Oskar Vajld

Saloma

LICA:

Irod, judejski Tetrarh

Johanan, prorok

Mladi Sirac, kapetan telesne garde

Tigelin, mladi Rimljanin

Kapadočanin, rimski ratnik

Nubljanin, rimski ratnik

Prvi vojnik, rimski ratnik

Drugi vojnik, rimski ratnik

Irodijadin paž

Prvi, Jevrejin

Drugi, Jevrejin

Treći, Jevrejin

Četvrti, Jevrejin

Peti, Jevrejin

Prvi Nazarećanin

Drugi Nazarećanin

Farisej,

Sadukej,

Manas, rob.

Naman, dželat

Irodijada, žena Tetrarhova

Saloma, njena kći.

Rimljani, svita Tetrarhova, robovi i robinje

Velika terasa u Irodovom dvoru, do koje je dvorana za svetkovine.

Levo (levo i desno od predstavljača) masivne stepenice, desno u pozadini neka stara cisterna s tamnozelenim bronzanim okovom. Veče. Mesečina.

PRVA POJAVA

Mladi Sirac vatreno motri kroz kapiju dvorsku, pored njega Irodijadin paž na stepenicama u pozadini levo. Naman, dželat, stoji iza cisterne, držeći pred sobom mač obema rukama. Kapadočanin i Nubljanin u ulazu desne kapije. Prvi vojnik sedi na kamenoj klupi pored cisterne, drugi vojnik leži na prednjoj kamenoj klupi. Docnije glas Johananov iz cisterne.

Ulazi obeju kapija osvetljeni, inače scena u mraku.

MLADI SIRAC: Kako je lepa večeras princeza Saloma!

PAŽ: Pogledaj mesec! Kako neobično izgleda! Kao neka žena koja je izišla iz groba. Kao mrtva žena. Rekao bi čovek, traži mrtvace.

MLADI SIRAC: Veoma je čudan: kao neka mala, princeza sa žutim velom i srebrnim nogama. Kao princeza, nogu kao beli golubići. Reklo bi se da igra.

PAŽ: Liči na kakvu mrtvu ženu. Tiho svetli odande.

(Graja u dvorani za svetkovine.)

PRVI VOJNIK: Kakva je to vika? Urlaju li to zverovi?

DRUGI VOJNIK: Jevreji; njihov je to način, opet se prepiru oko svoje vere.

PRVI VOJNIK: Zašto da se prepiru oko toga?

DRUGI VOJNIK: Ne znam. Uvek oni tako. Fariseji, na primer, tvrde da anđeli postoje. Sadukeji vele da ne postoje.

PRVI VOJNIK: Ja smatram da je smešno prepirati se oko tako nečega.

MLADI SIRAC: Kako je divna princeza Saloma večeras!

PAŽ: Jednako je gledaš. Suviše je gledaš. Ne treba svet toliko gledati; može da se dogodi neka strahota.

MLADI SIRAC: Veoma lepa je ona večeras.

Prvi vojnik (pogledajući sa svog mesta kroz kapiju dvorsku) Tetrarh izgleda turoban.

DRUGI VOJNIK: Da, izgleda turoban.

PRVI VOJNIK: Nešto posmatra.

DRUGI VOJNIK: Nekoga.

PRVI VOJNIK: Koga?

DRUGI VOJNIK: Ne znam.

(Kapadočanin i Nubljanin prilaze ostalim vojnicima.)

MLADI SIRAC: Nije li princeza veoma bleda? Nikad je nisam video tako bledu. Zar ne izgleda, kao slika bele ruže u srebrnom ogledalu?

PAŽ: Ne gledaj je! Suviše piljiš u nju...

PRVI VOJNIK: Irodijada je nalila pehar Tetrarhov.

KAPADOČANIN: Je li kraljica Irodijada, ona plavo naprašene kose i sa crnom dijademom s biserima?

PRVI VOJNIK: Da, to je ona, žena Tetrarhova.

DRUGI VOJNIK: Tetrarh zdravo voli vino; u njega je vina od tri vrste: jedno, sa ostrva Samosa, purpurno kao Carev ogrtač.

KAPADOČANIN: Ja nikada nisam video Cara.

DRUGI VOJNIK: Drugo, iz grada Kira, žuto kao zlato.

KAPADOČANIN: Ja vrlo volim zlato.

DRUGI VOJNIK: Treće, sa Sicilije, crveno kao krv.

Nubljanin: Bogovi, moje domovine veoma vole krv. Dvaput na godinu žrtvujemo im mi mladiće i device, pedeset mladića i sto devica. A ipak im, izgleda, nedajemo dovoljno, jer su veoma nemilostivi prema nama.

KAPADOČANIN: U mojoj domovjini nema više bogova; Rimljani su ih izgnali. Govori se da su utekli u planine, ali ja u to ne verujem... Jer tri noći proveo sam u planinama tražeći ih, i nisam ih našao. Naposletku sam ih dozivao poimence, ali oni se ne pojaviše. Umrli su dakle.

PRVI VOJNIK: Jevreji se mole jednom Bogu, koga niko ne može da vidi.

KAPADOČANIN: To mi je neshvatljivo!

PRVI VOJNIK: Uopšte oni veruju u nevidljivo.

KAPADOČANIN: Zbilja smešno!

GLAS JOHANANOV: Posle mene doći će jedan, moćniji od mene. Ja nisam dostojan ni da mu odrešim remena na obući. Likovaće pod njegovim stooama pustinje i procvetaće krinovima. Slepe oči ugledaće dana, gluve uši pročuće; staviće mladenac svoju ruku na aždajsko ležište, a lavove će za grivu voditi.

DRUGI VOJNIK: Reci mu da miruje; stalno govori neke budalaštine.

PRVI VOJNIK: Nije baš tako. On je pobožan. A i smeran. Svakog dana kad mu donesem jelo, on blagodari.

KAPADOČANIN: Ama, ko je taj?

PRVI VOJNIK: Neki prorok.

KAPADOČANIN: Kako se zove?

PRVI VOJNIK: Johanan.

KAPADOČANIN: Odakle je došao?

PRVI VOJNIK: Iz pustinje. Tamo se, hranio skakavcima i divljim medom. Imađaše haljinu od kostreti, a opasivaše se kožnim pojasom. Zdravo je divalj na izgled! Mnogo svetine pratilo ga je. Beše tu čak i učenika!

KAPADOČANIN: Pa šta tu jednako priča?

PRVI VOJNIK: To ni mi nikad ne znamo. Katkad govori reči koje nas uplaše; nemoguće da ih i sam razume.

KAPADOČANIN: A zar se on ne može videti?

PRVI VOJNIK: Ne, Tetrarh to ne dopušta.

MLADI SIRAC: Princeza skriva lice iza lepeze. NJene male bele ruke su kao golubovi, što lepršajući po vazduhu lete. One su kao beli leptiri, baš kao beli leptiri.

PAŽ: Ne jaduj zbog toga! Ama zašto gledaš u nju? Nemoj da je gledaš! Neka strahota može se zbiti.

KAPADOČANIN: (ukazujući na cisternu) Naročiti zatvor?

DRUGI VOJNIK: Stara cisterna.

KAPADOČANIN: Stara cisterna! Ala tu mora da je nezdravo?

DRUGI VOJNIK: A, nije! Brat Tetrarhov, na primer mislim na njegovog starijeg brata, prvog muža kraljice Irodijade preleža dvanaest godina u njoj i ne umre. Morali su najposle daga zadave.

KAPADOČANIN: Zadave? Ko se to usudio?

DRUGI VOJNIK (ukazujući na dželata, crnca džinovskog rasta) Onaj tamo, Naman.

KAPADOČANIN: Zar ga nije bio strah?

DRUGI VOJNIK: Ne, Tetrarh mu je poslao svoj prsten.

KAPADOČANIN: Kakav prsten?

DRUGI VOJNIK: Prsten smrti. Zato ga nije bio strah.

KAPADOČANIN: Ipak, grozno je to, jednog kralja zadaviti.

PRVI VOJNIK: A zašto? I kraljevi imaju vrat kao i drugi ljudi!

KAPADOČANIN: Meni se čini da je to grozno.

MLADI SIRAC: Princeza ustaje! Napušta sofru. Izgleda neodlučna. Oh! Ona dolazi ovamo!! Da, ona nam baš prilazi. Kako je bleda! Takvu je još nikada nisam video.

PAŽ: Ne gledaj je! Molim te, ne gledaj u nju!

MLADI SIRAC: Kao golubica, zalutala kao narcis, nošen od vetra kao srebrni cvet...

SALOMA: (dolazi iz dvora).

DRUGA POJAVA

Pređašnji. Saloma. Zatim jedan rob.

SALOMA: Ne, neću da ostanem, ja ne mogu ostati. Ama zašto me jednako Tetrarh tako posmatra svojim krtičjim očima ispod treptavih kapaka? Čudnovato, da me moj očuh tako gleda. Znam ja šta to znači da, znam.

MLADI SIRAC: Vi, princezo, napustiste svetkovinu?

SALOMA: Oh, ala je ovde vazduh svež, sada mogu da dišem! Tamo su unutra jerusalimski Jevreji, koji se kidaju na komade zbog svojih glupavih obreda; Varvari, koji neprestano piju i prosipaju vino na pod; Grci iz Smirne, obojenih očiju, nabeljenih i narumenjenih obraza i fino očešljanih nakovrčanih kosa; ćutljivi lukavi Egipćani, dugih kamenih noktiju, s mrkil ogrtačima; i Rimljani, neotesani, surovi, što samo psuju. Obične prostačine, a hteli bi da se ponašaju kao najviši plemići!

MLADI SIRAC: Zar nećete da sednete, princezo?

PAŽ: Zašto joj zboriš? Što je tako gledaš? Zbiće se nešto strašno.

SALOMA: Kako je to prijatno videti mesec! Izgleda kao novčić. Kao mali srebrni cvet. Hladan je i čist, mesec, sigurno je čist, ima čistu lepotu da, čist je. Nikako još nije okaljan. Nikada taknut kao sva druga božanstva.

GLAS JOHANANOV: Došao je Gospod! Došao je Sin Čovečji! Kentauri se zagnjuriše u reke, a sirene ostaviše vode i skriše se po šumama gde je najgušće.

SALOMA: Ko je to prizivao?

DRUGI VOJNIK: Prorok, princezo.

SALOMA: Onaj prorok, od koga je Tetrarha toliko strah?

DRUGI VOJNIK: Za to ne znamo, princezo; to je prorok Johanan.

MLADI SIRAC: Zapovedate li, princezo, da naredim da Vam se donese nosiljka? Divno je vreme u vrtu.

SALOMA: Strahote priča on o mojoj majci, zar ne?

DRUGI VOJNIK: Mi nikad ne razumemo ono što on govori, princezo.

SALOMA: Jeste, užasne stvari govori on o njoj.

ROB MANAS (dolazi iz dvora) Princezo, Tetrarh Vas moli da se vratite na svetkovinu!

SALOMA: Neću da se vratim.

MLADI SIRAC: Oprostite, princezo, moglo bi se izroditi zlo kad se ne biste vratili.

SALOMA: Je li star taj prorok?

MLADI SIRAC: Ta vratite se, princezo, biće mnogo bolje. Smem li Vas otpratiti?

SALOMA: Prorok, je li star?

PRVI VOJNIK: Ne, princezo, on je sasvim mlad.

DRUGI VOJNIK: To se ne zna; kažu ljudi da je to Ilija.

SALOMA: Ko je to Ilija?

DRUGI VOJNIK: On bejaše ranije prorok u ovoj zemlji, princezo.

MANAS: Šta da odnesem Tetrarhu kao odgovor princezin?

GLAS JOHANANOV: Ne veseli se, zemljo palestinska, što se salomila šiba onoga koji te je tukao, jer, rođen od gujina semena, pojaviće se zmaj čiji će nasad ptice da proždire.

SALOMA: Kakav značajan glas! Ja bih govorila s njime.

PRVI VOJNIK: Nemoguće, princezo!

SALOMA: Ali ja hoću.

MLADI SIRAC: Izvesno bi, princezo bilo bolje da se povratite na svetkovinu.

SALOMA: Nek iziđe prorok!

MANAS (odilazi na znak mladog Sirca u dvor)

PRVI VOJNIK: Princezo, to se ne možemo usuditi.

SALOMA: (staje na okvir cisterne i motri unutra) Kako je tavno tamo dole. Mora biti da je to užasno na

laziti se u tako mračnoj jami! Kao grobnica.

(Obraća se opet vojnicima.) Zar me niste razumeli?

Nekagaiđe prorok, hoću da ga vidim. .,.

DRUGI VOJNIK: Princezo, molim Vas, ne tražite ;to od nas!

SALOMA: Zar da toliko čekam?!

PRVI VOJNIK: Princezo, naš život pripada Vama, ali ono što Vi hoćete mi ne možemo da uradimo, za to nije trebalo da se obraćate nama.

SALOMA: (pogleda mladog Sirca) Ah!

PAŽ: Oh, šta li će se desiti, svakako će nastupiti neka strahota.

SALOMA: (pristupajući mladom Sircu) Narabote, Vi ćete to za mene učiniti, zar ne? Ja sam Vam uvek bila naklonjena. Učinićete Vi to za mene. Hoću samo da ga vidim, tog čudnovatog proroka. Toliko se priča o njemu; često sam čula Tetrarha gde govori o njemu. Uverena sam da ga je strah od njega. A Vi, Narabote, bojite li ga se i Vi?

MLADI SIRAC: Ne, princezo, nije mene strah ni od koga. Ali Tetrarh je zabranio da ma ko podigne poklopac s ovog bunara.

SALOMA: Vi ćete mi tu ljubav učiniti, Narabote, a sutra kad budem prolazila u svojoj nosiljci ispod kapije kod trgovaca idolima, ja ću ispustiti za Vas jedan mali cvet, mali zeleni cvet.

MLADI SIRAC: Ne mogu, princezo, ne mogu!

SALOMA: (smešeći se) Učinićete, Narabote. Vi znate da ćete mi ukazati tu ljubav. A sutra kad u svojoj nosiljci pored trgovaca idolima prođem i na most dođem, ja ću Vas pogledati kroz muselinski veo, pogledaću Vas, Narabote, možda ću se i osmehnuti. Narabote, pogledajte me! Vi znate vrlo dobro da ćete uraditi ono što ja od Vas tražim. Vi to vrlo dobro znate, zar ne? Ja znam to dobro.

MLADI SIRAC (daje Drugom vojniku znak) Pusti napolje proroka, princeza želi da ga vidi.

DRUGI VOJNIK (ulazi u cisternu; čuje se zveket lanaca. Teška metalna vrata kad su se zalupila)

SALOMA: Ah!

PAŽ: O, kako neobično izgleda mesec, kao ruka. nekog mrtvaca, koja bi da navuče na sebe pokrov.

MLADI SIRAC: Neobično izgleda, svakako, kao neka princeza s ćilibarskim očima, osmehuje se kroz muselinske oolake, kao neka mlada princeza.

PROROK JOHANAN (izlazi iz cisterne praćen vojnikom)

SALOMA: (pogledavši ga, uzmakne)

TREĆA POJAVA

Pređašnji. Johanan.

JOHANAN: Gde je taj, čiji je pehar već pun gadosti? Gde je taj što će skončati jednog dana pred celim narodom u skutima ruha srebrnoga? Pozovite ga ovamo, da bi čuo glas onoga čiji se usklik razleže i u pustinjama i po kraljevskim dvorovima.

SALOMA: O kome to govori?

MLADI SIRAC: To se nikad ne zna, princezo.

JOHANAN: Gde je ta što je videla na zidu slike ljudi, slike Haldejaca bojama naslikane, što se podala požudi očiju njinih i što je glasnike u Haldeju poslala?

SALOMA: On govori o mojoj majci!

MLADI SIRAC: Izvesno ne, princezo!

SALOMA: Ama, on govori o mojoj majci!

JOHANAN: Gde je ta koja se podavaše asirskim četovođama što utežu bokove i nose na glavama šarene krune? Gde je ta koja se podavaše misirskim mladićima što odeveni u platno s hiacintima, nose zlatne štitove i srebrne kacige, a tela su im divovska? Neka se digne sa svoje postelje bludne, s postelje rodooskvrnjenja, i nek čuje reči onoga koji utire put Gospodnji, da bi mogla okajati svoje grehe! A ako nikakvo kajanje više ne može osetiti, nego grezne i dalje u svoje grdilo. Ona ipak neka dođe, jer Gospod već drži bič u ruci!

SALOMA: Strašno! Užasno!

MLADI SIRAC: Ja Vas molim, princezo, da tu više ne ostajete.

SALOMA: Najstrašnije su mu oči. One su kao crne jame u kojima plamte buktinje u tirskim zastiračima. One su kao crne peštere gde sede aždaje, crne egipatske peštere, gde prebivaju zmajevi. One su kao neka crna jezera, osvetljena mesecom zanesenjakom reklo bi se da će još da govori!

MLADI SIRAC: Idite odatle, princezo, ja Vas preklinjem!

SALOMA: Kako je mršav! Liči na neki vitak kip od slonove kosti, na kakvu srebrnu sliku, i jamačno je čedan, kao mesec što je. Izgleda, kao meeečeva zraka, jedna srebrna mesečeva zraka. NJegova put mora biti da je hladna kao slonovača razgleda da bih ga izbliza.

MLADI SIRAC: Ne, nemojte, princezo!

SALOMA: Ja moram da ga osmotrim izbliza!

MLADI SIRAC: Princezo, princezo!

JOHANAN: Kakva me to žena posmatra? Ja neću da me ona posmatra. Zašto me gleda svojim žutim užagrenim očima?! Ne znam ko je ona i neću da znam; neka odlazi; sa njom neću da zborim.

SALOMA: Ja sam Saloma, Irodijadina kći, judejska princeza.

JOHANAN: Dalje od mene, kćeri vavilonska! Ne približuj se izbraniku Gospodnjem! Tvoja mati prepunila je zemlju zverstvima svojim, vapaj grehova njenih dopro je do ušiju Božjih.

SALOMA: Govori dalje, Johanane, tvoj glas me opija.

MLADI SIRAC: Princezo! Priicezo! Princezo!

SALOMA: Govori dalje, govori još, Johanane, i objavi mi šta da činim.

JOHANAN: Ne primiči mi se, kćeri sodomska, nego pokri obraz svoj velom i pospi tlavu pepelom; beži u pustinju i traži Sina Čovečjeg.

SALOMA: Sin Čovečji, ko je to? Je li ti ravan po lepoti, Johanane?

JOHANAN: Odlazi odatle, sklanjaj se odatle! Čujem u dvoru anđela smrti gde udara krilima.

MLADI SIRAC: Princezo, preklinjem Vas, vratite se!

JOHANAN: Šta ćeš tu sa svojim mačem anđele Gospoda moga! Šta tražiš u tom dvoru bezakonja? Još nije svanuo poslednji dan onoga što treba da skonča u srebrnom ruhu.

SALOMA: Johanane!

JOHANAN: Ko to zove?

SALOMA: Johanane! Ja ljubim tvoje telo, jer je ono belo kao poljski krin koga se ni jedan kosač još nije dotakao; belo je ono kao sneg što kopni na planinama Judeje i otiče u doline. Ruže u vrtovima arapske kraljice nisu tako bele, kao tvoje telo; ne samo ruže arapske kraljice u njenim baštama začina, nego ni noge zore kad se preko lišća krade, grudi mesečine izvaljene na moru, ništa na ovom svetu nije belje od tvoga tela. Daj, da ga se dotaknem, tvog tela!

JOHANAN: Dalje od mene, kćeri vavilonska, sa ženom siđe greh na svet; ne govori mi, ništa te ne slušam. Ja slušam samo reči moga Gospoda Boga.

SALOMA: Tvoje je telo odvratno. Ono je kao telo prokaženoga. Kao prekrečen zid u kome prebivaju smukovi, prekrečen zid u kome škorpije grade svoja gnezda. Ono je kao okrečen grob prepun odvratnih stvari, Užasno je, grozno, tvoje telo. Ali ja ljubim tvoje kose, Johanane, one su kao grožđe, kao crno grožđe što visi na lozama edomskim, u zemlji edomićanskoj. One su kao kedri livanski, što poklanjaju hladovinu lavovima i razbojnicima danju kad se skriju. Nisu tako crne duge tavne noći bez mesečine i utuljenih zvezda. Nije tako crn ni pokoj što u šumama caruje. Ništa na svetu nije Crnje od tvojih kosa; daj, da ih se dotaknem, tvojih kosa!

JOHANAN: Dalje od mene, kćeri sodomska. Ne dotiči me se! Niko ne sme da dira u hram moga Gospoda Boga.

SALOMA: Strašne su tvoje kose. Ukočene su od prljavštine i prašine; liče na neku trnovu krunu utisnutu na glavu ti, liče na splet crnih zmija obavijenih: ti oko vrata. Ne marim za tvoju kosu! Usta tvoja, Johanane, to je ono što ja ljubim. Ona su kao skerletna traka na kuli od slonove kosti, kao nar rasečen nožem od slonovače. Cvetovi narova što rastu u baštama turskim i prevazilaze crvenilom ruže, nisu crveniji, rujne trubne fanfare što negovešćuju dolazak kraljev, a neprijatelju ulivaju grozu, nisu tako crvene. Crvenija su ti usta, nego noge onih što gacaju po razmuljanom grožđu vina radi, crvenija su ti od nogu golubova što žive po hramovima, a hrane ih žreci, crvenija od nogu čoveka koji bi došao do šume, ubivši lava a

spazivši sjajnog tigra. Tvoja su usta grana korala koju ribari izneše iz morskih sutona, pa je nameniše kralju. Ona su ravna cinoberu, koji Moabićani nalaze u rudnicima moabskim, a koji kraljevi nabavljaju od njih, ona su ka luk persiskog kralja, obojen cinoberom, sa krajevima od korala. Opet ništa na ovom svetu nije crvenije od tvojih usta, daj mi usta tvoja, da ih poljubim.

JOHANAN: Nikada, kćeri vavilonska, nikada, kćeri sodomska!

SALOMA: Tvoja usta hoću da poljubim, Johanane, ja hoću da ti usta poljubim.

MLADI SIRAC: Princezo! Princezo! Kito mirtina cveća. Golubice nad golubicama. Ne gledajte u njega, ne gledajte! Nemojte mu tako govoriti, ja to ne mogu izdržati. Princezo, ne zborite mu te reči!

SALOMA: Tvoja usta hoću da poljubim, Johanane!

MLADI SIRAC: (krikne, probode se i stropošta se između Salome i Johanana)

SALOMA (ne primećuje)

PAŽ: (nad lešom) Mladi Sirac se ubio! Mladi kapetan se ubio! Taj što mi beše prijatelj, ubio se! Oh, zar nisam pretskazao da se nešto užasno dogoditi? Ja sam pretskazao, i to se sad eto zbilo! Znao sam dobro da je mesec tražio jednog mrtvaca. Oh, zašto ga nisamod meseca skrio! Mesec ga ne bi video, da sam ga sklonio u kakvu pećinu.

PRVI VOJNIK: Princezo, mladi kapetan se baš sad ubio!

SALOMA: Johanane, da mi usta da ih poljubim, Johanane!

JOHANAN: Zar te nije strepnja spopala, kćeri Irodijadina? Zar ti nisam objavio da sam čuo sletanje anđela smrti u dvor, i zar se on nije pojavio?

SALOMA: Tvoja usta hoću da poljubim, Johanane!

JOHANAN: Kćeri bestidnosti, ima još samo jedan koji te može spasiti! To je onaj o kome ti zborih. Idi i traži ga. On sedi u čamcu na Galilejskom jezeru i drži propovedi svojim učenicima. Klekni na obalu jezersku i vikni ga po imenu. On dolazi svima koji ga zovu, a kad tebi dođe, prikloni se pred njegovim nogama i moli oproštaj za svoje grehe.

SALOMA: Tvoja usta hoću da poljubim, Johanane!

JOHANAN: Prokleta da si, kćeri matere rodooskrvnjive, da si prokleta!

SALOMA: Johanane, tvoja usta hoću da poljubim!

JOHANAN: Neću da te gledam. Neću da te vidim. Salomo, ti si prokleta! Ti si prokleta! (on opet silazi u cisternu)

TREĆA POJAVA

Pređašnji bez Johanana.

SALOMA: Poljubiću tvoja usta Johanane, ja ću ih poljubiti!

DRUGI VOJNIK: (vraća se)

PRVI VOJNIK: Taj leš se mora skloniti, jer Tetrarh voli da vidi samo leševe onih koje je sam pobio.

PAŽ: On mi beše kao brat, ne, beše poverljiviji od brata. Poklonih mu kutiju s obrednim začinima i ahatski prsten, i on ga je uvek nosio na ruci. Uveče hodali bismo obalom rečnom i pod bademovim drvećem, a on bi mi pričao o svom zavičaju. Govorio bi uvek veoma tiho. NJegov glas ličio je na pevanje frule. A voleo je i da se zagleda u reku; to bih mu ja često prebacivao.

DRUGI VOJNIK: Imaš pravo, leš se mora ukloniti, Tetrarh ga videti ne sme.

VOJNICI (nose leš u pozadinu i spuštaju ga na cisternu, a Irod nailazi)

PRVI VOJNIK: Tetrarh ovamo neće doći, on ne dolazi nikad na terasu, njega je suviše strah od proroka.

Irod, Irodijada i ceo dvor (nailaze).

PETA POJAVA

Pređašnji. Irod. Irodijada. Tigelin. Rimljani. Žene i ljudi iz Irodove svite. Jevreji, Nazarećani, Fariseji i Sadukeji. Manas. Robovi i robinje, ispunjavaju celu levu stranu i stepenice. Docnije glas Johananov.

IROD: Gde je Saloma? Gde je princeza? Zašto nije došla natrag na gozbu, kao što sam joj naredio? Oh! Tu je ona!

IRODIJADA: Ne gledajte je jednako, neprestano piljite u nju.

IROD: Vrlo neobično izgleda mesec večeras. Zar ne, izgleda vrlo čudno? Izgleda kao požudn žena koja svuda traži ljubavnika. I nag je, sasvim nag. Oblaci bi da ga obaviju, ali on neće. Potpuno nag je na nebu, i tetura se kroz oblake, kao neka pijana žena; svakako traži nekog milosnika; ne povodi li se kao pijana žena? On je kao neka razbludna žena, zar ne?

IRODIJADA: Koješta, mesec izgleda samo kao mesec, a ne kao drugo što. Hajde, da se vratimo, ovde nema ničega za Vas.

IROD: Ja ostajem ovde! Manase, rasprostri onde prostirke. Užegni buktinje, daj amo stolove od slonove kosti i one od jaspisova kamena.

(Na Manasov mig robovi i robinje žurno odilaze stepenicama u dvor i donose prostirke kojima zastiru odmorište, nekoliko njih dokose tri divne stolice i stolove, koje postavljaju na prvo uzvišenje, drugi donose vino i voće, treći meću: zapaljene buktinj,e u drške na zidovima, četvrti staju gore s lepezama i mahalicama. Muzikanti s duvačkim instrumentima, harfama, talambasima i dairama smeštaju se levo pored cisterne)

IROD: Ovde je vazduh svež. Hoću i dalje da pijem vino s mojim gostima. Cezarovom poslaniku moraju se ukazati sve počasti.

IRODIJADA: Vi pak, Vi nemojte tu da ostajete.

IROD: Ali vazduh ovde tako osvežava; Irodijado; hodite, naši gosti čekaju. O, ja sam nagazio na krv, rđav znak, vrlo rđav znak, otkuda ovde krv? I šta će tu taj leš? Da ne mislite da sam ja

kralj Egipćana, koji ne priredi ni jednu svetkovinu, a da na njoj ne pokaže svojim gostima kakav leš? Uopšte, ko je to? Ne bih da ga vidim.

PRVI VOJNIK: Naš kapetan, goopodaru! Mladi Sirac koga ste nam tek pre tri dana postavili za kapetana.

IROD: Da se ubije, ja nisam naložio.

DRUGI VOJNIK: Sam se ubio, gospodaru!

IROD: Zašto? Ta ja sam ga naimenovao kapetanom.

DRUGI VOJNIK: Ne znamo, gospodaru! Tek on se ubio.

IROD: Čudnovato, ja sam mislio da se samo rimski filozofi ubijaju sami; nije li tako, Tigeline, rimski filozofi se sami ubijaju?

TIGELIN: Neki od njih, stojičari, sami se ubijaju, gospodaru. To je veoma neuglađen svet, pre svega veoma smešan svet, doista veoma smešan.

IROD: Dabogme, to je smešno, samoga sebe ubiti.

TIGELIN: U Rimu im se potsmevaju. Car je spevao o njima jednu rugalicu i ona se svud navodi.

IROD: O, on je spevao rugalicu o njima? On je divan, on može sve ali čudno je da se mladi Sirac ubio. Žao mi ga je, zbilja ga žalim. Jer beše lep, beše vrlo lep, imađaše tako čežnjive oči. Sećam se, čeznuo je za Salomom, zbilja, on se nje malo mnogo nagledao.

IRODIJADA: Još ih je koji je suviše gledaju.

IROD: NJegov otac bio je kralj, ja sam ga iz njegove zemlje izagnao, a kraljicu, njegovu majku, učinili ste, Vi, Irodijado, robinjom. On ovde beše u neku ruku gost, i zato sam ga načinio kapetanom. Žao mi je što više nije živ. Nego, zašto ste osavili mrtvaca tu da leži, sklonite ga, ne bih da ga vidim, odnesite ga.

VOJNICI (odnose leš kroz kapiju desno)

IROD: Ovde je hladno, duva vetar, zar ne, duva vetar?

IRODIJADA: Ne, ne duva nikakav vetar.

IROD: Ama duva, i nešto kao udaranje krila, udaranje nekog ogromnog krila čujem u vazduhu. Zar Vi to ne čujete?

IRODIJADA: Nikako.

IROD: Sada ni ja više ne čujem, ali čuh to, bez sumnje to beše vetar; prošao je. Ali ne, baš ga evo čujem ponova, čujete li i Vi to? Šumi kao lepršanje krila...

IRODIJADA: Ničega nema, kad Vam kažem. Vi ste bolesni, hajdemo natrag.

IROD: Ne, nisam bolestan, ali Vaša kći izgleda da je bolesna, kako bolna izgleda, Vaša kći, nikad je nisam tako bledu video. (On seda)

TIGELIN I IRODIJADA (sedaju takođe)

PAŽ (seda ispred Irodijadinih nogu).

IRODIJADA: Rekoh Vam već, ne gledajte u nju.

IROD: Nalite vina. (To i urade.) Salomo, hodi, i pij sa mnom malo vina. Evo moga skupocenog vina. Sam Car poslao mi ga je. Umoči cale crvene usne tvoje a onda daj mi pehar da iskapim.

SALOMA: (sedeći na desnoj kapiji) Nisam žedna, Tetrarše.

IROD: Čujete li kako mi odgovara Vaša kći?

IRODIJADA: Ima potpuno pravo. Što jednako samo u nju piljite?

IROD: Dajte voće. (I to se događa) Salomo, hodi i jedi voće sa mnom. Voleo bih da vidim plod s tragovima tvojih zuba. Ugrizi samo malo od ovog ploda, a ostalo ću tada ja pojesti.

SALOMA: Nisam gladna.

IROD: Vidite li kako ste je vaspitali, Vašu ćerku!

IRODIJADA: Moja kći i ja vodimo poreklo od kraljeva! A tvoj ded je čuvao kamile i bio uz to lopov!

IROD: Lažeš!

IRODIJADA: Ti znaš, da je to istina.

IROD: Salomo, hodi, sedi kraj mene, dajem ti presto tvoje matere.

SALOMA: Nisam umorna, Tetrarše...

IRODIJADA: No, sad vidite koliko joj je stalo do Vas.

IROD: Donesite šta ja to hoću - ne znam, no da, sećam se,

GLAS JOHANANOV: Došlo je vreme; Gospod Bog naš veli, što sam pretskazao obistinilo se. Dan o kome govorah osvanuo je.

IRODIJADA: Ućutkaj ga, neću da mu čujem glas. Stalno me ruži.

IROD: Ništa protiv Vas ne reče. Osim toga, on je vrlo veliki prorok.

IRODIJADA: Koješta, ja ne verujem u proroke, zar neko može da rekne šta će se desiti? Niko to ne zna; uz to me jednako vređa. Ipak Vas je, po mom mišljenju, strah rd njega, da, da, znam ja to, Vi ga se bojite.

IROD: Ne bojim ga se ni malo, uopšte ja se nikoga ne bojim...

IRODIJADA: Ipak, strah Vas je od njega. Ako nije tako, zašto ga ne izdate Jevrejima koji ga traže evo već šesti mesec?

PRVI JEVREJIN: Gospodaru, stvarno, bole bi bilo da nam ga izdate.

IROD: Dosta s tim, već sam vam odgovorio, neću vam ga izdati. On je sveti čovek, čovek koji je gledao Boga.

PRVI JEVREJIN: Nemoguće, niko nije video Boga posle Ilije, koji je bio poslednji koji je Boga video. U naše doba Bog se više ne pojavljuje, i zato je u zemlji tolika nesreća.

DRUGI JEVREJIN: Nikako nije baš sigurno da je i prorok Ilija video Boga. To što je on video beše senka Božja.

TREĆI JEVREJIN: Bog se ne skriva, on se ispoljava u svim stvarima, kako dobrim tako i rđavim.

ČETVRTI JEVREJIN: To se ne sme kazati, to je veoma opasno, to proizilazi iz aleksandriske škole gde se uči grčka filozofija. A Grci su mnogobošci, i zar nisu već jednom poklani bili.

PETI JEVREJIN: Nikad se ne može znati šta Bog dela jer njegovi putevi su tajanstveni. Možda je ono što nam se čini rđavo dobro, a što nam izgleda dobro, rđavo, čovek to nikad znati ne može, zato se moramo svemu pokoriti. Bog je silan, on u isto vreme zadaje udarce i slabima i moćnima, ne štedi nikoga.

PRVI JEVREJIN: Tako je, Bog je strašan. On tuče i slabe i jake, kao ljudi zrnevlje u avanu. Ali onaj čovek nije Boga nikad video. Od proroka Ilije niko nije Boga video.

IRODIJADA: Zapovedi im da umuknu, dosadni u su mi.

IROD: Ali ja sam čuo gde govore da je baš Johanan vaš prorok Ilija.

PRVI JEVREJIN: Ne može biti, jer od dana kad je živeo prorok Ilija minulo je evo već više od tri stoleća...

IROD: Ali ima ljudi koji vele da je to prorok Ilija.

PRVI NAZAREĆANIN: Ja sam uveren da je to prorok Ilija.

PRVI JEVREJIN: Ne, nikako, nije on prorok Ilija.

GLAS JOHANANOV: Svanuo je dan, Gospodnji dan, i na planinama čujem korake onoga koji će biti Izabranik Sveta.

IROD: Šta to znači Izbranik Sveta?

TIGELIN: To je naziv koji Caru pripada.

IROD: Neće valjda tek Car doći u Judeju. Juče dobih pisma iz Rima, i u njima nema ničega o tome. Ali Vi, Tigeline, Vi bejaste zimus u Rimu, pa zar niste čuli ništa o tome?

TIGELIN: Doista, gospodaru, ništa ne čuh o tome. Ja sam Vam samo rekao da je to naziv.

IROD: Pa Car i ne može doći ovamo, on pati od kostobolje, vele da su mu noge kao u slona. A protiv toga govore i državni razlozi, Rim napušten Rim izgubljen. Neće on doći. Ali najposle, on je Gospodar, ako bude hteo, on će i doći. Samo, ja u to ne verujem, da će doći.

PRVI NAZAREĆANIN: Nije taj, o kome je prorok govorio, Cezar!

IROD: Nije Cezar?

PRVI NAZAREĆANIN: Ne, gospodaru!

IROD: O kome je onda govorio?

PRVI NAZAREĆANIN: O Spasitelju, koji se pojavio.

PRVI JEVREJIN: Spasitelj se nije pojavio.

PRVI NAZAREĆANIN: Pojavio se on, i čini čuda na svakom koraku.

IRODIJADA: Uh, uh, čuda, ja ne verujem više u čuda, videla sam i suviše stvari. (Pažu) Moju lepezu.

PRVI NAZAREĆANIN: Taj čovek čini prava čuda: na nekoj maloj svadbi, na primer, u jednoj varošici galilejskoj, pretvorio je vodu u vino. To su mi pričali ljudi koji su tamo bili. Pa je, onda, dva gubavca pred kapernaumskom kapijom iscelio dodirnuvši ih rukom.

DRUGI NAZAREĆANIN: Ne, ti što ih je kod Kapernauma iscelio, to behu dva slepca.

PRVI NAZAREĆANIN: Ne, nije, to su bili gubavci; nego isceljivao je on i slepe; a videli su ga na nekom brdu kzko razgovara s anđelima.

SADUKEJ: Nema anđela.

FARISEJ: Anđela ima, samo ne verujem da je taj čovek s njima govorio.

PRVI NAZAREĆANIN: Puno naroda videlo ga je kako razgovara s anđelima.

SADUKEJ: Ne sa anđelima...

IRODIJADA: Kako sam nestrpeljiva pored ovot sveta, pravi su glupaci. (Pažu.) No, moju lepez)? PAŽ (donosi joj lepezu).

IRODIJADA (Pažu) Vi izgledate kao da ste sanjarili, nemojte sanjati, sanjari su bolesni. (Udari ga lepezom.)

DRUGI NAZAREĆANIN: Da, pa se dogodi i čudo s Jairovom ćerkom.

PRVI NAZAREĆANIN: Dabogme, sasvim sigurno, neosporno.

IRODIJADA: Ti ljudi tamo budale su, suviše blenu u mesec, naredi im da ućute.

IROD: Kakvo je to čudo s Jairovom ćerkom?

PRVI NAZAREĆANIN: Umrla beše kći Jairova, a on ju je pozvao da oživi.

IROD: On može da oživljuje mrtve?

PRVI NAZAREĆANIN: Da, gospodaru, on vraća u život umrle.

IROD: Ja neću da on to čini, zabranjujem mu da to radi, ja to ne dozvoljavam, da se mrtvac oživi. LJudi ga moraju potražiti i reći mu da mu ja to zabranjujem, da mrtvace oživljuje. Gde boravi sad taj čovek?

DRUGI NAZAREĆANIN: Gospodaru, on se bavi svuda, samo je vrlo teško pronaći ga.

PRVI NAZAREĆANIN: Vele da je sada u Samariji.

PRVI JEVREJIN: I iz toga se može zaključiti da to nije nikakav Spasitelj, jer jedan Spasitelj neće nikad doći kod Samarićana. Oni su prokleti, ne donose nikad u hram darove za žrtvu.

DRUGI NAZAREĆANIN: Samariju je skoro napustio, mislim da je ovih dana negde oko Jerusalima.

PRVI NAZAREĆANIN: A ne, nije tamo, ja upravo stižem od Jerusalima. Već se dva meseca ne čuje o njemu ništa.

IROD: Ipak on se mora naći ma i poterom i mora mu se reći da mu ja ne dopuštam da mrtve oživljuje. Pretvarati vodu u vino, isceljivati gubave i slepe, to još i može ako hoće. Isceljivanje gubavih izgleda mi čak kao neko dobročinstvo. Ali ne sme umrle da oživljuje; bilo bi strašno kad bi se oni koji su umrli opet pojavili.

GLAS JOHANANOV: Bludnice, svačija naložnice, kćeri vavilonska, lažljivih očiju od zlata! Ovako zbori naš Gospod Bog: pučino ljudska, navali na nju; narode, uzmi kamenje i kamenuj je!

IRODIJADA: Ta zapovedi mu da umukne!

GLAS JOHANANOV: Četovođe Gospodnje, probodite je mačevima, zgnječite je vašim štitovima!

IRODIJADA: Sramno!

GLAS JOHANANOV: Hoću tako zemaljska bezakonja da uklanjam, da bi sve žene utuvile da ne ponove strahote one žene!

IRODIJADA: Čujete li šta kaže protiv mene. Ta zar možete trpeti da tako vređa Vašu suprugu?

IROD: Ama on nije spomenuo Vaše ime!

IRODIJADA: Svejedno, Vi znate dobro da je njemu stalo do toga mene da naruži, a ja sam, nije li tako, Vaša supruga?

IROD: Dabogme, mila i draga Irodijado, Vi ste moja supruga, a pre toga bili ste supruga moga brata.

IRODIJADA: Pa. Vi ste me iz njegovih ruku istrgli!

IROD: Dabogme, ja sam bio jači; ali manimo se toga. Neću da govorimo dalje o tome. Zato je i prorok izrekao strašne reči. Naposletku će nas još zbog toga snaći nesreća. Zato ni reči više o tome. Nego, blagorodna Irodijado, mi zaboravljamo naše goste. Nali mi, ljubljena moja, natočite vinom one prekrasne krčage srebrne i onaj kristalni. Pijem u zdravlje Cara! Rimljani su ovde, zato se mora piti u Carevo zdravlje...

SVI: Živeo Cezar! Živeo Cezar!

IROD: Zar Vi ne opažate kako Vam je bleda kći?

IRODIJADA: Šta se to Vas tiče, da li je ona bleda ili nije?

IROD: Nisam je još nikad video tako bledu.

IRODIJADA: Ne piljite u nju jednako!

GLAS JOHANANOV: Onoga dana sunce će biti tavno kao pokajničko ruho kostretno, mesec će biti krvav, a zvezde će padati na Zemlju kao nezrele smokve što padaju sa svojih drveta, i zemaljski kraljevi uplašiće se.

IRODIJADA: Ha, ha, volela bih da vidim dan o kom on bunca, kada će mesec biti krvav i kada će zvezde da padaju na Zemlju kao nezrele smokve. Taj prorok govori kao kakva pijanica. Ali ne mogu više podneti zvuk njegovog glasa; odvratan mi je njegov glas. Ta naredi mu da prestane.

IROD: Ne, ne, to što on kazuje ja ne razumem, ali možda je to neki znak!

IRODIJADA: Ja ne verujem u znake. On govori kao da se napio.

IROD: Možda se on samo napio vina Gospodnjeg.

IRODIJADA: Kakvo je to vino? U kom vinogradu rađa ono i na kakav se način spravlja?

IROD (od sada posmatra jednako Salomu) Tigeline, kad ste bili poslednji put u Rimu, je li govorio Car s Vama o...

TIGELIN: O čemu to, gospodaru?

IROD: O čemu? Pitao sam Vas, ne? Zaboravih šta sam hteo.

IRODIJADA: Vi sad opet gledate u moju kćer, nemojte da je posmatrate, ja sam Vam to već rekla.

IROD: Vi govorite sve isto.

IRODIJADA: Ja to ponavljam.

IROD: A vaspostavljanje hrama, o kome se toliko govorilo? Hoće li biti nešto od toga? Zar ne, nestalo je zavese svetinje nad svetinjama?

IRODIJADA: Ta Vi ste je sami uzeli, Vi baš ne znate šta govorite. Neću više tu da sedim, hajdemo natrag.

IROD: Zaigraj za mene, Salomo.

SALOMA: Ne igra mi se, Tetrarše.

IROD: Salomo, kćeri Irodijadina, poigraj za mene...

IRODIJADA: Ama ostavi je na miru.

IROD: Naređujem ti da igraš, Salomo.

SALOMA: Nije mi do igre, Tetrarše.

IRODIJADA: (smejući se) Vidite li kako Vas sluša?

IROD: Šta me se tiče da li će igrati ili neće? Meni je to svejedno, večeras sam srećan, presrećan, kao nikad do sada.

PRVI VOJNIK: Tetrarh izgleda mračan, zar ne, izgleda vrlo mračan?

DRUGI VOJNIK: Jeste, izgleda mračan.

IROD: A zašto kao i ne bih bio srećan? Car, gospodar Sveta, gospodar svega, mnogo me voli. I sad mi je poslao skupocene poklone, a obećao mi je kralja Kapadokije, neprijatelja moga, pozvati u Rim, možda će ga u Rimu raspeti; jer on može sve što hoće, Car; ta on je Gosiodar. Zato imam razloga da budem srećan, i zbilja, jesam srećan. Nikad još nisam bio tako srećan. Ništa na svetu ne može da pomuti moje zadovoljstvo.

GLAS JOHANANOV: Na prestolu svome sedeće, u purpur i skerlet odeven. U ruci svojoj držaće zlatnu posudu, punu svojih nevaljalstava. Ali anđeo će ga strmoglaviti, i crvi će ga izjesti.

IRODIJADA (potsmevajući se) Čujete li šta kaže za Vas: crvi će Vas pojesti!

IROD: Ne govori on o meni, nikad protiv mene: ne govori. On priča o kralju Kapadokije, mome zlotvoru, njega će to crvi da požderu. Nikad nije on, prorok, protiv mene govorio, osim onda kad sam se ženio ženom moga brata. A možda je i u pravu bio, jer u stvari, Vi ste neplodni.

IRODIJADA: Ja neplodna? I to kažete Vi. Vi, što jednako blenete u moju ćerku, Vi, što hoćete da je navedete da igra za Vaše uveselenje! Zbilja, to je glupo, tako nešto reći. Ja sam već imala dete, Vi nikada niste stekli ni jedno, ni sa kojom od Vaših robinja. Vi ste dakle neplodni, ne ja!

IROD: Ćutite! Ja velim da ste neplodni. Niste me obdarili ni jednim detetom, zato prorok naše zajedničko življenje i naziva brakom rodooskvrnjivim, brakom nesrećnim bojim se da je u pravu. sasvim izvesno, on je u pravu. Ali sada govoru o tome nije vreme, sada bih da sam srećan, a ja to i jesam, veoma sam srećan, ničega nema što bi mi nedostajalo.

IRODIJADA: Milo mi je zaista što ste večeras tako dobre volje. Takvi obično niste. Nego, već je kasno, hajde da se vratimo, ne zaboravite da ćemo sutra, kad se bude rađalo sunce, svi u lov. Jer Carevom poslaniku moraju se ukazati sve počasti, ne?

DRUGI VOJNIK: Kako turoban izgleda Tetrarh.

PRVI VOJNIK: Da, turoban izgleda Tetrarh.

IROD: Salomo, zaigraj mi, Salomo. Molim te, zaigraj za mene, tako sam žalostan večeras, jeste, veoma žalostan sam večerae. Kad naiđoh ovde, ugazih u krv, to je rđav zlak, i čuh to sam sigurno čuo udaranje krila po vazduhu, udaranje nekih ogromnih krila. Ne umem to da rastumačim, što sam tako tužan večeras, hajde, igraj Salomo, molim te. Ako mi budeš igrala, ma šta da od mene zaželiš da imaš, daću ti. Ta zaigraj mi, Salomo, sve što hoćeš daću ti, pa bida goi polovina moje kraljevine!

SALOMA: (ustajući) Sve ćete mi dati što od Vas zaištem, Tetrarše?

IRODIJADA: Nemoj da igraš, kćeri moja.

IROD: Sve, ma to bila i polovina moje kraljevine.

SALOMA: Zaklinjete li se na to, Tetrarše?

IROD: Zaklinjem se, Salomo.

IRODIJADA: Kćeri moja, ne igraj!

SALOMA: Čime se kunete, Tetrarše?

IROD: Životom mojim, krunom mojom, bogovima mojim! Sve što zaželiš, daću ti, pa neka to i polovina moje kraljevine bude, samo ako mi budeš igrala. Oh, Salomo, Salomo, zaigraj mi!

SALOMA: Vi ste mi se na to zakleli, Tetrarše?

IROD: Zakleo sam se na to, Salomo.

SALOMA: Sve što od Vas zatražim, makar to bila i polovina Vaše kraljevine?

IRODIJADA: Ne igraj, kćeri moja.

IROD: Pa, makar to bila i polovina kraljevine moje. Kako ćeš lepa izgledati kao kraljica, ako ti se prohte da zatražiš polovinu moje kraljevine. Zar ne, ona će biti vrlo lepa kao kraljica? Oh, kako je tu hladno, poduhuje neki hladan vetar, čujem ga! A u, vazduhu udaranje krila, čujem ga opet, s pomislio bi čovek da neka ptica, neka crna ptičurina lebdi nad terasom. Zašto mi se ne gleda ta ptica? Kako je strašno njeno lepršanje, kako je grozan vetar od mahanja njenih krila, hladan je to vetar, ali nije, baš ni malo nije hladan, naprotiv, on je veoma topao, vreo, ah, znojim se, polivajte mi ruke vodom. (Robovi pritrče) Dajte mi snega da gutam, skinite mi ogrtač, brzo, smesta, ogrtač mi skinite ne, ostavite ga. Venac mi zadaje bol, moj venac od ruža. To cveće je kao žeravica, izgore mi čelo. (On čuva venac s glave i baca ga na sto) Oh, najposle odahnuh, kako se samo crvene te liske, kao krv na beloj marami. No, ne smeju se u svemu nalaziti simboli. To čini život nemogućim. Bolje je bilo reći da je krv isto tako lepa kao i ruže, bolje bi bilo to reći ali ne govorimo dalje o tome. Ja sam sada srećan, presrećan. A imam i pravo, zar ne? Jer vaša ćerka će mi igrati. Salomo, da mi igraš, obećala si mi to.

IRODIJADA: Ja neću da ona igra.

SALOMA: Igraću za Vas, Tetrarše. (Daje mig svojim robinjama, ove se penju uz stepenice.)

IROD: Čujete li šta želi Vaša kći, igraće za mene. To Vam baš žalja, što ćete da igrate za mene, Salomo, a posle igranja imajte na umu sve ono što hoćete da zaištete od mene. A sve što Vi budete hteli, ja ću Vam dati, pa neka to bude i pola moje kraljevine. Ja sam se na to zakleo, zar ne?

SALOMA: Zakleli ste se na to, Tetrarše.

IROD: A ja nikad nisam pogazio svoju reč. Nisam ja od onih što ne drže svoju reč, ja ne mogu lagati, ja sam rob svoje reči, i moja reč je kraljevska reč. Kralj Kapadokije uvek laže, zato on i nije pravi kralj. Kukavica je on. I novaca mi duguje, pa ne plaća. Čak je uvredio mog poslanika, naneo mu je velike uvrede. Ali ja čvrsto, verujem da će ga, kad dođe u Rim, raspeti Car. Ne bude li tako, umreće izjeden od crva. Prorok je to prorekao. No, Salomo, što oklevaš?

SALOMA: Čekam samo da mi moje robinje donesu mirise i sedam velova, i da mi skinu sandale s nogu.

ROBINJE (vraćaju se i prinose mirise i sedam velova; razvezuju Salomi sandale, skidaju s nje gornju odeću i obavijaju je velovima.)

IROD: Igraćeš bosonoga? Oh, to ti valja, zaista valja. Nožice tvoje biće ravne belim golubovima, belim cvetovima što na drvetu drhte - ali šta, zar po krvi da igra, jer tu je na ploče prosuta krv. Neću da ona igra po krvi. Bio bi to koban znak.

IRODIJADA: Šta Vas je briga, ako baš i zaigra po krvi, dosta ste na to čekali.

IROD: Šta me je briga? Oh, ta pogledajte mesec! Nije li se zacrveneo crvenilom krvi? Oh, prorekao je to prorok. Zar ne, on je to prorekao? Pa i Vi ste to čuli? Mesec je rumen kao krv, zar Vi to ne vidite?

IRODIJADA (potsmešljivo) Sasvim, još kako vidim, i zvezde padaju kao nezrele smokve, zar ne? I sunce postaje tamno kao pokajnička kostret, i strah obuzima kraljeve zemaljske. To se bar primećuje, jednom je i prorok imao pravo, strah obuzima kraljeve zemaljske! Ipak dopustite Da se vratimo unutra, Vi ste bolesni, pričaće se po Rimu da ste ludi. Ja Vam kažem, hajdemo natrag!

GLAS JOHANANOV: Ko je taj tu, što dolazi iz Edoma, što dolazi iz Boare u purpurnoj odeći i korača svemoćno, blistajući u sjaju ruha? Zašto su ti haljine obojene skerletom?

IRODIJADA: Vratimo se, glas toga čoveka draži me ne može biti više. Ja neću da moja kći igra, kad on tu tako viče! Neću da igra, kad je Vi tako posmatrate, ukratko, neću da ona igra.

IROD: Sedite samo mirno, gospođo kraljice, nije Vam to ni od kakve koristi, ja se ne vraćam dok ona ne odigra igru. Poigraj, Salomo, igraj za mene!

IRODIJADA: Ne igraj, kćeri!

SALOMA: Spremna sam, Tetrarše.

MUZIKANTI (počinju svirku).

ROBINJE (čuče u polukrugu oko Salome, pevaju uz muziku neku monotonu melodiju, pljeskaju živo rukama, i puštaju glasne uzvike kad god se Saloma okrene u kovitlac).

SALOMA: (igra igru sedam velova, a na kraju bez velova pada pred noge Irodu)

IROD: Oh, divno je to, veličanstveno! Vidite kako ona igra za mene, Vaša kći. Hodi, Salomo, da te nagradim. Ja nagrađujem bogato igračice, pa ću i tebe bogato nagraditi; sve ću ti dati što zahtevaš. Šta hoćeš da imaš, reci?

SALOMA: (klečeći) Ja želim da mi se na srebrnoj zdeli donese...

IROD (smejući se) Na srebrnoj zdeli, dakako, na srebrnoj zdeli. Čarobna je ona, zar ne? Dakle, šta da ti se donese na srebrnoj zdeli, velika i divna Salomo, ti, najlepša od svih debojaka

Judeje, šta da ti se na srebrnoj zdeli donese? Reci, ma šta to bilo, neka ti se doneee, moja blaga pripadaju tebi, dakle šta to, Salomo?

SALOMA: (stajući na noge) Glava Johananova!

ROBINJE (zaogrću Salomu nekim ogrtačem.)

IRODIJADA: Oh, u dobar čas, kćeri moja!

IROD (ustajući) Ne, ne!

IRODIJADA: Kćeri moja, dobro si rekla!

IROD: Ne, Salomo, ne, ti to ne tražiš. Ne slušaj tvoju mater; ona ti jednako daje same rđave savete, ti ne smeš da je slušaš.

SALOMA: Ne slušam ja svoju majku. Za moje lično zadovoljstvo zahtevam ja na srebrnoj zdeli glavu Johananovu. Vi ste se zakleli, Irode, ne zaboravite to, Vi ste se zakleli!

IROD: Znam, bogovima mojim zakleo sam se, znam dobro. Ali ja te molim, zatraži nešto drugo od mene, polovinu moje kraljevine, ja ću ti je dati. Samo ne traži ono što si mi malo čas zaiskala!

SALOMA: Ja zahtevam od Vas glavu Johananovu.

IROD: Ne, nikako, neću.

SALOMA: Zakleli ste se, Tetrarše.

IRODIJADA: Dabogme, Vi ste se zakleli, svi su Vas čuli, pred svima ste se zakleli.

IROD: Umirite se, ne govorim Vama.

IRODIJADA: Potpuno je u pravu moja kći, što traži glavu onoga čoveka. On je prosipao uvrede na mene, govorio je o meni gnusne stvari. Vidi se koliko joj je mati draga, zato ne popuštaj, kćeri moja, on se zakleo, zakleo se.

IROD: Mir, ne zborite mi više. Pazi, Salomo, treba biti razborit, zar ne, čovek mora biti razborit? Ja nisam nikad bio nemilostiv prema tebi, uvek sam te želeo, možda i suviše. Strašno je, grozno je to što od mene zahtevaš, nikako ne mogu da verujem da ti to misliš ozbiljno. Glava obezglavljenoga gadna je, zar nije tako? To ne treba jedna devojka da vidi. Kakvo bi zadovoljstvo moglo to da ti pričini? Nikakvo. Ne, ne možeš ti to zahtevati; čuj me za trenutak. U mene je jedan smaragd, veliki i okrugao, Cezarov ljubimac poslao mi ga je. Kad pogledaš kroz taj kamen, možeš da vidiš stvari što se zbivaju negde u daljini. I Car ponese takav kamen kad ide u cirkus. Samo moj je veći, znam to sasvim izvesno, najkrupniji je to smaragd na celom svetu. NJega bi ti htela, zar ne? Zatraži ga od mene, da ga imaš.

SALOMA: Ja tražim glavu Johananovu.

IROD: Ama čuj me, ti me ne slušaš, ta pusti me da ti objasnim, Salomo.

SALOMA: Glavu Johananovu.

IROD: Ne, nikako, ti to nećeš, ti to samo kažeš da bi me ojadila, jer sam cele večeri ove gledao u tebe. Pa dobro, dodajem ja, mučila me je tvoja lepota, užasno me je mučila, i ja sam te suviše posmatrao, ali ja to više neću činiti. Ni stvari ni lica ne treba gledati. Samo u ogledalu treba ih posmatrati, jer ogledalo nam pokazuje samo maske. - Oh, vina, žedan sam, - Salomo, ostanimo prijatelji. Pazi, šta htedoh samo reći, šta to beše - ah, da, sećam se, Salomo, ne, hodi bliže, inače nećeš čuti moje reči! Salomo, ta ti znaš moje bele paunove,

divne bele paunove što šetaju po vrtu među mirtama i kiparisima. Kljunovi su im zlatni i zrnevlje što zobaju zlatno je, a noge su im purpurnocrvene. Kad se oni razviču - padaće kiša, a kad naberu lepezasto repove - sijaće mesec na nebu. Sve dvoje po dvoje hodaju oni među kiparisima i tamnim mirtama, svakog čuva po jedan rob. Ponekad se razlete iznad drveća, ponekad počivaju na rudini i oko jezerceta. Nikoji drugi kralj na celom svetu nema tako čudesne ptice, pa ni sam Cezar. Pazi, pedeset tih paunova neka budu tvoji, oni će uvek biti oko tebe, i u njihovoj sredini bićeš kao mesec u nekom želikom sjajnom oblaku - neka tebi svi pripadnu, samo stotinu ih imam, a na celom svetu nema kralja koji bi imao takve paunove, pa ipak daću ih sve tebi. Samo me oslobodi moje reči, i ne traži ono što si tražila. (On ispija pehar vina.)

SALOMA: Dajte mi glavu Johananovu.

IRODIJADA: Dobro želiš, kćeri moja. A Vi ste smešni s Vašim paunovima.

IROD: Mir, Vi se jednako derete, jednako kreštite kao kakva ptica grabljivica. Ne treba jednako tako vikati. Muči me Vaš glas. Ćutite, kad Vam kažem! Salomo, pomisli šta si uradila! Možda je taj čovek poslan od Boga, ja čvrsto verujem u to da on dolazi od Boga; sveti je to čovek. Božji prst dotakao ga je. Strašno je progovorio Bog kroz njegova usta. Kako u dvoru, tako i u pustinji, Bog je neprestano kraj njega. To je bar moguće. To se ne zna izvesno, ali moguće je da je Bog uz njega i s njim. Ako on umre, može mene zadesiti nesreća. Jer on je objavio da će na dan njegove smrti snaći zlo nekoga. A tu je mogao misliti samo na mene. Seti se, ja sam natrapao na krv, kad sam ovamo izišao. A posle čuh udaranje krila po vazduhu, udaranje nekih ogromnih krila. Loši su to znaci! A sigurno ih je bilo i drugih, samo ih ja nisam opazio. Dakle, Salomo, ti to ne možeš hteti, da mene zadesi zlo! Ti to nećeš, čuj me dalje.

SALOMA: Dajte mi glavu Johananovu!

IROD: Pazi, ta ti me ne slušaš uopšte. No, budi mirna, ja sam, kao što vidiš, sasvim miran. Počuj me: ja ovde imam blato skrovito, koje nikad nije videla ni majka tvoja, izvanredno dragocen nakit. Imam bisernu ogrlicu na četiri reda, za bisere reklo bi se da su meseci nanizani na srebrnim zrakama, pedeset zarobljenih meseca, reklo bi se, na tananom zlatnom koncu. Nosila ih je jednom jedna kraljica na grudima koje su bile kao od slonove kosti. Ako ih ti poneseš, bićeš lepa kao kakva kraljica. Imam ametiste, jedni su crni kao žino, drugi - crveni kao vino razvodnjeno. Imam žute topaze, kao tigrovske oči, topaze crvene kao golubije oči, a i zelene - kao mačije oči. Imam opale što plamte hladnim plamenom, koji rastužuju dušu, a boje se noći. Onikse imam, koji izgledaju kao oči kakve mrtve žene. Imam selenite koji se menjaju prema menama meseca, a poblede kad ih ogreje sunce. Safire imam, krupne kao jaje, plave kao plavo cveće, u njima se talasa more, a mesec nikad ne pomuti plavetnilo njihovih valova. Imam hrizolite i, berile, hrizoprase i rubine, sardonikse, cirkone i kalcedonite, i sve ću ti ih dati, i još mnogo koječega kupiću ti uz to. Kralj indiski mi je tu skoro poslao četiri mahalice od papagajskog perja, a kralj nubljanski odoru od nojevog perja. Imam jedan biljur koji žene ne smeju da vide, a mladići samo onda ako bi ih neko ranije išibao prutom. U jednoj sedefskoj kutiji imam tri veličanstvena tirkiza, njih kad čovek stavi na čelo, može videti stvari nevidljive, a kad ih u ruci ima, može učiniti žene nerotkinjama. To su blaga nečuvene vrednosti, bescena blaga. Ali nije to sve. U jednom malom ormanu od abonosa stoje mi dva pehara ćilibarska, kao dve zlatne jabuke. Naspe li kakav zlotvor u te pehare otrova, zabele se kao jabuke rd srebra. U drugom pak ormančiću, s ćilibarskim umetcima imam sandale ukrašene đinđuvama; ogrtača imam iz serske zemlje donetih i grivni optočenih crvenim

granatima i nefritima, koje žode poreklo iz Eufrata grada - šta hoćeš dakle, Salomo, reci mi, sve što poželiš ja ću ti dati. Sve ću da ti dam što hoćeš, samo jedno ne. Daću ti sve što imam, osim jednog života. Imaj i prvosveštenički ogrtač, pa čak i zavesu svetinje nad svetinjama!

JEVREJI (preneraženi)

SALOMA: Daj mi glažu Johananovu.

IROD (klone na svoju stolicu) Ko bi joj dao ovo što traži? Ona je zbilja čedo svoje matere.,

PRVI VOJNIK (se približi)

IRODIJADA (skine prsten smrti s ruke Tetrarhove i pruži ga vojniku, koji ga odmah preda dželatu)

DŽELAT (je zbunjen)

IROD: Ko je uzeo moj prsten? Jer bio je jedan prsten na mojoj desnici. Ko mi je popio vino? Jer bilo je vina u mome peharu. Beše pun vina, i neko ga je ispio. Oh, ja u to čvrsto verujem da će nekoga snaći zla kob.

DŽELAT (silazi u cisternu. Opet se čuje zveket lanaca i vrata kako su se zalupila).

IROD: Vaj, zašto sam dao reč? Nikad kralj ne treba da daje svoju reč; ako je drži, strašno je, a ako je ne drži, ni to nije manje strašno -

IRODIJADA: Meni se čini da je moja kći dobro postupila.

IROD: Ja sam siguran da će se dogoditi neka nesreća.

SALOMA (naginje se preko ivice cisterne i osluškuje) Ni glasa da pusti, ne čujem ništa, što li ne viče taj čovek? Kada bi došao neko mene da ubije, ja bih vikala, ja bih se branila, ne bih to dopustila - dotuci, dželate, dotuci, kad ti kažem - ništa ne čujem - caruje grozno ćutanje. Ah! Nešto pade na tle. Čuh da pade nešto. On se prestravio, rob, nije valjda ispustio svoj mač. Ne usuđuje se da ga ubije. Kukavica je on, taj rob, moraju se poslati Vojnici. (Ona opaža Irodijadinog paža i obraća se njemu.) Hodi ovamo, ta ti si bio prijatelj onoga pokojnika, zar ne? Mrtvih još nije dosta. Reci vojnicima, neka siđu i iznesu mi ono što sam zahtevala, što mi je Tetrarh obećao, što mi pripada.

PAŽ (uzmiče natrag)

SALOMA: (obraća se vojnicima) Vojnici, hajdete, siđite i donesite mi glavu onoga čoveka.

VOJNICI (uzmiču natrag).

SALOMA: Tetrarše, Tetrarše, zapovedite već jednom da mi se donese glava Johananova! (Velika crna mišica, dželatova ruka, pruža se iz cisterne, držeći na srebrnoj zdeli glažu Johananovu. Saloma je zgrabi, Irod prikriva svoju glavu ogrtačem, Irodijada se smeši i hladi se. Nazarećani padaju na kolena i mole se.) Oh! Ti ne htede da mi daš tvoja usta, da ih ljubim, Johanane; sad ću ih ljubiti, zubima ću ih gristi kao zreli plod. Jeste, ljubiću ih sada, tvoja usta, Johanane. Zar ti; to nisam rekla, sad ću te ljubiti? Ali zašto me ne pogledaš, Johanane? Tvoje oči, koje tako strašne behu, koje sevahu tako prezrivo, zatvorile su se. Aj! zašto su one zaklopljene sada? Otvori ih! Digni tvoje očne kapke, Johanane! Zašto me ne pogledaš, da te nije strah od mene, Johanane, te me ne gledaš? A tvoj jezik, iz koga je kao iz gujinog šikljao otrov, ne kazuje sada više ništa, Johanane, ta crvena zmija koja me je obalila otrovom: Ta to je čudno, zar ne? Kako to da se ta mrtva guja ne miče više? - rugao si mi se, Johanane, odbio si me, govorio si o meni s toliko prezrenja. Ophodio si se prema meni kao prema bludnici

kakvoj, prema meni, Salomi, kćeri Irodijadinoj, princezi judejskoj, a eto, Johanane, ja još živim, a ti si mrtav, i ta tvoja glava pripada meni, ja mogu sad s njom da činim šta hoću. Mogu je baciti psima i pticama nebeskim - oh, Johanane, Johanane, ti bejaše jedini čovek koga sam igda volela. Od svih ostalih gnušala sam se samo. A i lep si bio. Telo tvoje ličilo je na stub od slonovače na srebrnom podnožju, izgledalo je kao gradina puna grožđa i srebrolistih krinova, bilo je kao neki toranj srebrni, ukrašen štitovima od slonove kosti. Ništa na celom svetu nije bilo tako belo kao tvoje telo, ništa na svetu nije bilo tako crno kao tvoje kose i ništa na Zemlji nije bilo tako crveno kao tvoja usta. Tvoj glas beše žrtvenik sa koga se šire dragoceni mirisi, a kad bih te pogledala, zabrujali bi mnome čudesni zvuci. Oh, zašto me nisi pogledao, Johanane! Rukama i grdnjama svojim sakrio si mi svoje lice. Pred očima svojim držao si veo, kao onaj koji hoće samo svog Boga da gleda. I ti si gledao njega. tvoga Boga, Johanane, mene, mene ti nikad nisi video. Jer da si, ti bi me ljubio. Ja sam tebe videla, Johanane, i ja sam te ljubila. Oh, kako sam te ljubila! Ja te još ljubim, Johanane, tebe jedino, žedna sam tvoje lepote, gladna tvoje ljubavi. Ni vino ni voće ne mogu da utole moju želju. Šta da činim sada, Johanane? Ni reke ni mora ne mogu da ugase moju ljubav. Princeza bejah ti si me prezreo, devica bejah ti si me učinio ženom nevina bejah ti si mi zapalio krv vatrom. Oh, Johanane, zašto me nisi pogledao? Da si, ti bi me ljubio. Znam dobro, ti bi me ljubio, jer tajna ljubavi veća je od tajne smrti. Samo u ljubav sme se gledati.

IROD: Gnusna je Vaša kći, suviše gnusna. To što je ona uradila vaistinu je veliko zločinstvo, zacelo zločinstvo prema nekom nepoznatom Bogu.

IRODIJADA: Ja odobravam delo moje kćeri i ostajem sad tu.

IROD (ustajući) To govori rodooskvrniteljka. Hajdete; ja tu više ne ostajem, hajdete, kad vam kažem, ja znam, ovde će se dogoditi zlo. Manase, Izašare, Ozijase, utulite buktinje, ništa više neću da vidim, i neću da me iko vidi. Ugasite buktinje, pokrite mesec, uklonite zvezde, skrimo se i mi u naš dvor, Irodijado, počinje da me obuzima užas. (Svi polaze i idu kroz portal i stepenicama u dvor.)

ROBOVI (gase buktinje, zvezda nestaje, jedan veliki oblak zaklanja mesec, na pozornici je potpun mrak)

TETRARH (počinje da se penje uz stepenice)

GLAS SALOMIN: Sad sam ti ih izljubila, tvoja usta, Johanane, tvojih usta naljubila sam se. Gorak ukus usne tvoje imađahu, bejaše li to ukus krvi, bejaše li to ukus ljubavi? Kažu da je ljubav gorka ali svejedno, svejedno, ja sam ih izljubila, tvoja usta, Johanane, ljubila sam tvoja usta! (Jedan mesečev zrak osvetli Salomu.)

IROD (okreće se i spazi je) Ubite ovu ženu!

VOJNICI (ispadaju pred Salomu i smožde je svojim štitovima).

K r a j