OD ISTOG PISCA

Dnevnik jednog arobnjakaAlhemiar

BridaAneo uvar

Na obali reke Pjedre sedela sam i plakalaPeta gora

Veronika je odluila da umreavo i gospoica Prim

Jedanaest minutaPrirunik za ratnika svetlosti

ZahirVetica iz Portobela

Pobednik je samAlef

Rukopis otkriven u Akri

Paulo Koeljo

Preljuba

S portugalskog preveoJovan Tati

Naslov originala

Paulo CoelhoAdultrio

Copyright 2014 by Paulo CoelhoThis edition was published by arrangements with Sant Jordi Asociados, Barcelona, Spain. All Rights Reserved. http://paulocoelhoblog.com/Cover Design Compaa (lookatcia.com)Cover Image Ingram PublishingTranslation Copyright ovog izdanja 2014, LAGUNA

Kupovinom knjige sa FSC oznakom pomaete razvoj projekta odgovornog korienja umskih resursa irom sveta.

1996 Forest Stewardship Council A.C.SW-COC-001767

O, Marija,zaela bez greha,

moli za nas koji se u tebe uzdamo.

Idi tamo gde je duboko... Jevanelje po Luki, 5: 4

Svakog jutra kada otvorim oi i ugledam ono to zovu novi dan, doe mi da ih odmah zatvorim i ne ustanem iz kreveta. Ali mora se.

Imam divnog mua, ludo zaljubljenog u mene, koji je uz to i vlasnik uglednog investicionog fonda i koji se svake godine protivno njegovoj volji pojavljuje na spisku trista najbogatijih ljudi u vajcarskoj koju sastavlja asopis Bilan.

Imam dvoje dece, svoju svrhu postojanja (kako kau moje drugarice). Rano ujutru im sluim doruak i odvodim ih u kolu pet minuta peke od kue gde imaju celodnevnu nastavu, tako da ja mogu da radim i planiram svoje vreme. Posle asova o njima se brine dadilja Filipinka, dok se mu i ja ne vratimo kui.

Volim svoj posao. Priznata sam novinarka u uglednim dnevnim novinama koje se mogu kupiti u skoro svim trafikama u enevi, gradu u kojem ivimo.

Jednom godinje odlazim na odmor s porodicom, najee na rajska mesta s divnim plaama, u egzotinim zemljama gde je lokalno stanovnitvo siromano, to ini

Paulo Koeljo10

da se mi oseamo jo bogatiji, privilegovaniji i zahvalniji za sve dobro to nam je ivot pruio.

Jo se nisam predstavila. Drago mi je, zovem se Linda. Imam trideset jednu godinu, visoka sam sto sedamdeset pet santimetara, teka ezdeset osam kilograma i oblaim se u najskupljim radnjama koje postoje (zahvaljujui bezgraninoj dareljivosti moga mua). Kod mukaraca izazivam poudu, a kod ena zavist.

Meutim, svakog jutra kada otvorim oi i ugledam ovaj idealni svet o kojem svi sanjaju a malo njih uspe da ga osvoji, znam da e mi dan biti poraavajui. Do poetka ove godine nita nisam dovodila u pitanje, naprosto sam ivela svoj ivot iako sam se ponekad oseala krivom to imam vie nego to zasluujem. Jednog lepog dana, dok sam svima spremala doruak (seam se da je ve bilo prolee i da je vrt poinjao da cveta), upitala sam se: Dakle, to je to?

Nije trebalo sebi da postavim to pitanje. Ali za to je bio kriv pisac koga sam prethodnog dana intervjuisala i koji mi je u jednom trenutku rekao:

Ni najmanje me ne zanima da budem srean. Radije ivim zaljubljen, to je opasno jer nikada ne znamo ta nas eka.

Tada sam pomislila: jadan ovek. Nikad nije zadovoljan. Umree tuan i pun gorine.

Sutradan sam shvatila da nikada ne rizikujem.Uvek znam ta me eka: jo jedan dan, potpuno isti kao

prethodni. Zaljubljena? Pa, volim svog mua, to je garancija da neu pasti u depresiju zato to moram da ivim s nekim iz finansijskih razloga, zbog dece ili drutva.

Preljuba 11

ivim u najbezbednijoj zemlji na svetu, ivot mi je potpuno ureen, dobra sam majka i supruga. Vaspitana sam u strogoj protestantskoj tradiciji i planiram da isto tako vaspitam svoju decu. Ne pravim rizine korake jer znam da mogu sve da upropastim. Sve radim maksimalno efikasno s minimalnim ukljuivanjem emocija. U mladosti sam patila zbog neuzvraenih ljubavi kao i svi drugi.

Ali od kada sam se udala vreme je stalo.Sve dok nisam naletela na tog prokletog pisca i nje

gov odgovor. Pobogu, ega ima loeg u svakodnevici ili dokolici?

Da budem iskrena, ba niega. Osim......osim pritajenog velikog straha da se sve ne promeni

i zatekne me potpuno nespremnu. Da li bih bila u stanju da se sama suoim sa svetom kada bi mi mu umro? Da, odgovorila sam samoj sebi, jer bi od njegovog nasledstva moglo da ivi nekoliko generacija. A kada bih ja umrla, ko bi brinuo o mojoj deci? Moj oboavani mu. Ali on bi se na kraju oenio nekom drugom jer je bogat, armantan i pametan. Da li bi moja deca bila u dobrim rukama?

Prvo sam pokuala da odgovorim na sva svoja pitanja. I to sam vie odgovarala, javljalo se vie pitanja. Da li e on nai ljubavnicu kada ostarim? Da li ve ima nekoga, jer vie ne vodimo ljubav kao nekada? Da li misli da ja imam nekoga, jer poslednje tri godine nisam mnogo zainteresovana za seks?

Nikada nismo jedno drugom pravili ljubomorne scene i zbog toga sam bila ponosna, ali od tog prolenog jutra poela sam da sumnjam da je uzrok tome potpuni nedostatak ljubavi i sa moje i sa njegove strane.

Paulo Koeljo12

Svesrdno sam se potrudila da ne razmiljam vie o tome.Tokom itave sedmice svakog dana sam posle posla

ila u Ronsku ulicu. Nita me posebno nije zanimalo, ali sam barem oseala da recimo menjam neto. Da mi je potrebno neto to mi ranije nije trebalo. Otkrivala sam nove kuhinjske aparate, iako u svetu kuhinjskih aparata teko moe da se pojavi neto novo. Izbegavala sam prodavnice za decu da ne bih razmazila decu poklonima. Takoe nisam ila u prodavnice za mukarce da iznenadna dareljivosti ne bi izazvala sumnju kod mog mua.

Kada bih stigla kui i ula u svoje arobno kraljevstvo, sve je delovalo divno u prva tri ili etiri sata, dok ne bi svi otili na spavanje. Tada me je, postepeno, obuzimao moj uas.

Pretpostavljam da je zaljubljenost za mlade i da je sasvim uobiajeno ne biti zaljubljen u mojim godinama. Ali nije to uzrok mog straha.

Danas, nekoliko meseci kasnije, podeljena sam izmeu paninog straha da e se sve promeniti i paninog straha da se nita nee promeniti do kraja mog ivota. Neki kau da, kako se pribliava leto, poinjemo da dobijamo pomalo udne ideje, oseamo se manjima jer provodimo vie vremena na otvorenom i to nam daje predstavu o veliini sveta. Horizont je udaljeniji, dalje od oblaka i kunih zidova.

Moda. Ali ja vie ne spavam dobro, i to ne zbog vruine. Kada padne no i niko me ne vidi, plaim se svega: ivota, smrti, ljubavi i nedostatka ljubavi, injenice da se svaka novina pretvara u naviku, oseaja da gubim najbolje godine svog ivota u svakodnevici koja e se ponavljati

Preljuba 13

dok sam iva i panike da se suoim s nepoznatim, ma koliko ono bilo uzbudljivo i intrigantno.

Kao to biva, pokuavam da se uteim tuim patnjama.Ukljuim televizor, gledam prve vesti na koje naletim.

Gledam beskrajan niz vesti o nesreama, ljudima raseljenim zbog prirodnih katastrofa, izbeglicama. Koliko bolesnih ima na svetu u ovom trenutku? Koliko njih pati, u tiini ili uz viku, zbog nepravde i izdaje? Koliko ima siromanih, nezaposlenih i uhapenih?

Menjam kanal. Gledam neku seriju ili film i zaokupim se nekoliko minuta ili sati. Umirem od straha da mi se mu ne probudi i pita me: ta ti je, ljubavi? Jer bih morala da mu kaem da je sve u redu. Jo gore bi bilo kada bi kao to se desilo dva ili tri puta prolog meseca im legnemo on reio da spusti ruku na moju butinu i polako krene na gore i pone da me miluje. Mogu da odglumim orgazam to sam ve mnogo puta uradila ali ne mogu tek tako da odluim da budem vlana.

Morala bih da kaem da sam premorena i on bi me, nikada ne pokazujui ljutnju, poljubio, okrenuo se na drugu stranu, pogledao najnovije vesti na svom tabletu i saekao sledei dan. A tada bih se molila da on bude umoran, mnogo umoran.

Ali nije ba uvek tako. Ponekad ja moram da pre uzmem inicijativu. Ne mogu da ga odbijem dve noi zaredom inae e pronai ljubavnicu, a nikako ne elim da ga izgubim. Ako unapred malo masturbiram, uspem da budem vlana i sve se vraa u normalu.

Sve se vraa u normalu, znai: nita nee biti kao ranije, kao u vreme kada smo jedno za drugo bili zagonetka.

Paulo Koeljo14

Odrati isti ar posle deset godina braka deluje mi protivprirodno. I svaki put kada glumim zadovoljstvo u krevetu, pomalo umirem iznutra. Pomalo? Mislim da se praznim bre nego to sam mislila.

Moje prijateljice misle da imam sree jer ih laem da esto vodimo ljubav, kao to one mene lau da ne znaju kako to da njihovi muevi ne gube interes. Tvrde da seks u braku prua pravo zadovoljstvo u prvih pet godina i da je posle toga neophodno uneti malo fantazije. Zamuri i zamisli da je na tebi komija i da radi stvari koje se mu nikada ne bi usudio. Zamilja da se daje komiji i muu u isto vreme, sve mogue perverzije i sve zabranjene igre.

Danas, kada sam vodila decu u kolu, posmatrala sam svog komiju. Nikada ga nisam zamiljala na sebi radije bih zamislila mladog novinara koji radi sa mnom i koji uvek deluje kao da je usamljen i da pati. Nikada nisam videla da je pokuao nekoga da zavede i ba u tome je njegov arm. Sve koleginice u redakciji bar jednom su prokomentarisale da bi volele da ga malo neguju, jadnika. Verujem da je svestan toga i da se zadovoljava ulogom predmeta udnje. Moda osea isto to i ja: uasan strah da napravi pogrean korak i sve upropasti posao, porodicu, proli i budui ivot.

Ali... da se vratim na komiju, dok sam ga jutros posmatrala, imala sam ogromnu elju da zaplaem. Prao je kola i podsetio me na mog mua i mene. Pomislila sam kako emo i mi jednog dana raditi isto to. Deca e porasti i odseliti se u drugi grad, ili ak u inostranstvo, mi emo biti u penziji i praemo naa kola iako moemo da platimo nekome da to uini umesto nas. Ali kada se ue u odreene godine, vano je raditi nevane stvari da bi vreme prolo, da bismo pokazali drugima da nam telo i dalje dobro

Paulo Koeljo16

funkcionie, da nismo izgubili oseaj za novac i da bismo i dalje obavljali jednostavne poslove sa skromnou.

Jedna ista kola vie ne znae mnogo svetu. Ali jutros je mom komiji to bila jedina bitna stvar. Poeleo mi je odlian dan, osmehnuo se i nastavio sa svojim poslom kao da se bavi Rodenovom skulpturom.

Ostavljam kola na parkingu Koristite javni prevoz do centra! Ne zagaujte vie prirodu! hvatam autobus kao i svakog dana i na putu do posla posmatram uvek iste stvari. eneva kao da se nije nita promenila od mog detinjstva: stare gospodske kue prkose izmeu zgrada koje je sagradio neki ludi gradonaelnik koji je pedesetih godina prolog veka otkrio novu arhitekturu.

Kad god putujem, to mi nedostaje. Taj krajnje lo ukus, nedostaju mi zgrade od elika i stakla, odsustvo brzih traka u saobraaju, korenje drvea koje je podiglo asfalt na trotoarima i o koje se stalno sapliemo, javni parkovi s misterioznim drvenim ogradicama u kojima rastu svakakve trave, jer takva je priroda... Uostalom, grad razliit od svih ostalih koji su se modernizovali i izgubili ar.

Ovde i dalje kaemo dobar dan kada sretnemo nekog nepoznatog na ulici i dovienja kada izlazimo iz radnje u kojoj smo kupili samo flau vode i verovatno se nikada u nju neemo vratiti. I dalje razgovaramo sa nepoznatim osobama u autobusu, iako ostatak sveta misli da su vajcarci diskretni i suzdrani.

Paulo Koeljo18

Kako se samo varaju! Ali samo neka misle, jer tako emo sauvati na nain ivota jo pet ili est vekova, dok varvari ne preu Alpe sa svojim fantastinim elektronskim napravama, stanovima s malim spavaim sobama i velikim dnevnim boravcima, da bi impresionirali goste, prekomerno naminkanim enama, preglasnim mukarcima koji uznemiravaju komije i tinejderima koji se buntovno oblae ali umiru od straha ta e roditelji da im kau.

Neka svi misle da samo gajimo krave i proizvodimo sir, okoladu i satove. Neka misle da u enevi na svakom oku ima banka. Nimalo nismo zainteresovani da izmenimo tu sliku. Sreni smo bez varvarskih invazija. Naoruani smo do zuba poto je vojni rok obavezan, svaki vajcarac ima puku u kui ali retko se desi da neko na nekoga puca.

Sreni smo to se ve vekovima nita ne menja. Ponosni smo to smo ostali neutralni kada je Evropa svoje sinove slala u besmislene ratove. Raduje nas to ne moramo nikom da objanjavamo zato eneva nije atraktivan grad, sa svojim kafeima s kraja XIX veka i staricama koje etaju gradom.

Moda je sreni smo laan iskaz. Svi su sreni osim mene, koja u ovom trenutku idem na posao i razmiljam ta sa mnom nije u redu.

jo jedan dan i novine se trude da pronau neku zanimljivu vest koja nema veze s redovnim saobraajnim udesima, kraama (ne oruanim) i poarima (gde stiu desetine vozila s veoma obuenim osobljem koje potopi neki starinski stan jer je dim od peenja zaboravljenog u rerni uplaio komiluk).

Jo jedan povratak kui, zadovoljstvo pripremanja hrane, postavljanje stola i porodica okupljena oko trpeze, zahvaljujemo se Bogu za hranu koju imamo. Jo jedno vee kada posle veere svako ide u svoj kutak otac pomae deci da urade domae zadatke, majka posprema kuhinju i ostavlja novac za bedinerku koja dolazi sutra rano ujutru.

Tokom ovih meseci bilo je trenutaka kada sam se odlino oseala. Mislila sam da mi ivot ima smisla, da je to uloga ljudskog stvora na Zemlji. Deca vide da je majka mirna, mu je ljubazan i paljiv i kua deluje kao da zrai sopstvenom svetlou. Mi smo primer sree ostatku ulice, grada, kantona, zemlje.

I onda, iznenada, bez ikakvog vidljivog razloga, ulazim pod tu i briznem u pla. Plaem u kupatilu jer tako

Paulo Koeljo20

niko ne moe da uje moje jecaje i da mi postavi pitanje koje najvie mrzim: Jesi li dobro?

Jesam, zato ne bih bila? Zar vidite da u mom ivotu neto ne valja?

Nita.Jedino me no strano plai.A dan me ne ispunjava nikakvom voljom.Srene slike prolosti i stvari koje su mogle biti ali nisu.Neispunjena elja za avanturom.Uas zbog nepoznavanja budunosti moje dece.I onda po glavi poinju da mi se vrzmaju samo loe

misli, uvek iste, kao da neki zao duh ui u uglu sobe i eka da me zaskoi i kae mi da je to to ja zovem srea samo prolazno stanje koje ne moe dugo da traje. To sam uvek znala, zar ne?

Hou da se promenim. Moram da se promenim. Danas sam na poslu bila nervoznija nego obino, iznervirala sam se samo zato to je jednom staisti trebalo dugo da mi neto pogleda. Nisam takva, ali polako gubim kontakt sa sobom.

Glupo je kriviti onog pisca i intervju. Meseci su proli od onda. On je samo otpuio vulkan koji moe da proradi u bilo kom trenutku i poseje smrt i razori sve u svojoj okolini. Da to nije uradio on, uradio bi neki film, knjiga, neko s kim bih razmenila dve ili tri rei. Pretpostavljam da ima ljudi koji putaju da pritisak u njima raste godinama, a da to ne primete, i jednog lepog dana zbog najsitnije gluposti izgube glavu.

Onda kau: Dosta je bilo. Ne elim dalje ovako.

Preljuba 21

Neki se ubiju. Neki se razvedu. Neki odu u siromane delove Afrike da pokuaju da spasu svet.

Ali znam ja sebe. Znam da e moja jedina reakcija biti da uguim ono to oseam, dok me neki rak ne izjede iznutra. Jer zaista verujem da je veliki broj bolesti izazvan potisnutim emocijama.

budim se u dva ujutru i zurim u plafon iako znam da ujutru moram da ustanem rano to je jedna od stvari koje naprosto ne podnosim. Umesto da razmiljam o neemu korisnom, kao na primer ta se deava sa mnom, misli naprosto ne mogu da kontroliem. Ima dana sreom retkih kada se pitam da li treba da potraim pomo u nekoj psihijatrijskoj klinici. Ne izbegavam to zbog posla ili mua, ve zbog dece. Ona ni po koju cenu ne smeju da primete kako se oseam.

Sve je postalo intenzivnije. Ponovo razmiljam o braku svom u kojem ljubomora nikada nije bila razlog za svau. Ali mi ene imamo esto ulo. Moda moj mu ima drugu i ja to podsvesno oseam. Ali opet, s druge strane, nemam nikakvog osnova da u to posumnjam.

Zar to nije udno? Da li je mogue da sam se ja, od svih mukaraca na ovom svetu, udala za jedinog koji je savren? Ne pije, ne izlazi uvee, nema dan rezervisan za svoje drutvo. itav ivot mu se vrti oko porodice.

Bio bi to san da nije mora. Jer je moja odgovornost da uzvratim ravnom merom ogromna.

Preljuba 23

Tako shvatam da rei kao to su optimizam i nada, koje nalazimo u svim knjigama koje pokuavaju da nas uine sigurnima i spremnima za ivot, nisu nita vie od toga: rei. Mudraci koji su ih izgovorili moda su traili smisao za njih i upotrebili su nas kao zamorie, da vide kako emo reagovati na taj nadraaj.

U stvari, umorna sam od srenog i savrenog ivota. A to moe da bude samo simptom mentalne bolesti.

Tonem u san s tom milju. Ko zna, moda zaista imam neki ozbiljan problem?

Idem da ruam s prijateljicom.Predloila je da se naemo u japanskom restoranu za koji nikada nisam ula to je udno jer oboavam japansku hranu. Zaklela se da je mesto odlino, iako malo daleko od mog posla.

Nije bilo lako pronai to mesto. Morala sam da promenim dva autobusa i da na ulici pitam gde se nalazi centar u kojem je odlian restoran. Sve mi je odvratno enterijer, stolovi prekriveni papirnim stolnjacima, nikakav pogled. Ali bila je u pravu. Hrana je od najboljih koje sam probala u enevi.

Uvek sam ila u isti restoran koji sam smatrala korektnim, ali nita posebnim kae mi ona. Sve dok mi prijatelj koji radi u diplomatskoj misiji Japana nije preporuio ovo mesto. Prvi utisak mi je bio odvratan, kao verovatno i tebi. Ali vlasnici rade u restoranu i u tome je itav tos.

Uvek idem u iste restorane i naruujem ista jela, mislim se. ak ni tu vie nisam u stanju da rizikujem.

Moja prijateljica uzima antidepresive. Poslednje to elim jeste da s njom razgovaram o tome, jer sam danas

Preljuba 25

dola do zakljuka da sam na korak od bolesti i to ne elim da prihvatim.

Upravo zato to sam sebi rekla da je to poslednja stvar koju elim da uradim, to je prvo to inim. Tua nesrea nam uvek pomogne da naa izgleda manja.

Pitam je kako je. Mnogo bolje. Iako je bilo potrebno dosta vremena da

lekovi ponu da deluju, jednom kada taj proces otpone, povratimo zanimanje za stvari koje iznova dobijaju boju i ukus.

Drugim reima: patnja se pretvorila u jo jedan izvor prihoda farmaceutske industrije. Da li ste tuni? Popijte ovu pilulu i vai problemi e biti reeni.

Paljivo je ispitujem da li bi elela da uestvuje u velikoj prii o depresiji koju pripremaju moje novine.

Ne vredi. Ljudi sada sve to oseaju dele s drugima na internetu. A postoje i lekovi.

O emu se to pria na internetu? O propratnim pojavama lekova. Niko nije zaintereso

van za simptome drugih jer mogu biti zarazni. Najednom moemo da ponemo da oseamo neto to ranije nismo.

Nita vie? Meditativne vebe. Ali ne verujem da mogu mnogo

da koriste. Isprobala sam sve, ali poboljanje sam osetila tek kada sam reila da priznam sebi da imam problem.

Zar saznanje da nisi jedina ne pomae? Zar nije dobro da svi podele ono to oseaju u depresiji?

Nikako. Ko je izaao iz pakla nema ni najmanju elju da zna kako se ivot tamo nastavlja.

Zato si provela tolike godine u takvom stanju?

Paulo Koeljo26

Zato to nisam verovala da mogu da budem u depresiji. I zato to su sve moje prijateljice, ukljuujui i tebe, govorile da priam gluposti, da ljudi koji zaista imaju problema nemaju vremena da budu u depresiji.

Istina je; upravo sam to bila rekla.Insistiram: moda bi neki lanak u novinama ili tekst

u nekom blogu pomogao ljudima da lake podnesu bolest i potrae pomo. Poto ja nisam u depresiji i ne znam kako je to naglaavam da li bi mogla da mi kae neto o tome?

Okleva. Prijateljica mi je, moda neto posumnja. To ti je kao da si uletela u zamku. Zna da si uhvae

na, ali ne uspeva...Upravo sam to pomislila pre nekoliko dana.Ona poinje da nie stvari koje su uobiajene za sve

koji su bili u paklu, kako ona to naziva. Nedostatak volje da se ustane iz kreveta. Oseaj da je i za najjednostavnije zadatke potreban natoveanski napor. Oseaj krivice zato to ne postoji nijedan razlog da se tako osea, dok u svetu ima toliko ljudi koji zaista pate.

Pokuavam da se skoncentriem na odlinu hranu koja je sada ve poela da gubi ukus. Moja prijateljica nastavlja:

Apatija. Glumi da si radosna, glumi da si tuna, glumi orgazam, glumi da se dobro provodi, glumi da si dobro spavala, glumi da ivi. Dok ne doe trenutak kada stigne do zamiljene crvene linije i tada shvati da ako je pree nema povratka. Tada prestaje da se buni, jer dokle god se buni, znai da se bori protiv neega. Prihvata da vegetira i pokuava da to sakrije od svih. to je vrlo naporan posao.

Preljuba 27

ta je izazvalo tvoju depresiju? Nita posebno. Ali emu tolika pitanja? Da li ti ose

a neke simptome?Naravno da ne!Bolje da promenimo temu.Priamo o politiaru koga u intervjuisati prekosutra: u

srednjoj koli mi je bio deko, moda se i ne sea da smo se nekoliko puta poljubili i da me je milovao po dojkama koje se jo nisu bile ni formirale.

Moja prijateljica se oduevila. Ja samo pokuavam da ni na ta ne mislim prikljuila sam reakcije na automatsku navigaciju.

Apatija. Jo nisam dola dotle, bunim se zbog svega to se sa mnom deava, ali pretpostavljam da e me uskoro moda za koji mesec, dan ili sat obuzeti nedostatak interesovanja za sve, i tada e biti teko povratiti se.

Deluje mi kao da moja dua lagano naputa telo i odlazi na meni nepoznato mesto, na sigurno mesto gde joj nisam potrebna ni ja ni moje none panike. Kao da nisam u runom japanskom restoranu koji ima odlinu hranu, i kao da je sve to mi se deava samo scena iz nekog filma koji sluajno gledam i na koji ne mogu da utiem.