7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

1/35

1

SREDNJI VEK

Srednjevekovna knjizevnost je jedinstven period u istoriji knjizevnosti koji obuhvata vise od 1000

godina od priznavanja hriscanstva za drzavnu religiju Milanskim ediktom 313. godine, pa sve do kraja13. veka na Zapadu, tj. do pada Carigrada 1453. god. na Istoku.

Gotovo u celoj Evropi i Maloj Aziji srenjevekovna knjievnost je vie obeleena vlaajudim pogleomna svet neg ajsnim i prepoznatljivim stilom. S obzirom na ugo trajanje, srenji vek sari razne

narode i dogadjaje koji su oprineli njegovom neujenaenom viu. Ovo je epoha u kojoj su ostacirimske imperije bili pomeani sa neprestanim migracijama i osvajanjima ivljih plemena koja sunairala sa istoka. Mejutim, sama srenjevekovna knjievnost u najvedoj meri proistie iz antikognaslea, kako grkog, tako i rimskog, s tim sto se njemu ravnopravno prikljuuje, zahvaljujudi vanostiBiblije, i hebrejska tradicija.

Takoje, prihvataju se i elementi alekoistone kulture, posebno buistike i persijske, kao iprisvajanjem i moifikovanjem folklora svih paganskih naroa koji su prihvatili hridanstvo.* U 15. veku dolazi do velikih promena: renesansa, reformacija, pad Carigrada 1453. , nastanak

modernih drzava 1492. Srednji vek se u hronoloskom smislu uslovno deli na rani (pocetak hriscanstva),

srednji i pozni (stvaranje drzava). Glavno obelezje srednjeg veka je hriscanstvo. Do podela u hriscanstvu

dolazi vec u 8. i 9. v. a konacna podela Veliki raskol dogodice se 1054. godine. Podela crkve uslovila

je i podelu literature:1. istocna tradicija grcki jezik i knjizevnost, uticaj helenizma2. zapadna tradicija latinski jezik i rimska knjizevnostZnatan je uticaj hebrejske tradicije koja je preneta u hriscanstvo zahvaljujuci helenizmu (osvajanja

Aleksandra Velikog) i Starom zavetu. Srednji vek predstavlja spoj razlicitih tradicija. U srednjem veku u

odnosu na poeticke tendencije i vladajuce doktrine:

Cest je i naziv mracni srednji vek:

- gradovi su bili zatvoreni sami u sebe- cesti su bili napadi osvajackih plemena (Vizigoti, Huni, Avari...)- harale su zarazne bolesti (kuga, kolera, velike boginje...)- nedostatak higijeneZbog toga su srednji vek obelezile krilatice memento mori (secaj se smrti) i carpe diem (uhvati dan).

Memento mori (strah o smrti) kao i stalni pogle upuden onostranom svetu posledica su vremena kojeje obeleeno neprestanim ratovima i epiemijama zaraznih bolesti koje su unitavale itava naselja.Uprkos tome, to je epoha u kojoj se konstituiu mnoge rave ik naroi, a iz njene knjievnosti kasnijenastaju mnoge druge.

Kaa je re o politikom i ravnom ustrojstvu, tokom srenjeg veka ominiraju va uhovna, ali ipolitika kruga jean obeleen uticajem latinskog naslea. Iz ove poele razvijaju se i ve osnovnekulturne sturje srenjevekovne knjievnosti- ISTONA I ZAPADNA, koje su potvrene konanimrascepom crkve u 11. Veku (1054.go.) na pravoslavnu i katoliku. Jena o osnovnih razlika mejucrkvama je u njihovom onosu prema jeziku. Dok je Vizantija oobravala bogosluenje na naronomjeziku, dotle je Zapadna crkva insistirala na tri sveta grckom, latinskom i hebrejskom. Sve se ovo

oraavalo i na knj, tako a je s.k. bila uslovljena upotrebom propisanog jezika, hridanskom traicijom,

Biblijom i hebrejskom istorijom, antikim nasleem, kao i raznim folklornim uticajem naroda.Poele srenjevekovne knj mogu se nainiti prema razliitim merilima: U hronolokom smislu govori seo knjievnostima Istoka i Zapaa.U onosu na poetike tenencije postoje tri perioda:

patristicki, sholasticki i sekularni. Tako a se jasno moraju razlikovati Istona i Zapanasrenjevekovna knjievnost.

Srenjevekovnu knjievnost oreuje rukopisna traicija i knjige u kojima su se sakupljala njenaostvarenja brevijar, misal, meceslov, jevanelistar, oktoih, trebnik. Uticala je na dalji razvoj

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

2/35

2

knjievnosti u Evropi, iz nje nastaju sve pojeinane knjievnosti u Evropi. U srpskoj knjievnosti oveepohe izdvajaju se Sveti Sava, Domentijan, Teodosije Hilandarac, Konstantin Filozof, Stefan

LAzarevid, Danilo Pedki, Dimitrije Kantakuzin, it

Istocna srednjevekovna tradicija

- Istocna srednjevekovna tradicija (vizantijska knjizevnost) u najvecoj meri je podredjena vizantijskomuticaju, grckom jeziku i ostalim odgovarajucim elementima datog civilizacijskog kruga. Knjizevnosti i

kulture koje su se razvijale u drzavama vizantijskog okrilja (vizantijskog komonvelta) nazivaju se Slavia

Ortodoxa. Istocna (i zapadna) knjizevnost uglavnom se oslanja na Bibliju, ali i na antiku,. Tematski i

zanrovski uzor najpre su nalazili u spisima Novog zaveta, pa se primecuje prevlast biografije, poslanica,

parabola, epigrama, basni, poslovica, filozofskih spisa, itd. Prema klasifikaciji knjizevnih rodova i vrsta,

srednjevekovnu knjizevnost delimo na srednjevekovnu poeziju i prozu. Vizantijsko pesnistvo

(uglavnom bogosluzbenog karaktera) bilo je raznovrsnohimne, kanoni, akaste, ikosi, stihire, tropari,kondaci, pohvale, molitve. Predstavnici (autori) bili su Roman Melod, Grigorije Pisida, Jovan Damaskin,

Andrej Kritski, Vasilije Veliki, Teodor Studit, itd. Kada je rec o prozi , izdvajaju se razliciti oblici teoloske

literature koja okrenuta proslosti trazi uzore ponasanja I uspostavljaju kanone izrazavanja niz

teolosko-naucnih spisa, pokusaj stvaranja enciklopedije, istoriografski spisi poput hronika, letopisa,rodoslova, hagiografija, zitija. Profana poezija i proza uglavnom se oslanjala na antiku.

U Vizantijskoj kulturi dozvoljena je bila bogosluzba na narodnom jeziku.

Zapadna srednjevekovna tradicija

- Pisana je na latinskom jeziku. Predstavnici su Jeronim, Aurelije Avgustin, Toma Akvinski, Pseudo

Dionisije Areopagit. U delima je prisutna hristijanizacija latinskih ostvarenja, pogotovo Vergilija i Ovidija,

tumacenje tekstova pocivalo je na alegorezi i egzigezi, prisutni su oblici poput moraliteta, misterija,

exempluma. Pored crkvene cveta i dvorska knjizevnost (viteski epovi i romani, chanson de geste),

ljubavna lirika (lirika trubadura i truvera), dela saljive knjizevnosti (fablio, svanka).

*Problem pisane literature

Nastajala je na grckom, latinskom i hebrejskom jeziku i dospevala je samo do malog broja citalaca.

Uporedo nastaje i knjizevnost na narodnom jeziku, javlja se u 12. i 13. veku. Osnava pisane knjizevnosti

i pismenosti bila je Biblija. Vizantija je bila zajednicki knjizevno-kulturni geo-politicki prostor. Pismenost

se razvijala na zajednickom jeziku (latinski i staroslovenski). Postojala su dela sakralnog i svetovnog

karaktera. Razvoj svetovne knjizevnosti vezan je za sekularni period i knjizevnost na narodnom jeziku. U

okviru ljubavne poezije nastaju nove vrste: kancona (prosta ljubavna pesma), serenada, alba i tenciona

(pesnicka rasprava izmedju dva trubadura). Cveta crkvena poezija crkvene himne u proznom obliku,sastavljene od veceg broja strofa koje se nazivaju tropari i kanoni koji su se sastojali od osam ili devet

oda, a svaka oda od vise strofa tropara. U kanonima se cesto primenjivao akrostih. Ova poezija se ne

oslanja na anticku. Razvija se i vizantijska profana poezija koja se oslanja na antiku. Pisali su je Georgije

Pisida, Teodor Studit i Kasije. Nju karakterise nov metricki oblik politicki stih. Takodje, nastajusrednjivekovni narativni epovi (Pesma o Rolandu, Roman o Troji, Roman o Aleksandru Velikom, keltske

legende o kralju Arturu i njegovim vitezovima, o Tristanu i Izoldi...) ili viteski romani, gde se epizode ne

nizu uzrocno-posledicno (preteca avanturistickog romana). Viteski romani nastali su pod uticajem crkve

i feudalizma, kada su stvoreni hriscanski vojnicki redovi, i u njima je stvoren tip knjizevnog junaka koji je

bio duzan da cuva crkvu, stiti slabe, bori se protiv nevernika i postuje kult svoje gospe.

Krajem srednjeg veka akcenat se prebacuje na avanture junaka. U Francuskoj su bili popularni epovi

Chansons de geste. Nezavisno od grcke tragedije u srednjem veku razvija se poseban tip drame koji

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

3/35

3

nastaje na osnovu hriscanskih verskih obreda, tako sto crkvena liturgija dobija dramski oblik u

dijalozima i pevanju. Takve predstave nazivaju se misterije ili mirakuli. Koristi se gradja iz Biblije,

posebno iz Hristovog zivota, ali i nekih svetaca i mucenika. Sacuvana je jedna vizantijska drama,

Stradanja Hristovo. Javljaju se i komicne vrste: vesele propovedi, moraliteti, farse... Razvija se i

istoriografija (Prokopije, Konstantin VII Porfirogenit, Jovan VI Kantakuzin...). Dolazi do procvata poucnih

zanrova alegoricni zanrovi (basne); razvija se didakticka knjizevnost. Pisu se hronike i hagiografije (pod

uticajem martiroloske literature, sudskih spisa u oliku dijaloga koji opisuju mucenja hriscana koji sustradali za veru). Od stilskih figura najcesce su metafora i alegorija. Nastaju alegoreza i egzegeza nacini tumacenja tekstova, tako da se u njima nalazi dublji smisao. Postojala je i knjizevnost na

narodnom jeziku spev Fiziolog, prica o Varlaamu i Joasafu... Vaznu ulogu i veliki uticaj nasrednjovekovnu literaturu imala je sholastika naucna metoda, crkveno ucenje, koje se zasniva nametodi pamcenja bez ikakvog razumevanja i sumnje.

Pesnistvo provansalskih trubadura nastajalo je u periodu od 11. do 13. veka. Oni su srednjevekovni

lirski pesnici iz june francuske oblasti Provanse. Stvaraju na dijalektu langue oc. Oni su obicnopripadali riterskom stalezu (plemidkog porekla), ali su ponekad bili iskromnog porekla. Svoju poeziju suobicno sami izvodili, ali su je ponekad davali i putujucim pevacima nizeg staleza zonglerima. NJihova

lirika je uglavnom bila namenjena dvorskoj publici. Teme trubadurske poezije su kurtoazna ljubav,poboznost, slavljenje Bogorodice, verski zanos krstasa, ali i moralna, verska i drustvena satira. pesnikeforme shanson, rondo i balada, kao i pojeini oblici lirike karakteristini za taj perio alba, pasturela,tencona, partimen, sirvents. Trubadurska lirika nije bila ljubavna poezija u uzem smislu, vec

aristokratska drustvena umetnost sa erotskom tematikom. Pesme je eso pratila muzika koju sutrubauri sami izmiljali. Najpoznatiji trubauri su: Vojvoa Gilhem IX, B.e Vantaur, B.e Born,A.Danijel. Z. Riel, P.Vial, MAkabri, itLirika trubaura utie na liriku truvera, kao i na nemaku i italijansku poeziju kasnog srenjeg veka , kaoi napotonje evropsko pesnitvo, posebno na Dantea i Petrarku svojim konceptom kurtoazne ljubavi(ista ljubav prema hlanoj i neostupnoj ami ija se lepota slavi sa gotovo verskim zanosom, istaljubav, al isa naglaenim erotskim nabojem).

Truveri, lirski pesnici sa severa Francuske iz 12. i 13. Veka na ijalektu langue oil iz koga nastajemoderan francuski jezik. Imaju velike slinosti sa trubaurima,Uobicajene teme trubadurske poezije sukurtoazna ljubav, poboznost, slavljenje Bogorodice, verski zanos krstasa, ali i moralna, verska i

drustvena satira.Takoe su pesnike forme shanson, rono i balaa, ali i chanson e geste, virelaj,pasturela. Okupljaju se oko akademija u Arsu, Amijenu i Ruanu. Najpoznatiji truveri su Z. Bode, B.de

Nesl, S.de Kuci, K.de Betun, T.de Sampanj.

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

4/35

4

Dante Aligijeri, Bozanstvena komedija Pakao

Dante Aligijeri ( 1265-1321) je najveci italijanski pisac i jedan od najvecih svetskih pisaca. Aktivno je

ucestvovao u politickom zivotu Firence. Njegov zivot bitan je za razumevanje pogleda na svet u

Bozanstvenoj komeiji. Bio je clan partije koja se zalagala za samostalnost italijanskih gradova,nezavisnost od papske vlasti. U to vreme u Firenci su postojale dve zaracene strane Beli (oko kojih suse okupljali siromasniji gradjani) i Crni (oko njih su se okupljali bogatiji). Dante se prikljucio taboru Belih

koji su se borili protiv pape Bonifacija VIII, zbog cega je 1302.god. usledilo njegovo progonstvo iz

Toskane. Najveci broj svojih dela je napisao upravo u progonstvu, pisuci i na narodnom i na latinskom

jeziku. Za njegov zivot bitno je poznanstvo sa Gvidom Kavalkantijem, pesnikom, kao i sa Beatricom.

1.Novi zivot (Vita Nuova) je ispoveni ljubavni roman, iealisticka prica o njegovoj ljubavi premaBeatrici. Ovo delo predstavlja zanrovsku sintezu (intimni dnevnik pisca i pesme ljubavnog karaktera

prozete hriscanskom misli u obliku soneta i kancona, koji ce kod Petrarke dostici vrhunac)-Prozimed

(proza i stih, novi stil).

2. Gozba (Convivio) je naucni traktat, elo napisano naronim (vulgarnim) jezikom cime je Dante

potvrdio da narodni jezik moze potpuno da zameni latinski, sto je i bila njegova namera.3.O naronom jeziku (De vulgari eloquentia) je elo napisano latinskim jezikom, a raspravlja o tomekakav narodni jezik treba da bude Dante izlaze svoju poetiku i estetiku. Podrzava teoriju da stil morada odgovara temi.

4. Monarhija ovde izlaze svoju ideju o ravnopravnosti svetovne i carske vlasti (govori da se morajuodvojiti funkcije pape i cara koje nisu dobro razgranicene Konstantinovom poveljom)

Dante se u trieset i petoj goini naao u mranoj umi (1300. godina). Lutao je itavu nod, ok u zorunije izaao iz nje i naiao na ponoje nekog bra. Ugleavi ga, pone se penjati, ali mu na put stanu trizveri i to: panter, lav i vuica putenost, oholost i lakomost. Htele bi a se vrati oakle je i izaao. Otih zveri spasi ga Vergilije, slavni rimski pesnik, autor Eneide, pozivajudi ga a krene sa njim kroz pakao iistilite, a a bi oao o raja trebade mu pratnja Beatrie (njegove ljubavi i u pravom ivotu koja jeumrla mlada). Uostalom, ona je Vergilija i poslala da izbavi Dantea od velikih opasnosti u kojima se bio

naao. Pakao, kojim de prodi Dante sa Vergilijem, ima evet krugova. to su grehovi tei, to je krug nii iui. Gresnici su kaznjeni duhovno I telesno, kazna se primenjuje po principu slicnosti ili razlike.Neucesnici u istoriji su izdvojeni i iz raja i iz pakla. Pakao je lisen svetlosti (u moralnom smislu svetlostbozanstva).

1. Limb - u njemu su nekrteni, oni koji su ziveli pre hriscanstva, pagani, cak I neki muhameanci (oddece o uvenih ljui 1490 pretkridanskog oba). Tu je smeten i Vergilije (tu jo srede Horacija,Oviija i ruge). Due u limbu nisu povrgnute muenju. Patnja im se sastoji u tome to ih mui enjabez nae. Pre rugim krugom je uovite Minos koje oreuje u koji de krug ue idi.2. Uasan vihor vitla uama koje su za ivota bile povrgle razum strastima (tu razgovara saFraneskom koja mu pria o svojoj ljubavnoj aferi sa Paolom od Riminija, svojim deverom, u kojeg se

zaljubila citajuci viteski roman) pohotnici. Ovo pevanje predstavlja neku vrstu negativne kritikeknjizevnosti.

3. Kerber mui prorljivce, kao i kisa I gra4. Tvrdice i rasipnici moraju gurati veliko kamenje u suprotnim smerovima i medjusobno se vredjaju5. Gnevni (besni) grenici se moraju tudi u movarnoj reci Stiks ok se lenjivci gue ispo voe. TuDante prepoznaje Filipa Argentije svoga politikog neprijatelja i uiva gleajudi kako su ga rugi greniciraskomadali - jarosnici i lenjivci; grad Dis koji deli Pakao na gornji I donji

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

5/35

5

6. Tu su uareni grobovi, a u njima krivovercijeretici (tu srede svoga politikog protivnika Farianta).Ne mogu da vide sadasnjost, a samo su u nju verovali za zivota

7. Tu su nasilnici. Ovaj krug je podeljen na okruge:1. Nasilnici protiv bliznjih - u reci kljuale krvi2. Nasilnici protiv sebe samih - samoubice i raspikuce pretvoreni u trnovito rvede kojekomadaju psi

3. Nasilnici protiv boga - grenici su u pustinji u kojoj vatra pada sa neba (U sedmom kruguDante razgovara sa Pierom della Vigna) leze na ledjima ; nasilnici protiv bozje prirode sodomiti trcenaokolo; nasilnici protiv zanata zelenasi sede pogureni na uzarenom pesku8. (ili) Malebolge (zle jaruge) sastoji se od deset jaruga (varalice):1. Svodnici I zavodnici zauvek hodaju u suprotnim smerovima2. Laskavci - lee u ljuskim fekalijama3. Trgovci crkvenim stvarima, funkcijama i slubama sa glavama u rupama ok im tabani gore uvatri - simonijaci

4. Vraci - glave su im zavrnute tako da uvijek gledaju unazad5. Varalice zarobljeni u reci vrelog katrana6. Licemeri, naterani a nose na sebi zlatne platove teke kao olovo7. Lopovi koje ujedaju otrovne zmije8. Lani savetnici zarobljeni u plamenu. Meu njima Dante susrede i Uliksa (Odiseja). S mnogorazumijevanja Dante slua prianje tog junaka iz trojanskog rata, koji se zbog unje za znanjem iotkridima uputio sa svojim rugovima u mora iza Herkulskih (anas Gibraltarskih) vrata a u njima naesmrt

9. Sejaci nesloge i sizme - tela im bivaju raseena na pola, pa zacelena, pa raseena...10. Krivotvoritelji (alhemiari, osoba, novca i reci...). Svaki o njih je kanjen rugaije9. Tu su izajice koji su zaleeni u leu. U zavisnosti o vrste oni mogu biti zaleeni o pola pa i cijeli.Tu spadaju:

1. Izdajice rodbine - pojas Kaina2. Izdajice otadzbine ili stranke. Tu je Grof Ugolino. Pojas Antenora3. Izdajice gostiju - pojas Tolomea4. Izajice obroinitelja, meu kojima je najvedi Lucifer pojas Judeka. Od njegova pada saneba, nakon pobune zlih anela protiv Boga, nastao je pakao. Lucifer ima tri glave i u svakoj vace pojenog o najvedih svetskih grenika: Juu koji je izao Isusa (duhovna vlast), Kasija i Bruta koji su izdaliJulija Cezara (svetovna vlast). Lucifer zali sto je tako duboko pao.

Dante - autor i protagonista u Boanstvenoj komeiji. U poetku pakla ali grenike ali kasnije shvata asu to zasluili i a su obili boiju pravu. Pozicijom koju daje sebi u delu omogucuje sebi da pravianahronizme (Bonifacija ViII smesta u Pakao). Vergilije - Danteov voic kroz pakao, osuen je na limbpoto se roio pre Isusovog roenja. U elu je prikazan kao savetnik Danteu. Beatrice - jedna odblagoslovljenih u raju; alje Vergilija a pomogne Danteu. Kao Dante i Virgilije i Beatrie je istorij skalinost. Beatrie ima manju ulogu u paklu za razliku o istilita i Raja. Simbol istine, otkrovenja,

teologije, nauke uz ciju pomoc prema Danteu covek dostize vecnu srecu. Sa stanovista poetike i jezikaBozanstvena komedija predstavlja prekretnicu u evropskoj knjizevnosti. Pisana je na italijanskom

narodnom jeziku, toskanskim dijalektom (koji je zahvaljujuci Danteu postao zajednicki jezik svih Italijana

I pocelo je pisanje na narodnom jeziku) i predstavlja skup svih dotadasnjih znanja iz oblasti filozofije,

religije, grcke mitologije, estetike i geografije. Rec komedija (sto je bio i prvobitan naziv) se odnosi na

delo koje pocinje tuzno, ali ima srecan zavrsetak, a naziv bozanstvena joj je dao Bokaco. U svom delu on

daje svoju viziju zagrobnog zivota. Ova slika predstavalja spoj anticke i hriscanske tradicije. Dantea vode

tri vodica na njegovom putu Vergilije, Beatrice, sveti Bernand. Likovi su istorijski, poticu iz anticke

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

6/35

6

tradicije ili su izmisljeni (Semiramida, Kleopatra, Didona, Odisej, Bonifacije VIII, Danteovi savremenici...).

Delo je alegoricno sto je osnovna karakteristika srednjovekovne knjizevnosti simbolika brojeva,alegoricni natpis na ulasku u Pakao Vi sto ulazite ostavite svaku nau, susret sa Vergilijem (samudroscu I razumom), alegoricno pomenute tri zivotinje u sumi koje predstavljaju tri velika greha

(leopard pohota, lav oholost, vucica pohlepa), Enciklopedijska koncepcija dela uticala je naknjizevnost 19. veka. Dogadjaji su dati sinhronijski, a Danteovo kretanje je vanvremensko. U Paklu vlada

mrak, jedina svetlost dolazi od vatri u kojima gore gresnici. Silazak u podzemni svet predstavlja jednood opstih mesta u svetskoj knjizevnosti (Odiseja, Eneida...). Pakao i Cistiliste su prikazani telesno, Raj

nije; Beatrice je smestena odmah pored Boga. Ideja o Cistilistu javlja se u 12. veku. Bozanstvena

komedija je ep podeljen na 100 pevanja (100 = savrsen broj). Sastoji se iz uvodnog pevanja, Pakla,

Cistilista i Raja (1 + 33 + 33 + 33 =100). Simbolicni brojevi su 100, 10, 9 i 3 (sveto trojstvo). Pakao se

sastoji iz predvorja i 9 koncentricnih krugova. Broj 3 kada se pomnozi sa samim sobom daje 9 (simbol

Bogorodice, odnosno Beatrice), a 10x10=100. Dante u sumi srece 3 zveri. Suma u koju Dante pada je

simbol greha, panter culnosti, lav oholosti, a vucica lakomosti. U ovoj alegorijskoj slici Dante je dusa

(kolektivna dusa celokupnog covecanstva), Vergilije razum, a Beatrice ljubav. Poslednji stihovi Pakla,

Cistilista i Raja sadrze rec zvezda. Zvezda se takodje pominje na kraju Eneide (Eneja silazi u podzemni

svet, ima misiju, kao i Dante koji je predstavnik covecanstva i trazi spasenje...). U srednjem veku se

hristijanizuje antika i Vergilije postize veliku popularnost. Dante nije poznavao grcku knjizevnost, vecsamo rimsku.

Strofa je Danteova tercina, rima je aba bcb cdc. Stih je endecasilabo, jampski intonirani jedanaesterac.

Dante je zacetnik skole slatkog novog stila koja ce postati vodeca u lirici italijanske renesanse (15. i 16.

vek) i ciji su glavni stavovi: koncept ljubavi i gospe se menja, ona vise nije telesna i culna, vec

produhovljena, lepota je uvek apsolutna i prikazuje se posredno (Homerov prikaz Helenine lepote),

ljubav ne postoji bez plemenitog srca.

EP je jedna od najstarijih knjizevnih vrsta, osnovni oblik epike. Ep se javlja jos u sumersko vavilonskojknjizevnosti gde nalazim sacuvan Ep o Gilgamesu. Najpoznatiji epovi su Ilijada I Odiseja koji spadaju u

junacke epove. Prema temama koje obradjuju epovi se mogu podeliti na:

1 Junacke (herojske) epove epovi koji prikazuju borbe I junastva u prvom planu, ali pored toga Irazlicite ljubavne, porodicne odnose, religijske obrede, narodna shvatanja, krace receno daju veran opis

svakodnevice. Cesto se u njima nalze I elementi avanturistickih, ljubavnih, istorijskuh I dr. epova.

Junacki epovi

2 Idilicni epovi3 Religiozni epovi (Bozanstvena komedija)Ep se vremenom bogatio razlicitim lirskim elelementima, parodijama, satirom, pa se cesto kasnija dela

ne mogu svrstati samo u jedan zanr. Ep je sada gotovo nestao.

Osnovna osobina epa je glavni junak ciji se zivot prikazuje zajedno sa opisom njegovih porodicnih,

ljubavnih, medjuljudskih I ratnickih odnosa. Karakterisika epa je I putovanje, tako da ep obiluje opisima

razlicitih mesta, predela. Narator u epu je objektivni pripovedac, medjutim sa romantizmom, autor segotovo izjednacava sa svojim junakom I gubi se objektivnost pripovedanja. Epovi su obimni, stil je

uzviseni (osim u komicnim epovima).

HIMNA je zanr koji se vezuje za anticku knjizevnost. Predsatvljala je pesmu koja se pevala u cast

bogovima I mitskim junacima, a sa usponom lirske himne u V veku pre nove ere, teme himne postaju I

slavljenje vladara, ratnih pobednika I uspeha I sl. Stil je uglavnom svecan I uzvisen, formalno gledano

himna nastaje nizanjem osobina osobe kojoj se peva u cas, cime se ona velica, slavi I uzdize. Himna je

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

7/35

7

cesto bila deo nekog obimnijeg dela, epa ili drame.

Srednjovekovna knjizevnost razvija novu vrstu himnografije, u renesansi je himna slicna antickoj himni,

s tim da ima slicnosti sa odom I ponekad se zbog elegijskog distiha spaja sa elegijom. Prava himna

obnovljena je u romantizmu, a Lamartin prosiruje njenu tematiku.

Himnografija je vrsta pesme koja se peva tokom bogosluzenja I zajednicki je naziv za crkvene,

bogosluzbene pesme u srednjovekovnoj I vizantijskoj knjizevnosti. Korene vuce od herbejske I sirijskeveeske tradicije. Stih je gradjen prema silabicko tonskoj versifikaciji, ton je melodican I pogodan zacrkveno pevanje, namena je liturgijska. Koriste se utvrdjene figure: asonanca, aliteracija, anaphora,

epifora, metafore, simboli, alegorije.

ZITIJE je srednjovekovni knjizevni zanr cija tematika je opis zivota svetaca ili svetovnih lica, prikaz

njihovog mucenja, asketskog zivota, prikaz dobara koja su pocinili, kao I opis njihovih posmrtnih cuda

koja ih I cine svecima. Prikazan je njihov svakodnevni zivot, s tim sto je akcenat stavljen na religioznu

stranu zivota. Cilj pisanja zitija je slavljenje I velicanje date licnosti, uzdizanje gotovo do kultnog nivoa,

kao I propovedanje takvog nacina zivota. Zitije je kao zanr verzija vizantijske hagiografije. Prikaz zivota

je dat istorijski, za razliku od vizantijske hagiograhije gde je akcenat na hagiografskom pripovedanju I u

zitijima se opisuju I licnosti koje nisu sveci. Zitije moze biti:1 Prostrano (retorsko) prikazuje zivot sveca2 Kratko (prolosko, sinaksarsko) cita se na bogosluzenju, ova zitija se grupisu u vece zbornike prologe (chimineje)

Pojava zitija pocinje sa Letopisom popa Dukljanina (12. vek) u kome se nalazi jedno zasebno zitije. Zitije

kao srednjovekovni zanr postaje rasprostranjeno sa Svetim Savom.

Kompoziciono, zitije se sastoji od:

1 Zaglavlje2 Predgovor predmet pripovedanja, izvori3 Glavni deo roditelji, domovina, ime svetoga, odluka da se posveti Bogu, skolovanje, askeza,istorijski deo, cudesa

4 ZakljucakHUMANIZAM I RENESANSA

Humanizam i renesansa obelezili su period 15. i 16. veka u Evropi. Renesansa se koristi uz termin

humanizam, medjutim humanizam se vise vezuje za naucne I duhovne tendencije, a renesansa za

umetnicke. U Italiji su jos u vreme srednjeg veka pocele da se razvijaju drzave novog tipa, nezavisne od

papske i carske vlasti. Tu su poceli da se stvaraju kapitalisticki odnosi i glavnu rec je dobila mlada

burzoazija. Doslo je do procvata trgovine i industrije i u gradove je pristizala ogromna kolicina novca.

Vladari su poceli da zidaju raskosne dvorce i postali mecene umetnicima. Njihovi predvodnici nazvani su

humanistima jer su se njihove studije bavile covekom, za razliku od srednjovekovnih teoloskih.

Raskidajuci sa tradicijom srednjeg veka, oni su potporu nasli u antici. Doslo je do velikog napretka u

nauci i umetnosti (Kolumbo, Vasko de Gama, pronalazak stampe...). Knjizevnost te epohe nastajala je

na latinskom jeziku zato sto su njeni tvorci verovali da joj on daje eleganciju. Tada su nastale ErazmovaPohvala ludosti i Morova Utopija. I na narodnom jeziku nastaju dela od neizmernog znacaja, pocev od

Dantea, koji je na granici dve epohe, zatim Bokaca i Petrarke, Makijavelija preko Sekspira, Rablea i

Servantesa. Ideje knjizevnih teoreticara ovog perioda nisu bile sasvim originalne, a ni mnogo uticajne. U

pocetku su znacaj imale Horacijeva poetika i neke Kvintilijanove beleske o knjizevnosti, a od pocetka

16.v. Aristotelova poetika dobija vodecu ulogu. Uticaj je imala i Ciceronova retorika. Zanimalo ih je

Aristotelovo ucenje o mimezisu, smatrali su da pesnik treba da podrazava prirodu, a prihvatili su i

njegovu podelu knjizevnosti na rodove: drama prikazuje se bez ucesca pesnika, lirika pesnik licno

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

8/35

8

prica o stvarima, epska poezija kombinacija oba. Vodecim knjizevnim rodom smatrali su epopeju, a netragediju. Uneli su odredjene izmene u Aristotelovu poetiku. Drama mora da ima pet cinova. Dok je

Aristotel u svojoj Poetici govorio o jedinstvima vremena i radnje, italijanski humanista Kastelvetro uvodi

i jedinstvo mesta. Ovo je narocito bilo vazno za francuski klasicizam odakle se prosirilo na celu Evropu

sve do romantizma. Pravilo o tri jedinstva u drami nastalo je tek u humanizmu i nije tekovina antike. Cilj

drame je ostao isti da izazove katarzu kao posledicu straha i sazaljenja (ali joj pridaju i pedagosko-

moralisticke ciljeve), kao i to da likovi tragedije moraju da budu uzvisene licnosti. Uzor za komediju suTerencije i Plaut. Likovi poticu iz nizih slojeva, a radnja moze da bude izmisljena. Elizabetanska drama je

engleska renesansna drama nastala u periodu vladavine kraljice Elizabete. Nastala je pod uticajem

srednjovekovne dramske tradicije i pod klasicnim uticajima. Njen osnovni stih je blankvers koji je

usavrsio Marlo i stvorio nekoliko likova koji su bili uzor za mnoge likove kasnije elizabetanske tragedije,

a Kid je napisao Spansku tragediju, prototip jednog od najpopularnijih zanrova elizabetanske drame tragedije osvete. Osnivanjem pozorista i glumackih druzina u Londonu pisci su dobili stalnu scenu i

publiku.Krajem 16. veka javice se Vilijem Sekspir koji ce stvoriti najbolje primerke skoro svih zanrova

elizabetanske drame: tragedije, dramske hronike i romanticne komedije. Glavne osobine su : sloboda u

odnosu na klasicne kanone, mesavina tragicnog i komicnog, odsustvo jedinstva, drama u drami,

pantomima, prerusavanje, hor, prolog, epilog, maska, muzika i igra. Odnos publike i glumaca je

neposredniji. U renesansi se javlja i commeia ell arte koja se zasniva na glumackoj improvizaciji, alikovi imaju stalna imena i karakteristike. Eruditna komedija je vrsta renesansne komedije rafiniranoghumora, stvarana prema antickim uzorima. Veliki znacaj imaju epovi kakve su pisali Ariosto i Taso.

Glavni likovi su junaci i njihovi podvizi. Teorijskim radovima o epskoj poeziji bavio se Torkvato Taso. U

renesansi nastaje i esej. On objedinjuje naucnu teznju za obradom zivotnog ili naucnog pitanja i teznju

da se to ostvari na umetnicki nacin. Tvorac eseja je Misel de Montenj, francuski filozof i knjizevnik, ali se

zaceci mogu naci kod antickih autora. Fransis Bejkon je zasluzan za uspeh eseja u renesansi. Novela se

afirmise u renesansi. U prvom planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. Zato ona pocinje sazetim

iznosenjem osobina lika ili dogadjaja. I roman dobija svoje osnovne odlike u renesansi. Veliki znacaj

dobija poezija, kojoj su jedni davali pedagosku i didakticku ulogu, drugi cisto umetnicku i zabavnu, a

treci su je videli kao spoj lepog i korisnog, u skladu sa antickim poetikama. Najvaniji momenat urazvoju renesansne poezije u Francuskoj se zbio 1549. kada je objavljen manifest kole poezije poimenom Plejade. Njihov najpoznatiji predstavnik bio je Pjer de Ronsar, jedan od velikana francuske

poezije. Sonet dozivljava veliki uspon. Nas naziv je stvoren prema itlijanskom sonetto, a italijanski naziv

je dobijen prema suono (zvuk, glas) ili iz provansalskog gde je i ranije oznacavao vrstu pesme. Prva

velika zbirka soneta je Kancoonijer Franceska Petrarke u epohi renesanse. U 15. veku prodire u Spaniju,

u 16. u Francusku, a zatim u Englesku i Nemacku. U 16. veku interesovanje za sonet pocinje da opada,

da bi bilo obnovljeno u vreme romantizma. Sonet moze biti:

1 Italijanski ili petrarkisticki sastoji se od octave koja je sastavljena od dva katrena I sestina koja jesastavljena od dva terceta, nema zavrsnog kupleta; rima: abba abba cde cde (cdc dcd)

2 Spenserovski tri katrena I zavrsni kuplet; rima: abab bcbc cdcd ee3 Engleski ili sekspirovski tri katrena I kuplet; rima: abab cdcd efef ggSonetni venac je ciklus od 15 soneta, gde je poslednji stih jednog prvi stih sledeceg, a poslednji sonet je

napravljen od prvih stihova ostalih soneta. Njegova prva slova mogu da cine akrostih. Utemeljuje sealeksandrinac. Po prvi put se, nakon antike, postavljaju pitanja o knjizevnosti. Od sredine 16. veka uticaj

renesanse slabi, a crkva pokusava da povrati svoj izgubljeni ugled. Renesansa je, pored Italije, zahvatila i

Englesku, Francusku, Nemacku, Spaniju, Portugaliju, Dalmaciju...

Francesko Petrarka, Kanconijer

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

9/35

9

Francesko Petrarka, prvi predstavnik humanizma i renesanse, je veliki eo ivota proveo je u Avinjonugde je upoznao provansalsku trubadursku liriku i prvi put ugledao Lauru. Sreo je u crkvi (kao i Dante

Beatricu) 1327. godine. Njoj u ast napisao je Kanconijer, zbirku pesama koja se sastoji o:317 soneta pesma od 14 stihova, tematika je u pocetku bila ljubavna, kasnije razlicita. Italijanski iliPetrarkin sonet sastoji se od 2 katrena i 2 terceta. Raspored rima u katrenima je abba abba, a u

tercetima ima vise kombinacija, najcesce cde cde. U tercete se ne prenose rime iz katrena. Elizabetanski

ili Sekspirov sonet se sastoji od 3 katrena i dvostiha. Raspored rima je abab cdcd efef gg.29 kancona

9 sestina 7 balata

4 madrigala

Petrarkin uticaj na knjievnost bio je toliki a je ostavio trag jo za vreme pesnikovogivota (14. vek), dabi se posle razvio u petrarkizam, koji je u 15. i 16. veku preplavio Europu. Zbirka o 366 pesama

podeljena je na deo za Laurina zivota (In vita di madona Laura) i nakon njene smrti (In morte di madona

Laura). Broj 366 ima visestruku simboliku:

1) prestupna godina (kao kada je Laura umrla)2) 365 dana u godini + uvodna pesma3) 3+6+6=15=1+5=6 (Laurea)Kanconijer je u pocetku bila oznaka za zbirku pesama razlicitih pesnika vezanih za jednu temu. Petrarkaje svoje delo pisao 40 godina u 9 verzija, sacuvana su dva autografa. Naziv Kanconijer su joj dali kasniji

priredjivaci, sam Petrarka ga je nazivao razbacanim rimama i fragmentima na vulgarnom jeziku. To je

prva organska zbirka pesama. Pored ljubavnih ima i politickih, religioznih i rodoljubivih pesama. Stil dela

je srednji uzviseni. Za razliku od Danteove Beatrice koja je simbol bozanske lepote i duhovnog

savrsenstva, Laura i Petrarkina ljubav prema njoj pripadaju ovozemaljskom. Njen lik je izgradjen od

protivurecnosti, ona je istovremeno i olicenje vrline, ali i dusmanka (slatka muka). I osecanja koja ona

izaziva u lirskom subjektu su slozena i promenljiva. Javljaju se motivi prolaznosti, vecnosti ljubavi,

promenljivosti ljudske sudbine, egzistencijalne bezizlaznosti, unutrasnjeg raskola izmedju

ovozemaljskog i duhovnog, onoga sto jeste i onoga sto bi trebalo da bude... U prikazu Laure, opisuje

svaki deo tela pojedinacno. Stilske figure su brojne: kontrasti, oksimoroni, antiteze, figure dikcije i

konstrukcije, epiteti i poredjenja, koristi viseznacnost reci, poigrava se sa recju Laura, uvodi opsta

mesta u poeziju...

Petrarka je prvi pesnik koji je ovencan lovorovim vencem (poeta laureatis). Pisao je na latinskom i 2

dela na narodnom jeziku (Kanconijer i Trijumfi). Napisao je spev Afrika, pisao je epistolarnu knjizevnost,

refleksivnu prozu, religiozne spise, biografije, pastoralnu poeziju. U delu Secretum meum govori o svom

unutrasnjem raskolu.

Kancona italijanska lirska pesnicka forma koja se sastoji od vise strofa koje imaju neodredjeni brojrazlicito rimovanih jedanaesteraca I sedmeraca I cesto se zavrsava kracom strofom koja je u vidu

posvete. Stil je tragicki, komicni I elegicni. Teme su raznovrsne. Poreklo vodi od balate. Nastala je u

srednjem veku I bila popularna u italijanskoj knjizevnosti u 14. veku. Posebna vrsta kancone je

petrarkisticka kancona koja se sastoji od nekoliko strofa sa 7 20 stihova I strofe u vidu posvete(commiato). Dante I Petrarka su utvrdili metricku shemu kancone.

Sestina pesnicki oblik koji se satoji od sest strofa sa po sest stihova jedanaesterca I jednog zavrsnogterceta (trostiha) koji se naziva tornado. Sestina je obicno nerimovana, zasnovana je na ponavljanju reci

prema odredjenom rasporedu: reci sa krajeva stihova se ponavljaju u sledecoj strofi, u tercetu se

ponavljaju sve sest reci tako sto se u svakom stihu nalaze po dve abcef faebc cfabe Tvoracsestina je arnaut Danijel.

Balata pesnicka forma koja potice od italijanske narodne pesme, tematika je saljiva I ljubavna,pojavila se u 13. veku. Sastoji se iz izdvojenog dela riprese (ima od jednog do cetiri stiha) I strofe kojaima dva suprotstavljena dela (prednji I zadnji). Vroj strofa je od 1 4.

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

10/35

10

Madrigal kratka lirska pesma, tematika je ljubavna ili pastoralna, nastaje u 14. veku u severnoj Isrednjoj Italiji. Sastoji se od dva ili tri terceta I zavrsava kupletom.

Petrarkizam je poetski stil proizasao iz Petrarkinog dela i imao je ogroman uticaj u ljubavnoj poeziji

zapada, sve do baroka. Prosirivanjem i modifikovanjem Petrarkinih ostvarenja nastao je kanon

formulacija i oblika. Zahteva se formalna lepota, milozvucje, duhovno poentiranje i stalan krug motiva:

hvaljenje zene, opisivanje telesne lepote (ociju i lica), ljubavno jadanje, ceznja za smrcu, neodlucnost

izmedju zemlje i neba... Glavni predstavnici su: Ariosto, Taso, Mikelandjelo, Lope de la Vega, Gongora,pesnici Plejade, Sekspir...

OVANI BOKAO, DEKAMERON

Kaa se Bokao sa ocem, nakon finansijskog sloma vratio iz Napulja u firencu, tamo zatie sveoptihaos, jer je zavlaala kuga. 1353. On ovrava Dekameron, elo koje nastaje kao posleica njegovograzoaranja u ivot kakav je zatekao u Firenci, ivot koji unitava kuga, opte rasulo i propaanje.Na Danteov knjievni ra najvie je uticao Petrarka, kao i njegovo prouavanje i oboavanje Dantea.

Petrarka je uticao na Danteov humanistiki ra. Bokao se veoma interesovao i za antiku knjievnostpa je i naao prevoioca za Homerove epove. Pisao je kao i ante na latinskom i vulgarnom jeziku.Dante nije tvorac novele koja je sa njim oivela procvat, on joj je samo uahnuo ivot.Ostala dela: Rime, Epistole, Filostrato, Teseia, Elegija gospe po njoj enama zaljubljenimispriana i Danteov ivot.KOMPOZICIJA I ZNAENJE DEKAMERONADekameron kao to i sam naziv govori opisuje ogajaje koji traju 10 ana. Delo je sastavljeno o 101novele. Seam evojaka i tri mlaida svakog ana priaju 10 pria, tako a se obija 100 + 1 uvona,okvirna novela koja povezuje ostale. Prie se priaju svakog ana, osim petka i subote, a temu zaajeonaj koji je oabran za kralja i kraljicu tog ana. Samo prvi i eveti an nemaju zaatu temu. Nakraju svakog dana se otpeva po jedna balada.

Okvirna novela je nosilac itave ieje ela, ona prestavlja motivaciju za alji tok pripoveanja. Iiliansvet u koji junaci bee suprostavljen je neponoljivoj relanosti koju Bokao aje na poetku. U svetuvlaa kuga, svi se razboljevaju, hiljae ljui umiru, ljui se preputaju nemoralu i razvratu kao jedinomnainu a se suprostave smrti, gube nau u ivot, svesno ekaju smrt, ne uje se pla, roiteljinaputaju ecu, prijatelji prijatelje, komije, roake, svet se pretvara u sveopte rasulo iz kojeg nemapomaka, porueni su svi moralni koeksi. Bokaov karakteristian postupak je i sklonost etaljisanju.Kuga s eopravava kao Boija kazna za sva poinjena neela i tu se vii trag srenjevekovnih,nenaunih shvatanja. Ovo pripoveanje na poetku je strukturalno veoma vano jer aje smisaonarednim novelama, a posebno zato to pre kasnije prikazanom iilom jo vie istie totalnuegraaciju realnog sveta i oveanstva.U crkvi Santa Marija Novela, nalazi se seam gospoa o 18 o 28 goina koje oluuju a se sklone osveopteg nemorala, zajeno sa trojicom mlaida olaze u ilini zamak ge je sve urejeno, savreno.

Slika ovakvog mesta predstavlja nadu i predah nakon slike stvarne svakodnevnice, medjutim, s drugestrane prestavlja ieal stvarnosti koji je nemogude ostidi. Dekameron prestavlja utehu i spas odstvarnog sveta. Bokaov stav je a svako ima prava a se spasi smrti.Bokao u okvirnoj noveli ima ulogu pripoveaa, a kasnije se preputa junacima i na njihova usta,uglavnom inirektno, ali sarkastino iznosi svoje kritike stavove. Okvir ine i uvoni komentari, kao ipokuaj nijansiranja likova samih pripoveaa. Njegova kritika se pre svega zasniva na kriticisrenjevekovne crkvene organizacije i prikrivenog nemorala koji u njoj vlaa, iznoenje ieje a crkvanije potrebna da bi se verovalo u Boga, jer je ona zasnovana na interesima, ne na pravoj veri. Glavne

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

11/35

11

tematske crte su: ljubav, oivljaj erosa, ulnog, fortuna (subina), saviezza (savijeca- sposobnost zasnalaenje u tekoj situaciji, omiljatost), ruenje prerasua i uobiajenih naina miljenja Bokao,za razliku od Dantea ne osudjuje moralni pad koji se dogadja vec ga razume. Njegov pogled na svet je

realisticki i objektivan, a ne moralisticki kao kod Dantea. Ima razumevanja za oveka i njegove slabosti,prata slepilo strasti, uha, neznanje, naivnost, jeino se okrede protiv licemerja i lai. U uvou pravirazliku izmeju mukaraca i ena, ge na usta ena iznosi stav o tome a ene ne mogu same krenuti

bez mukaraca jer su mukarci voje i glave enama. Nivo posrenosti je veoma vaan jer se Bokaoskriva iza svojih junaka.

Bokaco afirmise novelu kao knjizevnu vrstu i njegova novela ce dugo ostati uzor drugim piscima. U prvom

planu je sazetost i zanimljivost pripovedanja. Zato ona pocinje sazetim iznosenjem osobina lika ili dogadjaja.

Vazna je karakterizacija junaka. Postoje krace i duze novele. Novela najcesce sadrzi jedan dogadjaj, mali broj

karaktera, a zbivanje je ograniceno u vremenu i prostoru. Cesto se zavrsava nekim naglim obrtom. Naslov

dela potice od grckih reci deca (deset) i mera (dan) i znaci knjiga deset dana. Bokaco je koristio ziv narodni

jezik koji je prilagodjavao razlicitim likovima i situacijama. Delo obiluje humorom, sarkazmom i ironijom, a

ljubav o kojoj on govori cesto je telesna. On. Njegov opis kuge koja hara Firencom skoro je naturalisticki, ali u

samom delu ima i fantasticnih elemenata. Dekameron sjedinjuje italijansku, latinsku i srednjovekovnu

tradiciju i sadrzi skup najrazlicitijih ljudskih karaktera. Kao gradju je koristioprice, bajke, anegdote,

sicilijanske narodne price i tradiciju srednjeg veka (srednjovekovna moralisticka kratka prica posredno jeuticala na razvoj novele kao knjizevne vrste). Dok u Firenci vlaa kuga, seam evojaka i tri mlaida: Panfilo,Dioneo i Filostrato (simboli razliitih aspekata pieve licnosti), Pampinea, Filomena, Elissa, Neifile, Emilia,Lauretta i Fiammetta (Marija da Kvino, Bokacova najveca ljubav), naputaju gra a bi izbegli smrt, olaze uoblinji Fijezole (idilicni pejzaz) i tamo provoe eset ana u prianju najraznovrsnijih ogaaja, u prvomreu ljubavnih, karakteristinih za perio 13. i 14. veka. Svakog ana su birali kralja ili kraljicu koja de oreititemu tog dana.

NOVELA prozna vrsta koja pripoveda o jednom vanom i neobinom ogajaju ili o vie njih, sa jenimcentralnim likom ili vie junaka ge je bitna njihova karakterizacija i povezivanje njihovih postupaka sanjihovom psihologijom. Naglaeni su kontrasti i paraoski u njoj, rasplet je nagli, svi elemen ti vode kazavretku koji nosi oreenu poentu (isticanje neega to je najvanije za temu koju novela obrajuje.) Zbognjene kratkode i potrebe za saetodu, novela poinje opisom lika ili ogajaja koji je bitan za priu. Izborteme u noveli je slobodan, u njoj se mogu uoiti oznake usmenog propoveanja.Novele se esto povezuju u cikluse (uokvirene novele ili uokvirene pripovesti) kaa jena novela objanjavapovezanost svih novela ili tako to vezu meju njima ini jean lik ili pripovea (okvirna novela).Posebnim nainom kompozicije i obrom povezanodu uokvirena novela moe predi u roman, ali roman NEnastaje iz novele, jer su se razvijali paralelno. Novela se afirmisala u renesansi. Faze u njenom razvoju su:

1) Prenovelistika faza bajke, aljive prie, apokrifi, etioloke prie; prepleteno je stvarno ifantastino, patetino i komino, junaci su tipini, bitan je neobian ogaaj izvor novele je uusmenoj knjievnosti

2) Klasina faza srenji stil, vezuje se za renesansu, za razvoj je zasluan Bokaov Dekameron; temesu iz svakonevnice, esto preuzima elemente iz svakonevnice ili vitekog romana (to se vii unovelama iz etvrtog i esetog ana Dekamerona)

3) Moderna fazaDESETI DAN, NOVELA ETVRTAU Bolonji je ivio mlai ovek - entile e Karizendi. Zaljubio se u plemkinju Katalinu. Ona njemu nijeuzvradala ljubav i nije ga volela, uala se za rugog coveka, a zatim i razbolela. Doktori nisu mogli nadiznakove ivota, pa su je zakopali. Kaa je entile oznao a je ona umrla, uputio se u najvedoj tajnostisa slugom o njenog groba. Doavi tamo ue u grobnicu i poljubi je, a zatim olui a joj otaknegrui. Primetio je a u njenim gruima ima jo malo ivota, pa je onese u svoju kudu ge mu jenjegova majka pomogla da je izlece. Kad je ona ozravila zamolila je entila a joj opusti a se vrati

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

12/35

12

svojoj rodbini. On je rekao da svi misle da je ona mrtva da i da sve prepusti njemu. Ona je na to

pristala. U meuvremenu je roila sina. Kaa se entile vratio s puta i vieo a je ozravila, naprav igozbu i pozove plemide na ruak. Zapitao je a li bi bilo praveno kaa bi neki ovek bacio svogbolesnog slugu na ulicu, a rugi bi ga izleio a ga taj rugi zari za sebe. Na to su se svi ogovorili, aNikola je izrekao u ime svih da je to pravedno. Taa Djentile narei slugama a uveu Katalinu to iuine. Ka je ola on se ualji, a gosti su ispitivali Katalinu o tome ko je, to ona nije ogovarala. Zatim

je entile preao Nikoli njegovu enu i sina, kojem je ao ime po sebi i svojim postupcima izazvaoodusevljenje svih gostiju.

Glavni motivi su motiv smrti i njemu suprotstavljeni motivi. Eros se javlja kao nacin da se pobedi

tanatos (smrt). Knjizevnost i humor takodje predstavljaju neku vrstu borbe protiv smrti. Mladici i

devojke se pricama odupiru smrti, poput Seherezade.

Fransoa Rable, Gargantua i Pantagruel

Stvaralastvo Fransoa Rablea nastalo je kao odraz korenitih promena koje u su u 16.v. zahvatile evropsku

nauku, filozofiju, umetnost i religiju. Crkvena mod poinje a opaa, ovek olazi u sreite borbeprotiv crkvenog apsolutizma, javlja se ieja o obrazovanom, svestranom oveku, koji zamenjujesrenjevekovnog povuenog, poreenog oveka, shvadenog samo kao slugu Bogu. Rable je prvi veliki

satiriar evropske knjievnosti. On se obrazovao u manastirima, tako a je kasnije ba taj nain ivota sakojim je bio dobro upoznat postao predmet njegovog podsmeha, ironije i satire.

KOMPOZICIJA ROMANA

Gargantua i Pantagruel je roman u pet knjiga. To je satirina alegorija o va ina Gargantui (otac) iPantagruelu (sinu), njihovom ivotu, uesnom roenju, kolovanju i fantastinim ogoovtinama.Realni svet je prikazan na groteskan nacin. Knjige je Rable potpisao kao Alcofrybas Nasier to jeanagram od Francoys Rabelais. Gargantua i Pantagruel je po formi pustolovno-satirini roman. Romanstarog tipa ne poseduje kauzalnost izmedju dogadjaja i ne postoji ni logicka hronoloska povezanost karakterise ga kauzalnost. Struktura je odredjena prikazom zivotopisa jednog junaka (uticaj anticke

tradicije).

Delo se sastoji od 5 knjiga, od kojih je jedna o Gargantui, a 4 o Pantagruelu. Knjiga o Gargantui zapravo

predstavlja neku vrstu rodoslova ovog junaka ge obijamo poatke o njegovom roenju, kolovanju iratnim podvizima.

I KNJIGA Gargantua opisuje Gargantuin ivotII KNJIGA Pantagruel opisuje Pantagruela, Gargantuinog sinaIII KnjigaPantagruelov prijatelj kojem je preskazano a de se oeniti enom koja de ga tudi i nabijatimu rogove

IV i V knjiga takodje o Panurgiju, prijatelju Pantagruela , opisuje njegovo putovanje po onostranomsvetu Panurgija i njegove vesele ruineDogajaji nisu hronoloki i sturkturalno povezani, struktura romana je takvog tipa a je junak urazliitim avanturama i kao a mora a se ispuni oreeni cilj. Rable ne ovoi u pitanje realistinostlikova. Delo se ita kao paroija.

Iako je Rableovo vidjenje po prirodi utopijsko, on je ipak veliki realista, bavi se prikazom prave sliekvremena, slikajudi likove koji su taa postojali, njega interesuje svakonevnica i on vrada knjievnostivotu i realnosti.

UPOTREBA JEZIKA U ROMANU, ZNAAJ SMEHA I HUMORA

Jezik u romanu je naroni, pa i na taj nain on raskia sa traicijom. Upravo naroni jezik je omogudiohumoristike efekte u romanu. Rable na poetku govori kako je smeh obar za oveka, jer ga orava u

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

13/35

13

napornoj svakodnevnici, medjutim u romanu smeh ima i svoju drugu ulogu da prikrije bolnu stvarnosti istine koje mogu a bole, ali ih prikazujudi kao komine jo vie istie i razotkriva. Humor ove imapeagoku i iaktiku ulogu i ispoljava se u razliitim viovima, kao ironija, satira, groteska sarkazam ipovrgnuto mu je sve sto nije u saglasnoti sa humanistikom koncepcijom i usporava njen razvoj.

KARNEVALIZACIJA (Mihail Bahtin)

- Izvori, teme I likovi Rableovog romana preuzeti su iz folklorne tradicije, ali ih je autor preradio naoriginalni nacin. Krnevalizacija I groteskni realizam su postupci kojima se najbolje opisuje nacin

sagledavanja stvarnosti renesansne knjizevnosti. Karnvalizacija je termin koji upotrebljava Mihail Bahtin

u svom delu o renesansi I Rableovom romanu Gargantua I Pantagruel. Karnevalizacija prestavljaknjizevno oblikovanu narodnu kulturu koja se ispoljava u karnevalima. Kraneval s epada izmedju

bozicnog I uskrsnjeg posta I to je period kada je dozvoljeno telesno uzivanje, uzivanje u materijalnim

slastima zivota, u hrani, picu, veselju. Prema tome, karnevalizacija predstavlja dualizam sveta,

postojanje dve stvarnosti, jedne javne I jedne narodne, realno postaje idealno. Karnevalski svet je svet

naopacke, za razliku od sluzbenog, nizak je, telesan I culan. Glavnu ulogu u ovakvom prikazu ima smeh

koji je oslobadjajuci, a u isto vreme I kriticki, sa didakticnom funkcijom. Karnevalizacija se ispoljava u

vise sfera: u istoriji smeha, ulicnom govoru, u narodno praznicnim slikama, slikama gozbe, u

grotesknim slikama tela.GROTESKNI REALIZAM (Mihail Bahtin) specifican vid slikovnosti zasnovan na preuvelicavanju(hiperboli), spaja realno I groteskno vidjenje sveta. Prepoznaje se najvise u slikama telesnog I

fizioloskog, u predstavama ljudskog tela I njegovih funkcija, gde je sve prenaglaseno, ili stvoreno od

spoja suprotnosti. Cilj grotesknog realizma je svodjenje sveg idealnog, apstraktnog I duhovnog na

telesno, materijalno I ovozemaljsko.

Rable daje aluzije na delove tela (Gargantuino rodjenje) I na culna zadovoljstva (prozdrljivost),

suprotstavljajuci ove pojave onome sto je boznasko I uzviseno.

Sve je u romanu groteskno I izobliceno, zasnovano na spoju nespojivog, izokrenuto naopacke. Tu se

spaja fantasticno I stvarno, smesno I ozbiljno, groteskno I prirodno.

TEMATIKA I IDEJNOST

Gragantua I Pantagruel je elo koje nainom pisanja, tematikom I knjievnim postupcima ispunjavasve uslove poetike humanizma I renesanse. Delo je realistina slika rutvene I crkvene institucije 16.Veka. Ovo elo prestavlja razvoj ovekove unutranje linosti prikazom razvoja lika Gargantue koji jeo ivljakog, neumerenog, neobrazovanog, nekulturnog eteta postao pravi uzoran ovek, iealrenesansnog oveka.RAble je eleo a istakne znaaj obrazovanosti za ivot pojeinca, znaaj uspostavljanja mere I granice usvim viocima ivota, I iejna poruka ela je a se na taj nain grai stabilna linost, svestrana, postajeovek koji ima razumevanja za ruge I ume svoj ivot a usmeri u pravom smeru. Sluedi se ironijom Isarkazmom, Rable kritikuje sholastiki nain obrazovanja koji unitava prirone talente I prestavlja gakao nain kako a se prirono obareni ljuski um unazai. Nasuprot tome je humanistika koncepcija

obrazovanja koja uzie I fiziki I psihiki oplemenjuje oveka.Rable niej teeo kalujere I crkvenu organizaciju, oni su ismejani, njihov nain ivota je razotkriven,skinuta je lana maska sa njihovog lica koja je u srenjem veku skrivala sve njihove slabosti I poroke.Prikazani kao pijanice, kao ljui eljni telesnog uivanja, molitve sluaju a bi se uspavali, ne znaju ih nisami, a sa ruge strane ih pripoveaju kao svetinju. On na satirian nain kritikuje besmislene zakone Ipravila koja psotoje samo kao ieal, ali ih ne potuju oni koji ih uvoe I za njih se zalau. On je prilikomkritike neka toliko strog, a se njen satirini ton gubi.Rable se okrede ka oveku, konastatujudi a Bog ne rasujuje pravilno, jer u jenom elu o kuge

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

14/35

14

oboljevaju samo pravenici, napanuti, Gargantuin naro, a oni koji ele a ich osvoje nemaju nijednogzaraenog ratnika.On ne negira Boga, samo eli a promeni nain na koji ga ljui posmatraju, pokoravajudi mu se i sluedimu, bezuslovno verujudi a je to jeini nain njihovog spasenja, njegova religioznost poiva na ljuskim,a ne boanskim zakonima. Rable je eleo a se hridanstvo ovoji o crkve i a se rukovoi naelimahumanosti, a ne ogmatinim uenjima o prolaznosti i nitavnosti ivota.

Rable aje prikaz iealne rutvene zajenice u poslenjim poglavljima Gargantue o Telemskoj opatijikoja poseda na Utopiju Tomasa Mora i na grad sunca Tomaza Kampanele i predstavlja potpunusuprotnost i parodiju na strogi manastirski zivot (ukida se celibat, muskarci i zene zive zajedno, zadatak

im je da se doteruju i da rade sta zele). U manastirskom tipiku pise Cini sto ti se ushte. Renesansa veruje

u ostvarenje utopije. A Rable zavrava svoj roman optimistiki, aluirajudi na to a je bitno a sepromeni svest ljudi parola koja je na vratima opatije govori da je unutra sve dozvoljeno, i to je upravoono to oveka tera a sam sebi orei granice.On ne uvoi nemoral, samo ga priznaje, bacajudi ga u lice onima koji naivno smatraju a ne postoji ionima koji ga prikrivaju. Liavajudi ljue svih zakona, on ih tera a buu obri zbog sebe, zbog svojihblinjih, jer upravo ono to je nametnuto eli se po svaku cenu kriti. Tu ivot tee po prironim, a nepo crkvenim pravilima.

Svako je sloboan a rai ono to eli, a pristupi i napusti opatiju, bez obaveza, zakona, nametnutihistina, a samim tim nema ni potrebe a se rai neto loe, jer ljui to upravo ine jer je to zabranjenonajslaje. Opatija nije ograjena jer ge je zid i napred i pozadi, tu nema mnogo gundjanja, tu su zavisti mejusobna netrpeljivost, opatija je raskona, ukraena, oeda i nakit se menjaju u sklau savremenom...

Na Telemkoj kapiji je stajao natpis koji je u opatiju pozivao asne, obronamerne, pravedne, one kojivole rutvo i rugarstvo, one koji potuju pravo jevanjelje i pravu veru, blagorone ame, a obijanamdore, zelenae, ucenjivae, licemere, lane bogomoljce... Na ovaj nain Rable propagira ljubav i mir,obroiniteljstvo, sa najvedim akcentom na obrazovanju, a u isto vreme sloboi linosti svakogpojeinca, sloboi oluivanja i ivljenja.Rablke povrgava ruglu i lane proroke koji lau naro rai svoje koristi. Njegovoj satiri nije pobegla nivlaajuda klasa nasuprot emer Ljutici koji je pogazio prijateljstvo vojen pohlepom i eljom zaosvajanjem, stoji Nezajaz, Gargantuin otac koji na svaki nain pokuava a pronaje neto obro unjemu. On na zlo uzvrada obrim. I njegov govor je prikaz razoaranog oveka koga je izao najboljiprijatelj i koji za taj in eli a naje bilo kakvo opravanje jer ne moe a veruje u neovenost.U romanu upravo ovakvi kontrasti (Nejzaz pre nego to je postao obrazovan i nakon toga, emer-Ljuticai Nezajaz, kalueri nasuprot uiteljima) istiu sve ruglo taanjeg prikriveno nemoralong sveta, Rableiznosi na vielo sve to je srenji vek skrivao velom usaenih pravila i zabrana.

M. M. Bahtin uvodi pojam karnevalizacije, tvrdi da osnove Rableovog humora pocivaju na tzv.

karnevalskoj kulturi, porodicnoj knjizevnosti i ulicnom govoru. Kalendar predstavlja ponavljanje

odredjenih dogadjaja, ciklus radjanja, sazrevanja i umiranja. Taj obnoviteljski princip pociva na

afirmaciji (u 19.v. humor pociva na negaciji). Kalendarska godina je podeljena na praznike i dane koji tonisu. U vreme praznika dolazi do duhovnog i telesnog praznjenja. Nastaje opstenarodno veselje, nestaju

razlike izmedju drustvenih slojeva. Karnevalska atmosfera predstavljala je nalicje zvanicne atmosfere i

na verbalnom planu imala je specifican stil. Karnevalski svet je svet naopacke i za razliku od sluzbenog,

on je prizeman, telesan i culan. Njegovo osnovno orudje je opstenarodni i univerzalni smeh, koji je

propagirao jednakost medju ljudima. Jednakost medju ljudima omogucava da se ljudi prerusavaju za

vreme karnevala, najcesce u suprotno od onoga sto jesu. Bahtin je posebno isticao da karneval nije

knjizevna pojava, vec sinkreticna predstavljacka forma obrednog karaktera. Transportovanje karnevala

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

15/35

15

na jezik literature nazivamo njenom karnevalizacijom. To je potreba da se u knjizevnom delu koristi

jezik simbolickih konkretno culnih formi, odnosno, jedan sistem slika cije je izvoriste karneval. Karneval

je na ovaj nacin omogucio knjizevnosti da koristi sve mogucnosti jednog suptilnog vida gradjenja slike

sveta. Rableov roman je prepun slobodnih izraza i psovki, a cilj toga je okretanje ka telesnom i

materijalnom. Bahtin je to nazvao grotesknim realizmom. Rable suprotstavlja culna zadovoljstva

bozanskom i uzvisenom. Sve u romanu je zasnivano na suprotnostima i grotesknim elementima.

Groteska predstavlja spoj nakaznog I fantasticnog, sa komicnim, spoj gorko tragickog I smesnog,tragicno postaje smesno, ali u isto vreme se oseca I sazaljenje. On slavi ljudsko telo i covekove nagone.

Koristi hiperbolizaciju i simbolicnost, preuvelicava sve ono sto odudara od prirodnog i normalnog.

Gargantua je sin kralja Nezejaza i Gargamele. Njega je, kao i svakog junaka, obelezilo cudesno rodjenje

iskocio je iz majcinog uveta prilikom jedne gozbe kada se ona najela skembica, nakon 11 mesecitrudnoce. Ovo je aluzija i parodija na Atinino rodjenje iz Zevsove glave u punoj ratnoj opremi. U

detinjstvu je jeo, pio i spavao. Nezejaz Gargantuu daje u nauke i nakon nekoliko vaspitaca, njegov

ucitelj postace Ponokrat, koji ga odvodi u Pariz. U to vreme se u Parizu i Bolonji osnivaju univerziteti. Tu

Gargantuu prati niz dogodovstina, od kojih je jedna kradja crkvenih zvona. Zatim, zbog kradje pogaca

izbija rat izmedju Nezejaza i Cemer - Ljutice i Gargantua je prinudjen da se vrati kuci i odbrani

domovinu. Kaludjeru Jovanu od Mlivoseka, koji se posebno istakao u borbi, Nezejaz i Garagantua

obezbedjuju sredstva za zidanje Telemske opatije.

Vilijem Sekspir

Druga polovina 16. veka u Engleskoj je vreme poznato kao elizabetanska epoha. Engleska je procvat

renesanse dozivela kasnije nego druge zemlje. Pozorisna umetnost proistice iz srednjovekovne tradicije

i postaje zabava za siroke narodne mase. Nastaje pucko pozoriste Glob teatar ciji je Sekspir bio

suvlasnik i osnivaju se pozorisne trupe. Svi glumci su bili muskarci, a Sekspir je i sam glumio u svojim

dramama. Gradju i motive za svoja dela preuzimao je od drugih pisaca i iz istorije i od toga je stvarao

potpuno nova dela. Smatra se da je napisao 37 drama (tragedije, komedije, tragikomedije, istorijske

drame, problemske drame, drame sa elementima engleskog folklora), a pisao je i sonete (154) i epske

pesme. Karakteristike ranoga Sekspirovog stvaralatva su sleede: soan, "renesansni" humor estoprotkan opscenostima nastalima na tlu srenjovjekovnih farsi, to je glavna karakteristika komeija;bujan jezik u kojem se meaju visoka retorika i vulgarni izrizi, usresrejenost na problematiku vlasti ipolitike (u istorijskim dramama dramama), i ljubavnih zapleta i raspleta u komedijama. Prevazisavsi

svoje prvobitne uticaje, Chosera i Kristofera Marloua, Sekspir zatim stvara svoja najznacajnija dela. Tada

nastaju ela koja karakterise sklonost prikazu stanja psihike disocijacije i raskola, opsesivnosti ineizmernosti u strastima, o ljubomore o vlastoljublja; usreotoenost na ljuski kosmos bezteolokih i spiritualnih asocijacija. Njegovo stvaralastvo cesto sadrzi neopaganske elemente, ali on je usustini hriscanski pisac, a sta ukazuje njegov stav prema moralnim i etickim pitanjima, sakramentalnosti

braka, uh Hamletovog oca u Cistilistu... Osim naveenih, Sekspirove su sreinje teme: razorna silavremena; ambivalentni stav prema telesnosti i seksualnosti, koji se krede o proslavljanja orazjarenoga poricanja; zaslepljenost i samoobmana kao bitna osobina ljuskog ivota; nepostojanost ivarljivost kako sudbine, tako i ljudi - prema rugima i sebi samima. Zajeno s ovim tragikim vrhuncima

supostoje tzv. mrane komeije ili problemske rame. Dominantni ton je cinizam i gnuanje naljuskom prevrtljivosti i polosti, telesnim viovima postojanja, politikim amicijama i kompromisnojnaravi rutvenoga ivota uopste. Kraj njegovog stvaralastva obelezile su drame sa bajkovitimelementima. Njegove najpoznatije tragedije su: Romeo i Julija, Julije Cezar, Tit Andronik, Hamlet, Otelo,

Makbet, Kralj Lir..., a komedije: San letnje noci, Mletacki trgovac, Ukrocena goropad, Mnogo buke ni

oko cega, Vesele zene vindzorske, Bogojavljenska noc, Sve je dobro sto se dobro svrsi, Kako vam je

drago... Od istorijskih drama isticu se Henrik IV i Ricard III. U Sekspirovim dramama radnja junaka

proistice iz njihovih karaktera, iz psihologizacije. On koristi govor kao sredstvo za karakterizaciju junaka

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

16/35

16

(razliciti govori, oponasanje govora odredjenog podneblja, tipa ljudi ili njihove klasne pripadnosti),

koristi noelogizme... Njegovi junaci se ponasaju u skladu sa svojim karakterom, obrazovanjem i klasnom

pripadnoscu, a sve se to izrazava putem govora. Likovi pripadaju razlicitim drustvenim slojevima:

kraljevi, plemici, vitezovi, sluge, robovi, grobari, dadilje, lude... Tragedije se uvek odnose na ljude

visokog polozaja, teske nesrece proiticu iz radnje, a sama radnja iz junakovih postupaka. Likovi uvek

sami odlucuju o svojoj sudbini, mada nijedan od njih nije zeleo nesrecu koja ga je zadesila. Svakog od

njih muci savest (Makbeta podanicke, prijateljske i rodjacke obaveze, Lira savest autokrate koja mudopusta da lisi nasledstva i progna kcer koja mu nije pokazala dovoljno odanosti...). Ta savest se menja

sa daljim razvojem dogadjaja (Lira muci kajanje, Hamlet ubija strica, kod Makbeta se ona svodi na

savest ratnika koja mu ne dopusta da podlegne bez borbe). Nijednom od ovih junaka savest ne donosi

srecu. Svaki od junaka nosi neku tragicku krivicu: Hamletova je njegova kolebljivost nastala iz

skrupuloznosti, Kordelijina je njen ponos, Lirova u tome sto je verovao starijim cerkama, umesto

mladjoj. Smrt tragickog junaka je posledica covekove volje i nedostatka snage da se suprotstavi svojim

slabostima i porocima. Protagonista je uvek neka izuzetna priroda, razlicita od svoje okoline, u

potpunosti posvecena nekoj ideji. To je fatalna osobina, ali kadas se udruzi sa plemenitoscu, lik vise ne

budi samo simpatiju i sazaljenje, vec i divljenje, strah i strahopostovanje. Taj, inace pozitivan junak,

svojom slaboscu izaziva nesrecu i sam postaje uzrocnik svog tragicnog kraja. Cesti su likovi koji

predstavljaju glas zdravog razuma (Horacije u Hamletu, luda u Kralju Liru... Oni su pasivni posmatraci ine uticu na tok tragicke radnje, a cak i njihov govor odudara od jezika protagonista koji se odlikuje

hiperbolama i retoricnoscu. Sekspir ponekad prikazuje poremecena stanja ljudskog duha (ludilo,

mesecarenje, prividjenja...), kao i natprirodne pojave (duhove i vestice). Te pojave stoje u vezi sa

ljudskim karakterom, daju obelezje unutrasnjim porivima i vrse ogroman uticaj na njihova psiholoska

stanja. Sile koje deluju u ljudskom duhu pokrecu sukobe medju ljudima, ali i u ljudima. U novije vreme

neki proucavaoci pokusavali su da Seksripove tragedije objasne pomocu antropoloskog pristupa tragicni junak je osoba koja se prinosi na zrtvu, a sustina tog obreda je da se zlo u jednoj zajednici

prenosi na pojedinca, a zatim se unistenjem junaka zlo iskorenjuje iz zajednice. U Sekspirovim delima

cesto se preplice tragicno i komicno, pa je tesko razgraniciti tragedije i komedije. Na stvaranje komedija

uticali su mnogi elementi, od folklornih do dvorskih i knjiskih. Sekspirove komedije uglavnom su

povezane sa iskonskim proslavama pobede leta nada zimom i zivota nad smrcu. Prisutni su i elementi

latinske komedije i italijanske comedie dell' arte. Komedija kod Sekspira nema drustveno - didakticku

funkciju, likovi mogu da poticu iz razlicitih sredina, ne samo iz nizih slojeva.Veliki je i uticaj

srednjovekovne tradicije i viteskih romana. U skladu sa tim, Sekspir veliki znacaj daje motivu ljubavi,

koja se uvek desava na prvi pogled, uzajamna je i savladava sve prepreke. Ta ljubav nije samo strast i

pozuda, vec i jedno uzviseno osecanje, sa elementima petrarkizma i platonizma. Uvek vodi istom ishodu

ispunjenju u braku. Vecina komedija ima tri jasno naznacena dela:1) svakodnevni dvorski ili urbani svet u kojem se javlja neka kriza ili sukob2) radnja se premesta u svet prirode, gde dolazi do moralnh i duhovnih preobrazenja3) dolazi do pomirenja, uspostavlja se drustveni sklad, likovi se vracaju u svet svakodnevnih odnosa.Izdvajanje iz drustva nije beg u svet maste. Svet prirode nije ni potpuno idealizovan svet. Jer u njemu

uvek ima likova koji gledaoca svojim prisustvom podsecaju na realni svet. To spajanje razlicitih svetova

teoreticar drame Fransis Fergason nazvao je usaglasavanjem komplementarnih perspektiva. USekspirovim komedijama u prvom planu su obicno zene. One su ljupke, skromne, odane, iskrene, ali

istovremeno odlucne, pronicljive i snalazljive. Muskarci su obicno uobrazeni i hvalisavi, medju likovima

iz nizih slojeva znacajnu ulogu imaju lude. Dvorska luda smeh izaziva duhovitim i ostroumnim

primedbama, a prosta ludapogresnom upotrebom reci i nespretnim izrazavanjem.

Hamlet

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

17/35

17

Sekspir je gradju za Hamleta preuzeo iz drevne skandinavske legende iz X veka koju je danski istoricar

Sakso Gramatikus zabelezio u XII veku. Smatra se da je i pre Sekspirovog Hamleta postojala tragedija

Pra Hamlet, koja je danas izgubljena, a ciji je autor bio Tomas Kid, engleski tragicar.Likovi u Hamletu su veoma raznovrsni i upecatljivi pripadnici kraljevske porodice, velikasi, studenti,mornari, glumci, dvorani, vojnici, grobari... Skoro svaki od njih ima neku individualnu crtu u skladu sa

svojom ulogom i drustvenim polozajem. Sekspir se sluzi raznovrsnim sredstvima prilikom karakterizaciej

likova: opisna karakterizacija (kada jedan lik prica o drugom_), stilska karakterizacija, odnosno variranjenacina izrazavanja prema liku (arhaicni Duh, uzdrzani Horacio, pripriosti grobari...). Dramski govor i stil

postaju projekcija karaktera. Monolog (solilokvij) je najvise vezan za Hamletovu karakterizaciju i za

iznosenje njegovog psihickog stanja. Karakterne osobine isticu se i pomocu kontrasta sa drugim

likovima (Hamlet Fortinbras, Hamlet Laert, Hamlet Horacio...). Sekspir koristi i neverbalna sredstva(hod, mimika, gestikulacija, kostimi...). Lik Hamleta je veoma slozen i protivrecan. On se nalazi pod

teretom snaznih osecanja i pod velikim psiholoskim pritiskom. Ofelija daje njegov opis iz prethodnih

vremena: odlican macevalac, mudar, vaspitan, ogledalo mode, obrazovan... Hamlet ima visoko

razvijenu moralnu svest. ivot na anskom voru Elsinoru, kako ga oivljava i spoznaje Hamlet, bitnoje rukiji o onoga kako ga oivljavaju vorani. Oni vie sjaj, mod i bogatstvo vora, i zabave nanjemu, vie samo jean vi zbilje, zapravo njen privi; Hamlet tu istu stvarnost, sjaj, mod i bogatstvo

danskoga dvora, doivljava kao nesavren svet u kojem caruje lukavstvo, sila, spletke i ubistva. Velikopitanje je zasto on odlaze svoju osvetu. Postoji veliki broj razlicitih objasnjenja (zbog svog morala,misaonosti, strah od pakla...). Najprostije objasnjenje je tehnicko dramatursko: kada bi se Hamletodmah osvetio drama bi se zavrsila vec posle prvog cina. Hamlet nije neodlucan, kada je potrbno on je

veoma efikasan (ubija Polonija skrivenog iza zavese, izaziva Laerta na dvoboj, izbavlja se od gusara...).

Tek nakon sto je u sebi pobedio castoljublje, osvetoljubivost i licnu osvetu, Hamlet je bio u stanju da

izvri svoj zadatak. Hamletova najveca borba jeste borba sa samim sobom. Prema reima engleskogpesnika i kriticara Kolriza, Hamlet neprestano stvara oluke a netouini, a opet ne ini nita osimto stvara oluke. Pa ak i ona, ka na kraju trageije Hamlet ubija kralja, ne ubija ga prema nekomplanu, nego u nastupu gneva, otkrivi a je kralj nameravao a ga otruje. On je nemocan u svetudelanja, jer njegovu volju sputava misao. Problem predstavlja i pitanje Hamletovog ludila. Njegovo

simulirano ludilo sa pocetka drame daje oduska njegovoj nervnoj napetosti i povremeno ga stvarno

obuzima. Ali, Hamlet nije jedini koji glumi, vec u komadu svaki od likova glumi (Klaudije, Gertruda,

Rozenkranc i Gildenstern...). Gluma ponesto skriva, a ponesto i otkriva, pa tako Hamlet, pomocu

glumacke trupe koja dolazi u Elsinor, potvrdjuje svoje sumnje. Sekspir je cesto koristio postupak

metadrame (drame u drami) kao jednu od odlika elizabetanske drame. Uloga duha Hamletovog oca je

dvojaka: on pokrece zaplet otkrivajuci Hamletu tajnu i spaja dva sveta. Ova veza sa onostranim je

mozda glavni uzrok Hamletovih cestih razmisljanja o smrti. Ta razmisljanja su jos jedan od uzroka

Hamletovog oklevanja. Stil Hamleta je promenljiv i krece se od svakodnevnog, preko poeticnog do

zestokog. Prozno se izrazavaju likovi iz nizih slojeva, likovi poremecenog uma, proza se koristi i u

pismima,a stil se takodje menja u zavisnosti od konteksta.

Danskom princu Hamletu javlja se Duh ubijenog oca koji trai osvetu. Hamletovog oca ubio je stric,Klauije. Klauije, ne saekavi ni mesec ana, oeni se Gertruom, uovicom ubijenog anskog kralja.

Hamlet oluuje a se osveti, ali samu akciju olae. U meuvremenu Hamlet glumi luilo. Razlognjegovog olaganja osvete bio je premet mnogih rasprava i tumaenja. Pore intriga, ubistava iosvete, u trageiji postoji i ljubavna pria izmeu Hamleta i Ofelije, koja se tragino okonava njenimsamoubistvom i luilom, poto je Hamlet grekom ubio njenog oca Polonija. Trageija ima pet inova.

Makbet

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

18/35

18

Smatra se da se tekst Makbeta izvodio u cast danskog kralja Kristijana i kralja Dzemsa. Predmet je uzet

iz skotske istorije, verovatno zato sto je Dzems bio veoma ponosan na svoju rodnu zemlju, a na to

upucuju likovi vestica koje je on progonio. Izvor je Holinshedova Hronika. Sekspir prilagodjava gradju,

izdvajajuci Makbeta i njegovu zenu kao jedine zlocince, a oslobadjajuci ostale skotske velikase krivice za

zaveru i povecavaju ci razmere Makbetovog zlocina predstavljajuci Dankana kao starog i postovanog

vladara. U Sekspirovoj drami centralne uloge zauzimaju dva lika i jedno delo. Prikazuje se sazrevanje,

izvrsenje i posledice ubistva kralja Dunkana. Sporedni likovi su prilicno povrsno skicirani. Makbet jetragicni protagonista, ali istovremeno i zlocinac i ubica. Prema Aristotelu tragicni junak ne moze biti

negativni lik, je sazaljenje izaziva samo onaj koji nezasluzeno pati, a strah onaj ko je nama slican.

Makbet ipak ima crte ljudskog bica. Na pocetku tragedije on je ugledan i castan velikas, vojskovodja koji

svoju zemlju i kralja spasava od poraza. Odatle ce stici do zlocina, moralne pustosi i dusevnog pakla.

Tragedija prikazuje moralno i dusevno propadanja jednog coveka. Situacje u koje Sekspir stavlja ovog

junaka u citaocu/gledaocu pobudjuju razumevanje, strepnju, samilost, pa cak i osecanje saucesnistva.

Makbet se, kao i svi normalni ljudi, gnusa ubistva, a ipak postaje ubica. Pripreme za izvrsenje prvog

zlocina protezu se na vise pocetnih scena, prikazuje se nastanak zamisli o ubistvu, Makbetov uzas sto u

sebi otkrva takve porive, snazne spoljasnje uticaje koji deluju na njega (vestice, ledi Makbet), slabljenje

otpora i opredeljenje za zlocin. Odluku da pocini sledeci zlocin ubije Bankoa i njegovog sina donosi

bez spoljasnjih podsticaja i unutrasnje borbe. Nakon ubistva Dunkana on ne pokazuje zelju da se vratina put dobra. Pokolj Mekdufove zene i dece pokazuje Makbeta kao zver u ljudskom obliku. Vazan je i lik

ledi Makbet. Makbetova priroda je previse blaga, pa ona na sebe preuzima duznost da u nju ulije zlobu,

pakost i castoljublje. Podsmeva mu se, naziva ga kukavicom i uskracuje mu svoju ljubav sve dok se on

ne dokaze time sto ce postupiti po njenoj volji. Nakon ubistva sama odnosi nozeve i maze krvlju

zaspalje strazare. Ali, i ona se menja, vise nije simbol neustrasivosi, vec se saoseca sa Makbetom i

progoni je savest. U pocetku je ona podstrekac, pomagac i uzor Makbetu, da bi zatim on postao sve

samostalniji, a ona ostala u njegovoj senci. Zlocin neminovno vodi ka usamljenosti i otudjenju. U

pocetku su Makbet i njegova zena dva vida jednog bica, ali ubistvo ih postepeno razdvaja. Makbet se

povlaci u sebe, o planovima za drugo ubistvo ne govori zeni, a za trece se obraca vesticama. Makbet

vest o njenoj smrti prima skoro ravnodusno. Skoro sve kljucne scene desavaju se nocu i to doprinosi

atmosferi ovog komada. To je drama izuzetno brzog toka, a to je uslovljeno njenom kratkocom. Sekspir

posebnu paznju poklanja Makbetovim monolozima koji su puni snaznih i asocijativnih stihova. Makbet

sadrzi fatumski element, ali njegove vestice nemaju karakter hora grcke tragedije, one su aktivni

ucesnici u samoj tragediji.

Na pocetku tragediji tri vestice proricu Makbetu da ce postati kralj Skotske, a Banku da ce iz njegove

loze poteci citav niz kraljeva. Makbetu ova misao ne da mira i on, pod uticajem svoje zene, odlucuje da

ubije kralja, a da za ubistvo optuzi cuvare. U strahu da se ne ispuni i ono sto su vestice rekle Banku, on

odlucuje da ubije i njega i njegovog sina. Sin se spasava, a Makbet vidi Bankov duh na veceri. Zatim

odlucuje da ubije i Makdufa, koji bezi u Englesku i tamo se srece sa maloletnnim Dunkanovim sinom,

Malkomom. Nakon sto saznaje da mu je Makbet ubio porodicu, Makduf krece sa Malkomom da spase

Skotsku od Makbetove tiranije. Ispunjava se jos jedno prorostvo i Makduf ubija Makbeta.

Kralj LirGradju za svoju tragediju Sekspir preuzia iz mnogobrojnih legendi o kralju Liru. Prica o njemu javila se u

Istoriji engleskih kraljeva, a zatim i u okviru Ogledala za vlastodrsca. Holinshedove Hronike, a lik

Kordelije se javlja u Spenserovoj Vilinskoj kraljici. Glavni izvor bila je anonimna drama pod naslovom

istinita istorija kralja Lira. Sekspir je izmenio mnoge elemente: njegov Lir nije samo star, vec veoma star,

ima 80 godina, i samo kod njega Lir gubi razum i umire, a Kordeliju ubijaju. Religijski elementi u drami

su drasticno redukovani. U pogledu strukture podseca na Sekspirove komedije. U sredisnjem delu

drame junak se nalazi u svetu prirode, a pored postojanja glavnog zapleta (price o Liru i nezahvalnim

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

19/35

19

kcerima), javlja se i sporedni (o Glosteru i njegovim sinovima). U oba zapleta razvijen je isti motiv starac koji pogresno procenjuje svoju decu i ukazuje poverenje onima koji ce ga izneveriti. I jednom i

drugom u najtezim trenucima utehu pruza odbaceno dete i nakon velikih patnji uvidjaju istinu. Ove dve

price predstavljaju obrazac, trajnu zakonitost ljudskog ponasanja, a ne samo tragicnu pricu o jednom

kralju. Na pocetku tragedije Lir je vadar, naviknut da svaka njegova zelja bude zadovoljena i ne trpi

protivljenje. On je autokrata, samovoljan i samouveren. On mora da preda drzavu onima u kojima

najvise zivi, a to su oni koji ga najvise vole. Kordelija, odbijajuci da prizna apsolutnu odanost ocusramoti ga javno i odbija njegovu milost, i zato je on progoni. Kada ga Gonerila i Regana odbace, on

odbija da sagleda istinu i da poveruje sopstvenim ocima. Kordeliju ne spominje, stideci se svojih

postupaka. Misao o kcerima koje su se ogresile o njega neminovno vodi ka misli na kcer o koju se on

ogresio. Nezahvalnost kceri i sopstveno kajanje Lira dovode u stanje ludila. On shvata da nije bezgresan

i nepogresiv, vec samo jedan od mnogih ljudi, na sta mu je i Kordelija ukazivala, govoreci mu da postoje

i drugi ljudi koji se mogu isto tako voleti. Shvatio je da on nikada nije bio pravedan, premudar i

svemoguc kralj, vec samo nistavni covek. Nakon susreta sa Kordelijom njegova unutrasnja borba

nestaje. On postaje pokajnik koji priznaje svoju nemoc. On shvata da velicina, mudrost i moc coveka

nisu u spoljnjem velicanstvu, vec u sposobnosti da herojski ustraje protiv necovestva. On se od velikog

kralja preobrazava u velikog coveka. U ovoj drami osetan je uticaj srednjovekovnih moraliteta.

o Kralj Lir vlaar Britanije pre njenog potpaanja po vlast Rimske imperije. On je tragina figura ocaija pogrena procena najmlae kderi oznaava poetak njegovog sloma.o Gonerila je Lirova najstarija kdi i supruga vojvode od Olbanija.o Regana je Lirova druga kdi, i supruga vojvode od Konvala.o Korelija je Lirova najmlaa kdi. Na poetku rame nju prose vojvoa o Burgunije i kraljFrancuske.

o Vojvoda od Olbanija je Gonerilin suprug. Gonerila ga prezire i ruga se njegovoj mukosti kaa jeprekori zbog onosa prema ocu. Kasnije u rami on se okrede protiv svoje ene. Na kraju on preuzimavladavinu nad kraljevstvom.

o Vojvoda od Konvala je Reganin suprug. On je grofa Kenta stavio u kvrge, oslepeo Glostera. Pri tomega je jedan o slugu smrtno ranio pokuavajudi a obrani Glostera.o Grof o Glostera je Egarov otac, i otac vanbranog sina, Emuna. Emun obmane oca a Egara kuje zaveru protiv njega. Pre oevim gnevom Egar bei preruen u prosjaka Sirotog Tomu.o Grof od Kenta veran Liru, ali proteran kaa se suprotstavio kralju zbog oluke a lii Korelijunaslestva. Preruen on slui kralju skrivajudi o njega svoj pravi ientitet.o Emun je Glosterov vanbrani sin. On se uruuje sa Gonerilom i Reganom kako bi ostvario svojeambicije. Njih troje ine ljubavni trougao.o Egar je zakoniti sin grofa Glostera. Preruen u Sirotog Toma pomae oslepljenom ocu.o Osval je Gonerilin sluga opisan kao lupe i ankoliz. Egar ga ubijakaa pokua a ubije Glostera.o Luda je vazna za dramsku radnju i indirektno komentarise tekuca zbivanja, njegove primedbeoslikavaju Lirove misli i osecanja.

San letnje noci

Naslov komedije se odnosi na noc 23. juna, najkracu u godini, koja je u engleskom folkloru bilapovezana sa odlascima u prirodu, zabavama na otvorenom i raznim praznoverjima, kao sto su vidoviti

snovi (kada devojka sanja svog buduceg muza) i verovanje u natprirodna bica. Pisana je verovatno u

cast nekih aristokratskih mladenaca kao sto se za Tezeja i Hipolitu prikazuje prica o Piramu i Tizbi,tako se za prave mladence prikazuje cela komedija. Sekspir koristi postupak metadrame. Ovo je jedno

od retkih dela za koja sekspir nije preuzeo zaplet, ali pojedini motivi pozajmljeni su iz razlicitih tradicija

anticke i engleske knjizevnosti i folklorne tradicije. Ova komedija cesto se naziva cudom kompozicije,

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

20/35

20

zbog vestog povezivanja vise niti zapleta u jednu celinu. Prica ima cetiri toka koji se medjusobno

preplicu:

1) vencanje atinskog vladara Tezeja i amazonske kraljice Hipolite2) dozivljaji mladih atinskih ljubavnika Hermije, Helene, Demetra i Lisandra3) sukob vilinskog kralja Oberona i kraljice Titanije4) predstava o Piramu i TizbiKomedija se moze podeliti na tri dela. Pocinje pricom o Tezeju i Hipoliti u Atini, a tu se i zavrsava. Ovaprica predstavlja kompozicioni okvir. Hermija i Lisandar beze da bi mogli da ostvare svoju ljubav.

Sredisnji deo se dogadja u sumi u okolini Atine i tu dolazi do nesporazuma i pometnji: ljubavni

cetvorougao izmedju Helene, Hermije, Lisandra i Demetra, preobrazaj Vratila u magarca, Titanija se pod

uticajem ljubavnog soka zaljubljuje u njega... Sve ove price povezuje zajednicki motiv motiv ljubavi.Ljubav mladih Atinjana je snazna i puna nepromisljenosti, a ljubav Tezeja i Hipolite zrela i stalozena.

Njihova ljubav je osnov sklada u drzavi, a ljubav Oberona i Titanije je osnov sklada u prirodi (njihova

svadja oko paza izaziva meteoroloske poremecaje). Dramska radnja se odvija na cetiri razlicita nivoa

realnosti:

1) mitoloska stvorenja2) romanticni ljubavnici3) zanatlije4) fiktivni likovi Pirama i TizbeKarakterizacija likova je povrsna jer ih ima mnogo, ali ipak postoje odredjene razlike. Vladarski par se

odlikuje dostojanstvom, a mladi parovi su medjusobno vrlo slicni, zaneseni ljubavlju. Zanatlije su

realisticni, ovozemaljski likovi i cine protivtezu romanticnim ljubavnicima i vilinskom svetu. Lik Vratila

komicno naglasava suprotnost izmedju realnog i irealnog, stvarnosti i privida kada se javlja dva puta u

ulozi ljubavnika kao Titanijin magarac i Tizbin Piram. Piram i Tizba su parodirani likovi iz ranijihelizabetanskih drama, komentar na primitivno izvodjene drame u engleskim pozoristima. Piram i Tizba

govore u naivno retorskom stilu junaka prasekspirovskog pozorista. Govor zanatlija je u prozi.

Migel de Servantes, Veleumni plemic Don Kihot od Mance

Roman je objavljen u 17. veku i sastoji se iz dva dela. Ovaj period (17. v.) se naziva iZlatnim vekom

spanske drzave, jer su ga obelezili Lope de Vega, Kalderon, Velaskez, Kolumbo, El Greko... Godine

1614., izmeu prvog i drugog dela, pisac sa pseudonimom Alonso Fernandez de Avellaneda je objaviolani nastavak. Zbog toga, drugi deo Don Kihota sadrzi nekoliko aluzija na krivotvoritelja, prema kojemServantes i njegovi likovi imaju negativan stav. U prvom delu ima dosta digresija, a sam pisac (naravno

pozivajuci se na ime Sida Ameta Benedjelija) govori u drugom delu kako je digresije pisao da bi sprecio

monotonost, ali tako opsirnih digresija nema u drugom delu. Prvi ima 52 poglavlja, drugi 74.

Najopsirnije digresije u prvom delu su prica o radoznalom coveku i o Maurkinji i njenom slugi koji ju je

doveo u hriscansku zemlju. Pored ovih digresija, u romanu se moze naci i jedna paralelna prica koja

prati pricu o Don Kihotovim i Sancinim pustolovinama i na neki nacin se preplice sa njom, a to je

ljubavna prica Kardenija i Luscinde i Doroteje i Fernanda. Servantes koristi i retrospekciju kao jedan od

pripovedackih postupaka, price sporednih junaka su uglavnom price o minulim dogadjaja, jedino prica oavanturama Don Kihota i Sance ima hronoloski tok. Negde u romanu se moze naci pozivanje na Bibliju

gde se vidi srednjovekovni pecat u romanu. Drugi eo knjige zavrava se smrcu Don Kihota (tako anijean rugi lani pisac ne moe a zloupotrebi Servantesovo delo). Servantes pripoveda da su prvapoglavlja knjige ola iz hronika La Mane, a da je ostatak knjige preveden sa rukopisa, koji je prvobitnobio na arapskom jeziku i koga je napisao izvesni Sid Amet Benendzelija.

Prema kompoziciji i nacinu obrade teme, moze se svrstati u avanturisticki roman, sastoji se od niza

pojedinacnih epizoda, avantura koje su okvirnom pricom povezane u jednu celinu. Prema tome roman

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

21/35

21

kompozicijski izgleda kao skup novela povezanih okvirnom novelom, tako je kompozicija romana

stepenasta, svaka avantura vodi u drugu. Ovi i rugi spisateljski izvori su paroija na viteki anr. A lonsoKihana je obini panac (ialgo, najnii re panskog plemstva) koji je opsenut priama o vitekimlutanjima. Viteski romani su govorili o plemicima, ratnicima, ucesnicima krstaskih ratova (osvajanje

Svete zemlje, oslobadjanje Hristovog groba u Jerusalimu...). Njegovi prijatelji i porodica smatraju ga

luim kaa on olui a uzme ime Don Kihot od Mancei postane vitez lutalica (don je bila titula vieg

plemstva, ok je quixote na panskom jeziku oznaavao io oklopa). Ona oluuje a luta panijom nasvom mravom konju Rosinantu, ispravljajudi neprave i branedi ugnjetavane, po pratnjom svogkonjusara stitonose Sanca Panse. Kao i svaki lutajuci vitez, on mora da ima svoju gospu, kojoj ceposvetiti svoja dela. On tu ulogu dodeljuje seljnki iz susednog sela i daje joj ime Dulsineja od Tobosa.

Posto ona nije tako lepa i mirise na beli luk, on zakljucuje da su je zacarali carobnjaci. Za njega su

vetrenjace divovi, krcma je zacarani zamak, zarobljeni prestupnici vitezovi, berberinov tanjir

Mambrinov slem, on nije mladi vitez, vec je u dubokoj starosti... On i Sanco prolaze kroz niz nevolja i

avantura, a Sanco pristaje na sve u nadi da ce dobiti svoje ostrvo. U drugom delu romana ta zelja mu se

i ostvaruje i on se pokazuje kao dobar i pravedan vladar. Pri kraju druge knjige, Don Kihot shvata da su

njegove ranje bile luost i oluuje a se vrati kudi a umre. Sano ga moli a ne oustaje, prelaudimu a uzmu uloge pastira, koji su taa bili junaci pastoralnih poema i pria. Nakon sto su ideali za koje

je on ziveo nestali, nestao je i Don Kihot sam.U drugom delu Servantes vodi polemiku sa savremenom epohom.

Servantesova proza nije mimeticka I njegov roman predstavlja prvi moderan roman. Don Kihot je

zamisljen kao parodija na viteske romane, ali je postao mnogo vise od toga. Paralelno sa viteskim

nastaje I pikarski roman, takodje kao parodija. Glavni junak je antijunak (picaro = lopov, prevarant). To

je roman koji kazuje zivotnu pricu nitkova ili lopova. Obicno je u prvom licu I epizodican. Pikarov odnos

prema drustvu i svetu je satirican. Predmet ismevanja su gramzivost i licemerje, a nosioci ovih poroka

su spanski svestenici tog vremena. Pored satire, glavna odlika pikarskog romana jeste putovanje.

Glavna zasluga je u tome sto je omogucio udaljavanje od tada pomodnih viteskih i fantasticnih romana.

Pikarski roman nastao je u 16. veku u Spaniji, a zatim je stigao do Francuske i Engleske. Servantesov

roman nije pikarski. Don Kihot je idealista, on odbija da se suoci sa svetom kakav jeste. Servantes govori

o sukobu ideala i stvarnosti, Don Kihot zeli da cini dobro, a samo donosi nevolju. Idealan svet ne postoji,

njegova borba sa vetrenjacam je u stvari njegova borba sa iluzijama iz koje on izlazi porazen. On vodi I

polemiku sa dotadasnjom knjizevnoscu. Pokusava da razbije iluziju o pripovedanju, on pripoveda o

pripovedanju (roman je pronasao na pijaci) -> pripovedanje je na granici izmedju iluzije i stvarnosti, kao

i sam Don Kihot. Servantes uvodi metatekstualnost, paraliterarnost i autoreferencijalnost. Dinamiku

romana ne cine samo dogadjaji, vec i razgovori izmedju Don Kihota i Sanca Panse. Na taj nacin nijedan

dogadjaj nije stvarno zavrsen, vec se ponovo ozivljava u njihovim razgovorima. U ovim razgovorima

njihove pozicije su razlicite, ali, mada Don Kihot gubi bitke u stvarnosti, on pobedjuje u razgovoru sa

Sancom, Sanco se menja, prelazi na njegovu stranu. Njih dvojca su u pocetku potpuni antipodi i fizicki i

duhovno, Don Kihot je idealista, a Sanco pragmaticar i materijalista. U skladu sa tim je i njihov portret,

Don Kihot je visok, tezi ka nebesima, a Sanco nizak, odnosno zanimaju ga zemaljska zadovoljstva. Bahtin

ih naziva karnevalskim parom (par suprotsnosti) dva lica jedne stvarnosti. Dzerald Brenan ih je

uporedio sa bracnim parom koji se neprekidno prepire. Don Kihot igra ulogu muza, a Sanco je simbolpasivnog zenskog sveta, kojem su potrebni heroji i ljudi sa idejama da ga oplode. Njih dvojca vremenom

poprimaju osobne jedan drugog. Sanco svog gospodara pocinje da ubedjuje u stvari u koje ni sam na

pocetku nije verovao. Don Kihot postaje Sancov ucitelj, savetodavac, kriticar, zastitnik i, posle svega,

njegov prijatelj.

Servantes, pisuci roman, udaljava se od njega, pisuci o Don Kihotu kao o prevodu sa arapskog jezika i

pozivajuci se stalno na Sida Ameta Benedjelija koji je navodno napisao to delo jer bi ovakvo parodiranje

donelo njemu gomilu problema. Jedan od pripovedackih postupaka u romanu, kompozicijski gledano

7/16/2019 Opsa Knjizevnosti II Skripta

22/35

22

veoma bitan, jeste metafikcija sa autoreferencijalnim komentarima.

Metafikcija je pripovedacki postupak kojim se otvoreno ukazuje na izmisljenu knjizevnu stvarnost i

ujedno se komentarisu svi cinioci stvaranja, postupci, junaci, dogadjaji, autor. Pojavljuje se u svim

prozxnim ili stihovanim narativnim oblicima. Ovaj pojam je prvi put upotrebio pisac Vilijam Gas 1970.

godine. Ovde je metafikcija prisutna jer se o romanu govori kao o navodnom prevodu sa arapskog, dok

se u drugom delu mesaju realna i knjizevna stvarnost, tj. svet romana i onaj koji je izvan njega to je

posebno vidljivo u delu gde je Don Kihot na dvoru vojvode i vojvotkinje - vojvodin dvor bi trebalo dabude izvan knjizevne stvarnos