Osnovi Ekonomije - Inflacija - Deflacija

Osnovi ekonomije(Zavrsni Rad)

INFLACIJA DEFLACIJA

Osnovi ekonomije(Zavrsni Rad)

INFLACIJA DEFLACIJA

PROFESOR: STUDENT:Dr Viktor Radun Maja Đorđević

Br. Indeksa: 239/06

2

Osnovi ekonomijeInflacija - Deflacija

SADRŽAJ:

1. UVOD 42. 1. INFLACIJA – Pojam inflacije 53. 2. Vrste inflacije 84. 2.1. Umerena inflacija 95. 2.2. Galopirajuća inflacija 96. 2.3. Hiperinflacija 97. 3. MONETARISTIČKA (starija) SHVATANJA

INFLACIJE9

8. 4. NOVI PRISTUP INFLACIJI 109. 5. UZROCI INLACIJE 1210. 6. ULOGA INFLACIJE U EKONOMIJI 1411. 7. DEFICIT PLATNOG BILANSA 1612. 8. INFLACIJA U JUGOSLAVIJI 1913. 8.1. Devizna politika 2014. 8.2. Fiksni kurs dinara 2215. 8.3. Plivaju}i kurs dinara 2316. 8.4. Konvertibilnost 2317. 8.5. Nekonvertibilnost fiksni kurs dinara 2418. 9. DEFICIT JAVNE POTRO[NJE 2419. 9.1. Emisiona dobit 2620. 10. PRVA HIPERINFLACIJA 2821. 11. DRUGA HIPERINFLACIJA 2922. 11.1. Tajne inflacije 3323. 12. STABILIZACIJA CENA 3524 12.1. Prestanak emisione dobiti 3525. 12.2. Otklanjanje bud`etskog deficita 3526. 12.3. Stabilizacija deviznog kursa 3727. 12.4. Privremeno zamrzavanje cena i plata 3828. 13. MERE KONROLE I EKONOMSKA STABILIZACIJA 39

Student: Maja Ðorđević Br. indeksa: 239/06

2


29. 1. DEFLACIJA – Pojam i priroda deflacije 4130. 2. UZROCI I FAKTORI DEFLACIJE 4231. 3. POSLEDICE I OBLICI DELOVANJA DEFLACIJE 4432. 4. DEFLACIJA I EKONOMSKI RAST 4533. 5. ANTIDEFLACIONE MERE 4634. ZAKLJU^AK 4735. LITERATURA 48


2


UVOD

“Depecijacija marke uništila je bogatstvo stabilnijih delova nemačkog društva I ostavila je za sobom moralnu I ekonomsku neravnotežu, otvarajći prostor za predstojeću propast. Hitler je posinak hiperinflacije. “

Lord Lionel Charles Robbins

Nauka o finansijama ima zadatak da proučava novčane odnose u vezi sa prikupljanjem, koncentracijom, raspoređivanjem i trošenjem novčanih sredstava za zadovoljavanje brojnih potreba privrede i društva. Istovremeno, ovo ujedno predstavlja i predmet izučavanja nauke o finansijama. Nauka o finansijama u svom predmetu istraživanja posebnu pažnju posvećuje blagovremenom pribavljanju novčanih sredstava za zadovoljenje opšte društvenih i zajedničkih potreba u delokrugu aktivnosti državnih organa i društvenih delatnosti. Zbog toga, često se ističeda nauka o finansijama objašnjava pojave i fenomene u vezi robno-novčanih odnosa jednog društva, koji se razvijaju u skladu sa dostignutim stepenom razvoja materijalnih proizvodnih snaga i društveno-ekonomskih odnosa. Nauka o finansijama predstavlja deo ekonomske nauke koja obuhvata makrofinansije I mikrofinansije. Makrofinansije se bave izučavanjem problema finansiranja razvoja društva kao celine, dok se mikrofinansije pretežno bave izuča-vanjem strateškihfinansijskih problemajednog (konkretnog) privrednog subjekta, odnosno problemima finansiranja proširene reprodukcije privrede. Ovo dovoljno govori u prilog činjenici da je u današnje vreme obuhvatnost predmeta izučavanja savremenih finansija isuviše široka. Međutim, najveći broj autora iz ove naučne oblasti ipak se slaže sa činjenicom da savremene finansije obuhvataju ukupne nov-čane odnose, dakle sve poslovne aktivnosti koje se izučavaju putem novca. Tako-đe, činjenica je da finansije kao pojam znače novčanu stranu svakog privrednog posla i novčanu stranu svih tokova nacionalne privrede. Saglasno iznetom, pred-met izučavanja nauke o finansijama odnosio bi se na sledeće:

1) Novčana plaćanja;2) Kreditne odnose;3) Politiku prikupljanja i ulaganja novčanih sredstava;4) Emisiju novca;5) Monetarno-kreditnu i deviznu politiku;6) Društvene (fiskalne) finansije;7) Finansijsku politiku i planiranje novčanih tokova;8) Organizaciju i aktivnost bankarskog poslovanja;9) Finansijsko osiguranje.


2


INFLACIJA

1. Pojam inflacije

Prvi put reč inflacija upotrebljena u Sjedinjenim Američkim Državama da bi se označio nagli skok cena i novčanog opticaja u doba građanskog rata 1861 – 1865.godine kada je vlada bila prisiljena da izda papirni novac za finansiranje ratova. Sve značajnije inflacije do drugog svetskog rata nastale su u nenormalnim vremenima ratova i revolucije. Finansiranje ratova ii revolucija iziskuje velika sredstva, a za tu svrhu pokazalo se da je papirni novac nezamenljiv. Posle drugog svetskog rata sve su češće situacije u kojima su privrede bile u stagnaciji, u kojima, dakle, nije postojao višak globalne tražnje, ali su cene nastavile sa rastom. To su situacije koje u novije vreme ekonomisti nazivaju staglafaciojom (staglafacija + inflacija). U takvim situacijama komplikuju se tumačenja inflacije. Ona se više ne može objasniti prevelikom tražnjom, već inflaciojom troškova ili strukturnom inflacijom ili jednom i drugom zajedno.

Inflacija predstavlja porast opšteg nivoa cena. Stopa inflacije je stopa promene opšteg nivoa cena i meri se na sledeći način:

Inflaciona stopa = nivo cena (godina-t) – nivo cena (godina t-1)/nivo cena (godina t-1)

Nivo cena se meri kao ponderisani prosek za robe i usluge u nekoj privredi. U preksi, ukupni novo cena meri se izradom indeksa cena, koji predstavljaju proseke potrošačkih i proizvođačkih cena.

NA PRIMER: 2003. godine u Srbiji, potrošačke cene su porasle za 10,5%. Te godine su porasle cene mnogih proizvodnih grupa, kao što su: hrana, piće, stanovanje, odeća, saobraćajne usluge, medicinske usluge itd. Taj opošti uzlazni trend nazivamo “inflacijom”.

O opadanju vrednosti novca govorimo onda kada opada njegova kupovna snaga tj. kada se sa istim brojem novčanih jedinica može kupiti manje robe ili kada za kupovinu iste robe treba dati veći broj novčanih jedinica. Svako opadanje vrednosti novca i to kako njegove vrednosti u zemlji tako i njegove vrednosti u inostranstvu naziva se depresijacija. Kada postoji depresijacija novca u zemlji govori se o smanjenju njegove kupovne snage, a kada je depresijacija novca izražena u odnosu na inostranstvo, onda se govori o opadanju tj. smanjenju intervalutarne vrednosti novca, što najčešće dovodi do tzv. devalvacije kao pravnog akta zakonodavne vlasti zemlje u smislu zvanične promene spoljne vrednosti novca. Međutim, jedan od najtežih oblika opadanja i smanjenja vrednosti novca tj. njegove kupovne snage jeste inflacija.

Iako je pojam inflacije etimološki jasan u smislu oznake pojma nadimanja ili naduvavanja, ipak se može reći da danas nema ni jednog ekonomskog pojma niti monetarnog fenomena koji je toliko sporan kao što je inflacija. Obezvređivanje novca, odnosno porast cena nije nova pojava. U tom smislu, obično se navodi da glavnu karakteristiku inflacije čini znatno povećanje nivoa cena koje nastaju zbog povećanja novčane mase koja je praćena povećanjem bankarskih kredita, državnih dugova i deviznih kurseva. Na prvi pogled zaista


2


tako izgleda: porast novčanog opticaja znači i povećanje cena, a povećanje cena traži veći opticaj itd. Međutim, ovakav način objašnjenja porasta cena predstavlja veoma simplificiran pristup problemu inflacije, te se povećanje cena mora objasniti na kompleksniji način, jer je i sam porast cena sam po sebi veoma kompleksna pojava. Naime, inflacija predstavlja povećanje novčanog opticaja koje ima kao posledicu porast opšteg nivoa cena. Pri tome, nije svako povećanje novčanog opticaja ujedno i inflacija, već problem nastaje tek onda kada se količina novca menja bez odgovarajuće promene na strani robe, a da to menjanje počinje da utiče na opšti nivo cena. Iz ovoga proističe da je inflacija u stvari dinamičan proces. Čim se povećanje opticaja novca zaustavi i cene ustale na opštem nivou, inflacija prestaje. Dakle, o inflaciji se može govoriti samo dotle dok cene skaču. Čim se cene zaustave na bilo kojem nivou, nema više inflacije ma koliko novi opticaj novca bio veći od ranijeg.

Polazeći od stava da je inflacija veoma kompleksna i heterogena ekonomska pojava i monetarni fenomen, mišljenja smo da ju je veoma teško, gotovo i nemoguće, generalno definisati. S tim u vezi, treba reći da se u literature pojavljuju brojne varijante i modeli različitih teorija inflacije što u mnogome još više otežava shvatanje i tumačenje fenomena inflacije. Međutim, ipak je najprikladnije rešenje ako se pođe od njenih uzroka.

Slika 1. Rast indeksa potrosackih cena u nekoliko zemalja


2


Analogno rečenom, klasifikacija oblika inflacije po njenim uzrocima za nas je ovde najprihvatljivije rešenje, pre svega, jer je ovaj pristup posmatranja inflacije najviše u skladu sa tipologijom monetarnih teorija o kupovnoj snazi novca, gde se inflacija najčešće identifikuje sa porastom cena, kao osnovnim pokazateljem pada kupovne snage novca. Shodno tome, svi oblici inflacije sa aspekta uzroka promena cena mogu se svrstati u četiri osnovne grupe:

inflacija novca, inflacija tražnje, inflacija troškova, strukturna inflacija.

Inflacija novca ili novčana inflacija – podrazumeva porast cena kao posledicu povećanja novčanog opticaja. Dakle, ovde je uzrok inflacije povećanje monetarne mase. Ovaj koncept inflacije dugo je predstavljao vladajuće i najrasprostranjenije shvatanje inflacije. Kasnije, ovo shvatanje se dopunjava sve većim naglašavanjem tražnje kao determinante promena cena, što se odrazilo na tzv. monetaristički i dohodni pravac u formulisanju inflacije. Monetaristički pravac u formulisanju inflacije u stvari predstavlja izraz neokvantitativne teorije novca prema kojoj svaki porast količine novca, ako je veći od porasta nacionalnog dohotka, dovodi do povećanja opšteg nivoa cena. S tim u vezi, inflacijaje u suštini uvek i svuda monetarni fenomen u smislu da se ona stvara i može da stvori samo rastom količine novca koji je brži od stope rasta proizvodnje.

Inflacija tražnje – odbacuje osnovne postavke o novčanom tj. monetarnom faktoru kao primarnom uzroku inflacije. Umesto novca kao određujućeg faktora inflacije uvodi se u analizu ponuda i potražnja. Na taj način, cene prestaju biti određene količine novca a kao njihova determinanta se pojavljuje potražnja, uz pretpostavku neizmenjene ponude i uz pretpostavku neizmenjene tražnje. Neravnoteža između ponude i potražnje otvara inflacioni jaz koji se popunjava rastom cena. Po ovom shvatanju, porast cena proizlazi iz nesklada između količine roba na tržištu i raspoloživog dohotka za kupovinu robe. Pri tome, do skoka cena dolazi ako postoji takva količina tražnje koja ne može biti podmirena ponudom.

Inflacija troškova – polazi od toga da do porasta cena dolazi zbog autonomnog rasta pojedinih vrsta troškova reprodukcije, kao što su materijal, plate, amortizacija itd. Prema ovom konceptu inflacije, do porasta cena ne mora doći zbog povećanja količine novca u opticaju kao što to tvrde razne teorije novčane inflacije, niti zbog viška ukupne tražnje nad ponudom, kao što tvrde razni oblici teorije inflacije tražnje, već zbog neodgovarajućeg ponašanja faktora proizvodnje u reprodukciji. Mada je u odnosu na druge koncepte inflacije, teorija inflacije troškova znatno bolje uzročno postavljena, ona ipak ne može u praksi da samostalno deluje.

Strukturna inflacija – javlja se kao reakcija na koncepciju inflacije tražnje i koncepciju inflacije troškova. Pristalice koncepta strukturne inflacije smatraju da spomenute teorije inflacije ne mogu da objasne dugotrajni i samopodržavajući karakter savremenih inflacija.

Uprkos znatnoj usaglašenosti kada se radi o načelnoj definiciji inflacije, ostaju značajna neslaganja u detaljima, koja često poroizlaze iz različitih teorijskih premise. Među takve problem uvrstavamo problem merenja kupovne snage novca, izračunavanja indeksnih brojeva, uvođenjem novih proizvoda, kvalitetnih poboljšanja osobina proizvoda, tretiranje


2


cena na crnim tržištima, uračunavanje poreza u cenama proizvoda. Time lista nije iscrpljena, ali je i ona dosta indikativna.

2. VRSTE INFLACIJE

Inflacija je stara koliko i tržišna privreda. Posmatrano na duži rok, cene rastu. Međutim, ne znači da inflacija nužno prati pad realnog dohodka. Istorija pokazuje da cene u vreme ratova i ekonomskih kriza, ali si više ne vraćaju ratova i kriza na prvobitni nivo.

Poput bolesti koja razara tkivo ljudskog organizma, tako i inflacija razara privredu. Da bi se inflacija sanirala, potrebno je predhodno izvršiti klasifikaciju u tri kategorije:

Umerena inflacija; Galopirajuća inflacija; Hiperinflacija.

2.1. Umerena inflacija

Umerena inflacija podrazumeva lagan rast cena. To su jednocifrene godišnje stope inflacije. Kad su cene relativno stabilne, ljudi imaju poverenje u novac. Ljudi rezonuju: novac je jednako vredan danas i gotovo isto vredan za godinu dana, pa se isplati držati ga.Poslovni ljudi i potrošači sklapaju dugoročne ugovore u domicilnoj valuti, zato što veruju da cene neće značajnije otići izvan postojećih okvira za robu koju kupuju ili prodaju. Ljudi jednostavno veruju da ce njihova novčana sredstva zadržati svoju relativnu vrednost.

2.2. Galopirajuća inflacija

Galopirajuća inflacija predstavlja dvocifrenu ili trocifrenu inflaciju, u rasponu od 20%, 100 ili 200% na godinu dana. Ovakvu vrstu inflacije mogu imati i razvijene industrijske zemlje. Tako su, na primer, Argentina, Brazil, i druge latinoameričke zemlje, imali stope inflacije od 50 – 700% na godinu dana 1970-ih I 1980-ih godina.

Kada se galopirajuća inflacija jednom ukoreni u privredno tkivo, nastaju ozbiljni ekonomski poremećaju.


2


2.3. Hiperinflacija

Mnoge privrede prežive galopirajuću inflaciju, ali veoma teško hiperinflaciju. To je vreme smrti, kao kad kancer uništava ljudsko telo. Teško je poverovati da se hiperinflacija od million ili čak od milijardu posto na godinu dana može izdržati.

NA PRIMER: Početkom 1920-ih godina, mlada Vajmarska Republika se borila u pokušaju da otplati reparacije i zadovolji svoje kreditore. Nije mogla dovoljno pozajmiti niti toliko podići poreze da bi podmirivala vladine izdatke, pa se stoga štampao novac. Novčana masa astronomski je porasla od početka 1922.god. do decembra 1923.god., a cene su vrtoglavo rasle, jer su ljudi izbezumljeno nastojali da se reše svoga novca pre nego što potpuno izgubi vrednost.

Inflacija iskrivljuje cene i smanjuje ekonomsku efikasnot. Težina inflacije meri se i time da li je bila očekivana ili nije. Razlikujemo:

Uravnoteženu inflaciju Neuravnoteženu inflaciju Neočekivanu inflaciju.

Uravnotežena inflacija podrazumeva godišnji rast od 10%. Promena cena nikog ne iznenađuje. Sve se povećava na 10% (hrana, piće, obuća, plate, kamate…). U ovoj situaciji niko ne bi bio zabrinut. Efikasnost upotrebe resursa veličine BDP-a ostale bi nepromenjene veličine. Jednostavno rečeno, troškovi rastu 10%, ali i dohodak 10% brže. Nema ni zarade ni gubitka.

Neuravnotežena inflacija pogađa relativne cene, troškove i poreska opterećenja. Npr. imamo neefikasnost kao posledicu neuravnotežene inflacije kad se cene ne prilagođavaju inflacionim trendovima, kao što je slučaj s novcem i porezom. Ako stopa inflacije poraste 10% na godinu dana, tada realna kamata na novac pada od 0 na -10% na godinu dana. Vlada ne može ispraviti ovaj poremećaj.

Nepredviđena inflacija podrazumeva velika iznenađenja. Ona značajno deluje na rspodelu dohodka i bogatstva. Neočekivani skok cena neke ce osiromašiti, a druge obogatiti, a malo uticati na efikasnost upravljanja u fabrikama. Efekti nepredviđene inflacije izaziva socijalne problem.

3. MONETARISTIČKA (starija) SHVATANJA INFLACIJE

Starija shvatanja bi se mogla smatrati pretežno monetaristički, jer polazeći od simptoma inflacije, ovu pojavu definišu kao stanje u kojem usled povećanja novčanog opticaja, nastupa definitivno smanjenje vrednosti novca u zemlji, izraženo u opštem


2


povećanju cena. Inflacija je povećanje novčanog opticaja, koje ima za posledicu povećanje cena. Problem inflacije, nastaje, prema ovim shvatanjima kada se količina novca menja bez odgovarajućih promena na strani ponude roba, tako da takve promene deluju na rast cena. Kada se povećanje mase novca zaustavi, dolazi do zaustavljanja rasta cena na nivou formiranog novčanog opticaja.

Svi stariji autori kod nas smatraju da porast novčanog opticaja ukoliko nije praćen odgovarajućim rastom proizvodnje uzrokuju rast cena dakle vodi inflaciji. Razlozi takvom shvatanju, kao i u građanskoj monetarnoj teoriji, leži u činjenici das u sve velike inflacije i katastrofalni pad vrednoati novca bili vezani za preteranu emisiju nekonvertibilnih novčanica. Tako je na tržištu stvorena enormno velika novčana tražnja, prema ograničenim robnim fondovima.

Prema teoretičarimazlatne valute, inflacija može nastupiti samo kod slobodne papirne, dok je to nemoguće, kao pojava kod zlatne ili vezane valute. Time se kao inflacija smatralo svako povećanje novčanog opticaja koji je prelazio visinu propisanog metalnog pokrića novca. Međutim, stvarnost je dobila ove tvrdnje. Veliki priliv zlata, koji je usledio u SAD u Švedskoj (kao neutralne zemlje) u toku prvog svetskog rata, prouzrukovao je u tim zemljama porast cena, zbog porasta opticaja novca i tražnje (tako da je Švedska morala ograničiti i zabraniti dalji priliv zlata pri kraju rata).

4. NOVI PRISTUP INFLACIJI

Nova shvatanja fenomena inflacije razlikuje se od starijih po tome što unose mnogo novih elemenata u monetarnu nestabilnost privrede:

1. Konstantuje se mogućnost postojanja inflacije i bez stvarnog porasta cena kao površinske manifestacije inflacije.

Prema tim shvatanjima, uzrok treba tražiti u postojanju monopola, državne intervencije u kontroli cena i sl., što je značajan doprinos teoriji inflacije. Time se polazi od činjenice da inflacija može postojati i bez rasta cena. Zbog delovanja monopola i državne intervencije do izraažene pojave neelastičnosti cena.

2. Sve više se ispoljavaju da uz povećanje opticaja, cene ostaju stabilne kao i da dolazi do rasta cena i kada država novčani opticaj drži pod kontrolom i ne povećava ga. Time se stvara nova osnova za istraživanje osnovnih uzroka i prirode savremene inflacije, jer ona ne važi za promene mase novca u opticaju.

Nova shvatanja i istraživanja inflacije polazr od uzroka nastanka već samog inflacionog pritiska, koji može da nastane u proizvodnji, odnosno invensticija i štednje, u ponašanju zaposlenosti, potrošnje, troškova reprodukcije, stanja i ponašanja platnog i trgovinskog bilansa, promena u raspodeli nacionalnog dohodka i svim segmentima gde se taj pritisak može pojaviti. Nova koncepcija, dakle, kao indicator inflacije ne uzima samo rast cena.


2


3. Umesto globalne kategorije upotrebljavaju se precizniji izrazi kao “novčana efektivna tražnja, kupovna snaga novca, ponuda robnih fondova, tražnja kupovnih fondova i dr., sobzirom na mogućnost da uz istu novčanu masu, novčana tražnja bude različita. Nova teorija ne polazi samo od novčane mase, već uzima u obzir i niz novih momenata, koji dovode do preterane tražnje.

4. Prelaz se sa površinskih manifestacija inflacije (prosta cena) na istraživanje uzroka koji dovode do inflacije, kao i poremećaj u razvoju privrede koji se mogu tretirati kao inflacione promene. Povećanje cena se samo kao posledica i product poremaćaja u privredi.Svaki porast novčanog opticaja nužno ne izaziva povećanje cena. To je već i učio Keynes, ističući da porast efektivne tražnje podiže cena samo tada kada postoji puno korišćenje kapacitea i puna zaposlenost radne snage. Tako shvatanje prihvata najveći broj savremenih monetarnih teoretičara.

Suština inflacije, prema novim shvatanjima, nije u porastu cena, već u poremećaju robno-novčanih odnosa u kojem efektna novčana tražnja prevladava nad ponudom robe i usluga, bez obzira da li se takvo stanje održava ili ne na povećanje opšteg nivoa cena. To znači da ukoliko je efektivna tražnja jednaka 1000 jedinica, a ponuda 800 jedinica, onda nastali inflacioni jaz mora da se pokrije ili izravna kroz porast cena. Ovakvi globalni odnosi mogu se nalaziti u ravnoteži, ali u strukturi ponude i tražnje nastao je raskorak, tako da uz uslov globalne ravnoteže ponude i tražnje, može da se pojavi strukturni poremećaj inflacije. Potpuna ravnoteža ponuda i tražnje je izuzetno retka pojava, tako da savremeni razvoj karakteriše permanentna destabilizacija, odnosno postojanje inflacije ili deflacije.

U ekenomskoj politici postoji, uglavnom, dva generalna stave o osnovnom pitanju: da li kod porasta cena primirnu ulogu ima ekspanzija tražnje ili povećanje troškova proizvodnje. Na toj osnovi formirana su dva koncepta inflacije:

1. Inflacija tražnje (demand pull inflation, novčana inflacija);2. Inflacija troškova (cost push inflation).

Inflacija tražnje se javlja kada novčana tražnja ne može biti pokrivena ponudom robe i usluga, bilo na nivou ukupne ponude, bilo na nivou određenih grana. Radi se o bržem rastu efektivne novčane tražnje od porasta robnih fondova.

Inflacija troškova javlja se kada je porast cena nastao porastom troškova proivodnje, i to većim od porasta produktivnosti rada, a da pri tome ne postoji višak tražnje.

Mada se radi o brojnim faktorima iz ove grupe, koji se međusobno isprepliću, istraživanje uzroka inflacije u novije vreme u razvijenim zemljama ukazuje na sve veću prevagu stavova na strani inflacije troškova proivodnje.

Ekspanzija troškova proizvodnje vodi ekspanziju proizvodnje i, paralelno stim, rastu svih oblika potrošnje: investicione, opšte i lične, čemu znatno doprinose i monetarni faktori. Povećanje troškova proizvodnje i sam rast proizvodnje dovodi do porasta cena i nove potrebe proširenja volumena novca i kredita u privredi. Stoga pokušaji da se ovakav razvojni tok, koji


2


neminovno vodi u inflaciju, zaustavi monetarno-kreditnom politikom obično vodi u stagnaciju i depresiju u privredi, što se danas po svaku cenu želi izbeći.

Ovakvi moderni stavovi u pogledu tumačenja fenomena inflacije rezulatata su, pre svega, tendencija koja se javlja u savremenoj fazi razvoja kapitalizma. Inflacije se sve više veže za ciklično ponašanje privrede i izmene structure i razvoju i odnosima unutar tih privreda, za sve veći prodor u regulisanju privrednih tokova monopolizacije tržišta i proizvodnje, nove odnose u raspodeli nacionalnog dohodka i dr.

5. UZROCI INLACIJE

Svako od nas može za sebe da meri inflaciju. Ono što je potrebno jeste da se predhodno izabere određena korpa roba, sa tačnim spiskom artikala po vrsti i kolicini, i da se istog dana svakog meseca u istim prodavnicama popisu njihove cena. Nakon toga treba odrediti vrednost korpe roba tako što će se količina robe pomnožiti sa cenama i sve to zajedno sabrati. Kada se na isti način odredi vrednost robne korpe i sledećeg meseca, potrebno je podeliti tu vrednost sa predhodnom vrednošću i odrediti procenat njihove promene. Neki dnevni listovi prete kretanje troškova života na taj način. Ako nam naše vlastito iskustvo sa pijace i iz samoposluga govore da se cene kreću drugačije od zvaničnih statističkih izveštaja, to znači da naša korpa roba ne odgovara zvaničnoj korpi roba koju koristi statistika.Postoji inflacija kao jednokratna pojava.

NA PRIMER: 1973.godine nastao je prvi naftni šok jer je cena sirove nafte četvorostruko poskupelo. Mnoge zemlje nisu mogle brzo da se prilagode na ovoliki porst cena energije i ušli su u zonu visoke inflacije. U 1979.godine desio se drugi naftni šok sa ponovnim porstom i inače visokih cena sirove nafte. Njega je značajan broj zemalja lakše savladao u odnosu na predhodni naftni sok.

Postoje zemlje sa hroničnom inflacijom u kojoj ovakva vrsta spoljnih šokova pogoršava i inače loše stanje na tržištu koje je nastalo iz sasvim drugih razloga. U takve zemlje spada i Jugoslavija.

Postoje niske inflacije kod kojih godišnji porast cena ne prelazi jednocifren broj. Postoje i umerene inflacije gde mesečni porast cena ne prelazi jednocifren broj, ali se na godišnjem nivou akumulira inflacija do 100% porasta cena. Ima takodje, i onih visokih inflacija kod kojih mesečni porst cena prelazi jednocifren broj i gde ukupni godišnji rast cena prelazi 100%. U nekim ekstremnim slučajevima stopa inflacije je iznad 50% mesečno, čime porast cena prelazi u hiperinflaciju. Jugoslavija je dva puta doživela hiperinflaciju u svojoj bliskoj prošlosti. Prvi put je to bilo u decembru 1989.godine, kada je, strogo posmatrano, hiperinflacija trajala samo jedan mesec. Drugi put je zemlja usla u hiperinflaciju u februaru 1992.godine i trajala do 24.januara 1994.godine. Tada je postignuda druga najveća na svetu hiperinflacija gde je u poslednjem mesecu rast cena iznosio 313 miliona odsto.


2


Rekli smo da je inflacija u Jugoslaviji tip hronične inflacije. U poslednjih 15 godina stalno smo imali visoke godišnje stope rasta cena. Sigurno je da su na inflaciju uticali spoljni šokovi:

Naftni šok , Dužnička kriza; Raspad zemlje.

I bez tih spoljnih uticaja na agregatnu ponudu mora da je postojao neki unutrašnji proces koji je generisao hroničnu inflaciju. U suprotnom, nebi postojao neprekidan rast cena.

Novac x Brzina opticaja = Cene x Društveni proizvodM1 x V = P x Y

Jednačina novca predstavlja jedan identitet. Ona samo kaže da je leva strana jednačine jednaka desnoj strani jednačine, ali ne određuje šta je uzrok, a šta posledica u ovoj međuzavisnosti. To znači da u privredi može da postoji takva uzročna veza u kojoj novac određuje cene:

Novac Cena

Može da postoji i obrnuta veza u kojoj se novac samo prilagođava cenama čiji rast, određuju neki drugi činioci:

Cene Novac

Po jednom shvatanju, koje zastupaju moneristi, inflacija je čisto monetarni fenomen. Privredni subjekti žele da drže određenu količinu novca zbog njegove kupovne snage, odnosno zbog mogućnosti da njime kupe odgovarajuću količinu roba. Zbog toga potražnja za novcem jeste potražnja za realnim novcem, jer niko ne patio od novčane iluzije da što više ima novca ujedno ima i veće bogatstvo.

Privredni subjekti žele da drže onu količinu realnog novca koja odgovara njihovom realnom dohotku i realnoj kamatnoj stopi. Realni dohodak određuje veličinu robnih transakcija, pa veća količina robnih kupoprodaja nužno zahteva veću masu novca. Kamatna stopa jeste mera oportunitetnog troška držanja novca. Ako je kamatna stopa veća, raste propuštena dobit što se novac drži kod sebe, a ne u banci i to smanjuje spremnost privrednih subjekata da drži kod sebe, a ne u banci i to smanjuje spremnost privrednih subjekata da drže realnu masu novca.

Na tržištu realna ponuda novca M1/P mora biti jednaka njegovoj tražnji koja se obeležava sa L (Y,r).


2


Ponuda realnog novca = Tražnja za realnim novcemM1/P = L (Y,r)

Kamatna stopa se uvek tako prilagođava da omogućava uspostavljenje ove jednakosti. Šta se dešava ako se iznenada poveća masa novca koju Narodna banka pušta u opticaj?Znamo da se na kratak rok cene i nominalne plate sporo prilagođavaju. Zato dolazi, najpre, do pada kamatne stope i do porasta investicija i potrošnje po tom osnovu. Rast investicija i potrošnje podize celu agregatnu tražnju, tako da se na tržištu više traži roba radi kupovine nego što ih ima. Na srednji rok agregatne tražnje nad agregatnom ponudom uslovljava porast cena. Nakon porasta cena smanjuje se realne plate. Radnici mogu realno da kupe manje roba nego ranije. Zato oni traže reviziju ugovora o platama. Preduzeća im izlaze u susret, jer inače ostvaruju veće profite na osnovu porasta cena. Međurim, naprelasku iz srednjeg u drugi rok rast nominalnih plata prelaze rast cena, tako da i realne plate počinju da rastu. Zbog toga preduzeća menjaju svoje odluke o obimu proizvodnje i počinju da otpuštaju radnike. Novo prilagođavanje agregatne ponude i agregane tražnje podiže opšti nivo cena i vraća društveni proizvod na predhodni nivo. Krajnji efekat je sledeći:

Rast novčane mase, Rast cena i nominalnih plata, Društveni proizvod i zaposlenost ostaju isti.

Promene u novčanoj masi dovode samo do promene cena, ali ostavljaju realne veličine, kao što su društveni proizvod i zaposlenost, nepromenjenim.

Po drugom shvatanju ne osporava se da je inflacija monetarni fenomen, ali se postavlja pitanje zašto dolazi do njega. Njihov je ključni argumentda iskustva sa hiperinflacijom pokazuje da centrakne banke emituju novac i tokom inflacije i nakon potpune stabilizacije cena. Ako je novac isključuvi uzročnik inflacije, onda bi period stabilizacije cena nakon inflacije zahtevao prestanak emisije novca. Drugačije nebi moglo da dođe do zaustavljanja rasta cena. Kako se to ne događa nego se novac i dalje emituje, pristalice obog shvatanja pomeraju težište svoje rasprave na faktorima koji dovode do porata cena i koji podstiču centralne banke da prilagode emisiju novca tekućoj inflaciji.Inflacija nastaje kao posledica:

Deficitajavne potrošnje na budžetsko računu, Deficit platnog bilansa na računu tekućeg plaćanja sa inostranstvom.

6. ULOGA INFLACIJE U EKONOMIJI

Jedan od efekata inflacije jested a generalno inflatorno okruženje obeshrabruje spuštanje cena robe i usluga, i posebno nadoknada za radnu snagu, tako da postaje lakše prolagođavanje relativnih nivoa cena. Cene mnogih proizvoda imaju po svojoj prirodi tendenciju da rastu


2


vremenom, tako da napori da se monetarnom ili drugom politikom održi stanje nulte inflacije imaju veoma negativan efekat, u smislu pada cena, prodaje, prihoda i konačno nivoa zaposlenosti, na druge privredne grane. Stoga mnogi ekonomisri i privrednici smatraju da umeren nivo inflacije podmazuje točkove privrede. Mere kojima se održava potpun nivo stabilnosti cena mogu takođe voditi do deflacije, koja može biti izuzetno destruktivna, i dovesti do bankrota i recesije, čak i depresije.

NA PRIMER: Velika depresija 1929.godine u Sjedinjenim Državama bila je velikim delom izazvana krutom federalnom monetarnom politikom.Mnogi u finansijskim krugovima smatraju da je skriveni rizik od inflacije esencijalan podsticaj da se raspoloživi kapital investira, kroz dužničke, vlasničke papire, ili direktno, umesto jednostavne, i neproduktivne, akumulacije. Drugim rečima, ako je jedan dinar danas nekome vrednije nego isti taj dinar godinu dana kasnije, onda bi u ekonomiji kao celini trebao da postoji popust za novac u budućnosti. Na taj način, iz ove perspektive, inflacija predstavlja neizvesnost u pogledu vrednost novca u budućnosti.

Iznad ovih, generalno relativni niskih nivoa, inflacija se smatra sve štetnijom po ekonomijom, kroz efekat diskontovanja predhodno obavljenih ekonomskih aktivnosti. Posebno, kako je inflacija često rezultat akcija Vlade usmerenih na povećanje količine novca u opticaju, Vladin doprinos je inflatornom okruženju postaje deo poreza na držanje novca, štednju. Kako inflacija raste, ovaj porez na štednju raste i ohrabruje trošenje i pozajmljivanje, što povećava brzinu kruženja novca i kamatne stope, što samo utvrđuje i dodatno podiže inflatorni pritisak, i konačno stvara začarani krug. U ekstremnim slučajevima, a takve je moguće izbeći jedino veoma odgovornom i nezavisnom politikom, ovo rezultira hiperinflacijom. Posledice su brojne.

Povećana nesigurnost obeshrabruje investicije i štednju, Preraspodela prihoda i bogatstva.

Kao prvo, prihodi će biti preraspoređeni od učesnika u ekonomiji koji zavise od fiksnih prihoda (npr. penzioneri), kao onima koji zavise od operativnih prihoda ili plata, koji mogu držati korak sa inflacijom.

Drugo, na sličan način, ako poverioci iz raznih razloga nisu u stanju da se prilagode inflaciji, bogatstvo će biti preraspoređeno od poverilaca fiksnih obligacija ka dužnicima. Tipičan primer, kada je Vlada neto dužnik, kao što je obično slučaj, na ovaj način se ovaj dug smanjuje preraspodelom realnog novca ka Vladi. Ovo je poznato pod nazivom „inflatorni porez“, i uzrok je mnogih ekonomija palih u hiperinflacijama zbog neodgovornih Vlada.Spoljno trgovinski rizik.

Kako inflacija obezvrežuje gotov novac, učesnici u privredi će generalno težiti tome da u svakom trenutku drže što manje efektivnog, ili lako dostupnog likvidnog novca, što donosi dodatne realne transakcione troškove.


2


Cene koje se često menjaju takođe imaju svoje realne troškove, kao na primer restorani koji moraju često ponovo štampati menije. Tokom hiperinflacije u SRJ 1993.godine, ovakvim troškovima se samo donekle, stalo na put uvođenjem ad hok bodova kao nezvanične valute, čija je vrednost bila obično vezana za kurs nemačke marke na crnom tržištu ili drugo relativno realno merilo nivoa inflacije.

I, konačno, hiperinflacija, koja se dešava kada se porast inflacije potpuno otrgne kontroli, na veoma brutalan način ometa normalno funkcionisanje ekonomije i njene sposobnosti da proizvodi.

Slično kao gore, u ekonomiji u kojoj su neki od sektora indeksirani inflacijom a drugi nisu, inflacija vrši preraspodelu bogatstva sa neindeksiranih sektora ovim prvima. U malim količinama dakle, inflacija se može smatrati izborom monetarne, fiskalne, ili recimo razvojne politike, obeshrabrujući čuvanje i gomilanje likvidnog kapitala i podstičići investicije. Pre tog nivoa, efekat postaje preuveličan, i investitori se najednom nalaze u situaciji u kojoj investiraju u inflaciju, što samo dalje podsiče inflaciju. Iz svih ovih razloga, i potrebe za ograničavanjem inflacije preko malih stopa koje diskontuju prošlu ekonomsku aktivnost i dekuražiraju gomilanje gotovine, najveći broj Centralnih banaka formulišu za osnovni cilj stabilnost cena, uz osetnu, ali malu i kontrolisanu stopu inflacije kao cilj. Nezavisne monetarne institucije, uglavnom mogu reagovati elastično i prilagođavati kako svoje ciljeve, tako i poteze kojima se oni postižu, opštim ekonomskim kretanjima, te nivou postignutog ciljnim pravcima razvoja.

7. DEFICIT PLATNOG BILANSA

Platni bilans predstavlja u stvari račun prihoda i rashoda koji jedna zemlja ima u razmeni sa inostranstvom. Na strani prihoda nalaze se izvoz roba i usluga, doznake od radnika iz inostranstva i naplaćene kamate na kapital koji se drži u stranim bankama. Na strani rashoda nalaze se uvoz roba i usluga, podignuta efektiva sa deviznih računa građana radi njihovog plaćanja radi njihovog plaćanja u inostranstvu i isplaćene kamate stranim zajmodavcima. Ako je prihod veći od rashoda govorimo o suficitu platnog bilansa. Ako je prihod manji od rashoda radi se o deficit platnog bilansa.

Sve veličine u plaćanja sa inostranstvom su obračunate u devizama kao stranom novcu. Zato je potrebno da znamo koliki je kurs dinara da bismo devizne veličine pretvoriti u odgovarajuće dinarske vrednosti. To je važno jer se, po pravilu, sva plaćanja u zemlji vrše u dinarima i privredni subjekti koji raspolažu devizama treba prvo da prodaju devize da bi došli do dinara i tek sa njima da isplate svoje obaveze. Suprotno se dešava kada privredni subjekti plaćaju svoje obaveze u inostranstvu. Tada oni dinarima kupuju devize i njima vrše inostrana plaćanja. Zato od deviznog kursa zavisi razmena između dinara i deviza.

U normalnim okolnostima kupovina i prodaja deviza obavlja se u poslovnim bankama po zvaničnom deviznom kursu. Nominalni kurs dinara predstavlja odnos razmena dinara prema stranim valutama. Tako kažemo da jedna nemačka marka vredi jedan dinar, jedan


2


američki dolar vredi jedan dinar i 40 para i tako redom. Po zvaničnom deviznom kursu dinar se menja za strane valute shodno paritetima koje odredi Narodna banka Jugoslavije i koji se objavljuju u zvaničnim kursnim listama.

Slika 2. Šema platnog bilansa

Pored nominalnog kursa i realan devizni kurs dinara. On predstavlja odnos između stranih i domaćih cena juedne iste robe ili jedne iste korpe roba, preračunat uz pomoć nominalnog kursa dinara. Realni kurs dinara predstavlja znak skupoće stranih roba u odnosu na domaće robe.

Platni bilans zavisi od realnog kursa dinara. Realni devizni kurs utiče na platni blans tako što njegov porast poskupljuje strane robe u odnosu na domaće robe, smanjuje uvoz a povecava izvoz i povećava suficit u razmeni sa inostranstvom. Pad realnog deviznog kursa pojeftinjuje strane robe u odnosu na domaće robe, povećava uvoz a smanjuje izvoz i pretvara u suficit u deficit spoljne trgovinske razmene.


Izvoz

Doznake

Usluge Efektiva

Kamate

Uvoz

Devizni prihodi

Devizni prihodi

Devizne

rezerve

Narodnabanka

Inostrani

dug

2


Visok realni kurs dinara Suficit platnog bilansaNizak realni kurs dinara Deficit platnog bilansa

Odnos između realnog deviznog kursa dinara i platnog bilansa jeste i teorijska i empirijska činjenica. Na grafikonu prikazano je kretanje realnog kursa dinara u period od 1977.godine i 1989.godine. Prikazano je i stanje platnog bilansa. Jasno se vidi da u prve dve godine dolazi do pada realnog kursa dinara koji je izazvao povećanje deficit platnog bilansa u 1979.godini do rekordnog iznosa od 3.9 milijarde dolara. Posle toga dolazi do dugoročnog rasta realnog kursa dinara, koji je praćen prvo smanjivanjem deficit platnog bilansa do 1983.godine, a nakon toga neprekodno raste njegov suficit.

Slika 3. Realni devizni kurs i odliv kapitala u SFR Jugoslaviji

Realni devizni kurs je obračunat tako da je njrgova vrednost u 1977. Godine uzeta za 100 jedinica i kasnije su praćene njegove promene u odnosu na ovu početnu vrednost. Radi se o indeksima gde je 977.godina uzeta kao bazna godina. Na njega se odnosi leva skala slike. Desna skala je data u milijardama dolara i odnosi se na platni bilans uvećan za iznos plaćenih kamata. Podaci pokazuju razmere odliva kapitala. Od 1983.godine nadalje godišnje je plaćeno na ime kamata 1,5 do 2 milijardi dolara.

Odnos između realnog deviznog kursa i platnog bilansa mogu se videti na slici 4 u obliku tačaka rasturanja. Između tih tačaka moguće je uklopiti jednu pravu liniju koja veoma plastično prikazuje njihov odnos. Taj odnos se formalno izražava preko krive platnog bilansa i ona je od suštinskog značaja za razumevanje prve hiperinflacije u Jugoslaviji.


2


Slika 4. Kriva platnog bilansa

8. INFLACIJA U JUGOSLAVIJI

U Jugoslaviji između 1971.god. i 1974.god. uveden je novi privredni sistem koji je predstavljaju korak dalje od tržišta verzije samouprvne privrede. On se nazivao dogovornom ekonomijom i bio je očigledno neefikasn. Međutim, ta njegova neefikasnost nije odmah došla do izrazaja jer je jugoslovensa privreda imala relativno lak pristup međunarodnom tržištu kapitala. Nakon prvog visokog skoka cena sirove nafe u 1973.godine jugoslovenska privreda se prilagodila na visoku cenu uvozne energije. Porast deficit platnog bilansa finansiran je povećanim zaduživanjem u inostranstvu. Istovremeno, na svetskom tržištu kapitala pojavila se dodatna ponuda kapitala iz viskova zamalja proizvođača nafte, tako da kamatne stope nisu bile visoke. U sedamdesetim godinama naglo je porastao spoljni dug zemlje.

Drugi visok porast uvozne nafte ili drugi naftni šok dogodio se 1979.godine. Istovremeno, porasle su kamatne stope i prvi kratkoročni krediti su dospeli za otplatu. Jugoslovenska privreda nije mogla da plati dotadašnji visok uvoz robe, niti je mogla uredno da servisira strani dug. Kriza je izbila 1979.godine sa deficitom platnog bilansa od 3.9 milijardi dolara. Nakon toga država počinje da administrativnim merama ograničava uvoz i da na toj osnovi smanjuje deficit platnog bilansa. Međutim, to nije bilo dovoljno da bi se prešlo u zonu suficita platnog bilansa koji je bio potreban radi otplate inostranih kredita. Posle prvih sporazuma početkom osamdesetih goodina sa spoljnim poveriocima u pogledu odlaganja otplate glavnice duga, koji su poznati kao ugovor o reprogramiranju inostranih dugova, država je morala da preduzme neke mere za postizanje izvoza.

Postojala su dva načina da se to uradi. Jedan je bio da se kredit za investiranje usmeravaju u izvozni sektor privrede i da se podstiče njegov brzi rast u odnosu na drugi deo privrede koji je proizvodio robu za domaću potrošnju. Postojali su tzv. selektivni krediti


2


Narodne banke iz primarne emisije za postizanje izvoza, ali u pretežnom delu investicije su se usmerile na vantržišni način na osnovu predhodno dodeljenih statusa granama koje su proglašene nosiocima razvoja. Dobar deo tih grana proizvodio je sirovine koje su koristile za proizvodnju robe za domaću upotrebu, tako da izvozni sektor privrede nije dobio potreban prioritet u investicionoj potrošnji.

Drugi način je bio da se izvrši devalvacija dinara i da se time stimulišu preduzeća da povećaju svoj izvoz. Taj drugi način je predstavljao suštinu devizne politike koja je uspela da se izbori za neophodni suficit u platnom bilansu, ali je istovremeno odvela privredu u hiperunflaciju.

Dakle, postojanje visokog inostranog duga zahtevalo je formiranje suficita platnog bilansa radi uredne otplate dospele glavnice. Umesto promene privrede strukture i bržeg razvoja izvoznog sektora privrede, država se odlučila da putem devalvacije dinara formira potreban suficit u platnom bilansu.

8.1. Devizna politika

Država vodi deviznu politiku i odlučuje da li će biti devalvacije ili je neće biti. Postavlja se pitanje šta je devalvacija i kako ona pomaže da se postigne suficit u platnom bilansu?

NA PRIMER: Uzmimo kurs dinara . Nekadašnja nemačka marka se menjala za jedan dinar. Ako se izvrši devalvacija, od recimo 100%, tako će se jedna marka menjati za dva dinara. Predhodni kurs je iznosio 1:1, nominlani kurs nakon devalvacije iznosi 1:2. Ako neko preduzće redovno mesečno izvozi ribu u vrednosti od 1 milion nemačkih maraka, pre devalvacije je dobijalo u razmeni za dinare 1 milion dinara. Nakon devalvacije prihod od prodatih maraka iznosi 2 miliona dinara. U tom smislu devalvacija dinara podstiče izvoz jer povećava dinarski prihod izvoznika čak i kada njihov devizni priod ostaje isti.

Na drugoj strani, neko drugo preduzeće je bilo uvoznik roba. Ono je za dinare kupovalo marke od izvoznika i moralo je svakog meseca da izdvoji 1 milion dinara da bi kupilo 1 milion nemačkih maraka. Ako dođe do devalvacije i normalni kurs poraste na 1:2, uvoznik će za svojih million dinara moći da kupi samo pola miliona nemačkih maraka. Cene roba koje on kupuje na svetskoj pijaci neće se zbog toga promeniti i ovaj će moći upola manje roba da uveze. Tim devalvacija smanjuje uvoz.

Smanjujući uvoz i povećavajući izvoz devalvacija poboljšava platni bilans zemlje. Sa stanovišta realnog kursa dinara, devalvacija podrazumeva njegovo smanjivanje. Realna vrednost dinara devalvira, odnosno opada. Pošto je realni kurs dinara pokazatelj skupoće domaće robe u odnosu na inostranu robu, devalvacija znači da domaći proizvodi postaju jeftiniji u odnosu na strane proizvode za kupce koji raspolažu devizama. Zato se povećava izvoz jugoslovenskih roba, a smanjuje uvoz stranih roba.

Međutim, devalvacija povratno utiče na domaće cene. Ako je cena uvoznih kola iznosila 15.000 nemačkih maraka, do devalvacije je bilo potrebno izdvojiti 15.000 dinara za njihovu


2


kupovinu. Posle devalvacije dinara, potrebno je izdvojiti 30.000 dinara za ista kola. Kola su potrošačko dobro i njihova cena ne ulazi u obrazovanje cena drugih domaćih roba. Na drugoj strani, cena uvozne nafte se u dinarima udvostručuje i na taj način svim proizvodima, koji neposredno ili posredno zavise od uvone nafte, povećavaju se troškovi. Povećani troškovi proizvodnje povećavaju domaće cene. Istovremeno, kada raste cena uvozne nafte sigurno je da će porasti i cena domaće nafte, jer se na istom tržištu za isti proizvod formira samo jedna cena. Time se dalje povećavaju troškovi i sve to utiče na opšti rast domaćih cena.

Da bi se trajnije osigurao suficit platnog bilansa potrebno je ponovo izvršiti devalvaciju. i u svakom novom krugu ponovo devalvira više nego što je bio predhoni rast cena. Tako inflacija i devlavacija ulaze u rastuću spiralu međusobnog podsticanja koja, ako se ne prekine jednoga trenutka, mora da odvede privredu u hiperinflaciju.

Realne plate su rigidne nadole i one zahtevaju da se u svakom novom krugu više devalvira nego u predhodnom krugu kako bi se osigurao trajni suficit u platnom bilansu. A trajni suficit u platnom bilansu je neophodan zbog dužeg roka u kome se otplaćuju krediti. Na slici 5 prikazano je kretanje realnih plata i društvenog proizvoda u posmatranom period. Vidi se das u jedno vreme realne plate brzo smanjivale da bi u poslednih nekoliko godina uspele da održe svoj nivo, uz godišnje oscilacije. Taj period koincidira sa periodom ubrzavanja inflacije i njenim prelaskom u hiperinflaciju. Devizna politika je izgubila delotvornost i više je uspevala da podigne cene nego da odobri realne plate.

Slika 5. Kretanje realnog društvenog proizvoda i realna plata

Privatna i javna potrošnja i investicije predstavljaju domaću potrošnju. Ako je domaća potrošnja veća od društvenog proizvoda, imaćemo deficit platnog bilansa i tu razliku neko mora da plati. Ako je društveni proizvod veći od domaće potrošnje imaćemo suficit platnog


2


bilansa koji će povećati devizne rezerve zemlje kao fond bogatstva koji se drži u stranom novcu.

Dok je postojao deficit platno bilansa ovu razliku je plaćalo inostranstvo odobravajući nam kredite. Kada je došlo vreme da se vrate krediti mi smo morali da smanjimo domaću potrošnju da bi smo omogućili formiranje suficita u platnom bilansu. On je povećavao devizne reserve zemlje iz kojih su se otplaćivali inostrani krediti.

Izvozni sektor privrede je efikasniji od sektora koji proizvodi robu za domaću upotrebu, jer je konkurencija na stranom tržištu veća od konkurencije na domaćem tržištu. Pošto krediti pretežno nisu išli u izvozni sektor privrede, nije rastao opšti nivo efikasnosti jugoslovenske privrede. Zato je padao društveni proizvod. Da bi omogućila izvoz i neefikasnim preduzećima država je morala značajno da devalvira dinar. Visoka devalvacija je bila jedini način da se bitno smanji domaća potrošnja ne bi se na opadajućem društvenom proizvodu otvorio prostor za suficit platnog bilansa.

8.2. Fiksni kurs dinara

Fiksni kurs dinara određuje Savezna vlada na predlog Narodne banke. Narodna banka je obavezna da po ovom kursu kupuje sav višak deviza na deviznom tržištu u zemlji, odnosno da prodaje za dinare svu onu količinu deviza koju traže privredni subjekti. U ovom smislu ponuda i tražnja deviza ne utiče na visinu kursa dinara.

S promenom ponude i tražnje deviza menjaju se devizne reserve i količina novca u opticaju. To su dve povezane operacije. Kada Narodna banka kupuje devize po fiksnom kursu oni ih plaća u dinarima. To su dinari koji idu u primarne emisije. Sa svakom novom otkupljenom markom povećavaju se devizne rezervezemlje za jednu marku, ali se istovremeno povećava masa gotovog novca za jedan dinar. Ovaj dinar ulazi u process multiplikacije novca u okviru bankarskog sistema i na kraju stvara još jedan dinar depozitnog novca. Ovaj proces ima i svoju drugu stranu. Smanjivanjem deviznih rezervi smanjuje se količina gotovog novca u opticaju, jer privredni subjekti kupuju devize za dinar kojima raspolažu. Sa smanjenom gotovinom za jedan dinar dolazi do poništavanja još jednog dinara depozitnog novca.

Intervencije Narodne banke na deviznom tržištu svode se samo na kupovinu svih ponuđenih viškova deviza i na prodaju deviza kada postoji višak tražnje za njima. Sve dok drži visinu deviznog kursa dinara nepromenjenom, Narodna banka u sistemu fiksnog kursa ne može da kontroliše u celini ponudu novca. Njena primarna emisija novca zavisi od stanja na deviznom tržištu.

Ako je prenisko odeređena dinarska cena deviza, formiraće se veća tražnja deviza od njihove ponude. Narodna banka mora ovaj višak tražnje da podmiri iz deviznih rezervi. U slučaju da permanentno traje ovakvo stanje devizne reserve će pasti na nivo koji predstavlja donju granicu ispod koje devizne reserve zemlje ne smeju da padnu. Tada Narodna banka ima


2


dve alternative. Ona će ili devalvirati dinar ili će ograničiti slobodnu prodaju deviza i uvesti poseban mehanizam za racionarinanje devizne tražnje.

U našoj prošlosti devizno tržište je uvek funkcionisalo na bazi nerealno fiksnog deviznog kursa dinara, tako da je stalno bilo plaćeno brojnim ograničenjima i sistemima za racioniranje potražnje deviza.

8.3. Plivajući kurs dinara

Ako bi postojao plivajući devizni kurs dinara to bi značilo da se on obrazuje dnevno na osnovu stanja ponude i tražnje deviza. Onaj kurs koji izjednačava ponudu i tražnju deviza jeste ravnotežni kurs. Narodna banka može da utiče na visinu kursa dinara preko deviznih rezervi kojima raspolaže. Ako je ponuda nedovoljna u odnosu na tražnju, devizno tržište će tako da reaguje da će doći do porasta dinarske cene stranog novca, odnosno do porasta nominalnog kursa dinara. Da bi to sprečila Narodna banka može manjak ponude da nadoknati iz deviznih rezervi zemlje i da na taj način održi predhodni kurs dinara, Ako bi ponuda deviza bila veća od tražnje, opala bi slobodno formirana dinarska vrednost stranog novca i nominalni kurs dinara bi pao. Ako Narodna banka ne želi takava rezultat, ona može da se javi sa svojom tražnjom na deviznom tržištu i da otkupi sav višak ponude deviza. U ovom slučaju radi se o mešovitom sistemu plivajuceg kursa kod koga intervencije Narodne banka na deviznom tržištu podrazumavaju emisije primarnog novca ili povlačenje primarnog novca.

Postoji, čist plivajući kurs kada Narodna banka ne interveniše na devinom tržištu. U tom slučaju nema ni promena u visini deviznih rezervi, pa se po ovom osnovu ne menja ni količina primarnog novca.

8.4. Konvertibilnost

Dinar kao domaći novac je konvertibilan ako može slobodno da se zamenjuje za strani novac. Predpostavka za konvertibilnost dinara jeste postojanje deviznog tržišta u zemlji. Kada dinar slobodno razmenjuje za strani novac samo na domaćem tržištu novca, onda govorimo u internoj konvertibilnosti dinara. Ako bi se dinar slobodno menjao i na stranim tržištima, tada bi imao svoju punu konvertibilnost.

Konvertabilnost dinara može da postoji i pri fiksnom i pri plivajućem kursu dinara. Naravno, uz fiksni kurs dinara konvertabilnost stvara veći pritisak na devizne rezerve, tako da ne može da se uvede ovaj devizni sistem bez odgovarajućeg minimalnog nivoa deviznih rezervi. Međutim, kada se deviznim rezervama brani fiksni kurs dinara, emisjija novca isključivo zavisi od njihovih kretanja, čime se ograničava emisija primarnog novca bez pokrića i uspešnije brani stabilnost dinara.

Kod mešovitog plivajućeg konvertibilnog kursa dinara deviznim rezervama se brani dozvoljeni procenat odstupanja tržišnog kursa od zvaničnog deviznog kursa dinara. Ukoliko ne može da se odbrani devizni kurs u tim okvirima proglašava se devalvacija. Kod čistog


2


plivajućeg konvertibilnog kursa ponuda i tražnje deviza neprekidno određuju devizni kurs dinara i Narodna banka nije obavezna da interveniše na devinom tržištu. Ona time ima manje problem u čuvanju potrebnog nivoa deviznih rezervi, ali ne može da kontroliše formiranje tržišnog kursa dinara.

8.5. Nekonvertibilnost fiksni kurs dinara

Problem hiperinflacije u 1989.godine, možemo da kažemo da se u tom period primenjivao fiksni devizni kurs dinara slobodnog delovanja tržišta deviza. U tim okvirima svaka devalvacija dinara povećavala je emisiju novca, jer je Narodna banka morala istu količinu deviza da plaća većom masom dinara. Kako dinar nije bio konvertibilan, Narodna banka nije intervenisala na deviznom tržištu preko svojih deviznih rezervi, niti je branila kurs dinara. Naprotiv, ona je s određenim namerama svesno išla u njegovu devalvaciju.

Devalvacija Enisija novca Inflacija Devalvacija

Time se ušlo u začarani krug devalvacije i emisije novca, gde je svaka devalvacija povećala emisiju novca, koja je, potom, preko porasta cena stvarala uslove za novu devalvaciju dinara. U sistemu nekonvertibilnog fiksnog dinara, devizna politika podsticanja suficita platnog bilansa bila je odgovorna za inflaciju. Međutim, ne zaboravimo da se ovde radi o odgovornosti ekonomske politike u smislu da li je ona bila podobna da reši postavljeni problem ili nije bila podobna. Sam problem se nalazio na drugoj strani. Visina spoljneg duga je bila preterana u poređenju sa mogućnostima naše privrede da ga uredno servisira. Mi smo bili ušli u dužničku krizu iz koje smo pokušali da se izvučemo putem inflacije umesto da menjamo strukturu privrede i da podstičemo ubrzani razvoj izvesnog sektora. Razvojna i makroekonomska politika nisu bile usaglašene.

9. DEFICIT JAVNE POTROŠNJE

Na osnovu deficit javne potrošnje dolazimo do povezanosti formiranja unutrašnjeg duga, sa spoljnim dugom na osnovu deficit platnog bilansa. Jugoslovenska privreda za period dogovorne ekonomije bila je potpuno neefikasna. Ona nije mogla da funkcioniše bez državnih subvencija. Država je na jednoj strani plaćala transferne prihode stanovištu na ime penzija, zdrastvenog i socionalnog osiguranja, besplatnog obrazovanja i slično, a na drugoj strani je davala subvencije društvenim preduzećima koja nisu mogla da pokriju svoje troškove na osnovu redovne prodaje roba i usluga. U tom smislu javni rashodi su obuhavtali državne kupovine roba i usluga, uključujući i plate državnih činovnika G i transferna plaćanja stanovništvu uvećana za subvencije društvenoj privredi B. Na dugoj strani su bili poreski prihodi T, pa bilans budžetskog računa ima sledeći oblik:


2


Javna potrošnja + Transferi i subvencije – PoreziG + B – T

Kada su javni izdaci veći od poreskih prihoda, govorimo o deficit javne potrošnje. On ima isti karakter kao i svaki deficit u potrošnji domaćinstava. Država ili domaćinstva troše više nego što imaju prihoda i tu razliku neko mora da plati. Domaćinstva problem rešavaju tako što se ili zadužuju ili prodaju deo svoje imovine ili uzimaju novac sa štednje. Država postupa na sličan način. Ona se ili zadužuje kod svojih građana u zemlji ili zadužuju u inostranstvu ili troše devizne rezerve.

Naša zemlja se zadužila u inostranstvu radi finansiranja javnog deficit. Iz tih para davala je subvencije društvenim preduzećima. Ona su trošila svoj novac, ali nisu povećavala društveni proizvod. Njihova potrošnja iznad proizvodnih mogućnosti domaće privrede zahtevala je povećani uvoz. Deficit javne potrošnje, preko zaduživanja u inostranstvu, stvorio je deficit platnog bilansa. Posmatrano sa stanovišta formiranja dugova, unutrašni dug finansiran je stvaranjem spoljneg duga.

Javni deficit Zadužuvanje u inostranstvu Deficit platnog bilansa Unutrašnji dug spoljni dug

Pošto su se preduzeća i banke zadužili u inostranstvu, dolazili su u posed deviza koje

su kasnije prodavali Narodnoj banci po zvaničnom kursu. Tako je priliv stranog kapitala uticao na povećanu emisiju dinara.

Porast primarne emisije novca stvorio je novu masu depozitnog novca u bankama i omogućio im je veće kreditiranje preduzeća. Dobijanjem kredita uz niiske nominalne kamatne stope, koje su u praksi bile realno negativne, preduzeća zajmoprimci su dolazili do subvencija. Drugi kanal kroz koji su ostvarili subvencije bili su selektivni krediti iz primarne emisije novca. Ovi krediti su se nazivali selektivnim kreditima jer su imali nizu kamatnu stopu i samo privilegovane grupe preduzeća su mogle da dođu do njih. Selektivni krediti su se odobravali za podsticanje izvoza i za poljoprivrednu proizvodnju.

Postojale su, i direktne subvencije iz budžeta, ali su subvencije kroz kreditiranje po realno negativnim kamatnim stopama bile daleko značajnije. Realno negativne kamatne stope su dovodile poslovne banke u gubitak, koje je, onda Narodna banka sanirala putem svojih drugih kreditnih aranžmana.

Kada preduzeća nisu prodavala devize Narodnoj banci, nego su ih držala u depozitima kod poslovnih banaka, opet je dolazilo do emisije primarnog novca, ali po jednom drugom postupku. Poslovne banke su morale obavezno da stave u deposit kod Narodne banke svoje slobodne devize. Za uzvrat su dobijale dinarske kredite iz primarne emisije po povlašćenim kreditnim stopama. Sa stanovišta ponude novca ovaj oblik kreditiranja predstavljao je surogat


2


za emisiju novca na osnovu kupovine deviza. Sa stanovišta količine novca u opticaju, on je predstavljao novu primarnu emisiju.

Priliv kapitala iz inostranstva povećavao je inostrani dug i uticao je na povećanje emisije novca. Da je povećanje emisije novca bilo isključivo na osnovu porasta deviznih rezervi zemlje, devizni kurs dinara bi se održao. Međutim, postojali su i drugi razlozi za primarnu emisiju novca.

9.1. Emisiona dobit

Nije se unutrašnji dug isključivo finansirao zaduživanjem na tržištu kapital. Država je jedan deo svog duga finansirala na osnovu emisije primarnog novca. Do 1983.godine udeo stranog duga u društvenom proizvodu je rastao da bi tek nakon te godine počeo polako da opada, ali uz ponovni skok 1987.godine. Na drugoj strani, sve više je raslo finansiranje javnog deficit na osnovu emisije primarnog novca, koje je dostiglo u hiperinflacionoj 1989.godini oko 11 odsto društvenog proizvoda. Svaki deseti dinar društvenog proizvoda je išao na finansiranje javne potrošnje posredstvom mehanizma emisije primarnog novca.

Narodna banka Jugoslavije ima monopol na emisiju primarnog novca. Kako se primarni novac najvećim delom sastoji iz novčanica i kovanog novca, možemo reći da ona ima monopol na štampanje i kovanje gotovog novca. Taj monopol donosi, oređeni prihod. Vrednost emitovanog gotovog novca je veća od troškova štampanja i kovanja novca i ta razlika predstavlja emisionu dobit Narodne banke.

Kada raste realni društveni proizvod raste i potražnja za realnim novcem M/P. U tim okolnostima Narodna banka može da poveća odgovarajuću količnu novca, a da pritom ne izazove rast cena. Postojanje emisione dobiti ne mora samo po sebi da stvara inflaciju. Međutim, ako Narodna banka emituje više novca nego što je porasla potražnja za realnim novcem, tada prisvajanje misione dobiti ima karakter uvođenja inflacionog poreza.

NA PRIMER: Predpostavimo da nema promene društvenog proizvoda. Zbog toga nema promene potražnje za realnim novcem. Država nema gde da se zaduži i odlazi u Narodnu banku po kredit iz primarne emisije. Zbog toga Narodna banka povećava iznos primarnog novca, što ćemo obeležiti sa ∆H. Realna kupovna snaga ove nove kiličine gotovog novca je ∆H/P. To je upravo ono što interesuje državu kada se zadužuje kod Narodne banke radi pokrivanje deficit jevne potrošnje.

Realni inflatorni prihod = Stopa inflacije x Realni primarni novac∆H/P = ∆H/H x H/P

Kako je potražnja za realnim novcem stalna, to će i realni primarni novac H/P biti stalan. Pre ili kasnije povećanje mase primarnog novca ∆H/H mora dovesti do inflacije. U tom smislu stopa inflacije ima ulogu poreske stope, a masa realnog gotovog novca predstavlja


2


poresku osnovicu za inflatorni porez. Realni prihod od inflatornog poreza ∆H/P odlazi državi radi deficit jevne potrošnje.

Slika 6. Spoljni dug i emisiona dobit

Obe veličine se mere svojim udelima u društvenom proizvodu. Spoljni dug dostigao je vrhunac u 1983. I 1987. Godini sa preko 30% udela u drzštvenom proizvodu. Značaj finansiranja javnog deficit iz primarne emisije novca stalno raste I u 1989.godini prelazi 11% društvenog proizvoda.


2


10. PRVA HIPERINFLACIJA

Prva jugoslovenska hiperinflacija nastala je 1989.godine. Ona se sastoji iz četiri faze.

Slika 7. Prva hiperinflacija u Jugoslaviji

1 faza: SPOLJNI ŠOK – Na prvi naftni šok 1973.godine jugoslovenska privreda nije reagovala, nego je povećala svoje zaduživanje u inostranstvu. Međutim, na drugi naftni šok 1979.godine je morala da reaguje, tim pre što je on bio povezan sa rastom kamatnih stopa na inostranom tržištu kapitala. Cela kriva ponude APo pomerila se ulevo u novi položaj AP1. To je donelo početni blagi pad proizvodnje i prvi inflatorni udar. 2 faza: POBOLJŠANJE PLATNOG BILANSA - Platni bilans je postao najveće ograničenje za jugoslovensku privredu. Zbog potrebe urednog servisiranja stranog duga država je počela da vodi deviznu politiku zasnovanu na realnoj devalvaciji dinara. Time su odabrane realne plate, ali su troškovi uvoznih roba brže rasli nego što je bio realni pad troškova rada. Kriva agregatne ponude se još više pomera ulevo u novi položaj AP2. To je tipična stagflacija = stagnacija + inflacija. Cene rastu, a društveni proizvod opada.3 faza: POVEĆANJE UNUTRAŠNJEG DUGA – Devalvacija je pogoršala stanje na području unutrašnjih dugova. Deficit jevne potrošnje, u koji ubrajamo i deficite društvenih preduzeća i banaka, je deficit Narodne banke na osnovu negativneh kursnih razlika, povećan je. Država se sve više oslanja na emisiju primarnog novca kao izvor finansiranja ovog deficit. Uz to, ekspanzivnom monetarnom politikom pokušava se podstaći agregatna tražnja i porast


2


društvenog proizvoda. Kriva agregatne tražnje se pomera najviše iz položaja AD0 u viši položaj AD1. Ovim se, međutim, više ubrzava inflacija nego što se oživljava proizvodnja.4 faza: POVEĆANA RIGIDNOST REALNIH PLATA – Rigidnost realnih plata nadole već je počela naglo da se povećava. Opšte zamrzavanje cena i pokušaj stabilizacije u 1987. godine ponovu smanjli realne plate dve godine uzastopno. Ta vlada je pala i u poslednjoj fazi dolazi slaba vlada koja ne može da se odupre povećanju realnih plata. Mehanizam inflacije koji je odavno stavljen u pokret eksplodira krajem 1989.godine. Paralelan rast agregatne ponude i tražnje ispoljava se samo na promeni cena. U decembru, mesečna stopa rasta cena proizvođaca iznosi 72%. Cene na malo nešto manje rastu, i to je prva hiperinflacija u Jugoslaviji.

11. DRUGA HIPERINFLACIJA

Početkom januara 1990. godine počeo je da se primenjuje antiinflacioni program koji je oborio inflaciju na nulu u roku od 5 meseci. Međutim, ponovni rast plata i kredita iz primarne emisije za finansiranje poljoprivrede obnovili su rast cena dva meseca posle toga. Od tada jugoslovenska privreda ponovo ulazi u zonu inflacije i veoma brzo se vraća u hiperinflaciju u februari 1992.godsine. U njoj se nalazi sve do 24.januara 1994.godine.

Dva su faktora doprinela tako brzom povratku hiperinflacije. Krajem 1990.godine neovlapćeno je izvršena jednokratna emisija primarnog novca u protivvrednosti od oko 2 milijarde dolara, a sredinom 1991.godine formalno je počela zemlja da se raspada. Zbog toga su pokrenuti odnosi međurepubličke razmene unutar jugoslovenske privrede i otpočeo je građanski rat društveni proizvod je pao, a pojavili su se novi javnio izdaci vezani za finansiranje rata.

Dakle, spoljni sok na strani agregatne ponude i drugoj hiperinflaciji, ali on prvenstveno pogadja javni budžet. Nastaje visoki deficit javne potrošnje koji država ne pokušava da pokrije povećanim direktnim oporezivanjem ili eventualnim zaduživanjem u inostranstvu, nego ga finansira iz emisije primarnog novca. Emisija primarnog novca bez pokrića podrazumeva uvođenje inflatornog poreza koji donosi određeni realni prihod državi, ali mnogo više utiče na porast cena.

Ovaj porast cena izaziva dve posledice koje povratno ubrzavaju rast cena. Na jednoj strani dinar realno devalvira čime se povećavaju troškovi uvoznih roba. Na drugoj strani rast cena smanjuje realne poreske prihode drzave. U pitanju je poreski efekat poznat po imenu “Tanzi efekat”. Između razređivanja poreza i naplate poreza uvek prođe oređeno vreme. Ako u tom međuvremenu porast cena, realni poreski prihod se smanjuje. U hiperinflaciji toliko brzo rastu da u momentu naplate poreza realni poreski prihod gotovo i ne postoji. Zbog toga hiperinflacija povratno pogoršava stanje na budžetskom računu države. Država ima sve manje realnih prihoda i mora sve više da se zadužuje kod Narodne banke, što u drugom krugu još više smanjuje javne prihode. U tom smilsu osnovni uzročni lanac u drugoj hiperinflaciji ima sledeći oblik:


2


Javni deficit Emisija novca Devalvacija Javni deficit

Na tabeli možemo videti dve procene veličine deficit javne potrošnje. One su u izvesnoj meri razlikuju, ali postoji saglasnost da je 1993.godine taj deficit prešao jednu trećinu društvenog proizvoda.

Godina Procena Savezne vlade Procena programa monetarne rekonstrukcije

1991 15,1 24,31992 23,8 11,21993 38,9 33,1

Tabela 1. Udeo deficit javne potrošnje u društvenom proizvodu

Ponovo je, formirana inflatorna spirala ili začarani krug hiperinflacije u kome posledica postaje uzrok daljeg porasta cena. Međutim, ova spirala ima svoj logički kraj. On je vezan za nemogućnost države da putem zaduživanja iz primarne emisije novca trajno obezbedi neophodan nivo realnih budžetnih prihoda. Realni prihod države od emisije novca predstavlja proizvod stope inflacije i mase realnog gotovog novca. Kada se emituje novi novac, inflacija raste. Sa njom raste i nominalna kamatna stopa, tako da privredni subjekti naglo smanjuje poreska osnovica za prikupljanje inflatornog poreza. Zato se ubrzava emisija novca i država pokušava povećanjem stope inflacije da se prikupi vise realnih emisionih prihoda. To nije moguće, jer realna gotovina brže opada nego što raste stopa inflacije.

Uopšte, kod oporezivanje primećeno je da se poreskim stopama mogu ostvariti veći prihodi, je poreski obveznici ne izbegavaju da plaćaju porez. S porastom poreskim stopa njima se više isplati da izbegavaju porez, uz sav rizik, nego da ga plaćaju. Zato porast poreskih stop može da dovede do pada poreskih prihoda. Kod inflatornog poreza privredni subjekti izbegavaju da ga plati tako što manje drže gotovinu. Oni gotovinu ili odmah troše ili prebacuju u devize. Zato je realna emisiona dobit veća uz nizu inflaciju nego uz višu inflaciju:

Niska inflacija x Mnogo gotovine > Visoka inflacija x Veoma malo gotovine

Ako se inflacija nalazi u tački B, realni emisioni prihod iznosi A. Kada se povećava stopa inflacije, jedno vreme raste realni emisioni prihod države, a nakon toga opada. U tački C porasta inflacije realni prihod se vraća na predhodni nivo A. Ako cene nastave da rastu, realni prihod ce se smanjiti. Država će se sve više zaduživati kod Narodne banke, a imaće sve manje mogućnosti da kupuje robe i usluge ili da plaća državne činovnike i penzionere. To je


2


stanje kada većina privrednih subjekata potpuno pobegne od dinarske gotovine i sav svoj novac drži u devizama.

Na ovaj način potpuno nastaje domaći novčani sistem i to je razlog zašto jednog momenta hperinflacija mora da se prekine, dok hronična inflacija može da traje gotovo neogranočeno dugo. U hiperinflaciji domaći novac postepeno gubi svoju realnu kupoivnu snagu, ali iI dalje funkcionise kao sredstvo razmene na domaćem tržištu.

Slika 8. Paradoks realne emisione dobiti

Devalvacija dinara bila je posledica emisije primarnog novca i rasta cena. Međutim, ona je obavila sličan posao u prvoj hiperinflaciji. Kažemo da je imala sličan zadatak, jer su postojale izvesne razlike koje se duguju drugačijim spoljni, okolnostima. U najvećem delu prihoda hiperinflacija postojala je blokada spoljne trgovine od strane Ujedinjenih nacija, tako da realna devalvacija dinara nije mogla da otkloni deficit u platnom bilansu. Ona je služila za njegovo finansiranje.


2


Novčanica od 500 milijardi dinara sa likom Jovana Jovanovića Zmaja. Ovu novčanicu izdala je Narodna Banka Jugoslavije krajem 1993.godine, na vrhuncu hiperinflacije. Sledeća izdata nivčanica NBJ bila je 1 dinar, takozvani “super dinar” novog guvernera prof. dragoslav Avramović.

Zbog realne devalvacije dinara, pad realnih plata je bio mnogo veći nego što je to zahtevao niži nivo društvenog proizvoda. Pad relanih plata je prisilno stvarao štednju, definisanu kao razliku između društvenog proizvoda i potrošnje. Time je stvarana pozitivna razlika između stednje i investicije koja je trebala da pokrije deficit javne potrošnje. Važna jednakost između tri makroekonomska računa glasi:

Kapitalna = Budžetski racun + Platni bilans

Platni bilans finansiran je otkupom deviza od građana. Veoma visok pad životnog standard zbog pada realnih plata na nivo ispod 50 nemačkih maraka u decembru 1994.godine, aktivirao je bogatstvo domaćinstava kao faktora porasta autonomne potrošnje.Kako se likvidni deo bogatstva nalazio u deviznoj štednji koja je držana kod kuće, devalvacija dinara je ubrzala njegovo korišćenje za plaćanje tekućih kupovina. Time je stvorena domaća ponuda stranog novca iz koje je finansiran deficit platnog bilansa. Naravno, jedan deo tako prikupljenih deviza predstavljao je klasičan oblik odliva kapitala u inostranstvo. Cela finansijska operacija obavlja se na paralelnom ili crnom tržištu deviza, gde se formirao odgovarajući “crni devizni kurs”. On je bio relevantan za sve transakcije i na osnovu njegovog kretanja privredni subjekti su formirali svoja inflaciona očekivanja.

U prvoj hiperinflaciji postojala je inflaciona inercija i privredni subjekti su formirali svoja inflaciona očekivanja posmatrajući prošlo kretanje cena i neprekidno su vršili reviziju očekivanja kao je rasla stopa inflacije. U poslednjoj fazi hiperinflacije njihova inflaciona očekivanja su postal potpuno racionalna, odnosno oni su unapred predviđali kretanje cena i unapred su prilagođavali svoje nominalne veličine (plate i cene). U drugoj hiperinflaciji veoma brzo sva inflatorna očekivanja su postal racionalna iI neprekidno je tekla utakmica između anticipiranog porasta cena i plata, na jednoj strani, i stvarne emisije novca i stvarnog porasta cena i nominalnih plata, na drugoj strani. Zato se ova hiperinflacija završila neuporedivo većom stopom porasta cena nego prethodna hiperinflacija. Dinar je potpuno nestao kao sredstvo plaćanja i njegovu ulogu je preuzela nemačka marka. Time je stvorena osnova za stabilizaciju cena.


2


11.1. Tajne inflacije

(Iz rukopisa knjige “Rekonstrukcija monetarnog sistema” Jugoslavije i pobeda nad inflacijom 1994, Dragoslav Avramović, bivši guverner Narodne banke

Jugoslavije)

U proleće 1993. inflaciona situacija se bila zaoštrila. Cene su ponovo rasle po stopi daleko iznad 100 procenata mesečno, kurs marke je skakao skoro svake nedelje, a strah od daljeg pogoršanja situacije je rastao. Jugoslavija je sada osećala i pritisak blokade koja je, dodata dejstvima raspada Jugoslavije, zaoštrila oskudicu deviza i time dala dalji podstrek slabljenju kursa dinara – pored podstreka koji je rezultirao od domaće inflacije i bekstva kapitala iz dinara u marke u strahu od dalje depresijacije kursa dinara i interne inflacije. Ovim "strukturnim" činiocima izgleda da je bio dodat – ili je možda bio i primarni – oštar porast budžetskog deficita. Ministar Zebić mi je u diskusiji, negde aprila 1993, rekao da su jugoslovenski državni izdaci posle napada hrvatske vojske na most preko Maslenice bili veoma povećani i možda je to bio glavni uzrok ubrzanja inflacije. Ubrzanje je takođe koincidiralo sa ostavkom Božovićeve vlade. Politička neizvesnost je tako bila dodata rastućoj ekonomskoj nesigurnosti zbog blokade, rata i budžetskog deficita.

Tri specifična činioca doprinela su ubrzanju naše inflacije i njenom prelasku u hiperinflaciju u proleće 1993. Prvo, došlo je do masivne ekspanzije novčane mase usled drastičnog pojevtinjavanja cene kredita u aprilu 1993. Pojevtinjavanje je bilo posledica odluke Narodne banke Jugoslavije da snizi svoju eskontnu stopu i da primeni ovo sniženje povećanjem ponude novca labavljenjem primarne emisije. Iza ove odluke je bio pritisak industrijskih i poljoprivrednih proizvođača koji su želeli niže kamatne stope i koji su kukali da ih guše postojeće kamate, sprečavajući porast proizvodnje i onemogućavajući nove investicije. Tačno je bilo da su nominalne kamatne stope bile visoke: 65 odsto godišnje eskontna stopa NBJ i komercijalne stope još više. Ali ove stope su bile negativne u realnim iznosima za gro proizvođača, jer je inflacija bila mnogo veća. Ipak, bilo se uvrežilo verovanje da veliki finansijski troškovi predstavljaju jedan od vodećih činilaca porasta troškova generalno, i time porasta robnih cena. Ovome je bilo dodato populističko uverenje u medijima, a donekle i u javnosti uopšte, da su bankari i banke glavni korisnici visokih kamatnih stopa i možda čak i same inflacije. Bilo kako bilo, jedna od prvih odluka Saveta Narodne banke posle ostavke Božovićeve srpske vlade, odluka u kojoj je takođe bila sigurno angažovana savezna vlada, bilo je smanjenje eskontne stope na 34 odsto godišnje u aprilu 1993. Dobro se sećam tog dana: bio je zakazan sastanak Ekonomskog saveta Srbije i predmet je trebalo da bude monetarna politika. Ali diskusije skoro uopšte nije bilo. Tempo inflacije je onda bio preko 100 odsto mesečno, dok je eskontna stopa bila snižena na 34 odsto godišnje: da bi ova odluka bila primenjena i dovela do željene opšte redukcije kamatnih stopa, tj. i onih komercijalnih, NBJ bi imala da uđe u masivnu ekspanziju primarnog novca, dajući zajmove


2


bankama i preduzećima po niskoj kamatnoj stopi. Tačno to se odigralo sledećih nekoliko meseci: došlo je do ogromne ekspanzije kredita u aprilu-junu 1993 – komercijalne banke i neke proizvodne i prometne firme su dobijale kredite po oko 2 odsto mesečno i onda davale zajmove konačnim korisnicima po nekoliko puta višoj stopi; pod ovim uslovima, volumen kreditne ekspanzije izgledao je neograničen, sa ogromnim pritiskom na robne cene i na devizno tržište. Nama je u Ekonomskom savetu bilo jasno da će aprilska odluka o sniženju kamatne stope imati dalekosežne posledice: gg. Nebojša Savić, Nikola Zelić i ja smo se zgledali posle saopštenja, postavili nekoliko pitanja čija je svrha bila da dobijemo odgovor da li su kreatori ovog najnovijeg zaokreta u ekonomskoj politici bili svesni ogromnih implikacija koje ima. Odgovori nisu bili jasni, bilo je nejasno ko je u stvari doneo ove odluke, mi smo zanemeli, i jedino što je bilo jasno je da naš Ekonomski savet nije imao više šta da radi: ulazili smo u fazu u kojoj više nije bilo mesta za ekonomsku analizu. Još jedna komplikacija je bilo uvođenje dvojnog deviznog kursa; kao i sniženje kamatne stope, uvođenje privilegovanog kursa (koji bi zaostajao 25-30 odsto iza tržišnog) vodilo je masivnoj tražnji deviza od strane privilegovanih korisnika. Ako su to u isto vreme bili i korisnici jevtinih dinarskih kredita iz primarne emisije, ukupno dejstvo na tražnju deviza bilo je ogromno. Ovo su naročito koristili neki posrednici, uključujući neke banke koje su se obogatile fantastičnom brzinom, upotrebljavajući primarnu emisiju za kupovinu deviza koje su onda prodavale na crnom tržištu uz ogromne profite i skoro nikakav rizik.

Drugo, trebalo je doneti odluku o finansiranju žetve 1993. Svaka nova žetva u Jugoslaviji predstavlja traumatično iskustvo sa gledišta finansiranja. Obično se čeka do poslednjeg momenta sa određivanjem zaštitne cene koju će država obezbediti svojim kupovinama za Direkciju robnih rezervi; robno tržište postoji, ali na njemu vlada neizvesnost u pogledu budućih cena, jer vladina politika zaštitnih cena nije poznata; finansijsko tržište takođe postoji, ali kada je inflacija visoka, nema prodaja na duži rok, pa čak ni na srednji rok; dok se ova tržišta ustručavaju da finansiraju zalihe do sledeće sezone jer nemaju dovoljno sredstava. Pod ovim uslovima, centralna banka je ta koja bi trebalo da dâ bar deo sredstava za kupovinu žetve, a to u znatnoj meri može da znači pritisak na primarnu emisiju, tj. štampanje novca. U junu 1993, ova objektivno negativna situacija bila je pogoršana pogrešnom odlukom Narodne banke. G. Šainović, novi predsednik vlade Srbije posle g. Božovića, u jednoj kasnijoj diskusiji sa mnom o uzrocima naše hiperinflacije, pripisao je dosta odgovornosti za drastični skok cena marke i robnih cena početkom jula 1993. nesrećnoj izjavi jednog od najviših funkcionera NBJ da će centralna banka obezbediti novac za finansiranje cele žetve 1993; već nervozno tržište brzo je izračunalo da bi primarna emisija potrebna za otkup žetve bila vrlo velika u odnosu na postojeću novčanu masu, i masivni skokovi robnih cena i cene marke sledovali su i pre nego što je i jedan jedini dinar bio pušten u opticaj radi kupovine novog žita.

Treće, duboko impresionirane brzinom porasta cena koji se odigravao maja i početkom juna 1993. i haosom koji je nastupio na robnom tržištu usled spekulativne akumulacije zaliha, vlasti su povukle pogrešni potez deklarirajući opsežno zamrzavanje cena u skoro celoj


2


trgovinskoj mreži. Zamrzavanje cena 19. juna 1993, umesto da zaustavi spekulaciju zalihama, samo ju je potenciralo: nastala je navala skoro svih platežno-sposobnih privrednih subjekata: špekulanata, švercera, finansijera, preduzetnika, bogatih individualnih potrošača – na stokove robe u radnjama i u trgovačkoj mreži, kao i na tržištu deviza.

Kombinacija masivnih zaduživanja preduzeća i špekulanata usled sniženja kamatnih stopa, nesrećnog saopštenja Narodne banke da će kupiti celu žetvu i opsežnog maksimiranja cena od strane vlasti, dodata već postojećoj visokoj inflaciji prouzrokovala je masivno bekstvo iz dinara u robe i devize – udarac početkom jula 1993. od koga jugoslovenski monetarni sistem više nije mogao da se oporavi.

12. STABILIZACIJA CENA

U poslednjoj fazi hiperinflaciiej, kada nestaje domaći novac iz opticaja, stabilizacija cena je nužna, bez obzira da li to država želi ili ne želi. Dilema postoji samo u pogledu načina na koji će se izvršiti ova novčana operacija. Razmotrimo četiri različite mogućnosti.

12.1. Prestanak emisije novca

Ako je hiperinflacija često monetarni fenomen, onda treba da prestane na isti način kao i što je nastala. Ona je nastala prekomernom emisijom novca, pa je jedini put da se zaustavi rast cena da se prestane sa emisijom novca. U tom smislu Narodna banka može jednostavno da stane sa štampanjem novčanica i kovanjem metalnog novca i to će stabilizovati novčanu masu. Sa stabilizacijom novčane mase mora doći do stabilizacije cena. Monetaristi su pasionirani zagovornici ovog načina okončanja hiperinflacije.

12.2. Otklanjanje budžetskog deficita

Pristalice ovog shvatanje ne poriču da je hiperinflacija monetarni fenomen, ali veruju da je mnogo složenije zaustaviti hiperinflaciju nego jednostavno prestati sa štampanjemm novca. Problem komplikuje niminalna kamatna stopa koja se potpuno prilagođava kretanju cena. U period hiperinflacije, ona je vrlo visoka, da bi u period stabilizacije naglo pala, jer su i cene zaustavile svoj rast. S padom niminalne kamatne stope smanjuju se oportunitetni troškovi držanja novca i zato raste potražnja za realnim novcem. Ako nema nove emisije novca, ponuda realnog novca biće manja od njegove tražnje, što će zahtevati pad cena. Ukoliko su cene rigidne nadole, nema načina da se uspostavi ravnoteža na tržuštu novca. Zato nastaje velika nelikvidnost, jer nema dovoljno realne gotovine i pada poverenje u stabilizacioni


2


program. Naime, svi očekuju emisiju novca i malo njih veruje da će ta emisija novca održati njegovu stabilnost kada je predhodna emisija novca donela hiperinflaciju.

Slika 9. Kako zaustaviti hiperinflaciju

Prikazane su putanje ključnih ekonomskih veličina u toku hiperinflacije i nakon stabilizacije cena. Inflacija ubrzava u u poslednjim mesecima hiperinflacije i njena putanja ide naviše do momenta stabilizacije. Nakon toga ona je prava linija jer rast cena više ne postoji. Realna masa novca opada u hiperinflaciji, jer privredni subjekti ne žele da drže gotov novac kod sebe. U momentu stabilizacije raste potražnja za gotovim novcem, jer padaju oportunitetni troškovi njegovog držanja. Zbog toga novčana masa počinje da raste još neko


2


vreme u periodu remontizacije. Nominalna kamatna stopa u toku hiperinflacije uporedo raste sa inflacijom, ali u momentu stabilizacije naglo pada i tu zadržava svoju vrednost.

Zato je ključna tačka uspeha stabilizacionog programa pitanje poverenja u Narodnu banku. Jedan od načina da centralna banka povrati poverenje privrednih subjekata jeste da insistira kod države na otklanjanju razloga zbog kojih je u proslošti morala da emituje prekomernu količinu primarnog novca. To znači da država mora da izbalansira budžet i da više ne traži od Narodne banke finansiranje javnih rashoda na osnovu emisione dobiti. Zbog toga je reforma fiskalnog sistema neophodan preduslov za uspešan stabilizacioni program. Iako je hiperinflacija monetarni fenomen, ona se ne može izlečiti bez ozbiljne reforme državnih finansija i otklanjanja deficit javne potrošnje.

12.3. Stabilizacija deviznog kursa

Treće shvatanje predstavlja varijantu predhodnog resenja i posebno insistira na poverenju u stabilizacioni program. To poverenje može da se ostvari institucionalnim promenama koje će Narodna banka učiniti od države i na taj način omogućiti joj da se odupre zahtevima za odobravanje kredita iz primarne emisije radi finansiranja deficit javne potrošnje.Pošto na kraju hioperinflacije praktično domaći novac prestaje da postoji i mesto njega ulogu sradstva razmena vrši strani novac, treba uvesti novu novčanu jedinicu koja će biti čvrsto vezana za strani novac od poverenja. U tom smislu domaći novac postaje novac od poverenja ako privredni subjekti poveruju da mogu lako da ga zamene za strani novac koji su do tada koristili kao srdstvo razmene. Zatou vođenje konvertibilnosti nove domaće novčane jedinice predstavlja najbolji način da se povrati poverenje u domaci novac i u Narodnu banku.

Iako je kvarenje novac nastalo zbog deficit javne potrošnje, nije nužno na početku stabilizacionog programa u potpunosti otkloniti taj deficit. Štaviše, to nekada i nije moguće imajući u vidu da država ne može uvek da dobije stabilizacioni kredit na osnovu koga finasirala svoj deficit u prelaznom periodu. Zato treba privremeno prestati na niži nivo deficit javne potrošnje i kroz proces stabilizacije cena pokušati da se rehabilituje državni poreski prihod. Naime, sa stabilizacijom cena počinje da deluje inverzni Tanzi efekat, odnosno stabilne cene ne narušavaju vrednost poreskih prihoda između trenutka razrezivanja poreske obaveze i trenutka njihove naplate. Zato rastu poreski prihodi i smanjuju se budžetski deficit. Dakle, ako se uvede konvertibilni novac koji će brzo zadobiti poverenje privrednih subjekata, fiskalna reforma i kompletno uravnotežavanje javnih finansija moža malo da sačeka.


2


12.4. Privremeno zamrzavanje cena i plata

Trajno zamrzavanje cena i plata nikada nije vodilo u stabilnost tržišta jer je stvaralo velike poremećaje u odnosu između pojedinih cena i između plata različitih kategorija rada. Naime, u toku hiperinflacije neujednačeno se prilagođavaju pojedinačne cene i plate.

Neke od njih jedno vreme zaostaju za opštim prosekom, a nakon toga ga prelaze, da bi kasnije ponovo padala ispod proseka. Kada se jednog momenra zamrznu sve cene i plate jedan broj radnika i preduzeća gubi mogućnost da poboljša svoj položaj zbog neblagovremenog prilagođavanja opštoj stopi inflacije. Zbog toga oni vrše veliki pritisak na odmrzavanje cena i plata i time formiraju jaka inflaiona očekivanja i kod drugih privrednih subjekata.

Međutim, privremeno je moguće neke cene zamrznuti, kao na primer cene u državnim javnim sektorima, kao i plate, da bi se u sklopu drugih mera prekinula inflaciona očekivanja. Programi stabilizacije koji predviđaju i ove mere politike dohodaka i cena, nazivaju se “heterodoksnim programima”. Programi koji dopuštaju slobodno prilagođavanje cena i plata, ali insistiraju na stabilizaciju novčane mase, nazivaju se “ortodoksnim stabilizacionim programima”. Naravno, uvek je moguće kombinovati četiri tipska pristupa stabilizaciji cena i opredeliti se za onaj program koji najviše odgovara konkretnoj ekonomskoj situaciji.

Markovićev program Avramovićev program

Tip programa Heterodoksni OrtodoksniKonvertibilnost dinara Da DaBudžetski deficit Otklonjeni SmanjeniPoresko opterecenje Isto PovećanoSpoljna finansijska podrška Postojala je Nije postojalaLiberalizacija spoljne trg. Da NeZamrzavanje cena Samo javni sektor Samo javni sektorZamrzavanje plata Da NeKamate Slobodne Kontrolisane

Tabela 2. Dva stabilizaciona progarma

Na tabeli 2 navedene su karakteristike stabilizacionih programa nakon prve i druge hiperinflacije. Prvi program se pripisuje bivšem premijeru Anti Markoviću, a drugi program bivšem guverneru Narodne banke Dragoslavu Avramoviću.

Realna masa novca opada u hiperinflaciji jer privredni subjekti ne žele da drže gotov novac kod sebe zbog visokih oportunitetnih troškova. U momentu stabilizacije raste potražnja za gotovim novcem, jer padaju oportunitetni troškovi njegovog držanja.


2


Zbog rasta potražnje za realnom gotovinom, nakonstabilizacije novčana masa nastavlja da raste jos neko vreme. To se naziva period remonetizacije, odnosno period obnavljanja realne novcane mase. Tu leži razlog zašto se emituje novac i posle stabilizacije.

Nominalna kamatnma stopa u toku hiperinflacije uporedi raste sa inflacijom, ali u momentu stabilizacije naglo pada i tu zadržava svoju vrednost.Realni devizni kurs opada tokom hiperinflacije, a nakon stabilizacije održava svoju vrednost.

13. MERE KONTROLE INFLACIJE I EKONOMSKE STABILIZACIJE

Danas se ni jedna privreda ne meri da živi sa inflacijom, zbog njenih negativnih ekonomskih i socijalnih efekata, te se podrazumevaju određene mere kontrole inflacije ili stabilizacija privrede.Protiv inflacije se može voditi dvojaka antiinflaciona politika, pri čemu postoje i odgovarajući instrumenti, u zavisnosti od toga kakva se politika borbe protiv inflacije želi sprovoditi.

1. Politika usporaba i zaustavljanje daljeg porasta cena (danas se obično naziva politika administrativne kontrole inflacije);

2. Politika ekonomske stabilizacije, ili politika otklanjanja uzroka inflacije;3. Valutna reforma.

Osnovna razlika ovih mera je u tome da se politikom kontrole inflacija želi postići takav cilj da se kod započete inflacije suzbije i spreči dalji rasz cena. Dakle cilj ovih mera nije da se ukine inflacioni jaz, nego da se i pored postojanja ovog jaza samo spreči ili ograniči dalji rast cena.

Nesuprot merama administrativne kontrole cena, s kojima se ne otklanjaju pravi uzroci inflacije, mere stabilizacije upravo imaju za cilj otklanjanja uzroka inflacije. Sve navedeve mere kontrole i ekonomske stabilizacije sprovodi država diektno ili preko centralne banke.Mere kontrole inflacije mogu se podeliti u tri osnovne grupe:

Tržišno – političke mere; Monetarno-političke mere; Finansijsko – političke mere.

a) U tržišno – političke mere obično se mogu ubrajati sledeće: propisivanje maksimalnih plata i nadnica, propisivanje cena, racionalizacija potrošnje, ograničavanje investicija, ograničavanje uvoza, stimulacija izvoza i dr.

b) Monetarno – političke mere uglavnom se odnose na sledeće akcije države odnosno drugih nosioca ekonomske politike: restrikcija potrošačkih kredita, restrikcija privrednih kredita, stimulisanje štednje svih oblika, blokiranje svih fondova i deponovanih sredstava kod


2


banke, ograničavanje trošenja na izvestan period određenih sredstava privrednih subjekata i dr.

c) Finansijske – političke mere obuhavtaju sledeće: opšte i pojedinačno povećanje poreza, uvođenje novih poreza, plaćanje poreza unapred, raspisivanje unutrašnjih zajmova, u cilju odvođenja i sterilizacije kupovne snage u buđetu, vraćanje dugova centralnoj banci uz prestanak zaduživanja i dr.

Sve mere stabilizacije, isto se mogu podeliti na tri osnovne grupe: Monetrano – političke; Tržišno – političke; Finansijsko – političke.

U svim navedenim merama cene se mogu vratiti na početni nivo pre nastanka inflacije ili se stabilizovati na dostignutom nivou, što je lakše i bezbolnije, stoga se obično i primenjuje. U suprotnom se može doći do recesije, ali bez otklanjanja inflacije. Istina je da bez povećanja proizvodne potrošnje, s druge strane, nema uspešne borbe protiv inflacije.

No, treba reći i to, da u uslovima visoke stope inflacije često potpuno otkazuju mere antiinflacione politike. U takvoj situaciji, zbog nepostojanja čiste inflacije, kao i njenog kombinovanja s drugim negativnim elementima razvoja, postavlja se čak i pitanje izbora prioritetnih udarnih pravca stabilizacije:

1. Podržavanje konjukture;2. Suzbijanje inflacije I nezaposlenosti;3. Saniranje platnog bilansa ili neki četvrti pravac.

Danas u svim privredama izbor i strateški pravac udara pada na borbu protiv inflacije i punu zaposlenost, ali i borba za stabilnost deviznog kursa nije ništa manje značajan zadatak.


2


DEFLACIJA

1. Pojam i priroda deflacije

Deflacija je bazni poremećaj monetarne ravnoteže u potpunosti suprotan inflaciji.Ona predstavlja kretanje u privredi u kojem efikasna novčana tražnja zaostaje za ponudom roba, (T<P), što bi se po pravilu trebalo odraziti na snižavanje cena. Tako se ovde, nasuprot infacionom gepu. Deflacija u istoriji kapitalizma bila je za vreme ekonomske krize 1929-1933.godine.

Deflacija predstavlja suprotnu pojavu od inflacije. Odražava se kao opšti pad nivoa cena. Deflacije su retke pojave povezane s krizama, kao što je to bio slučaj 1930-tih i 1989. godine. Država deluje aktivnom stabilizacionom politikom i uklanja duboke krize u većini industrijskih razvijenih zemalja.

Deflacija se obično definiše kao opadanje celokupne novčane tražnje ( tj. količina novca u opticaju i brzine obrtanja dohodaka) ispod ukupne ponude bruto društvenog proizvoda po postojećim cenama. Kao inflacija, i deflacija može u razumnoj meri da se iskoristi kao sredstvo monetarne politike. Uglavnom se deli u dva glavna tipa, i sputana, čiji je uzrok krutost cena, a glavno obeležje nazadovanje prometa robom i uslugama.

U sistemu zlatnog važenja, snižavanje i pad tražnje vezani su za odliv zlata (deviza), smanjenje zlatne podloge koja iz toga nastaje i dovodi do sužavanja opticaja, najčešće kroz restrikciju kredita banaka. U principu, deflacija je monetarni aspekt deprisiji a nastaje kao jedna faza u konjukturnom ciklusu, kroz koji se kreće tržišna privreda. Deflacija se u 19 veku tretirala kao metod jačanja kupovne snage novca, odnosno revalviranja vrednosti novca. U savremenoj teoriji deflacija se karakteriše kao proces kontrakcije novčanog volumena, a posmatra se i kao proces opadanja efektivne tražnje, uz njeno sve veće vezivanje za ciklična kretanja privrede. Međutim, savremena deflacija obično nije više vezana za pad cena. Cene stalno rastu i u uslovima oštrih restrikcija novčane mase i u uslovima depresione faze ciklusa tržišne privrede. To je videli smo opšta zakonitost u kretanju savremenih privreda.

Deflacione tendencije ispoljavaju se, gotovo redovno, u uslovima kada se sprovodi oštra restriktivna kreditna politika, i to usko povezana s politikom stabilizacije. Ona se često dovodi do nezaposlenih kapaciteta, nezaposlene radne snage i pada proizvodnje i nacionalnog dohodka. Oštra deflaciona kreditna politika, stoga se gotovo redovno izbegava kao kurs ka stabilizaciji privrede. Mnoge zemlje (Japan, Francuska, V.Britanija i dr.) pokušale su u razdoblju 1974.god. – 1976.godine sprovesti politiku stabilizacije privrede, snižavanjem cena i jačanjem kupovne snage novca kroz restriktivnu kreditnu politiku, ali su diživele pad stope ekonomskog rasta, porast nezaposlenosti rada i kapaciteta, ua dalje zadržavanje inflacije na visokom nivou. Deflacija kao sredstvo u borbi protiv inflacije danas ne daje zadovoljavajuće rezulatate ni u razvijenim privredama, i odnosima određenih snaga i struktura u njima.


2


Egzogeni uzroci mogu poticati od politike centralne banke, ako ona pretereno restriktivnim merama naglo počne da sprečava razvoj inflacione spirali, od fisklane politike, kao što je drastično smanjenje državnih izdataka, raspisivanje zajmova većeg obima, zbog čega rastu kamate na tržištu kapitala, konačno i od ekonomskih odnosa s inostranstvom , kao što je višak uvoza zbog deflacije u zemljama s kojima se trguje, smanjuje izvoza sirovina, precenjenost domaće valute. Endogeni uzroci su kretanje u toku konjunkturnog ciklusa. Kejnz je posebno ukazao na okolnost da se odluke o štednji i investiciji donose nezavisnost, a specijalno sa opadanjem kamatne stope raste sklonost likvidnosti, štednja onda premaša investicije, a usled toga se javlja deflacioni pritisak.

Deflacija je mnogo ređa pojava od inflacije, ali izaziva opasnije posledice, pogađa proizvođače. Najviše koristi imaju rentijeri koji dolaze do jeftine robe bez rada. Lakše je lečiti od inflacije – reflacijom, npr. smanjenje radnog vremena. Ona može biti rezultat: smanjenja novčanog opticaja, povećanja ponude robe ili zajedničkog delovanja oba faktora. Oblici deflacije:

naplata i obustava kredita emisionih i drugih banaka, unutrašnji državni zajam i povećanje poreza, povećanje proizvodnje uz istu monetarnu tražnju, izmeštanje kapitala iz jedne u drugu zemlju, konvertovanje novčanica u zlato, revalvacija nacionalne valute, podsticanje izvoza.

2. Uzroci i faktori deflacije

Deflacija, kao i inflacija, mada se po spoljnim manifestacijama obliku javlja kao monetarni fenomen, može biti izazvana brojnim i različitim tokovima, a sastoje se iz tri osnovne grupe:

monetarni faktor, finansijski faktor, realni faktori i reprodukcija, politički fakori.

1. Deflacija izazvana monetarnim faktorom vezana je za smanjenje mase novca u opticaju ili za veliko usporavanje opticaja novca (uz datu novčanu masu). Deflacija nastala oštrom retsrektivnom monetarnom politikom, odnosno smanjenje novčanog opticaja, obično se sprovodi na nekoliko načina:a) Restriktivna kreditna politika preko koje se smanjuje krediti privredi i stanovništvu, uzrokuju smanjenje efektivne novčane tražnje. Padanje efektivne novčane tražnje uz date robne fondove, dovodi do pada cena i realizacija;


2


b) Povlačenje kredita od starne centralne banke (primarnog novca), izaziva višestruko smanjenje monetarne mase u privredi (kroz proces negativnog monetarnog multiplikatora), uz adate robne fondove dolazi do pada tražnje, realizacija i cena;c) Blokiranje delova monetarnog volumena (novčane mase) i njegovo prelivanje u nelikvidna sredstva (sterilizacija);d) Odliv kapitala iz zemlje u druge zemlje u kojoj su veći izgledi za profit, kamatu i sigurnost;e) Tezaurancija novca od strane posednika novca, što je čisto motivisano psihološkim faktorima. Novac se akumuliše ne da bi bio pasivan u investicije i proizvodne svrhe, već radi štednje za sebe;f) Deflacija se može sprovoditi radi revalvacije nacionalne valute.

2. Finansijski uzroci deflacije mogu se javiti u sledećem obliku:

a) Raspisivanje unutrašnih drževnih zajmova za stanovništvo i sektor privrednih subjekata, te sterilizacija prikupljenih sredstava u budžetu (stvaranje budžetskih suficita i umanjenje prethodnih deficit). Ali, ovo dovodi do smanjenja novčane kupovne snage odnosno, uz predpostavku da je predhodno postojala ravnoteža robnih fondova i pada novčane tražnje;b) Vraćanjem ranih dugova centralnoj banci, odnosno vraćanje inostranih dugova preko sredstava prikupljenih unutrašnim dugom;c) Naglim povećanjem poreza i odvođenjem novčanih dohodaka u budžet, bez idgovarajućeg povećanja javnih rashoda (što je vezano za budžetski suficit, ili smanjenje deficit, ukoliko je predhodno postojao i sl.)

3. Relani factor deflacije mogu se javiti u sledećem obliku:

a) Porastom robnih fondova, uz smanjenje kupovne snage, ili rastom novčane tražnje, ali sporije od rasta robnih fondova. U ovoj situaciji se mogu javiti dva slučaja: prvi povećanje robnih fondova kroz brz rast produktivnosti rada, i drugi, bolje korišćenje već nastalih kapaciteta;b) Nagli rast uvoza roba u odnosu na izvoz. Porast uvoza deluje deflaciono, s jedne strane preko poovećane ponude na domaćem tržištu, a sa druge, zbog toga što se plaćanjem uvoza moraju kupovati devize, te to dovodi do smanjenja domaćeg novčanog opticaja;c) Uvezena deflacija preko povećanog voza iz zemlje u kojima vlada niska tražnja i niže cene zbog nižih cena u odnosu na domaće tržište, uvoz se čini povoljnim, pa to može biti uzrok preteranom uvozu u odnosu na uvozni kapacitet domaće privrede;d) Intervencija iz monetarnih drževnih rezervi u ponudi roba na domaćem tržištu;e) Izmena u strukturi finalne tražnje, ako dođe do pada tražnje na sektoru robe široke potrošnje, tada će se akceleratorski preneti na pad investicija, odnosno, preko procesa multiplikacije investicija doći će do višetsrukog pada nacionalnog dohodka i zaposlenosti. To


2


će se ponovo preneti na novi pad tražnje sredstava potrošnje, pa će privreda iz deflacije preći u kriznu fazu ciklusa.4. Politički uzroci deflacije mogu se vezati za namerno sprovođenje deflacije u svrhu sprovođenja revalvacije valute, radi smanjena deficit platnog bilansa, a zatim korišćenje deflacije kao metoda borbe protiv inflacije. Postoji mogućnost političkog pritiska više zemalja na određenu zemlju da predvodi deflacionu politiku zbog jačanja vlastitog međunarodnog položaja i konkurentnost na svetskom tržištu, posebno kada se radi o valuti koja ima određeni međunarodni značaj (npr. Dolar, funta, evro i dr.).

3. Posledice i oblici delovanja deflacije

Deflacija je u finansijskoj teoriji karakteristična po nekoliko elemenata: Pada cena; Odgovarajući rast kupovne snage novca; Porast kamatne stope; Pad investicija i realizacija; Smanjenje stepena korišćenja kapaciteta i zaposlenosti rada Neizvesnosti u poslovima; Pojava gubitka.

Beg u novac je česta pojava, kao i process dezinvesticija privrednih subjekata, stanovništva i banaka.

U deflaciji određenu korist izvlače poverioci, jer se dugovi vraćaju nominalno u istom, ali realno u daleko višem iznosu. Dužnici iz istih razloga gube, pa se nastoje što pre osloboditi obaveza. Deflaciju zbog navedenih razloga zagovaraju rentiheri i zajmodavci. Deflacija izaziva potpuno suprotne posledice nego inflacija, zbog sužavanja novčanog opticaja i kreditnog volumena u privredi, čak i uz nepromenjenuproivodnju,dolazi do pada tražnje i snižavanja cena.

Novac poskupljije, jer, kamatna stopa raste. Rentabilnost opada, proizvodnja stagnira ili opada, a često se potpuno prekida. Dolazi do porasta nezaposlenosti, što dalje redukuje tražnju na tržištu. Brzina novčanog opticaja se usporava, jer novac postaje sve vredniji, što dovodi do uzdržavanja stanovništva od potrošnje i očekivanju daljeg pada cena, sklonost likvidnosti ili zadržavanje gotovog novca izvanredno se povećava, dolazi do bega robe u novac. Svako želi da upravo novac zadrži, da se što pre oslobodi zaliha koje se stalno povećavaju.

Posebne teškoće deflacija donosi državi, jer joj prihodi opadaju a i dugovi i obaveze realno se povećavaju, mada nominalno stanje ostaje isto.

Banke se u toku deflacije uzdržavaju od odobravanje novih kredita, jer i one, kao i stanovništvo, oprezno vode politiku povećane likvidnosti.


2


Deflacija gotovo na isti način pogađa proizvođače, banke, potrošače i sve ostale subjekte u privredi. Jer su u međusobnim odnosima svi oni istovremeno i dužnici i poverioci. Ako banka ne može naplatiti kredit zbog toga što je dužnik pao pod stečaj, onda ni ona ne može podmiriti svoju obavezu prema poveriocima, poverioci opet, ne mogu izvršiti svoje obaveze i td. Zato je proces propadanja, obustave proizvodnje i stečaj vrlo lest u deflaciji. To postaje jedan kumulativan i ubrzavajući proves koji redovno dovodi do krize. Budući da deflacija obično vodi stagnaciji ili padu proizvodnje i zaposlenosti ona je daleko štetnija od inflacije.

Korist od deflacije, izvlače rentijeri koji su uglavnom samo poverioci, ali ne i dužnici. Korist mogu imati i ulagači na štednju, ako ne dođe do insolventnosti i bankrota banaka.

Deflacija je složen process i kao specifična bolest privrede može dovesti do nesavladivih teških posledica u privredi. Posledice mogu biti direktne, kao:

Pad relaizacija robe; Porast zaliha; Pad proizvodnje i zaposlenosti; Povećanje izvoza i opadanje uvoza; Sniženje cena na domaćem tržištu; Bankrotstvo banaka i preduzeća, i dr.

Posledice mogu biti i indirektnog karaktera, a pre svega kroz preraspodelu dohodka u privredi, najčešće prema neproivodnim slojevima u društvima.

4. Deflacija i ekonomski rast

Deflaciaj pogađa stopu rasta i zaposlenosti, a to su danas uglavnom osnovni ciljevi ekonomske politike svake zemlje. Postavlja se pitanje: da li je korisno prisustvo deflacije, odnosno da li je preporučljivo koristiti deflaciju kao sredstvo ekonomske politike i privrednog razvoja.

Padanje stope rasta, nezaposlenost, bankarstvo, zastoj u realizaciji i druge posledice koje izaziva deflacija, teraju sve zemlje da spreče pojavu deflacije, odnosno ako do nje dođe, da brzo i efikasno sprovode oštru antideflacionu politiku.Mere koje se mogu preduzeti identične su merama antiflacione politike, samo sa suprotnim delovanjem. To su sledeće mere navedenih osnovnih područja:1. Monetarne politike - povećanje kredita privredi i stanovništvu, smanjivanje kamatne i

eskontne stope, ekspanzivna politika otvorenog tržišta, smanjenje obavezne reserve i reserve likvidnosti, oslobađanje ranije ogranišenih uslova kreditiranja, destimulacija štednje i tezauracija i dr.

2. Finansijske politike – povećanje javnih rashoda, posebno neproivodnog karaktera, smanjenje poreza, ukidanje plaćanja poreza unapred, vraćanje javnih zajmova


2


stanovništvu i preduzećima, zaduživanje kod emisione banke, stvaranje budžetskog deficit.

3. Tržišno – ekonomske mere unutar privrede – kupovina države na tržištu, porast vlastitih dohodaka, stimulisanje investicija i potrošnje i dr.

4. Spoljnotrgovinske i devizne politike – liberalizacija spoljne trgovine, ukidanje deviznih ograničenja i otpalta duga inostranstva, podsticanje izvoza i dr.

5. Politika cena i dohodka – povećanje dohodka u javnom sektoru, porast dohodka iznad rasta produktivnosti rada, državni odkup uz garantovane cene, selektivna politika cena.

6. Strukturna i planska ekonomsk apolitika – sve sa suprotnim pravcem delovanja.

Najčešće se zbog toga upotrebljavaju mere monetarne-kreditne politike, dakle ubrizgavanje novca u privredu i prometne kanale, a ovo treba da dovede do povećanja efektivne novčane tražnje. Povećanje efektivne novčane tražnje, dalje, treba da dovede do porasta realizacije i smanjenj nagomilanih zaliha, oslibađanja zamrznutih sredstava reprodukcije, popravljanja poslovnih izgleda i perspective, porasta interesa investitora za novim ulaganjem , porasta investicija, porasta korišćenja kapaciteta i zaposlenosti, odnosno do porasta tražnje sredstava široke potrošnje i opreme, te do novih invensticija. Privreda se kreće ka ulaznoj fazi ciklusa. To je put izlaska iz deflacije i depresije. Finansijsko-politiške mere su u deflaciji pokazale manju efikasnost.

Monetarnom infuzijom u privredi preko ekspanzivne monetarne politike u borbi protiv recesije, kao i ostalim komplementarnim merama makroekonomske politike, može se relativno brzo i lako, i u vrlo kratkom roku, obnoviti agregatna tražnja, a time i dovesti do uravnoteženja agregatne ponude i tražnje. Međutim, stabilnost i ravnoteža na duži rok ne mogu se održati bez ekonomskog rasta, a time i povećanja agregatne ponude. Iz navedenog razloga dugoročne mere makroekonomske politike će biti koncentrisane na porast proizvodnje i ponude robnih fondova.

U manje razvijenim privredama, bez razvijenog finansijskog tržišta, slabo monetizovanimprivredama, neelastičnosti faktora razvoja na monetarne infuzije, dakle ekscesivan monetarni rast uglavnom se iscrpljuje u povećanju cena. Proizvodnja pri tome obično ostaje rezistentna, često u opadanju.

5. Antideflacione mere

Iako je deflacija pojava suprotna inflaciji, sprovođenjem inflacije ne postiže se u celosti ispravljenje deflacijom prouzrukovanih deformacija, jer izvesna pomeranja u strukturi cena, dohodaka i proizvodnje i dalje ostaju. Us pešno se može deflacija suzbijati povećenjem monetarne tražnje putem javnih radova, smanjenjem poreza, podsticanjem izvoza, poboljšanjem uslova za dobijanje potrošačkih kredita. Politika suzbijanja deflacije je deo ekspanzivnog suzbijanja depresije ako se time želi odstraniti postojeća deflacija, dok se


2


nasojanje da se privreda vrati na stanje (inivo cena) kakav je bio pre pojave deflacije naziva reflacijom .

ZAKLJUČAK

Problem inflacije izazvao je posebnu pažnju ekonomista, tako da je o ovom problem napisana vrlo obimna literature. Prema jednom autoru, da bi se ta literature samopročitala radni vek čoveka bi trebalo biti 200 godina, a danas 400 godina. Veliki interes koji danas vlada za fenomen inflacije sigurno je posledica njenog stalnog prisustva, ali i spoznaje da je ostalo mnogo nerešenih, osporavnih, kontroverznih stavova i problema u vezi s njom.

Od makroekonomske politike se očekuje da ostvari dva cilja: nisku inflaciju i visoku zaposlenost. Aktivna makroekonomska politika može da se dri pravila, a može i da reagije od slučaja do slučaja na osnovu diskrecionih prava. Među ekonomistima ne postoji saglasnost šta je bolje. Imajući u vidu naše iskustvo sa čestim promenama, koje su više izazivale nesigurnost kod privrednih subjekata nego što su doprinesile stabilizaciju tržišta, čvrsta pravila u vođenju makroekonomske politike nameću se kao bolje rešenje.

Na kraju je potrebno konstatovati da je moguće da jedna blaga i kratkotrajna inflacija stimulativno deluje na tok reprodukcije, i privredni razvoj u celini, posebno u uslovima kada postoje neuposleni ili nedovoljno uposleni kapaciteti, i nezaposlena radna snaga, ali je teško inflaciju danas održati u granicama tolerantne i blage inflacije i sprečavati njen kumulativni tok, odnosno pretvaranje inflacione presije u otvorenu inflaciju (nastanak inflatorne spirale). Stajati na poziciji da inflacija pozitivno deluje na ekonomski rast znači istovremeno se zalagati za deficitno finansiranje razvoja i inflacinističku politiku, sa svim negativnim posledicama koje iz toga proizilaze. Konačno, u slučaju razvoja inflacije, kada ona uzme maha, nepovoljne posledice su redovno teže i bolnije od eventualne koristi koju može da pruži na planu razvoja.


2


LITERATURA

1. Prof. David Ð. Dašić,Dr Sveto Purić, Doc. Dr Nada V. Todorović “Osnovi ekonomije”, Pravni fakultet, Kragujevac 2006

2. Dr M. Ćirović ”Novac i kredit”, Ekonomski fakultet, Beograd

3. Dr M. Golijanin “Politika i instrumenti regulisanja novca i kredita u Jugoslaviji”, Beograd

4. M.Labus, “Osnovi ekonomije”, Beograd 2003

5. Ekonomska enciklopedija Savremena administracija, Beograd 1984

6. Dragoslav Avramović “Rekonstrukcija monetarnog sistema” Jugoslavije i pobeda nad inflacijom 1994


Documents

Osnovi Ekonomije - Inflacija - Deflacija