PREDAVANJE 26.11.2011. GODINE

GLAVA OSMA

OKONČANJE PARNIČNOG POSTUPKA

Svrha parničnog postupka je da se strankama pruži pravna zaštita, prvenstveno da se udovolji tužiočevom pravu na pravnu zaštitu donošenjem meritorne odluke ili odbacivanjem tužbe u slučaju da nisu ispunjene procesne pretpostavke. Kad je taj cilj ostvaren okončava se postupak pred prvostepenim sudom, ali ne i parnica.

Postupak pred prvostepenim sudom se može okončati: A. donošenjem presude kad sud smatra da je na osnovu dokaznog postupka predmet spora

dovoljno raspravljen. B. donošenjem rešenja kad ne postoje pretpostavke za odlučivanje o tužbenom zahtevu

(rešenje o odbacivanju tužbe zbog nepostojanja procesnih pretpostavki tj. postojanja smetnji za vođenje parnice, rešenje kojim se sud oglašava nenadležnim za postupanje) i donošenjem rešenja kojim se meritorno odlučuje o tužbenom zahtevu (u parnici zbog smetanja poseda).

C. na osnovu dispozicije stranaka i to povlačenjem tužbe, zaključenjem sudskog poravnanja, zaključenjem sporazuma u postupku medijacije.

A. OKONČANJE POSTUPKA PRED PRVOSTEPENIM SUDOM DONOŠENJEM PRESUDE

Pojam presude - Presuda je odluka kojom sud meritorno (sadržinski) odlučuje o tužbenom zahtevu tj. zahtevu koji se tiče glavne stvari i ostalim sporednim traženjima tj. zahtevima (član 176. stav 1. ZPP-a). Presuda je zapravo pojedinačni pravni akt suda koji sadrži obavezu i zapovest strankama za njihovo buduće ponašanje u konkretnom pravnom odnosu. Presudom sud odlučuje ne samo o tužbenom zahtevu, već i o protivtužbi i prejudicijelnom zahtevu za utvrđenje. O troškovima postupka sud odlučuje rešenjem, iako je ta odluka sadržana u izreci presude.

Vrste presuda - Presude se klasifikuju prema različitim kriterijumima:

(a) Prema stavu suda u odnosu na tužbeni zahtev, presude se razvrstavaju na:1. presuda kojom se tužbeni zahtev usvaja u celini2. presuda kojom se tužbeni zahtev odbija u celini3. presuda kojom se tužbeni zahtev delimično usvaja4. presuda kojom se tužbeni zahtev delimično odbijaDa li je tužbeni zahtev usvojen ili odbijen, ceni se poređenjem izreke presude sa sadržinom

i obimom tužbenog zahteva. Samo ona stranka koja u celini ili delimično nije uspela u parnici, ima pravni interes za izjavljivanje pravnih lekova.

(b) Prema vrsti pravne zaštite koja se pruža presudom, presude se razvrstavaju na:1. Kondemnatorna (osuđujuća) presuda – Kondemnatornom presudom sud usvaja

kondemnatorni tužbeni zahtev tužioca i obavezuje tuženog da u korist njegovog protivnika izvrši neku činidbu ili ga obavezuje na neko propuštanje ili trpljenje. Ovo je jedina vrsta presude koja je podobna za prinudno izvršenje. Ova vrsta presude deluje inter partes. Kondemnatorna presuda

1

može da se donese ako je činidba dospela do zaključenja glavne rasprave, a ako činidba nije dospela do zaključenja glavne rasprave, primenjuju se izuzeci koji važe i za mogućnost podnošenja kondemnatorne tužbe1.

Svaka kondemnatorna presuda mora da sadrži paricioni rok tj. rok u kojem stranka koja je obavezana na činidbu mora da izvrši činidbu. Po pravilu se uvek određuje paricioni rok samo kad je tuženi obavezan na izvršenje neke činidbe. Kad je tuženi obavezan na propuštanje ili trpljenje, paricioni rok se ne određuje, ali je moguće da sud i kod ovih osuda odredi paricioni rok kako bi se stranka koja je izgubila spor pripremila da izvrši obavezu propuštanja ili trpljenja; ako nije određen paricioni rok kod ovih osuda, onda ovakve kondemnatorne presude postaju izvršne momentum pravnosnažnosti. Paricioni rok je odložan građanskopravni rok jer odlaže nastupanje izvršnosti presude. Pre isteka tog roka, stranka koja je uspela u parnici, ne može tražiti prinudno izvršenje presude. Paricioni rok je zakonski rok i iznosi 30 dana ako se činidba sastoji u novčanom davanju, a ako se činidba ne sastoji u novčanom davanju sud može odrediti i duži rok, s tim što u meničnim i čekovnim sporovima paricioni rok iznosi 15 dana (član 179. stav 2. ZPP-a). U parnicama iz radnih odnosa paricioni rok iznosi 15 dana (član 421. ZPP-a). U parnicama zbog smetanja poseda paricioni rok određuje sud prema okolnostima pojedinog slučaja (član 426. stav 1. ZPP-a) i može odrediti paricioni rok koji je kraći od onog predviđenog ZPP-om u redovnom postupku i to imajući u vidu potrebu hitnog rešavanja po tužbi za smetanje poseda (član 424. ZPP-a), a što znači da paricioni rok u ovim parnicima može biti kraći od 30 dana, ali ne kraći od 15 dana. U sporovima male vrednosti paricioni rok iznosi 15 dana (član 433. stav 4. ZPP-a), a u privrednim sporovima paricioni rok iznosi 30 dana obzirom da se u postupku u privrednim sporovima primenjuju odredbe ZPP-a, ako odredbama ZPP-a o postupku u privrednim sporovima nije drugačije određeno. Kako odredbama ZPP-a o postupku u privrednim sporovima nije određen paricioni rok, to onda važi onaj paricioni rok od 30 dana propisan odredbama člana 179. stav 2. ZPP-a.

Paricioni rok počinje da teče prvog dana posle dostavljanja prepisa presude stranci koja je obavezana na neku činidbu (član 179. stav 3. ZPP-a), a prestaje da teče ulaganjem redovnog pravnog leka (žalbe). Međutim, ako se stranka, kad primi presudu, odrekne prava na žalbu ili ako stranka odustane od izjavljene žalbe, smatraće se da paricioni rok nije prekinut i izvršnost kondemnatorne presude će nastupiti istekom roka od 30 dana od dana prijema prepisa presude.

2. Deklaratorna (utvrđujuća) presuda – Deklaratornom presudom sud usvaja deklaratorni tužbeni zahtev kao osnovan bilo da je taj zahtev pozitivan ili negativan. Ova presuda se ne može izvršiti jer sud ovom presudom samo utvrđuje postojanje odnosno nepostojanje nekog subjektivnog prava ili ovlašćenja ili pravnog odnosa odnosno istinitost ili neistinitost neke isprave. Kod ove presude se izvršava samo odluka o troškovima sadržana u izreci te presude.

3. Konstitutivna (preobražajna) presuda – Konstitutivnom presudom sud usvaja preobražajni tužbeni zahtev kao osnovan. Kad nastupi pravnosnažnost ove presude određeni pravni odnos ili pravno stanje se stvara, menja ili prestaje zbog čega ove presude deluju erga omnes. Međutim, ove presude nemaju svojstvo izvršnosti tj. ne mogu se izvršiti, izvršava se samo odluka o troškovima postupka sadržana u izreci tih presuda.

(c) Prema obimu pravne zaštite, presude se razvrstavaju na:1. Potpuna presuda – Po pravilu sud donosi potpunu presudu kojom odlučuje o svim

zahtevima (glavnom zahtevu i sporednim traženjima) istaknutim tokom parnice i to kad oceni da je predmet spora potpuno raspravljen tj. kad se uveri da su dokazane činjenice iz kojih proizlazi

1 Vidi u delu o kondemnatornoj tužbi.

2

upravo ona pravna posledica koju stranke u svojim zahtevima ističu. Kako je pravilo da sud odlučuje samo potpunom presudom, to ZPP nije ovlastio sud da može doneti delimičnu presudu (kad je jedan deo tužbenog zahteva ili samo jedan od više istaknutih zahteva zreo za odlučivanje) i nije ovlastio sud da donese međupresudu (kad je tužbeni zahtev u pogledu pravnog osnova zreo za odlučivanje).

2. Dopunska presuda – Dopunsku presudu sud donosi u slučaju kad je propustio da odluči o delu zahteva ili o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom, a koji su već raspravljeni (član 192. stav 1. ZPP-a). Dopunsku presudu sud ne donosi ex officio, već samo na predlog stranke, a koji predlog stranka mora podneti u roku od 30 dana od dana prijema prepisa presude. Po predlogu stranke za donošenje dopunske presude, sud će bez održavanja ročišta doneti dopunsku presudu ako oceni da je predlog osnovan (član 193. ZPP-a), a ako oceni da je predlog neosnovan odbiće ga rešenjem ili ako oceni da je predlog neblagovremen odbaciće ga rešenjem (član 192. stav 2. ZPP-a). Dopunska presuda je samostalna presuda protiv koje je moguće izjaviti sve pravne lekove (član 194. stav 2. ZPP-a).

Kad je sud propustio da odluči o delu zahteva ili o svim zahtevima o kojima se mora odlučiti presudom tj. ako je sud odlučio infra petita, stranka može birati da li će podneti sudu predlog za donošenje dopunske presude ili će izjaviti žalbu protiv presude kojom je odlučeno infra petita ili će istovremeno podneti i predlog za donošenje dopunske presude i izjaviti žalbu protiv presude kojom je sud odlučio infra petita.

Ako stranka izjavi samo žalbu na presudu kojom je odlučeno infra petita i to upravo iz razloga što prvostepeni sud nije odlučio o svim zahtevima stranaka koji su bili predmet spora, prvostepeni sud će ovu žalbu smatrati kao predlog stranke da se donese dopunska presuda (član 194. stav 3. ZPP-a). Ako stranka istovremeno podnese predlog za donošenje dopunske presude i izjavi žalbu na presudu kojom je odlučeno infra petita, prvostepeni sud će zastati sa dostavljanjem žalbe drugostepenom sudu dok ne odluči o predlogu stranke za donošenje dopunske presude i dok ne istekne rok za žalbu na odluku po predlogu za donošenje dopunske presude (član 194. stav 1. ZPP-a).

(d) Prema načinu nastanka presude se razvrstavaju na:1. Kontradiktorne presude – Pravilo je da sud donosi kontradiktorne presude. To su one

presude koje nastaju kao rezultat učešća obe stranke u postupku, kao rezultat činjeničnih tvrdnji obe stranke i kao rezultat kontradiktorne rasprave o činjeničnim tvrdnjama obe stranke.

2. Dispozitivne presude – Izuzetak od pravila da sud donosi kontradiktorne presude, jesu dispozitivne presude koje nastaju na osnovu dispozitivnih parničnih radnji stranaka i koje se donose samo na osnovu činjeničnih navoda jedne od stranaka.

2.1. Presuda zbog propuštanja (kontumaciona presuda) – je novi procesni institut u pravnom sistemu Republike Srpske koji se ne uklapa baš najbolje u procesnopravni poredak iz dva razloga:

Prvo, zato što je donošenje ovakve presude protivno poštovanju prava na pravično suđenje. Evropska konvencija o ljudskim pravima i osnovnim slobodama ne nameće državama članicama način na koji će obezbediti pravo na pravično suđenje, već samo ustanovljava odgovornost za nepoštovanje prava na pravično suđenje. U zapadnim državama ustanovljen je sistem obaveznog advokatskog zastupanja čime se otklanjaju posledice postulacione nesposobnosti stranke, a s druge strane ustanovljeno je siromaško pravo tako da stranka koja nema dovoljno sredstava da angažuje advokata, ima pravo da joj država finansijski pomogne da je advokat zastupa. Na ovaj način obezbeđeno je pravo stranaka na pravnu zaštitu i ravnopravnost stranaka u postupku, a

3

ovim pravima se obezbeđuje pravo na pravično suđenje. U takvim pravnim sistemima donošenje presude zbog propuštanja ima smisla, jer je usaglašeno sa procesnim institutima kao što su postulaciona sposobnost i siromaško pravo. U pravnom sistemu Republike Srpske donošenje presude zbog propuštanja nije usaglašeno sa navedenim procesnim institutima. Naime, ZPP je propisao dužnost tuženog da podnese odgovor na tužbu koji mora imati sadržinu propisanu članom 71. ZPP-a. Dakle, zakonodavac ne propisuje obavezno advokatsko zastupanje i nije učinio ništa povodom toga da se finansijski pomogne onoj stranci koja nema dovoljno sredstava da angažuje advokata, a to zato što se radi o siromašnoj državi. Prema tome, od tuženog se zahteva određeno pravničko znanje koje on u većini slučajeva nema, čime je narušena njegova postulaciona sposobnost. S druge strane, ako je postulaciono nesposobna stranka još i siromašna i ne može da angažuje advokata, narušena je ravnopravnost stranaka u postupku jer će prednost imati ona stranka koju zastupa advokat, a to znači da je ugrožen procesni položaj stranke koju ne zastupa advokat. Osim toga, uporedno pravo ne poznaje presudu zbog propuštanja izolovano od presude zbog izostanka, obe ove presude predstavljaju sankciju za obe stranke (a ne samo za tuženog) tj. za njihovo pasivno držanje u parnici. Tako je ZPP-om propisano da će sud zakazati pripremno ročište ako tuženi nije dostavio odgovor na tužbu, a tužilac u tužbi nije predložio donošenje presude zbog propuštanja (član 75. stav 2.). Za održavanje pripremnog ročišta, kao i ročišta za glavnu raspravu vezana je fikcija povlačenja tužbe kao sankcija za pasivno držanje tužioca, jer ako tužilac koji je uredno pozvan ne dođe (bez obzira da li je njegov izostanak opravdan ili neopravdan) na pripremno ročište, smatraće se da je tužba povučena (član 84. stav 1. ZPP-a), a ako tužilac koji je uredno pozvan bez opravdanog razloga ne dođe na ročište za glavnu raspravu, smatraće se da je povukao tužbu (član 97. stav 3. ZPP-a). Fikciji povlačenja tužbe kao sankciji za pasivno držanje tužioca u parnici korelativ bi mogao biti samo donošenje presude zbog izostanka kao sankcija za pasivno držanje tuženog u parnici. Međutim, ZPP je propisao da će se pripremo ročište održati bez prisustva tuženog koji je uredno pozvan, bez obzira na njegov opravdan ili neopravdan izostanak (član 84. stav 2. ZPP-a), kao i da će se ročište za glavnu raspravu održati bez prisustva tuženog koji je uredno pozvan, ako je neopravdano izostao sa tog ročišta (član 97. stav 4. ZPP-a). Ovde valja istaći da fikcija povlačenja tužbe ne rešava spor među strankama, već ga samo odlaže jer će sud rešavati o eventualnom predlogu za povraćaj u pređašnje stanje, kao i o žalbi na rešenje kojim se konstatuje povlačenje tužbe. Osim toga, tužilac može ponovo da podnese tužbu sa istim tužbenim zahtevom. U navedenom smislu, efikasnost pravosuđa je ugrožena, kao i efikasna zaštita subjektivnih građanskih prava.

Drugo, zato što je donošenje presude zbog propuštanja veoma teška sankcija za tuženog i ne doprinosi ravnopravnosti stranaka u postupku. Naime, stranke u parničnom postupku nisu dužne da preduzimaju parnične radnje, ali ako ne preduzmu neku parničnu radnju pogađaju ih procesni tereti. Najteži procesni teret je prekluzija do koje dolazi kad stranka propuštanjem roka izgubi pravo da preduzme određenu parničnu radnju. U tom smislu, donošenje presude zbog propuštanja predstavlja pritisak na tuženog da se ne drži pasivno, već da aktivno učestvuje u parnici. Dakle, donošenje presude zbog propuštanja je sankcija za pasivno držanje tuženog u parnici jer načelo efikasnosti postupka i načelo donošenja odluke u razumnom roku nalažu da se neopravdana prekluzija stranaka sankcioniše i u tom smislu je donošenje presude zbog propuštanja opravdano. Zato je ZPP propisao dužnost suda da donese presudu zbog propuštanja ako je tužilac u tužbi predložio donošenje presude zbog propuštanja i ako tuženi u roku od 30 dana od dana prijema tužbe ne dostavi odgovor na tužbu u pisanoj formi (član 182. stav 1. u vezi člana 70. stav 1. ZPP-a).

4

Fikcija priznanja činjenica - Pasivan stav tuženog povodom prijema tužbe, podrazumeva fikciju da tuženi priznaje činjenice koje je tužilac u tužbi naveo, kao istinite. Međutim, fikcija priznanja činjenica ne znači da je tuženi priznao tužbeni zahtev kao osnovan. U navedenom smislu, presuda zbog propuštanja se može doneti samo kad su ispunjeni procesnopravni, materijalnopravni i posebni uslovi za donošenje ove vrste presude.

Procesnopravni uslovi – Za donošenje presude zbog propuštanja moraju biti ispunjene sve procesne pretpostavke koje se tiču dopuštenosti tužbe. ZPP ne predviđa izričito ove procesnopravne uslove, ali obzirom da je presuda zbog propuštanja po svojoj formi i dejstvima jednaka svakoj drugoj kontradiktornoj meritornoj presudi, za njeno donošenje važe sve procesne pretpostavke kao i za svaku drugu presudu. Ako nisu ispunjene procesne pretpostavke, sud će doneti rešenje kojim tužbu odbacuje ili rešenje kojim se oglašava nenadležnim itd.

Materijalnopravni uslovi – se odnose na osnovanost tužbenog zahteva. Sud je dužan da ispita da li je tužbeni zahtev osnovan i da donese presudu zbog propuštanja kad utvrdi da je tužbeni zahtev osnovan (član 182. stav 1. ZPP-a). ZPP propisuje da je tužbeni zahtev očigledno neosnovan u dva slučaja: (1) Ako je tužbeni zahtev očigledno protivan činjenicama navedenim u tužbi i (2) Ako su činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev očigledno protivrečne dokazima koje je tužilac predložio ili činjenicama koje su opštepoznate. Dakle, obavezom suda propisanom članom 182. stav 1. ZPP-a da utvrdi osnovanost tužbenog zahteva proširene su granice raspravnog načela propisanog članom 7. stav 1. ZPP-a. Kad je zahtev očigledno neosnovan sud je dužan da zakaže ročište za glavnu raspravu i donese presudu kojom se odbija tužbeni zahtev kao neosnovan (član 182. stav 3. ZPP-a). Prema tome, presudom zbog propuštanja se ne može odbiti tužbeni zahtev kao neosnovan, ali moguće je da tužbeni zahtev delimično bude osnovan i u tom delu se onda može doneti presuda zbog propuštanja, a u ostalom delu se tužbeni zahtev odbija presudom (slučaj kad se donosi presuda zbog propuštanja i presuda).

Posebni uslovi – Za donošenje presude zbog propuštanja moraju biti ispunjeni i neki posebni uslovi: (1) Prilikom dostavljanja tužbe tuženom sud mora doneti rešenje u kojem poučava tuženog o obavezi da u roku od 30 dana dostavi sudu pisani odgovor na tužbu i o tome šta treba da sadrži odgovor na tužbu i obaveštava tuženog o posledicama nedostavljanja odgovora na tužbu u određenom roku (član 70. ZPP-a); (2) tužbeni zahtev ili deo tužbenog zahteva ne sme da se odnosi na raspolaganja protivna prinudnim propisima (član 182. stav 4. ZPP-a), a osim toga donošenje presude zbog propuštanja je isključeno u nekim parničnim postupcima kao što su bračni sporovi, maternitetski i paternitetski sporovi; (3) ne smeju postojati opštepoznate činjenice (prirodne katastrofe saopštene putem medija ili prirodni događaji lokalnog karaktera poznati sudu) iz kojih proizlazi da je tuženi bio opravdano sprečen da u roku podnese odgovor na tužbu.

Postupak donošenja presude zbog propuštanja – Ovu presudu sud donosi ex officio kad se steknu procesnopravni, materijalnopravni i posebni uslovi za njeno donošenje. Ova presuda se donosi bez održavanja ročišta.

Oblik i dejstvo presude zbog propuštanja – Ova presuda ima oblik kao i svaka druga kontradiktorna presuda. Međutim, razlika je u sadržini obrazloženja, jer presuda zbog propuštanja sadrži samo razloge kojima se sud rukovodi u donošenju ove vrste presude. Ova presuda ima dejstvo izvršnosti i dejstvo materijalne pravnosnažnosti.

Pravni lekovi – Protiv ove presude nije dozvoljena žalba, ali tuženi može podneti predlog za povraćaj u pređašnje stanje (član 183. stav 1. ZPP-a). Ako je tuženi blagovremeno podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja roka za podnošenje odgovora na tužbu, presuda zbog propuštanja neće moći da postane pravnosnažna (član 183. stav 2. ZPP-a). Kako

5

protiv ove presude ne može biti podneta žalba kao redovan pravni lek, to ne mogu biti podneti niti vanredni pravni lekovi (revizija, predlog za ponavljanje postupka).

2.2. Presuda na osnovu priznanja i Presuda na osnovu odricanja – U parničnom postupku važi načelo dispozicije (ovo načelo je isključeno u postupcima koji ne počivaju na raspravnom načelu kao što su bračni, maternitetski i paternitetski sporovi), a to znači da stranke imaju pravo da raspolažu svojim zahtevima istaknutim u postupku (osim onim zahtevima koji su protivni prinudnim propisima – član 3. stav 2. ZPP-a). Prema tome, tuženi može da prizna tužbeni zahtev i to je njegova izjava da je tužbeni zahtev osnovan, a tužilac može da se odrekne tužbenog zahteva i to je njegova izjava da je tužbeni zahtev neosnovan (član 180. i 181. ZPP-a). Posledica priznanja tužbenog zahteva odnosno odricanja od tužbenog zahteva jeste donošenje presude na osnovu priznanja odnosno donošenje presude na osnovu odricanja.

Priznanje i odricanje od tužbenog zahteva se, za razliku od priznanja činjenica u postupku, odnose na sam tužbeni zahtev. Radi se o jednostranim parničnim radnjama koje se izjavljuju sudu, a što znači da protivna stranka nije adresat ovih radnji i ne mora za njih da zna jer se ne traži pristanak tuženog za odricanje od tužbenog zahteva, niti pristanak tužioca za priznanje tužbenog zahteva.

Za punovažnost izjave o priznanju i odricanju od tužbenog zahteva potrebno je da se steknu sledeći uslovi:

1. Da tuženi izjavi da priznaje odnosno da tužilac izjavi da se odriče od tužbenog zahteva (član 180. stav 1. i član 181. stav 1. ZPP-a). Izjava tuženog o priznanju tužbenog zahteva i izjava tužioca o odricanju od tužbenog zahteva moraju biti saopštene izričito i jasno i ne smeju biti vezane za bilo kakav rok ili uslov jer bi u protivnom bile nepunovažne.

2. Da su ispunjene sve procesne pretpostavke za preduzimanje takvih dispozitivnih parničnih radnji i da je izjava o priznanju ili odricanju od tužbenog zahteva dopuštena. Sud neće doneti presudu na osnovu priznanja i kad su ispunjeni potrebni uslovi, ako nađe da je reč o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati tj. o zahtevu koji je protivan prinudnim propisima (član 180. stav 2. ZPP-a). Ako je potrebno da se sud obavesti o okolnostima da li je ili nije reč o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati, odložiće donošenje presude na osnovu priznanja dok pribavi obaveštenja o tome (član 180. stav 3. ZPP-a).

3. Da su izjave o priznanju ili odricanju od tužbenog zahteva date do zaključenja glavne rasprave. Ove izjave su opozive, tako da ih tuženi ili tužilac mogu opozvati do donošenja presude usmenom izjavom na ročištu ili podneskom i bez pristanka protivne stranke (član 180. stav 4. i član 181. stav 3. ZPP-a). Priznanje ili odricanje od tužbenog zahteva može biti potpuno ili delimično.

Dejstvo priznanja i odricanja od tužbenog zahteva – Sud je vezan priznanjem ili odricanjem od tužbenog zahteva bez obzira na to što bi na osnovu iznetih činjenica bio drugačijeg uverenja o osnovanosti tužbenog zahteva. Sud je ex officio dužan da bez daljeg raspravaljanja donese presudu na osnovu priznanja ako tuženi prizna tužbeni zahtev odnosno da donese presudu na osnovu odricanja ako se tužilac odrekne od tužbenog zahteva. Sud može da odbije donošenje presude na osnovu priznanja jedino u slučaju kad utvrdi da se priznanje tužbenog zahteva tiče predmeta spora kojim stranke ne mogu raspolagati. Presuda na osnovu priznanja odnosno odricanja proizvodi pravno dejstvo kao i svaka druga meritorna presuda zbog čega je za njeno donošenje potrebno da se ispune svi drugi procesni uslovi koji se tiču donošenja presude. Prema tome, ove presude su konačne meritorne presude. Međutim, razlikuju se od meritorne presude po svom obrazloženju jer sud u obrazloženju ovih presuda iznosi samo razloge koji opravdavaju donošenje ovih presuda (član 191. stav 5. ZPP-a).

6

Pravni lekovi protiv presude na osnovu priznanja i presude na osnovu odricanja – Ove presude se ne mogu pobijati žalbom zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i ne mogu se pobijati zbog pogrešne primene materijalnog prava. Ovo zato što, kad tuženi priznaje tužbeni zahtev, on neposredno priznaje primenu pravne posledice koju tužilac u tužbi zahteva kao osnovanu i zakonitu, a tužilac prilikom odricanja od tužbenog zahteva priznaje da mu tražena pravna posledica ne pripada. Ove presude se mogu pobijati žalbom samo zbog povrede odredaba parničnog postupka ili zbog toga što je izjava o priznanju ili odricanju od tužbenog zahteva data u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare (član 208. stav 2. ZPP-a). Revizija protiv ovih presuda se može izjaviti samo zbog povrede odredaba parničnog postupka koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom (član 240. stav 1. tačka 1. ZPP-a). Predlog za ponavljanje postupka protiv ovih presuda može se podneti iz svih razloga navedenih u članu 255. tačka 1. do 6. ZPP-a.

Donošenje, preuzimanje i dostavljanje presude - Donošenje presude je unutrašnji psihički postupak sudije kojim se formira njegov stav prema osnovanosti tužbenog zahteva i taj stav sudije nije saznatljiv za stranke i treća lica. Presuda postaje saznatljiva za stranke i treća lica tek od momenta kad je stranke preuzmu u zgradi suda ili od momenta kad je presuda dostavljena strankama. Zato je potrebno razlikovati fazu donošenja od faze preuzimanja odnosno dostavljanja presude strankama, jer je presuda obavezujuća za sud tek od momenta kad stranke preuzmu presudu ili kad im je presuda dostavljena.

Donošenje presude – Za donošenje presude važi načelo neposrednosti, jer presudu donosi samo onaj sudija pred kojim je glavna rasprava zaključena. ZPP ne uređuje pitanje da li se presuda građanskog suda donosi u ime naroda ili u ime države odnosno nije uređeno pitanje u ime koga građanski sud presudu donosi, a to pitanje nije uređeno niti Ustavom Republike Srpske. Takođe, ZPP uređuje samo donošenje, preuzimanje i dostavljanje presude, ali ne i objavljivanje presude (objavljivanje izreke presude), pa proizlazi da se u parničnom postupku pred sudovima Republike Srpske presuda ne objavljuje (što ne važi i za rešenja jer se ista objavljuju). U parničnom postupku pred sudovima Republike Srpske, objavljuje se samo datum donošenja presude tj. sud nakon što zaključi glavnu raspravu obaveštava prisutne stranke o datumu donošenja presude, a ako neka od stranaka nije prisustvovala ročištu na kojem je glavna rasprava zaključena, sud će je o datumu donošenja presude obavestiti u pisanoj formi (član 185. stav 1. ZPP-a). Sud je dužan da presudu donese tj. izradi pisani otpravak presude u roku od 30 dana od dana zaključenja glavne rasprave (član 184. stav 1. ZPP-a). Rok za izradu pisanog otpravka presude je zapravo instruktivan rok, jer prekoračenje ovog roka ne povlači bilo kakve posledice koje imaju uticaja na postupak. Međutim, prekoračenje ovog roka proizvodi posledice za sudiju. Naime, sudija koji prekorači rok za izradu pisanog otpravka presude ima određene dužnosti: prvo, dužan je da o razlozima prekoračenja roka obavesti predsednika suda u pisanoj formi (član 184. stav 2. ZPP-a) i drugo, dužan je da obavesti stranke o odgađanju datuma donošenja presude (član 188. ZPP-a).

Preuzimanje presude – Kad su stranke uredno obaveštene o datumu donošenja presude, one (odnosno njihovi zastupnici ili punomoćnici) su na dan donošenja presude same dužne da preuzmu pisani otpravak presude u zgradi suda (član 185. stav 2. ZPP-a). Kad stranke preuzimaju presudu u zgradi suda, rok za žalbu protiv presude počinje da teče prvog narednog dana nakon donošenja presude (član 185. stav 3. ZPP-a).

Dostavljanje presude – Dostavljanje presude se vrši samo u slučaju: (1) kad postoje izuzetne okolnosti koje opravdavaju dostavljanje i to samo na zahtev stranke (član 186. stav 1.

7

ZPP-a); (2) kad stranka nije bila uredno obaveštena o datumu donošenja presude zbog čega nije mogla presudu preuzeti u zgradi suda (član 186. stav 2. ZPP-a); (3) kad je sud odgodio datum donošenja presude (član 188. ZPP-a); (4) kad se radi o presudi zbog propuštanja i presudi drugostepnog suda koja je doneta bez rasprave (član 187. ZPP-a). Kad se strankama dostavlja presuda, rok za žalbu počinje da teče prvog narednog dana nakon dostavljanja presude tj. prijema pisanog otpravka (prepisa) presude (član 189. ZPP-a). Onog momenta kad stranke preuzmu presudu u zgradi suda odnosno onog momenta kad je presuda dostavljena strankama:

- presuda postaje perfektan pojedinačni pravni akt suda koji sud više ne može da izmeni i vezan je za njega,

- presuda počinje da proizvodi dejstvo prema strankama tako što počinju da teku rokovi za izjavljivanje pravnih lekova i počinje da teče paricioni rok za izvršenje po osudi na činidbu.

Sadržina presude - Sud izrađuje presudu u pisanoj formi u onoliko primeraka koliko ima stranaka i ostalih učesnika u postupku. Izvornik presude svojim potpisom overava sudija (član 190. ZPP-a), a strankama se dostavlja pisani otpravak presude. Pisani otpravak presude ima sadržinu propisanu ZPP-om (član 191. ZPP-a). Dakle, pisani otpravak presude mora imati uvod (rubrum), izreku i obrazloženje.

Uvod presude sadrži: naziv suda, ime i prezime sudije, ime, prezime i prebivalište odnosno boravište stranaka odnosno naziv i sedište stranaka kad su stranke pravna lica, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika, kratko označenje predmeta spora i njegovu vrednost, dan zaključenja glavne rasprave, naznačenje stranaka, njihovih zastupnika i punomoćnika koji su toj raspravi prisustvovali i dan kad je presuda donesena.

Izreka presude sadrži: odluku suda o usvajanju ili odbijanju pojedinih zahteva koji se tiču glavne stvari i sporednih traženja (tužbenog i protivtužbenog zahteva), odluku o prejudicijelnim zahtevima za utvrđenje, odluku o postojanju ili nepostojanju potraživanja istaknutog radi prebijanja (tj. odluka suda po kompenzacionom prigovoru). U izreku se unose i sledeća rešenja: odluka suda o odbijanju procesnopravnih prigovora, kad je sud našao da nisu osnovani i odluka o troškovima postupka.

Obrazloženje presude sadrži: U prvom delu, zahteve koje su stranke iznele tokom postupka, činjenične navode stranaka

na kojima zasnivaju svoje zahteve, dokaze čije su izvođenje stranke predložile i sve odluke suda o materijalnom upravljanju parnicom i razloge zbog kojih je odbio izvođenje pojedinih predloženih dokaza.

U drugom delu, presuda sadrži utvrđenje činjeničnog stanja, a to znači iznošenje razloga zbog kojih se sud uverio u istinitost tvrdnje da neka činjenica odnosno životni događaj postoji odnosno ne postoji. Sud najpre utvrđuje nesporne činjenice i daje razloge zašto su one među strankama nesporne. Zatim konstatuje koje su činjenice sporne i koje dokaze od predloženih je izveo radi utvrđenja istinitosti spornih činjenica.

U trećem delu, presuda sadrži ocenu suda o svakom dokazu zasebno i svim dokazima zajedno tj. ocenu rezultata dokaznog postupka, odluke suda povodom procesnopravnih prigovora i razloge zbog kojih su oni odbijeni kad je sud rešio da o njima odlučuje uz glavnu stvar i odluke suda o prejudicijelnim pitanjima i razloge kojima se rukovodio povodom odlučivanja.

Poslednji deo obrazloženja presude se odnosi na primenu materijalnopravne norme na činjenično stanje odnosno na pravnu ocenu. U ovom delu obrazloženja presude, sud zapravo vrši subsumiranje (sudski silogizam) činjeničnog stanja (donja premisa) pod konkretnu materijalnopravnu normu (gornja premisa) i izvodi zaključak o postojanju ili nepostojanju

8

određene pravne posledice. Sud bi trebalo da se izjasni o pravnim shvatanjima stranaka o predmetu spora, ali nije dužan da to učini jer ga obavezuje princip iura novit curia. Trebalo bi prihvatiti stanovište da je izjašnjenje suda o pravnim shvatanjima stranaka o predmetu spora, opravdano sa aspekta olakšavanja rada viših sudova po pravnim lekovima.

Pouka o pravnom leku je sastavni deo svake presude.

Nedostaci i ispravka presude - Presuda, kao i svaki pojedinačni pravni akt može imati nedostatke. Nedostaci presude se klasifikuju na sledeće:

(a) Nedostaci koji se mogu otkloniti bez ulaganja pravnih lekova – su minorni nedostaci koji se otklanjaju ispravljanjem presude. Radi se o pogreškama u imenima i brojevima i drugim očiglednim pogreškama u pisanju i računanju, kao i greškama u obliku i saglasnosti pisanog otpravka presude sa izvornikom (član 195. ZPP-a). Dakle, ne radi se o greškama koje su nastale tokom donošenja presude, već o onim greškama koje su nastale tokom pisane izrade presude. Sud odnosno sudija može da izvrši ispravku presude u svako doba po službenoj dužnosti ili na predlog stranke. Međutim, stranka može da traži ispravku presude samo ako je u pisanoj izradi presude pogrešio sud, ali ne i kad greške proizlaze iz pogrešnih podataka koje su sudu stranke dostavile. O ispravljanju presude sud odlučuje bez saslušanja stranaka tj. bez održavanja ročišta obzirom da u svako doba može ispraviti presudu. Ispravljanje presude se vrši posebnim rešenjem koje se unosi na kraju izvornika, a strankama se dostavlja pisani otpravak rešenja. Protiv rešenja o ispravljanju presude može se izjaviti posebna žalba. Međutim, sporno je od kad počinje da teče rok za izjavljivanje pravnog leka, da li od momenta dostavljanja pisanog otpravka presude ili od momenta dostavljanja pisanog otpravka rešenja o ispravljanju presude. ZPP sadrži rešenje samo za slučaj kad se ispravka vrši u cilju da se uskladi prepis presude sa izvornikom u pogledu odluke sadržane u izreci presude. U ovom slučaju se strankama dostavlja ispravljeni prepis presude sa naznačenjem da se ovim prepisom presude zamenjuje raniji prepis presude i tada rok za izjavljivanje pravnog leka u pogledu ispravljenog dela presude počinje ponovo da teče od dana dostavljanja ispravljenog prepisa presude. U ostalim slučajevima ispravljanja presude, trebalo bi usvojiti rešenje da rok za izjavljivanje pravnog leka počinje da teče od dana dostavljanja rešenja o ispravljanju presude, jer se ne može sa sigurnošću razgraničiti situacija u kojoj stranka nije imala nikakvu sumnju u stvarni sadržaj presude od situacije u kojoj je stranka imala razloga da sumnja u stvarni sadržaj presude.

(b) Nedostaci koji se ne otklanjaju pravnim lekovima, ali ne utiču na pravovaljanost presude i Nedostaci koji imaju za posledicu ništavost presude

Nedostaci koji se ne otklanjaju pravnim lekovima, ali ne utiču na pravovaljanost presude – Presuda kao pojedinačni pravni akt je po pravilu pravovaljana i proizvodi pravna dejstva i kad ima nedostatke i kao takva se može pobijati samo zakonom predviđenim pravnim sredstvima i u zakonom predviđenom instancionom postupku. Izuzetak od ovog pravila je tzv. nepostojeća presuda koja po svojim spoljnim obeležjima ne ispunjava uslove da bi se uopšte mogla smatrati sudskom odlukom tj. kod nje se radi o nedostacima koji ne utiču na pravovaljanost presude i koji se ne otklanjaju pravnim lekovima. Nepostojećim se smatraju sledeće presude: (1) presude koje uopšte nije izrekla sudska vlast već organ uprave, (2) presude koje nije donelo lice koje je po zakonu ovlašćeno da vrši funkciju sudije (npr. sudijski pripravnik i sl.), (3) presude koje je doneo sudija pod prinudom (vis absoluta), (4) presude koje stranke nisu preuzele odnosno presude koje sttrankama nisu dostavljene, (5) presude čiji je pisani otpravak izrađen, ali čija sadržina se više ne može utvrditi zbog požara u sudu, ratnih događaja i sl. jer nedostaje izvornik presude. Nepostojeće presude su pravni nullum, zbog čega ne postoji mogućnost, niti potreba, da se njeni

9

nedostaci otklanjaju izjavljivanjem pravnih lekova. Pošto je presuda nepostojeća, parnica može da se nastavi ili otpočne nova o istom predmetu spora. Takođe nije potrebno da se podnosi deklaratorna tužba za utvrđenje da se radi o nepostojećoj presudi, a jer ako se povede parnica o istom predmetu spora, pa jedna od stranaka istakne prigovor res iudicata, sud je dužan da o nepostojećoj presudi reši kao o prethodnom pitanju.

Nedostaci koji imaju za posledicu ništavost presude – Ništava presuda je presuda bez dejstva koja po svojim spoljnim obeležjima ima sva obeležja sudske odluke, ali sadrži takve procesne nedostatke koji utiču na njenu ništavost, tako da joj se pravna dejstva ne mogu priznati. Ništave su sledeće presude: (1) presuda doneta kršenjem pravila međunarodnog prava o jurisdikcionom imunitetu, (2) presuda doneta protiv stranke koja ne postoji, (3) presuda doneta bez tužbe ili nakon što je tužilac pravovaljano povukao tužbu, a tuženi pristao na povlačenje tužbe, (4) presuda koja obavezuje na činidbu koja je nepoznata domaćem pravnom poretku, (5) presuda čija je izreka nerazumljiva ili je protivrečna sama sebi tako da nije podobna za izvršenje, (6) preobražajna presuda kojom se uređuje pravni odnos koji ne postoji između stranaka. Ništave presude proizvode dejstvo i podobne su za formalnu pravnosnažnost, ali nisu podobne za materijalnu pravnosnažnost i za izvršnost. Nedostaci u ovim presudama otklanjaju se pravnim lekovima i to redovnim i vanrednim.

(c) Ostali nedostaci u presudi (procesnopravni i materijalnopravni) – Presuda koja ima procesnopravne i/ili materijalnopravne nedostatke proizvodi dejstvo, a što znači da takva presuda može steći svojstvo formalne i materijalne pravnosnažnosti i svojstvo izvršnosti. Nedostaci se otklanjaju izjavljivanjem redovnih i vanrednih pravnih lekova.

Svojstva presude - Presuda se donosi da bi proizvela određeno dejstvo. Međutim, neka dejstva presude spadaju u njena imanentna svojstva i to su:

1) Unutrašnje vezujuće dejstvo – podrazumeva vezanost suda za presudu koju je doneo od momenta kad su stranke preuzele pisani otpravka presude u zgradi suda odnosno od momenta kad je presuda dostavljena strankama. Unutrašnje vezujuće dejstvo se javlja u dva vida: u negativnom smislu ima značenje da sud više ne može da izmeni presudu čak i ako je došao do zaključka da nije na zakonu zasnovana i u pozitivnom smislu ima značenje da je sud vezan presudom i u daljem toku postupka i u istoj pravnoj stvari2.

2) Spoljašnje vezujuće dejstvo (formalna pravnosnažnost) – Sud presudom okončava postupak i određuje okvire budućeg ponašanja stranaka. Na taj način se postiže pravna izvesnost i sigurnost i normalno funkcionisanje pravnog poretka. Dakle, formalna pravnosnažnost ima značenje da presuda više ne može da se pobija redovnim pravnim lekovima u instancionom postupku i ima značenje da je nemoguće više izmeniti presudu po redovnim pravnim lekovima. Formalno pravnosnažne postaju sve vrste presuda. Formalna pravnosnažnost nastupa: (a) kad protiv presude više nije dopuštena žalba (kad je drugostepeni sud presudom potvrdio presudu prvostepenog suda), (b) istekom roka za žalbu kad žalba nije izjavljena3, (c) odricanjem prava na žalbu, (d) odustankom od već izjavljene žalbe.

2 Pozitivno dejstvo presude važi za pravne sisteme u kojima postoji međupresuda kao vrsta presude.3 Član 196. stav 1. ZPP-a – presuda je pravnosnažna i u slučaju kad je istekao rok za žalbu, a žalba nije izjavljena, kao i u slučaju kad je drugostepeni sud u postupku po žalbi presudom potvrdio presudu prvostepenog suda.

10

Dejstva presude - U dejstva presude spadaju:(1) Činjenično dejstvo – Dejstvo presude kao činjenice za ostvarenje dispozicije iz

materijalnopravne norme, nastaje bez posebne napomene suda o tom dejstvu u presudi i nezavisno od volje stranaka. Ovo dejstvo zapravo nastaje ex lege (po samom zakonu).

(2) Preobražajno dejstvo – Preobražajno dejstvo proizvode samo konstitutivne (preobražajne) presude. Ove presude proizvode pravnu promenu koja nastupa kao posledica formalne pravnosnažnosti konstitutivne presude. Pravna promena se odnosi na pravni odnos stranaka koji se ovom presudom stvara tj. nastaje, menja se ili prestaje, tako da ova promena deluje erga omnes. Preobražajno dejstvo se od dejstva materijalne pravnosnažnosti razlikuje po tome što preobražajno dejstvo presudi daje dejstvo erga omnes, a dejstvo materijalne pravnosnažnosti presudi daje dejstvo inter partes.

(3) Intervencijsko dejstvo – Ovo dejstvo presude nastupa nakon što presuda postane formalno pravnosnažna i ono je daleko šire od dejstva materijalne pravnosnažnosti. Npr. ako stranka na čijoj strani je u prvobitnoj parnici bio umešač, a koja parnica je okončana formalno pravnosnažnom presudom, docnije povede parnicu protiv umešača, umešač u toj docnijoj parnici ne može osporavati da je u prvobitnoj parnici doneta formalno pravnosnažna presuda koja je na zakonu zasnovana. Intervencijsko dejstvo presude je posebno dejstvo presude različito od dejstva matetrijalne pravnosnažnosti. Razlikuje se objektivno i subjektivno intervencijsko dejstvo presude.

Objektivno intervencijsko dejstvo presude – ispoljava se dvostruko: Prvo, na taj način što intervenijent (umešač) u novoj parnici sa strankom (bilo sa strankom na čijoj strani se mešao, bilo sa protivnom strankom), ne može da ističe da je sud doneo pogrešnu odluku u ranijoj parnici. Međutim, intervenijent u novoj parnici može da ističe prigovor nesavesnog vođenja parnice od strane stranke na čijoj se strani mešao i to u sledećim slučajevima: (1) ako je u ranijoj parnici loša sudska odluka rezultat pogrešne parnične radnje koju je stranka preduzela do stupanja umešača u parnicu; (2) ako je u ranijoj parnici stranka propustila da preduzme napadna ili odbrambena sredstva čija upotreba bi dovela do povoljnije sudske odluke, a ta sredstva umešaču nisu bila poznata ili dostupna; (3) ako je u ranijoj parnici stranka priznala tužbeni zahtev – tzv. procesna prevara; (4) ako je u ranijoj parnici stranka obavestila umešača o postojanju parnice u poznom stadijumu, kad on više nije mogao da upotrebi sredstva podobna za uspeh u parnici; (5) ako je u ranijoj parnici stranka opozvala neku procesnu radnju umešača čije preduzimanje je moglo da dovede do povoljnije sudske odluke. Drugo, na taj način što je sud u kasnijoj parnici između intervenijenta i stranke vezan sudskom odlukom – presudom donetom u ranijoj parnici. Naime, intervencijsko dejstvo podrazumeva da su tačni činjenični i pravni navodi sadržani u obrazloženju presude donete u parnici u kojoj je učestvovao umešač. To se naročito odnosi na odluku suda o prethodnom pitanju za koje nije istaknut incidentni zahtev za utvrđenje. Međutim, ako sud u ranijoj parnici odluči primenom pravila o teretu dokazivanja, takva presuda ne proizvodi intervencijsko dejstvo.

Subjektivno intervencijsko dejstvo presude – Po vladajućem shvatanju, ovo dejstvo obuhvata umešača i stranku na čijoj se strani on mešao u parnicu, kao i pravne sledbenike stranke, a ne prostire se na drugu stranku koja je učestvovala u ranijoj parnici. Kako je intervencijsko dejstvo presude nepodeljeno, ono ne može da se koristi na štetu stranke na čijoj strani je umešač učestvovao u parnici, već samo protiv umešača.

(4) Dejstvo izvršnosti – Presuda koja je postala formalno pravnosnažna i kod koje je istekao paricioni rok, proizvodi dejstvo izvršnosti. Pravilo je da dejstvo izvršnosti imaju samo presude koje glase na osudu na činidbu. Izvršnost presude ima značenje da poverilac označen u

11

presudi ima pravo da od nadležnog suda zatraži da presudu prinudno izvrši prema dužniku i to po pravilima izvršnog postupka.

(5) Dejstvo materijalne pravnosnažnosti – Za razliku od formalne pravnosnažnosti usled čijeg dejstva se presuda više ne može sadržinski menjati u postupku po redovnim pravnim lekovima, dejstvo materijalne pravnosnažnosti ima značenje da su svi sudovi na teritoriji jedne države tj. na teritoriji Republike Srpske, vezani sadržinom formalno pravnosnažne presude. Prema tome, formalna pravnosnažnost kao svojstvo presude je uslov za nastupanje materijalne pravnosnažnosti. Stranke u novoj parnici pred bilo kojim sudom u Republici Srpskoj ne mogu da osporavaju tačnost formalno pravnosnažne presude, a jer je nastupila i njena materijalna pravnosnažnost čije dejstvo podrazumeva da je presudom kao pojedinačnim pravnim aktom suda odlučeno šta je pravo u konkretnoj parnici.

Dejstvo materijalne pravnosnažnosti proizvode sve vrste presuda koje poznaje pravni sistem Republike Srpske. Sporno je dejstvo materijalne pravnosnažnosti kod preobražajnih presuda. Ako je preobražajnom presudom odbijen tužbeni zahtev, to znači da je sud utvrdio da tužiocu na osnovu činjenica iznetih u tužbi i do zaključenja glavne rasprave, ne pripada pravna posledica na koju se pozvao u tužbenom zahtevu. Ovakva presuda nesumnjivo ima dejstvo materijalne pravnosnažnosti. Međutim, ako je preobražajnom presudom usvojen tužbeni zahtev, takva presuda nastupanjem formalne pravnosnažnosti proizvodi promenu u određenom pravnom odnosu i trebalo bi joj priznati dejstvo materijalne pravnosnažnosti jer sadrži utvrđenje suda da tužiocu na osnovu materijalnopravne norme pripada pravna moć za preobražaj prava.

Osnov za dejstvo materijalne pravnosnažnosti objašnjavaju dve teorije:Materijalnopravna teorija – kao starija teorija ukazuje da formalno pravnosnažna presuda

uvek ima i materijalnopravno dejstvo jer presuda deluje konstitutivno obzirom da se njom stvara novi osnov za materijalnopravne odnose između stranaka povodom predmeta spora. Tako, prema ovoj teoriji, zakonita presuda samo potvrđuje materijalnopravne odnose, a nezakonita presuda stvara – konstituiše novo pravno stanje. Danas je ova teorija odbačena zbog niza nedostataka: prvo, sud nema ovlašćenje da kreira materijalna prava, niti mu to dopušta Ustav Republike Srpske, niti to stranke od njega traže; drugo, svaka presuda bi ovoj teoriji bila konstitutivna (preobražajna); treće, ovom teorijom se ne može objasniti kako je moguće da presuda o tužbenom zahtevu koji se tiče apsolutnih prava (prava svojine) deluje samo inter partes.

Procesnopravna teorija – kao vladajuća teorija je na stanovištu da se presudom ne dira u materijalno pravo jer presuda stvara samo procesnopravne implikacije. Prema ovoj teoriji, dejstvo materijalne pravnosnažnosti se ogleda u tome da se utvrđuje da li sporno pravo postoji ili ne postoji, što vezuje kako postupajući sud, tako i druge sudove i stranke. Izuzetak od ovog pravila su preobražajne presude kojima se sa nastupanjem formalne pravnosnažnosti konstituiše novi pravni odnos. U okviru ove teorije postoje dva shvatanja:

Prvo, starije shvatanje smatra da u novoj parnici u istoj pravnoj stvari materijalna pravnosnažnost ne zabranjuje ponovno raspravljanje, već samo donošenje sudske odluke drugačije sadržine, a da li će sud dozvoliti ponovno raspravljanje o pravnoj stvari koja je pravnosnažno presuđena, zavisi od postojanja pravnog interesa.

Drugo, novije shvatanje (ne bis in idem) na kojem počiva i pravni sistem Republike Srpske, smatra da je dejstvo materijalne pravnosnažnosti negativna procesna pretpostavka koja je smetnja za ponovno raspravljanje o istoj pravnoj stvari.

Dejstva materijalne pravnosnažnosti – Dejstvo materijalne pravnosnažnosti ispoljava se u dva vida:

12

- Negativno dejstvo materijalne pravnosnažnosti znači da u istoj pravnoj stvari više nije moguće raspravljanje i odlučivanje (ne bis in idem). Ako je o predmetu spora pravnosnažno presuđeno (res iudicata), nova tužba o istom predmetu spora nije dopuštena, a ako je podneta, sud će je odbaciti (član 67. stav 1. tačka 4. ZPP-a). O činjenici da je predmet spora već pravnosnažno presuđen, sud vodi računa ex officio tokom čitavog postupka. Prema tome, materijalna pravnosnažnost je negativna procesna pretpostavka, pa ako sud ne poštuje pravilo ne bis in idem, takva presuda je ništava i može se pobijati redovnim i vanrednim pravnim lekovima. Osim toga, negativno dejstvo materijalne pravnosnažnosti znači i da je sud odlučio o tzv. logičkoj suprotnosti4.

- Pozitivno dejstvo materijalne pravnosnažnosti znači da presuda doneta u jednoj parnici ima obavezujuće dejstvo u nekoj drugoj parnici tj. znači da drugi sud u drugoj parnici sa drugačijim predmetom spora, ne može da odluči drugačije kad se pitanje o kome je kao o predmetu spora odlučeno u prethodnoj parnici, javi kao prejudicijelno u drugoj parnici. Drugi sud je dužan da u drugoj parnici, bez raspravljanja i odlučivanja, u podlogu svoje odluke uzme pravnosnažnu presudu kojom je odlučeno u prvoj parnici o drugačijem predmetu spora. Ako sud zanemari pravnosnažno presuđenu stvar u drugoj parnici i ne uzme je u podlogu svoje odluke, takva odluka će biti ništava i može se pobijati redovnim i vanrednim pravnim lekovima.

Granice pravnosnažnosti presude - Postoje tri vrste granica pravnosnažnosti presude:(1) Objektivne granice pravnosnažnosti presude – određuju koji su delovi presude

obuhvaćeni njihovom pravnom snagom. Pravnosnažnost presude se odnosi na odluku suda o tužbenom i protivtužbenom zahtevu, kao i na odluku suda o postojanju ili nepostojanju potraživanja istaknutog radi prebijanja (kompenzacioni prigovor) koji su sadržani u izreci (tenoru) presude (član 191. stav 3. ZPP-a). Za određenje dejstva materijalne pravnosnažnosti (ne bis in idem) odlučujuće je utvrđenje da li postoji identitet predmeta spora u parnici koja je pravnosnažno okončana i parnici koja otpočinje novom tužbom. Identitet predmeta spora se utvrđuje poređenjem predmeta spora u novoj tužbi sa predmetom spora o kojem je pravnosnažno odlučeno u izreci presude. Identitet predmeta spora postoji kad tužilac u tužbi ističe isti zahtev (pravnu posledicu) zasnivajući ga na suštinski istom činjeničnom događaju.

Međutim, pravnom snagom presude nisu obuhvaćeni razlozi presude (obrazloženje) i to: (1) odluke suda o prejudicijelnim pitanjima; (2) utvrđenje suda o činjenicama na kojima se zahtevi zasnivaju; (3) odluke suda o materijalnim prigovorima tuženog; (4) pravna shvatanja suda.

(2) Subjektivne granice pravnosnažnosti presude – se odnose na dejstvo presude inter partes ili erga omnes. Po pravilu pravnosnažna presuda proizvodi pravno dejstvo samo među strankama (član 197. stav 2. ZPP-a), tako da je za treća lica res inter alios acta. Dakle, po pravilu pravnosnažna presuda ne može da deluje prema trećim licima, jer bi to bilo u suprotnosti sa pravom na pravičan postupak odnosno sa načelom kontradiktornosti (član 5. ZPP-a) obzirom da je sud dužan da prilikom odlučivanja o zahtevu ili predlogu stranke u parničnom postupku, pruži mogućnost protivnoj stranci da se o tom zahtevu ili predlogu izjasni.

Od pravila da pravnosnažna presuda deluje samo između stranaka – inter partes, postoje izuzeci kad pravnosnažna presuda deluje i prema trećim licima:

4 Kad u parnici između Primusa i Sekundusa, sud pravnosnažno odluči da je Primus vlasnik određene nepokretnosti, tužba, koju bi podneo Sekundus da se utvrdi da je on vlasnik iste nepokretnosti, ne bi bila dopuštena.

13

(1) Priroda spornog prava ili pravnog odnosa – je takva da pravnosnažna presuda deluje i prema trećim licima. Tako npr. sve preobražajne presude deluju erga omnes jer je priroda pravnog ovlašćenja stranaka iz preobražajnog prava takva da je svako treće lice vezano preobražajnim dejstvom presude (nastanak, promena ili prestanak nekog subjektivnog prava). Međutim, obzirom da treća lica nisu učestvovala u parničnom postupku koji je okončan donošenjem preobražajne presude, ona mogu osporavati tačnost konstituisanja preobražajnog prava u presudi, jer u tom delu presuda ostaje za njih res inter alios acta. Dakle, presuda koja bi bila doneta na teret tj. štetu trećeg lica koje nije učestvovalo u parnici, ne bi mogla prema tom trećem licu da proizvodi pravna dejstva obzirom da ono nije bilo stranka u okončanoj parnici i nije moglo da raspravlja o predmetu spora.

(2) Priroda prava ili pravnog odnosa koji postoji prema trećim licima – je takva da presuda može delovati prema pravnim sledbenicima stranaka.

(a) Kad su u pitanju univerzalni sukcesori stranaka, presuda deluje i na njih jer stupaju u pravni položaj svog prethodnika. Ova posledica proizlazi iz opštih obeležja univerzalne sukcesije.

(b) Kad su u pitanju singularni sukcesori stranaka, presuda ne deluje nužno na njih tj. singularna sukcesija nema nužno za posledicu proširenje subjektivnih granica pravnosnažne presude na treća lica. Kad tužilac u toku trajanja parnice otuđi sporno pravo ili stvar, presuda deluje i prema sticaocu spornog prava ili stvari kao singularnom sukcesoru tužioca. Kad tuženi u toku parnice otuđi pravo ili stvar koja je bila predmet spora, presuda deluje i prema sticaocu spornog prava ili stvari kao singularnom sukcesoru tuženog, jer je tuženi vodio parnicu u svoje ime o tuđem pravu. Kad tužilac otuđi pravo ili stvar nakon što je doneta pravnosnažna presuda kojom se odbija ili usvaja tužbeni zahtev, sticalac kao singularni sukcesor tužioca ne može podneti tužbu protiv tuženog o istom predmetu spora, jer se pravna snaga presude proširuje i na njega bez obzira da li je sticalac bio savestan ili nesavestan. Kad tuženi otuđi pravo ili stvar koja je bila predmet spora i to nakon što je doneta pravnosnažna presuda, tada se po pravilu, subjektivne granice pravnosnažnosti ne proširuju na sticaoca kao singularnog sukcesora tuženog5; izuzetak od ovog pravila je slučaj derivativnog sticanja prava svojine, kad je u pitanju reivindikaciona tužba po kojoj je vođen parnični postupak i okončan pravnosnažnom presudom, tada se subjektivne granice pravnosnažnosti proširuju i na sticaoca, jer je on singularni sukcesor tuženog u obavezama. Međutim, ako stranke pristanu da sticalac stupi u parnicu na mesto tužioca ili tuženog, onda se pitanje proširenja subjektivnih granica pravnosnažnosti presude uopšte i ne postavlja.

(3) Kad je to zakonom izričito predviđeno – subjektivne granice pravnosnažnosti presude proširuju se npr. prema ZOO na podzakupca u slučaju kad je pravnosnažnom presudom zakupac obavezan da zakupodavcu vrati predmet zakupa, na jemca u slučaju kad je pravnosnažnom presudom glavni dužnik obavezan da poveriocu plati određeni iznos; prema Zakonu o stečajnom postupku kad je pravnosnažnom presudom donetom u parnici utvrđeno potraživanje prema stečajnom dužniku, onda ta presuda deluje i na sve stečajne poverioce; prema Zakonu o izvršnom postupku, kad sukcesori stranaka (poverioca i dužnika) dokažu to svojstvo u odnosu na poverioca i dužnika iz izvršne isprave.

(3) Vremenske granice pravnosnažnosti presude – odnose se na činjenice odnosno činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave (član 207. stav 1. i 3. ZPP-a).

5? Kad sticalac stekne pravo svojine od tuženog po pravilima o sticanju od nevlasnika (originarni način sticanja prava svojine), tada sticalac nije stekao nezakonitu državinu zbog čega nije sledbenik tuženog u obavezama, pa proizlazi da se subjektivne granice pravnosnažnosti presude ne proširuju na njega.

14

Vremenske granice pravnosnažnosti presude prostiru se samo do momenta zaključenja glavne rasprave tako da stranke mogu da zasnuju novu tužbu na činjenicama koje su nastale nakon tog momenta. Prostiranje vremenskih granica pravnosnažnosti presude različito je u zavisnosti od toga kad su nastale nove činjenice i da li su ih stranke iznele do zaključenja glavne rasprave.

(a) Kad su nove činjenice postojale do momenta zaključenja glavne rasprave, ali ih stranke do zaključenja glavne rasprave, nisu iznele niti predložile dokaze kojima se te činjenice mogu utvrditi (nova reperta), stranke su prekludirane da se u nekoj docnijoj parnici pozivaju na te činjenice. Ovakav stav proizlazi iz smisla materijalne pravnosnažnosti presude i iz odredbi člana 207. stav 1. ZPP-a, da se u žalbi ne mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi. Nova reperta može biti samo razlog za ponavljanje postupka po predlogu stranke (član 255. tačka 6. ZPP-a).

(b) Kad su nove činjenice nastale nakon zaključenja glavne rasprave (nova producta), stranke nisu prekludirane da ih iznesu u nekoj novoj drugoj parnici jer te činjenice nisu obuhvaćene pravnom snagom presude iz ranije parnice.

(c) Kad su nove činjenice na kojima se zasniva vršenje nekog preobražajnog prava stranaka, postojale do momenta zaključenja glavne rasprave, ali ih stranke do zaključenja glavne rasprave, nisu iznele niti predložile dokaze kojima se te činjenice mogu utvrditi (nova reperta), stranke su prekludirane da se u nekoj docnijoj parnici pozivaju na te činjenice. Ovakav stav proizlazi iz smisla materijalne pravnosnažnosti presude i iz smisla prekluzije izjavljivanja prigovora kompenzacije u postupku po žalbi (član 207. stav 3. ZPP-a).

15