Page 1 of 33

 

Načini nastanka obaveza ...................................................................................................................... 2 Ugovor .................................................................................................................................................. 2

Zaključenje ugovora ................................................................................................................... 2 Postojanje ugovornih strana ...................................................................................................... 2

Ugovorne strane .................................................................................................................... 2 Postojanje saglasnosti volja ...................................................................................................... 3

Saglasnost volja – karakteristike izjavljene volje ................................................................... 3 Način davalja izjave (ZOO § 28.)........................................................................................... 3 Saglasnost trećeg lica (ZOO § 29.) ....................................................................................... 3 Mane volje (ZOO § 60-66.) .................................................................................................... 4 Pretnja (ZOO § 60.) ............................................................................................................... 4 Bitna zabluda (ZOO § 61.) .................................................................................................... 5 Nesporazum (ZOO § 63.) ...................................................................................................... 6 Prevara (ZOO § 65.) ............................................................................................................. 6 Prividan ugovor (ZOO § 66.) ................................................................................................. 7

Saglasnost o bitnim elementima ............................................................................................... 8 Pregovori (ZOO § 30.) ........................................................................................................... 8 Ponuda (ZOO § 32-38.)......................................................................................................... 9 Prihvat ponude (ZOO § 39-44.) ........................................................................................... 10 Vreme i mesto zaključenja ugovora (ZOO § 31.) ................................................................. 10 Predugovor (ZOO § 45.) ...................................................................................................... 11

Obaveza i predmet obaveze – dopušteni, moguć i određen (odrediv) ................................. 12 Predmet (ZOO § 46-50.) ..................................................................................................... 12

Osnov ugovora mora biti dopušten ......................................................................................... 13 Osnov (ZOO § 51.) .............................................................................................................. 13

Forma ugovora .......................................................................................................................... 15 Osnovne odredbe o formi .................................................................................................... 15 Ugovorena forma (ZOO § 69.) ............................................................................................ 16 Sankcije nedostatka potrebne forme (ZOO § 70.) ............................................................... 16 Sastavljanje isprave (ZOO § 72.) ........................................................................................ 17 Izvršenje ugovora kome nedostaje forma (ZOO § 73.) ........................................................ 17

Uslov i rok ................................................................................................................................. 18 Uslov (ZOO § 74-76.) .......................................................................................................... 18 Rok (ZOO § 77-78.) ............................................................................................................ 19

Kapara i odustanica .................................................................................................................. 20 Kapara (ZOO § 79-81.) ....................................................................................................... 20 Odustanica (ZOO § 82-83.) ................................................................................................. 21

Prouzrokovanje štete ...................................................................................................................... 22

Osnov odgovornosti (ZOO § 154.) ...................................................................................... 22 Šteta (ZOO § 155.) .............................................................................................................. 22 Postojanje krivice (ZOO § 158.) .......................................................................................... 23 Neodgovorna lica i slučajevi isključenja odgvornosti (ZOO § 159-163.) .............................. 23 Odgovornost za drugog ....................................................................................................... 25 Odgovornost pravnih lica (ZOO § 170-172.) ........................................................................ 26 Odgovornost za štetu od opasne stvari ili delatnosti (ZOO §173-177.) ................................ 26 Oslobođenje od odgovornosti (ZOO § 177.) ........................................................................ 27 Odgovornost u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu (ZOO § 178.) .......... 27 Odgovornost proizvođača stvar sa nedostatkom (ZOO § 179.) ........................................... 27 Odgovornost za štetu usled terorističkih akata, javnih demonstracija ili manifestacija (ZOO § 180.) .................................................................................................................................... 28 Odgovornost organizatora priredbi (ZOO § 181.) ................................................................ 28 Odgovornost zbog uskraćivanja neophodne pomoći (ZOO § 182.) ..................................... 28 Odgovornost u vezi sa obavezom zaključenja ugovora (ZOO § 183.) ................................. 28 Odgvornost u vezi sa vršenjem poslova od opšteg interesa (ZOO § 184.) .......................... 28

Ostalo ............................................................................................................................................. 29

Ništavi ugovori (ZOO § 103-110.) ........................................................................................ 29 Rušljivi ugovori (ZOO § 111-120.) ....................................................................................... 30 Odgovornost za maternijalne i pravne nedostatke ispunjenja (ZOO § 121.) ........................ 30 Raskid ugovora zbog neispunjenja (ZOO § 124-132.) ......................................................... 30

Page 2 of 33

 

 

Nastanakobaveza

Načini nastanka obaveza U obligacionom odnosu obaveze (za bilo koju stranu) mogu nastati:

1. Iz ugovora 2. Prouzrokiovanjem štete 3. Sticanjem bez osnova 4. Poslovodstvom bez naloga 5. Jednostranom izjavom volje (javno obećanje nagrade i HOV)

Ugovor

Zaključenje ugovora ZOO § 26. predviđa da je ugovor zaključen “Kada su se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora”. Dakle, da bi ugovor bio zaključen neophodno je:

1. Postojanje ugovornih strana 2. Postojanje saglasnoti volja 3. Da je ta saglasnost postignuta o bitnim sastojcima ugovora 4. Da je predmet obaveze moguć, dopušten i određen ili odrediv 5. Da je osnov ugovora dopušten 6. Da je zaključen u potrebnoj formi kada je to potrebno (zakon ili voljom strana)

Postojanje ugovornih strana

Ugovorne strane Da bi ugovor bio zaključen, neophodno je postojanje ugovornih strana. Pored postojanja, ugovorne strane moraju biti sposobne da izjave volju koja će stvoriti obaveze (dakle moraju biti poslovno sposobne).

Obim ugovorne sposobnosti – Ugovorne strane mogu zaključivati ugovore u granicama svoje poslovne sposobnosti.

Ograničeno poslovno sposobno lice – Može zaključivati samo one ugovore čije je zaključenje zakonom dozvoljeno. Ostali ugovori su rušljivi ali mogu biti osnaženi.

o Zakonom dozvoljeni ugovori - ZOO ne nabraja koji su to ugovori (uporedno pravo predviđa da su to ugovori kojima delimično poslovno sposobno lice stiče kakvu korist – poklonoprimac iz ugovor o poklonu...).

o Odobrenje zakonskog zastupnika – Može biti prethodno ili naknadno. Kada saugovarač pozove zakonskog zastupnika da da odobrenje, ovaj je dužan to učiniti u roku od 30 dana. Ako ne učini, smatra se da je odbio da odobri.

Pravno lice – Može zaključivati ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti. U slučaju da je predviđeno opštim aktom, zahteva se i saglasnost određenog organa.

o Saglasnost za zaključenje ugovora – Ako je opštim aktom predviđeno i upisano u sudski registar, da je za zaključenjeu ugovora potrebna saglasnost nekog organa, ona može biti data prethhodno, istovremeno i naknadno. Kada druga strana pozove da saglasnost da, ona mora biti data u primerenom roku, a ako ne, smatra se da saglasnost nije ni data i da ugovor nije ni zaključen.

Page 3 of 33

 

Postojanje saglasnosti volja 1) Saglasnost volja, 2) Način davanja izjave, 3) Saglasnost trećeg lica, 4) Mane volje

Saglasnost volja – karakteristike izjavljene volje Volja za zaključenje ugovora mora biti učinjena slobodno (što je u vezi sa manama volje) i ozbiljno, mora biti stvarna (ne simulovana) i upućena na nešto što je moguće (moguća).

Slobodna volja – lice koje izjavljuje volju ne sme biti žrtva prevare, zablude ili pretnje. Ozbiljna volja – ne sme nastati u šali. Ovo se ceni prema konkretnoj situaciji. Stvarna volja – izjava se ceni prema uslovima punovažnosti prikrivenog ugovora Ostvariva volja – volja se mora odnositi na nešto što je moguće ostvariti. Ovde se podrazumeva i pravna i fizička mogućnost.

Način davalja izjave (ZOO § 28.) Volja za zaključenje ugovora može se izjaviti rečima, uobičajenim znacima ili drugim ponašanjem iz koga se sa sigurnošću može zaključiti o njenom postojanju.

Pitanje nesaglasnosti spoljašnje i unutrašnje volje – Kao odgovor postoje dve teorije: teorija volje i teorija izjavljene volje. Prihvatanje jedne ili druge ima za posledicu drugačije propisivanje, tumačenje i primenu instituta u vezi sa izjavom volje. Tako, prihvatanjem teorije volje se istražuje stvarna volja ugovornika, a kod teorije izjavljene volje, toga nema (izjavljena volja je sigurnija od neizjavljene). ZOO više prihvata teoriju izjavljene volje (ZOO § 99. “Odredbe ugovora primenjuju se onako kako glase.”, ali često uzima i neke posledice svojstvene teoriji volje “ZOO § 99.st.2. “Pri tumačenju spornih odredbi ne treba se držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom.” Izrično i prećutno davanje saglasnoti – izrično davanje saglasnosti vrši se preduzima akte kojima pokazuje postojanej namere da se ugovor zaključi (potpiše da prihvata ponudu, izjavi da pristaje, klima glavom, diže ruku...). Prećutno davanje saglasnost vrši se kada se preduzimaju akti ne u cilju pokazivanja postojanja namere, već akti na sprovođenju samog ugovora (izlaganje robe, zadržavanjem robe, “bacanjem na posao”...). Davanje volje preko zastupika – volja se može izjavitii preko zatupnika.

Saglasnost trećeg lica (ZOO § 29.) Kada je za zaključenje ugovora potrebna saglasnot trećeg lica, ova saglasnost može biti data pre zaključenja (dozvola) ili nakon zaključenja (odobrenje), ako zakonom nije nešto drugo propisano. Dozvola i odobbrenje moraju biti dati u obliku propisanom za ugovore za čije se zaključenje daju.

Važnost razlikovanja – ako je neophodna prethodna saglasnost, njen izostanak čini da ugovor ne nastaje. Ako je potrebna naknadna saglanost, onda ona ima sva obeležja odložnog uslova: saglasnost deluje od momenta zaključenja (ex tunc). Motivi zakonodavca – motivi su raznovrsni, ali to je uglavnom kontrola prometa materijalnih dobara u određenom domenu, a kontrola se vrši davanjem saglasnosti nadležnog organa, za promet. Forma saglasnosti – ZOO predviđa da se saglasnost mora dati u formi koja odgovara ugovoru. Međutim, ako je reč o davanju saglasnosti nekog državnog organa, onda je ta forma izvan ZOO, odnosno tada dozvola predstavlja upravni akt koga nadležni organ izdaje na način i u postupku predviđenim posebnim propisima.

Page 4 of 33

 

Mane volje (ZOO § 60-66.) ZOO predviđa kao mane volje: 1. Pretnja – posledica je ništavost odnosno rušljivost ugovora, u zavisnosti od

jačine i vrste pretnje. 2. Bitna zabluda – posledica je rušljivost ugovora 3. Nesporazum – posledica je da ugovor ne nastaje (jer nema nužnih elemenata) 4. Prevara – posledica je rušljivost ugovora 5. Prividan ugovor – ugovor nema dejstva među stranama ugovornicama, ali ima

prema trećim savesnim licima.

Pretnja (ZOO § 60.) Ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, druga strana može da traži da se ugovor poništi.

Ovde nije reč o mani zasnovanoj na pogrešnoj predstavi o stvarnosti koja dovodi do dezavuisanja volje (to su elementi kod zablude i prevare), već je ovde reč o mani same volje koja je rezultat određenog pritiska. Načini pritiska mogu biti različiti:

Fizička prinuda – predstavlja pritisakna volju ugovornika upotrebom fizičke sile u momentu davanja izjave. Ovde, dakle, nije reč o mani volje, već o potpunom nedostatku volje.

Pretnja – predstavlja pritisak na volju ugovornika koja se vrši psihičkim putem i to izazivanjem opravdanog straha od buduće opasnosti koja će se desiti samom ugovorniku, njegovoj imovini ili njemu bliskim licima, odnosno trećim licima, ukoliko ne zaključi određeni ugovor. Ovde je bitno da je pretnja presudno uticala na donošenje odluke o zaključenju ugovora, i da je uticala na zaključenje bitnih a ne sporednih elemenata ugovora. Strah se smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo i drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećeg lica. Pretnja može biti od strane samog ugovornika ili trećeg lica.

Posledica pretnje – ugovori zaključeni pod pretnjom su ništavi, odnosno rušljivi, u zavisnosti od vrste i jačine pretnje. Ugovori zaključeni pod fizičkom prinudom su ništavi jer nema volje. Ugovori zaključeni pod pretnjom su rušljivi.

Page 5 of 33

 

Bitna zabluda (ZOO § 61.) Zabluda predstavlja netačnu predstavu o pravnim činjenicama relevantnim za punovažnost ugovora. Netačna predstava mora biti razlog zbog kog stranka ne bi zaključila ugovor da je imala pravu predstavu, a može se odnositi na:

Bitna svojstva predmeta, Bitna svojstva saugovornika, ako je ugovor intuitu personae, Bitne okolnosti koje se po običajima u prometu ili nameri stranaka smatraju odlučnim, Zabluda o pobudi – samo kor ugovora bez naknade.

Odsustvo radnje drugog saugovornika je neophodno jer bi u suprotnom bila reč o prevari. Bitna zabluda – nemaju sve zablude isti uticaj na punovažnost ugovora. Krajnja rešenja podrazumevaju numerus clausus bitnih zabluda s jedne i uopšteno oređenje šta se ima smatrami bitnom zabludom. ZOO je prihvatio srednje rešenje navodeđi najtipičnije vrste zabluda uz jednu opštu formulaciju koja dopušta da se i druge zablude u konkretnom slučaju kvalifikuju kao bitne. Posledica zabulde – Strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupala sa pažnjom koja se u prometu zahteva. U ovom slučaju, suprotna strana ima pravo na naknadu štete (bez obzira što strana koja je u zabludi nije kriva za svoju zabludu). Zabluda o pobudi kod ugovora bez naknade (ZOO § 62.) - Kod ugovora bez naknade bitnom zabludom smatra se i zabluda o pobudi koja je bila odlučja za preuzimane obaveze (primer: neko učini poklon nekome misleći da je ostao bez sredstava za život, a ispostavi se da je taj postao naslednik veće imovine). Zabluda posrednika (posdredna izjava) (ZOO § 64) – Zabluda lica preko koga je stranka izjavila volju smatra se isto kao i zabluda u vlasitom izjavljivanju volje. Dejstvo ovakve zablude zavisi od vrste zablude. Tako, ako je u pitanju bitna zabluda, onda je u pitanju ništavi ugovor i pravne radnje pobijanja takvog ugovora, dok ako je reč o zabludama koje dovode do nesporazuma, onda ta zabluda dogovodi do posledica predviđenih za nesporazum Vrste zablude:

Zabluda o prirodi ugovora (error in negotio) – stranke prilikom zaključenja ugovora nemaju u vidu isti ugovor (primer: neko proda jednu stvar, a drugi primi misleći da je u pitanju pokllon ili zakup).

Zabluda o osnovu (error in cause) – postoji u slučaju netačne predstave o postojanju osnova obaveze (neko lice zaključi ugovor o osiguranju određene stvari ne znajući da je ta stvar već osigurana od strane njegovog prethodnika kod istog osiguravača i od istog rizika).

Zabluda o predmetu obaveze (error in corpore) – pošto je predmet obaveze nužan uslov saglasnosti to zabluda o predmetu sprečava nastanak ugovora (primer: prodavac kupuje jedan stan, a kupac prodaje drugi).

Page 6 of 33

 

Nesporazum (ZOO § 63.) Nesporazum postoji kada strane veruju da su saglasne, a u stvari među njima postoji nesporazum o prirodi ugovora ili o osnovu ili o predmetu obaveze, i tada ugovor ne nastaje.

Posledica nesporazuma – ugovor ne nastaje. Pravo je lica u zabludi da tužbom za utvrđenje traži da takav ugovor nije ni nastao. Suprotno od toga, bitne zablude daju pravo da se traži poništaj ugovora. Zabluda posrednika – pravila o zabludi posrednika odnose se i na ovaj slučaj, s tim da su posledice one koje važe za nesporazum.

Prevara (ZOO § 65.) Ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kada zabluda nije bitna.

Pojam – prevara predstavlja jednu vrstu zablude, kvalifikovane namerom druge strane, koja usled toga povlači teže posledice nego obična zabluda. Ističemo da između prevare i izjave volje mora postojati uzročna veza. Može biti učinjena aktivnim ili pasivnim ponašanjem. Posledice prevare – dakle, prevara podrazumeva zabludu, pa u tom smislu posledice zavise od toga koja vrsta zablude je u pitanju (da li je reč o zabludi ili nesporazumu). Međutim, pošto je prevara kvalifikovana u smislu nesavestnosti jedne strane, pravilo je da se poništaj može tražiti i kada zabluda nije bitna jer "prevara kvari sve" (fraus omnia corumpit). Na primer, zabluda u vezi sa pobudom nije razlog za poništenje teretnih ugovora, ali ako je reš o prevari, onda to jeste. Prevara učinjena od strane trećeg lica – prevara utiče na sam ugovor ako je druga ugovorna strana znala ili morala znati za prevaru u vreme zaključenja ugovora. Ako je ugovor bez naknade, onda nije ni bitno da li je druga strana znala za prevaru ili ne.

Page 7 of 33

 

Prividan ugovor (ZOO § 66.) Prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama. Ali, ako prikriva neki drugi ugovor, taj ugovor važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost. Prividnost ugovora ne može se isticati prema trećem savesnom licu.

Pojam – pod pojmom prividan ugovor obuhvaćena su dva ugovora: fiktivan i simulovan ugovor.

Fiktivni pravni posao postoji onda kada je izjava volje u saglasnosti sa drugom stranom ugovornicom data samo prividno. Ovaj ugovor zaključen je bez namere stranaka da izazovu pravna dejstva. ZOO kod ovog pravnog posla stoji na stanovištu teorije volje po kojoj je za punovažnost neophodno "da je volja usmerena neposredno na nastanak ili prestanak pravnog odnosa, kao i da postoji saglasnost volje i izjave". "Volja se izjavljuje da nastane pravno dejstvo i u pravnom poretku ovo dejstvo zbog toga nastaje". Kod prividnog pravnog posla postoji protivrečnost između izjave i volje. Teorija izjave ovo objašnjava na drugi način (prividan posao sadrži izjavu i tajnu izjavu koje se međusobno neutrališu).

Simulovani (disimulovani) pravni posao – jeste posao koji nastaje kao posledica fiktivnog pravnog posla (ako nema fiktivnog pravnog posla nema ni simulovanog jer je onda fiktivni u stvari pravi). On izražava stvarnu volju ugovornih strana (prikrivenu fiktivnim ugovorom). Pravni poredak priznaje punovažnost ovom postlu, ako ispunjava potrebne uslove.

Dejstvo fiktivnog pravnog posla – dejstvo fiktivnog pravnog posla mora se posmatrati odvojeno među stranama ugovornicama tog posla i trećim licima.

U odnosu na strane ugovornice – ZOO izričito predviđa da prividan ugovor nema dejstva među stranama ugovornicama. Međutim, izričito priznaje punovažnost simulovanog ugovora u slučaju da su ispunjeni uslovi za njegovu valjanost.

U odnosu na treća lica – Zakon štiti treća savesna lica (primer: lice A fiktivno proda licu B neku stvar koje ovaj pokloni licu C. Lice A ne može od lica C potraživati stvar pozivajući se na fiktivnost ugovora).

Razlikovanje prividnog ugovora u odnosu na ostale slične institute: Od fiducijarnog pravnog posla - Od posla zaključenog sa podmetnutim licem Od posla kojim se izigrava zakon Od mentalne rezerve

Engleski Prinuda – Duress Zabluda – Mistake Nesporazum – Misinterpretation Undue influence – nedozvoljeni uticaj (neka pretnja ili prinuda) Rerformation – nesaglanost strana o svim elementima ugovora (način rešavanja sporova. Odluku može doneti i sud. Unconscionability – iskorišćavanje povoljnijeg položaja

Page 8 of 33

 

Saglasnost o bitnim elementima Saglasnsnost o bitnim elementima postiže se razmenama jednostranih izjava volje, obavezujućim pod određenim uslovima, koje mogu dovesti do saglasnosti volja koje će, uz ispunjenje drugih uslova stvoriti ugovor. Pravno formulisano ovde je reč o 1) pregovorima, 2) ponudi, 3) prihvatu ponude i 4) predugovoru.

Pregovori (ZOO § 30.) U izvesnim slučajevima pre zaključenja ugovora, ugovorne strane pregovaraju o bitnim elementima, nakon čega može uslediti ponuda pa zaključenje ili odustanak od zaključenja ugovora. U redovnimsituacijama, svaka strana snosi svoje troškove u pregovorima, a zajedniči se dele). S obzirom da su pregovori put do pronalaženja saglasnosti volja, koji moraju preći obe strane, stanovište je da pregovori ne obavezuju i svak strana ih može prekinuti kada hoće.

Međutim, uzimajući u obzir načelo savesnosti i poštenja kao i načelo zabrane prouzrokovanja štete, ZOO predviđa odgovornost za nastalu štetu u slučaju da je u pregovorima jedna strana učestvovala bez namere da zaključi ugovor ili da je imala nameru da zaključi ugovor ali je odustala bez osnovanog razloga i time nanela štetu drugoj strani. Pored mogućnosti da iz pregovora nastane ugovor ili osnov za naknadu štete, pregovori predstavljaju i izvor građe za tumačenje ugovora. Namera ugovornih strana može se tumačiti analizom pregovora. Napomena je da u današnje vreme tendencije brzog zaključivanja ugovora, pregovori imaju sve manji značaj. U stvari, pregovori su od značaja i u praksi imaju među među jednakima. U današnje vremen sve je manje ekonomski jednakih u svakodnevnom poslovanju, pa se i mogućnsot pregovaranja smanjuje. Rešenje bi bilo kolektivno pregovaranje i esnafski sistem malih i srednjih preduzeća.    

Page 9 of 33

 

 

Ponuda (ZOO § 32-38.) Ponuda je predlog za zaključenje ugovora učinjen određenom licu koji sadrži sve bitne sastojke ugovora tako da bi se njegovim prihvatanjem mogao zaključiti ugovor.

Obavezne karakteristike (pojedinačne) ponude Ponuda je jednostana izjava volje, Lica su ponudilac i ponuđeni Ponuda mora biti učinjena određenom licu (i tu se razlikuje od druge jednostrane izjave).

Ipak, pod određenim uslovima može biti upućena i većem broju lica (opšta ponuda, slanje kataloga i oglasa, opšti uslovi),

Ponudila mora biti budući ugovornik. Mora sadržati sve bitne elemente za zaključenje ugovora.

Ostale vrste ponude

Opšta ponuda (ZOO § 33.) - Opšta ponuda je predlog za zaključenje ugovora učinjen neodređenom broju lica, koji sadrći sve bitne sastojke ugovora čijem je zaključenju namenjen, ukoliko drugačije ne proizilazi iz okkolnosti slučaja ili običaja.

o Mora sadržati bitne sastojke ugovora o Primer opšte ponude bi bilo izlaganje robe sa sa označenjem cene, opšti uslovi za

zaključenje ugovora, uopšte bilo koja ponuda koja sadrži bitne elemente koja je učinjena većem broju lica.

Izlaganje robe (ZOO § 34.) – izlaganje robe sa označenjem cene. o Šta je akt izlaganja robe – svaki akt ponudioca kojim se on obraća širem krugu

lica sa ciljem da zaključi ugovor. o Pravna priroda – po jednima, to je ponuda, a po drugima poziv na ponudu.

Slanje kataloga i oglasa (ZOO § 35.) - slanje kataloga, cenovnika, tarifa i drugih obaveštenja, kao i oglasi učinjeni putem štampe, letaka, radija, televizije ili na koji drugi način, ne predstavljau ponudu za zaključenje ugovora, nego samo poziv da se učini ponuda pod objavljenim uslovima. Međutim, pošiljalac takvih poziva odgovaraće za štetu koju bi pretrpeo ponudilac, ako bez osnovanog razloga nije prihvatio njegovu ponudu.

Dejstvo (ZOO § 36.) - ponudilac je vezan ponudom, izuzev ako je svoju obavezu da održi ponudu isključio ili ako to isključenje proizilazi iz okolnosti posla.

Obaveznost ponude (ZOO § 36.) - ponudilac je vezan ponudom izuzev ako je svoju obavezu da dorži ponudu isključio, ili ako to isključenje proizilazi iz okolnosti posla. ZOO prihvata teoriju obaveze kao posledicu nastanka obligacije na osnovu jednostrane izjave volje. Ponudu treba posmatrati kao jednostranu izjavu volje, a ako ponuđeni prihvati ponudu, jednostran pravni posao pretvara se u dvostran, s tim da obaveze koje imaju sada proističu iz ugovora a ne iz ponude.

Do kada ponuda obavezuje (ZOO § 37.) – ako je određen rok, onda do isteka roka, a ako rok nije određen, ponuda vezuje ponudioca vreme koje je redovno potrebno da ponuda stigne ponuđenome, da je ovaj razmotri, o njoj odluči i da odgovor o prihvatanju stigne ponudiocu.

Opoziv – ponuda se može opozvati samo ako opoziv stigne do ponuđenog pre ponude ili istovrermeno sa njom.

Forma ponude (ZOO § 38.) - Ponuda mora biti u formi koja se zahteva za zaključenje ugovora. U slučaju da je predviđeno da samo jedna strana obavezna da ispoštuje propisanu formu, ponuda učinjena u toj formi, može biti prihvaćena i neformalno.

Page 10 of 33

 

Prihvat ponude (ZOO § 39-44.) Prihvatanje ponude je jednostrana izjava ponuđenog upuđenu ponudiocu kojom on izražava svoj pristanak na učinjenu ponudu.

Obavezne karakteristike prihvata ponude

Mora ispunjavati sve uslove u vezi sa načinom davanja izjave volje, u skladu sa ZOO § 32.

Mora sadržinski odgovarati ponudi Mora biti blagovremeno Mora biti sa namerom za zaključenje ugovora

Prihvat neposredne ponude (ZOO § 40.) - Ponuda učinjena prisutnom licu smatra se odbijenom ako nije prihvaćena bez odlaganja, izuuzev ako iz okolnosti proizilazi da je ponuđenom dat izvestan rok za razmišljanje. Ponuda učinjena telefonom, teleprinterom ili neposrednom radio vezom, smatra se kao ponuda prisutnom licu. Prihvatanje ponude sa predlogom da se izmeni (ZOO § 41.) - Ako ponuđeni izjavi da prihvata ponudu i istovremeno predloži da se ona u nečemu izmeni ili dopuni, smatra se da je ponudu odbio i da je sa svoje strane učinio drugu ponudu svome ranijem ponudiocu. Ćutanje ponuđenog (ZOO § 42.) - Ćutanje ponuđenog ne znači prihvatanje ponude. Nema dejstva odredba koja bi ćutanje karakterisala kao dobravanje. Izuzetno, u slučaju da ponuđeni stoji u stalnom poslovnom odnosu sa ponudiocem, smatraće se da je ponuda prihvaćena i u slučaju ćutanja ponuđenog. Takođe, lice koje se ponudilo drugom da izvršava njegove naloge, kao i lice u čiju poslovnu delatnost spada vršenje takvih naloga, dužno je da izvrši dobijeni nalog ako ga nije odmah odbilo (ovde se smatra da je ugovor zaključen ex tunc).

Vreme i mesto zaključenja ugovora (ZOO § 31.) Ugovor je zaključen onog časa kada ponudilac primi izjavu ponuđenog daprihvata ponudu. Smatra se da je ugovor zaključen u mestu sedišta, odnosno prebivališta ponudioca u trenutku kada je učinio ponudu.

Prilikom zaključenja ugovora među prisutnim licima, momenat zaključenja ugovora se ne postavlja jer je ponuđeni dužan odgovoriti odmah na ponudu. Međutim, u slučaju kada se ugovor zaključuje među osutnim licima određeno vreme postoji između davanja i primanja izjava volje. ZOO stoji na stanovištu teorije prijema (za razliku od teorije izjave). Mesto zaključenja ugovora je mesto sedišta ponudioca u momento slanja ponude.

Page 11 of 33

 

Predugovor (ZOO § 45.) Predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor.

Mora biti zaključen u formi koja je obavezna za glavni ugovor, Mora sadržati sve bitne elemente glavnog ugovora. U suprotnom nije obavezujuć. Predugovor je obavezujuć, ako sadrži bitne elemente za zaključenje glavnog ugovora,

osim ako su se okolnosti od njegovog zaključenja toliko promenile da ne bi bio zaključen da su takve okolnosti postojale u to vreme.

Zakon obezbeđuje sudski zaštitu tako što će, u slučaju odbijanja jedne strane, sud toj strani naložiti da, u određenom roku, zaključi glavni ugovor.

Prava i obaveze iz predugovora mogu se prenositi na druga lica u skladu sa opštim pravilima, osim kada je reč o predugovorima intuitu personae

Jednostrano i dvostrano obavezujući – U teoriji, ovaj ugovor može biti zaključen tako da obavezuje jednu stranu (koji daje jednost strani pravo da bira da li će u određenom roku prihvatiti dogovorenu obavezu druge strane) ili da obavezuje obe strane (obe strane se obavezuju da će zaključiti ugovor – čest slučaj kod kupoprodaje nepokretnosti prilikom davanja kapare). Rok za zaključenje glavnog ugovora nije element punovažnosti predugovora, što je predviđeno nekim zakonicima. ZOO predviđa da se zaključenje glavnog ugovora može zahtevati u roku od šest meseci od isteka roka predviđenog za njegovo zaključenje, a ako taj rok nije predviđem onda od dana kad je prema prirodi posla i okolnostima ugovor trebalo da bude zaključen. Razlika u odnosu na druge institute

Od ponude - ponuda je uvek jednostrana izjava volje, dok je predugovor izjava volje dveju strana. Takođe, drugačiji su načini do kojih se stiže do glavnog ugovora (prihvat ponude vs. Izvršenje obaveza iz predugovora...)

Od ugovora zaključenog pod odložnim uslovom – razlika je što zaključenje pod odložnim uslovom ima retroaktivno dejstvo, dok se kod predugovora ne postavlja pitanje retroaktivnosti.

Unutar podele na akcesorne i samostalne ugovora – u odnosu na akcesorne razlikuje se po tome što su akcesorni ugovori zavisni od postojanja glavnog ugovora, dok predugovor ne može postojati zajedno sa glavnim ugovorom.

Page 12 of 33

 

Obaveza i predmet obaveze – dopušteni, moguć i određen (odrediv)

Predmet (ZOO § 46-50.) Ugovorna obaveza može se sastojati u davanju, činjenju, nečinjenju ili trpljenju. Ona mora biti moguća, dopuštena i određena (odnosno odrediva).

Obaveza – Davanje i činjenje predstavljaju pozitivne obligacije, dok nečinjenje i trpljenje predstavljaju negativne obligacije. Razlikovanje ove dve grupe obligacija odrađava se na različitu prirodu nekih pravila koja se odnose na obve obaveze. Na primer u pogledu pitanja od kog dana počinje da teče rok zastarelosti, jedno pravilo važi za pozitivne a drugo za negativne oblligacije. Kod pozitivnih, zastarevanje teče od prvog dana kada je poverilac imao pravo da zahteva izvršenje obligacije, dok kod negativnih, zastarelost počinje teći prvog dana kada pošto je dužnik postupio suprotno obavezi Predmet obaveze mora biti moguć – mogućnost se odnosi kako na maetrijalnu, tako i na pravnu mogućnost. Ova mogućnost može biti apsolutna, relativna, a prema vremenu nastanka nemogućnosti u odnosu na zaključenje ugovora prvobitna ili naknadna. Nemogućnost mora biti prvobitna, odnosno mora postojati u trenutku zaključenja ugovora.

Naknadna nemogućnost – naknadna nemogućnost jeste situacija kada je predmet ugovora prilikom zaključenja bio moguć, ali se mogućnost kasnije izgubi. Mogućnost izvršenja ovakvih ugovora javlja se u slučaju da su zaključeni ugovori sa odložnim uslovom. U tom slučaju, ugovor će biti punovažan ako je kod prvobitno mogućeg predmeta, naknadna nemogućnost nastala nakon ostvarenja odložnog uslova i obrnuto, ako je prvobitno nemoguć predmet postao moguć pre ostvarenja uslova.

Predmet obavezae mora biti dopušten (ZOO § 49.) - Predmet obaveze je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Predmet obaveze mora biti određen ili odrediv (ZOO § 50.) - Predmet obaveze je odrediv ako ugovor sadrži podatke pomoću kojih se može odrediti ili su strane ostavile trežem licu da ga odredi. Ako treće lice neće ili ne može da odredi predmet obaveze, ugovor je ništav. Posledica odsustva nekog od nabrojanih kvaliteta jeste ništavost ugovora. Ugovor gde je predmet obaveze nemoguć, nedopušten ili neodređen jeste apsolutno ništav ugovor koji ne proizvodi pravna dejstva sa svim karakteristikama ništavih ugovora

Page 13 of 33

 

Osnov ugovora mora biti dopušten

Osnov (ZOO § 51.) Svaka ugovorna strana mora imati dopušten osnov. Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Pretpostavlja se da obaveza ima osnov iako nije izražen.

Pojam kauze – kauza objašnjava rađanje ugovornih obaveza ili tačnije, odgovoara na pitanje zašto se dužnik obavezuje (cur debitur). Postoji više teorija:

Klasična teorija kauze – Osnov za zaključenje je uvek isti kod istog ugovora. Objašnjava razloge za obavezivanje jedne strane upravo obavezivanjem druge strane, dok kod jednostrano obaveznih vidi kauzu u aktu predaje stvari odnosno nameri da se poklon učini.

Subjektivna teorija kauze – Insistira na psihološkom izgledu i stoji na stanovištu da je kauza uvek različita pa se mora ispitivati u svakom konkretnom slučaju. Prihvatanje u čistom obliku dovelo bi do pravne nesigurnosti jer bi dokazivanje kauze na ovaj način bilo teško i nepouzdano.

Objektivna teorija kauze – Insistira na ekonomskom izgledu i ne tiču je se subjektivni elementi. Osnov obavezivanja je čisto ekonomska ravnoteža između obavezanih lica. Ne može da objasni dobročine ugovore.

Mešovita teorija kauze – Svodi se na kombinovanje elemenata subjektivne i objektivne teze. U objašnjenju polazi od cilja obavezivanja koji se naziva osnov (kauza) obaveze. Ovako definisana kauza ne poklapa se sa predmetom obaveze. Od posebnog je značaja postavka ove teorije koja se tiče odnosa kauze i pobuda i njihove zabranjenosti sa gledišta pravnih i moralnih normi. Prema njoj, kod dvostrano obaveznih ugovora razgraničenje kauze od motiva uspostavljeno je principom da motiv, ra zazliku od kauze, ne čini pravno relevantni deo akta volje. Međutim, moguće je da u određenim slučajevima motivi postanu deo kauze, a to je slučaj kada je motiv zabranjen ili nemorala bio u svesti stranaka. Time je ova teorija proširila klasično shvatanje unoseći subjektivne elemente, ali samo uzimajući motive koji su zabranjeni a koji su strankama poznati ili morali biti poznati. Ovo mešovito shvatanje prihvaćeno je u ZOO. Kao deo prihvatanja ove teorije, ZOO § 53. propisuje da pobude ne utiču na punovažnost ugovora osim ako su nedopuštene i bile poznate obema stranama prilikom zaključenja ugovora, odnosno samo jednoj strani kod ugovora bez naknade.

ZOO – prihvata mešovitu teoriju. ZOO propisuje da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov koji se pretpostavlja i kada nije izražen. To znači da i apstraktni ugovori imaju kauzu, ali da ona nije vidljiva za treća lica. Ova pretpostavka je oboriva što znači da se može dokazivati da pretpostavka nema kauzu ili da je nedopuštena, što dovodi do ništavosti ugovora. Simulovana kauza – Osnov ima funkciju društvene zaštite. Naime, stranke u ostvarivanju određenog cilja, često pristupaju fiktivnoj (lažno predstavljaju da su zaključili ugovor sa jednom kauzom) ili prividnoj (prikrijavu stvarnu kauzu nekom drugom) kauzi.

Primer za objektivni pojam kauze je Italijanski građanski zakonik iz 1942. godine. Italijanski građanski zakonik predviđa tri slučaja kada kauze nema, kada je nedopuštena ili prevarna: kada nikada nije ni postojala, kada je prestala da postoji i kada je zavisila od nekog budućeg događaja koji se nije ostvario.

Posledica nedopuštenosti osnova (ZOO § 52.) - Ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav. Slučaj neispunjenja obaveze jedne ugovorne strane kod dvostrano obaveznih ugovora – u ovom slučaju, ugovorna strana koja je izvršila obavezu ima pravo ili je spreman da izvrši obavezu, ima pravo na raskid ugovora ukoliko saugovornik ne izvrši svoju obavezu, jer u tom slučaju otpada osnov obaveze.

Primeri iz sudske prakse: “Ništav je ugovor o poklonu nepokretnosti jer je motiv tužilje (očekivano obećanje obezbeđenja nege i pomoći) izostao (Iz presude Vrhovnog suda Srbije, Rev.br.1265/02 od 02.10.2012. godine).

Page 14 of 33

 

“Ako postoji nesporazum između prave volje ugovornih strana i izraza te volje kroz pismenu ispravu o ugovoru vezanu za prirodu ugovora, osnov ili predmet obaveze, važi ono što su ugovorne strane zaista ugovorile” (Iz rešenja Okružnog suda u Valjevu, Gž.br.1638/04 od 29.11.2004. godine).

Pobuda za zaključenje ugovora (ZOO § 53.) - Kao deo prihvatanja ove teorije, ZOO propisuje da pobude ne utiču na punovažnost ugovora osim ako su nedopuštene i bile poznate obema stranama prilikom zaključenja ugovora, odnosno samo jednoj strani kod ugovora bez naknade. The English Law Revision Commission je preporučila napuštanje kauze, ali parlamen nije usvojio taj predlog.

Engleski: Causa or Consideration U engleskoj teoriji da bi kauza postojala, neophodna su tri elementa: Onaj koji obećava mora da ima neki “trošak, štetu...” - to znači da ne sme da bude pravo obavezan na obećano (bilo u vidu davanja, činjenja, nečinjenja ili trpljenja), Nastanak navedenog “troška” mora da inicira (prouzrokuje) obećanje, causa vs animus (objektivna vs subjektivna teorija)

Page 15 of 33

 

Forma ugovora 1) Osnovne odredbe, 2) Ugovorena forma, 3) Sankcije nedostatka forme, 4) Sastavljanje isprave,  5) Izvršenje ugovora kome nedostaje forma. 

Osnovne odredbe o formi ZOO predviđa neformalnost ugovora, osim ako nije drugačije propisano samim zakonom. Međutim, treba istaći da je broj ugovora kod koji se zahteva forma prilično veliki, mada je to trerndu modernog doba. Primera radi, formalni ugovori su ugovori o prodaji nepokretnosti, licenci, trgovinskom zastupanju, alotmanu, osiguranju...

Pojam forme – forma je način izražavanja sadržine ugovora kroz unapred predviđene spoljne oblike preko kojih se volja ispoljava. Razlikovanje forme u odnosu na neke druge institute

Razlika u odnosu na saglasnost trećeg lica – saglasnost trećeg lica nije oblik forme za zaključenje ugovora već predstavlja odložni uslov.

Razlika u odnosu na formalosti publiciteta i fiskalnih formalnosti – formalnosti publiciteta i fiskalne formalnisti nisu oblici ispoljavanja volje, već mere koje imaju za svrhu da zaštite treća savesna lica koja mogu imati neki pravni interes povodom ugovora kome se daje publicitet. Takođe, pitanje sankcije zbog nepoštovanja fiskalnih formalnosti ne postavlja se u obligacionom pravu, nego u fiskalnom pravu (dakle nisu ništavi sa stanovišta obligacionog prava).

Razlika u odnosu na formalne radnje ugovornika koje su preuizeli svojom voljom – stranke ovo čine sa ciljem da ta forma posluži kao prost dokaz o postojanju ugovora, pored eventualno drzugih dukaza. U tim slučajevima forma ne utiče na nastanak ugovora, već služi samo radi sigurnijeg i lakšeg dokazivanja ugovora u slučaju spora. Međutim, ovde je važno da se utvrdi da forma nije ugovorena kao bitan element ugovora.

Različite vrste formi

Prema načinu ispoljavanja – Pismena forma (forma privatne isprave) jeste pisana redakcija ugovora na određenoj ispravi u kojoj je sadržan tekst izjave i potpisi stranaka koje se ugovorom obavezuju. Forma javne isprave može se sastojati ili iz aktivne ugovore javnog organa, u kom slučaju se pred njim zaključujue ili pasivne uloge, kada organ sanmo overava odnosno potvrđuje da su stranke pred njim izjavile da je to njihov akt (sudska praksa stala je na stanovište da se ovi ugovori ne mogu zaključiti preko punomoćnika). Realna forma podrazumeva predaju kao uslov punovažnosti ugovora (ova koncepcija je napuštena u ZOO i predaja se smatra kao modus acquirendi. Jedino ugovor o poklonu i posluzi nisu regulisani ZOO).

Prema pravnom dejstvu – Forma kao bitan sastojak (ad solemnitatem) pretpostavlja da ugovor ne može nastati ako forma nije ispunjena. Forma kao dokazna forma (ad probationem) predviđa da se postojanje ugovora može dokazivati samo postojanjem određene forme, ali ta forma nije nužna za nastanak ugovora (ZOO ne poznaje formu ad probationem).

Prema načinu nastanka – Zakonska forma jeste forma određena zakonom. Ugovorena forma je forma za koju su se ugovorne strane saglasile da će biti uslov nastanka obaveza.

Cilj (svrha) forme – Zaštitna funkcija podrazumeva zaštitu određenih društvenih interesa (zaštita sigurnosti pravnog poretka kroz kontrolu i evidenciju...) i zaštitu intetresa samih ugovornika (prepreka brzopletom zaključenju ugovora, unapređuje preciznosti ugovaranja obaveza...). Dokazna funkcija. Docnije izmene formalnih ugovora – ZOO zahteva da sve izmene formalnih ugovora budu učinjene u toj formi. Od ovog principa odstupa se samo u slučaju kada se menjaju sporedne tačke, da te tačke nisu obuhvaćene predviđenom formom i da te odredbe nisu u suprotnosti cilju forme. Takođe, punovažne su i usmene izjave kojima se smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili druge strane.

Page 16 of 33

 

Raskidanje formalnih ugovora (ZOO § 68.) - Formalni ugovori mogu biti raskinuti neformalnim sporazumom, izuzev ako je za određenih slučaj zakonom predviđeno šta drugo ili ako cilj zbog koga je propisana forma za zaključenje ugovora zahteva da raskidanje bude obavljeno u istoj formi.

Ugovorena forma (ZOO § 69.) Ugovorne strane mogu se sporazumeti da posebna forma bude uslov punovažnosti njihovog ugovora. Međutim, ako su stranke predvidele posebnu formu samo da osiguraju dokaz svog ugovora, ugovor je zaključe kada je postignuta saglanost o njegovoj sadržini za ugovarače je nastala obaveza da ugovoru dadu predviđenu formu.

Razlika ugovorne forme u odnosu na zakonsku – osnovna razlika ugovorene forme u odnosu na zakonsku formu jese u tome što zakon izričito predviđa da ugovor može biti raskinut i neformalnim putem (bez ograničenja koja postoje kod ugovora sa predviđenom zakonskom formom). Namera stranaka u pogledu dejstva forme – potrebno je ispitati nameru stranaka u pogledu forme, da li je forma dogovorena kao uslov punovažnosti ad solemnitatem, ili je forma dogovorena samo kao dokaz postojanja ugovora. U slučaju sumnje, treba prihvatiti da je forma ad solemnitatem (predviđeno Opštim uzansama za promet robe). Ovo razlikovanje važno je zbog različitih pravnih posledica. Naime, u slučaju da je ugovorena forma ad solemnitatem, usmeni dogovor stranaka nema dejstva osim u vidu pregovora, a pravne posledice nastanka ugovora nastupaju tek ispunjenjem ugovorene forme. S druge strane, ukoliko je forma ad probationem, ugovor je zaključen usmenim dogovorom i sve posledice nastupaju od trenutka dogovora, a ne od momenta sastavljanja isprave. Odustanak stranaka od obavezne forme – strane koje su ugovorile obaveznu formu, mogu od tog zahteva odustati. Međutim, to mora biti učinjeno saglasnošću volja obeju strana (a saglasnost ne mora biti u ugovorenoj formi, što je u skladu sa ZOO § 68. koji predviđa da formaln ugovori mogu biti raskinuti neformlno).

Sankcije nedostatka potrebne forme (ZOO § 70.) Ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo ukoliko iz cilja propisa kojim je određena forma ne proizilazi šta drugo. Isto važi i za ugovorenu formu.

Nema pravno dejstvo – podrazumeva da ugovor nikada nije ni nastao (što bi spadalo u kategoriju nepostojećih ugovora a po ZOO u kategoriju ništavih ugovora). Ako iz cilja propisa ne proizilazi šta drugo – da bi sud utvrdio nevažnost ugovora usled nedostatka forme, potrebno je da prethodno ispita cilj zbog koga je forma propisana, pa u zavisnosti od toga da odluči hoće li ugovor ostati na snazi ili će biti proglašen ništavim (većina normi sadrži i odredbu o posledici nepoštovanja pa ovo utvrđenje ne bi trebalo da bude teško). Pretpostavka potpunosti isprave (ZOO § 71.) - Ako je ugovor zaključen u posebnoj formi, bilo na osnovu zakona bilo po volji stranaka, važi samo ono što je u toj formi izraženo. Međutim, biće punovažne i usmene odrebe o sporednim tačkama o kojima u formalnom ugovoru nije ništa rečeno, ukoliko nisu u suprotnosti sa njegovom sadržinom ili protivne cilu zbog koga je forma propisana, kao i usmene odredbe kojima se smanjuju ili olakšavaju obaveze jedne ili obe strane ako je posebna forma propisana samo u interesu ugovornih strana (a ne u javnom interesu). Ovde navedeni stav prema usmenim odredbama predviđen je i u članu koji se odnosi na formu (važenje usmenih odradbi).

Page 17 of 33

 

Sastavljanje isprave (ZOO § 72.) Kada je po zakonu neophodna pisana forma, smatra se da je ugovor zaključen kada ispravu potpišu sva lica koja se njim obavezuju.

Potpis – potrebno je da potpis sadrži ime i prezime lica koje ga potpisuje. U teroriji se prihvata i faksimil tamo gde je to uobičajeno u poslovnom prometu, a taj stav potvrđen je i u Austrijskom građanskom zakoniku. Prihvaćenim se smatra sve što se nalazi iznad potpisa. Blanko potpis je dozvoljen, a u tekst se mora napisati iznad tog potpisa. U slučaju da stranka unese tekst koji nije u saglasnosti sa dogovorom, davalac blanko potpisa može tražiti poništaj ugovora, s tim da ukoliko treća lica steknu neka prava, ta im se prava ne mogu oduzeti, ali davalac blanko potpisa ima pravo na naknadu štete od sastavljača netačne isprave. Lica koja ne znaju da pišu stavljaju rukoznak ili neki drugi znak uz prisustvo dva svedoka. Ugovor ne mora biti samo jedna isprava – ugovor može biti potisan i u dve isprave. Dakle, moguće je da ugovor sačinjavaju dve istovetne isprave, svaka potpisana od strane jedne strane ugovornice i predata drugoj strani. Dejstvo ugovora proizvodi se tek nakon što obe strane potpišu. Sačinjavanje ugovora razmenom pisama – ugovor se smatra zaključenim i ako je saglasnost postignuta razmenom pisama, putem teleprintera ili na drugi način. Ono što je neophodno jeste da da se sa izvesnošću može utvrditi sadržina i davalac izjave.

Izvršenje ugovora kome nedostaje forma (ZOO § 73.) Ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma smatra se punovažnim iako nije zaključen u toj formi ako su ugovorne strane izvršile u celini ili u pretežnom delu obaveze koje iz njega nastaju, osim ako iz cilja zbog kojeg je forma propisana očigledno ne proizlazi šta drugo.

Sudska praksa pre donošenja ZOO stala jena stavnovište koje je potvrđeno u članu 73. Međutim, uneta je ograda koja ne dozvoljava konvalidaciju svakog izvršenog ugovora. Ovu ogradu treba koristiti u situacijama kada je forma uspostavljena u cilju zaštite javnog interesa, dok konvalidacijut treba dopustiti tamo gde je forma uspostavljena u cilju zaštite interesa ugovornih strana. Isti princip primenjen je i u vezi sa potpunošću isprave gde se izmena, u vidu smanjenja obaveza stranaka, dozvoljava tamo gde je forma predviđenau koristi ugovornih strana (a ne u javnom interesu). Engleski – contracts under seal, deed. ZOO predviđa načelo neformalnosti, osim u izuetnim slučajevima kada formu kao obavezan element nastanka ugovora predviđa sam zakon ili kada je to namera ugovornih strana. U slučaju nepoštovanja zahteva za formom, posledica je da dogovor nema pravno dejstvo, odnosno da ugovor nikada nije ni nastao (što bi spadalo u kategoriju nepostojećih ugovora a po ZOO u kategoriju ništavih ugovora). Formalni ugovori mogu se raskinuti neformalnim putem, osim ako zakon ne predviđa izričito da se raži određena forma za raskid

Page 18 of 33

 

Uslov i rok

Uslov (ZOO § 74-76.) Ugovor je zaključen pod uslovom ako njegov nastanak ili prestanak zavisi od neizvesne činjenice.

Pojam uslova – u definiciji iz zakona nedostaje određenje da je reč o budućoj neizvesnoj činjenici. Takođe, zakon ne napominje ni da li je reč o objektivno ili subjektivno neizvesnoj činjenici. Ja sam razumeo da je subjektivni uslov onaj koji postoji kod opklade: Ako je Zvezda pobedila '91 nekoga 2-0, dođeš mi RSD 100 gde je uslov nešto što se već dogorilo, dakle izvesna činjenica, koja je ugovaračima subjektivno nepoznata i neizvesna. Takođe, od pojma uslova moraju se izuzeti i one okolnosti od kojih zavisi punovažnost pravnog posla (primer: odobrenje određenog organa...).

Odložni uslov – jeste neizvesna činjenica čijim nastupanjem zavisi nastanak dejstva ugovora. U ZOO je prihvaćeno retroaktivno dejstvo odložnog uslova, tako da negovim nastupanjem posledice ugovora nastupaju ex tunc, osim ako iz zakona, prirode posla ili volje strana ne proističe nešto drugo.

Raskidni uslov – jeste neizvesna činjenica čijim nastupanjem zasnovani obligacioni odnos prestaje. Ova uslov deluje ex nunc (Ako je zaključen pod raskidnim uslovom, ugovor prestaje važiti kada se taj ugovor ispuni).

Pozitivan uslov – uslov je pozitivan ako se buduća neizvesna okonost sastoji u nastupanju neke činjenice.

Negativan uslov – uslov je negativan ako se buduća neizvesna okolnost zavisi od nenastupanja neke čnjenice.

Kauzalan uslov – ako se sastoji od jednog slučajnog događaja (osiguanje). Potestativan (voljni) uslov – uslov gde nastupanje uslova zavisi od volje jedne strane

učesnice u pravnom poslu (kod kupovine na probu “ako se kupcu dopadne”. Ranije ovakvi uslovi nisu bili priznati od strane teorije niti prakse, ali je danas opšteprihvaćen stav u teoriji da se dvostrano obavezni ugovori mogu zaključivati pod potestativnim uslovom ako ih jedna ugovornica želi. Potestativni uslov postavljen kao raskidni može se po svom dejstvu izjednačiti sa odustanicom (kod ugovora sa jednokratnom činidbom) odnosno sa pravom otkaza (kod ugovora sa trajnim dejstvom).

Mešotivi uslov – uslov gde ostvarenje događaja zavisi i od slučaja i od volje jedne stranke.

Sprečavanje nastanka uslova radnjama druge strane – smatra se da je uslov ostvaren ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, spreči strana na čiji je teret određen, a smatra se da nije ostvaren ako njegovo ostvarenje, protivno načelu savesnosti i poštenja, prouzrokuje strana u čiju je korist određen. Kao momenat kada je uslov trebalo da nastupi, uzima se momenat kada bi nastupio prema redovnom ponašanju obaveznog lica. Obezbeđenje uslovnog prava (ZOO § 76.) - ako je ugovor zaključen pod odložnim uslovo, poverilac čije je pravo uslovljeno može zahtevati odgovarajuće obezbeđenje tog prava ako je njegovo ostvarene ugroženo. Za prenošenje i obezbeđenje uslovnog prava važe ista pravila kao za prenošenje i obezbeđenje konačno stečenog prava. Nedopušten ili nemoguć uslov (ZOO § 75.) - Ništav je ugovor u kome je postavljen odložni ili raskidni uslov protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (nedopušten uslov)

Ugovor zaključen pod nemogućim odložnim uslovom je ništav, a nemoguć rasidni uslov smatra se nepostojećim.

Page 19 of 33

 

Rok (ZOO § 77-78.) Kad dejstvo ugovora počinje od određenog vremena, shodno se primenjuju pravila o odložnom uslovu, a kad ugovor prestaje da važi po isteku određenog roka, shodno se primenjuju pravila o raskidnom uslovu.

Razlika u odnosu na uslov – za razliku od uslova, kod roka, nastupanje činjenice je izvesno. Računanje rokova – rok počinje da teče prvog radnog dana posle događaja od kog se računa, a završava se istekom poslednjeg dana roka (ako pada u dan kada se ne radi, kao poslednji dan roka računa se sledeći dan).

Page 20 of 33

 

Kapara i odustanica

Kapara (ZOO § 79-81.) Ako je u trenutku zaključenja ugovora jedna strana dala drugoj izvestan iznos novca ili izvesnu količinu drugih zamenljivih stvari kao znak da je ugovor zaključen (kapara), ugovor se smatra zaključenim kada je kapara data, ako nije šta drugo ugovoreno.

Funkcije kapare

Znak da je ugovor zaključen – s obzirom na deo zakona u kome se nalazi, ovo je primarna funkcija.

Sredstvo obezbeđenja ispunjenja obaveze Anticipirano delimično ispunjenje dužnikove obaveze (akontacija isplate)

Kapara mora biti izričito ugovorena – ono što jedan ugovornik predaje drugom, ako želi da to bude po osnovu kapare, ta namera mora biti izričito ugovorena. Ako te odredbe nema, davanje se ima smatrati za avans. Pravna priroda (realan, akcesorni ugovor) – kapara je realni ugovor, jedini u ZOO. Kapara je takođe i akcesorni ugovor. Stoga se kapara ne može zaključiti pre nastanka osnovnog ugovora (može i kasnije). Predmet kapare – ZOO reguliše da predmet kapare mogu biti samo novac i druge zamenljive stvari. Ranijim propisima bilo je moguće da kao predmet kapre mogu biti i individualno određene stvari. Međutim, praksa je potvrdila da su kao predmet kapare uglavnom davani novac i nekada i neke druge zamenljive stvari, a jako retko individualno određene stvari i to faktičko stanje pretočeno je u zakonski tekst. Dejstva sporazuma o kapari – dejstva kapare moraju se posmatrati u odnosu na moguće slučajeve:

U slučaju ispunjenja obaveza ugovornih strana – kapara se najčešće uračunava u ispunjenje ili vraća. U sluaju kada dužnik ispunjva obavezu obročim otplatama kapara se vraća isplatom poslednjeg obroka plaćanja.

U slučaju kada obaveze nisu izvršene (ZOO § 80.) – ako je za neizvršenje kriva strana koja je dala kaparu, druga strana može tražiti izvršenje ugovora, ako je moguće, i tražiti naknadu štete, a kaparu uračunati u naknadu ili vratiti ili se zadovoljiti primljenom kaparom. Ako je za neizvršenje kriva strana koja je primila kaparu, druga strana može po svom izboru tražiti izvršenje ugovora, ako je moguće ili tražiti naknadu štete i vraćanje kapare ili tražiti vraćanje udvojene kapare. Dakle, gubitak je na krivcu. Ovde je potrebno naglasiti da se zahteva krivica kod ugovorne strane koja ne vrši svoju obavezu (ZOO § 262,263.). Redakcijska greška kod prvog stava (umesto i treba da stoji ili tražiti naknadu štete). U oba slučaja, strana koja traži ispunjenje ugovora ima pravo na naknadu štete zbog zadocnjenja (šteta iz osnovnih stavova je usled neispunjenja). Takođe, sud može smanjiti preterano visoko postavljenu kaparu (verovatno nakon pokretanja spora. Tako faktički smanjuje naknadu štete).

U slučaju delimičnog ispunjenja obaveza (ZOO § 81.) – u slučaju delimičnog ispunjenja obaveza poverilac ne može zadržati kaparu nego može tražiti ispunjenje ostatka obaveze i naknadu štete zbog nepotpunog ispunjenja, ali se u oba slučaja kapara uračunava u naknadu. Ako poverilac raskine ugovor i vrati ono što je primio kao delimično ispunjenje, on može birati između ostalih zahteva koji pripadaju jednoj strani kad je ugovor ostao neizvršen krivicom drugo.

Kapara kao odustanica (ZOO § 83.) – zbog izvesnih sličnosti sa odustanicom, čini se opravdanim što ZOO predviđa da sporazum o kapari ne može izazvati posledice koje su rezervisane za sporazum o odustanici (zadržavanje ili vraćanje dvostrukog iznosa u skladu sa situacijom). Međutim, shodno dispozitivnosti načela, ZOO dozvoljava ugovornim stranama da kaparu ugovore kao odustanicu. Tada se prilikom davanja kapare moraju izričito ugovori prava ugovornih strana u slučaju odustanka svake od njih i predvideti da će kapra imati ulogu odustranice.

Page 21 of 33

 

Odustanica (ZOO § 82-83.) Odustanica predstavlja sporazum kojim ugovorne strane predviđaju ovlašćenje za jednu od njih ili za svaku ugovornu stranu da može odustati od ugovora plaćajući onoj drugoj određenu imovinsku vrednost.

Ugovorne strane se mogu sporazumeti da mogu odustati od ugovora davanjem odustanice. Momentoj izjave strane koja odustaje, prestaje njeno pravo da tzahteva izvršenje ugovora suprotne strane. Strana koja odustaje, dužna je dati odustanicu zajedno sa davanjem izjave (pa u tom smislu pravo na potraživanje iznosa odustanice dospeva od momenta davanja izjave). Rok za pravo opcije – strane mogu odrediti rok do koga postoji pravo opcije. Takođe, pravo na odustanak prestaje od momenta početka izvršenja ugovora ili samo delimičnog izvršenja. Odustanak nije uslovljen krivicom strane ovlašćene na odustanak od ugovora. Pravo na naknadu štete pored odustanice – ovo pravo moguće je smo u dva slučaja. Prvo kada strana koja odustaje postupa sa namerom da učini štetu, a drugi slučaj je kada je tako ugovoreno. Smanjenje odustanice – ZOO ne reguliše ovaj institut ali je stav teorije da ovde treba primeniti pravila o kapari i dati pravo da sud umanjii neopravdano visoko postavljenu odutanicu.

Page 22 of 33

 

Prouzrokovanje štete

Osnov odgovornosti (ZOO § 154.) Ko drugom prouzrokuje štetu, dužan je naknditi, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Bez obzira na krivicu odgovara se za štetu nastale od stvari ii delatnosti od kojih potiče povećana opasnost za okolinu i u drugim slučajevima predviđenim zakonom.

Prouzrokovanjem štete nastaje obligacioni odnos gde za jednu stranu (Štetnika) nastaje obaveza da drugoj strani (Oštećenom) naknadi štetu, bilo da je ona obična šteta, izmakla korist ili nematerijalna šteta. Štetnik i Oštećeni – mogu biti svako fizičko ili pravno lice. Štetna radnja – jeste radnja kojom je nastala šteta. Ta radnja, u slučaju odgovornosti po osnovu krivice, mora biti protivzakonita ili nemoralna, dok u slučaju objektivne odgovornosti, ne mora imati bilo kakve kvalifikacije.

Šteta (ZOO § 155.) Materijalna šteta,koja obuhvata obična šteta (damnum emergens) – umanjenje nečije imovine i Izmakla korist (lucrumcessans) – sprečavanje povećanja nečije imovine i Nematerijalna šteta – nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha.

Pored podele na materijalnu i nematerijalnu štetu, šteta može biti i sadašnja i buduća, predvidiva i nepredvidima, direktna i indirektna i konkretna i apstraktna. Sadašnja šteta je ona koja postoji u momentu sporazumnog odlučivanja o njenoj naknadi ili momentu odlučivanja o tome od strane suda. Buduća šteta je ona koja tek treba da nastane kao posledica buduće radnje. Predvidiva šteta je ona šteta koju je štetnik u momentu preduzimanja štetne radnje mogao predvideti kao posledicu te radnje. Nepredvidiva šteta je ona šteta koju štetnik nije mogao predvideti u momentu preduzimanja štetne radnje. Direktna šteta je ona koja je neposredna posledica štetne radnje, a indirektna šteta je ona koja je posredna posledica štetne radnje. Konkretna šteta je kada se utvrđuje u svakom konkretnom slučaju u zavisnosti od tako utvrđenih okolnosti i koja se naknađuje u tako utvrđenom obimu, a apstraknta šteta se ne utvrđuje u svakom konkretnom slučaju već se plaća po unapred određenom iznosu. Uzročna veza – predstavlja odnos između štetne radnje i štetegde se štetna radnja pojavljuje kao uzrok, a šteta kao posledica. U slučaju spora, njeno postojanje je neophodno utvrđivati u svakom konkretnom slučaju. Zahtev da se ukloni opasnost od štete odnosno prestane sa povredom prava ličnosti – Svako može zahtevati od drugoga da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodređenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizilazi uznemiravanje ili opasnost štete, ako se natanak uznemiravanja ili štete ne može sprečiti odgovarajućim merama. Takođe, svako može zahtevati od suda ili drugog nadlenog organa da naredi prestanak radnje kojom se povređuje integritet ljudske ličnosti, ličnog i porodičnog života i drugih prava njegove ličnosti. U oba navedena slučaja, sud može narediti prestanak ponašanja ili preduzimanje određenih mera o trošku štetnika. Izuzetno, u slučaju vršenja poslova od opšteg interesa za koje je dobijena dozvola nadležnog organa moguće je da oštećeni traži samo štetu koja prevazilazi normalne granice.

Page 23 of 33

 

Postojanje krivice (ZOO § 158.) Krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom.

Krivica postoji kada je štetnik svesno preduzeo štetnu radnju i hteo da kao posledica te radnje nastane šteta ili se barem složio da šteta nastane. Međutim, pored svesti i volje, u obligacionom pravu, krivica se vezuje i za određeni standard ponašanja koji se zahteva od ljudi. Naime, od razumnih ljudi očekuje se da se ponašaju sa odgovarajućom pažnjom kojom svojim postupcima neće prouzrokovati određenu štetu. Stepen te pažnje određuje se prema odgovarajućim standardima ponašanja koji se načešće dele na:

pažnja običnog čoveka pažnja dobrog domaćina / dobrog privrednika pažnja dobrog stručnjaka.

Neodgovorna lica i slučajevi isključenja odgvornosti (ZOO § 159-163.) 1. Lice koje usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja ili kojih drugih razloga

nije sposobno za rasuđivanje, ne odgovara za štetu koju drugome prouzrokuje, 2. Lice koje je privrermeno nesposobno za rasuđivanje, ako dokaže da nije svojom

krivicom dospeo u to stanje, s tim da tada odgovara onaj ko je učinioca doveo u to stanje,

3. Maloletnik do navršene sedme godine uopšte, a do četrnaeste godine ako se dokaže da je u trenutku prouzrokovanja štete bio sposoban za rasuđivanje (ZOO § 160.).

4. Lice u nužnoj odbrani, nuždi i u otklanjanju opasnosti, 5. Lice koje vrši dozvoljenu samopomoć, 6. Ukoliko je šteta nastala uz pristanak oštećenog.

Deliktna sposobnost – uzimajući u obzir izneto, deliktno je sposobno svaki fizičko lice koje je strije od sedam godina i koje je u trenutku vršenja radnje kojom je šteta nastala, sposobno za rasuđivanje.

Maloletstvo – različiti zakoni različito postavljaju granicu odgovornosti maloletnika. Neki stavljaju na 6 godina, neki na 10, a ZOO se opredelo da je to 7 godina. Do navršenja sedme godine maloletnik nije odgovoran za štetu koju prouzrokuje i ne može se dokazivati njegova sposobnost za rasuđivanje koja bi mu eventualno stavila odgovornost na teret. S druge strane, u periodu od 7 do 14 godine, prertpostavka nesposobnosti za rasuđivanje je oboriva i maloletnik može odgovarati ukoliko ošetećeni dokaže da je ovaj bio sposoban za rasuđivanje. Duševna bolest – duševna bolest, njena priroda, intenzite i ostale okolnosti, cene se u svakom konkretnom slučaju angažovanjem odgovarajućih veštaka. Teret dokazivanja – polazeći od ZOO § 156. koji govori o tome da se krivica pretpostavlja, odnsno da postoji pretpostavka krivice na strani štetnika, teret dokazivanja postojanja duševne bolesti ili privremene nesposobnosti za rasuđianje ili bilo kog drugog elementa koji će štetnika učiniti deliktno neodgovornim, jeste na strani štetnika. Izuzetno, u slučaju maloletnika od 7-14 godina, na strani štetnika je pretrpostavka deliktne neposobnostosti je na strani maloletnika, pa je obaveza dokazivanja sposobnosti za rasuđivanje na strani oštećenog. Pravna lica – deliktna sposobnost pravnih lica ceni se prema postupanju u trenutku prouzrokovanja štete. Ako je on postupao kako je trebalo, onda ne postoji odgovornost pravnog lica za tako prouzrokovanu štetu (ZOO § 170.). Nužna odbrana (ZOO § 161.) - ko u nužnoj odbrani prouzrokuje štetu napadaču, nije dužan naknaditi je, osim u slučaju prekoračenja nužne odbrane – KZ propisuje da je nužna odbrana radnja neophodno potrebna da bi se od svog ili dobra drugog odbio istovremeni protivpravni napad. Tu definiciju treba prevesti na nivo građanskog i obligacionog prava.

Page 24 of 33

 

Krajnja nužda (ZOO § 161.) - kada neko prouzrokuje štete u stanju nužde, oštećenik može zahtevati naknadu od lica koje je krivo za nastanak opasnosti od štete, ili od lica od kojih je šteta otklonjena, ali od ovih poslednjih ne više od koristi koju su imala od toga – KZ propisuje da krajnja nužda postoji kad je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način ije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo. Dozvoljena samopomoć (ZOO § 162.) - Ko u slučaju dozvoljene samopomoći prouzrokuje štetu licu koje je izvazvalo potrebu samopomoći, nije dužan naknaditi je.

Pojam – sam ZOO definiše dozvoljenu samopomoć kao pravo svakog lica da otkloni povredu prava kad neposredno preti opasnost, ako je takva zaštita nužna i ako način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u kojima nastaje opasnost.

Potrebno otkloniti povredu prava – protivpravna radnja usmerena na onemogućavanje vršenja prava,

Otklanjanje uz samopomoć mora biti nužno – jer kasnije neće biti ni izbliza efikasno, Način otklanjanja mora biti u skladu sa važećim normama i prilikama.

Pristanak oštećenog (ZOO § 163.) - Ko na svoju štetu drugome dozvoli preduzimanje neke radnje, ne može od njega zahtevati naknadu štete prouzrokovane tom radnjiom (s tim da bi pristanak oštećenika na radnju koja je zakonom zabranjena, ništav).

Page 25 of 33

 

Odgovornost za drugog Za lica koja nisu delktno odgovorna, odgovornost je na licima koja su odgovorna za njihove postupke. U tom smislu, postoji odgovornost za duševno obolela lica i lica zaostala u umnom razvoju i odgovornost za maloletnike.

Za duševno obolele i zaostale u umnom razvoju (ZOO § 164.) odgovornost je na licu koje je, na osnovu zakona, odluke nadležnog organa ili ugovora, nadležno da vodi nadzor nad njim. To lice se može osloboditi odgovornosti ako dokaže da je vršilo nadzor na koji je obavezno ili da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora.

Odogovornost u ovom slučaju jeste odgovornost po osnovu krivice. Lice će biti odgovorno ako mu se može pripisati u krivicu nevršenje nadzora u meri i na način na koji je taj nadzor ono trebalo da vrši. Krivica se pretpostavlja i teret dokazivanja je na odgovornom licu.

Za maloletnika (ZOO § 165-168.) Roditelji (ZOO § 165,166.) odgovaraju za štetu koju prouzrokuje drugom njihovo dete do navršene sedme godine, bez obzira na krivicu. Oni se oslobađaju odgovornosti ako postoje razlozi za isključenje odgovornosti bez obzira na krivicu ili ako je šteta natala dok je dete bilo povereno drugom licu i ako je to lice odgovono za štetu. Za štetu koju učini dete starije od sedam godina, odgovaraju osim ako dokažu da je šteta natala bez njihove krivice.

Zajednička odgovornost roditelja – kada roditelji odgovaraju za štetu koju prouzrokuje njihovo maloletno dete, njihova je odgovornost zajednčka. U slučaju da samo jedan roditelj vrši roditeljsko pravo, odgovornost će snositi samo taj roditelj.

Solidarna odgovornost deteta i roditelja (ZOO § 166.) – u slučaju da se krivica može pripisati i detetu, odgovornost deteta i roditelja je solidarna, uz pravo regresa roditelja prema detetu.

Posebna odgovornost roditelja (ZOO § 168.) - u slučaju kada je dete povereno trećem licu na čuvanje, oštećenik može zahtevati naknadu i od roditelja ako je šteta nastala usled lošeg vaspitavanja valoletnika, rđavih primera ili poročnih navika koje su mu roditelji dali, ili se i inače šteta može pripisati u krivicu roditeljima. U slučaju da je treće lice već isplatilo štetu, ima pravo na regres od roditelja.

Treća lica (ZOO § 167.) odgovaraju za štetu koju drugom prouzrokuje maloletnik dok je pod nadzorom staratelja, škole ili druge ustanove, osim ako dokažu da su nadzor vršili na način na koji su obavezni, ili da bi šteta nastala i pri brižljivom vršenju nadzora.

Nabrajanje odgovornih lica u ovom članu nije numerus clausus i ne isključuje bilo koje treće lice kome je dete povereno na čuavnje.

Odgovornost po osnovu pravičnosti (ZOO § 169.) U slučaju štete koju je prouzrokovalo lice koje za nju nije odgovorno, a naknada se ne može dobiti od lica koje je bilo dužno da vodi nadzor nad njim, sud može, kada to pravičnost zahteva, a naročito s obzirom na materijalno stanje štetnika i oštećenika, osuditi štetnika da naknadi štetu potpuno ili delimično. Isto važi i u slučaju kada štetu prouzrokuje maloletnik sposoban za rasuđivanje koji nema sredstava da štetu naknadi.

Page 26 of 33

 

Odgovornost pravnih lica (ZOO § 170-172.) Za štetu koju radnik ili organ, u radu ili u vezi sa radom, prouzrokuje trećem licu, odgovara privredno društvo u kome zaposleni radi u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo.

Pravo regresa – privredno društvo ima pravo regresa prema zaposlenom ili članu organa koji je štetu skrivio, ako je to lice štetu skrivilo namerno ili krajnjom nepažnjom. Pravo na regres zastareva šest meseci od dana isplaćene naknade štete. Šteta mora nastati u radu ili u vezi sa radom – dakle, svaka šteta koja nije posledica radnih obaveza zaposlenog, ne podrazumeva odgovornost pravnog lica u kome zaposleni radi. Radnja zaposlenog nije u vezi sa radnim vremenom, jer je moguće da u toku radnog vremena nastane šteta koja nije u vezi sa poslovom, kao i da nakon radnog vremena nastane šteta koja je u vezi sa radom. Standard “onako kako je trebalo” - podrazumeva poštovanje standarda u postupanju koje se u svakom konkretnom slučaju ima dokazivati angažovanjem veštaka odgovarajuće struke.

Odgovornost za štetu od opasne stvari ili delatnosti (ZOO §173-177.) Šteta nastala u vezi sa opasnom stvari ili opasnom delatnošću, smatra se da potiče od te stvari odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.

Opasna stvar – pokretne i nepokretrne stvari koje svojim položajem, svojstvima ili samim postojanjem predstavljaju povećanu opasnost za okolinu. Opasna delatnost – sve delatnosti od kojih preti neuobičajena opasnost štete po ljude i njihovu imovinu. Objektivna odgovornost – odgovornost od opasne stvari ili delatnosti je objektivna, kako je definisano samim zakonom (ZOO § 154.st.2.) Da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete, dovoljno je samo da dokaže da je ona nastala od opasne stvari ili delatnosti. Ko odgovara za štetu – za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi, a za štetu od opasne stvari odgovara imalac stvari, pod kojim se podrazumeva vlasnik stvari, izuzev u slučajevima predviđenim zakonom gde se kao odgovorno smatra neko treće lice. To su slučajevi:

Protivpravno oduzimanje opasne stvari od imaoca (ZOO § 175.) - ako je imaocu oduzeta opasna stvar na protivpravan način, za štetu koja od nje potiče ne odgovara on nego onaj ko mu je oduzeo opasnu stvar, ako imalac nije za to odgovoran (imalac stvari odgovara ako je olako omogućio da protivpravni držalac dođe do stvari)

Predaja stvari trećem licu (ZOO § 176.) - umeso imaoca stvari, i isto kao on, odgovara lice kome je imalac poverio stvar da se njome služi, ili lice koje je inače dužno da je nadgleda a nije kod njega na radu (u kom slučaju bi odgovaralo po osnovu člana 170.). Izuzetno, odgovaraće solidarno i imalac stvari ako je štete prozašla iz neke skrivene mane ili skrivenog svojstva stvari na koje mu nije skrenuo pažnju (tada će držalac imati regresno pravo prema imaouc stvari).

Poseban slučaj jeste poveravanje stvari licu koje nije osposobljeno li ovlašćeno da njome rukuje, u kom slučaju odgovara imalac stvari samostalno.

Page 27 of 33

 

Oslobođenje od odgovornosti (ZOO § 177.) Imalac se oslobađa odgovornosti u potpunosti:

Ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti ni izbeći ili otkloniti (viša sila)

Ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trerćeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti.

Imalac se oslobađa odgovornosti delimično

Ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete Ako je treće lice delimčno doprinelo nastanku štete (s tim da to ne može biti lice koje je

pomagalo imaocu u upotrebi stvari) – u ovom slučaju treće lice odgovara oštećeniku solidarno, do srazmerno težini svoje krivice.

Odgovornost u slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu (ZOO § 178.) U rešavanju ovog pitanja ZOO pitanje odgovornosti imalaca motornih vozila jednih prema drugima rešava na planu subjektivne odgovornosti a odgovornost prema trećim licima rešava na planu objektivne odgovornosti. Tako,

U slučaju udesa izazvanog motornim vozilom u pokretu koji je prouzrokovan isključivom

krivicom jednog imaoca, primenjuju se pravila o odgovornosti po osnovu krivice Ako postoji obostrana krivica, svaki imalac odgovara za ukupnu štetu srazmerno

stepenu svoje krivice (dakle i za svoju štetu i tuđu) Ako nema krivice, imaoci odgovaraju na ravne delove, ako razlozi pravičnosti ne

zahtevaju šta drugo. Štetu koju pretrpe treća lica, imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno.

Odgovornost proizvođača stvar sa nedostatkom (ZOO § 179.) Ko stavi u promet neku stvar koju je proizveoo, a koja zbog nekog nedostatka za koji on nije znao predstavlja opasnost štete za lica ili za stavri, odgovara za štetu koja bi nastala zbog tog nedostatka. Proizvođač odgovara i za opasna svojstva stvari ako nije preduzeo sve što je potrebno da štetu, koju je mogao predvideti spreči putem upozorenja, bezbedne ambalaže ili drugom odgovarajućom merom.

Ovo pravilo potrvrđeno je i u Zakonu o zaštiti potrošača (§ 59-65.) gde su i nabrojani razlozi kada proizvođač neće biti odgovoran (nije on stavio u promet proizvod, nedostatak se pojavio kasnije, proizvod nije bio namenjen prodaji već nečemu drugom i kada je nedostatak nastao usled usaglašavanja proizvoda sa obavezujućim propisima donetim od strane nadležnog organa, ako je oštećeni doprineo sam oštećeni). Šteta koju ovaj član podrazumeva jeste uglavnom sekundarna ili refleksna šteta. Za ovu štetu pored proizvođača, solidarno odgovara i prodavac. To je propisan u zakonu (ZOO § 488.) gde piše da “prodavac odgovara kupcu i za štetu koju ovaj usled nedostatka stvari pretrpeo na drugim svojim dobrima i to po opštim pravilima odgovornosti za štetu”.

Page 28 of 33

 

Odgovornost za štetu usled terorističkih akata, javnih demonstracija ili manifestacija (ZOO § 180.) Za štetu nastalu smrću, telesnom povrerdom ili oštećenjem, odnosno uništenjem imovine fizičkog lica usled akata nasilja ili terora, kao i prilikom javnih demonstracija i manifestacija, odgovara država čiji su organi po važećim propisima bili dužni da spreče takvu štetu.

Organizatori, učesnici, podstrekači i pomagači u aktima nasilja ili terora, javnim demonstracijama i manifestacijama koje su usmerene na podrivanje ustavnog uređenja, nemaju pravo na naknadu štete po ovom osnovu. Država ima parvo i obavezu da zahteva naknadu isplaćenog iznosa od lica koje je štetu prouzrokovalo. To pravo zastareva u rokovima propisanim za zastarelost potraživanja naknade štete.

Odgovornost organizatora priredbi (ZOO § 181.) Organizator okupljanja većeg broja ljudi u zatvorenom ili na otvorenom prostoru odgovara za štetu nastalu smrću ili telesnom povredom koju neko pretrpi usled izvanrednih okolnosti koje u takvim prilikama mogu nastati kao što je gibanje masa, opšti neredi i slično.

Odgovornost zbog uskraćivanja neophodne pomoći (ZOO § 182.) Ko bez opasnosti po sebe uskrati pomoć licu čiji su život ili zdravlje očigledno ugroženi, odgovara za štetu koja je otuda nastala, ako je on tu štetu prema okolnostima slučaja morao predvideti.

Ova pomoć je izraz načela solidarnosti. Međutim, nije bezuslovna. Pre svega, podrazumeva se neopnodnost pomoći samo u slučaju ugrođavanja života ili zdravlja (ne i imovine). Drugo, pomoć mora biti pružena samo ako spasilac sebe ne izlaže opasnosti. Treće, odgovnost postoji samo za predvidljivu štetu. ZOO je predvideo da sud može osloboditi neko lice obaveze naknade štete u slučaju zahteva načela pravičnosti.

Odgovornost u vezi sa obavezom zaključenja ugovora (ZOO § 183.) Lice koje je po zakonu dužno da zaključi neki ugovor, dužno je da naknadi štetu ako na zhtev zaintertesovanog lica bez odlaganja ne zaključi taj ugovor (primer: onaj ko obavlja linijski prevoz dužan je da sklopi ugovor o prevozi sa svakim ko takvu uslugu želi...).

Odgvornost u vezi sa vršenjem poslova od opšteg interesa (ZOO § 184.) Privredna društva i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu.

Standard “bez opravdanog razloga” treba ceniti veoma strogo, jer u suprotnom neće biti mesta primeni ovog člana. Teret dokazivanja – pretpostavka je u korist potrošača, pa je privredno društvo koje se bavi poslovima od opšteg intetresa dužno da dokaže da su je uzrok nastanka štete bio opravdan. Odgovornost za štetu koju je izjavzala životinja. Odgovornost za štetu koju je izazvala građevina. Odgovornost za štetu izazvanu padom, bacanjem ili prosipanjem nečega iz prostorije.

Page 29 of 33

 

Ostalo

Ništavi ugovori (ZOO § 103-110.) Ništav ugovor je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, osim ako cilj povređenog prva ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo. Pored navedenog, u ništave ugovore spadaju i ugovori čiji je predmet obaveze nemoguć, nedopušten ili neodređen (neodredljiv), ugovor bez osnova ili sa nedopuštenim osnovom, ugovor pravnog lica koji izlazi iz njegove pravne sposobnosti, ugovor koji nije sklopljen u propisanoj formi (ako je ta forma ad solemnitatem) i zelenaški ugovor.

Delimična ništavost (ZOO § 105.) - ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe i ako ona nije bila uslov zaugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen. Pri proceni da li ništavosto određenog dela povlači ništavost celog ugovora, mora se poći od namere ugovornih strana i ceniti da li bi zaključili ugovor i bez ništavog dela. Konverzija (ZOO § 106.) - kada ništav ugovor ispunjava uslove za punovažnost nekog drugog ugovora, onda će među ugovaračima važiti taj drugi ugovor, ako bi to bilo u saglasnosti sa ciljem koji su ugovarači imali u vidu kada su zaključiti ugovor i ako se može uzeti da bi oni zaključili taj ugovor da su znali za ništavost svog ugovora. Naknadni nestanak uzroka ništavosti (ZOO § 107.) - ništav ugovor ne postaje punovažan kada zabrana ili koji drugi uzrok ništavosti naknadno nestane. Isticanje ništavosti (ZOO § 109,110.) - na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice. Ništavost postoji i bez njenog utvrđenja, ali se može podneti i posebna tužba radi utvrđenja ništavosti. Pravo na isticanje ništavosti ne gasi se. Posledice ništavosti (ZOO § 104.) svaka ugovorna strana dužna je da vrati drugo sve ono što je primila po osnovu takvog ugovora, a ako to nije moguće ili ako se priroda onoga što je ispunjeno protivi vraćanju, duguje odgovarajuću naknadu u novcu i to po pravilu prem cenama u vreme donošenja sudske odluke.

Izuzetno, ako je sud ništav zbog toga što je po svojoj sadržini ili cilju pritivan prinudnim propisima,javnom poretku, ili dobrim običaijma, sud može odbiti, u celini ili delimično, zahtev nesaevesne strane za vraćanje onog što je drugoj strana dala, a može odlučiti i da druga strana ono što je primila po osnovu zabranjenog ugovora preda opštini načijoj teritoriji ima sedište, odnosno prebivalište ili boravište. Prilikom odlučivanja o ovome, sud će vodiri računa o savesnosti jedne odnosno obeju strana , o značaju ugroženog dobra ili interesa, kao i o moralnim shvatanjima.

Strana koja je kriva za zaključenje ništavog ugovora odgovorna je drugoj strani za štetu koju ova trpi usled toga, ako ovaj nije znao ili prema okolnostima nije mogao znatiza postojanje uzroka ništavosti.

Page 30 of 33

 

Rušljivi ugovori (ZOO § 111-120.) Ugovor je rušljiv

kada ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno.

Isticanje ništavosti (ZOO § 112.) - na rušjlivost ugovora može se pozivati ugovorna strana u čijem je intertesu rušljivost. Saugovarač te strane može tražiti od nje da se u određenom roku izjasni da li ostaje pri ugovoru jer će u protivnom ugovor biti poništen (ćutanje nije odobravanje). Zastarelost – pravo na isticanje rušljivosti zastareva godinu dana od dana saznanja za rušljivost, odnosno tri godine od danazaključenja ugovora. Posledice poništenja (ZOO § 113.) ukida se privremena važnost ugovora i to ex tunc (govorne strane mogu se sporazumeti da poništenje važi samo za budućnost, a da se do tog momenta izvršeno ne poništava, ali je i bez takvog sporazuma određeni ugovor po prirodi stvari nemoguće smatrati nevažećim) ugovornik na čijoj je strani uzrok rušljivossti odgovoran je svom saugovaraču za štetu koju trpi zbog poništenja ugovora, ko ovaj nije znao nit morao znati za postojanje uzroka rušljivosti ugovora. U slučaju poništenja ugovora zbog ograničene poslovne sposobnosti jednog ugovarača, saugovarač takvog lica može zahtevati vraćanje samo onog dela ispunjenja koji se nalazi u imovini ograničeno poslovno sposobnog lica, ili je upotrebljen u njegovu korist, kao i onog što je namerno uništeno ili otuđeno.

Odgovornost za maternijalne i pravne nedostatke ispunjenja (ZOO § 121.) Kod ugovora sa naknadom, svaki ugovarač odgovara za materijalne nedostatke svoj ispunjenja kao i za pravne nedostatke. Prigovor usled neispunjenja (ZOO § 122.) Prigovor usled neispunjenja spada u red dilatornih (odložnih) prigovora. U našem pravu prihvaćeno je stanovište da prigovor neispunjenja ugovora ima uzrokuje sudsku presudu koja obavezuje obe strane da svoje obaveze ispune istovremeno (u nekim drugim zakonodavstvima, prihogovor neispunenja dovodi do odbacivanja tužbe zbog preuranjenosti). ZOO propisuje da u dvostranim ugovorima nijedna strana nije dužna ispuniti svoju obavezu ako druga strana ne ispuni ili nije spremna da istovremeno ispuno svoju obavezu, izuzev ako je šta drugo ugovoreno ili zakonom određeno ili ako proističe iz prirode posla. Takođe, ZOO dozvoljava i odlaganje izvršenja obaveze jedne strane ako druga strana zapadne u loše materijalne prilike ili joj se prilike značajno pogoršaju. U tom slučaju, strana koja se obavezala da ugovor ispuni prva, može zahtevati da dobije određeno obezbeđenje u određenom roku, a ako to ne dobije, može raskinuti ugovor.

Raskid ugovora zbog neispunjenja (ZOO § 124-132.) U dvostranim ugovorima, kad jedna strana ne ispuni svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati ispunjenje obaveza ili, pod uslovima predviđenim zakonom, raskinuti ugovor prostom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samomzakonu, a u svakom slučaju ima pravo na nakndu štete. Raskid ugovora usled neispunjenja raskid ili izmena uovora zbog promenjenih okolnosti Nemogućnost ispunjenja Prekomerno oštećenje Zelenaški ugovor Opšti uslovi formularnih ugovora Ustupanje ugovora

Page 31 of 33

 

Ponuda – offer Prihvat – acceptance Ugovor - contract Načela obligacionog prava Načela predstavljaju osvnove na kojima su pravne norme izgrađene, pomoć u primeni zakona, tumače praznina i pomagače obrazloženja sudskih odluka. Zakon o obligacionim odnosima promoviše deset načela, a to su:

1. Načelo autonomije volje (slobode uređivanja obligacionih odnosa) 2. Načelo ravnopravnosti učesnika u obligacionom odnosu 3. Načelo savesnosti i poštenja 4. Načelo zabrane zloupotrebe prava 5. Načelo jednake vrednosti davanja 6. Načelo zabrane prouzrokovanja štete drugome 7. Načelo postupanja u obligacionim odnosima s pažnjom dobrog privrednika, odnosno dobrog

domaćina i dobrog stručnjaka 8. Načelo postupanja u obligacionim odnosima u skladu sa dobrim poslovnim običajima 9. Načelo zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopoloskog položaja na tržištu 10. Načelo dispozitivnosti odredaba zakona

Načelo autonomije volje (slobode uređivanja obligacionih odnosa)

ZOO § 10. „Strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicma prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji“.

Načelo proklamuje slobodu uređivanja obligcionih odnosa, ali istovremeno postavlja i ograničenja tog načela. To su: prinudni propisi, javni poredak i dobri poslovni običaji. I sloboda i ograničenja odnose se kako na zaključenje ugovora, tako i na sadržinu, modifikaciju i prestanak ugovora. Prinudni propisi – među ove se mogu nabrojati načelo ravnopravnosti stranaka, propisi koji strane uslovljavaju da u obligacioonim odnosima postupaju u skladu sa načelom savesnosti i poštenja, propisi koji uređuju ništavost određenih pravnih poslova i tamo gde je zakonom isključena autonomija volje, kao na primer kod ugovora o osiguranju gde je autonomija dopuštena samo ako je to izričito dopušteno zakonom... Moralne norme i dobri poslovni običaji – trebalo bi da obuhvate sva ugovorna raspolaganja koja nisu u skladu sa moralom društva. Među osnovnima jeste iskorišćavanje lošeg materijalnog položaja suprotne strane, gde se ne ostavlja prostor autonomiji volje koja će drugu stranu staviti u nepovoljniji položaj nego što je to dopustivo. U svakom slučaju, moralne norme su najvećim delom pitanje sudske prakse, jer ne može se sve zakonom definisati, već se tumačenje da li je neko raspolaganje pravima u skladu sa moralom i običajima mora tumačiti u svakom konkretnom slučaju.

Načelo ravnopravnosti učesnika u obligacionom odnosu ZOO § 11. „Strane u obligacionim odnosima su ravnopravne“.

Načelo proizilazi iz postavke da su obligacioni odnosi zasnovani na ravnopravnosti zasnovane na maksimi do ut des (dajem da daš). Polazna je osnova da se u prometu razmenjuju dve robe koje su ekvivalentne po vrednosti jedna drugoj, pa je sasvim logično da su i njihovi držapci u svom međusobnom odnosu ravnopravni. Kako ugovorni odnos nastaje na osnovu volje stranaka i te volje moraju da budu ravnopravne i koordinirane, u tom odnosu se ne može raditi o tome da jedna stranka ima vlast nad drugom.

Page 32 of 33

 

Načelo savesnosti i poštenja ZOO § 12. „U zasnivanju obligacionih odnosa i zasnivanju prava i obaveza iz tih odnosa, strane su dužne da se pridržavaju načela savesnosti i poštenja“.

Ovo načelo vodi poreklo od rimskog „Fiedes“ i „Bona Fiedes“ što je značlo vernost i držanje zadate reči. Ovo načelo pripada porodici generalnih klauzula ili pravnih standarda. Savesnost i poštenje nisu neki pojmovi koje treba ispuniti već predstavljaju standarde ponašanja i obzira koje stranke u nekom odnosu treba da imaju (za razliku od strana koje su konkurentni na tržištu). Nije bez opasnosti ni preterana primena ovog načela jer može voditi samovolji sudova. Načelo savesnosti i poštenja predstavlja kriterijum koi se prema potrebi konkretizuje. Odgovor na terorijsko uređenje ovog načela dat je u Nemačkoj „Tročlanoj klasifikaciji funkcija načela savesnosti i poštenja“. Ona obuhvata:

1. Zasnivanjem svakog obligacionog odnosa, pored glavne obaveze na činidbu, nastaju između stranaka i niz sporednih obaveza, bilo da su ugovore ili su proizašle iz uzajamnih obzira savesnosti i poštenja. Primeri: culpa in contrahendo koji rađaju obaveze za onoga ko je učestvovao u pregovorima bez namere da zaključi ugovor ili je odustao bez osnovanog razloga i time naneo štetu drugoj strani. Francuski Code civil ima odredbu koja glasi: „ Obligacioni ugovori ne obavezuju samo na to što je u njihovo sadržaju izričito rečeno, već i na sve posledice koje se prema pravičnosti i običjima u prometu ili zakonu pridaju obligacionom odnosu i njegovog prirodi“. Dakle, proširuje se osnovna obaveza iz obligacionog odnosa.

2. Venire contra factum proprium – Povreda savesnosti i poštenja postoji i u slučaju u kojima je, s obzriom na običaje u prometu, druga strana iz ranijeg ponašanja titulara prava mogla da poveruje u određeno stvarno stanje i na to se oslonila (a ta strane se kasnije ponašala drugačije). Ovde je reč o tome da se sprečava poverilac od zloupotrebe u vršenju svog prava i nedozoljenom korišćenju svog pravnog položaja.

3. Funkcija promene sadržine ugovora i pravnog položaja stranaka u cilju prilagođavanja ugovora promenjenim okolnostima (rebus sic stantibus... a insistiranje na pacta sund servanda vređa pravičnost i stvara jedno nesnošljivo stanje.

Page 33 of 33

 

Načelo jednake vrednosti davanja ZOO § 15. „U zasnivanju dvostranih ugovora, strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Zakonom se određuje u kojim slučajevima narušavanje tog načela povlači pravne posledice.

Ovo načelo ispoljava se u dva uža načela:

Načelo ekvivalentnosti – ovo načelo izražava se kao objektivna srazmera između dobara i može biti izražena samo u novcu, kroz njeugovu funkciju opšteg ekvivalenta vrednosti. Pod ekvivalentnošću treba razumeti kako objektivnu srazmeru između dobara nastalu u uslovima slobodne razmene dibara, tako i objektivnu srazmeru nastalu u uslovima administrativno regulisane razmene dobara. Postoje i drugačija shvatanja pojma ekvivalentnosti.

Načelo davanja stvari iste vrste, količine i kvaliteta – NIJE MI BAŠ JASNO. Pravni značaj ovog načela:

Prvo – predstavlja polaznu tačku u obligacionim odnosima u kojima može da dođe do izražaja. Međutim, postoje kao izuzeci i obligacioni odnosi u kojima navedena načela ne dolaze do izražaja, a to nije protivno moralu ni zakonu. Tu je primer slučaj kod aleatornih ugovora. S druge strane, načelo je izraženo u slučajevima prekomernog oštećenja, zelenaškog ugovora, u slučaju kada je ugovorom predviđena veća cena od one koja je propisana od strane nadležnog organa... Povreda ovih načela vodi različitim posledicama sa ciljem uspostavljanja jednakosti u vrednosti davanja, pa se takvi poslovi mogu pooništiti, raskinuti uz restituciju, tražiti doplatu...

Drugo – pravne posledice usled povrede načela jednake vrednosti davanja mogu nastupiti samo u slčajevima predviđenim zakonom. Dakle, ovo je objašnjenje nekih od razlika iz prethodnog pasusa. Nema slobode u primeni ovog načela (zaštita od samovolje).

Treće – pravna sredstva sada se nalaze u zakonu što ranije nije bilo slučaj (u vezi sa oba prethodna značaja).

Identifikacija načela jednake vrednosti davanja sa načelom pravde ili pravičnosti Načelo jednake vrednosti davanja često se izjednačava sa načelom pravde i pravičnosti. U teoriji pod pravdom se podrazumeva određena apstraktna ideja, a pravičnost predstavlja ostvarivanje te ideje u svakodnevnom životu. U obligacionim odnosima, pravda se pojavljuje u vidu distributivne pravde (ne apsolutne) koja se ogleda u određivanju položaja subjekata pravnihi odnosa prema socijalnom poreklu, zaslugama, imovnom stanju, učesnosti. To se ogleda u raznim odredbama u kojima su odnosi „obogaćeni“ korekcijom pravičnosti koja će odrteđena lica osloboditi obaveze ako je njihovo materijalno stanje takvo da to ne bi izdržali.

Oblast Izvor Napomene

Austrijski građanski zakonik

Građansko pravo

Aktuelna sudska praksa iz građansko-materijalnog prava

Poslovni biro, 2011 Mr Svetislav M. Vuković i Gordana Stanojčić

Obligacije - ugovori The Law of Contracts West Group, Hornbook series, St.Paul, Minn., 1998. John D. Calamari, Joseph M. Perillo