina, koji deluje pod kontrolom Komisije za prava čoveka. Potkomitet se dosada bavio pitanjem definicije manjine, problemom traženja ranijih ugovora o zaštiti manjina iz doba DN, ispitivao je mnogobrojne žalbe upućene UN u vezi ne priznanja ili kršenja osnovnih prava i sloboda manjina u raznim delovima sveta.Od posebnog značaja je član 27. Pakta o građanskim i političkim pravima= „u državama gde postoje etničke, verske, ili jezičke manjine lica koja pripadaju tim manjinama ne mogu biti lišena prava da imaju u zajednici sa drugim članovima grupe svoj sopstveni kulturni život, da ispovedaju svoju sopstvenu veroispovest i obavljaju verske dužnosti, ili da upotrebljavaju svoj sopstveni jezik“. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida predviđa krivičnu odgovornost za uništenje nacionalne, verske ili etničke grupe. Manjine na osnovu Povelje UN i ostalih pravnih akata koje ovo pitanje dodiruju, nemaju pravo direktnog istupanja na međunarodnom planu.Zaštitom i razradom manjinskih prava danas se bavi UNESCO kao specjalizovana agencija UN, a posebno KEBS(OEBS), kao regionalna organizacija. Dokumenti OEBS-a ne predstavljaju ugovorne obaveze. To su političke obaveze koje se postižu putem konsenzusa. Završni akt KEBS-a iz Helsinkija 1975. potvrdio je obavezu država na čijoj teritoriji postoje nacionalne manjine da poštuju prava lica koja pripadaju nacionalnim manjinama te da im pruže mpgućnosti za efektivno uživanje tih prava. Završni dokument KEBS-a iz Beča 1989. obavezuje drževe da stvore uslove za unapređenje etničkog, kulturnog, jezičkog identiteta nacionalnih manjina na svojo teritoriji. Konferencija KEBS-a u Kopenhagenu- manjinska prava povezana su sa razvojem demokratije u smislu da se ta prava mogu ostvariti u punom obliku samo u demokratskim državama, zasnovanim na vladavini zakona, uz funkcionisanje nazavisnog sudstva.

23

28. Pravo azila i ekstradicija

Pod azilom podrazumeva se zaštita koju država daje pojedincu koji traži utočište na nejnoj teritoriji ili mestu van njene teritorije koja se nalazi pod kontrolom njenih organa. Asylum-sklonošte,utočište,nepovredivo mesto. Istorijski pojavljuje se u praksi antičkih država Bliskog istoka i Mediterana, kao privilegija koju je uživao pojedinac. U prvo vreme za azil se smatralo mesto gde se pojedinac sklonio. Posle Vestfalskog mira 1648. azil poprima politički karakter. Javlja se ideja o potrebi zajedničke akcije suzbijanja kriminaliteta; državne granice ne trebaju da budu prepreka za kažnjavanje izvršilaca krivičnih dela, niti sredstvo da se izbegne primena krivičnih zakona u materiji težih krivinih dela opšte prirode. Svi begunci da se tretiraju jednako, kriminalci budu izručeni državi na čijoj teritoriji su krivična dela počinjena i kažnjeni shodno zakonima te zemlje. Azil se danas daje samo političkim izbeglicama i počiniocima političkih krivičnih dela. Klasifikacija političkog krivičnog dela je subjektivne ocene države koja daje azil i u zavisnosti je od njenog političko-ideološkog opredeljenja. U našoj zemlji davanje azila regulisano je Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama iz 2003. - Svako ko je progonjenzbog svoje rase, pola, boje, jezika, veroispovesti, nacionalne pripadnosti ili političkih uverenja ima pravo na utočište u državi. Azil se može davati individualno licu koje je bilo prinuđeno da napusti zemlju, a može biti dat i kolektivno grupi koja u svojoj zemlji izložena progonu na verskoj, rasnoj ili političkoj osnovi. Svako ima pravo da traži i uživa u drugim zemljama utočište od proganjanja. Zemlja prvog azila može iz opravdanih razloga otkazati gostoprimstvo izbeglici, ali ga ne može vratiti u zemlju gde bi bila dovedena u pitanje njegova sloboda ili život. Država može u svakom trenutku povući odobrenje dato pojedincu iz bezbednosnih ili ekonomskih razloga. Država se ne može prisiliti da na svojo teritoriji primi neograničeni broj stranaca ukoliko bi joj to nanelo političke i ekonomske probleme, a takođe i probleme obezbeđivanja minimalnih uslova za život i slično. Pravo azila ne mogu koristiti osobe koje se terete da su izvršile zločin protiv mira, ratni zločin i zločin protiv čovečnosti. Razlika između teritorijalnog i eksteritorijanlog azila. Teritorijalni azil pruža se samo na teritoriji države, pa se naziva i unutrašnjim. Eksteritorijalni se naziva i diplomatskim ili spoljnim, daje se uzgradama ambasada, na ratnom brodu, dakle van teritorie države. Pravni osnov i jednog i drugog počiva na suverenitetu i zabrani intervencije.Ekstradicija je formalno pravni proces koji se sastoji od nekoliko faza, putem kojih jedna država predaje drugoj državi lice u cilju izvršenja kazne nad njim ili vođenja protiv njega krivičnog postupka. Učesnici u procesu su suverene države, a objekt ekstradicije je pojedinac. Ekstradicija je međudržavni i međunarodni proces u kome učestvuju dva subjekta međunarodnog prava, motivisana osećanjem obaveze kolektivne borbe protiv kriminaliteta. U odnosu na lice koje se izručuje države su dužne da primene standarde o zaštiti ljudske ličnosti, ali treba dodati da je ekstradicija u prvom redu u interesu zajednice, nacionalne i međunarodne. Ekstadicija se neće primeniti u odnosu na lice koja su počinila političko krivično delo.Jedan broj teoretičara pokušao je da ekstradiciju prikaže kao međunarodnopravnu obavezu u slučaju teškoh krivičnih dela. Države stoje čvrsto na stanovništu da u odsustvu međunarodnih ugovora, ne postoji obaveza izručenja. Pravni osnov ekstradicije može biti a) ugovor; b) pravila kurtoazije i reciprocitet; c) unutrašnji propisi države. Ugovori o ekstradiciji mogu biti dvostruki i višestruki. Ugovorno regulisanje na bilateralnoj osnovi otpočinje u drugoj polovini XIX veka i predstavlja najsigurniji put za ekstradiciju. Ugovori definišu dela podložna ekstradiciji putem dva metoda: nabrajanje dela i sistemom eliminacije.

24

Do ekstradicije može doći i bez formalnopravnog osnova na bazi kurtoazije i reciprociteta, kod država koje neguju iskrene i prijateljske odnose. Odluku o ovome postupku donose vlade ili nadležni resori. Mešovit pravni osnov- dve ili više država preuzimaju obaveze da će identično regulisati pitanje ekstradicije u svojim unutrašnjim sistemima.Pretpostavke za ekstradiciju su: da je država nadležna za presuđivanje datog krivičnog dela, a takođe i u odnosu na lice čije se izručenje traži; da će izručeno lice biti predato nadležnom sudskom organu koji će voditi sudski postupak.Postupak za izručenje pokreće se na zahtev drževe moliteljice i dostavlja drugoj državi redovnim diplomatskim putem.

29. Individualna krivična odgovornost – razvoj do kraja II svetskog rata

Krivično pravo bilo je dve donedavno strogo teritorijalno i nacionalno; unutar svojih granica države su imale isključivo pravo da propišu sankcije, štiteći na taj način interese i bezbednost svojih građana i svoju političku organizaciju. Međunarodni poredak bio je strogo međudržavni i rpihvatio je nadležnost država kao svoj vrhovni princip. Sve intezivniji međunarodni saobraćaj prinudio je države da putem međunarodnih ugovora definišu dela koja ugrožavaju univerzalne ljudske vrednosti i opšte interese država, te da predvide sankciju. Konvencija o sprečavanju falsifikovanja novca od 1929. kvalifikuje falsifikovanje kao krivično delo i države su dužne da kazne počinioca, bez obzira da li falsifikovao svoju ili stranu valutu. Prve akcije u suzbijanju nedozvoljene proizvodnje i prodaje opojnih droga preduzete su još 1912. Sa izuzetkom ratnog suđenja u Nirnbergu i Tokiu, međunarodna zajednica se ograničavala na utvrđivanje međunarodnih krivičnih dela koja su ugrožavala opšte interese zajednice, a kažnjavanje prepuštala državama. Međunarodno krivično pravo se upotpunjavalo kroz unutrašnje pravne sistemedržava, koje je predviđalo sankcije. Teritorijalni princip ostao je i dalje osnovni i polazni princip u materiji krivičnog prava, ali su usvojena još dva dodatna principa: zaštitni i princip univerzalnosti. Stalni sud međunarodne pravde ukazao je u slučaju Lotus 1927. da teritorijalni princip nije apsolutan:“međunarodno pravo ne sadrži opštu zabranu za države da primene svoje zakone i nadelžnost svojih sudova na lica, imovinu i dela počinjena van njene teritorije“, koja ugrožavaju njene interese, bez obzira da li je izvršilac dela državljanin ili stranac. Pretpostavka za primenu principa samozaštite je da se lice nađe pod vlašću države i da su direktno povređena prava i interesi države.Princip univerzalnosti u svom tradicionalnom vidu primenjen je kod piraterije. Bilo koji član međunarodne zajednice, na osnovu ovog principa, dužan je da kazni izvršioca dela koje predstavlja opasnost po univerzalne vrednosti i primeni svoje krivično pravo, ukolice lice dođe pod njenu vlast. Na međunarodnom planu prvi put je postavljen problem individualne krivične odgovornosti za ratne zločine posle I svetskog rata. Članom 227. Versajskog mirovnog ugovora, savezničke sile optužile su javno bivšeg cara Nemačke Vilhema II za najvišu povredu međunarodnog morala i osveštenog poštovanja ugovora. Istim članom predviđeno je formiranje specijalnog suda, koji bi sudio na bazi lične odgovornosti najvišem državnom predstavniku Nemačke. Do ovoga nije došlo pošto je Holandija na čiju teritoriju je izbegao car odbila da izvrši ekstradiciju.

25

30. Individualna krivična odgovornost- posle II svetskog rata

Radikalniji pristup ovome prišlo se rešavanju ovog pitanja u toku i polse II svetskog rata. Još na Moskovskoj konferenciji 1943. vlade SAD, UK, SSSR, Kine, donele su odluku da će svi ratni zločinci biti vraćeni u zemlje u kojima su izvršili zločine radi suđenja i kažnjavanja po zakonima tih zemalja. Zločinci čiji zločini nisu vezani za neko geografsko područje biće kažnjeni odlukom savezničkih snaga. Na Postdamskoj konferenciji 1945. savezničke snage potvrdile su rešenost da što pre pristupe ostvarenju ove zamisli. Sporazum o ustanovljavanju Međunarodnog vojnog suda kažnjavanju ratnih zločinaca evropskih sila osovine potpisan je u Londonu, 8.8.1945. Statut priznaje načelo individualne krivične odgovornosti pojedinca, do koje može doći usled kršenja kako međunarodnih ugovornih obaveza, tako i običajnih. Londonski sporazum odnosi se samo na kažnjavanje glavnih ratnih zločinaca, inicijatora, čija dela nemaju posebnu geografsku opredeljenost. Ostali ratni zločinci trebalo je da budu vraćeni u zemlje u kojima su počinili krivična dela, te da im se sudi po zakonima tih zemalja. Suđenje pred međunarodnim vojnim sudom, čije je sedište bilo u Nirnbergu izvršeno je 1946.,- 12 ratnih zločinaca osuđeno je na smrt vešanjem, 3 na doživotnu robiju, 4 na vremenske kazne od 10-20 godina. Isti takav sud za Daleki istok formiran je Deklaracijom komandanata savezničkih sila 19.1.1946.Statut Međunarodnog vojnog suda grupiše zločine u tri kategorije:

1) zločin protiv čovečnosti - može biti počinjen i u doba mira. Ubistva, Istrebljenja, porobljavanja, deportacija i ostala nečovečna dela počinjena nad civilima pre rata, za vreme rata, ili progoni iz političkih, rasnih i verskih razloga. Zatočenje, mučenje, silovanje. 2) ratni zločin - podrazumeva se povreda ratnih zakona i ratnih običaja. Takve povrede se odnose na ubistvo, zlostavljanje ili odvođenje na prinudni rad, ili bilo koji drugi cilj, civilnog stanovništva okupirane teritorije, ili u okupiranoj teritoriji, ubistvo ili zlostavljanje ratnih zarobljenika ili lica na moru, ubijanje talaca, pljačkanje javne ili privatne imovine, namerno razaranje gradova, varoši ili sela ili pustošenje neopravdano vojnom potrebom. 3) zločin protiv mira – obuhvata planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje napadačkog rata kojim se krše međunarodni ugovori, sporazumi ili jemstvo, ili učešće u nekom zajedničkom planu ili zaveri za izvršenje jednog od navedenih dela.

Ostala međunarodna krivična dela

A) Genocid – je proglašen za međunarodno krivično delo Rezolucijom GŠ UN 11.9.1946. kao odgovor na masovna zverstva počinjena širom sveta tokom II svtskog rata. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida usvojena je 9.decembra 1948, stupila na snagu 1951. Reč genocid sastavljena je od reči genos-pleme ili rod, i korena latinske reči occidre-cide što znači ubiti. Uveo ju je u pravnu teoriju poljski teoretičar Lemkin, podstaknut varvarstvom i zločinima nacističke Nemačke i njenih satelita. Lemkin rečju genocid označava umorstvo kolektiviteta ili grupe. Kao društveni fenomen genocid ima dugu istoriju, od antičkog doba do danas. Turska nad Jermenima. Genocid u Hrvatskoj. Konvencija proglašava zločin za univerzalni zločin, bilo da je počinjen u doba mira ili u ratu.

26

Pod pojmom genocida podrazumeva se**:1) ubistvo članova grupe; 2) teške povrede fizičkog ili mentalnog integriteta grupe; 3)namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovede do njenog potpunog ili delimičnog uništenja; 4) mere uperena ka sprečavanju rađanja u okviru grupe; 5) prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu. Genocid se prema povrojanim aktima svodi na biološko uništenje grupe, sprovodi se kroz sinhronizovan napad na različite vidove života, fizičkog i duhovnog. Bitan element genocida je namera da se potpuno ili delimično uništi ljudska grupa. Samom činu prethodi namera. Motivi genocida manifestuju se kroz prirodu i karakter gurpe. Teško razlikovanje političkog masovnog ubistva od genocida. Genocid je kolektivni zločin ali se ostvaruje pojedinačnim radnjama pobrojanim u članu II Haškr konvencije**.Genocid je kolektivni zločin izvršen nad drugim kolektivitetom. Lica koja izvrše genocid biće kažnjena, bez obzira da li su u pitanju ustavno odgovorni upravljači, javni službenici ili privatna lica. Nadležnost za suđenje genocida poverava se državama u kojima je on počinjen, odnosno međunarodnom sudu kada dođe do njegovg formiranja. Načelo nezastarevanja.

B) Uništavanje kulturnih i istorijskih spomenika – u slučaju oružanog sukoba predstavlja takođe međunarodno krivično delo, na osnovu Konvencije za zaštitu kulturnih dobara iz 1954.

C) Zločin protiv međunarodno zaštićenih lica – Teroristički akti nad diplomatskim predstavnicima i ostalim licima međunarodnog opštenja ugrozila su međunarodni saobraćaj. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica koja uživaju međunarpdnu zaštitu iz 1973. Inkrimisana dela: pretnja, pokušaj ili saučesništvo u ubistvu, otmica ličnosti, pribegavanje nasilju protiv službenika prostorija, privatnog stana ili saobraćajnih sredstava smatraće se od svake države ugovornice kao krivično delo po njenom unutrašnjem zakonodavstvu. Konvencija je ograničena na: šefa države ili vlade, ministra inostranih poslova ili svakog drugog ministra ukoliko se u tom svojstvu nalazi u stranoj zemlji, kao i na članove njihovih porodica; na predstavnike, funkcionere, službena lica država i međunarodnih organizacija. Sva ova lica imaju prava na posebnu zaštitu od svakog napada na njihovu ličnost, slobodu, dostojanstvo. Konvencija ne predviđa obavezu ekstradicije počinioca krivičnog dela.

D) Uzimanje talaca – definisano je od strane GŠ kao međunarodni zločin, akt koji ugrožava živote nedužnih ljudi i vređa ljudsko dostojanstvo. Konvencija protiv uzimanja talaca 1979. Pod pojmom talac podrazumeva se lice dobrovoljno dato, ili prinudno uzeto, kao zalog ili garancija za izvršenje neke obaveze: ugovora, obećanja. Uzimanje talaca u vidu otmice brodova i aviona i zadržavanje putnika, otmice istaknutih ličnosti javnog i kulturnog života, političara i državnika ili članova njegovih porodica.

Međunarodni terorizam

Potiče od latinske reči terror- što znači strah, strašilo. Terorizam u širem smislu je su totalitarni režimi, koji svoju vladavinu zasnivaju na nasilju i zastrašivanju. U užem smislu pod terorizmom se podrzumeva akt ili skupina akata nasilja protiv lica ili objekata kojima pribegavaju organizovane grupe u cilju stvaranja atmosfere opšte nesigurnosti, ostvarenja političkih i socijalnih ciljeva ili da bi se podstaklo javno mnjenje na razmišljanje i

27

reagovanje na određene pojave. Od davnina političke manjine ili grupe pribegavale su teroru kao obliku borbe i ispoljavanja. Prvi poznati teroristički pokret Sikari u Palestini. IRA, Muslimanska braća, OVK. Pozadina savremenih terorizma je u najvećem broju slučaja politička. Suštinu terorizma čine podmukla sredstva političke borbe i nasilja čije su žrtve nedužna lica. 1973. potpisana je Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju terorizma, ali nikad nije stupila na snagu.Terorizam može biti klasifikovan: A) S obzirom na objekt terorističkog akta, na individualni i masovni. Masovni teror

primenjivali su naročito kolonijalni i okupacioni režimi.

B) S obzirom na subjekte na nacionalni i međunarodni. Nacionalni- reč je o akcijama pojedinaca ili grupa unutar države, a cilj je da se stvori utisak o nemoći države ili ukaže da režim ne uživa podršku naroda. Međunarodni – reč je p akcijama koje sprovode grupe uz pomoć strane države ili vlade, cilj je da se potkopa ili obori režim, da se ugrozi bezbednost države.

C) Terorizam kroz prikrivenu zloupotrebu držanog aparata- indirektna agresija. On predstavlja najopasniji vid.

Međunarodno krivično sudstvo

Sudovi u Nirnbergu i Tokiju su ad hoc sudovi, stvoreni za određenu svrhu. Rezolucijom GŠ od 1946. potvrđena su načela Statuta i Nirnberške presude, kao načela pozitivnog međunarodnog prava. GŠ poverila je Komisiji za međunarodno pravo izradu kodeksa zločina protiv mira i bezbednosti, a istovremeno zadatak da ispita mogućnost stvaranja jednog stalnog međunarodnog krivičnog suda. Rezolucijom br. 827. iz 1993. formiran je Međunarodni krivični sud u cilju kažnjavanja počinilaca ratnih zločina u građanskom ratu na teritoriji Jugoslavije. Izvor sudske vlasti u međunarodnoj zajednici počiva u ugovorima. Jedino putem ugovora države mogu preneti deo svoje sudske nadležnosti na međunarodne sudske organe. Izrada nacrta Statuta poverena je Pripremnom komitetu koji je ovaj posao okončao 1998. Na Konferenciji u Rimu usvojen je Statut. Na osnovu člana 1. statuta, Sud je nadležan nad licima za koje smatra da su počinila najozbiljnije zločine priznate od međunarodne zajednice kao celine izvršene na teritoriji država članica. U kategoriji najtežih zločina uvršćeni su: genocid, zločin protiv čovečnosti, ratni zločin, agresija.

28