Original title:

Oscar Wilde The Soul of Man under Socialism

First published in the Fortnightly Review, February 1891.

Izdavač se srdačno zahvaljuje na finansijskoj pomoći Ireland Literature Exchange (fond za prevode),

Dablin, Irska.

www.irelandliterature.com info@irelandliterature.com

Oskar Vajld

Duša čovekova u socijalizmu

Sa engleskog preveo: Dušan Maljković

2009 Karpos

Glavna prednost uspostavljanja Soci jal izma nesu­

mnjivo je u činjenici da će nas on osloboditi bedne

neophodnosti da živimo za druge. Neophodnost i koja

tako tegobno prit iska gotovo svakog pri sadašnjem

stanju stvari. Zais ta , jedva da joj iko može izmaći.

U toku veka, veliki čovek od nauke kao Darvin,

veliki pesnik kao Kits , istančani kritički d u h kao Re­

nan, 1 vrhunski umetnik kao Flober m o g a o je s vreme­

na na vreme da se osami, držeći se dalje od domašaja

bučnih zahteva drugih, stajući „ p o d zaklon bedema"

kako Platon kaže. Ostvaril i su tako savršenstvo ono­

ga u sebi, na svoju neuporedivu dobrobit i na neupo-

redivu i trajnu dobrobit celog sveta. M e đ u t i m , to su

izuzeci. Većina ljudi zagorca sebi život nezdravim i

preteranim dobročinstvom (altruism) — na to su zai­

sta primorani. Okruženi su odvratnim s iromaštvom,

odvratnom ružnoćom i odvratnom glađu. Neizbežno

je da time budu duboko pogođeni. Osećanja čovekova

pokreću se brže od njegove mislenosti; i, kao što s a m

1 Ernest Renan (1823—1892), francuski filozof i pisac. Bavio se uglavnom kritikom crkve i polit ičkom teorijom. Sve dalje primedbe u tekstu su primedbe prevodioca.

1 7 ]

pre izvesnog vremena naglasio u članku o ulozi kri­

tike, daleko je lakše saosećati sa o n i m a u patnji, ne­

goli biti sklon misli. S h o d n o tome, hvale vrednim, ali

pogrešno usmerenim namerama, oni se vrlo ozbiljno

i vrlo osećajno posvećuju zadatku izlečenja zâla koja

uviđaju. M e đ u t i m , njihovi melemi ne isceljuju, već

s a m o produžuju bolest. Dois ta , t i lekovi deo su b o ­

lesti same.

O n i pokušavaju, primera radi, da reše problem

bede održavajući s iromašne u životu; ili ih zabavljaju,

u slučaju onih najnaprednijih.

M e đ u t i m , to nije rešenje — to samo povećava te­

škoće. Ispravno je učiniti napor i p o n o v n o sagradi­

ti društvo na takvim osnovama da s iromaštvo bude

nemoguće. Vrline čovekoljublja samo su sprečile ostva­

renje tog cilja. K a o što su najgori robovlasnici bili

dobri prema svojim robovima i tako sprečili da užas

tog poretka spoznaju oni koji su od njega stradali

i onemogućil i da ga razumeju oni koji su o njemu

promišljali, tako, u sadašnj im pri l ikama u Engleskoj,

najviše štete n a n o s e ljudi koji pokušavaju da učine

najviše dobra. Na kraju s m o imali čitavu povorku oz­

biljnih poznavaoca tog problema i života — školovanih

ljudi iz 1st E n d a (Eas t E n d ) — koji istupaju u javnosti,

preklinjući zajednicu na suzdržavanje od nesebičnih

poriva ka milosrđu, dobronamernosti i tome slično,

jer takvo milosrđe unižava i obeshrabruje. U potpu-

( 8 ]

nosti su u pravu. Milosrđe stvara mnoštvo grehova.

Valja i ovo reći: nemoralno je koristiti privatnu

svojinu radi olakšanja stravičnih zâla, posledica in­

stitucije privatnog vlasništva. To je istovremeno ne­

moralno i nepravično.

N a r a v n o , Soci jal izam će sve ovo promeniti . Lju­

di više neće živeti u s m r a d n i m sobičcima i smrdlji­

v im dronjcima, odgajajući nezdravu, izgladnelu decu

usred nepodnošljivog i p o t p u n o odvratnog ambijenta.

Sigurnost društva neće zavisti, kao danas, od vremen­

skih prilika. U k o l i k o zavlada m r a z , stotine hil jada

besposlenih radnika neće lutati u l icama u odvrat­

no b e d n o m stanju, preklinjući svoje susede da im

udele milostinju, skupljajući se ispred vrata ogavnih

prihvatilišta ne bi li se dokopali korice hleba i nečistog

prenoćišta. Svaki član društva učestvovaće u njego­

vom opštem blagostanju i sreći. A k o mraz i nastupi,

n ikome neće zbog toga biti gore.

S druge strane, Soci jal izam će predstavljati vred-

nost sam po sebi, zato što će dovesti do Individua­

l izma. 2

Pretvarajući privatnu u društvenu svojinu i sme-

njujući suparništvo saradnjom, Socijalizam, K o m u n i ­

zam, ma kako ga nazvali, obnoviće društvo do ispra-

2 Oskar Vajld u tekstu koristi velika slova za pojedine ap­straktne imenice (Socijalizam, Individualizam kd). U pre-vodu smo poštovali njegovu ortografiju.

( 9 ]

vnog stanja p o t p u n o zdravog organizma i osigurače

materijalno blagostanje svakog svog člana. U stva­

ri, on će Životu pružiti p o g o d n u osnovu i p o g o d ­

no okruženje. M e đ u t i m , da bi se Život u potpunost i

razvio do najvišeg stepena savršenstva, potrebno je

još nešto. Individualizam. U k o l i k o je Soci jal izam au­

toritaran, ako postoje V lade naoružane privrednom

moći kao što su danas naoružane političkom, ukoliko,

rečju, b u d e m o imal i Industrijske Tiranije, o n d a će

poslednje stanje čovekovo biti gore od prvog. Veliki

broj ljudi kadar je i dan-danas da razvije izvesnu, veo­

ma ograničenu meru individual izma zahvaljujući po­

stojanju privatne svojine. O n i ne moraju da zarađuju

za život, ili su u mogućnos t i da biraju delokrug rada

koji im odgovara i u k o m e uživaju. To su pesnici, fi­

lozofi, naučnici, ljudi od kulture — rečju, pravi ostva­

reni ljudi, preko kojih celokupno Covečanstvo za-

dobija delimično ostvarenje. S druge strane, postoji

puno ljudi uvek na rubu izgladnelosti jer nemaju sop-

stveni imetak, nagnani da rade poslove tegleće mar-

ve. Obavljaju delatnosti p o t p u n o im strane, pr imo­

rani bespogovornom, nerazumnom, unižavajućom

tiranijom nemaštine. To su siromasi, i m e đ u njima

nema uzvišenog držanja, ljupkog govora, civilizacije,

kulture, istančanosti u uživanjima ili životne rado­

sti. Covečanstvo crpi m n o g o u smislu materijalnog

procvata od njihove zajedničke snage. M e đ u t i m , to

[ 1 0 ]

su isključivo materijalni plodovi, a s i romašan čovek je

s a m po sebi u potpunost i beznačajan. Jedva da pred­

stavlja beskrajno s ićušan a tom sile koja ga n ikako ne

uvažava, već s lama: odista, ona ga više voli skršenog,

jer je takav u m n o g o m e pokorniji.

Naravno, može se reći da Individualizam stvoren u

uslovima privatne svojine nije uvek, ili čak po pravilu

nije od izvrsne ili velelepne sorte, kao i da siromasi

imaju m n o g o vrlina, iako nemaju kulture ni ljupkosti.

O b e tvrdnje sasvim su tačne. Posedovanje privatnih

dobara često čini ljude dozlaboga nemoralnim. Nara­

vno, to je j edan od razloga z b o g kojih Socijalizam želi

da se reši te institucije. U stvari, imetak zaista predsta­

vlja neugodnost. Pre nekoliko godina, ljudi koji su pu­

tovali uzduž i popreko ove zemlje, govorili su da svoji­

na nameće obaveze. Govori l i su to često, nadugačko

i naširoko, tako da je na kraju i Crkva počela to da

ponavlja. D a n a s se taj glas čuje sa svake govornice. I

savršeno je istinit. Svojina ne s a m o da obavezuje, već

ona stvara toliko obaveza da je prava m u k a posedova-

ti je u većem obimu. Iziskuje beskrajna potraživanja,

beskrajne posvećenosti poslu, beskrajne brige. K a d a

bi imetak donosio s a m o uživanja, mogl i b ismo ga

podneti — ali ga obaveze čine nesnosnim. M o r a m o

ga se resiti u interesu bogat ih. B e z ustezanja treba

priznati vrline s i romasima, ali one su žaljenja vred-

ne. Ces to n a m govore da su siromašni zahvalni na

[ 1 1 ]

milosrđu. N e k i od njih bez sumnje jesu, ali najbolji

m e đ u njima nisu n ikada zahvalni. O n i su nezahvalni,

nezadovoljni, neposlušni i buntovni. I imaju pravo da

b u d u takvi. Mi losrđe doživljavaju k a o tragikomični,

neprikladni vid del imične n a d o k n a d e ili bolećivog

davanja, koje često slede drzak pokušaj milosrdnika

da zavede tiraniju nad njihovim privatnim životima.

Z a r da budu zahvalni zbog mrvica palih sa bogataških

trpeza? Trebalo bi da sede za s tolom i počinju to da

shvataju. Sto se tiče nezadovoljstva, čovek zadovoljan

takvim okruženjem i tako b e d n i m n a č i n o m života

bio bi savršeno beslovesan. U o č i m a proučavalaca

istorije neposlušnost je iskonska ljudska vrlina. K r o z

neposlušnost je ostvaren napredak — nepokornošću i

p o b u n o m . Ponekad, siromasi su predmet hvale zarad

svoje štedljivosti. Al i preporučiti štednju s i romašnom

groteskno je i uvredljivo. N a l i k je savetovanju čoveka

koji umire od gladi da manje jede. Za gradskog ili

seoskog radnika štednja bi bila potpuno nemoralna.

Čovek ne bi trebalo da pokaže da može živeti kao be-

dno hranjena životinja. Trebalo bi da odbije da tako

živi, i da ili krade ili zahteva socijalnu p o m o ć , što opet

mnogi smatraju v i d o m krađe. U vezi sa prošenjem, si­

gurnije je prositi nego uzeti, ali je izvrsnije uzeti nego

prositi. N e , s i r o m a h koji je nezahvalan, nečuvaran,

nezadovoljan i buntovan jeste prava osoba i i m a m n o ­

go vrednog u sebi. U s v a k o m slučaju, on predstavlja

( 1 2 ]

zdrav protivglas. Vrle s i romahe m o ž e m o sažaljevati,

naravno, ali im se n ikako ne m o ž e m o diviti. Sk lo­

pili su lično primirje sa neprijateljem i za neukusni

čorbuljak prodal i prava koja im rođenjem pripadaju.

S igurno je i da su izuzetno glupi. M o g u u p o t p u n o ­

sti da r a z u m e m čoveka što prihvata zakone koji štite

privatno vlasništvo i podleže porivu gomilanja svojih

dobara, sve d o k je sposoban da p o d t im us lovima

ostvari nekakav oblik bajnog i m i s a o n o g života. Ali

mi je gotovo neverovatno kako čovek, k o m e je život

unakažen i kojem ga je zakon učinio mrsk im, može

prećutno podržavati njegov opstanak.

Ipak, nije teško tome naći objašnjenja. J e d n o s t a ­

vno, beda i s iromaštvo su u potpunost i unižavajući,

i uspešno parališu prirodu čovekovu tako da ni jed­

na klasa n ikada nije svesna sopstvenog stradanja. To

treba da im saopšte drugi ljudi, a njima se najčešće

ne veruje. O p t u ž b e krupnih poslodavaca protiv agi­

tatora neupitno su istinite. Agitatori su grupa smetala

koja se u sve meša, ljudi koji odlaze nekom savršeno

zadovoljnom društvenom sloju i posipaju po njemu

seme nezadovoljstva. Z a t o su agitatori tako preko p o ­

trebni. U našem n e p o t p u n o m stanju, bez njih ne bi

bilo napretka ka civilizaciji. Ropstvo je iskorenjeno

u Americi, ne kao posledica delatnosti robova ili čak

naročite želje njih samih da budu slobodni. U potpu­

nosti je ukinuto sasvim nezakonit im delanjem izve-

( 1 3 1

snih agitatora u Bostonu i drugde, agitatora koji nisu

bili robovi ni robovlasnici, niti su zaista imal i bilo

kakve veze sa t im pitanjem. B e z sumnje, abolicioni-

sti su upalili zublje i započeli čitavu stvar. Zanimljivo

je primetiti — ne s a m o da ih robovi nisu značajnije

podržal i , nego abolicionisti teško da su pridobili i

njihovu naklonost. K a d a su se na i zmaku rata robovi

našli s lobodnim, našli zaista toliko p o t p u n o slobod­

n i m da su bili s lobodni i da u m r u od gladi, mnogi

od njih gorko su zažalili zbog novog stanja stvari. Za

mislioca, najtragičnija činjenica cele Francuske revo­

lucije nije smaknuće Marije Antoanete zato što je bila

kraljica, već dobrovoljni odlazak izgladnelih seljaka

Vandeje da g inu zarad gnusnog cilja odbrane feuda­

lizma.

J a s n o je, dakle, da nikakav autoritarni Socijali­

zam nije pravo rešenje. I d o k u sadašnjem poretku

veoma veliki broj ljudi m o ž e živeti životom koji p o -

seduje određenu m e r u s lobode i izražaja i sreće, u

režimu industrijsko-vojnom, ili u sistemu privredne

tiranije, n iko uopšte ne bi m o g a o imat i bilo k a k v u

slobodu. D e o naše zajednice praktično je u ropstvu

i to je žaljenja vredno, ali je detinjasto predlagati po­

robljavanje celokupne zajednice kao rešenje. Svakom

čoveku treba ostaviti s lobodu izbora zanimanja. Ne

sme biti izložen n i k a k v o m obliku prisile. U k o l i k o je

to slučaj, njegov rad neće biti dobar za njega, neće biti

[ 1 4 ]

dobar s a m po sebi, i neće biti dobar za druge. Pod ra­

d o m prosto mis l im na delatnost bilo koje vrste.

Teško je i pomisl i t i da bi danas bilo koji socija­

lista ozbiljno predlagao da kakav inspektor svakog

jutra proverava da li je svaki građanin ustao i obavio

o s a m sati f izičkog posla. Covečanstvo je prevazišlo

tu etapu, zadržavajući takav oblik života za ljude

koje sasvim proizvoljno izabira da nazove kriminal­

cima. M e đ u t i m , m o r a m priznati da mi se m n o g a

socijalistička stanovišta čine iskvarena idejama auto­

ritarnosti, ako ne i stvarne prisile. Naravno, autoritar­

nost i pr inuda ne dolaze u obzir. Svako udruživanje

mora biti sasvim dobrovoljno. S a m o se u s l o b o d n o m

udruživanju ljudi osećaju dobro.

M o ž e se postaviti pitanje k a k o će Individualizmu,

sada manje-više zavisnom od postojanja privatne svo­

jine, koristiti njeno ukidanje? O d g o v o r je v e o m a jed­

nostavan. Istina je: u postojećim uslovima, nekolicina

koja je posedovala vlastiti imetak, kao što je Bajron,

Seli, Brauning, Viktor Igo, Bodler i drugi, bila je u

mogućnost i da svoju ličnost ostvari skoro u potpu­

nosti. Ni j edan od ovih ljudi n i k a d a nije na jamno

radio ni jedan jedini dan. Nije ih pritiskalo breme

siromaštva i bili su u ogromnoj prednosti. S a d a je pi­

tanje da li bi ukidanje takve prednosti štetilo Indivi­

dualizmu. Z a m i s l i m o da je do toga došlo. Šta se tada

dešava sa Individual izmom? K a k v u će korist imati

[ 1 5 ]

o d toga?

Korist iće mu ovo — u novim uslovima, Individuali­

z a m će biti daleko slobodniji, daleko istančaniji, i da­

leko snažniji nego što je sada. Ne govorim o velikom,

u mašti ostvarenom Individualizmu pesnika koje sam

pomenuo, već o vel ikom stvarnom Indiv idual izmu

pritajenom, ali prisutnom u čovečanstvu uopšte. Priz­

navanje privatne svojine zaista je naštetilo Individua­

lizmu i pomrači lo ga, zamenjujući čoveka o n i m što

poseduje. Individual izam je na taj način dospeo na

stranputicu. Cilj mu više nije bio lični rast, nego dobit.

Čovek je tako pomis l io da je najvažnije imati, a nije

znao da je najvažnije biti. Istinska savršenost čovekova

ne leži u o n o m e što poseduje, već u o n o m e što jeste.

Privatna svojina skrhala je pravi i uspostavi la lažni

Individualizam. J e d n o m delu zajednice odstrani la ga

je izgladnjivanjem. D r u g i deo zajednice sprečen je u

individualizmu tako što je sputavan i pogrešno usme-

ravan. Zaista, toliko je potpuno čovekova ličnost obu­

zeta onim što poseduje da su zakoni Engleske oduvek

strožije kažnjavali prekršaje protiv svojine negoli pro­

tiv ličnosti, a svojina je i dalje uslov ostvarivanja puno­

pravnog državljanstva. T a k o d e , delatnost n e o p h o d n a

da bi se novac zaradio v e o m a obeshrabruje. U zajed­

nici kao što je n a š a — g d e imetak osigurava neizmerne

prednosti, položaj u društvu, čast, poštovanje, titu­

le i prijatnosti s l ične vrste - čovek, po naravi žudan,

( 1 6 ]

kao svoj cilj postavlja gomilanje svojine. U p u š t a se u

m u k o t r p a n i z a m o r a n posao njenog prisvajanja dugo

nakon što i m a i više nego što želi, ili m o ž e da ko­

risti ili da uživa, ili m o ž d a č a k i n a k o n što više ni

ne zna šta poseduje. Č o v e k je u stanju da se ubije

radeći previše ne bi li osigurao sebi vlasništvo. Zais ta ,

uzimajući u obzir o g r o m n e prednosti koje o n o do­

nosi, teško da se tome m o ž e m o čuditi. Ž a l o s n o je što

je društvo sagrađeno na takvim temeljima da čoveka

primorava na učešće u poretku gde ne može s lobodno

razvijati ono što je lepo, očaravajuće i zanosno u nje­

mu, a u kome, u stvari, propušta prave užitke i radost

življenja. T a k o đ e , u postojećim okolnost ima, čovek

je veoma nesiguran. Prebogati veletrgovac m o ž e biti

- često i jeste - izložen- na milost i nemilost o n o m e

čime ne može upravljati. U k o l i k o vetar jače dune, ili

se vreme iznenada promeni, ili se desi neka obična

nezgoda, njegove lađe m o g u potonuti, račun mu se

može izjaloviti i on postaje siromah, i gubi društveni

položaj. Sad, ništa ne bi trebalo da može čoveku nau­

diti sem njega s a m o g . N i š t a ne bi trebalo da ga m o ž e

lišiti bilo čega. Č o v e k zaista ima ono što nosi u sebi.

O n o van njega trebalo bi biti beznačajno.

Stoga, ukidanjem privatnog vlasništa, i m a ć e m o

pravi, divan, zdrav Individual izam. N i k o neće tra-

ćiti svoj život u gomilanju stvari i s imbola stvari.

Zivećemo. Ziveti je nešto najdragocenije na svetu.

[ 1 7 ]

Većina ljudi postoji, i to je sve.

Pitanje je da li s m o ikada videli p u n izraz ličnosti,

sem na stvaralačko-maštovitom planu U m e t n o s t i . U

stvarnosti ga n ikada nismo sreli. C e z a r je bio p o t p u n

i savršen čovek, kaže M o m z e n . 3 Ali kako je tragično

nesiguran on bio! G d e g o d čovek sprovodi svoju vlast,

t a m o mu se opiru. C e z a r je bio sasv im savršen, ali se

njegovo savršenstvo uvek kretalo po o p a s n o m putu.

M a r k o Aurelije bio je savršen čovek, kaže Renan. O d i ­

sta, veliki car bio je takav. Ali kako su nepodnošljiva

bila beskrajna iziskivanja njemu upućena! Posrtao

je p o d teretom imperije. Bio je svestan koliko je je­

dan čovek nepodesan da nosi breme Atlasovo i svu

težinu sveta. Pod savršenim čovekom p o d r a z u m e v a m

čovekov razvoj u savršenim okolnost ima, o n o g a ko

nije ranjen, ophrvan brigom, obogaljen ili u opasnosti.

Većina ljudi prisiljena je na pobunu. Polovina njiho­

ve snage straćena je u sukobima. Bajronova ličnost,

na primer, strašno se trošila u borbi s g lupošću, lice-

merjem i filistarstvom Engleza. Takve bitke ne d o ­

prinose uvek osnaživanju ličnosti, one često jačaju

slabosti. Bajron n i k a d a nije m o g a o da n a m podar i

sve što je bio u stanju da pruži. Seli je bolje prošao.

3 Theodor M o m m s e n (1817—1903), nemački istoričar, prav­nik, novinar, političar, arheolog i pisac. Smatra se najvećim klasičarem X I X veka. Dob i tn ik je Nobelove nagrade za književnost 1902. godine. ( 1 8 )

N a l i k Bajronu, napustio je Englesku što je pre mogao.

Ali on nije bio toliko poznat . Da su Englezi i naj­

manje znali koliko je on zaista veliki pesnik ostrvili

bi se na njega drvljem i kamenjem, i učinili mu život

što nepodnošljivijim. M e đ u t i m , on nije bio istaknu­

ta društvena figura i t ako je u određenoj meri ovo

izbegao. Č a k i k o d Selija, beleg buntovništva ipak je

ka tkad bio previše istican. Obeležje savršene ličnosti

nije bunt, već mir.

Biće velelepna — prava ličnost čovekova - k a d a je

ug ledamo. R a š ć e pr irodno i jednostavno, nalik cve-

tu, ili kako drvo raste. N i k a d a neće biti u neskla­

du. N i k a d a se neće svađati ili raspravljati. N e ć e ništa

dokazivati. Z n a ć e sve. Pa ipak, neće se zamajavati

znanjem. Posedovaće mudrost . N j e n a vrednost neće

se meriti materijalnim dobr ima. N e ć e imati ništa.

Ipak će posedovati sve i k a d a joj neko nešto o d u z m e

i dalje će imati sve, toliko bogata biće. N e ć e se na­

metati ostal ima, ili od njih tražiti da budu k a o ona.

Voleće ih, jer će biti drugačiji. Iako se neće nametati

drugima, p o m o ć i će sv ima, k a o što sve lepe stvari

pomažu s a m i m t im što postoje. Ličnost čovekova biće

predivna. Bajna kao ličnost detetova.

U njenom razvoju p o m o ć i će joj hrišćanstvo, ako

čovek to bude želeo; ali, ukoliko to ne želi, razviće se

ništa manje sigurno. N e ć e se opterećivati prošlošću,

niti će mariti da li se nešto dogodi lo ili nije. N e ć e

( 1 9 )

priznavati nikakve zakone sem svojih, ni j e d n u vlast

s e m sopstvene. Ipak, voleće one koji su nastojali da

je ojačaju i o njima će govoriti. J e d a n od njih bio je

Hris tos .

„Spoznaj s a m o g sebe" pisalo je n a d vrat ima sta­

rog sveta. N a d kapi jom novog sveta biće i s taknuto

„ B u d i o n o što jesi". I p o r u k a Hr i s tosa čoveku bila

je jednostavna: „ B u d i ono što jesi". U tome je tajna

Hristova.

K a d a Isus govori o s i romašnima on prosto misli na

ličnost, d o k govoreći o b o g a t i m a on prosto misli na

ljude nerazvijenih ličnosti. Isus se kretao u zajednici

koja je dozvolila gomilanje privatnog vlasništva baš

kao što to čini naša. Ali jevanđelje ne propoveda da je

u takvoj zajednici prednost za čoveka život na oskud­

noj, nezdravoj hrani, nošenje iscepane, istrošene ode-

će, spavanje u odvratnim, neuslovnim boravišt ima,

a da je loše živeti u zdravim, prijatnim i pristojnim

uslovima. T a k v o stanovište bilo bi pogrešno t a m o i

tada, a još je pogrešnije s a d a i u Engleskoj , jer š to

se više krećemo ka severu ono materijalno, n u ž n o

za život, postaje od sve presudnijeg značaja, a naše

društvo je beskonačno složenije, i i m a u sebi daleko

izraženije krajnosti — raskoši i s iromaštine — nego ije­

dno društvo starog veka. Isus je hteo da kaže sledeće.

Rekao je čoveku: „ I m a š divnu ličnost. Razvij je. B u d i

ono što jesi. Ne umišljaj da tvoje savršenstvo leži u

[ 2 0 ]

gomilanju ili posedovanju spoljašnjih stvari. Tvoje

savršenstvo je u tebi. K a d a bi to spoznao, ne bi više

hteo da budeš bogat . O b i č n a bogats tva m o g u ć e j e

ukrasti . Stvarna nije. U riznici tvoje duše postoje be­

skrajne vrednosti koje ti niko ne m o ž e oduzeti . Sto­

ga, pokušaj da svoj život uobličiš tako da ti spoljašnje

stvari ne m o g u nauditi . T a k o d e , probaj da se r e s i š

privatne svojine. Zahteva od tebe sebičnu preobuze-

tost, beskrajnu marljivost, večitu nepravdu. Privatni

imetak koči Individual izam na svakom koraku". Tre­

ba primetiti da Isus n ikada ne govori da su siroma­

si nužno dobri, dok su bogati po pravilu loši. To ne

bi bilo istinito. Bogat i ljudi su kao klasa bolji od si­

romaha, moralniji, umniji, vaspitaniji. S a m o j e d n a

klasa u zajednici misli više na novac od bogatih, a to

su siromasi. Siromašni ni o čemu d r u g o m ne m o g u

da misle. U tome leži njihov jad. Isus zapravo kaže

da čovek ne dostiže svoje savršenstvo onim što ima,

čak ni on im što čini, već u potpunost i on im što je­

ste. I tako je dobrostojeći m l a d i ć koji prilazi Isusu

predstavljen kao potpuno uzoran građanin koji nije

prekršio ni jedan zakon svoje države, ni j ednu od za-

povesti svoje vere. V e o m a je ugledan, u običnom smi­

slu ove neobične reči. Isus mu govori: „Trebalo bi da

se odrekneš svoje imovine. Koči te na putu ostvarenja

tvog savršenstva. Prepreka je. Breme. Tvoja ličnost je

ne treba. N a ć i ćeš ono što zaista jesi i ono što stvar-

[ 2 1 ]

no želiš u sebi, a ne van sebe". Svojim prijateljima go­

vorio je isto. Budite ono što ste i ne brinite većma o

n e č e m d r u g o m . Z a r je išta važnije od toga? Č o v e k je

po sebi p o t p u n . K a d a Isusovi sledbenici p o d u u svet,

svet se s njima neće slagati. To je neizbežno. Svet mrzi

Individual izam. Ali to ne treba da ih onespokojava.

Treba da b u d u smireni i na sebe usredsredeni. A k o

im neko otme ogrtač treba da daju i kaput, s a m o da

bi pokazal i da su materijalne stvari nevažne. A k o ih

ljudi nagrđuju, ne treba da uzvrate. S ta to znači? S t a

g o d ljudi govorili o čoveku, to njega ne menja. On je

ono što jeste. Javno mnjenje je u potpunost i bezvre-

dno. Č a k i kada ljudi pribegnu ozbiljnom nasilju, ne

treba nasiljem odgovoriti . Znači lo bi to spustiti se

na isti, nizak nivo. K o n a č n o , čak i u zatvoru, čovek

može biti sasvim s lobodan. Njegova duša m o ž e biti

s lobodna. Njegova ličnost može biti bezbrižna. M o ž e

biti spokojan. Iznad svega, ne treba se mešati u živote

drugih ljudi i nipošto im suditi. Ličnost je vrlo tajno­

vita stvar. I čovek ne m o ž e uvek biti dobro procenjen

na osnovu onoga što čini. M o ž e se držati zakona, ali

i dalje biti bezvredan. M o ž e kršiti zakon, a da ipak

bude dobar. M o ž e biti loš, a da nije učinio ništa loše.

Može počiniti k a k v u društvenu nepravdu, a ipak t im

prekršajem ostvariti svoje pravo savršenstvo.

Jedna žena uhvaćena je u preljubi. Nije n a m rečeno

kakva je povest njene ljubavi, s a m o da je njena lju-

[ 2 2 ]

bav morala biti velika, jer Isus je kazao da su joj gresi

oprošteni ne zbog pokajanja, već s toga što je njena lju­

bav bila tako snažna i divotna. Kasni je, nešto pre smr­

ti, dok je bio na gozbi, žena je došla i polila Ga skupo-

c e n i m m i r i s o m po kosi. Njegovi prijatelji pokušal i su

da se umešaju, govoreći da je to besmisleno rasipanje i

da je novac dat za miris trebalo utrošiti na p o m o ć oni­

ma u bedi, ili na nešto tome slično. Isus se nije složio.

Is takao je da su materijalne potrebe C o v e k a velike i

veoma postojane, ali da su duhovne potrebe čoveka

još veće, kao i da u j e d n o m b o ž a n s k o m trenu, birajući

sopstveni izraz, ličnost može sebe načiniti savršenom.

C a k i danas, svet se i dalje klanja toj ženi kao svetici.

D a , u Individual izmu ima m n o g o toga što navo­

di na razmišljanje. Na primer, u Soci jal izamu nema

porodičnog života. Brak u sadašnjem obliku mora

nestati zajedno sa ukidanjem privatne svojine. To je

deo programa. Individual izam to prihvata i od toga

stvara nešto dobro. On pretvara ukidanje zakonskih

ograničenja u oblik s lobode koja će pomoći p u n ra­

zvitak ličnosti i učiniti ljubav žene i m u š k a r c a još

čudesnijom, lepšom i plemeniti jom. Isus je to znao.

O d b a c i o je obaveze porodičnog života, iako su u Nje­

govom vremenu i zajednici one imale vrlo istaknut

oblik. „ K o je moja majka? Ko su moja braća?" rekao

je k a d a su oni želeli da sa N j i m razgovaraju. K a d a je

jedan sledbenik zamolio da ode i sahrani oca, Njegov

[ 2 3 ]

zastrašujući odgovor bio je : „ N e k a mrtv i pokopaju

svoje mrtve". Nije dozvoljao svojatanje tuđe ličnosti.

I t a k o bi čovek, života nal ik Hr i s tovom, bio sa­

vršeno i p o t p u n o svoj. M o ž e biti veliki pesnik ili ve­

liki čovek nauke, mlađani student k a k v o g univerzi­

teta ili pastir koji čuva ovce u stepi, d r a m s k i pisac,

nalik Sekspiru ili misli lac što o B o g u umuje, kao

Spinoza, dete koje se igra u bašt i ili ribar što zaba­

cuje u more svoje mreže. Nije važno ni ko je, ni šta

je, sve dok ostvaruje savršenstvo svoje duše . Svako

podražavanje života ili mora la pogrešno je. Ul ica­

ma Jerusa l ima danas se gega s a m o luđak, noseći dr­

veni krst n a svojim ramenima. O n je s imbol ž i v o t a

unakaženih oponašanjem. O t a c D a m i e n 4 bio je na­

lik Hr i s tosu otišavši da živi sa gubavc ima, jer je u

takvoj službi sasv im ostvario o n o najbolje u sebi.

M e đ u t i m , nije ništa više nalikovao Hri s tosu od Va-

gnera k a d a je svoju dušu ostvario u muzici, ili od

Selija, k a d a je svoju dušu ostvario u pesmi . Ne p o ­

stoji samo jedan tip čoveka. Savršenstava je na broju

koliko i nesavršenih ljudi. I dok zahtevima milosrđa

čovek m o ž e udovoljiti i opet ostati s lobodan, dotle

pred zahtevima poslušništva niko ne m o ž e popust i t i

4 Otac D a m i e n (1840—1889), katolički misionar poreklom

iz Belgije, kasnije i svetac. Poznat po tome što se pridružio

leproznima u karant inu na Havajima, zbog čega je i pre­

minuo.

( 2 4 ]

i ostati s l o b o d a n ni u najmanjoj meri.

Stoga, do Individual izma treba stići posredstvom

Socijalizma. K a o prirodni rezultat toga, Država mora

odustat i od bilo kakve primisli da vlada. M o r a se toga

odreći. Jer se covečanstvo može ostaviti na miru, ali

se čovečanstvom ne m o ž e upravljati, kao što je je­

dan m u d a r čovek rekao m n o g o vekova pre Hris tosa.

Svaki oblik vladavine pokazao se neuspešnim. D e s p o -

tizam je nepravedan prema svima, uključujući i de­

spota, verovatno stvorenog za nešto bolje. Oligarhije

su nepravedne p r e m a m n o g i m a , a ohlokratije p r e m a

manjini. N e k a d a su velike nade p o l a g a n e u d e m o -

kratiju, ali demokrati ja znači s a m o da narod batinja

narod u ime naroda. To saznanje je neosporno. M o ­

ram reći da je bilo krajnje vreme da se to prizna, jer

svaka vlast unižava. Ponižava one na vlasti, k a o i one

nad koj ima se vlast sprovodi. K a d a je nasilna, gruba

i okrutna, dobar učinak koji stvara, ili m a k a r budi,

jeste duh pobune i individualizma koji će je dokrajčiti.

K a d a se sprovodi sa izvesnom d o z o m blagosti, uz na­

grade i priznanja, tada čini ljude strašno pokvareni­

ma. U tom slučaju, ljudi su manje svesni izloženosti

stravičnom pritisku i idu kroz život u nekoj vrsti „zlat­

nog kaveza", kao pripitomljene životinje, ne shvatajući

da verovatno misle ono što su mislili drugi, da žive

po meri l ima drugih ljudi, noseći zapravo o n o što

( 2 5 ]

m o ž e m o zvati t u đ o m , već nošenom o d e ć o m , n ikada

svoji' ni za trenutak. „ K o želi biti s lobodan" — kaže

veliki misli lac — „ne sme se potčiniti". Potkupljujući

ljude da joj se povinuju, vlast stvara vrlo grubu sortu

preuhranjenog varvarizma.

Za jedno sa vlašću nestaće i kažnjavanja. Biće to

velika dobit - dobit od neprocenjive vrednosti. D o k

či tamo istoriju — ne iz pročišćenih izdanja za školarce

i studentariju, već iz izvornih svedočanstava svakog

vremena — i m a m o osećaj mučnine ne z b o g zločina

koji su počini l i opaki , već z b o g kazni koje su odredi­

li dobri. D r u š t v o beskrajno više čini svirepim redov­

no izvršenje kazni negoli povremena pojava zločina.

Prema tome, što više kažnjavamo, više i zločina stva­

ramo i većina je modernih zakonodavstava to jasno

uvidela i sebi za cilj postavila da umanji kažnjavanje

što je više m o g u ć e . G d e g o d je zaista doš lo do toga,

rezultati su uvek bili odlični. Manje kazni — manje i

zločina. T a m o g d e uopšte n e m a kažnjavanja nestaće

i zločina. A k o se i pojavi, lečiće se, kao v e o m a m u č a n

oblik u m n o g poremećaja, brižnošću i dobrotom. Jer,

oni koje danas zovemo zločincima to uopšte nisu. Iz-

gladnelost, a ne greh, roditelj je savremenog zločina.

Upravo to je razlog z b o g kojeg su naši kr iminalci kao

klasa tako p o t p u n o nezanimljivi s bilo koje psiholo­

ške tačke gledišta. N e m a tu čudesnih M a k b e t a i gro-

[26]

zomornih Votrena. 5 S a m o su ono što bi obični, ugle­

dni, normalni ljudi bili k a d a ne bi imal i š ta da jedu.

N a k o n ukidanja privatne svojine neće biti potrebe

za zločinom, ni p o b u d e za njim. Zloč in će prestati

da postoji. N a r a v n o , ne tiču se svi zločini privatne

svojine. Više ceneći čoveka po tome šta i m a nego po

tome šta jeste, takve zločine zakon Engleske kažnjava

s najstrožom i najužasnijom surovošću, ukol iko izuz­

m e m o zločin ubistva i ako s m a t r a m o da je s m r t n a

kazna gora od doživotne robije, s č im se, verujem, ne

slažu naši zločinci. Iako zločin ne mora biti u vezi sa

svojinom, on m o ž e naći svoj uzrok u bedi, razjare-

nosti i potištenosti izazvanoj naš im nepravednim si­

s temom privatnog vlasništva. Stoga, ukidanjem tog

režima, nestaće i zločina. K a d a svaki član zajednice

ima dovoljno da p o d m i r i svoje potrebe i k a d a mu su-

sed ne smeta na t o m putu, ni on neće imati interesa

da d r u g o m staje na put. K a o neobično veliki izvor

zločina u savremenom životu, l jubomora predstavlja

emociju usko povezanu sa naš im predstavama o svoji­

ni, osuđena na izumiranje u Socijalizmu i Individua­

lizmu. Od izvanrednog je značaja da plemena zasno­

vana na k o m u n i z m u uopšte ne poznaju l jubomoru.

S obzirom da Država neće upravljati, može se posta­

viti pitanje šta Država treba da radi. Država će biti do-

5 Vautrin, lik iz Balzakove serije romana Ljudska komedija.

( 2 7 ]

brovoljno udruženje za organizaciju rada, proizvođač

i dostavljač neophodnih robâ. Država treba da stvara

korisno. Pojedinac treba da stvara lepo. K a k o s a m

već pomenuo rad, ne m o g u da ne kažem da se danas

mnogobrojne bedastoće pišu i govore u vezi sa do­

stojanstvom fizičkog rada. Dostojanstvo uopšte nije

nužno svojstvo fizičkog rada, i većma je u potpunost i

unižavajuće. U m n o je i moralno štetno za čoveka da

obavlja posao bez uživanja, i mnogi oblici rada pre­

dstavljaju sasv im neprijatne delatnosti, i t akv im ih

i treba smatrati. Čist i t i blatnjavo raskršće o s a m sati

dnevno dok duva istočni vetar ogavno je zanimanje.

Čistiti ga sa u m n i m , mora ln im ili f iz ičkim dostojan­

stvom izgleda mi nemoguće . Čistiti ga s radošću bilo

bi tek zastrašujuće. Č o v e k je stvoren za nešto bolje od

okretanja i prevrtanja blata. Sve takve poslove treba

da obavljaju maš ine .

Ne s u m n j a m da će tako i biti. Sve do d a n a da­

našnjeg, čovek je u izvesnoj meri bio rob mašine. I m a

nečeg tragičnog u činjenici da je počeo umirat i od

gladi čim je i z u m e o maš inu za obavljanje njegovog

posla. Naravno, ovo je rezultat našeg svojinskog p o ­

retka i našeg s i s tema zasnovanog na suparništvu. J e ­

dan čovek poseduje maš inu koja obavlja p o s a o za pet

stotina ljudi. K a o posledicu toga i m a m o pet stotina

ljudi bez posla, i k a k o nemaju posla, oni postaju gla­

dni i počinju da kradu. J e d a n jedini čovek pribavlja

( 2 8 )

sve što ta m a š i n a napravi i to zadržava za sebe, i po­

seduje pet s tot ina p u t a više nego što bi trebalo da

i m a i verovatno, što je daleko značajnije, m n o g o više

nego što zaista želi. Da je ta m a š i n a vlasništvo svih,

svi bi od nje imali koristi. Bila bi to o g r o m n a dobit

za zajednicu. M a š i n e moraju da obavljaju sav rad koji

nije umni, sav jednoličan, dosadan posao, sav rad sa

kojekakvim odvratnim stvarima u neprijatnim uslo-

v ima. M a š i n e moraju da rade u rudnic ima uglja u m e -

sto nas, obavljaju sve sanitarne usluge, budu ložači na

parobrodima, čiste ulice, raznose poruke kada su dani

kišni, i rade sve što je d o s a d n o ili mučno. D a n a s su

mašine u suparništvu sa čovekom. Pod pravim okol­

nost ima one će služiti čoveku. N e m a sumnje da je to

budućnost mašina, i kao što drveće raste dok seoski

posednik spava, mašine će raditi sav neophodan i ne­

prijatan posao, dok se Covečanstvo zabavlja ili uživa

u kulturnoj razonodi, što je cilj čovekov; ili pravi lepe

stvari, čita lepe knjige ili jednostavno razmišlja o sve­

tu sa divljenjem i uživanjem. S t im u vezi, Grci su bili

u pravu. Kul tura i misao postaju gotovo nemogući

ukoliko n e m a robova da rade ružne, odvratne i ne­

zanimljive poslove. Ljudsko ropstvo je pogrešno, ne­

p o u z d a n o i moralno kvari. Budućnost sveta zavisi od

mašinskog ropstva, od robovanja mašina. K a d a ljude

od nauke ne budu više pozivali da u jadu i bedi 1st

E n d a dele loš kakao i još goru ćebad izgladnelima, oni

[ 2 9 ]

će uživati u dokolici i pronalaziti divne i čudesne izu­

me, na svoju i radost svih drugih. Postojaće velike za­

lihe energije za svaki grad, ako je potrebno i za svaku

kuću, a ovu energiju će čovek pretvarati u toplotu,

svetlost ili kretanje, u skladu sa svojim pot rebama.

Nije li ovo Utopija? M a p a sveta na kojoj nema Utopije

nije vredna ni j e d n o g jedinog pogleda, jer izostavlja

zemlju na koju se Covečans tvo neprekidno iskrcava.

I kada nju naseli, ono gleda u daljinu, i k a d a spazi još

bolju zemlju, opet ka njoj razapinje svoja jedra. Pro­

gres jeste ostvarivanje niza Utopija.

Rekao sam, dakle, da će zajednica organizovanjem

mašinske proizvodnje obezbediti korisne stvari, a

da će lepe stvari praviti pojedinci. Ne s a m o da je

to neophodno, već je jedini mogući način na koji

možemo ostvariti i j e d n o i drugo. Pojedinac koji m o ­

ra da izrađuje stvari za druge, s obzirom na njiho­

ve zahteve i želje, ne radi sa zanimanjem i s toga ne

može u svoj rad uneti ono najbolje u njemu. S dru­

ge strane, k a d a g o d zajednica ili njen m o ć n i deo, ili

kakva vlada p o k u š a da zapovedi umetniku šta treba

da radi, Umetnost ili u potpunosti iščezava, ili postaje

šablonskom, ili se izopačuje u niski i neotesani oblik

zanatstva. U m e t n i č k o delo jedinstveni je p lod jedin­

stvene prirode. N j e g o v a lepota proističe iz činjenice

da je stvaralac ono što jeste. To nema nikakve veze

sa činjenicom da drug i ljudi žele ono što žele. Zai s ta ,

[ 3 0 1

u trenutku k a d a u m e t n i k obraća pažnju na to šu

drugi žele i pokušava da odgovori na njihove zahte­

ve, on prestaje da bude u m e t n i k i postaje d o s a d a n

ili p a k zabavan zanatlija, pošten ili nepošten trgovac.

N e m a više prava da smatra sebe u m e t n i k o m . Umet­

nost je najsnažniji v id individual izma koji svet poz­

naje. Sklon s a m da kažem - to je jedini pravi vid in­

dividualizma koji je svet ikada upoznao. Iako se može

činiti da zločin p o d o d r e đ e n i m okolnost ima stvara

individualizam, on m o r a računati na druge ljude i sa

njima imati posla. Z loč in se nalazi u oblasti akcije.

M e đ u t i m , umetnik m o ž e s a m da uobliči kakvu lepu

stvar, bez odnosa sa svojim bližnjima, bez bilo kakvog

uplitanja sa strane, i ako to ne čini s a m o zarad sop-

stvenog užitka, on uopšte nije umetnik .

Treba primetiti da je U m e t n o s t zaista snažni oblik

individualizma, navodeći javnost na pokušaj da je p o ­

dredi svojoj vlasti, što je nemoralno koliko i smešno,

izopačuje koliko i žalosno. N o , to nije u celosti kri­

vica javnosti. O n a je oduvek i u svakom d o b u loše

odgojena. Javnost stalno traži da U m e t n o s t bude p o ­

pularna, da u g a đ a njenom nedostatku ukusa, laska

njenoj nerazložnoj sujeti, govori joj ono što je već čula,

pokazuje ono što bi joj već mora lo dosaditi, da je

t romu zabavlja n a k o n obi lnog obroka, skrene misli

kada joj dozlogrdi vlastita glupost. U m e t n o s t n ikada

ne bi trebalo da nastoji da b u d e popularna. Javnost

[ 3 1 ]

treba da p o k u š a da sebe načini umetničkom. Tu p o ­

stoji velika razlika. K a d a bi čoveku od nauke rekli da

nalazi njegovih ogleda i zaključci do kojih je došao

treba da b u d u takve vrste da ne dovode u pitanje

uvreženo, narodsko shvatanje tog predmeta, ili da ne

dira u opšteprihvaćene predrasude, ili da ne vreda

osećanja ljudi koji o nauci nemaju pojma, k a d a bi fi­

lozofu rekli da i m a svako pravo da umuje u najvišim

sferama misli sve d o k dolazi do istih zakl jučaka koje

imaju i oni koji n ikada nisu razmišljali ni u kakv im

sferama — pa, danas bi se naučnik i filozof tome sla­

tko nasmejali. A zaista nema ni nekoliko g o d i n a od

k a d a su i filozofiju i nauku podvrgl i sv i repom nad­

zoru javnosti, a zapravo nadzoru vlasti, vlasti opšteg

neznanja zajednice ili zastrašivanju i pohlepi za moći

crkvene ili vladajuće klase. Naravno, u velikoj s m o se

meri resili svih pokušaja delà zajednice ili Crkve, ili

Vlade, da se mesa u individual izam u m n o g mišljenja,

ali i dalje postoje pokušaji da se upliću u individuali­

zam umetničke uobrazilje. U stvari, oni ne s a m o da

su prisutni, već su napadni , uvredljivi i okrutni .

U Engleskoj su najbolje prošle umetnost i koje pu­

bliku uopšte ne zanimaju. Poezija je dobar primer.

M o ž e m o imati d o b r u poeziju u Engleskoj, jer je pu­

blika ne čita i shodno tome na nju ne utiče. O n a voli da

vređa pesnike jer su individualisti, ali k a d a to j e d n o m

učini, ostavlja ih na m i r u . U slučaju r o m a n a i drame,

(32]

umetnost i koje publiku zaista zanimaju, učinak jav­

n o g mnjenja bio je u potpunost i t rag ikomičan. Ni u

jednoj zemlji ne objavljuje se tako loše p isana proza,

tako dosadna, otrcana delà u formi romana, tako bu­

dalaste, prostačke d r a m e kao u Engleskoj . Drugači je

ni ne m o ž e biti. Meri la publike su takva da ih "niko

ne m o ž e dostići. Biti p o p u l a r a n r o m a n o p i s a c isto­

vremeno je odveć lako i previše teško. L a k o je, jer

su očekivanja publike što se tiče radnje, stila, psiho­

logije, o d n o s a spram života i po imanja književnosti

na dohvat ruke v e o m a netalentovanim i ponajviše

neprosvećenim u m o v i m a . O p e t je i teško, jer da bi

ispunio ta očekivanja umetnik m o r a da počini nasilje

nad svojom prirodom, da ne piše zarad umetničkog

užitka, već da zabavi poluobrazovan svet. M o r a o bi

da potisne svoj individualizam, zaboravi svoju kultu­

ru, uništi svoj stil i odrekne se svega vrednog u sebi.

U slučaju drame, stvari stoje nešto bolje: istina je da

pozorišna publika voli ono što je očigledno — ali ne

voli ništa d o s a d n o — a burleska i farsa, dve najomi­

ljenije forme, izraziti su oblici umetnost i . Sjajno delo

može nastati u skladu sa pravilima burleske i farse, i u

radu ovakve vrste umetniku je u Engleskoj dozvoljena

velika s loboda. Tek k a d a st ignemo do viših formi dra­

me vidimo posledice javnog nadzora. Publika n ikako

ne voli novitete. Izuzetno joj je odbojan svaki pokušaj

proširenja tematike umetnosti, a životnost i napredak

( 3 3 1

u umetnost i u velikoj meri zavise od s ta lnog širenja

tematskog opsega. Publika ne voli novitete jer ih se

pribojava. O n i za nju predstavljaju vid Individualiz­

m a , potvrđivanje prava u m e t n i k a da samosta lno bira

temu i obrađuje je kako izabere. Publika ima pravo da

se tako postavi. U m e t n o s t jeste Individual izam, a In­

dividual izam je sila koja remeti i razgrađuje. U tome

leži njegova neprocenjiva vrednost. Jer on nastoji da

poremeti tipizacije, ropstvo običajima, tiraniju navike

i svođenje čoveka na nivo mašine. U umetnost i pu­

blika prihvata ono što je bilo, ne zato što to voli, nego

zato što to ne m o ž e da izmeni. U j e d n o m zalogaju

guta svoje klasike i n ikada im ne oseti ukus . Podnosi

ih kao k a k v u neminovnost, i k a k o ih ne m o ž e osuje­

titi, o njima naklapa. Bilo to čudno ili ne, već kako ko

to razume, ovakvo prihvatanje klasika nanosi veliku

štetu. Nekri t ičko divljenje Bibliji i Sekspiru u Engle­

skoj dobar je primer toga. Sto se Biblije tiče, mišljenje

crkvenih vlasti ovde igra određenu ulogu, te se t ime

sada neću baviti.

U slučaju Sekspira sasv im je očev idno da publi­

ka ne vidi ni lepote, ni nedostatke njegovih koma­

da. K a d a bi uviđala lepote, ne bi imala ništa protiv

razvoja drame, a k a d a bi videla nedostatke — ni tada

ne bi imala ništa protiv ovog razvitka. Činjenica je

da publika upotrebljava klasike jedne zemlje kao sred­

stvo za kočenje razvoja umetnosti . Srozava ih i pretva-

[34]

ra u moćnike . N j i m a se koristi k a o bat inom, ne bi li

sprečila s lobodu izražavanja Lepote u novim oblicima.

Večito zapitkuje pisca zašto ne piše kao neko drugi, ili

s l ikara zašto ne slika kao neko drugi, zaboravljajući

činjenicu da bi oni prestali biti umetnici k a d a bi tako

nešto učinili. Svež vid L e p o t e publici je p o t p u n o

odvratan i k a d a g o d se pojavi toliko je razljuti i zbu­

ni da uvek koristi dve glupe fraze — da je umetničko

delo sasv im nerazumljivo i da je umetničko delo u

potpunost i nemoralno. Č i n i mi se da p o d t im zapra­

vo podrazumeva sledeće. K a d a kaže da je delo sasvim

nerazumljivo, publ ika misli da je umetn ik rekao ili

napravio nešto lepo i novo. K a d a opisuje rad kao u

potpunost i nemoralan, misli da je umetn ik rekao ili

napravio nešto lepo i istinito. Prvo se odnosi na stil,

a drugo na temu. Ali publ ika verovatno koristi ove

reči vrlo neodređeno, kao što obična rulja koristiti ka­

menje iz ka ldrme. Na primer, u ovom veku n e m a ni

jednog jedinog pesnika ili proznog pisca k o m e britan­

ska javnost nije svečano dodeli la d ip lomu nemoral­

nosti. O v e diplome k o d nas se računaju kao formal­

no priznanje Književne akademije u Francuskoj, tako

da je uspostavljanje slične institucije, na svu sreću, u

Engleskoj sasvim nepotrebno. Naravno, javnost vrlo

lakomisleno koristi tu reč. Bilo je za očekivati da će

Vordsvorta proglasiti nemora ln im pesnikom. On je

[35]

zaista bio pesnik. Ali proglasiti Č a r l s a Kingsl i ja 6 ne­

m o r a l n i m v e o m a je neobično. N j e g o v a proza nije

naročito vredna. Pa ipak, eto te reči, a publ ika je ko­

risti k a k o najbolje zna i ume. Naravno, umetnik t ime

nije uznemiren. Pravi umetnik u potpunost i veruje

u sebe, jer je potpuno svoj. M e đ u t i m , m o g u zamisli­

t i da umetnik, k a d a bi stvorio delo koje o d m a h po

svom pojavljivanju javnost prepozna, preko svog m e ­

dija, š tampe, kao rad veoma razumljiv i v isoko m o ­

ralan, p o č n e ozbiljno preispitivati da li je u stvaranju

delà bio zaista i najmanje svoj, i s toga nije li rad njega

sasvim nedostojan, da l i je skroz-naskroz drugorazre­

dan ili je m o ž d a i bez ikakve umetničke vrednosti.

M o ž d a s a m se ogrešio o publiku ograničavajući joj

rečnik na „nemoralan", „nerazumljiv", „egzotičan" i

„nezdrav". Postoji još j edna reč kojom se služi — „mor­

bidno". Publ ika je ne rabi toliko često. Značenje te

reči toliko je jednostavno, te se pribojava da je u p o ­

trebi. Ipak je k a t k a d koristi i ona se m o ž e naći u p o ­

pularnim n o v i n a m a s vremena na vreme. N a r a v n o ,

ta reč dobija t ragikomični smisao k a d a se pr imeni na

umetničko delo. S t a j e morbidnost d r u g o do e m o ­

cije ili misl i koje se ne m o g u izraziti? Publ ika je sva

morbidna, jer n i k a d a ne nalazi pravi izraz ni za šta.

6 Charles Kingsley (1819-1875), engleski univerzitetski pro­

fesor, istoričar i romanopisac.

( 3 6 1

U m e t n i k n i k a d a nije morbidan i m o ž e da izrazi sve.

Stoji izvan svoje teme i njome oblikuje neuporedive

i umetničke učinke. Nazvat i umetnika morbidnim,

jer morbidnost čini svojom t e m o m blesavo je koliko

i nazvati Sekspira l u đ a k o m zato što je napisao Kralja

Lira.

Sve u svemu, umetnik u Engleskoj i m a koristi od

takvih napada. Njegova individualnost je osnažena.

Postaje svoj sve više i potpunije. Naravno, napadi su

v e o m a gadni, bezobzirni i puni prezira. M e đ u t i m ,

umetnik ne očekuje milost od prostačkog duha, ni

stil od malograđanske pameti . Prostakluk i glupost

sastavni su deo savremenog života, vidljivo prisut­

ni. Ž a l o s n o je, ali oni su naprosto tu. I njih treba

proučavati, kao i sve ostalo. A u vezi sa savremenim

novinarima, jedino je pošteno reći da se oni uvek pri­

vatno izvinjavaju zbog onoga što su protiv nekog na­

pisali u javnosti.

U poslednjih nekoliko g o d i n a m o ž e se reći da su

još dva prideva dodata v e o m a ograničenom rečniku

poruge umetnost i kojim publ ika raspolaže. J e d a n je

„nezdravo" („unhealthy"), drugi je „egzotično". Poto­

njim publ ika prosto izražava bes kratkotrajne gljive

prema besmrtnoj, zanosnoj i izvanredno ljupkoj orhi­

deji. To jeste pohvala, ali beznačajna pohvala. R e č

„nezdrav" ostavlja mesta razmatranju. Prilično je za­

nimljiva. U stvari, toliko je zanimljiva da ljudi koji je

(37]

koriste ne znaju šta znači.

S ta ta reč znači? Sta je zdravo ili nezdravo ume­

tničko delo? Sve reči pripisane u m e t n i č k o m delu,

ukoliko se koriste razumno, odnose se na stil ili na

temu, ili na oboje. S obzirom na stil, zdrav umetnički

rad prepoznaje lepotu korišćenog materijala, bio on

reč ili bronza, boja ili s lonovača, i služi se t o m le-

p o t o m kao sasto jkom u stvaranju estetskog učinka.

S obzirom na temu, zdravo umetničko delo i m a te­

mu uslovljenu u m e t n i k o v o m p r i r o d o m i iz nje ne­

posredno proizilazi. N a r a v n o , forma i sadržaj su u

umetničkom delu nerazdvojivi — oni uvek čine jedno.

M e đ u t i m , m o ž e m o ih razlučiti u u m u razmatranja

radi, ostavljajući po strani celinu estetskog ugođaja. S

druge strane, nezdrav umetnički rad stilski je otrcan,

s taromodan i priprost, a njegova tema n a m e r n o je iza­

brana, ne da bi umetn ik u njemu pronašao užitka, već

zato što misli da će mu publika dobro platiti. Zapravo,

popularni r o m a n koji publika smatra zdravim uvek

je potpuno nezdrava tvorevina, a publika uvek naziva

nezdravim r o m a n o m lepo i zdravo delo umetnost i .

Ne treba da p o m i n j e m da se, ni na trenutak, ne

žalim na publiku i š t a m p u zato što pogrešno koriste te

reči. Ne v id im k a k o bi ih uopšte i upotrebljavali ispra­

vno, s obzirom da im nedostaje razumevanje suštine

Umetnosti. S a m o naglašavam ovu zloupotrebu. Sto

se tiče njenog porekla i značenja koje se iza toga krije,

[ 3 8 ]

to je veoma jednostavno objasniti. O n a dolazi od var-

varskog poimanja vlasti. Od prirocjne nemogućnost i

zajednice iskvarene vlašću da razume ili ceni Indivi­

dual izam. Rečju, ta zloupotreba stiže od čudovišne i

neznalačke stvari zvane J a v n o Mnjenje (Public Opi­

nion), loše i dobronamerne d o k pokušava da upravlja

javnim poslovima, a nečasne i z lonamerne k a d a se

upinje da nadgleda M i s a o ili Umetnos t .

Uist inu, m o ž e se više toga reći u prilog fizičkoj sili

javnosti, negoli u pri log j avnom mnjenju. Prvo m o ž e

biti ispravno. D r u g o m o r a biti budalasto. C e s t o se

kaže da sila nije a rgument . M e đ u t i m , to zavisi od

toga šta želimo da d o k a ž e m o . M n o g i od najvažnijih

problema u nekoliko poslednjih vekova — kao što je

održanje lične vlasti u Engleskoj , ili feudal izam u

Francuskoj — rešeni su isključivo upotrebom fizičke

sile. Revolucionarno nasilje s â m o m o ž e načiniti jav­

nost velikom i vel ičanstvenom na trenutak. K o b a n je

bio dan k a d a je javnost otkrila da je pero moćnije od

kamenja iz ka ldrme i da se o n o m o ž e načiniti opa­

snim kao što je udarac c ig lom. Javnost je za tili čas

potražila novinara, pronašla ga i napravila po svojim

uzusima, i učinila ga radljivim i dobro p laćenim slu­

gom. Velika je to šteta, i za javnost i za novinare. Iza

barikada može biti p u n o plemenitog i junačkog. Ali

šta je iza novinskih uvodnika, sem predrasude, g lupo­

sti, licemerja i brbljarija? K a d a se ovo četvoro udruži

( 3 9 ]

nastaje s trahotna sila, i nova vlast je tako osnovana.

N e k a d a su ljudi imali mučil išta. D a n a s imaju

š t a m p u . Zas igurno, to je napredak. M e đ u t i m , to je i

dalje loše, pogrešno i obespokojavajuće. N e k o je — da

li Berk? 7 — nazvao novinarstvo četvrtim staležom. Ne

treba sumnjati da je svojevremeno bilo tako. Ali da­

nas je novinarstvo zapravo jedini stalež. Proždralo je

ostala tri. Svetovni G o s p o d a r i ćute, D u h o v n i G o s p o ­

dari nemaju šta reći, a Donji D o m nema šta da kaže,

a ipak to govori. Novinars tvo caruje. U Americi Pre-

dsednik vlada četiri godine, a Novinars tvo zanavek.

Srećom, u Americi je Novinarstvo svoju vlast doteralo

do najodvratnije i najsvirepije krajnosti. Pr irodna p o -

sledica toga bio je nas tanak d u h a p o b u n e . Novinar­

stvo ili ljude zabavlja, ili ga se gnušaju, u zavisnosti od

svoje naravi. Ali o n o više nije prava sila, k a o nekad.

N i k o je ne u z i m a za ozbiljno. S e m u malobro jnim,

dobro poznat im slučajevima, Novinars tvo u Engle­

skoj nije dogura lo do takve, preterane surovosti, te i

dalje predstavlja važan činilac, odista značajnu silu.

Strahovlada koju želi da nametne pr ivatnom životu

izgleda mi sasv im neobično. Činjenica je da javnost

poseduje nezasitu radoznalost i hoće da d o z n a sve,

7 E d m u n d Burke (1729—1797), britanski državnik, poli­tički teoretičar i filozof roden u Dabl inu. S m a t r a se ro-donačelnikom anglo-američke konzervativne misaone tra­dicije. [40]

sem o n o g zaista vrednog znanja. Svesno toga, N o ­

vinarstvo, navika nalik k a k v o m trgovcu, udovoljava

njenim zahtevima. U vekovima pre našeg, javnost je

zabijala uši novinar ima na stub s rama. To je bilo zai­

sta gnusno. U ovom veku, novinari su pribili svoje uši

na ključaonicu. To je daleko gore. Novinar i koje treba

najviše kriviti nisu oni zabavni, saradnici takozvane

m o n d e n s k e š tampe, što ovo nedelo čini još gor im.

Štetu prave ozbiljni, promišljeni, revnosni novinari

koji će svečano, kao što danas čine, razvlačiti pred

o č i m a javnosti neki ispad iz privatnog života velikog

državnika, čoveka koji je prvak političke misli koliko

i stvaralac političke sile, i pozivati javnost da o tome

raspravlja, da se p o k a ž e nadležnom u toj stvari, da

kaže šta o tome misli. I ne s a m o da kaže, već da to

što govori sprovede u delo, da zapoveda t o m čoveku

u vezi sa svim ostal im, da naređuje njegovoj stranci,

da izdaje naloge njegovoj zemlji; zapravo, oni pozivaju

javnost da učini sebe t ragikomičnom, uvredljivom i

š tetnom. Privatni životi ne bi smeli da se iznose u ja­

vnost. Ni najmanje se nje ne tiču.

U Francuskoj je to bolje uređeno. Nije dozvoljeno

javno objavljivanje pojedinost i sa suđenja u brako­

razvodnim p a r n i c a m a zarad zabave ili j avnog kriti-

zerstva. Sve što je javnosti dozvoljeno da sazna jeste

da je razvoda bilo i da je odobren na zahtev jed­

nog, d r u g o g ili o b a bračna partnera. U Francuskoj

( 4 1 ]

zapravo ograničavaju novinara, a umetniku daju

skoro savršenu slobodu. O v d e dozvoljavamo bezu-

slovnu s lobodu novinaru, a u m e t n i k a u p o t p u n o ­

sti ograničavamo. Englesko javno mnjenje takoreći

pokušava da zauzda, omete i izvitoperi stvaraoca delà

iz kojih ishodi lepota i primorava novinara da razvlači

zaista ružne, odvratne ili č a k ogavne stvari po novina­

m a , tako da i m a m o najozbiljnije novinare na svetu i

najnepristojnije novine. Govorit i o primoravanju nije

preterivanje. M o g u ć e je da i m a novinara koji zaista

uživaju u objavljivanju užasnih stvari, ili koji, zarad

svog siromaštva, vide skandale kao osnovu za stalan

izvor prihoda. Uveren s a m da postoje i drugi novina­

ri, obrazovani i vaspitani, koji zaista ne vole da obja­

vljuju takve stvari, koji znaju da je to pogrešno činiti.

R a d e to s a m o zbog nezdravih uslova u koj ima se bave

svojim pozivom, što ih primorava da javnosti doba­

vljaju ono što javnost hoće, i da se takmiče sa d r u g i m

novinarima u što potpuni jem zadovoljenju prostačkog

apetita svetine. Ova j položaj je unižavajući za svakog

obrazovanog čoveka i ne sumnjam da ga većina njih

doživljava vrlo bo ln im.

N o , ostavimo po strani tu vrlo p o d l u stranu ove

teme i vrat imo se pitanju javne uprave u U m e t n o ­

sti. Mis l im na naredbe Javnog Mnjenja umetniku u

vezi sa formom koju treba da koristi, nač inom na koji

treba da je koristi i materi jalom sa koj im treba da

(42]

radi. N a g l a s i o s a m da su u Engleskoj najbolje prošle

umetnost i koje publiku ne zanimaju. M e đ u t i m , ona

se za d r a m u interesuje, i k a k o je izvestan napredak

načinjen u razvoju d r a m e t o k o m deset-petnaest go­

dina, važno je naglasiti da ovaj p o m a k u potpunost i

duguje nekolicini umetnika-individualista koji su od­

bili da prihvate kao merilo opšte pomanjkanje ukusa,

ne prihvatajući da se prema Umetnost i odnose kao

prema p u k o m pitanju p o n u d e i potražnje. Svojom

čudesnom i živopisnom ličnošću, st i lom koji istin­

ski sadrži vlastitu boju, svojom neubičajenom moći u

maštovitom i u m n o m stvaralaštvu — a ne u mimikriji

— gospodin Irving 8 m o g a o je na neotesan način napi­

sati kakav priprosti k o m a d i imati uspeha i novca ko­

liko s a m o poželeti može, da mu je cilj bio da udovolji

publici. Ali on je težio da ostvari svoje savršenstvo kao

umetnik, p o d određenim okolnost ima i u određenim

oblicima Umetnost i . U početku se d o p a d a o nekoli­

cini, a sada je mnogobrojne izobrazio. K o d publike

je stvorio određeni ukus i naklonost. O n a neizmerno

ceni njegov umetnički uspeh. Ipak, često se p i tam

razume li publika da je taj uspeh post ignut t ime što

on nije prigrlio njena merila, već je ostvarivao svoja.

Prihvatajući merila publike, L i c e u m (Lyceum) bi p o -

8 Irving Washington (1783-1859), američki pisac, esejista,

biograf i istoričar.

( 4 3 )

stao neka vrsta drugorazredne vašarske šatre, kao

što su danas to neka posećena pozorišta u L o n d o ­

nu. R a z u m e l a to publika ili ne, činjenica ipak ostaje

- ukus i naklonosti stvoreni su kod nje u izvesnoj meri

i ona m o ž e dalje da razvija ove osobine. Problem je

što publ ika ne postaje civilizovanijom, iako poseduje

tu sposobnost. Sta je u tome zaustavlja?

M o r a m ponovo reći — zaustavlja je želja da spro­

vodi vlast nad u m e t n i k o m i de l ima umetnost i . Iz­

gleda kao da publ ika u neka pozorišta, k a o što su

L i c e u m i Hejmarket (Haymarket), dolazi u pravom

raspoloženju. U oba pozorišta radili su pojedini umet-

nici, koj ima je pošlo za r u k o m da stvore u sopstve-

noj publici — a svako pozorište u L o n d o n u i m a svoju

publiku — takvu sklonost da joj U m e t n o s t bude po

ukusu. A kakve je naravi ta sklonost? O d g o v o r je

- sklonost ka prijemčivosti. I to je sve.

A k o pr is tupimo u m e t n i č k o m delu sa željom da

zagospodar imo n a d njim i umetnikom, pr i s tupamo

u takvom d u h u da ne m o ž e m o primiti nikakve u m e -

tničke utiske. U m e t n i č k o delo treba da v lada gle­

daocem, a ne gledalac umetničkim delom. Gleda lac

treba da bude prijemčiv. Treba da b u d e k a o violi­

na koju će maestro svirati. Sto potpunije m o ž e poti­

snuti sopstvene blesaste nazore, budalaste predrasu­

de, svoje besmislice o tome šta U m e t n o s t treba ili ne

treba da bude, verovatnije je da će razumeti i uvažiti

[44]

umetničko delo. Naravno, ovo je sasv im očigledno

u slučaju neotesane pozorišne publike u Engleskoj.

M e đ u t i m , isto važi i za takozvane obrazovane lju­

de. Očekivano, svoje predstave o U m e t n o s t i zado-

bijaju od onog što je Umetnos t nekoć bila, d o k je nov

umetnički rad lep jer je ono što Umetnos t n ikada nije

bila. Ocenjivati ga meril ima prošlosti znači ocenjivati

ga meri l ima od čijeg odbacivanja zavisi njegova stvar­

na savršenost. N a r a v sposobna da primi — kroz me­

dij stvaralačke uobrazilje i u uslovima stvaralačkim i

maštovit im - nov i lep utisak jedina je narav koja je

u stanju da uvaži umetničko delo. Kol iko je ovo isti­

nito u slučaju doživljaja vajarstva i slikarstva, još je

istinitije u doživljaju umetnosti kakva je d r a m a . Sl ika

i s tatua nisu u ratu s Vremenom. Ne obaziru se na

njegovo proticanje. J e d a n jedini trenutak dovoljan je

da bi se uvideo njihov sklad. Drugači je je u slučaju

književnosti. Treba da prođe izvesno vreme da bi se

shvatila skladnost njenih umetničkih učinaka. N a l i k

tome, k a d a je o drami reč, može se u prvom činu odi­

grati nešto čiju pravu umetničku vrednost gledalac

ne spoznaje sve do trećeg ili četvrtog čina. Treba li

neko budalast da se zbog toga razljuti, povikne, omete

predstavu i g lumce dovede u nelagodu? N e . Pošten

gledalac mirno sedi i s mi l inom oseća čuđenje, radoz­

nalost i neizvesnost. Ne ide na predstavu da bi davao

oduška svojoj neotesanoj naravi, već da bi ostvario

( 4 8 )

svoju u m e t n i č k u ćud. Ni je presudi lac u m e t n i č k o g

delà, već ga s posvećenošću razmatra. U k o l i k o je do­

bro, gledalac u njemu gubi sve nagrđujuće samolju­

blje - uobraženost svog neznanja ili samodopadlj ivost

svog znanja. Teško da je, izgleda mi, ovaj zakl jučak o

d r a m i spoznat u dovoljnoj meri. K a d a bi Makbet bio

prikazan prvi put pred sadašnjom publ ikom u L o n d o ­

nu m o g a o bih sasvim razumeti zašto bi m n o g i od pri­

sutnih oštro i žučno prigovorili pojavljivanju veštica

u prvom činu, njihovim grotesknim rečenicama i su­

m a n u t i m recima. M e đ u t i m , k a d a se predstava završi,

spoznajemo da je veštičji smeh u Makbetu stravičan

koliko i k ikot ludila u Liru, užasniji od smejanja J a -

gova u Otelu. Ni j e d n o m e od onih koji prate umet­

nost nije toliko potrebno savršeno stanje prijemčivosti

kao pozor i šnom gledaocu. K a d a p o k u š a da zavlada

nad umetničkim delom, tog trenutka postaje otvoreni

neprijatelj U m e t n o s t i i s a m o g a sebe. U m e t n o s t to ne

dotiče. O n s a m strada.

S r o m a n o m stoji isto tako. P o g u b n a je vlast ja­

vnosti i njeno uvažavanje. Tekerijev9 Ezmond jeste

lepo umetničko delo, jer je pisano zarad lične ugode.

9 William Makepeace Thackeray (1811-1863), engleski pisac

i satiričar. Svetsku slavu doneo mu je roman Vašar taštine.

U njemu je epskim z a m a h o m satirički pr ikazao društvene

prilike i sve važnije predstavnike engleskog građanskog i

aristokratskog društva.

( 4 6 ]

U osta l im r o m a n i m a , u Pendenisu, u Filipu, čak i u

Vašaru taštine, on k a t k a d previše pažnje obraća na

publiku, i svoj rad kvari neposredno se dodvoravajući

naklonost i publike, ili joj se neuvijeno ruga. Pravi

umetn ik se ne obazire na publiku. Za njega o n a ne

postoji. N e m a makovnjaču ili medenjake koj ima će

uspavati ili zasititi tu aždahu. To prepušta popularnim

romanopisc ima. U Engleskoj danas i m a m o neupore-

divo dobrog romanopisca, g o s p o d i n a D ž o r d ž a Mere-

dita. 1 0 Francuska i m a bolje umetnike, ali nema nikog

čiji su pogledi toliko široki, tako raznovrsni, tako isti­

niti u svojoj maštovitosti . U Rusiji neki pripovedači

poseduju upečatljiviji osećaj za to šta bi m o g l a biti

patnja u prozi. M e đ u t i m , Mereditu suvereno pripada

filozofija u prozi. Njegovi likovi ne s a m o da žive, oni

žive u misli. M o g u ć e ih je posmatrat i iz bezbroj uglo­

va. Sadržajno su izgrađeni. D u š a je u njima i oko njih.

Daju se tumačiti i s imbolični su. Stvaralac tih divnih,

hitrih likova napravio ih je svog užitka radi. N i k a d a

nije pitao publiku šta želi, nije mar io da sazna šta ona

hoće. N i k a d a joj nije dozvolio da mu gospodar i ili da

na njega bilo k a k o utiče, već je s a m o osnaživao svoju

ličnost i stvarao svoj individualni opus. U početku je

bio u osami. Nije se na to obazirao. O n d a mu je prišla

1 0 George Meredith ( 1 8 2 8 - 1 9 0 9 ) , britanski romanopisac i pesnik.

[ 4 7 J

nekolicina. To ga nije promenilo. S a d a i m a m n o g o

pristalica. I dalje je isti, romanopisac bez premca.

Ni sa dekorativnom umetnošću nije drugačije. Ve-

rujem da se publika srceparajuće tvrdoglavo drži ne­

posredne tradicije Velike Izložbe 1 1 m e đ u n a r o d n o g

prostaštva, tradicije toliko grozne da su kuće u koji­

ma su ljudi živeli bile prikladne samo za slepce. Počele

su da se prave lepe stvari, divne boje došle su n a m iz

ruku bojadžija, bajne mustre iz glava u m e t n i k a i usta­

novljena je upotreba lepih stvari i njihova vrednost.

Javnost je zaista bila ogorčena. Izgubila je pribranost i

izrekla puno koještarija. N i k o nije za to mario. N i k o m

nije zafalila d l a k a s glave. N i k o nije prihvatio uticaj

javnog mnjenja. I sada je gotovo nemoguće ući u neku

modernu kuću, a da se ne primeti izvesno usvajanje

dobrog ukusa, vrednosti ljupkog ambijenta, neki znak

uvažavanja lepote. U stvari, kuće su d a n a s po pravilu

dražesne. Ljudi su u velikoj meri civilizovani. Istini za

volju, ipak treba napomenut i da neobičan uspeh re­

volucije u ukrašavanju kuća, nameštaju i tome slično

nije nastao z b o g razvoja is tančanog ukusa većine u

tim stvarima. R a z l o g tome je činjenica da su zanatlije

izuzetno cenile užitak u izradi lepog i probudile u sebi

tako živu svest o odvratnosti i neotesanosti o n o g a što

1 1 „Velika svetska izložba" („The Great Exhibi t ion of the

Works of Industry of all Nations") održana je u Londonu,

1852. godine.

(481

je javnost ranije htela, da su je jednostavno toga lišili.

D a n a s je sasv im n e m o g u ć e opremiti sobu kao što w

to radilo pre nekoliko g o d i n a bez odlaska na aukciju

već korišćenog nameštaja iz nekog trećerazrednog ho­

tela. Takvi predmeti se više ne prave. Ma koliko tome

prigovarali, ljudi danas moraju imati nešto dražesno

u svojoj okolini. Srećom po njih, preuzimanje vlasti

na ovom planu umetnost i u potpunost i se neslavno

završilo.

Postoje tri vrste despota. D e s p o t strahovlade nad

telom. D e s p o t k a o kakav t iranin duše . D e s p o t š to

surovo gospodar i i n a d d u š o m i nad telom. Prvi je

Kraljević. D r u g i je Papa. Treći je N a r o d . Princ m o ž e

biti prosvećen. M n o g i od njih su bili. Ipak u svakom

Princu i m a opasnosti . Dovol jno je pomislit i na D a n ­

tea, na gorkoj gozbi u Veroni, na T a s a 1 2 u ćeliji lu­

dnice u Ferari. Bolje je za u m e t n i k a da ne živi sa

Kraljevićima. Pape m o g u biti prosvećene. M n o g e su

bili, č a k i oni loše. L o š e pape volele su L e p o t u sa g o ­

tovo istom strašću — ne, sa j e d n a k o m strašću! — sa

kojom su dobre p a p e mrzele M i s a o . Pokvarenjaštvu

Papstva covečanstvo m n o g o duguje. D o b r o t a Pap-

stva duguje puno čovečanstvu. Ipak, iako je Vat ikan

1 2 Torquato T a s s o (1544—1595), kali janski pesnik i autor epa Oslobođeni Jerusalim, j ednog od najreprezentativnijih delà italijanske književnosti. Bio je uzor romantičarima, a njegova poezija inspirisala je Getea i Bajrona.

( 4 9 )

zadržao besedništvo svojih g romova i izgubio m o ć

svojih munja, bolje je za u m e t n i k a da ne obitava

m e d u P a p a m a . Papa je pred konklavom K a r d i n a l a

rekao da obični zakoni i obična vlast nisu stvoreni za

ljude kao što je Cel in i . 1 3 M e đ u t i m , on ga je osudio

na zatvor i držao t a m o dok se ovaj od besa nije razbo-

leo i počeo imati priviđenja — videvši z laćano sunce

kako ulazi u njegovu ćeliju, postao je toliko opčinjen

da se dao u beg, puzajući od kule do kule, te je pao

zbog vrtoglavice od jutarnjeg vazduha i iskasapio se.

Vinogradar ga je pokrio l išćem vinove loze, i odvezao

kolicima o n o m e ljubitelju lepih stvari koji se za njega i

pobrinuo. Opasnos t vreba iz Papa. Sto se N a r o d a tiče,

šta sa njim i njegovom vlašću? M o ž d a je o tome već

dovoljno rečeno. Vlas t N a r o d a je šlepa, gluva, gnu­

sna, groteskna, tragična, zabavna, ozbiljna i skaredna.

N e m o g u ć je umetnikov život s N a r o d o m . Svi despoti

potkupljuju. N a r o d potplaćuje i pritom svirepo p o ­

stupa. Ko mu je rekao da vlada? Stvoren je da živi,

sluša i voli. N e k o mu je učinio veliko zlo. N a r o d se

unazadio oponašajući svoje nadređene. U z e o je žezlo

Kraljeviću. K a k o ga koristi? Preoteo je Papi trostruku

tijaru. K a k o treba da iznese ovaj teret? N a r o d je na­

lik klovnu slomljenog srca. Poput sveštenika je, duše

1 3 Benvenuto Cell ini (1500—1571), renesansi vajar, zlatar i pisac, autor verovatno prve moderne autobiografije — Moj

život.

( 5 0 1

još nerođene. N e k a ga sažaljevaju svi ljubitelji Lepote.

Iako s a m N a r o d ne voli L e p o t u , ipak neka mu bude

dozvoljeno da oplakuje s a m o g sebe. Ko ga je podučio

majstorstvu tiranije?

Stoga, očigledno je d a j e svaka vlast nad umetnošću

loša. Ljudi se ponekad raspituju koji oblik vladavine je

najpodesniji za život umetnika. Na ovo pitanje postoji

samo jedan odgovor. Najpodesniji oblik vlasti za umet­

nika je da vlasti nema. Vladavina n a d u m e t n i k o m i

njegovom u m e t n o š ć u je t ragikomična. Ustvrđeno

je da su p o d despot izmom umetnici proizveli divna

delà. Nije sasvim tako. Umetnici su posećivali despo­

te, ne kao podanici da bi ih ovaj ugnjetavao, već kao

lutajući čudotvorci, kao zanosna skitala, da bi uživali

u svim čar ima gostoprimstva, i da bi izmolili svoj mir

i dozvolu da stvaraju. U prilog despotu treba reći da

on, kao pojedinac, m o ž e biti kulturan, d o k rulja, kao

gnusoba, ne može. C a r i Kral j m o g u se sagnuti da

podignu kist slikaru, ali se demokrati ja sagiba jedino

da bi gađala blatom. Pa ipak, demokratija ne mora da

se saginje koliko i Car . U stvari, k a d a hoće da nekog

izblati, ne mora ni najmanje da se sagiba. M e đ u t i m ,

nije neophodno razlikovati m o n a r h a od rulje — sva

vlast j ednako ne valja.

M o g l o bi se još dosta toga reći. Tvrditi k a k o je re­

nesansa bila velika jer nije težila rešavanju društvenih

problema, niti se t ime uopšte bavila, nego je dopu-

( 5 1

stila pojedincu da se razvija s lobodno, lepo i prirod­

no, te je stoga imala velike umetnike-individualiste

i velike ljude-individualiste. Naglas i t i da je Luj X I V ,

stvorivši modernu državu, razorio individual izam

umetnika i načinio sve stvari čudovišnim u njihovoj

jednoličnosti ponavljanja, žalosno pri lagođene pra­

v i l ima i uništio u celoj Francuskoj sve divne slobo­

de izražavanja koje daruju tradiciji novu lepotu i sje­

dinjuju nove vidove umetnost i sa antičkom formom.

Ali prošlost je beznačajna. Sadašnjost takođe. Treba se

baviti budućnošću. Jer prošlost je ono što čovek nije

smeo da bude. Sadašnjost je ono što čovek ne treba

da bude. Budućnost je ono što umetnici jesu. '

Naravno, neki će reći da je plan ovde izložen sa­

sv im neizvodljiv i da je uperen protiv ljudske prirode.

To je savršeno tačno. Neizvodljiv je i stoji nasuprot

ljudskoj prirodi. Z a t o je i vredan sprovodenja, i to je

razlog zašto je predložen. Jer š ta je izvodljiv plan? On

ili već postoji, ili se da izvesti p o d već postojećim uslo-

v ima. M e đ u t i m , upravo s m o t im uslovima protivni,

i svaki plan koji njih prihvata pogrešan je i budalast .

Uslovi će nestati, a ljudska priroda će se izmeniti. J e ­

d i n o poznato o ljudskoj prirodi jeste da se o n a menja.

Promena je jedina osobina koja joj se m o ž e pripisati.

R e ž i m i koji se oslanjaju na nepromenjivost l judske

prirode propadaju. Luj X I V bio je u zabludi misleći

da će ljudska priroda ostati zanavek ista. Greške vlasti

( 5 2 ]

stvaraju rezultate vredne divljenja.

Treba istaći da Individual izam ne dolazi čoveku sa

bolećivim frazama o dužnosti, što naprosto znači ra­

diti kako drugi žele, zato što oni to žele. Ne prilazi mu

ni sa g n u s n i m naklapanj ima o samožrtvovanju, tom

zaostatku divljačkog kasapljenja. U stvari, Individua­

l izam ne dolazi čoveku ni sa k a k v i m zahtevima. Priro­

d n o i neminovno proističe iz s a m o g čoveka. Težište je

svakog razvitka. Svaki organizam narasta zahvaljujući

toj deobi {differentiation). To je savršenstvo svojstve­

no s v a k o m vidu života, ka k o m e se svi oni upravljaju.

S toga Individual izam ne prisiljava čoveka ni na šta.

Naprotiv, on mu govori da ne treba trpeti nikakve

prinude. Ne pokušava da ljude natera da b u d u dobri,

jer zna da su dobri k a d a ih ostave na miru . Č o v e k

će s a m od sebe razviti Indiv idual izam. Pitati da l i

je Indiv idual izam praktičan isto je što i pitati da li

je Evolucija praktična. Evolucija je zakon života, a

n e m a evolucije os im prema Indivudual izmu. G d e ne­

ma ovog pravca, veštački je zaustavljen razvoj ili je

reč o bolesti ili smrti .

Individual izam će biti i nesebičan i neizveštačen.

Već s a m naglasio da je j edna od posledica izuzetno

snažne tiranije vlasti iskrivljenje pravog i jednostavnog

smisla reči i njihova upotreba da izraze ono suprotno

s v o m pravom značenju. Istinito za U m e t n o s t istini­

to je i za Život. D a n a s , nekog nazivaju izveštačenim

( S 3 ]

ako se oblači k a k o voli. Ali on se zapravo ponaša

savršeno normalno. Biti izveštačen u takvim stvarima

znači oblačiti se u skladu sa nazor ima bližnjih, čiji će

stavovi verovatno biti krajnje glupi, zato što su stavo­

vi većine. Ili ga smatraju sebičnim a k o živi na način

koji mu se čini najpodesnijim za ostvarivanje njegove

ličnosti u celosti, ako je zaista osnovni cilj njegovog

života samorazvitak. Ali to je stil kojim svako treba

da živi. Nije sebično živeti k a k o žel imo, sebično je

tražiti od drugih da žive kako mi želimo. Nesebično

je ostaviti druge na miru i ne petljati se u njihov život.

Sebičluk uvek pokušava da oko sebe stvori potpunu

jednoobraznost . Nesebičnost prepoznaje beskrajnu

raznolikost kao valjan razlog ushićenju, prihvata je,

odobrava i u njoj uživa. Nije sebično misliti svojom

glavom. Ne misliti svojom glavom znači ne misliti

uopšte. V e o m a je sebično zahtevati od bližnjega da

misli na isti način i ima isto mišljenje kao i mi . Z a š t o

bi to radio? A k o u m e da misli, verovatno će misliti

drugačije. A k o ne može da misli, čudovišno je tražiti

da misli i najmanje. Crvena ruža nije sebična zato što

želi da b u d e crvena ruža. Bi lo bi s trašno samoživo

k a d a bi htela da sve cveće u bašti bude i crveno i ruža.

U Individualizmu ljudi će biti sasvim prirodni i posve

nesebični, znaće recima pravi smisao, i ostvarivaće

sebe živeći s lobodno i divno. N e ć e biti samoljubivi

kao danas . Jer samoljubiv čovek d r u g i m a postavlja

( 5 4 1

zahteve, a Individualista to neće želeti. U tome neće

nalaziti užitka. K a d a čovek ostvari Individualizam,

saosećaće sa d r u g i m a s lobodno i spontano. Do dana

današnjeg teško da je uopšte i razvijao saosećanje.

Saoseća s a m o sa onima u boli, a saosećati sa njima nije

najviši oblik saosećanja. Svako saosećanje je ispravno,

ali saosećanje sa patnjom njegov je najmanje ispravan

vid. Iskvareno je samoživošću. O l a k o postaje mor­

bidno. Sadrži izvesnu meru s t raha za sopstvenu si­

gurnost. Plaš imo se da ćemo i s a m i postat i gubavci

ili slepci, i da se niko o n a m a neće starati. Takode,

veoma je ograničeno. Treba saosećati sa vaskolikim

životom, ne s a m o sa njegovim r a n a m a i boljkama, već

i sa životnom radošću i lepotom i s n a g o m i zdravljem

i s lobodom. Sto je saosećanje obuhvatnije, to je i teže.

Svako može saosećati sa stradanjem svog prijatelja, ali

saosećati sa njegovim uspehom zahteva vrlo istančanu

prirodu. Z a i s t a zahteva prirodu ist inskog Indivudu-

aliste. U sadašnjem, prenaglašenom nadmetanju i

borbi za unapređenja, takvo saosećanje je očekivano

retko, a ugušeno je i s v u d a raširenim, nemora ln im

idealom jednoobraznost i i prilagođavanja pravilima,

m o ž d a najodvratnije prisutnim u Engleskoj .

Naravno, uvek će biti saosećanja sa patnjom. To

je j edan od prvih čovekovih nagona. D e l i m o ga sa

pojedinim životinjama, takozvanim viš im vrs tama.

M e đ u t i m , treba upamtit i — saosećanje sa radošću

( 5 5 )

povećava količinu sreće u svetu, dok saosećanje sa

patnjom zapravo ne umanjuje njen iznos. M o ž e učiniti

da ljudi bolje p o d n o s e zlo, ali zlo ostaje. N a u k a l e c i

tuberkulozu, a ne saosećanje sa tuberkuloznim bole­

snikom. I kada Socijal izam reši problem siromaštva,

a N a u k a reši problem bolesti, opseg dirljivog će se

smanjiti i saosećanje će biti veliko, zdravo i spontano.

Č o v e k će se radovati d o k gleda srećne živote drugih.

Zai s ta , p o m o ć u radosti, biće razvijen Individua­

l izam budućnost i . Hristos nije pokušao da obnovi

društvo i s toga je Individual izam koji je On pro-

povedao čoveku m o g u ć e ostvariti s a m o patnjom i

u samoći . Ideali koje dugujemo Hri s tosu ideali su

čoveka sasvim izopštenog iz društva ili čoveka koji

se društvu u potpunost i odupire. Ali čovek je po pri­

rodi društven. Č a k je i T e b a i d a 1 4 na kraju naselje­

na. Iako isposnik ostvaruje svoju ličnost, često je ta

ličnost os iromašena. S druge strane, strašna istina

da je patnja j e d a n od puteva ka ostvarenju čoveka,

čudesno je opčini la svet. Plitki govornici i površni

mislioci na propovedaonicama i govornicama često

govore o tome k a k o svet obožava užitke, i nad t im

jadikuju. M e đ u t i m , retko su u istoriji sveta idea­

li bili sazdani od radosti i lepote. Svetom je daleko

češće vladalo idolopoklonstvo patnje. Srednjovekovlje

1 4 Najjužnija oblast drevnog Egipta.

(56]

— sa svojim svecima i m u č e n i c i m a , ljubavlju prema

kaštigovanju s a m o g sebe, svojom divljom strašću za

samokažnjavanjem, ranjavanjem noževima i šibanjem

— jeste pravo hrišćanstvo i srednjovekovni Hristos je

pravi Hristos . K a d a je renesansa osvanula nad svetom

i sa s o b o m donela nove ideale lepote života i rado­

sti življenja, ljudi nisu m o g l i razumeti Hristosa. Č a k

n a m i U m e t n o s t to pokazuje . Renesansni slikari

prikazivali su Hris tosa kao m a l o g d e č a k a d o k se igra

sa d r u g i m d e č a k o m u palati ili vrtu ili d o k leži u

majčinom naručju, smešeći se njoj, cvetu ili živopisnoj

ptici; ili k a o plemenitu, dostojanstvenu priliku koja

se o t m e n o kreće po svetu; ili kao čudesni lik što se u

zanosu izdiže iz smrti u život. Č a k i k a d a su ga slikali

raspetog, slikali su ga k a o lepog B o g a koga su zlotvo­

ri stavili na m u k e . Ali On ih nije previše zaokupljao.

Ushićeno su slikali muškarce i žene koj ima su se di­

vili i prikazivali lepote ovog prekrasnog, zemaljskog

sveta. Nas l ika l i su m n o š t v o verskih slika — zapravo

previše — a jednoličnost obrazaca i motiva z a m a r a

i škodi umetnost i . To je posledica javne vlasti n a d

umetnošću, žaljenja vredna. Ali umetnici nisu uneli

d u š u u svoja delà. Rafaelo je bio veliki umetn ik k a d a

je nasl ikao portret pape . K a d a je slikao M a d o n e i

ma log Isusa nije uopš te bio veliki umetnik. Predivna

Hristova poruka nije bila namenjena renesansi, jer je

renesansa donela ideal u neskladu sa Njegovim. Da

[57]

bismo otkrili pravi prikaz Hris tosa m o r a m o se obra­

titi srednjovekovnoj umetnosti . On je izmrcvaren i

iskasapljen, nije Ga lepo gledati, jer L e p o t a je radost;

nije u lepom ruhu, jer i to može doneti radost. Pro­

sjak je velelepne duše, gubavac s d u š o m b o ž a n s k o m .

Nije mu potreban imetak ni zdravlje - On je B o g što

patnjom ostvaruje svoje savršenstvo.

Evolucija čoveka je spora. Ljudska je nepravda ve­

lika. N u ž n o je bilo predstaviti patnju kao vid ostva­

renja s a m o g sebe. Č a k je i danas Hris tov n a u k na

nekim mest ima u svetu neophodan. Svaki s tanovnik

moderne Rusije m o g a o je svoje savršenstvo ostvariti

jedino kroz patnju. N e k o l i k o ruskih umetnika ostva­

rilo je sebe u Umetnost i , u prozi srednjevekovnoj po

osobenosti, jer je njeno preovladujuće obeležje ostva­

renje čoveka bolom. M e đ u t i m , za one koji nisu umet­

nici, i za koje ne postoji drugačiji način života do

onog stvarnog, činjeničkog, jedino vrata bola vode

ka savršenstvu. R u s koji srećno živi p o d sadašnj im

režimom u Rusiji m o r a ili verovati da čovek n e m a

duše ili da nije v redna razvoja ako je ima. Nihi l i s ta

je pravi hrišćanin i odbacuje svu vlast, jer zna da je

ona zla, i s dobrodoš l icom pr ima na sebe sav bol, jer

kroz njega ostvaruje svoju ličnost. Hr i šćanski ideal

je njegova istina.

Hristos se ipak nije bunio protiv vlasti. Prihvatio je

vlast cezara i R i m s k o g carstva i plaćao je danak. Tr-

( 5 8

peo je crkvenu vlast jevrejske vere i nije nasiljem odgo­

varao na njeno nasilje. K a o što s a m ranije rekao, On

nije i m a o nikakvih planova za obnovu društva. Ali

savremeni svet ih ima. Namerava da ukine siromaštvo

i patnje koje izaziva. Žel i da se reši bola i stradanja,

koje bol sa s o b o m nosi. Taj z a d a t a k poverava sred­

stv ima Socijalizma i N a u k e . Nastoj i da dostigne In­

dividualizam izražen radošću. Ovaj Individual izam

biće širi, puniji i lepši nego ijedan Individual izam

do sada. Patnja nije završni vid savršenstva. T e k je

privremena buna protiv lošeg, nezdravog i nepraved­

nog okruženja. K a d a se pogrešno, bolest i nepravda

uklone, neće joj više biti mesta . Patnja je obavila šta

je imala. Bio je to velik posao, ali je on gotovo završen.

Delokrug stradanja svakim je d a n o m manji.

Patnja neće nedostajati čoveku, jer nije stremio ni

patnji, ni užitku, već naprosto Životu. Težio je da živi

p u n i m plućima, potpuno, savršeno. K a d a to bude

moguće, a da sam nije sputan i da ne sputava druge,

i kada sve njegove delatnosti budu prijatne, čovek će

biti duševno i fizički zdraviji, civilizovaniji i više svoj.

Užitak je ispit Prirode, njen z n a k odobravanja. K a d a

je čovek srećan, usklađen je sa s a m i m sobom i svojom

okolinom. Socijalizam, hteo-ne hteo, radi za savršeno

skladni N o v i Individual izam. Grci su njemu težili,

ali ga nisu postigli sem u Misl i , jer su imali robove i

hranili ih; renesansi je to bio cilj, ali ga nije p o t p u n o

( 5 9 ]

ostvarila sem u Umetnost i , jer je imala robove i iz­

gladnjivala ih. Individualizam će biti potpun i njime

će svaki čovek dostići svoje savršenstvo. N o v i Indivi­

dual izam je novi helenizam.

[60]

Indeks imena

A

Antoaneta Marija (Marie Antoinette) 14

Atlas 18

Aurelije Marko (Marcus Aurelius) 18

B

Bajron (George Gordon Byron) 15, 18

Berk (Edmund Burke) 40

Bodler (Charles-Pierre Baudelaire) 15

Brauning (Robert Browning) 15

c Carls Kingsli (Charles Kingsley) 36

Celini (Benvenuto Cellini) 50

Cezar (Gaius Julius Caesar) 18

D

Damien (otac Damien) 24

Darvin (Darwin) 7

F

Flober (Gustave Flaubert) 7

H

Hristos 20, 23, 24, 25, 56, 57

[ 6 1 ]

I

(62]

Irving (Washington Irving) 43

J

Jago 46

K

Kits (John Keats) 7

Kralj Lir 37 ,46

L

Luj X I V (Louis X I V ) 52

M

Makbet (Macbeth) 26, 46

Marija Antoaneta, vidi Antoaneta 14

Meredit Džordž (George Meredith) 47

Momzen (Theodor Mommsen) 18

0

Otelo 46

P

Platon 7

R

Rafaelo (Raffaello) 57

Renan (Ernest Renan) 7, 18

s Šekspir (William Shakespeare) 24, 34, 37

Seli (Percy Bysshe Shelley) 15, 19, 24

Spinoza (Baruch Spinoza) 24

T

Taso (Torquato Tasso) 49

Tekeri (William Makepeace Thackeray) 46

V

Vagner (Richard Wagner) 24

Vandeja (Vendée) 14

Viktor Igo (Victor Hugo) 15

Vordsvort (William Wordsworth) 35

Votren (Vautrin) 27

[63 ]

biblioteka alografije

objavljeno:

S i g m u n d Frojd — Kr i t ičke evaluacije

(zbornik)

Iv Levin

S e k s u a l n o s t i društvo k o d pravoslavnih Slovena od X do X V I I I veka

Mišel Fuko

Volja za znanjem

F r a g m e n t a phi losophica I

(zbornik)

Mišel Fuko P o r e d a k d i skursa

D i o n Stjuart Mil

P r i r o d n o i neprirodno

Jan Asman

M o n o t e i z a m i jezik nasi l ja

Oskar Vajld D u š a čovekova u socijal izmu

Horas Engdal

Meteor i

u najavi:

Luj Altiser

Ideologi ja i državni ideološki aparat i

F r a g m e n t a phi losophica I I

Klaus Tevelajt

L o g i c a l , R a d i c a l , C r i m i n a l

Ernst Tugendhat

O smrt i

Niklas Luman

A r h i m e d i mi

Rolan Bart

Fragment i l jubavnog govora

Džudit Batler

Nevol ja s rodom

Dordo Agamben

H o m o Sacer

Cvetan Todorov

S t r a h o d varvara

www.karposbooks.com

O s k a r V a j l d Duša č o v e k o v a u soci jal izmu Izdavač KARPOS, Loznica www. karposbooks.com

Za izdavača Dubravka Prokić dubravka@karposbooks.com

Lektura i korektura Dejan Aničić

Korice Vladimir Opsenica

Dizajn i prelom Zoran Dobrilović dobrilovic@verat.net

Štampa ZUHRA, Beograd

Tiraž

500

i CIP - Katalogizacija u publikaciji : Narodna biblioteka Srbije, Beograd

I VAJLD, Oskar

Duša čovekova u socijalizmu / Oskar Vajld ; sa engleskog preveo Dušan Maljković. - Loznica : Karpos, 2009 (Beograd : Zuhra). - 57 str. ; 17 cm. -(Biblioteka Alografije)

; Prevod delà: The Soul of Man under Socialism / Oscar Wilde. - Tiraž 500. -i Napomene uz tekst.

! ISBN 978-86-85941-18-4

\ 141.8 i 821.111-83

j COBISS.SR-ID 167799564